1.

Predmet socijalne psihologije (definicija i problemi izuavanja)

Socijalna psihologija postaje samostalna nauna disciplina tek u 20. veku. Mada je jo ranije prela sa filozofsko - religijskih spekulacija na empirijsko izuavanje psihikih pojava, jo dugo posle toga psihiki ivot ljudi posmatrao se i prouavao kao ivot izolovanog pojedinca. Za socijalnu psihologiju moe se primeniti Ebinghausova misao: da je to nauka koja ima dugu prolost, a kratku istoriju. Mada je davno uoeno da socijalna okolina ima znaajnog uticaja na razvoj oveka, njegovo psiholoko funkcionisanje i ponaanje, kao i da psihike osobine ljudi imaju uticaja na drutvene pojave, sve to je odavno bilo predmet filozofskih, etikih, religijskih, literarnih, a kasnije psiholokih rasprava, u novoformiranoj empirijskoj psihologiji (u 19. veku) ova injenica dugo nije uvaavana, niti je ovaj meuuticaj socijalnih i psiholokih pojava bio posebno izuavan. Svoju emacipaciju u odnosu na filozofiju i religiju, psihologija je prvo zapoela bekstvom pod okrilje biologije i fizike (koje je smatrala egzaktnim) odlazei tako u drugu krajnost. To je odraavalo aspiracije psihologa da njihovu disciplinu posmatraju kao prirodnu, a ne drutvenu nauku. Mnoge posebne grane psihologije bile su zato oformeljene davno pre socijalne psihologije. Poetak savremenog razvoja socijalne psihologije vezuje se za izdavanje dve knjige, 1908. pod istim naslovom Socijalna psihologija: jednu je objavio psiholog Mek Dugal, a drugu sociolog Ros - znai dva naunika iz dve razliite oblasti drutvenih nauka istovremeno su osetila i izrazila potrebu za novom naunom disciplinom koja bi na neki nain meusobno povezala dva bazina elementa ukupnog socijalnog ivota - pojedinca i drutvo. Nagli razvoj ove discipline zapoinje 20-tih godina 20. veka. Ovo doba je upravo zahtevalo socijalnu psihologiju: to je vreme naglog razvoja drutva koje stavlja ljude u specifine situacije meusobne interakcije, od znaaja za proizvodnju i ekonomiju, to je period jaanja graanskog drutva, parlamentarne demokratije, optih izbora... koje je isto tako nametalo potrebu za razumevanjem osobina oveka kao socijalnog bia, kao protagoniste tih zbivanja (subjekta i objekta). Problemi izuavanja Mogu se razlikovati tri velike oblasti ili grupe problema (po Rotu) koji ine predmet socijalne psihologije, a njih svaki pojedinano moemo rastaviti na skupove pitanja za koje se ova nauka interesuje. 1) prouavanje razliitih vidova neposredne interakcije ljudi (neposredni uzajamni odnos ljudi i neposredni uzajamni uticaj jedne osobe na drugu). U okviru ove grupe problema razlikuju se ue skupine problema: a) izuavanje opaanja i ocenjivanja drugih osoba i njihovih osobina b) prouavanje javljanja naklonosti i nenaklonosti meu osobama, tzv. interpersonalna privlanost c) prouavanje ponaanja ljudi u grupi (formiranje grupe, nastajanje grupnih normi, grupna struktura, problemi voe i rukovoenja, dinamika grupe...) d) prouavanje ponaanja ljudi u masi i u izuzetnim situacijama (panika, masovne pojave agresije...) 2) prouavanje socijalizacije, tj. delovanja razliitih socijalnih faktora na opaanje, miljenje, motivaciju i celokupnu linost. Socijalni faktori koji utiu na psihike funkcije i ponaanje ljudi nazivaju se agensi, inioci ili prenosioci socijalizacije (porodica, kola, mediji, prijatelji). Promene koje u osobinama i ponaanju ljudi nastaju pod delovanjem agensa socijalizacije jesu efekti socijalizacije. U okviru ove grupe problema socijalne psihologije, moemo razlikovati vie podgrupa problema: a) prouavanja procesa socijalnog uenja - naina na koji se socijalizacija ostvaruje, na koji dete ili odrastao ovek usvaja ili prihvata odreene oblike socijalnog ponaanja i formira se kao linost. b) prouavanje delovanja agensa socijalizacije - drutvenih faktora koji utiu na promene u ponaanju, koji su izvor socijalnog uenja. c) prouavanje posledica (efekata) delovanja socijalnih faktora na psihike funkcije oveka i njegovu linost u celini. 1

d) prouavanje socijalne motivacije ljudi, izvora i prirode motiva koji pokreu ljude na socijalno ponaanje e) prouavanje formiranja, menjanja i delovanja socijalnih stavova. 3) prouavanje uloge pojedinih psihikih funkcija i posebno linosti i njenih osobina na drutvene pojave i drutvena zbivanja (politiki ivot, meunarodne odnose, ekonomske odnose, socijalnu patologiju). Ovo je najmanje izuavana grupa problema. Upravo u okviru ove grupe problema, razvija se oblast politike psihologije - prouavanje politikih stavova, vrednosti, ponaanja i uticaja karakteristika linosti, tj. psihikih osobina koje utiu na opredeljivanje i zalaganje za odreene oblike politikog ureenja. Odreenje (definicija) socijalne psihologije Postoje tekoe oko odreenja i definisanja predmeta, zato to ne postoji puna saglasnost o tome ta sve socijalna psihologija treba da prouava, poto postoji vie naunih disciplina koje se interesuju za iste pojave, mada sa drugim ciljevima. injenica je da su gotovo sve definicije u okviru ove drutvene nauke preteno deskriptivne- one daju odreenja ne na nivou nekog opteg teorijskog postulata, ve navoenjem konkretnih predmeta i problema njihovih istraivanja. Naglasak je uvek na konkretnim psiholokim sadrajima i njihovim pojavnim oblicima, nainima na koji se formiraju, menjaju i vre odreeni uticaj u kontekstu socijalnih odnosa. Stoga i postoje velike razlike u definicijama razliitih autora. Primer opisne definicije (Rot): nauna disciplina koja prouava uticaj socijalnih inilaca na ponaanje pojedinca, njihovo ponaanje kada su u neposrednoj socijalnoj interakciji, kao i ulogu psiholokih karakteristika ljudi u drutvenim zbivanjima. Rot i Zvonarevi pokuavaju da ponude definicije socijalne psihologije koje bi prelazile deskriptivni nivo, koje bi bile supstancijalne. Rot polazi od erifove definicije, po kojoj je predmet socijalne psihologije nauni studij neposrednog iskustva i ponaanja ljudi u odnosu na socijalnu situaciju. On smatra da je ovakvo odreenje pogodno zato to se na ovaj nain: a) istie da socijalno psiholoka prouavanja ukljuuju ne samo ponaanje ljudi nego i ono to oni doivljavaju. b) ne ograniava se samo na prouavanje neposredne interakcije ljudi, ve ponaanja i iskustva u odnosu na socijalnu situaciju, koja se moe veoma iroko odrediti- socijalnu dra mogu predstavljati pojedinci, grupe, proizvodi materijalne (tehnoloka sredstva) i nematerijalne kulture (shvatanja i vrednosti). c) formulacija u odnosu na socijalnu situaciju dozvoljava tumaenje da je predmet socijalne psihologije pored neposredne interakcije ljudi i prouavanje uticaja socijalnih faktora na ponaanje pojedinca, kao i prouavanje uticaja ljudi i njihovih psihikih karakteristika na drutvene pojave i drutvena zbivanja. Rot daje svoju definiciju u kojoj eli da istakne da je socijalna psihologija psiholoka disciplina, koja, za razliku od nekih drugih nauka koje takoe kao svoj predmet odreuju ponaanje ljudi (antropologija, sociologija), izuava ponaanje oveka s obzirom na psihiki ivot. Socijalna psihologija je nauno prouavanje psihikih pojava i njihovih manifestacija u vezi sa socijalnom situacijom. Dva momenta su ovde vana: da se prouavaju psiholoke pojave (intelektualni, emocionalni, konativni procesi i osobine oveka), da se prouavaju uvek u vezi sa socijalnim i drutvenim pojavama (bilo da je re o neposrednoj socijalnoj interakciji, uticaju socijalnih pojava na psihike ili psihikih na socijalne). Definicija koju daje Zvonarevi, a usvaja iber: socijalna psihologija je grana psihologije koja prouava psiholoke aspekte socijalnih pojava i socijalne aspekte psiholokih pojava. Oba autora dolaze do zakljuka da svako od razliitih odreenja socijalne psihologije koja postoje, stavlja teite bilo na psiholoki bilo na socioloki aspekt posmatranja te discipline. Na taj nain oni uoavaju i u svojim definicijama istiu svojevstan paralelizam psiholokog i sociolokog aspekta u okviru ove naune discipline. 2

2. Psiholoka socijalna psihologija i societalna socijalna psihologija

Oba ova pristupa, ovaj dualizam ili parlelizam, usredsreen je primarno bilo na psiholoki bilo na socijalni aspekt. Ni jedan od ovih pristupa u socijalnoj psihologiji ne zanemaruje u potpunosti vanost onog drugog aspekta posmatranja socijalno - psiholokih problema: tako, psiholoka socijalna psihologija ne zanemaruje vanost grupa i drutva kao odrednica individualnog ponaanja, niti socioloka socijlna psihologija zanemaruje vanost pojedinca i njegovih psiholokih osobina. Ipak, one se znatno razlikuju u primarnom usmerenju, razlozima njihovog nastanka kao pristupa u okviru socijalne psihologije i metodolokoj usmerenosti. Prva, psiholoka (individualistika) socijalna psihologija usmerena je na analizu pojedinca u okviru socijalne sredine, tj. onoga to se deava unutar pojedinca kao rezultat posebnih socijalnih uslova (njegove stavove, motive, oseanja, uenje, doivljaje, na analizu procesa oblikovanja njegove linosti od strane drutva...). To je klasian pristup koji je utemeljio Mek Dugal, a najbolje je izraen kroz sintagmu pojedinac u drutvu. Najvei deo, posebno amerike socijalne psihologije, posebno od 50-tih god. 20. veka, bavio se ovim aspektom socijalne psihologije. Ovaj pristup je nastao kao izraz aspiracija psihologa da zasnuju psihologiju prema standardima prirodnih nauka. To je bila reakcija na spekulativne tendencije u psihologiji koje su preovladavale krajem 19. veka i poetkom 20. veka, a koje su je udaljavale od prirodnih nauka. a) reakcija na introspektivnu psihologiju (stavljanje teita na vidove ponaanja koji su dostupni neposrednom posmatranju i merenju), poznati pravac u psihologiji- bihejviorizam. Vanije je ta ljudi ine, jer se to moe posmatrati, nego ta misle, oseaju ili kau, jer se ne moe objektivno proveravati. b) reakcija i suprotstavljanje instinktivistikim teorijama motivacije i psihoanalitikim tumaenjima - traganje za neposrednim vezama izmeu organskih stanja i motiva, a zanemarivanje socijalne motivacije koja se razvija u odnosima pojedinca i drutva. c) Suprotstavljanje teorijama grupne svesti (Le Bon) koja postoji kao svest izvan i iznad pojedinca. To je dovelo do istraivanja atomizovanog pojedinca, ak i kada se pokuava prouavati ira drutvena grupa. Karakteristike ovakvog pristupa su uska povezanost sa optom psihologijom i pokuaj da se opte zakonitosti ovekovog psiholokog funkcionisanja nekritiki prevedu i primene na njegovo socijalno funkcionisanje. Favorizovanje pozitivizma i traganje za optim (univerzalnim) zakonima socijalnog ponaanja koji su nezavisni od socijalne realnosti - pod uticajem naune klime tog doba. Usmerenost na izuavanje pojedinca, interpersonalnih odnosa i malih grupa u eksperimentalnim (laboratorijskim) uslovima: laboratorijski eksperiment je posmatran kao metod par exelance, a laboratorijski rezultati kao jedni arbitar validnosti neke teorije. Stoga su vane oblasti socijalnog ponaanja, koje nisu mogle da budu podvrgnute eksperimentisanju, bile zanemarene. Laboratorijska istraivanja postala su sve vie van socijalnog konteksta i ograniena na izuavanje neposrednih kratkoronih efekata. Primarna usmerenost je na otkrivanje i demonstraciju procesa, a ne na njihovu ulogu u svakodnevnom ivotu. Za mnoge socijalne psihologe laboratorija je sve vie predstavljala odgovarajuu kopiju svakodnevnog ivota, ako ne i sam svakodnevni ivot. Na neki nain, ovakav pristup je isterao pojedinca iz drutva i prouavao ga u socijalnom vakumu, u neposrednoj interakciji i izvan konteksta irih drutvenih zbivanja, ire drutvene okoline, date kulture i institucija. Polje u kojem se odigrava ljudsko socijalno ponaanje ostalo je van vidika. Drugi pristup, socioloka ili societalna socijalna psihologija usmerena je na grupu kao jedinicu analize i na prouavanje onoga to se deava izmeu ljudi u irem socijalnom, institucionalnom i kulturnom kontekstu. Utemeljivaem ovakvog pristupa smatra se sociolog Ros. Ona je reakcija na instinktivistike teorije i teorije o grupnom umu, ali i na rigidan bihejviorizam. 3

Razvija se prvobitno u okviru prouavanja tzv. primitivnih kultura koja ukazuju na vanost uticaja kulturne okoline na socijalno ponaanje. Posle II svetskog rata, razvija svoju teorijsku platformu u okviru teorije uloga. U amerikoj socijalnoj psihologiji najistaknutiji predstavnik ovog pristupa bio je Levin sa svojom teorijom polja (getalta). U savremenoj socijalnoj psihologiji prvi su se izuavanju societalnih problema, iz istorijskih i kulturnih razloga, okrenuli evropski socijalni psiholozi, meu njima Tajfel (teorija socijalnog identiteta i meugrupnih odnosa), Moskovici (teorije socijalnih promena i manjinskog uticaja i obuhvatna teorija socijalnih reprezentacija kao nosioca kulture i njihovog uticaja na socijalni ivot). Karakteristike societalnog pristupa u socijalnoj psihologiji su da ljudska bia moraju da se prouavaju u irem sociokulturnom kontekstu: ljudi su roeni u ve gotovoj kulturi i socijalizuju se da funkcioniu unutar nje. Ona se ne ponaaju samo prema nekim univerzalnim zakonima ljudskog psiholokog funkcionisanja, ve i prema pravilima koja im specifina kultura namee. Razliite kulture razvijaju sisteme vrednosti i praksu socijalizacije koja je primerena njihovim istorijskim i ekonomskim okolnostima. Sa stanovita socijalnog psihologa, interes je u tome da se otkrije kako su specifian socijalni i kulturni kontekst i institucije, obiaji, norme i vrednosti - sadraji kulture - povezani sa nainima na koji ljudi misle, oseaju, ponaaju se. Ovde se implicira da e nalazi biti ogranieni na odreeno drutvo i esto na odreen period u istoriji tog drutva. U naim uslovima: uzroci nacionalizma - autoritarnost. Autoritarne linosti mrze druge, posebno manjinske grupe. Ali koliko treba da se okupi pojedinanih autoritaraca da bi se stvorio jedan nacionalistiki pokret koji e progoniti pripadnike drugih grupa. Da bi se neije socijalno ponaanje razumelo mora da se uzme u obzir iri socijalni kontekst, to da se ljudi u veini socijalnih situacija ponaaju ne kao pojedinci, ve kao pripadnici svoje grupe (svog socijalnog identiteta). Njegovo socijalno ponaanje odreeno je vladajuim sistemom vrednosti i odnosima izmeu grupe kojoj pojedinac pripada i drugih grupa u drutvenoj stvarnosti i usvojenim drutvenim pravilima ponaanja prema drugim grupama, a ne samo linim osobinama. Napad nekog pojedinca na pripadnika neke etnike manjine koju on ne voli, ostala bi samo izolovana epizoda ako to nije zbog injenice da se on ponaa u skladu sa ponaanjem drugih, iz njegove grupe ili drutva, koji dele iste norme, stereotipe i oseanja koja znaajno utiu na njegovu odluku ili smelost da napadne pripadnika manjine. Primer iz novina: lovci na glave. Ostale karakteristike societalnog pristupa su meke metode istraivanja (anketa) umesto eksperimenta, traganje za obrascima i modelima u teorijskim generalizacijama umesto univerzalnih zakonitosti, teorijski pluralizam (teorijski uvid iz drugih nauka), naglaavanje istorijske perspektive i promene umesto jednom otkrivenog nepromenljivog procesa, shvatanje da je neophodna razmena izmeu societalnog pristupa u socijalnoj psihologiji i razvojnih psiholokih teorija, teorija linosti... Mada su nalazi psiholoke socijalne psihologije pouzdaniji, postavlja se pitanje da li su i relevantniji.

3. Problemi odreenja predmeta politike psihologije

Od poetka razmiljanja o politici bilo je neosporno da psihologija moe mnogo da doprinese razumevanju politikog ponaanja uopte. Posebno periodi revolucija, protesta, ali i razvoj parlamentarne demokratije, meunarodni sukobi, doveli su do sve veeg interesovanja za ulogu ljudske prirode i ljudske psihe u tim drutvenim procesima - ne samo teorijski interes za homo politikusa, ve praktina potreba za usmeravanjem politikih stavova i ponaanja u interesu zadobijanja politike vlasti. 4

Mada je razmiljanje o ljudskoj prirodi u politici davnanje (Platon, Makijaveli, Le Bon, From, Adorno) politika psihologija je utemeljena kao posebna disciplina relativno skoro. Uviajui vanost psiholokih objanjenja u politikologiji, posebno u amerikoj politikologiji, sve vie se prelazi sa analiza politikih institucija i procesa na analizu ponaanja pojedinca u politikim situacijama, tzv. bihejvioralna revolucija u politikologiji. Razvoj politike psihologije povezan je sa burnim periodima politike istorije, od kraja 60-tih nov zamah (studentski nemiri, rat u Vijetnamu, eko prolee), a zatim krajem 80-tih (pad komunizma, rat na Balkanu) Teko je pruiti celovit prikaz predmeta politike psihologije, sa odreenim metodolokim pristupom i teorijskom koncepcijom. Postoje mnoge dileme o pristupu fenomenu politikog, a to su problemi vezani za jasno razgraniavanje sfere politikog u drutvenom ivotu, za precizno utvrivanje odnosa izmeu politikog i drutvenog ponaanja uopte. Generalno odreenje: politika je proizvod i izraz antagonizama i borbe razliitih drutvenih grupa oko kompetencija upravljanja, regulacije i usmeravanja drutvenih procesa, posredstvom aparata javne vlasti, a u cilju ostvarivanja specifinih grupnih interesa. Zato postoje velike ideoloke razlike u odreivanju toga ta je politiko. Granice politikog u drutvenom se stalno menjaju i pomeraju zavisno od odreenog tipa drutva i prirode odnosa izmeu grupa unutar njega, date epohe i istorijskog perioda. Zato postoji pluralizam znaenja politikog. Teko je nai potpunu i opteprihvaenu definiciju politike, ali je preterano i tvrenje da svaki autor ima svoju posebnu, esto ad hoc definiciju. Pokuavajui da nae neki zajedniki imenitelj meu razliitim modernim shvatanjma politike, uri ukazuje na to da postoji jedan kontinuum meu definicijama: izmeu minimalnog, na jednom kraju i maksimalnog, odreenja politike, na drugom kraju. Minimalno odreenje politike (filozofsko - antropoloko i filozofsko - istorijsko) polazi od tvrdnji da politika odgovara najdubljoj ontolokoj strukturi oveka, da spada u red univerzalnih pojava ljudske istorije. U ovakvom odreenju, u svom najelementarnijem vidu politika obuhvata onaj deo ovekovog delovanja u drutvu koji se sastoji u svesnom i slobodnom odluivanju za jednu od vie moguih alternativa u uslovima stalnog promenljivog, uvek drugaijeg i nikada do kraja predvidljivog rasporeda drutvenih snaga koje tee suprotnim ciljevima, dakle, u uslovima drutvenog razdora, sukoba i borbe. Ovakva definicija politike ne omoguava jasno razgraniavanje politikog od ostalih oblika drutvenog ponaanja. Elementi moi, sukoba, borbe prisutni su u svim ostalim oblastima drutvenog ivota, tako da se na ovaj nain politika poistoveuje sa celokupnom ljudskom praksom. Maksimalna definicija politike - potpuna i opte prihvaena - tek je neostvareni ideal. uri navodi dve primarne osobenosti koje ovu oblast ponaanja izdvajaju od svih ostalih: 1) ona je uvek javna stvar, neto opte i zajedniko lanovima drutva - politiko delanje u pravom smislu rei bilo bi samo ono delanje koje se usredsreuje na drutvena pitanja za koja su neposredno zainteresovani svi lanovi jednog drutva. 2) politika je uvek i nuno povezana sa sferom drave i dravnog ivota: o politici moe biti rei samo ukoliko je u pitanju delanje koje neposredno ili posredno zadire u oblast drave, tj. delanje koje utie ili tei da utie na raspodelu drutvene moi, bilo izmeu razliitih drava, bilo izmeu razliitih drutvenih grupa u okviru jedne drave. Ukoliko se posmatra problem odnosa drutvenog i politikog na nivou individualnog delanja, takoe, ne postoji saglasnost. Da li je to odnos opteg i posebnog ili je politiko ponaanje sui generis? Pitanje je, na primer, ta je to mogue zajedniko izmeu tako raznorodnih oblika ponaanja kao to su glasanje na izborima i trajk glau, ili koja je razlika izmeu tako slinih vidova ponaanja kao to su trajk glau i dijeta? trajk glau - upueno je javnoj sferi Dijeta - lina stvar Razlike u shvatanjima u ovom pogledu postoje ne samo izmeu razliitih autora, ve i generalno izmeu teorijskog i empirijskog pristupa problemu. 5

Gotovo sva empirijska istraivanja politikog ponaanja tretiraju politiko ponaanje samo kao poseban oblik opteg socijalnog ponaanja. Time se ogromno proiruje opseg ponaanja koje je mogue tretirati kao politiko i istraivati. Pokuavajui da ovaj problem razree na teorijskom nivou, neki autori polaze od stanovita da je politiko ponaanje nezavisna i svojevrsna forma ponaanja i pokuava da utvrdi neke kriterijume na osnovu kojih bi se napravila razlika. Mogui kriterijum politikog delovanja, prema nekim autorima, jeste subjektivna izjava nekog aktera da je njegovo ponaanje politiki motivisano, znai, politiko ponaanje se manifestuje kao i svako drugo socijalno ponaanje, a razlika je samo u motivacionoj osnovi, odnosno izjavi (jezikoj konvenciji) da je ono politiko. Ovaj kriterijum pretpostavlja postojanje linog sveta politike, nezavisnog od politikih institucija (minimalna definicija politike). Drugi kriterijum - politiko ponaanje je samo ono koje se deava u okviru institucionalizovanih uloga normama utvrenog politikog procesa. Pojedinac deluje politiki ukoliko uestvuje u ulozi u okviru institucionalizovanog sveta politike i politikih procesa. Neuestvovanje u institucionalizovanom politikom procesu (mada pojedinac moe imati politiki definisane stavove) nije politiko - svrstava se meu nepolitiko ili ak politiki apatino ponaanje. To znai suavanje i zanemarivanje velikog dela realnosti. Ovim se zanemaruju ne samo unutranji aspekti politikog, ve i sve uloge koje ne odgovaraju normama nekog politikog sistema, tako i da veliki deo otvorenog politikog ponaanja ostaje izvan dometa interesovanja. iberovo odreenje politike psihologije: on smatra da ona ne predstavlja zasebnu naunu disciplinu u okviru psihologije, ve da je to primenjeno podruje, slino industrijskoj ili kolskoj psihologiji. Ovakav pristup on saima u definiciji: politika psihologija je primenjeno podruje psihologije koje prouava psiholoke aspekte politikih fenomena, kao i politikoloke aspekte psiholokih fenomena. Po njemu, psiholoki pristup politici moe biti dvojak: a) mogu se razmatrati sve osobine linosti u uem smislu, koje su na bilo koji nain povezane sa politikom aktivnou (psihologistiki pristup, jer je teite na pojedincu). Osobine su, npr. Introvertnost - ekstrovertnost, agresivnost, dominantnost, rigidnost, autoritarnost... koje utiu na politiko ponaanje, to je individualno psiholoki nivo. b) Moe se staviti teite na politiku akciju i prouavati one osobine linosti koje odreuju vrstu i pravac akcije - to je po njemu pravi predmet politike akcije psihologije. Kod ovog pristupa, u prvom planu je prouavanje stavova, relativno trajnih struktura koje su socijalno uslovljene i utiu na ponaanje. Osim stavova, moraju se izuavati i potrebe koje pojedinac tim ponaanjem treba da zadovolji. Lasvelova definicija politike nauke: empirijska disciplina koja prouava oblikovanje i raspodelu moi, a politiki akt (politiko ponaanje) je onaj koji se ini u cilju zadobijanja moi. iber izdvaja mo kao osnovnu kategoriju politikih odnosa i odreuje politiko ponaanje kao svako ono ponaanje koje je usmereno ka zadravanju ili menjanju postojee strukture moi. Pojedinac na osnovu interakcije sa okolinom formira svoje stavove i stie odreenu strukturu zadovoljavanja svojih potreba. Stavovi i potrebe odreuju vrstu i pravac akcije (ponaanja) iji je rezultat zadravanje ili menjanje postojee raspodele moi. Zadravanje ili menjanje postojee distribucije moi nije nita drugo nego zadravanje ili menjanje postojee okoline u kojoj se pojedinac nalazi i iz koje proizilaze i njegove osobine (stavovi i potrebe) koje determiniu politiki relevantno ponaanje. Tako ovaj proces ima povratni, dinamiki karakter. Potrebe Okolina Percepcija Ponaanje Stavovi Politika psihologija zaokupljena je problemima kako se opaa politiki relevantna okolina, koje potrebe nisu zadovoljene, kakvi stavovi prema njoj postoje i kakvo ponaanje iz svega toga 6 Distribucija moi

proizilazi. To nisu meusobno odvojeni, ve povezani procesi, koji deluju jedan na drugoga i posreduju izmeu oveka i njegove okoline. U savremenom pregledu podruja politike psihologije Herman ukazuje na 4 temeljna polazita politike psihologije: 1) usredsreenost na interakciju politikih i psiholokih pojava 2) relevantnost politike psihologije za mnoge societalne probleme 3) politika psihologija uvek prouava pojedinca i grupe u odreenom socijalnom i kulturnom kontekstu 4) politika psihologija se slui razliitim metodama prikupljanja podataka (multidisciplinarnost). Ove osobenosti ukazuju da je u pitanju podruje societalne socijalne psihologije.

4. Razvoj socijalne psihologije kao naune discipline (tri perioda u razvoju i njihove osnovne karakteristike)
Ne moe se govoriti o nekoj jedinstvenoj, sveobuhvatnoj teoriji, kako u optoj psihologiji, tako i u socijalnoj psihologiji. Zbog veoma sloenog i obuhvatnog predmeta istraivanja u okviru psihologije (i socijalne psihologije) razvili su se mnogi pristupi koji su pokuavali da prue optije ili konkretnije odgovore na pitanja koja su se pred istraivae postavljala. To su vie bile tzv. teorije srednjeg dometa, koje su odreene specifinim predmetom istraivanja, nego sveobuhvatne teorijske koncepcije. Svi teorijski pristupi u izuavanju ljudskog (socijalnog) ponaanja imaju u svojoj osnovi odreenu predstavu o ljudskoj prirodi, tj. polaze od nekih osnovnih pitanja o ljudskoj prirodi. Doj i Kraus navode 5 osnovnih dilema o ljudskoj prirodi koje su bile temelj savremenih teorijskih pristupa u optoj i socijalnoj psihilogiji i koje imaju znaaj za politiku psihologiju: 1) Da li je ovek samo inteligentnija ivotinja od ostalih, bez karakteristinih psihikih procesa koje bi ga izdvajale, ili poseduje jedinstvene ljudske psiholoke osobine, nastale kao proizvod interakcije sa drugim ljudima? U ovoj dilemi prepoznajemo uticaj Darvinove teorije evolucije i tzv. instinktivistike pristupe izuavanju socijalnog ponaanja. 2) Da li je ponaanje oveka odreeno njegovim egocentrikim (egoistikim) motivima ili je interes za druge ljude isto tako deo ljudske prirode? Kompetitivna ili kooperativna priroda socijalnog ponaanja. 3) Da li je ljudsko ponaanje uglavnom iracionalno i odreeno sluajnim iskustvima nagrade i kazne ili je ovek u stanju da osmisli i organizuje svoje ponaanje u skladu sa svojim iskustvima? Da li pojedinac ima svoju slobodu i dostojanstvo ili je samo puka igraka svoje prirode i drutva. 4) Da li je ljudsko ponaanje odreeno ljudskim biolokim predispozicijama ili socijalni uslovi prevashodno odreuju oblik i sadraj ljudskih aktivnosti? Dilema u svim teorijama linosti: naslee - okolina (problem uroenog zloinca). 5) Da li je ponaanje odrasle osobe odraz iskustava iz detinjstva ili ovek tokom celog ivota ui i razvija odreena ponaanja? Savremena psihologija odbacuje sve ove dileme tipa ili-ili i naglaava i jednu i drugu stranu ljudske prirode. Meutim, osnovni teorijski pristupi u optoj i socijalnoj psihologiji velikim delom odraavaju ove dileme. To je zato to su oni nastajali u vreme jo uvek nedovoljnih psiholokih znanja, poetkom 20. veka, odraavali velike ambicije da se nauno otkriju jednoznane i univerzalne zakonitosti psihikih procesa. Pregled savremenih teorijskih pristupa u socijalnoj psihologiji, ipak, zahteva osvrt na istorijske korene nekih ideja i naslee koje su oni ostavili modernoj nauci. Postoje tri perioda u razvoju znanja o socijalnom ponaanju ljudi: 1) socijalna filozofija - od antikog doba do druge polovine 19. veka, socijalna psihologija ne postoji kao nezavisna ni teorijska ni empirijska nauka. Socijalno - psiholoki problemi razmatraju 7

se u okviru filozofije, etike, religije. Ne vre se sistematska istraivanja, ve pretpostavke i spekulacije. Racionalizam umesto proverljivih podataka. 2) socijalni empirizam - do 20-tih godina 20. veka problemi socijalne psihologije razmatraju se posebno, pod razliitim nazivima: psihologija mase, kolektivna psihologija, psihologija naroda. Prikupljanje podataka, ali nema razraene metodologije empirijskog istraivanja, naglasak je na opisivanju. Socijalna psihologija postoji kao teorijska, ali ne kao empirijska disciplina. 3) Socijalna analiza - socijalna psihologija se utemeljuje kao posebna empirijska nauka sa posebnim predmetom i razvijenim tehnikama i metodama. Sistemsko empirijsko prouavanje. Prelaz sa deskripcije na proveravanje teorijskih hipoteza o odnosu meu pojavama. Eksperimentalni metod. O mnogim problemima koje danas izuava socijalna psihologija, filozofi iznose od davnina svoja shvatanja. Istiu se dva pitanja: - koji psiholoki momenti podstiu ljude da ive u drutvu - da li se ljudi menjaju usled delovanja drutvenih uslova. Ova dva pitanja obuhvataju dve velike grupe problema: problem uloge psihikih momenata u drutvenim zbivanjima i problem uticaja socijalnih faktora na psihike procese i funkcije. Platon smatra da drutvo nastaje i postoji jer ljudi sami sebi nisu dovoljni, potrebna je organizovana aktivnost veeg broja ljudi da bi se mogli odrati. Van drutva pojedinci ne bi mogli zadovoljiti potrebe, zato ljudi stvaraju drutvo (dravu), a kakva e biti drava zavisi od toga kakvi su ljudi u njoj. Aristotel se razlikuje od Platona u shvatanju o uzrocima postojanja drutva. I on navodi da je drutvo neophodno da bi se ljudi odrali, ali ljudi ne ive u drutvu samo zato jer im je ono potrebno za odravanje nego i zbog toga to po svojoj prirodi tee za drutvenim ivotom, to su drutvena bia. Vea je potreba za porodicom nego za ivotom u iroj drutvenoj zajednici. Hobs u 17. veku daje svoj odgovor na pitanje zato ljudi ive u drutvu. Kao i Platon, smatra da oni ive u drutvu jer je to neophodno za njihovo odranje, ali drutveni ivot ne proizilazi iz prirode oveka, ve je to nasilje nad ljudima. ovek je po prirodi samoiv i sebian. Njegova glavna tenja je elja za moi, a za njom tei da bi osigurao zadovoljenje svoje sebinosti. ovek je oveku vuk i ljudi su u stalnoj meusobnoj borbi i nadmetanju, nastojei da ostvare svoje line interese. Da taj rat svih protiv sviju ne bi doveo do propasti svih ljudi, oni se udruuju i stvaraju dravu. Ruso u 18. veku iznosi shvatanje slino Hobsovom da ivot u drutvu nije prirodno stanje oveka. Do drutvenog ivota dolazi jer spoljni uzroci (oskudica, napad neprijatelja) nagone ljude na to, i zato se dogovaraju da zajedniki ive. Sklapaju drutveni ugovor da e iveti u drutvu da bi zajedniki lake savladali tekoe. Rusoov prirodni ovek koji ivi sam i nije rav ovek. Pre stvranja drave svi ljudi su ravnopravni, a svaki je slobodan, nema prisvajanja tueg jer nema privatne svojine. Tek u drutvu se stvaraju moralne norme i tek stvaranjem drutva koje poiva na privatnom vlasnitvu javlja se takmienje. Ruso ne smatra kao Hobs, da je izvor drutvenih tekoa i drutvenog zla u ravoj prirodi ljudi. Izvor ravih osobina ljudi je u ravom drutvu - u drutvenoj nejednakosti. On ne postavlja da treba vaspitavati ljude da bi postojei sistem funkcionisao, nego treba menjati drutveni sistem, a time e se i ljudi menjati. Hedonizam i altruizam Na sebinosti oveka kao njegovoj osnovnoj karakteristici, izgraena je hedonistika teorija, Bentam osnovna pokretaka snaga oveka je tenja za postizanjem zadovoljstva i nastojanje da se izbegne bol. ovek ocenjuje ta e mu doneti vie zadovoljstva, a manje nevolje. On se odrie neposrednog uitka da bi izbegao kasniju neprijatnost i trajnije zadovoljstvo u budunosti. Najbolje je ono drutvo u kome postoji najvee mogue zadovoljstvo za najvei broj ljudi. Osnovna ideja hedonistikog shvatanja prisutna je i u psihoanalitikoj teoriji, a po kojoj ovek i svesno i nesvesno tei za zadovoljstvom i ta tenja je jedan od vanih principa objanjenja ljudskog ponaanja. Hedonistiku koncepciju mnogi opravdano kritikuju jer se celokupno ljudsko ponaanje ne moe objasniti tenjom za zadovoljstvom. Vei je broj autora koji obrazlau shvatanje da egoizam, lini 8

interes i tenja za zadovoljstvom ne mogu biti jedini principi objanjenja ni individualnog ni drutvenog ponaanja ljudi. Ukazuju na to da postoji i ljubav prema drugim ljudima, simpatija za druge kao snaga koja pokree ljude, postoji spremnost da se ljudi udrue sa drugim ljudima i da im pomau. Adam Smit smatra da postoje i drugi principi u ljudskoj prirodi koji podstiu ljude da deluju u interesu i za sreu drugih i ine da se srea drugih osea kao sopstvena potreba. Darvin istie simpatiju i drutvenost kao vane faktore u ljudskom ivotu. Bakunjin istie tenju za solidarnou. Drutvenost ili gregarnost ili afilijativnost, mnogi autori, naglaavaju kao sutinsku karakteristiku oveka.

5. Klasina shvatanja o sutini socijalnog ponaanja (shvatanja koaj naglaavaju princip evolucije, kolektivne svesti, imatacije i sugestije, i instikata)
Od 19. veka vei je broj autora koji pokuavaju prikazati ulogu psihikih inilaca u raznim obliciam drutvenog ivota. Kao cilj svog razmatranja postavljaju objanjenje raznih socijalno -psiholokih pojava i objanjenje socijalnog ponaanja u celini, nalazei kao osnovne uzroke psihike inioce. Neki od njih pokazuju karakteristike pojedinih naroda izvodei ih iz psiholokih karakteristika, kao nemaki etnopsiholozi. Drugi analiziraju socijalne pojave, nalazei im uzrok u podrutvljavanju ili imitaciji, kao Tard i Ros. Trei objanjavaju socijalno ponaanje pojmom sugestije kao Le Bon. Mek Dugal celokupno drutveno ponaanje izvodi iz uroenih osobina ljudi, iz instinkta. Neki od ovih autora se smatraju osnivaima socijalne psihologije, ali njihova razmatranja nisu socijalna psihologija u savremenom smislu. Oni je obrauju na osnovu slobodnog razmatranja i zakljuivanja. Istiu se 4 koncepcije: 1) shvatanja koja za objanjenje socijalnog ponaanja koriste princip evolucije 2) tumaenja koja naglaavaju kolektivnu i grupnu svest 3) uenja koja za osnovu objanjenja koriste pojmove imitacije i sugestije 4) instiktivistike koncepcije. Sve su te koncepcije bile i podsticaj za empirijska istraivanja, pa time i za formiranje socijalne psihologije kao empirijske naune discipline. SHVATANJE EVOLUCIONISTA: Pod uticajem Darvinovih radova, vei broj autora objanjava drutveni ivot i drutveno ponaanje polazei od ideje evolucije. Darvin - ovek se razvija iz niih bia. Istie ulogu kulture, naglaavajui dva procesa: proces kooperacije i proces simpatije. Od posebnog je interesa to on za objanjenje drutvenog ivota ne istie prirodno odabiranje kao prvenstveni uzrok, nego smatra da razvitak oveka zavisi od selekcije u psiholokom i socijalnom smislu. Poloaj i ugled u drutvu stei e oni ljudi koji razvijaju osobine koje e odgovarati drutvenim potrebama i koji unapreuju drutveni ivot. Spenser - ivot je proces stalnog prilagoavanja unutranjih uslova pojedinaca spoljanjim uslovima sredine. On upotrebljava pojam simpatije za objanjenje socijalnog ponaanja oveka. Drutvo se formira na bazi seksualnog instikta koji dovodi do stvaranja porodice, koja je osnovna jedinica drutva. U osnovi porodice je simpatija i saradnja. Dete je nemono i slabo i svojom nemoi izaziva simpatiju majke i ostalih lanova. I drutvo u celini i socijalno ponaanje i socijalne institucije imaju postepen razvitak prema odreenim zakonima evolucije. Tejlor smatra da se religija razvija od animizma, preko panteizma do monoteizma. 9

Morgan - ekonomski ivot se razvijao od lova, preko stoarstva i poljoprivrede, do industrijskog naina ivota. Porodini odnosi imaju svoj evolucioni put od promiskuiteta, preko grupne enidbe i poligamije do monogamije. SHVATANJA KOJA NAGLAAVAJU NADINDIVIDUALNU SVEST: U drugoj polovini 19. veka javlja se objanjenje idejom o grupnoj ili kolektivnoj svesti. Dirkem je smatrao da postoje dve svesti: individualna i kolektivna. Ljudi u drutvenoj zajednici imaju odreene ideje, misli, praksu i te ideje imaju neku vrstu samostalne egzistencije, nezavisne od individualne. On ove ideje naziva grupna svest. Ne postoji samo individualna, ve i kolektivna svest, drugaija od individualne i nezavisna od nje. Upravo kolektivna svest odrava socijalni ivot i regulie ga. Kolektivnu svest objanjava primerom religije koja kao kolektivna ideja ima svoju samostanu egzistenciju. Kolektivnu svest ne moemo upoznati istraujui psihiki ivot pojedinca. Upoznajemo je na osnovu kolektivnih, drutvenih manifestacija: pravnog sistema drutva, njegovih moralnih normi i drugih institucija. Sve one prisiljavaju oveka da postupa drutveno korisno i da manifestuje solidarnost. Solidarnost je jedna od osnovnih drutvenih snaga. U nerazvijenim drutvima je mehanika, a u razvijenim organska. Lazarus i tajntal prouavaju jezik, mitologiju, religiju, literaturu i umetnost naroda i njihove psihike karakteristike. Uvode pojam narodnog duha - slina svest mnogih pojedinaca. Pojedinci koji ine narod imaju izvesne ideje i zajednike predstave, ali u objanjavanju pojedinih pojava taj narodni duh suprotstavljaju pojedinanoj svesti, prikazujui ga kao samostalno bie. Objektivizacija tog metafizikog narodnog duha je folklor, jezik, miljenje, moral. Prouavajui moral, jezik i obiaje nekog naroda, upoznajemo njegov narodni duh. Viljem Vunt - treba razlikovati dve grane psihologije: - fizioloku psihologiju - psihologiju naroda, ili etnika psihologija prouavanje svih viih mentalnih procesa, a koji su uslovljeni socijalnim momentima: jezikom, obiajima i mitovima. Istie vanost socijalnih faktora za vie mentalne procese i naglaava ulogu tri socijalna faktora: jezika, mita i obiaja. Vunt argumentie: miljenje je sistem asocijacija, ali ta e se asocirati zavisi od aperceptivne mase, a ona od jezikih navika, mitova i obiaja. SHVATANJA KOJA NAGLAAVAJU IMITACIJU I SUGESTIJU: Gabrijel Tard - osnovni socijalni proces imitacije. Istie 3 zakona imitacije: 1) zakon silaska socijalno nie klase podravaju socijalno vie klase. Ono to se dogaa u centru, imitira se na periferiji, primer mode. 2) zakon geometrijske progresije pojedine pojave socijalnog ivota se ire geometrijskom progresijom, glasine. 3) zakon o unutranjem koje se preferira spoljanjem istie da se vie imitira kultura ue sredine (vlastite nacije) nego ire sredine (neke druge nacije). Ako je imitacija jedini zakon drutvenog ponaanja, kako objasniti sporove i sukobe. Tard to objanjava - sve to je novo, svaka invencija i inovacija je rezultat konflikata dva modela koji se imitiraju. I drutveni sukobi (ratovi) nastaju zato to se imitiraju razliiti modeli. Gistav Le Bon - mnoge pojave u socijalnom ponaanju objanjavao je sugestijom i regresijom na primitivniji stupanj svesti. Po njemu je ponaanje mase osnovna socijalna pojava. U masi, gomili pojedinac u potpunosti gubi svoju svesnu linost i pokorava se svim sugestijama koje na njega deluju (sugestijama voe) i postupa u suprotnosti sa svojim navikama i karakterom. Na neki nain se pojedinac u gomili ponaa kao hipnotisan subjekt. Pod uticajem svemone sugestije u oveku izbija njegova primitivna priroda, instikti ukorenjene predrasude. Ljudi su u masi emocionalniji, impulsivniji, nesposobni za racionalno miljenje. 10

Ove karakteristike ponaanja ljudi u masi, izvesni pojedinci mogu da iskoriste i pokrenu mase na akciju i postanu voe, za pokretanje nije vana racionalna argumentacija. On naglaava da uloga mase postaje sve monija i da u njoj treba videti opasnost za civilizaciju i opasnost da ovek opet padne na primitivan nivo. Ros - socijalna psihologija je nauna grana koja se bavi prouavanjem interakcije izmeu oveka i njegove socijalne sredine. Najvaniji je drutveni fenomen sugestije, ocenjujui je kao princip drutvenog ponaanja uopte. Pojmove sugestije i imitacije koristi za objanjenje razliitih drutvenih pojava: obiaje, modu, javno mnjenje, konflikte meu ljudima... Bez uticaja socijalnih faktora mentalni razvitak deteta bi se zaustavio na stupnju inteligencije koji nije daleko od stupnja idiota. INSTIKTIVISTIKO SHVATANJE MEK DUGALA: Osnove socijalnog ponaanja ne mogu se traiti samo u sugestiji i imitaciji, ve u instinktima, kao uroene tendencije. Navodi 12, pa 18 instikata iz kojih je mogue objasniti sve oblike ponaanja: - instinkt beanja uz koji se vezuje emocija straha - odbacivanja, odbijanja od sebe (emocija odvratnosti) - radoznalosti (emocija uenja) - borbenost (emocija besa) - potinjavanja (oseanje poniavanja) - samopotvrivanja (oseanje vlastite vrednosti) - reprodukcija vrste (seksualni instinkt) - roditeljski (emocija nenosti) - gregarni, za sticanjem i stvaranjem. U oblastima drutvenih nauka mogue je razlikovati dve grupe: Jednu, koja kao psiholoko objanjenje drutvenog ponaanja prihvata utilitaristiko shvatanje da izvor svog ponaanja ljudi treba da trae u tenji da se postigne zadovoljstvo, a izbegne bol, Drugu, koja sve objanjava proizvoljno izabranim, nejasno shvaenim i neodreeno prikazanim pojmovima koje nazivaju saveu, moralnom sposobnou ili instinktima. Osnovna injenica od koje treba poi u analizi ljudskog ponaanja je da je ljudska aktivnost prema odreenim ciljevima upravljena, namerna aktivnost i osnovni zadatak psihologije je da otkrije koji su osnovni ciljevi kojima ovek tei i koji su osnovni pokretai, bazini motivi koji gone oveka na aktivnost instinkti, uroene tendencije da se na odreene objekte obraa panja, da se u vezi sa njima doivljavaju emocije i da se na odreen nain postupi u odnosu na njih. On smatra da na osnovu svoje analize moe pokazati da postoji ogranien broj takvih uroenih tendencija kojima je mogue objasniti celokupno ponaanje ljudi. Uz odreene objekte koji ine ciljeve kojima ljudi tee, vezuje se vie instikata i povezuje u sentimente. Koliko e se razviti i u kojoj meri doi do izraaja pojedini instinkti i sentimenti, zavisi od mnogih uslova, jer se uslovi u kojima ljudi ive razlikuju. Kritika: mnogi teoretiari, ljudske aktivnosti, koje Dugal smatra uroenim instinktima npr. za sticanjem, potinjavanjem, smatraju da to i nisu uroene tendencije, da kod oveka kao pokretaa njegove delatnosti nalazimo veliki broj steenih motiva koji se ne mogu svesti na uroene tendencije, nego su formirani u toku ivota oveka.

6. Bihejvioristiki pristup
Bihejvioristiko shvatanje ili bihejvioristika kola imala je, a ima i danas veoma veliki uticaj na istraivanje psiholokih pojava uopte, naroito u SAD. 11

Jedna od postavki bihejviorizma jeste da organizam, npr. ovek reaguje na odreene drai i da se to reagovanje manifestuje u spoljanjem ponaanju, u pokretima i sistemima pokreta, i da psihologija ukoliko eli biti nauna, treba da prouava upravo to spoljnje ponaanje. Druga vana postavka jeste da kao osnovnu jedinicu prouavanja treba uzeti povezanost izmeu drai (S) i reakcije organizma na dra (R). Dra (S) izaziva neke promene u organima (O) i te se promene manifestuju u uoljivim reakcijama organizma (R). Zbog toga se kao formula i za prouavanje i za objanjavanje svih psiholokih pojava, moe smatrati formula: S O R. Neke vrste reagovanja su nasledne (refleksne) i uvek se javljaju kada se javi odreena dra, ali veina je steena. Ponaanje ljudi, onakvo kakvo jeste prvenstveno je steeno, naueno ponaanje. Npr. stavovi i vrednosti su steene kategorije. Kako se stiu pojedini oblici ponaanja i koji procesi lee u osnovi sticanja, glavni je problem i zadatak na koji treba da odgovori psiholoko istraivanje, zato je proces uenja kljuni problem psihologije. Uenje se moe objasniti uslovljavanjem i stvaranjem asocijativne veze izmeu drai i reakcije. Da izmeu odreenih drai i odreenih rakcija postoji asocijativna veza, bihejvioristi esto objanjavaju time to takve odreene veze predstavljaju korist za organizam, donose mu zadovoljstvo i oslobaaju ga od odreenih tekoa - dovode do redukcije tenzije, smanjenja ili prestanka napregnutosti organizma. Tako hedonizam postaje sledea osnovna postavka koju esto koriste bihejvioristi u objanjavanju ponaanja ljudi. Formiranje stavova objanjava se npr. takoe ovim principima. Delovanje ubeivanja (persuazije) na menjanje stavova, bihejvioristi objanjavaju modelom instrumentalnog uenja. Do menjanja stavova dolazi zbog toga to posle promene sledi, ili se pretpostavlja da e slediti, neko zadovoljstvo ili neka koristi. Koristei ove principe, autori koji prihvataju bihejvioristiko uenje objanjavaju i poreklo predrasuda. Predrasude su, po njima, sredstva za smanjenje napetosti i nezadovoljstva izazvanih frustracijom nekih motiva, pomeranjem agresivnosti na neke etnike i rasne grupe. Jedan poznati istraiva Skiner verbalno ponaanje ili govor objanjava kao rezultat uenja na osnovu dugotrajnog i mnogo puta ponovljenog namernog uslovljavanja od strane sredine. Neki autori i grupne procese objanjavaju spomenutim principima. Meutim, treba imati na umu da spomenuti istraivai, kao i mnogi drugi koji koriste bihejvioristiku teoriju se ne zadovoljavaju u objanjavanju pojava prostom primenom spomenutih bihejvioristikih postavki. Oni ih modifikuju, proiruju i unose mnoge nove pojmove da bi objasnili pojave koje istrauju, samo njihova osnovna postavka ostaje bihejvioristika.

7. Getaltistiki pristup
Najuticajnija teorijska koncepcija, a verovatno i najplodnija u socijalnoj psihologiji je getaltistika. Prva osnovna getaltistika postavka jeste isticanje vanosti celine i celovitosti pojava. Ono to je pri posmatranju psihikih pojava prvenstveno dato to su celine. Psihologija uopte i socijalna psihologija posebno, treba da prouavaju takve celine. Karakteristino je za oveka da on tei da ima i odri organizovan i smisleno povezan pogled na pojave oko sebe i na svet. Celina ima odlike koje ne moemo upoznati ako prouavamo pojedine elemente i pojedine faktore za sebe, zato uvek pri prouavanju treba voditi rauna da se sve doivljava u celinama. Druga osnovna postavka getaltista je da neke takve celine predstavljaju usklaenije i jednostavnije organizacije i da mi nastojimo, upravo, da sve doivljavamo u takvim usklaenijim i jednostavnijim celinana. Ovi getaltistiki principi, korieni prvobitno u prouavanju i objanjavanju percepcije, primenjeni su i pokazali su se veoma plodni i pri objanjavanju socijalno psiholokih pojava. Kao to odreene karakteristike opaanja ostaju iste - neki crte, npr. trougao opaamo kao crte iste vrste i kad je veliina njegovih stranica i ugao meu njima razliit - tako i u oblasti socijalnog ponaanja neki oblici ostaju isti i kad se izmene pojedini njeni delovi. Interakcija ljudi koja se odvija u odreenom vidu ostaje istovrsna i kad se izmene svi pojedinci koji su u interakciji; 12

sistem birokratije ili sistem autokratskog rukovoenja mogu ostati i onda kad sve osobe izmeu kojih su ostvarivani ovi sistemi, budu nove osobe. Kao to elementi u opaanju zavise od opaanja celine tako e i ocena socijalnog ponaanja nekog pojedinca biti u zavisnosti od celog socijalnog okvira u kome se to ponaanje odvija. Polazei od getaltistikog shvatanja, socijalni psiholog A pokazuje da mi i osobine ljudi nastojimo da opaamo kao celine. Ocenjujui neku osobu mi prvenstveno uoavamo kod nje takve osobine koje ine meusobni sklad i daju jedinstvenu sliku o oveku, ak i kad nema dovoljno podataka za takvu usklaenu celovitu sliku, mi izmiljamo i dodajemo odreene osobine da bismo dobili jedinstvenu celoviti sliku o oveku. Drugi psiholog Hajder, naglaava da ljudi tee za redom, jednostavnou i ravnoteom u svemu to doivljavaju. Tom tenjom za usklaenou i ravnoteom i mnogi drugi psiholozi objanjavaju formiranje i menjanje stavova i razne grupne procese.

8. Psihoanalitiki pristup
Dosta autora i psihologa, a jo vie antropologa socijalne pojave objanjavaju polazei od psihoanalitikih shvatanja. Psihoanalitika koncepcija istie vanost nesvesnih psihikih procesa, ulogu nagona, a posebno seksualnog nagona - libida i agresivnosti, znaaj doivljaja u prvim godinama ivota za formiranje i ponaanje oveka u toku celog njegovog ivota. Ona zastupa sloenost strukture linosti, koja se sastoji od nagonskog dela - id, osnovnih psihikih funkcija kao to su opaanje i milljenje - ego, koje su u slubi zadovoljenja nagona i savesti i nad ja - super ego koji predstavlja drutvene norme usvojene kao principe vlastitog ponaanja. Ovim i nekim drugim psihoanalitikim postavkama i pojmovima mnogi autori pokuavaju objasniti pojave socijalnog ponaanja. Osniva psihoanalitikog uenja, Frojd, nastanak grupa i drutva objanjava time to dolazi do deseksualizacije libida (gubljenje otvorenog seksualnog karaktera libida) i identifikovanja sa voom grupe, koji za lanove grupe predstavlja uzor i ideal, koji ima poloaj u grupi kao to ga ima otac u porodici. Po Frojdovom shvatanju, ne postoji usklaenost izmeu ciljeva pojedinaca i ciljeva drutva. Kod pojedinaca postoji snana uroena agresivnost koju super ego (savest oveka) stalno pokuava da obuzda, ali u tome nikad u potpunosti ne uspeva. Vrlo esto ta uroena agresivnost preovladava i u takvim sluajevima imamo ratove, sukobe i progone drugih ljudi. Ako se super ego pokae dovoljno jakim, onda dolazi do drutveno prihvatljivog ponaanja, ali se agresivnost usmerava prema samom sebi. Takoe, objanjenje jednog poznatog istraivaa, Adorna, o povezanosti izmeu autoritarne strukture linosti, (a za koju je karakteristino potinjavanje autoritetu, konvencionalnost u ponaanju, krutost u miljenju, postojanje predrasuda), i antidemokratsko orijentisanje poiva na psihoanalitikom shvatanju. Do formiranja autoritarne linosti dolazi zbog potisnute mrnje i agresivnosti prema roditeljima koji zahtevaju od dece bezuslovnu pokornost i sputavaju svako njihovo slobodno izraavanje. Ova se agresivnost prema roditeljima potiskuje u oblast nesvesnog, ali ipak dolazi do izraaja u ponaanju linosti. Ona se manifestuje u predrasudama prema drugim narodima, u konzervativnosti u odnosu na razne drutvene pojave i pitanja i u spomenutim crtama autoritarne linosti.

10. Metoda eksperimentalnog istraivanja; eksperiment u socijalnoj (politikoj) psihologiji

Karakteristike 13

Eksperimentalno istraivanje predstavlja jednu od osnovnih metoda kako psihologije, tako i socijalne psihologije i moe se definisati kao nain organizovanja istraivanja pri kome se ne samo kontroliu nego stvaraju i menjaju uslovi javljanja neke pojave, a sa ciljem da se utvrdi zavisnost odreene pojave od odreenih uslova. Kao karakteristike eksperimenta navode se: 1) namerno izazivanje pojave koja se eli posmatrati. Kod eksperimenta se ne eka na to da se pojava spontano javi, nego se ona namerno izaziva da bi se posmatrala. 2) ponavljanje javljanja pojava. Da bi se eljena pojava mogla potpunije ispitati, ona se moe namerno izazvati. 3) kontrola uslova pod kojima se javlja eljena pojava. Svi uslovi koji se smatraju vanim za neku pojavu, kontroliu se i prate, jer samo kad su svi bitni uslovi od kojih zavisi neka pojava pod kontrolom, mi moemo biti sigurni u vrednost naeg ispitivanja i u vrednost zakljuaka koje donosimo na osnovu rezultata ispitivanja. 4) kvantifikacija ili brojno izraavanje, omoguava merenje ispitivanih pojava i preciznije opisivanje i pouzdanije objanjenje. 5) sistematsko menjanje uslova pod kojima se javlja neka pojava. Bitna karakteristika eksperimentalnog istraivanja je da se namerno menjaju pojedini od uslova, dok se svi ostali uslovi zadravaju konstantnim da bi se videlo da li e se i koliko pojave promeniti sa promenom nekih od uslova. Ova karakteristika smatra se sutinskom osobinom eksperimenta. Uslov kojim se manipulie, koji se namerno menja, naziva se nezavisnom eksperimentalnom varijablom ili promenljiva, a promena na pojavi do koje dolazi takvim menjanjem uslova - zavisna varijabla ili zavisna promenljiva. Iz ovih karakteristika proizilazi i odreena prednost eksperimentalnog istraivanja. Namerno izazivanje pojava omoguava nam da istraivanje izvrimo kad elimo i da za istraivanje izaberemo najpogodniju priliku i najpogodnije uslove. Druga karakteristika eksperimenta, a to je ponavljanje ispitivanja po volji, omoguava proveravanje i vlastitih i tuih rezultata i na taj nain obezbeuje sigurnost dobijenih rezultata. Striktna kontrola uslova, a pre svega variranje uslova prua i najveu prednost eksperimentalnom ispitivanju i ini ga najpouzdanijim nainom za otkrivanje zavisnosti meu pojavama i za utvrivanje kauzalnih odnosa. Ba zahvaljujui ovoj karakteristici, eksperiment se moe definisati kao stvaranje uslova pod kojima e se javljati pojava koja se eli posmatrati da bi se utvrdile kauzalne veze izmeu tih uslova i posmatrane pojave. Vrste eksperimentalnog istraivanja: Eksperimentalno istraivanje ili eksperiment mogue je klasifikovati na osnovu razliitih kriterija. Prema tome da li se za sve ispitanike uvodi eksperimentalna varijabla ili samo za deo subjekta, razlikujemo eksperiment jednostavne sukcesije i eksperiment sa kontrolnom grupom. Kod eksperimenta jednostavne sukcesije svi su subjekti izloeni odreenim eksperimentalnim uslovima. Na istim subjektima se vri posmatranje promena njihovog ponaanja pre i u toku eksperimentalnog variranja varijabli. Mere se karakteristike ponaanja ispitanika pre uvoenja odreenih uslova, a zatim posle davanja odreenih uslova, npr. meri se kakvi su stavovi odreene grupe pre odreenog naina ubeivanja, neposredno posle ubeivanja i eventualno posle dueg perioda vremena. Prednost ove vrste eksperimenta je u tome to se mogu pratiti promene na istim individuama. Nedostaci su u tome to ve prvo ispitivanje i merenje moe delovati kao neko upozorenje, npr. ispitivanjem stavova prema ratu na neki nain te ispitanike upozoravamo na problem, pa ve to da oni o tome razmiljaju vie nego obino moe da izazove promene u njihovim stavovima. Kod eksperimenata sa kontrolnom grupom obino se radi sa dve grupe subjekata, a moe i sa vie grupa. Obino se jedna grupa izloi nekim odreenim uslovima, recimo propagandi, a druga ne. Rezultat eksperimenta se utvruje tako to se uporeuje ponaanje obe grupe. Zato je bitno da grupe budu izjednaene ili da budu bar ujednaene prema bitnim obelejima, npr. po uzrastu, polu, inteligenciji i drugim nekim osobinama. Ujednaavanje se vri u onim obelejima za koje se moe oekivati da mogu da izazovu velike razlike u rezultatima. Ako to ne bi bilo uraeno, ne bi se moglo utvrditi da li postoji zavisnost izmeu promena u ponaanju i variranog uslova ili ne postoji. 14

Ovakvom vrstom eksperimenta otklanja se nedostatak koji se javlja u eksperimentima jednostavne suksecije. Danas se ova vrsta eksperimenata preferira, mada i ona sadri nedostatke, jedan proizilazi iz tekkoa da se dobiju ekvivalentne grupe. Za njihovo obrazovanje postoje razliiti postupci, kao postupak reprezentativnih uzoraka, sluajnog izbora pojedinaca i drugi naini izbora. Mogue je kombinovati prvu i drugu vrstu eksperimenata pa pratiti promene u ponaanju istih subjekata, a istovremeno posmatrati i drugu, kontrolnu grupu. Prema jednom drugom kriterijumu, eksperimente bismo mogli podeliti na laboratorijske i terenske. Terenski eksperiment karakterie to to se izvodi u svakodnevnoj, normalnoj situaciji u fabrici, u koli. Kod njega nema artificijelnosti situacije, pa je zato tee precizno kontrolisati situaciju, poto moe da deluje vie razliitih faktora, nego to je to mogue u laboratorijskom eksperimentu. Laboratorijski eksperiment iz tih razloga u naunim istraivanjima ima prednost. Pomou laboratorijskog eksperimenta moemo sa sigurnou utvrivati kauzalne odnose ili proveravati rezultate dobijene drugim postupcima. Ukoliko bi eksperimentalna situacija zaista postala toliko artificijelna da utie na rezultate, eksperimenta se moramo odrei. Meutim, laboratorijska situacija postaje artificijelna samo onda ako je proputeno da se uzmu u obzir bitni momenti situacije. Ali, ako su uzeti u obzir bitni uslovi javljanja pojave, eksperimentalna situacija i u laboratorijskim uslovima dozvoljava uspeno ispitivanje, pa ak je i uspenija od drugih vrsta postupaka. Postoji izvesna prednost terenskog eksperimenta nad laboratorijskim, a ona je pre svega u tome to se istraivanje vri u ivotnoj situaciji. Meutim, terenski eksperiment nije pogodan za proveravanje hipoteza onom preciznou koju prua laboratorijski eksperiment, zato kad god je mogue rezultati dobijeni terenskim eksperimentom se proveravaju laboratorijskim eksperimentom, to znai da se ove dve vrste eksperimenata esto kombinuju i dopunjuju. Razlikuju se i posebne vrste eksperimentalnog istraivanja. Takva jedna je akcioni eksperiment koji je uveo K. Levin - karakteristika te vrste eksperimenta je ne samo to se obavlja u prirodnim uslovima (to imamo i kod terenskog eksperimenta) nego i to to se ostvaruje na konkretnoj praktinoj akciji i to se efekat namernog variranja uslova prati u toku dueg vremenskog perioda i u redovnom ponaanju subjekata. Takvom akcionom eksperimentalnom istraivanju srodan je postupak tzv. kvazieksperimentalnog nacrta - ta vrsta istraivanja primenjuje se kada se sistematski i korienjem naune metodologije prati efekat pojedinih namerno organizovanih novih drutvenih mera u raznim oblastima ivota, npr. uvoenje odreenih mera u saobraaju da bi se smanjio broj saobraajnih nesrea, novih postupaka u nastavi i sl. Naziva se i prirodnim eksperimentom, iako se taj naziv koristi ee u drugom znaenju. Ponekad se kao posebna vrsta eksperimenata u strunoj literaturi navode i takvi oblici organizacije istraivanja koji iako se nazivaju eksperimentalnim, nisu eksperimentalno istraivanje. Tako je sa tzv. prirodnim eksperimentom i tzv. eksperimentom ex post facto. Prirodnim eksperimentom naziva se posmatranje ponaanja ljudi u izuzetnim, ali ne namerno izazvanim situacijama, npr. pri izbijanju poara, pri potresu, poplavi. U takvim situacijama koje se razlikuju od redovnih i koje sama priroda kao da varira, moe doi do promena u ponaanju. O eksperimentu ex post facto govorimo kada se neka prola pojava, koja se odvijala u razliitim uslovima i eventualno dovela do razliitih oblika ponaanja, naknadno analizira, obino koristei statistike podatke i postupke i pratei pojedine faktore. Meutim, ni jedan od ova dva oblika istraivanja nije stvarno eksperimentalno istraivanje, oba predstavljaju posebne oblike sistematskog neeksperimentalnog istraivanja.

Ogranienja eksperimentalnog istraivanja: Iako je eksperimentalno istraivanje veoma pogodna nauna metoda koja se sve vie i uspenije primenjuje, ipak postoje granice mogunosti njene primene. Nije mogue eksperiment koristiti pri ispitivanju svih pojava, jer je neke pojave nemogue namerno izazvati, npr. nemogue je eksperimentalnim putem ispitivati od kojih faktora zavisi uspean brak, jer nije mogue ljude 15

dovoditi u branu vezu radi toga da bi se utvrdile neke zakonitosti. Nemogue je isto tako eksperimentalnim putem ispitivati uticaj odreenih socijalnih faktora na formiranje odreenih crta linosti. Eksperimentalnom istraivanju postavlja se prigovor da je to vetaki nain ispitivanja, da su uslovi ispitivanja u laboratorijskom eksperimentu neprirodni, da su to uslovi koji ne postoje u normalnoj ivotnoj situaciji, pa da zbog toga ni reagovanje koje se javlja u takvim uslovima nije opravdano prihvatiti kao zakonito reagovanje. U ivotu, redovno deluje jedan sloen splet faktora, a ne ogranien broj uslova koji se nalaze pod kontrolom. Ovaj prigovor koji se postavlja eksperimentalnom istraivanju psihikih pojava, iako je esto na mestu, opte uzev nije opravdan. Kao to su to potvrdila iskustva na osnovu velikog broja izvrenih eksperimentalnih istraivanja, eksperiment je uvek opravdan kada su dati bitni uslovi. Nije neophodno da u eksperimentalnoj situaciji imamo sve one uslove koje nalazimo u redovnoj ivotnoj situaciji. Kad god su dati bitni uslovi javljanja odreene pojave, opravdano je koristiti eksperiment i oekivati rezultate na osnovu kojih e se moi zakljuiti sa relativnom sigurnou o ispitanoj pojavi. Kao prigovor navodi se i to da eksperimentalna situacija sama po sebi utie na menjanje pojave koja se posmatra. Sama injenica da se subjekt nalazi u eksperimentalnoj situaciji i da zna da se na njemu vri eksperiment, izazvae drugaije reagovanje nego to bi bilo da subjekt nije svestan toga da se na njemu vri neki opit. Da bi se pokazala vanost ovog prigovora, esto se spominje ispitivanje u kome je grupa radnica stavljena pod nepovoljne uslove, oekujui da e ti nepovoljni uslovi izazvati smanjenje efekata rada. Pokazalo se da su ove radnice stalno poveavale svoj radni uinak, iako su uslovi u kojima su radile bili gori nego kod ostalih radnika sa kojima nije vren eksperiment. To se objanjava izmeu ostalog time to su one, znajui da se njihov rad posmatra i da se na njih obraa panja, ulagale vei napor. U vezi sa ovim prigovorom moemo rei da ima veliki broj pojava koje je mogue ispitivati a da subjekt zna da se nad njim vri ispitivanje, a da ipak zbog toga ne doe do promena u ponaanju. Meutim, eksperimentalna situacija moe uticati na odreene pojave, ali i takve pojave je mogue eksperimentalno ispitivati, samo subjekti ne smeju da znaju ta se kod njih ispituje i kakva se reakcija od njih oekuje. Ponekad se prigovor eksperimentalnom istraivanju u socijalnoj psihologiji iznosi polazei sa etikog stanovita. Navodi se da nije etiki uopte eksperimentisati sa ljudima. Ovako uopten prigovor ne moe se prihvatiti, ali sigurno je da je iz humanih razloga nedopustivo vriti oglede nad ljudima kad ti ogledi imaju tetne posledice za pojedinca i njegovu linost. Zakljuujui izlaganje o metodi eksperimentalnog istraivanja potrebno je istai da ona nije samo odreen nain prikupljanja podataka nego predstavlja odreen nain organizovanja istraivanja i to najsigurniji za proveravanje postavljene hipoteze i utvrivanja zakonitosti. Postoje i drugi validni, neeksperimentalni postupci za utvrivanje zakonitosti. Podaci prikupljeni sistematskim neeksperimentalnim istraivanjem dozvoljavaju, takoe, da se na osnovu njih izvedu opti zakljuci i generalizacije, zato se koriste razni postupci, korelacioni i komparativni postupak koji omoguuje utvrivanje zavisnosti i zakonitosti meu pojavama.

11. Metoda sistematskog neeksperimentalnog istraivanja; primena ankete u socijalnoj (politikoj) psihologiji
Karakteristike:

16

Druga osnovna metoda je metoda sistematskog ili kontrolisanog neeksperimentalnog istraivanja. Ova se metoda veoma mnogo koristi i u prirodnim naukama, ali se naroito esto koristi u drutvenim naukama, u psihologiji, posebno socijalnoj psihologiji. Svoju osnovu ima u posmatranju koje se esto upranjava u svakodnevnom ivotu; mi se u svakodnevnom ivotu koristimo posmatranjem ponaanja ljudi u razliitim prilikama u kojima ih sreemo. Meutim, treba napomenuti da takvo prigodno posmatranje ne predstavlja naunu metodu i da uoptavanja izvedena na osnovu njega nisu sigurna niti na naunoj osnovi bazirana uoptavanja. Da bi neeksperimentalno posmatranje moglo sluiti naunim ciljevima i moglo biti osnova naune metode, ono treba da zadovolji odreene uslove: 1) sa ciljem - tj. predmet posmatranja i njegova svrha treba da budu odreeni 2) sa planom - tj. prema unapred utvrenom postupku koji e se primeniti u posmatranju 3) sistematsko - tj. posmatranje u kome e registrovati sve to moe biti od znaaja za ispitivani problem 4) kontrolisano - tj. posmatranje pri kome e se voditi rauna o uslovima u kojima se posmatrana pojava javila 5) objektivno - tj. posmatranje pri kome e se registrovanje pojava jasno razlikovati od objanjavanja i tumaenja na osnovu predubeenja i elja. Tek ovakvo sistematsko neeksperimentalno posmatranje ima naunu vrednost i predstavlja osnovu za naunu metodu. Ovakvo posmatranje, za razliku od prigodnog posmatranja, a koje svi stalno upranjavamo u svakodnevnoj praksi, naziva se sistematskim ili kontrolisanim posmatranjem. Iako se o metodi sistematskog neeksperimentalnog istraivanja govori kao o metodi posmatranja, pod tom metodom se ne podrazumeva samo posmatranje koje bi znailo opaanje putem ula nego i korienjem razliitih instrumenata i obrada podataka prikupljenih putem razliitih tehnika. I ova metoda ukljuuje sve faze istraivanja kao i metoda eksperimentalnog istraivanja. Mogla bi se definisati kao nauno istraivanje pri kome nema namernog variranja uslova, nego se pojave prouavaju u uslovima u kojima su prirodno date. Sistematsko neeksperimentalno istraivanje moe poivati na slobodnom, nestrukturalnom posmatranju pojava. Ali, najee ne poiva, ve se pri primeni ove metode koriste razliite tehnike za prikupljanje podataka - u naelu sve koje se koriste i pri eksperimentalnom istraivanju. ak je mogunost korienja raznih tehnika kod sistematskog neeksperimentalnog istraivanja i vea. Za takvo istraivanje mogue je koristiti i tehnike koje poivaju na tzv. sekundarnim podacima, tj. takvim podacima koji postoje od ranije, a koji se u predvienom neeksperimentalnom istraivanju koriste kao izvor. Meu ostalim takva je tehnika analize sadraja komunikacije. Ova metoda predstavlja sloen proces istraivanja koji se sastoji iz vie faza kao i eksperimentalno istraivanje. Izmeu dve pomenute osnovne metode i ne postoje otre granice. Veinu od 5 spomenutih karakteristika eksperimentalnog istraivanja nalazimo i kod neeksperimentalnog istraivanja (namerno izazivanje pojave, ponavljanje ispitivanja, kontrolu uslova, kvantifikaciju). Osnovna razlika je u tome to kod neeksperimentalnog istraivanja ne manipuliemo po svojoj volji i po svom planu, uslovima iji uticaj elimo ispitati. Prednost i nedostaci: Moe se rei da metoda sistematskog neeksperimentalnog istraivanja ima neke prednosti nad metodom eksperimentalnog istraivanja, to su: 1) ira primenjivost. Koristi se za istraivanje velikog broja problema, pa i mnogih problema koji se ne mogu istraivati eksperimentalno, a svih koji se mogu prouavati koristei i eksperimentalnu metodu. Ona je metoda upotrebljiva u sluajevima u kojima je nemogue namerno izazivati pojavu koju elimo prouavati i kad ne postoji mogunost da se manipulie nezavisnom varijablom ili zbog toga to se ne zna koji bi faktor mogao biti uzrok javljanja neke pojave ili to manipulisanje iz etikih ili drugih razloga nije ostvarivo. 2) vea prirodnost situacije. ak i kad neeksperimentalno istraivanje nije terensko i kad se ne ostvaruje u toku redovnog javljanja pojave koja se istrauje, sistematsko neeksperimentalno istraivanje je manje artificijelno, manje vetako, jer se pri njemu ne izdvaja pojava iz uslova u 17

kojima se redovno javlja, pa su podaci koji se dobijaju blii i sliniji javljanju istraivanje pojave u svakodnevnom ivotu. 3) istraivanje deluje manje na ispitivanu pojavu nego to je to sluaj pri metodi eksperimentalnog istraivanja. Pri neeksperimentalnom istraivanju ispitanici i ne znaju da se na njima vri ispitivanje, a i kad je nemogue izbei da to ne znaju, situacija je blia redovnoj i svakodnevnoj i manje utie na reagovanje ispitanika. Svi ovi prigovori metodi eksperimentalnog istraivanja u daleko manjoj meri vae ili uopte ne vae za sistematsko neeksperimentalno istraivanje. Njen nedostatak i njeno ogranienje upravo su u onom u emu je nauna prednost eksperimentalnog istraivanja, a to su: 1) tea i nesigurnija kontrola uslova u kojima se ispitivana pojava javlja. Ba zbog toga to se ispituje u prirodnoj situaciji i to pojava koja se ispituje nije izolovana od okolnosti u kojima se redovno javlja, mi smo i manje sigurni nisu li neki od nekontrolisanih uslova izazvali onaj oblik pojave koji nam se prezentuje. Tih uslova je potencijalno mnogo, i mi ni onda kada ih pratimo ne moemo odreeno i pouzdano rei koji je od njih uticao vie ili manje na pojavu onakvu kakva se u neeksperimentalnom istraivanju manifestuje. 2) nemogue je sa onom pouzdanou, kao to je to mogue koristei metodu eksperimentalnog istraivanja, zakljuiti o kauzalnim vezama, jer nema osnovne karakteristike eksperimentalnog postupka, sistematskog i namernog manipulisanja zavisnom promenljivom. Slika o distribuciji odreenih stavova u odreenoj populaciji, dobijena anketiranjem moe biti slinija situaciji nego slika dobijena na osnovu laboratorijskog eksperimenta. Ali, koje su determinante javljanja stavova i uopte sutinski uslovi javljanja ispitivane pojave (njena struktura, razvoj, menjanje) bolje i sigurnije e se upoznati korienjem metoda eksperimentalnog istraivanja. Vrste neeksperimentalnog istraivanja u socijalnoj psihologiji Moemo razlikovati vie vrsta istraivanja. Prema tome da li se ono vri u svakodnevnoj prirodnoj situaciji, na terenu ili ne, razlikuje se terensko i neterensko sistematsko neeksperimentalno istraivanje. A prema tome da li koristimo posebne tehnike za prikupljanje, postoji struktuirano i nestruktuirano sistematsko neeksperimentalno istraivanje. O nestruktuiranom neeksperimentalnom istraivanju govorimo kada pri prikupljanju podataka ne koristimo posebne tehnike, nego se oslanjamo na neposredno posmatranje. Takvo posmatranje (neposredno) moe biti sa participacijom ili bez. O struktuiranom neeksperimentalnom istraivanju govorimo kada koristimo razne tehnike za prikupljanje podataka. To mogu biti tehnike koje poivaju na primarnim ili na sekundarnim podacima. Tehnike koje poivaju na sekundarnim podacima moemo koristiti samo pri sistematskom neeksperimentalnom istraivanju. Kad se istraivanje vri na jednom mestu na kome se istraivana pojava redovno javlja ili kad se vri dok se ona javlja, govorimo o terenskom istraivanju, npr. kada se prouavaju odnosi meu radnicima u preduzeu, u samom preduzeu i dok su oni na svom redovnom radu. Neterensko neeksperimentalno istraivanje imamo kad pojavu koju elimo ispitati posebno i namerno izazivamo na taj nain to pitamo ispitanike o njoj, kao to se to ini npr. pri ispitivanju javnog mnjenja. Ove vrste sistematskog neeksperimentalnog istraivanja uzajamno se ne iskljuuju. One se mogu kombinovati: struktuirano istraivanje moe biti na terenu ili van terena. Detaljnije emo prikazati terensko sistematsko neeksperimentalno istraivanje i to jednu posebnu vrstu neterenskog neeksperimentalnog istraivanja - istraivanje stavova i miljenja na osnovu uzoraka. Sistematsko neeksperimentalno istraivanje na osnovu uzoraka je postupak kojim se ispituje neka pojava koristei za to uzorak iz celokupne populacije kojoj ispitivani subjekti pripadaju. esto se naziva i anketiranjem ili survey istraivanjem. Uz njegovu primenu koriste se razliite tehnike za prikupljanje podataka, esto je to upitnik pa neki autori izjednauju upitnik sa postupkom istraivanja na osnovu uzoraka. To je neopravdano jer sem upitnika, mogu da se koriste i druge tehnike. 18

Ispitivanje ovim postupkom moe se obaviti samo u jednom odreenom momentu ili u vie sukcesivnih ispitivanja. Ponavljanje ispitivanja na istom uzorku ili panel - ispitivanje, imamo esto: kada se ispituje uticaj nekog dogaaja na ponaanje i kada se ispituje neka tendencija. Npr. ako se eli ispitati da li je neki krupan politiki dogaaj uticao na pojedine stavove ljudi, onda se ispitivanje javlja pre i posle dogaaja. Tako je npr. u SAD ispitivano miljenje o korienju atomske bombe u ratne svrhe: prvi put pre atomske eksplozije, a drugi put posle nje. esto se koristi i pri ispitivanju razvoja neke tendencije. Obino u takvom sluaju nisu samo dva, nego je vie sukcesivnih ispitivanja na istom uzorku, pri tom se unapred odreuju periodi u kojima e se vriti ispitivanja. Primer panel - istraivanja kod nas je vrio Supek na radnim akcijama, a primer je i rad Lazarsfelda, Berelsona i Gaudeta o problemu menjanja raspoloenja glasaa od dana objavljivanja izbora glasanja. Prednosti panel ispitivanja su: 1. pouzdanija ispitivanja jer se ponavljaju 2. omoguavaju da se prate promene i otkriju faktori koji utiu na njihovo javljanje. Nedostaci su: 1. veoma je teko pa i memogue odrati isti uzorak. Utvreno je da u toku jedne godine oko 25% ispitanika otpadne usled smrti. Seobe ili zato to su bili nepristupani za ispitivanje u vreme ispitivanja. Ukoliko je vremenski period izmeu ispitivanja dui, utoliko se uzorak vie osipa 2. ranije ispitivanje moe uticati na ponaanje, npr. ako vrimo ispitivanje o stavu prema korienju atomske bombe, samim postavljanjem pitanja moemo da podstaknemo vee interesovanje ispitnika za ovaj problem: ispitanici vie razmiljaju o njemu i mogu da zauzmu drugaiji stav od onog koji bi imali da nisu podstaknuti na razmiljanje; prestaju biti pravi predstavnici ispitivane grupe. Ipak, i pored ovih nedostataka panel ispitivanjima se dobijaju korisni podaci.

12. Tehnika analize sadraja

Analiza sadraja komunikacije ima veoma iroko znaenje, zato to se bilo koje ovekovo ispoljavanje na neki nain moe tretirati kao sadraj komunikacije, a taj sadraj se onda moe analizirati na mnogo razliitih naina. Gledalac koji komentarie film koji je upravo odgledao, politiar koji kritikuje govor svog oponenta, knjievni analitiar koji analizira knjigu poezije, terapeut koji tumai snove svog pacijenta. Ta njihova delatnost ne spada u nauni postupak analize sadraja, i to ne zbog vrste sadraja koji su izabrali, ve zbog postupka koji su u analiziranju primenili. Prve analize sadraja komunikacije otpoele su analiziranjem tampe krajem 19. veka. Tek kasnije analiza sadraja poinje da se tretira kao ozbiljna nauna tehnika za prikupljanje podataka. Analiza sadraja naglu popularnost dobija primenom pre i u toku 2. svetskog rata. Najee se navodi Berelsonova definicija - analiza sadraja je istraivaka tehnika za objektivno, sistematsko i kvanitativno opisivanje manifestnog sadraja komunikacije. Zahtev za objektivnou postavlja se pred bilo kojom naunom tehnikom. Mnoge umetnike kritike jesu analize odreenog sadraja, ali one nisu objektivne - izraz su linih autorovih stavova. Analiza sadraja kao istraivaka tehnika mora biti sprovedean na unapred utvren nain, tako to e se dosledno pridravati unapred utvrenih i relativno jednostavnih i jasnih pravila. To omoguava ponovljivost postupaka i proverljivost rezultata, i obezbeuje da vie istraivaa, ako sprovode istu analizu na istim podacima, dou i do identinih rezultata. Sistematinost je veoma bitna, jer nesistematska analiza omoguava istraivau sa bilo kojom teorijom da u obilju materijala uvek izdvoji one primere koji potvruju njegova vlastita stanovita ili da iz izdvojenih primera analizira samo one delove koji mu odgovaraju. Dakle, istraiva ne sme uzimati proizvoljno materijal za analizu, birajui samo one sluajeve koji mu odgovaraju, ve se analiza mora vriti sistematski: ili na celokupnom sadraju ili na reprezentativno odabranom uzorku tog sadraja. 19

Kvantitativna analiza oznaava da je rezultat analize kvantifikacija, prebrojavanje pojedinih jedinica analize. Najvie osporavan je Berelsonov uslov da se mora analizirati manifestni sadraj. Ovaj uslov je postavljen kao brana protiv slobodnih tumaenja oko kojih se ne moe naunim sredstvima postii intersubjektivna saglasnost. Po Berelsonu, analiza latentnih poruka ima nisku validnost, jer najee nemamo nikakave potvrde da su takve pripisane namere zaista postojale, ona ima i nisku objektivnost, jer je mala verovatnoa da e razliiti istraivati otkriti istovetne skrivene poruke, takva analiza vrlo lako zapada u cirkularnost. Sve ove tekoe su zaista ozbiljne, ali je problem u tome to analiza latentnog sadraja jedva da se moe izbei. Analiza znaenja nuno otvara mogunost razliitih tumaenja i samo u najjednostavnijim sluajevima ima smisla govoriti o manifestnom sadraju poruke, o znaenju koje se svima otvara u istom vidu, jer se eliminie problem vieznanosti, ali onemoguava komleksnije i vaznije analize sadraja. Najee se analizira verbalni sadraj (romani, pesme, udbenici, dnevnici, oglasi...), ali i neverbalni sadraj kao to su filmovi, slike, reklame, muzila, gestovi... POSTUPAK ANALIZE SADRAJA: Materijal se analizira tako to se iz njega izdvajaju elementi, manje celine, koje se onda kodiraju, svrstavaju u unapred pripremljene kategorije. Praktina razlika je u tome to se kodiranje vezuje za analizu primarnih podataka, proizvedenih za potrebe istraivanja, dok se kod analize sadraja podrazumeva analiziranje sekundarnih, od ranije postojeih i u drugu svrhu nastale grae. Analiza sadraja je mogua samo ako je voena unapred utvrenim ciljevima ili pitanjima na koja istraiva eli da odgovori. Jasno je da e kvalitet istraivanja zavisiti iskljuivo od istraivaeve sposobnosti da postavi pitanja i da ih adekvatno operacionalizuje formuliui odgovarajue jedinice analize i kategorije. ANALIZA SADRAJA MOE SE RAZLOITI NA NEKOLIKO POSTUPAKA: 1) Odreivanje populacije saoptenja. Populaciju, tj. skup na koji e se zakljuci odnositi, moemo precizno odrediti kao slikovnice i knjige namenjene deci do 10-11 godina starosti, na spskom jeziku, objavljenje 1995-2000. Postaviti za cilj da se analiziraju kolski udbenici bilo bi suvie uopteno i neodreeno. 2) Formiranje uzorka saoptenja. Mada je mogue ukljuiti veliki broj materijala u analizu, retko se moe analizirati celokupna populacija. Ispitivanje populacije je nepotrebno jer se isti rezultati dobijaju na znatno manjem, ali reprezentativnom uzorku saoptenja. Izbor elemenata uzorka isti je i kao kod izbora uzorka ispitanika: nuno je obezbediti da uzorak bude reprezentativan i adekvatne veliine. Ako npr. analiziramo neke dnevne novine u periodu od 5 godina, i elimo da u uzorak uzmemo svaki 10. broj, moemo iz svakog meseca po sluajnom kriterijumu odabrati po tri broja za analizu. 3) Odreivanje jedinice analize. Jedinica analize moe biti vrlo mali ili vrlo veliki segment sadraja. Ako, npr. ispitujemo nasilje u crtanim filmovima, scena nasilja koju emo izolovati moe biti sekvenca kad Tom tue Derija (molarni pristup), ali isto tako mogue je da svaki udarac iz kojih se ta sekvenca sastoji tretiramo kao posebnu scenu nasilja (molekularni pristup). Analiziranje verbalnih sadraja stvara drugaije tehnike problema nego analiza neverbalnih sadraja. Jedinice analize verbalnog sadraja su re, iskaz, tema, ajtem, karakter. Kada su jedinice analize prirodne celine kao to su knjige, filmovi, pesme, vicevi, slike, oglasi, pa se te celine, a ne njihovi elementi klasifikuju u odgovarajue kategorije, takva jedinica analize naziva se ajtem. Primer takve analize je ako iz bioskopskog repertoara filmove razvrastavamo na domae i strane, ili po anru - komedije, ljubavni, trileri... ne ulazei u analizu pojedinih likova (karakter). 4) Odreivanje kategorija. Poto su jedinice sadraja sistemski i objektivno izdvojene, njihova analiza se vri svrstavanjem u unapred utvrene i jasno definisane kategorije. Vrsta i broj kategorija u potpunosti zavise od istraivaa, tj. od predmeta njegovog istraivanja. Da bi klasifikacija kategorija u koje e se razvrstavati odabrane jedinice analize uopte bila upotrebljiva, istraiva je mora izvesti na osnovu prethodnog iskustva sa sadrajem koji se analizira i vodei rauna o ciljevima samog istraivanja. Kategorije mogu biti odreene na osnovu formalnih i sadrinskih kriterijuma. 20

Formalne kategorije, u sluaju verbalnog materijala, na nekim jezikim i sintaksikim karakteristikama, nezavisno od smisla. Tako postoje brojna istraivanja u kojima su rei pesama razliitih pesnika klasifikovane u imenice, glagole, privede... Takve analize su karakteristine za lingvistika, ali ne i za psiholoka istraivanja. Novinski tekst ili fotografija mogu se, nezavisno od svog sadraja, kategorisati prema strani na kojoj se nalaze, prostoru koji zauzimaju... Sadrinske kategorije su ee u psiholokoj analizi. Ako je jednica analize karakter iz deijih knjiga, moemo ga relativno pouzdano klasfikovati prema polu, uzrastu, grupnoj pripadnosti, porodinom statusu, ali je mnogo tee pridati mu odreene osobine linosti. Da li je neki lik bio agresivan, snalaljiv, nadmen, posluan ne moe se znati iz epiteta kojima je opisan niti iz iskaza koje saoptava, ve iz ireg konteksta. U tom smislu govori se o jedinici konteksta kao o maksimalnoj jedinici sadraja iz kojeg se zakljuuje o karakteristikama jedinice analize. 5) Kodiranje. Sastoji se u izdavanju jednica analiza iz materijala odabranog kao uzorak i svrstavanje tih jedinica u kategorije, predstavlja analizu sadraja u uem smislu. Kvantifikacija moe da obuhvati razliite aspekte. Najuobiajenija kvantifikacija je prebrojavanje: moemo utvrditi uestalost odreenih tekstova, rei, likova, moemo utvrivati njihovu veliinu preko broja stubaca, ili kvanitifikovati znaaj preko strane na kojoj su objavljeni, veliine naslova, postojanja ilustracije... Analiza sadraja daje opis samog sadraja, zakljuci se mogu ticati samog sadraja, poiljaoca poruke, primaoca poruke. U komunikacijskom procesu, analiza sadraja je usmerena na dva elementa: na nosioca komunikacije i na njen sadraj. Uvek se radi o pisanom materijalu i mogua je naknadna analiza, ne iziskuje kontakt sa ispitanicima. Analiza sadraja razlikuje dve vrste aktivnosti: analizu i interpretaciju. Analiza je obrada istraivanja teksta, a interpretacijom se uspostavlja veza sadraja teksta sa teorijskim referentnim okvirom analize. Primena analize sadraja je posebno interesantna u prouavanju politike socijalizacije, pre svega u analizi sadraja kolskih udbenika. Osnovni problemi sa analizom sadraja vezani su za njenu validnost i pouzdanost i izbor uzorka. U jednostavnim analizama, validnost je neproblematina. Ako, npr. ispitujemo ko su junaci u knjigama za decu, moemo prebrojavati koliko puta su junaci ivotinje, deca ili odrasli, i tada je jasno da na instrument meri ono to treba sa meri. Ali, ako utvrujemo osobine linosti junaka mnogo je tee dokazati da su dobijeni rezultati validni. Pouzdanost se moe proveravati uporeivanjem kategorizacija koje je obavilo vie nezavisnih procenjivaa, ali nije lako obezbediti da se dobije zadovoljavajua pouzdanost. Pouzdanost u velikoj meri zavisi od sloenosti kategorija i jedinica analize. Pouzdanost je vea ako su jedinice analize i kategorije jednostavnije, ako su procenjivai iskusniji i bolje obueni, ako su pravila kategorisanja detaljnija. Veoma velika opasnost lei u iskuenju istraivaa da analizu vri na prigodnom uzorku saoptenjima za koje on lino smatra da su tipina i koja su ga navela da postavi odreenu hipotezu. Osnovna prednost analize sadraja je njena veoma iroka primenjivost na najrazliitije sadraje. Pomou analize sadraja moe se zakljuivati o osobama koje nisu pristupane drugaijoj analizi, bilo zato to su prostorno udaljene, ili su ivele u davnoj prolosti, ili u kulturama u koje ne moemo slati posmatrae niti njene pripadnike moemo ispitivati upitnicima, samo ako imamo sauvane neke tragove o njima. Analiza sadraja spada u grupu neometajuih tehnika: ona omoguava da se razliite informacije izvlae iz onih aspekata sadraja koje su njeni autori produkovali ne znajui da e biti predmet istraivanja, ili ih smatraju ne bitnim i ne kontroliu ih.

13. Psihobiografska metoda

21

U psihobiografiji tei se da se ustanovi da li je neki postupak pojedinca nuno uzrokovan njegovom istorijskom injenicom (ranijim zbivanjem) i ako jeste moe li se njegovo ponaanje objasniti specifinim osobinama linosti pojedinca. Teorijsko polazite u objaanjavanju ponaanja je tradicionalna psihoanaliza Frojda, ali se primenjuju i postavke drugih teoretiara. Sve se one zasnivaju na dubinskoj psihologiji, na koncepciji linosti koja sadri postavke o nesvesnoj motivaciji. Odreen otpor prema primeni ove metode je da su teorije linosti usmerene na objanjavanje patolokog i iracionalnog ponaanja, da bi posle takvih analiza morao slediti terapeutski postupak, da su psihobiografije obavezno usmerene na prouavanje osetljivih crta linosti pojedinca, usmerene njegovim slabostima i nedostacima, a ne odlikama. Nisu samo slabosti pojedinca relevantne za razumevanje ponaanja velikih ljudi. Ono to je vano u psihobiografskom metodu i psihoanalitikoj teoriji je spoznaja da svaki pojedinac jedinstveno i subjektivno ima svoja iskustva, svoje snove, strahove i matanja. Linost pojedinca se formira kao razliita od drugih upravo u tim procesima, i to iskustvo u procesu socijalizacije formira svojevrsni psihodinamizam koji mogu biti relevantni za politiko ponaanje. Mogunosti primene: - ova metoda je zbog svog koncepta i teorijskog polazita relevantnija za razumevanje odreenih velikih ljudi od klasinih biografija - mogua su uporeivanja razliitih osoba - omoguava analizu celokupne linosti, a ne samo odreenih crta ili ivotnih epizoda - psihobiografija trai analizu politike kulture. Dok je metoda ankete usredsreena na pojedine stavove, crte linosti i njihovu povezanost sa pojedinim oblicima politikog ponaanja, psihobiografija je usmerena na objanjavanje sistema strukture linosti i strukture politike kulture. - korisna je u postavljanju hipoteza istraivanja u odnosu socijalne strukture i psihikih mehanizama. Nedostaci ove metode su dvojaki: s jedne strane, slabosti metrijskih osobina postupka dobijanja podataka (krajnja analiza zavisi od subjektivnosti ili objektivnosti analitiara), a sa druge strane slabosti teorijskog polazita (da li je iv ili mrtav). U psihobiografiji najee je nemogue alternativnim putem proveriti podatke i hipoteze. Analize se rade nakon smrti pojedinaca, ako je iv teko je pouzdati se u verodostojnost njegovih iskaza o sebi. Zato se analiza najee temelji na memoarima, pismima, govorima, javnim dokumentima, razgovorima sa saradnicima... Ta dokumentacija se moe kvantifikovati (metoda analize sadraja) i statistiki obraditi. Krajnja interpretacija zavisi od subjektivnosti analitiara i utemeljena je na odreenim teorijskim postavkama dubinske psihologije.

14. Procesi socijalizacije: vanost prouavanja, pojam, shvatanja i problemi

Vanost prouavanja socijalizacije: Ljudska jedinka se raa snabdevena samo odreenim brojem nagona i refleksa, kao nehumanizovana, nekultivisana i nesocijalizovana bioloka kreatura. Raanje svake nove generacije je, kao to se slikovito izraava Parsons, ponavljanje najezde varvara. Ljudska jedinka se raa bez ikakvih znanja i navika rukovanja stvarima i ophoenja sa ljudima, bez sposobnosti govora i komunikacije, bez ikakve kulture i morala, ali istovremeno ona se raa sa mogunostima da se razvije neuporedivo vie nego svaka druga vrsta ivih bia. I u najteim uslovima ljudska jedinka postaje kvalitativno drugaija od ma kog drugog ivog bia koje se slui sistematskim oruima i govorom. Ali, ona to postaje tek uenjem putem delovanja socijalnih faktora. Tek postepeno, ivei u ljudskoj sredini i uei u njoj, ljudska jedinka stie navike, znanja, osobine i naine ponaanja koji joj omoguavaju da ivi i deluje u drutvu i da postane osoba i linost. Sve to ona postie procesom socijalizacije. Socijalizacijom ona stie ogroman fond znanja, navika i 22

vetina, razvija veoma esto sloene osobine i sposobnosti i stie sve one kvalitete kojima se sutinski razlikuje od svih drugih ivih bia. Dve su grupe efekata socijalizacije: 1. formiranje za ivot u drutvu i za funkcionisanje drutvu vanih osobina i naina ponaanja 2. razvitak od bioloke jedinke u linost sa mnogim karakteristikama zajednikim za sve ljude, ali i sa svojim specifinim osobinama. Inkeles kae da svako drutvo preduzima mere da se za funkcionisanje drutva formiraju odgovarajui oblici ponaanja. Meu ostalim: odreena znanja i vetine radi fizikog odranja ljudi, govor i jezik radi uzajamne komunikacije, stavovi i miljenja radi zajednike orijentacije, vrednosti radi ostvarivanja zajednikih ciljeva, odreene forme adekvatnog ponaanja radi regulisanja afektivnog sporazumevanja meu ljudima, odreeni naini moralnog ponaanja radi kontrole nepoeljnih i drurveno tetnih istupa i postupaka. Kao to je spomenuto, socijalizacijom se formira i ljudska linost. Pojedinac se raa sa ogranienim brojem uroenih refleksa i uroenih tendencija za reagovanje. Tek postepeno, putem socijalnog uenja, formira se pojedinac u osobu i linost sa karakteristikama koje ga ine ljudskim biem, pripadnikom odreene kulture i specifinom svojevrsnom individuom. Jedan od prvih i najvanijih podsticaja za sistematsko prouavanje socijalizacije dolazi od antropologa koji su svojim istraivanjima pokazali da postoje razlike u ponaanju ljudi pripadnika razliitih drutava i kultura. Traei objajenje za ove razlike, oni su nalazili da je uzrok razlikama u tome to se u razliitim kulturama postavljaju razliiti zahtevi za ponaanje. Mehanizam putem koga su zahtevi kultura prenoeni na pojedince, lanove odreene kulturne zajednice, oni su oznaavali kao proces socijalizacije ili naprosto kao socijalizaciju. Malinovski, Margaret Mid, Rut Benedikt, Klakhon... kao jedan od vanih zadataka antropologije postavili su prouavanje uticaja kulture na linost. Polazei od toga da je u tom mehanizmu najvaniji momenat postupak u podizanju dece, karakteristian za pojedinu kulturu, antropolozi su posebnu panju posvetili praenju i izuavanju naina podizanja dece. U sociolokoj literaturi krajem prolog veka, pojam socijalizacije se poinje koristiti za objanjenje ponaanja pripadnika razliitih drutvenih grupa. Jedan od istaknutih sociologa Zimel govori o procesu formiranja grupe i razvijanju oblika udruivanja ljudi kao o socijalizaciji. Da bi dolo do celishodnog udruivanja i da bi se drutvo ordalo, potrebno je obezbediti usvajanje odreenih oblika ponaanja lanova grupa i drutva. Pojavom socijalizacije, sociolozi objanjavaju relativnu stabilnost drutvenih odnosa, oni navode da se kod ljudi formira stanje svesti ili socijalni karakter koji obezbeuje odravanje odreenih drutvenih odnosa. Problem socijalne kontrole tj. formiranja i oblikovanja oseanja i elja pojedinaca tako da budu usklaeni sa potrebama grupe, jedan je od problema kojim se, pre svega, veoma intezivno bave psiholoki orijentisani sociolozi. Zavisnost naina podizanja dece od klasne pripadnosti i socijalne strukture i vanost drutvenih uloga i usvajanje ponaanja vezanog uz poloaje koje pojedinci imaju u drutvu i drutvenim grupama, dalji su problemi za koje se interesuju sociolozi. Ali, svako prouavanje socijalizacije uvek je i prouavanje psiholokog problema, jer prouavati pojavu socijalizacije znai istraivati i utvrditi zato i kako ovek manifestuje odreene oblike ponaanja, posebno u vezi sa drutveno vanim pojavama, znai istraiti kako dolazi do odreenih oseanja, sudova, motiva, stavova ili crta linosti. Bez korienja psiholokih pojmova i znanja takvo je izuavanje nemogue. Mnoge od psiholokih disciplina bavile su se u stvari prouavanjem pojedinih problema socijalizacije i pre nego to je ovaj termin sistematski korien za oznaavanje osnovnog izvora socijalnog ponaanja ljudske jedinke. U optoj psihologiji prouava se proces uenja, meu ostalim i uenja u socijalnim uslovima. U razvojnoj psihologiji samim tim to je ona prouavanje razvitka jedinke, a posebno deteta, predmet izuavanja, proces socijalizacije se nuno detaljno izuava. U pedagokoj psihologiji izuavaju se efekti razliitih naina i uslova uenja, pa i socijalnih na ponaanje i razvoj jedinke. Posebno i izriito, socijalna psihologija postavila je kao jedan od svojih centralnih problema prouavanje socijalnog uenja i socijalizacije. U tom prouavanju ona, pored posebnih problema koje postavlja i specijalnih istraivanja koje vri, sintetiki koristi saznanja drugih psiholokih disciplina. 23

Pojam socijalizacije: U skladu sa dve grupe efekata socijalizacije, imamo i dve grupe definicija pojma socijalizacije. Jednu uu, koju sreemo kod sociologa i antropologa i koja naglaava vanost socijalizacije za osposobljavanje jedinke za drutveni ivot, i drugu iru, koju nalazimo kod psihologa, a koji osim ovog efekta naglaavaju i vanost socijalizacije za formiranje linosti. U okviru prve grupe definicija socijalizacija se odreuje kao sticanje vetina, znanja, motiva i stavova koji su potrebni za izvrenje sadanjih i buduih uloga pojedinaca u drutvu; kao proces putem koga jedinka ui da se ponaa tako da bude prihvaena od ostalih lanova grupe kojima pripada; odnosno kao proces putem koga ljudska jedinka ui da se ponaa kao ostali lanovi drutva. Vaan cilj aktivnosti razliitih agensa socijalizacije je da nove generacije naue ponaanju u skladu sa prihvaenim drutvenim normama i da ih formira tako da ponaanje doprinosi odravanju i funkcionisanju drutva u kome ive. From istie da je smisao socijalizacije uvek i u tome da se kod pojedinca stvore potrebe da lanovi drutva tee da se odrava i razvija postojei drutveni sistem. Meutim, takve definicije su preuske. Ne mora rezultat socijalizacije biti usvajanje svih oblika ponaanja sredine kao sopstvenih principa ponaanja. Pojedinac moe da odbaci vei ili manji deo konvencionalnih shvatanja i normi. Kad tako ne bi bilo, ne bi bilo ni intezivnog razvitka i napretka drutva. Socijalizcija moe da dovede do formiranja i linosti sa shvatanjima suprotnim konvencionalnim shvatanjima. Da su ovakve socioloke i antropoloke definicije preuske, pokazuje i injenica da se ni u jednoj kulturi ne formiraju lanovi kulture koji bi imali potpuno jednake oblike ponaanja, pa dalje, prema takvim definicijama rezultat socijalizacije bi uvek bio formiranje drutveno-pozitivnih socijalnih osobina. Meutim, oigledno je da nije tako jer u svakom drutvu postoje i tzv. devijantne osobe. I ove devijantne osobe su socijalizovane, tj. i njihovo ponaanje je, makar delimino, rezultat socijalizacije i socijalnog uenja. Rezultat socijalizacije moe biti socijalno ponaanje koje se u drutvu prihvata i ceni i koje pomae u odravanju drutvenog ivota prosocijalno ponaanje, ali moe biti i ponaanje koje se u drutvu osuuje i progoni i ovakvo ponaanje je socijalizacijom ostvareno ponaanje. Najzad, uvek e rezultat socijalizacije zavisiti od nasleenih individualnih karakteristika pojedinca i od njegovog linog iskustva, pa nikad efekat socijalizacije nee biti stvaranje potpuno jednoobraznih ljudskih jedinki. Psiholoke definicije pojma socijalizacije su ire. Sve one istiu da rezultat socijalizacije pripadnika odreenog drutva nije samo sticanje zajednikih oblika ponaanja nego uvek i formiranje svojevrsne linosti. Linost u celini, sa svojim specifinim karakteristikama, takoe je proizvod socijalizacije, i zbog toga se u psiholokim definicijama pojam socijalizacije ponekad odreuje veoma iroko: kao proces putem koga se ljudska jedinka od biolokog bia transformie u linost, tj. biosocijalnu jedinku sa odreenim, za nju karakteristinim osobinama i nainom ponaanja. Prihvatajui da se linost u celini formira procesom socijalizacije i psiholozi naglaavaju da se, govorei o socijalizaciji, uvek misli i na formiranje za drutveni ivot odreenih relevantnih osobina. Cigler i ajld socijalizaciju definiu kao proces kojim individua putem transakcija sa drugim osobama razvija svoje specifine oblike socijalno relevantnog ponaanja i iskustva. Ovom definicijom kao proizvod socijalizacije naglaava se stvaranje socijalno relevantnog ponaanja. Iz ovakve definicije moglo bi da se zakljui da se u proces socijalizacije ne ukljuuje formiranje jedinke sa svojim specifinim karakteristikama. Meutim, i jedinka sa svim svojim osobenostima je proizvod socijalizacije. Zato bi, po naem miljenju, bila potpunija definicija socijalizacije kao procesa socijalnog uenja putem koga jedinka stie socijalno relevantne oblike ponaanja i formira se kao linost sa svojim specifinim karakteristikama. Neki autori umesto pojma socijalizacije upotrebljavaju pojam kulturalizacije ili akulturacije. Oni naglaavaju da je proces socijalizacije uvek proces putem koga lanovi drutva usvajaju one oblike ponaanja koji su karakteristini za kulturu kojoj pripadaju. Svi oblici ponaanja koje pojedinac ui, svi modeli koje treba da usvoji, oblici su ponaanja koji postoje u odreenoj kulturi i u njoj se zahtevaju ili smatraju poeljnim. Propisi kako da se jede, odmara, ophodi sa drugim ljudima, tumai svet oko sebe, jesu propisi i shvatanja odreene kulture. Nema deteta koje bi moglo da se 24

odupre delovanju kulture i kulturnih normi i koje bi moglo da ne usvoji za odreenu kulturu karakteristine oblike ponaanja. Svako je zatvorenik kulture u kojoj se podie, kae Olport. Ipak nije opravdano izjednaiti pojam socijalizacije sa pojmom kulturalizacije, odnosno zameniti prvi sa drugim. Pojam socijalizacije je iri pojam. Njime se oznaava uopte proces nastajanja ljudskog socijalnog bia. Pojmom kulturalizacija oznaava se usvajanje odreenog sadraja neke kulture. PROBLEMI SOCIJALIZACIJE: Za proces socijalizacije interesuju se i antropologija i sociologija i socijalna psihologija. Kao to se ove drutvene discipline razlikuju u odreenju pojma socijalizacije, razlikuju se i po tome koje probleme socijalizacije postavljaju kao osnovne probleme. Antropologe i sociologe interesuje pitanje odravanja i obnavljanja kulture i drutva. Interesuje ih kako je mogue da odreena drutva traju i produavaju da se razvijaju i kako se sirovi materijal biolokog oveka tranformie u osobu koja je u stanju da izvrava drutvene operacije. Sociolog tretira socijalizaciju kao usvajanje ponaanja u skladu sa poloajem u grupi, kao sticanje uloga, tj. navika i stavova koji omoguavaju da ovek izvrava zadatke koji se u drutvu od njega oekuju, zanima ga razvitak modalne linosti karakteristine za odreeno drutvo. U psiholokim istraivanjima dva pitanja su dugo bila u sreditu interesovanja: procesi socijalizacije, tj. osnovni principi socijalnog uenja putem koga se ostvaruje socijalizacija, i uloga roditelja u socijalizaciji deteta, a posebno vanost odnosa i postupaka roditelja u toku podizanja dece. Pod uticajem rezultata koje su dobili antropolozi i psiholozi sve veu panju poklanjaju ulozi specifine kulture u kojoj se dete razvija. Poinju istraivanja razlika u postupku podizanja dece u razliitim kulturama i efekta tih razlika na socijalizaciju. Pod uticajem sociolokih interesovanja, psiholozi poinju prouavati delovanje i drugih prenosnika drutvenih zahteva - pored roditelja i delovanje kole i vrnjaka. Istovremeno, interes se vie ne ograniava na socijalizaciju deteta, nego se prouava i proces socijalizacije adolescenata i odraslih, sve vea panja poinje se poklanjati i ulozi masovnih sredstava komunikacija. Razlikuju se tri grupe problematike izuavanja socijalizacije: 1. prouavanje procesa socijalizacije, tj. vrsta i oblika uenja putem kojih se socijalizacija ostvaruje. Ovo je centralni problem psiholokog prouavanja socijalizacije, on je od teorijskog i praktinog interesa. Od teorijskog interesa je zato to se takvim prouavanjem utvruju osnovni principi i mehanizmi kojima se stiu i socijalno relevantno ponaanje i osobene karakteristike pojedinaca. Prouavanjem tog problema ele se utvrditi osnovni naini uenja, posebno socijalnog uenja. Ova grupa problema ukljuuje i izuavanje faktora koji olakavaju ili oteavaju ostvarenje odreenih oblika socijalnog ponaanja. Meu ostalim: kakvu ulogu imaju nasleem dati faktori; kakva je posledica nagraivanja i kanjavanja; kakav je znaaj odnosa prema detetu i atmosfere u porodici, i veliki broj drugih posebnih pitanja. Praktini znaaj izuavanja ove grupe problema je u tome to se rezultati utvreni teorijskim istraivanjem mogu primeniti i primenjuju se u svakodnevnoj praksi vaspitanja. 2. drugu grupu problema predstavlja izuavanje uloge izvora i agensa socijalizacije. Socijalizacija uvek ima odreeni sadraj, tj. putem socijalizacije kod pojedinca se nastoje oformiti sasvim odreene osobine i naini ponaanja, pre svega oni koji se u odreenoj kulturi i odreenom drutvu smatraju vrednim i poeljnim. Zato kultura i drutvo kome jedinka pripada predstavljaju osnovni izvor socijalizacije i ona se ostvaruje putem delovanja drugih osoba i institucija koji predstavljaju faktore preko kojih drutvo nastoji da se odreeni oblici ponaanja usvoje. Ti faktori su orua drutva, njihovi agensi, pre svega, to su porodica, a posebno u prvim godinama ivota kada je uticaj na dete najizrazitiji, majka, zatim su prenosnici kola, vrnjaci, osobe sa kojima je pojedinac u kontaktu pri obavljanju svoje profesije, masovna sredstva komunikacija i druge osobe i institucije. 3. treu grupu problema ini prouavanje efekata socijalizacije. Pre svega, to su pitanja delovanja socijalizacije na formiranje drutveno relevantnog ponaanja: stavova i vrednosti prema mnogobrojnim optevanim pitanjima, kao i sistema ponaanja koje je neophodno socijalizovati u svakom drutvu (nain kako se jede, kako se eliminie hrana iz tela, agresivni impulsi, seksualno ponaanje), zatim su to pitanja o delovanju drugih osoba i ostalih socijalnih faktora na razvitak psihikih funkcija i linosti u celini. 25

Ove grupe problema nisu odvojena pitanja, vie su to varijable koje je mogue apstrahovati iz sloenog procesa socijalizacije. Istraujui pojedine od ovih problema socijalizacije mi koristimo dve spomenute osnovne metode istraivanja u socijalnoj psihologiji: sistematsko neeksperimentalno i eksperimentalno istraivanje. Nastojei da utvrdimo zakonitost pojedinih oblika socijalizovanog ponaanja od odreenih faktora, koristimo se terenskim istraivanjem. Takva istraivanja nam omoguavaju da posmatramo ponaanje u toku dueg perioda, na velikim uzorcima i da pratimo simultano delovanje veeg broja faktora. Korienje sistematskog neeksperimentalnog metoda esto je nuno i iz etikih razloga, npr. nemogue je i nedozvoljeno namerno izazivati oblike postupanja sa decom koji bi mogli dati negativan efekat. Eksperimentalno istraivanje, a posebno laboratorijski eksperiment ima prednost zato to sa relativnom sigurnou omoguava utvrivanje interakcionog odnosa. Na osnovu terenskih istraivanja, a posebno longitudalnih mi emo formulisati hipoteze iju emo tanost proveravati eksperimentalnim istraivanjem. To e nam omoguiti i zakljuivanje o interakcionim odnosima. I kad koristimo eksperimentalno istraivanje prouavajui proces socijalizacije, ogled treba da organizujemo tako da eksperimentalna situacija bude to slinija ivotnoj - to ne znai da u ogledu moraju biti prisutni svi faktori koje zatiemo u realnom ivotu, oni ak i ne smeju biti svi prisutni, ali moraju postojati i treba kontrolisati one faktore koji su u ivotnoj situaciji bitni.

15. Procesi socijalizacije: osnovni teorijski pristupi

Proces socijalizacije uvek se ostvaruje socijalnim uenjem, a pod socijalnim uenjem podrazumeva se uenje u kom vanu ulogu imaju socijalni faktori, pre svega druge osobe. Kao to postoje razliiti pokuaji objanjenja procesa uenja uopte, razliite teorije uenja, tako postoje i razliite teorije socijalnog uenja. Te teorije veoma esto predstavljaju prostu ekstrapolaciju principa uenja na socijalno uenje. Bandura i Valters naglaavaju da su danas sve postojee teorije socijalnog uenja nepotpune. One predstavljaju prosto prenoenje, vrlo esto na prouavanju ponaanja pacova, utvrenih principa uenja na uenje u specifinoj ljudskoj situaciji. One ne vode dovoljno rauna o tome da je socijalno uenje redovno uenje pod uticajem drugih osoba, uenje koje ima svoje specifine karakteristike. Moemo razlikovati dve velike grupe teorija socijalizacije. Prvu grupu ine bihejvioristike teorije socijalnog uenja putem uslovljavanja, tzv. S R teorije uenja. Drugu veliku grupu uenja ine kongnitivne razvojne teorije socijalizacije. Za sve S-R teorije uenja karakteristino je shvatanje da do uenja dolazi na osnovu stvaranja veza izmeu drai i odgovora, a putem asocijacija. Uenje se sastoji u sticanju spremnosti da se u odreenoj situaciji, koja predstavlja dra, ponaa na odreen nain, izvri odreena reakcija. Po tom shvatanju, svako uenje je uenje uslovljavanjem. U shvatanju o tome koji su osnovni mehanizmi uslovljavanja postoje razlike. Prema tome koji od mehanizama naglaavaju, bihejvioristike S R teorije meusobno se razlikuju. Neke od njih doslovno naglaavaju Pavlovljev princip uslovljavanja - prema njima uslovljavanje poiva na povezivanju uslovne drai i bezuslovne reakcije. Mi smo u mogunosti bez uenja da bezuslovnom reakcijom reagujemo na bezuslovnu dra: na hranu luenjem pljuvake. Ako se uz bezuslovnu dra dovoljno esto povezano javi uslovna dra, mi emo nauiti da bezuslovnom reakcijom odgovorimo i na ovakvu uslovnu dra. Mehanika asocijativna veza po dodiru, dovoljno puta ponavljana, osnova je uslovljavanja. Drugu podgrupu ovih teorija socijalizacije predstavljaju teorije koje naglaavaju princip instrumentalnog uslovljavanja. Najuticajnije od ovakvih teorija socijalnog uenja jesu teorije koje polaze od teorijskih uoptavanja Hala i njegove teorije uslovljavanja putem potkrepljivanja. Ova grupa teorija naglaava da je redukcija tenzije osnovni pokreta i socijalnog uenja kao i uanje uopte. Istie vanost spoljnog potkrepljivanja - nagrade i kazne. Pojedini autori koji polaze od Halove teorije potkrepljivanja istiu vanost tzv. medijacionih varijabli: oekivanja, nade i drugih. Treu podgrupu bihejvioristikih S R teorija predstavlja 60-tih godina formulisana Bandurina teorija opservacionog uslovljavanja. Bandura naglaava da se preteni deo socijalnog 26

uenja ostvaruje imitacijom, ija je osnova tzv. opservaciono uslovljavanje. Takvo opservaciono uslovljavanje imamo u sluajevima kada se neto ui i bez posebnog vebanja i bez neposrednog nagraivanja, a naprosto na osnovu posmatranja tueg ponaanja i efekta tog ponaanja. Bandura smatra da je i takvo uenje, uenje uslovljavanjem jer se i pri tom uenju stvara veza izmeu odreene drai i odreene reakcije putem potkrepljivanja, tj. zamiljanja korisnog efekta odreenog oblika ponaanja. Sve ove bihejvioristike orijentisane teorije karakterie zanemarivanje znaaja razvoja i razvojnih stadija. One zastupaju shvatanje da se u toku celog ivota, na svim uzrastima istim principima uenja mogu objasniti sve pojave socijalizacije. To osporava druga grupa teorija socijalizacje, tzv. kongnitivne razvojne teorije. One u objanjavanju deijeg razvitka uopte, a socijalizacije posebno, istiu znaaja maturacije i razvitka. Gezel je meu prvima isticao ideju razvoja, on naglaava da je za razvoj vana maturacija uroenih osnova. Mehanizmi koji na odreenom uzrastu dolaze do svog punog razvitka i izraaja determiniu odreeni oblik ponaanja. U njegovom pristupu sredinski faktori ne dobijaju znaaj. Zato njegovo objanjenje dejeg razvoja, kao i svih onih koji istiu iskljuivu ili dominantnu ulogu genetikih faktora u razvitku, i ne predstavlja u pravom smislu teoriju socijalizacije. Stvarnu teoriju socijalizacije, principijelno razliitu od S R teorija, predstavljaju shvatanja Pjaea (J. Piaget) i Kolberga, i oni istiu vanost razvitka, govore o stadijalnom kongnitivnom razvoju od koga zavisi javljanje razliitih oblika ponaanja, ali Pjae i Kolberg naglaavaju i vanost iskustva, pa time u procesu uenja i znaaj sredinskih i posebno socijalnih faktora. Prema razvojnoj kongnitivnoj teoriji, koju je razvio Pjae, razvoj je funkcija unutranjih procesa, ali zavisi od aktivnosti i iskustva pojedine jedinke. Kod deteta se zakonito na odreenom uzrastu javljaju nove kongnitivne strukture, novi naini shvatanja sveta oko sebe. U razvitku miljenja ili inteligencije, Pjae razlikuje 4 glavne faze: fazu senzorimotorne inteligencije koja dominira u periodu do 2 godine, predoperacionalnu fazu od 2 godine do zakljuno 7 godina, konkretno operacionalnu fazu od 8 do zakljuno 11 godina i kao najviu i zavrnu fazu razvitka, formalno operacionalnu koja se razvija od 12 godine ivota. Za senzorimotornu fazu karakteritino je da dete ve opaa objekte u okolini i da je aktivno u odnosu na te objekte. Ono prua ruku za objektima, trai ih dohvata. Shvata da objekti postoje i kada nisu u vidnom polju, ali ono nema reprezentacije o svetu, nema zamiljanja o vezi izmeu onoga to opaa i to ini. Tek poto dete savlada ovu fazu razvitka dolazi do obrazovanja slike o svetu. To se ostvaruje postepenim razvijanjem sposobnosti korienja simbola pri miljenju. U drugoj fazi jo uvek nema dovoljno jasnog razlikovanja izmeu psihike, fizike i socijalne realnosti. Sve izgleda jednako realno (Pjae govori o realistikom miljenju); sve to se kree (i fiziki objekti npr. oblak, i mehanike naprave npr. bicikl) ocenjuju se kao ivo i pokretano eljama kao to je i aktivnost deteta (Pjae govori o animistikom miljenju); sve to postoji shvata se kao neto to je neko napravio (artifiijelnost miljenja); sve se ocenjuje u odnosu na sebe i dete ne moe shvatiti da je neka stvar drugaija za nekoga drugoga nego to je za njega samoga (egocentrizam miljenja). Ovom periodu posveuje posebnu panju. Pokazuje se da princip konzervacije objekata, tj. shvatanje da objekti, njihov obim ili teina u razliitim uslovima i u razliitim odnosima mogu ostati isti, sauvani ili konzervirani - tek poinje da se razvija, npr. dete e iako je pred njegovim oima presuta odreena koliina vode iz nie i ire posude u viu i uu, rei da u vioj posudi ima vie vode nego u nioj posudi. U treem, konkretno operacionalnom periodu miljenje postaje sve slinije miljenju odraslih. Razvija se shvatanje konzervaije objekata, kvantiteta i broja, teine i oblika, kao i sposobnost apstrakcije i zakljuivanja uzimajui u obzir vie dimenzija stvarnosti. Ipak, pri miljenju jo uvek nemamo razvijene sloene mentalne operacije, posebno nije razvijeno operisanje simbolima, kao kod odralog oveka razvijene inteligencije. Tek u 4. periodu, od 12-te godine ivota, nalazimo potpuno manipulisanje simbolima, sposobnost da se vei broj karakteristika neke situacije i problema ocenjuju i istovremeno kombinuju, da se postupa prema unapred utvrenom planu kojim se predviaju razliite mogunosti kombinacije. U tom periodu, za miljenje je karakteristino da se zamiljaju brojne mogue pretpostavke i njihova vrednost proverava u mislima pre nego to se donese zakljuak i 27

pristupi akciji. Tek u tom periodu se javlja razvijeno hipotetiko - deduktivno miljenje koje omoguava nauno razmatranje. Pjae opravdano postavlja da socijalizacija nee zavisiti samo od toga da li socijalni agensi deluju i koji se sadraj preko socijalnih posrednika prenosi, nego i od toga da li jedinka shvata ta se penosi i kako shvata. Za razumevanje i objanjenje socijalizacije vano je imati na umu da se kongnitivne strukture razlikuju i da na razliitim uzrastima postoje razlike u mogunostima i nainima shvatanja. I sadraj socijalizacije i uspenost zavisie od kognitivnih sposobnosti deteta. Prema Pjaeu, dokaz za to prua pre svega razvitak moralnog prosuivanja i moralne svesti kod deteta. Pjaeovim shvatanjima stavljaju se mnogi prigovori. Pored ovih prigovora (da su stadiji o kojima govori u velikoj meri arbitrarni, da je nepravilno govoriti o animistikom miljenju kao posebnoj fazi, da se ne vodi dovoljno rauna o ulozi socijalnih faktora u razvitku prikazujui smenjivanje pojedinih faza kao nuno i vezano za odreeni uzrast bez obzira na iskustvo deteta i socijalne uslove u kojima ivi) koji se mogu staviti, Pjae ima velikih zasluga za bolje razumevanje procesa socijalizacije. On je pokazao da proces socijalizacije, a posebno razvitak moralne svesti, zavisi u velikoj meri od kongnitivnig funkcija. Dete na odreenom uzrastu ne moe da shvati i prihvati sve zahteve okoline. Kakvo e ponaanje formirati pod delovanjem socijalnih faktora zavisie od toga koliko je dete sposobno da shvati socijalnu stimulaciju kojoj je izloeno. Pjae je u pravu da u procesu socijalizacije vii kongnitivni procesi imaju vanu ulogu i da se socijalizacija ne moe objasniti principom prostog vezivanja drai i reakcije, S R mehanizmom, kako to bihejvioristike teorije postavljaju. Ali ni Pjaeova, kao ni S-R teorija, a niti ostale teorije razvoja ne mogu nam objasniti kako se ostvaruje proces socijalizacije u celini. Zasluga Pjaea i Kolberga je to su znatno doprineli tome da se prevaziu mnoge jednostranosti u pristupu izuavanja socijalizacije karakteristine za shvatanje bihejviorista. Takve jednostranosti su: zanemarivanje uloge naslea, gledanje na dete samo kao na pasivno i reaktivno bie, shvatanje da su za ljudsko ponaanje znaajni samo bioloki motivi i da je sutina socijalizacije u ukroivanju ovih motiva. Danas ve postoji dosta obimna literatura koja pokazuje da se ljudske jedinke ve roenjem razlikuju po veem broju tendencija i da sve one mogu uticati na proces socijalizacije. Postoje razlike u ulnoj osetljivosti, pokretljivosti, perceptualnoj reakciji, kvalitetu i intezitetu emocionalnog reagovanja, inetzitetu pojedinih nagonskih tendencija, biohemijskim reakcijama... Po mnogim, autorima i razlike u manifestovanju agresivnosti kao i motiva zavisnosti u izvesnoj meri odreene su nasleem. Nije dete tabula rasa u koju je mogue utisnuti ta god se eli i na koje je mogue izvriti uticaj kakav god se eli. Nee jednaka nastojanja i uticanja imati jednak efekat kod sve dece. Pjaeova istraivanja doprinose prevazilaenju shvatanja o oveku kao pasivnom biu koga socijalni uslovi modeliraju kao to lonar modelira glinu. Dete je aktivno bie koje i samo pokuava da deluje na svoju sredinu i stvarno deluje na nju. Postoji interakcija izmeu jedinke i sredine, a ne samo uticaj sredine na jedinku. Pjae je pokazao da kongnitivne karakteristike, razliito razvijene na razliitim uzrastima, predstavljaju faktor koji posreduje u toj interakciji i od karakteristika kongnitivne strukture zavisie i efekat interakcije. Za SR teorije karakteristino je i shvatanje da su pokretake snage oveka odreeni broj biolokih potreba i nagona i da je smisao socijalizacije da zadovoljenje ovih potreba kanalie u socijalno prihvatljive okvire. Te teorije bliske su Hobsovom uenju o punom egoizmu oveka ili Frojdovom shvatanju po kome drutvo postoji prvenstveno zbog toga da jednog oveka zatiti od drugog i da primitivni, sebini i destruktivni nagoni ne bi postali dominantni pokretai aktivnosti. Novija istraivanja potvruju da osim potreba ije zadovoljenje omoguava odranje jedinke i vrste, postoje i druge karakteristine ljudske potrebe koje imaju i svoju genetiku osnovu: radoznalost i tenja za saznanjem i istraivanjem, tenja za aktivnou i manipulisanjem, tenja da se manifestuju i razviju razliite sposobnosti i mogunosti koje jedinka poseduje. U toku razvitka formira se veliki broj potreba koje deluju kao samostalne snage i neopravdano je tvrditi da je jedini cilj ljudske aktivnosti usmeren na redukciju tih tenzija. Ne postoje drutvo i socijalizacija zbog toga to je svaki ovek sebian, nego i radi toga da se omogui i vlastitim mogunostima i drutvenim zahtevima usklaen razvitak jedinke. 28

16. Socijalno uenje uslovljavanjem

Vrste i oblici socijalnog uenja: Bez obzira na to kolika je uloga nasleem datih opteljudskih i individualnih karakteristika i njihovog postepenog sazrevanja, socijalizacija zavisi prvenstveno od uenja, zapravo od socijalnog uenja, i kad je re o socijalnom uenju, kao kad se govori o uenju uopte, o osnovnim vrstama uenja ili o osnovnim principima na kojima poiva socijalizacija. Postavlja se pitanje da li celokupno socijalno uenje moe svesti na princip klasinog uslovljavanja, uslovljavanja asocijacijom po kontigvitetu - kao toje to zastupao Pavlov ili danas smatra Gatri, ili se moe svesti na uenje putem intrumentalnog uslovljavanja i potkretljivanja, kako misle Skiner i Hal, ili se moe svesti na princip tzv. vikarijskog ili opservacionog uslovljavanja - princip kojim Bandura pokuava da objasni najvei broj sluajeva socijalnog uenja. Postavlja se pitanje da li je uopte mogue prihvatiti postojanje jednog jedinog oblika uenja kao principa objanjenja procesa socijalizacije. Veina psihologa, i kad je re o uenju uopte, je miljenja da postoji vie osnovnih oblika uenja i da je nemogue objasniti uenje svoenjem na jedan mehanizam i jedan princip, nego da treba prihvatiti vie principa i mehanizama uenja. Postavlja se i pitanje da li je proces socijalizacije mogue objasniti makar i sa vie principa uenja uslovljavanjem ili kao vane vrste uenja mi nalazimo i druge forme za koje uslovljavanje nije bitno. Veoma esto se o takvim, za socijalno uenje karakteristinim formama, govori o identifikaciji, imitaciji i drugim oblicima uenja po modelu. Dodue autori po pravilu i ove forme uenja po modelu pokuavaju svesti na neki oblik uslovljavanja, ali to ne moe da se odri i makar o nekim oblicima uenja po modelu treba govoriti kao o posebnoj vrsti uenja, razliitoj od uenja uslovljavanjem. Pored uenja uslovljavanjem i uenja po modelu, opravdano je razlikovati i treu posebnu vrstu socijanog uenja - uenje koje poiva prvenstveno na viim kognitivnim procesima. Pjaeova istraivanja potvruju da se o socijalizaciji na osnovu uvianja moe govoriti kao o posebnom putu socijalizacije, i upravo za takvo uenje su bitni i karakteristini vii mentalni procesi zakljuivanja. Polazei od ovih razmatranja, razlikuju se tri glavne vrste socijalnog uenja: 1. uenje uslovljavanjem 2. uenje po modelu 3. uenje uvianjem. U okviru svake od ovih vrsta mogue je razlikovati nekoliko oblika uenja. KLASINO USLOVLJAVANJE U toku celog ivota, a posebno u detinjstvu, to je vrsta uenja kojim se stiu mnogi oblici socijalnog ponaanja. Mogue je razlikovati vie oblika uenja uslovljavanjem. Moemo navesti uenje uslovljavanjem koje se zasniva na asocijacijama po dodiru. Polazei od Pavlovljevih nalaza i zakljuaka, prvi je Votson razvio teoriju koji kao osnovu uenja i kao jedinicu ponaanja stavlja uslovni refleks. Sutina njegovog shvatanja je da se uenje sastoji u stvaranju asocijativne veze izmeu jedne fizike drai (S) i reakcije organizma (R), u stvaranju tzv. S - R veze. Svako sloeno ponaanje moe da se svede na vei broj takvih elementarnih veza. Saeto reeno, uenje je povezivanje drai i reakcije zasnovano na senzorno - motornim asocijacijama po kontigvitetu. Kad se asociona veza drai i odgovora ponavljanjem uvrsti, imaemo naueno ponaanje. To ilustruju Pavlovljevi ogledi na psima: na vienje hrane (bezuslovna dra) pas reaguje luenjem pljuvake. Za ovu reakciju na hranu nije potrebno nikakvo uenje, ova reakcija organizma je bezuslovna reakcija ili bezuslovni refleks. Meutim, ako se uz hranu povezano pojavljuje i zvuk zvona i ovo povezano davanje hrane i zvona dovoljno puta ponovi, ivotinja e nauiti da lui pljuvaku i na glas zvona. Zvuk zvona je za luenje pljuvake uslovna dra, a luenje pljuvake na zvuk zvona uslovni refleks. Tako je stvorena asocijativna veza izmeu zvuka zvona i odreene reakcije - luenja pljuvake. Znai, ivotinja je nauila da na zvuk zvona lui 29

pljuvaku, ona je uspostavila jednu novu vezu do koje je dolo asocijacijom po dodiru ili kontigvitetu. Ova reakcija na zvuk zvona nije uroena, ona je steena. Po Pavlovljevom miljenju, do te veze nije dolo zbog toga to reakcija koja je nauena dovodi do nagrade; ivotinja ne dobija hranu zbog toga to na zvuk zvona lui pljuvaku. To je uslovljena reakcija, ali nije instrumentalno uslovljena. Po mnogim autorima, veliki broj sluajeva socijalnog uenja moe se objasniti ovim modelom. Po Olportu na tom principu dete ui da govori. Ono na odreenom stupnju razvitka refleksno poinje da proizvodi glasove i kombinacije glasova. Kad se uz odreene, sluajno proizvedene glasove pojavi neka odreena spoljna situacija ili neka reakcija odraslih npr. pojavi se majka, i ova veza veza izmeu odreenih glasova i odreene spoljne pojave, odreeni broj puta pojavi - izmeu glasova i objekata stvorie se odreena veza, dete e odreenim glasovima (mama) imenovati majku. Slino se stiu nazivi za razliite predmete: roditelji ponavljajui odreene glasove pokazuju na odreene predmete i tako dete ui da imenuje odreene predmete, da povezuje odreene kombinacije glasova i odreene objekte. Ovakvim klasinim uslovljavanjem, autori pokuavaju da objasne uenje deteta da se suzdri od reakcije koje drutvo smatra nepoeljnim, npr. od ispoljavanja agresivnosti. Takvim uslovljavanjem objanjava se i uenje deteta na istou. Ako dete na neeljen nain vri uriniranje, roditelji e, kad dete bude na odreenom uzrastu, reagovati na to nekom kaznom (fizikom, ukorom, uskraivanjem detetu neeg to ono eli). Zbog toga se uz javljanje drutveno nepoeljnog ponaanja kod deteta javlja i oseanje neprijatnosti izazvano kaznom. Ovo oseanje neprijatnosti poiva na reakciji autonomnog nervnog sistema, karakteristinoj za svako emocionalno reagovanje. Zbog toga dete odustaje od manifestovanja nepoeljnog reagovanja. Autori zastupnici principa klasinog uslovljavanja smatraju da nije posredi delovanje zakona efekta koji imamo kod tzv. instrumentalnog uenja. Uzrok suzdravanja od nepoeljnog ponaanja, smatra Ajzenk, nije u tome to time dete postie neto to eli i to mu donosi nagradu, jer upravo ostvarenje drutveno nepoeljne reakcije predstavlja neposredno zadovoljstvo za dete, nego je uzrok uzdravanju asocijacijom uspostavljena veza izmeu autonomne reakcije koja izaziva neprijatnost i nepoeljnog ponaanja. Po Ajzenku se i formiranje tzv. moralne svesti i moralno ponaanje mogu objasniti ovakvim klasinim uslovljavanjem. Moralna svest i nije nita drugo nego principom klasinog uslovljavanja formiran uslovni refleks, a to pokuava da dokae pozivajui se na ogled harvardskih istraivaa Solomona i Vajna: Ova dva istraivaa ostavila su tenad staru 6 meseci da gladuju 24 asa. Zatim su izgladneli psi dovoeni u prostoriju u kojoj se nalazio eksperimentator i uz njega dve zdele sa hranom. U jednoj zdeli je bilo kuvano konjsko meso, omiljena pasja hrana, a u drugoj komercijalna pasja hrana koja je manje omiljena kod ivotinja. Kad je psima ostavljeno da biraju hranu, uvek su birali kuvano konjsko meso. Meutim, eksperimentator je kad god bi tene pokualo da uzme omiljeno jelo, udarao tene dosta blago po leima. tene bi odustalo od uzimanja hrane i pristupilo zdeli sa manje omiljenom hranom. Eksperimentator je ponavljao ovaj postupak u toku nekoliko dana sve dok ivotinje nisu nauile da odmah im uu u prostoriju odu ka zdeli u kojoj je bila manje omiljena hrana. Istraivai nastavljaju sa ogledom, pa psi koji su nauili da uzimaju manje omiljenu hranu ostavljeni su dva dana bez hrane i onda dovedeni u prostoriju. U prostoriji su opet bile zdele sa vie i manje omiljenom hranom, ali u njoj sada nije bilo eksperimentatora. Sve ivotinje su, kao to su nauile, pourile ka zdeli sa manje omiljenom hranom. Ali, ove hrane nije bilo dovoljno da se ivotinje zasite. U drugoj zdeli bila je za njih omiljena hrana. Kao to je posmatranjem utvreno, sve su ivotinje oklevale da odmah pristupe zdeli sa tom hranom. Iako su bile gladne i iako je to bila vie omiljena hrana, kruile su oko zdele, njukale hranu, udaljavale se pa opet pribliavale, neke su uzbueno lajale i cvilele. Bilo je oigledno da je dolo do emocionalne reakcije kod ivotinja. Kod njih je dolo do konflikta izmeu elje da se uzme hrana i izmeu nauenog ponaanja, tj. navike da se ta vrsta hrane ne uzima. Pratei koliko e se vremena gladne ivotinje suzdravati da uzmu hranu, istraivai su konstatovali da je to vreme suzdravanja razliito za pojedine ivotinje. 30

Jedno tene je poelo da jede ve posle 6 minuta, drugo posle nekoliko sati, a jedno nije ak ni za 16 dana gladovanja pristupilo jelu i istraiva je prekinuo posmatranje jer bi ivotinja uginula. Kod ove ivotinje ogiledno je da je naueno ponaanje bilo veoma vrsto. Istraivai navode da odreenim postupcima kod ivotinja je mogue postii da ili vie odolevaju iskuenju ili da vie imaju oseaj nelagodnosti, krivice. Kad bi udarili tene odmah poto je pristupilo zdeli sa zabranjenom hranom a pre nego to je poelo da jede, stvarala se jaa otpornost prema iskuenju. A kad bi tene bilo udareno tek kada bi pojelo neto hrane, vie se javljalo izrazito emocionalno reagovanje, kao da se javljalo izrazitije oseanje nelagodnosti. Ovaj ogled, po Ajzenku, potvruje da savest i postupanje po odreenim normama nije nita drugo nego uslovljavanjem naueno ponaanje, uslovni refleks. U svakom drutvu postoji niz zabranjenih akata ije se izvravanje ocenjuje kao nemoralno. Ako se kod deteta deluje sa kaznom neposredno posle poinjenog zabranjenog akta i to praktikuje dovoljno esto i dovoljno rano, ve pomisao na zabranjeni akt izazvae slinu autonomnu reakciju. Ona e odvraati od izvrenja zabranjenog akta. Formirae se unutranji policajac i dete e se uzdrati od neeljenog akta i bez primene neke pretnje ili spoljne sile. Uslovljavanjem se kod njega stvara, kao to je pokazano u opisanom eksperimentu da se dogaa i kod tenadi, unutranji otpor da se ini to je zabranjeno. Formira se unutranji regulator ponaanja koji nazivamo moralnom sveu ili saveu. Ajzenk navodi, da e kod oveka taj proces biti daleko bri i optiji, zahvaljujui njegovoj sposobnosti generalisanja i korienja govora, ali u sutini proces e biti isti kao i opisani proces u ogledu sa tenadi: savest e se i kod njega formirati uslovljavanjem i predstavljae isto tako uslovni refleks. INSTRUMENTALNO USLOVLJAVANJE Proces socijalizacije se najee objanjava uenjem po principu instrumentalnog uslovljavanja ili potkretpljivanja. Takvo uenje se naziva instrumentalnim jer predstavlja sredstvo, instrument, da se neka potreba zadovolji i neki cilj postigne. Ne naui se neto naprosto zbog toga to postoji ponavljanjem uspostavljena veza - kao to smatraju pristalice klasinog uslovljavanja, nego se naui zbog toga to se tim novim steenim oblikom ponaanja postie neki cilj i to se njime moe zadovoljiti neka potreba. Da takav nain uenja moe biti put sticanja novih naina ponaanja, dokazuje se Skinerovim ogledima sa ivotinjama: Izgladneli pacov koji se nalazi u kavezu i koji, da bi doao do hrane, mora da naui da pritisne jednu polugu - nauie to postepeno. Pacov podstaknut glau vri razliite pokrete, i jednim od njih sluajno pokrene polugu. Pokretanje poluge izaziva padanje slanine u kavez. Pacov i kad pojede tu slaninu ostaje gladan i dalje vri niz sluajnih pokreta. Opet, neki od pokreta dovode do pritiska na polugu i do dobijanja hrane. Ako se ovaj potupak due vremena ponavlja, broj sluajnih pokreta se sve vie smanjuje, a odreeni pokreti koji dovode do pokretanja poluge i dobijanja hrane, sve se vie uvruju. Posle dovoljnog broja ponavljanja, pacov naui da vri samo jedan celoshodan pokret kojim odmah dolazi do hrane. On je nauio odreeni oblik ponaanja koji mu slui kao sredstvo za zadovoljenje potrebe. On ga je nauio jer je taj pokret instrumentalan, jer mu omoguava da doe do hrane. Torndajk je ovaj princip uenja detaljno opisao i kao najvanije naelo uenja oznaio zakon efekta po kome organizam bre ui one reakcije kojima dolazi do zadovoljenja potreba, koje imaju odreeni efekat. Da bi dolo do uenja potrebno je da organizam bude motivisan i aktivan, potrebno je da neka od njegovih sluajnih reakcija dovede do nagrade, da se takvo nagraivanje ili potkrepljivanje dovoljno puta ponovi. Na taj nain stvara se odreena veza izmeu drai (nagrade) i reakcije. Hal, polazei od ovog shvatanja, izgradio je svoju veoma proirenu teoriju uenja poznatu pod nazivom teorija potkretpljenja. Neophodan uslov svakog uenja je postojanje neke potrebe ili motiva i zadovoljenje te potrebe. Da bi neki oblik ponaanja bio nauen, on mora da dovede do smanjenja potrebe ili do redukcije tenzije. Tu redukciju Hal naziva potkrepljenjem. Ako se neka dra i neka reakcija, koja dovodi do redukcije tenzije, javljaju dovoljno esto zajedno, doi e do 31

uvrenja veze izmeu te drai i reakcije. Kad se sledei put javi ista dra, javie se i tendencija da se ponovi ista reakcija. Polazei od Halove teorije, Miler i Dolard razvili su svoju teoriju socijalnog uenja koju su oni nazvali teorijom imitacije. Oni razlikuju vie oblika imitacije, svodei sve te oblike na uenje uslovljavanjem. Jedan oblik imitacije imamo u dijadnoj situaciji u kojoj je ponaanje jednog pojedinca dra ili diskriminativni znak za drugog pojedinca. Drugi pojedinac vri istu reakciju koju i model jer ta reakcija i kod njega dovodi do nagrade. Uenje na istom principu imamo i onda kada od strane modela postoji upuivanje i voenje ponaanja. Model pokazuje koji su znaci vani i koje su reakcije vane. Na taj nain se ponavljanjem ui i uvebava da se postupi kao to i model postupa. Ali na odreen nain se postupa zbog toga to taj nain ponaanja dovodi do zadovoljenja neke potrebe. Svoju koncepciju uenja imitacijom, a koja se svodi na uslovljavanje, ilustruju primerom sa dva mala deaka - dva brata, koja obojica ele bombone: Starije dete (model) ve ranije je nauilo da e u sluaju kada uje pribliavanje oca potrati prema vratima, dobiti bombonu jer otac to redovno ini kada mu deak izae u susret. Ako drugi deak i sam, kada vidi da njegov stariji brat (model) tri, takoe potri ka vratima i takoe primi bombonu (nagradu od oca), on e posle izvesnog vremena nauiti ponaanje koje je ve od ranije bilo ponaanje modela. Masen takav oblik uenja smatra glavnim nainom socijalizacije. Da bi majka nauila dete da se ponaa utivo, da dete npr. svaki put kada neto trai kae molim, a svaki put kad neto dobije da kae hvala - nagradie ga kad postupi onako kako ona eli, a nee ga nagraditi kad ne postupi tako. Ona na taj nain potkrepljuje odreenu reakciju sve dok ta reakcija ne postane potpuno nauena. Na slian nain majka e nauiti dete da sedi mirno za stolom, da pere ruke, da odrava red u prostoriji - nagraivae eljeni oblik ponaanja. Nagrade mogu biti razliite vrste: priznanje, pohvala, zadovoljenje neke elje, poklon... I antropoloki podaci pokazuju da je takav nain uenja veoma proirena praksa kod mnogih plemena i drutava: Kod pripadnika jednog filipinskog plemena, Tavonga, roditelji vema rano, jo u 5 godini ivota daju svojoj deci da obavljaju razliite poslove: da stavljaju drva na vatru, da se sama peru, da donose vodu. Odrasli paljivo prate kako deca rade i svaki put kad uine onako kako to roditelji ele, oni ih nagrauju: pohvalom, nekom hranom, nekim eljenim predmetom. U elji da potkrepi ponaanje svoje male erke koja je neto dobro uradila npr. lepo oprala sudove, majka govori detetu: To je vrlo dobro, uskoro e sve ti raditi za mene, moja balasanko. Rei maloj devojici balasanko velika je pohvala i priznanje, jer se tako naziva mlada devojka zrela za udaju, a deca tog uzrasta veoma eljno i nestrpljivo oekuju da budu to pre odrasle osobe. U istom plemenu na isti nain razvija se i druga osobina - osobina kooperatvinosti. Kad god dete pokae spremnost da nekom pomogne da radi zajedno sa njim, da sa drugim detetom podeli jelo ili svoju igraku, manifestovana osobina se nagrauje. Takvo nagraivanje poinje jo u najranijim godinama. Ali, ne samo u ranom detinjstvu, nego i u toku celog ivota takav oblik uenja, na principu instrumentalnog uslovljavanja, predstavlja vaan nain socijalizacije. Pri ovom, kao i pri drugim oblicima uenja, vanu ulogu ima i transfer uenja: naueno ponaanje ne ograniava se na uvrenu vezu izmeu sasvim odreene drai i poeljnog reagovanja, nego se proiruje i na mnoge druge sline situacije. Dete koje je nauilo da kae molim i hvala, nee to rei samo onda kad dobije kola, nego i mnoge druge stvari, ne samo onda kad neto trai i dobija od majke nego i kad trai i dobija i od drugih osoba. Reagovanje naueno na jednu dra, javlja se i u vezi sa slinim draima. Ponaanje koje je drutveno nepoeljno i koje veina lanova drutva osuuje moe, ako bude dovodilo do nagrade pojedinca koji takvo ponaanje upranjava, da se uvrsti i da postane za tog pojedinca karakteristino. Npr. ako siledijsko ponaanje za onog ko ga ispoljava nema nikakvih negativnih posledica, a dovodi do neke nagrade - na primer do ugleda meu vrnjacima, oseanja moi ili nekog drugog oblika zadovoljstva - ono e se fiksirati kao oblik ponaanja i lako postati ponaanje podraavano od drugih. ak i bez namere da neko nagrauje negativno ponaanje, takvo negativno ponaanje moe postati karakteristian oblik reagovanja jer omoguava zadovoljenje odreenih potreba, npr. ako 32

dete vikanjem ili ispoljavanjem agresivnosti bacanjem o pod bude uspevalo da postigne to eli, jer roditelj u elji da se dete umiri ini ono to ono trai, takvo ponaanje postae karakteristino ponaanje deteta. Prema mnogim autorima, i ponaanje kojim je mogue izbei kaznu moe biti instrumentalno ponaanje. Mogue je nauiti odreeni oblik ponaanja, jer se upranjavajui ga, izbegavaju negativne sankcije. U takvom sluaju, imamo takoe uenje potkrepljivanjem, ali ne pozitivnim nego negativnim. Kad dete naui da se stara o istoi na taj nain da ga roditelji svaki put kad ne vodi rauna kazne i ono upranjavajui zahtevani oblik ponaanja moe da izbegne kaznu - opet uenje moemo objasniti instrumentalnim uslovljavanjem. Veliki broj autora smatra da se socijalizacija ostvaruje i jednim i drugim od spomenutih naina uslovljavanja: i putem asocijativnog uslovljavanja po principu kontigviteta i instrumentalnim uslovljavanjem. Sticanje novih oblika ponaanja ostvaruje se putem instrumentalnog uslovljavanja, smatraju Maurer i Ajzenk, a uenje uzdravanja od manifestovanja drutveno nepoeljnih impulsa i tendencija prvenstveno klasinim uslovljavanjem. OPSERVACIONO ILI VIKARNO USLOVLJAVANJE Istraivanja koja je 60-tih godina vrio Bandura imaju posebnu vrednost i on smatra da je za proces socijalizacije od naroitog znaaja jedan poseban i vaan oblik uenja uslovljavanjem, uenje koje on naziva vikarijskim (pomonim ili posrednim) ili opservacionim (uenje na osnovu posmatranja tueg ponaanja) uslovljavanjem. Po njegovom miljenju, na takvoj vrsti uenja poivaju svi oni oblici uenja koji se oznaavaju kao uenje imitacijom ili identifikacijom, kao i uenje uloga, a i pojava soijalne facilitacije kao i pojave sugestivne zaraze. Takvo uenje imamo kad se stiu novi oblici ponaanja ili se modifikuju oblici ponaanja koje je pojedinac jo od pre stekao, a samo na osnovu posmatranja ponaanja drugih, bez pokuavanja da se uvebava i ui takvo ponaanje, bez neposredne nagrade onoga koji ui takvo ponaanje, naprosto direktnim podraavanjem ponaanja nekog modela. Bandura smatra da se veoma esto ui ponaanje koje manifestuje neki model, bez podsticanja nagradom ili nekom vrstom potkrepljivanja. Bandura i Valters, postojee teorije uenja na principu uslovljavanja po dodiru i na principu instrumentalnog uslovljavanja, nisu u mogunosti da nam objasne veoma veliki broj sticanja novih oblika ponaanja u procesu socijalizacije ukoliko se te teorije ne dopune i u izvesnoj meri ne koriguju. Po njihovom miljenju, te teorije ne mogu da nam objasne kako e se javiti novi oblici ponaanja razliiti od onih kojima jedinka ve raspolae. Ne moe ni objanjavanje koje daje Skiner, a to je sukcesivnom aproksimacijom pri kojoj se potkrepljuju samo one od postojeih reakcija (koriene kao instrument da se zadovolji neka potreba) koje su sline obliku ponaanja za koje se eli da bude usvojeno. Bandura i Valters primeuju da bi bilo veoma teko objasniti veliko bogatstvo i raznolikost oblika socijalnog ponaanja kad bi jedini put sticanja novih naina bio onaj o kom govori Skiner. Za razvitak socijalnog ponaanja i za proces socijalizacije, smatraju Bandura i Valters, uenje socijalnim uslovljavanjem predstavlja najvaniji oblik uenja. Veoma esto se takvim uenjem stiu i oblici drutveno poeljnog ponaanja i drutveno neeljenog i osuivanog ponaanja. Oni se pozivaju na veliki broj ogleda koje su izveli, naroito na oglede sa sticanjem agresivnog ponaanja: U istraivanju objavljenom 1967. formirano je nekoliko grupa dece, sva ona posmatraju film u kome model (junak u filmu) manifestuje niz agresivnih reakcija, fizikih i verbalnih. Taj se film razlikuje po posledicama koje agresivno ponaanje donosi glavnom licu u filmu. Jedna grupa dece posmatra film u kome glavni junak biva kanjen za manifestaciju agresivnosti, druga posmatra varijantu filma u kojoj agresivni junak dobija nagradu, a trea grupa gleda varijantu filma u kome agresivnost junaka za njega nema nikakvih posledica, ni pozitivnih ni negativnih. Na osnovu posebnog testa koji slui proveravanju u kojoj e meri biti podraavano posmatrano agresivno ponaanje u filmu, istraivai konstatuju da sve tri grupe podraavaju posmatrane oblike agresivnog ponaanja, ali oni ih podraavaju u razliitom stepenu. 33

Daleko vie agresivno ponaanje podraavaju deca koja su gledala film u kome je agresivno ponaanje bilo nagraeno ili nije imalo nikakvih posledica, nego deca koja su gledala varijantu u kojoj je agresivno ponaanje bilo kanjeno. U svim situacijama agresivno ponaanje u veoj meri manifestuju deaci nego devojice. Meutim, kad je naknadno proveravano samo da li su deca zapazila i zapamtila koji su oblici agresivnog ponaanja prikazani u filmu, moglo se utvrditi da nije bilo razlike u znanju o vienom agresivnom ponaanju meu grupama, razlike nije bilo ni izmeu devojica i deaka. Ovim istraivanjem Bandura eli da pokae da treba razlikovati znanje o nekom ponaanju (znanje da ono postoji i da je mogue) od primene tog znanja u sopstvenom reagovanju, od sticanja novih osmotrenih reakcija a na osnovu posmatranja ponaanja modela. Posmatrano ponaanje postae sopstveno ponaanje, po Banduri, tek onda ako ono bude potkrepljeno, a ono moe biti potkrepljeno na taj nain to subjekt koji posmatra tue ponaanje i uoava da je ono nagraeno ili da bar nije kanjeno, zamilja i ocenjuje da, kad bi se on na taj nain ponaao, moe postii odreenu nagradu. Od razliitih faktora zavisi koja e koliina opserviranog ponaanja biti primenjivana pri vlastitom reagovanju. Izmeu ostalog, zavisi i od pripadnosti polu deaci su skloniji da podravaju posmatrano agresivno ponaanje nego devojice. Bandura navodi veliki broj eksperimenata koji potvruju da postoji uenje socijalnog ponaanja posmatranjem ponaanja drugih osoba i da na taj nain dolazi do sticanja razliitih oblika agresivnog ponaanja. Ogled u kom ivi model ispoljava neuobiajenu koliinu agresivnosti u odnosu na lutku. Potom, i sasvim mala deca kada im se da lutka da se sa njom igraju manifestuju sline inae neuobiajene oblike agresivnog ponaanja. Kontrolna grupa dece kojoj nije reprezentovano takvo ponaanje, nije pokazivala oblike agresivnog ponaanja igrajui se sa lutkom. Istraivanja pokazuju da se podraavaju i veoma razliiti oblici ponaanja putem uenja na osnovu opservacije: reakcije samoocenjivanja sopstvenih postupaka, orijentacija u donoenju stavova, specifine varijacije u izgovaranju, korienje odreenih jezikih formulacija i drugi oblici ponaanja. Istraivanja potvruju da takav nain uenja, pri kom nema oiglednog pokuavanja da se neki oblik ponaanja postepenim vebanjem stekne, niti neposrednog nagraivanja, moe da se manifestuje i posle dueg vremenskog perioda proteklog od uoavanja ponaanja modela. Po Banduri, na taj nain se mogu sticati i socijalni stavovi - uoavajui kako ocenjuju i kakav odnos imaju prema odreenim pojavama ili osobama, esto se usvaja njihova ocena i njihov stav: npr. na jednom sastanku pristalica amerike rasistike organizacije Ku-kluks-klan prisustvuju zajedno sa roditeljima i deca. Na sastanku se istie da je glavni uzrok poveanog kriminala u SAD u nemoralnosti i sklonosti nemoralu amerikih Crnaca. Navodi se da oni imaju osobine koje ih ine sklonim kriminalu, da imaju i drugaiji sastav krvi i da ih treba izolovati od belaca i da ne treba dozvoliti nikakvo meanje belaca i Crnaca. Ispoljena mrnja prema Crncima i negativan stav prema njima prisutna deca manifestuju kasnije u svojim igrama. Svoje protivnike u igri oni nazivaju prokletim Crncima. Bandura zakljuuje da su deca stekla predrasude direktno posmatranjem negativnog odnosa drugih osoba, modela. Po Banduri, postoje razliiti oblici takvog posrednog ispoljavanja. Mogue je da posredno ili opservaciono ulovljavanje poiva na principu asocijacija po kontigvitetu, na klasinom uslovljavanju: kada je kod jednog psa stvoren refleks luenja pljuvake (uslovni refleks) na neki znak vezan sa hranom, i kod drugog psa je, a na kom nije vren ogled nego koji je samo bio prisutan dok je na prvom bio obavljen eksperiment, dolo do luenja pljuvake na uslovnu dra. Poziva se i na jedno drugo istraivanje u kom je formiran galvanski koni refleks kao uslovna reakcija. Takav psiho-galvanski refleks javio se ne samo kod onih kod kojih je direktno sprovedeno uslovljavanje nego i kod onih koji su posmatrali stvaranje galvanskog konog refleksa kao uslovnog refleksa. Kad su te osobe - posmatrai videle da model izbegava dra, a za koju su pretpostavljale da izaziva bol - dolazilo je do javljanja psiho-galvanske reakcije i kod njih. Bandura javljanje predrasuda kod dece na osnovu uoavanja predrasuda kod roditelja, objanjava klasinim uslovljavanjem vieg reda: pridavanje negativnih karakteristika Crncima od 34

strane roditelja izaziva negativne emotivne reakcije kod dece, a na osnovu prethodnog primarnog uslovljavanja, na osnovu steenog pozitivnog odnosa prema roditeljima. Ipak, po miljenju Bandure, najee je opservaciono uslovljavanje na principu instrumentalnog uslovljavanja. Zamilja se i ocenjuje da podraavajui neki oblik tueg ponaanja moemo postii nagradu ili neko zadovoljstvo za sebe, da podraavani oblik ponaanja ima instrumentalnu vrednost za nas. Bandura smatra da ovakvo posredno uslovljavanje poiva u sutini na istim principima kao i drugi oblici uenja uslovljavanjem. I pri ovakvom uenju, formiraju se nove reakcije stvaranjem asocijativnih veza izmeu odreenih elementa, ne direktnim vebanjem, ali putem opservacije. Ono to je karakteristino za takvo uenje je, po Banduri, injenica da karakteristike modela i razliite interpersonalne varijable mogu znaajno da utiu na obim, nivo i tip reagovanja koji se stie takvim opservacionim uslovljavanjem. I upravo po tome, i uglavnom po tome, ovo uenje se razlikuje od spomenutih vrsta uenja uslovljavanja. Bandura smatra da upravo zbog toga to se o ulozi ovakvih interpersonalnih varijabli pri socijalizaciji ne vodi dovoljno rauna, nije mogue u potpunosti dosad postojeim koncepcijama uenja objasniti veliki broj sluajeva socijalnog uenja. Zaista tue ponaanje i uoavanje naina reagovanja drugih osoba predstavlja vaan izvor sticanja sopstvenih oblika ponaanja. Ali je sporno da li pri tom imamo redovno, kao to Bandura misli, neki oblik uenja uslovljavanjem i da li je mogue to uenje svesti na uenje na principu klasinog ili instrumentalnog uslovljavanja, kao to Bandura pokuava.

17. Uenje po modelu (imitacija, identifikacija, uenje uenjem uloga)

O uenju identifikacijom govorimo kad imamo posla sa usvajanjem sloenih, integrisanih oblika ponaanja, a ne posebnih reakcija i specifinih naina reagovanja, a do kojih sloenih oblika ponaanja dolazi bez posebnog treninga i bez direktnog nagraivanja manifestovanog ponaanja, kad je veza sa modelom u ije se ponaanje ugleda lina vezanost za model, pozitivan emocionalni odnos prema njemu, kad su usvojeni oblici ponaanja stalni odnosi ponaanja koji se manifestuju u toku dueg vremena. O uenju imitacijom govorimo kad imamo usvajanje specifinih obliak ponaanja, a na osnovu opservacije i bez posebnog treninga i direktnog nagraivanja, kad ne mora da postiji emocionalna vezanost za model, kad usvojeni ui segment ponaanja moe da se upranjava samo u toku ogranienog perioda, vremena. UENJE IDENTIFIKACIJOM: Kad vidimo oveka da pokazuje sline pokrete kao i njegov otac, da voli ona jela koja on voli, da ponavlja sudove i shvatanja koje otac iznosi, opravdano je da smatramo da imamo posla sa identifikacijom. Frojd je prvi sistematski ukazao na postojanje takvog sponatnog i sloenog ugledanja na ponaanje nekog uzora i da je za takvo ugledanje uveo pojam identifikacije. On kae da se identifikacijom oblikuje ja (ego) neke osobe prema obliku nekoga ko je prihvaen za model. Razlikuje dve vrste identifikacije: defanzivnu i anaklitiku. Prvu (defanzivnu) vrstu identifikacije povezuje sa razreenjem edipovskog kompleksa. Dete, koje zbog svojih neprijateljskih oseanja prema ocu doivljava strah od kastracije i osvete, a istovremeno ocu i zavidi zbog ljubavi majke prema ocu, oslobaa se svoje konfliktne situacije na taj nain to se poistoveuje, identifikuje sa ocem. Uviajui da ne moe sa uspehom da se takmii sa ocem, a u strahu da e biti kanjeno, ono svoje rivalstvo sa ocem i neprijateljstvo prema njemu zamenjuje identifikovanjem sa njim. Time postie smanjenje straha i posredno zadovoljenje elje za majkom. Identifikacijom se odstranjuje ili bar smanjuje anksioznost izazvana edipovskom situacijom. Identifikujui se sa ocem dete usvaja oeve stavove i vrednosti kao sopstvene. Oni postaju deo linosti deteta, njegov tzv. super ego. Do takve identifikacije dolazi iz straha od kazne, iz straha od toga da model ne ispolji agresivnost prema onome koji se identifikuje sa agresorom - zato se o takvoj identifikaciji govori kao o identifikaciji sa agresorom. 35

Stoga to ona istovremeno slui kao odbrana onome ko se identifikuje, ova vrsta identifikacije naziva se i defanzivna ili odbrambena identifikacija. Prema Vajtingu, izvor identifikacije sa nekim modelom je u elji da se ima poloaj koji ima model, u zavisti to se nema isti status koji ima model. To je dosta esto navoena koncepcija o poreklu defanzivne identifikacije za koju se kae da poiva na hipotezi zavisti za statusom. Po njemu, uoavajui da neka osoba ima kontrolu nad stvarima koje ono eli i da bi mu ta kontrola omoguila da postigne neto to eli, zavidi takvoj osobi i nastoji da je podraava. Ne mora to vie biti roditelj, niti ljubav roditelja, ve druge osobe i sve to to dete eli: priznanje, odreeni predmeti. to vie zavidi toj osobi na njenom poloaju, utoliko e dete jae nastojati da se ponaa kao ta osoba. Ono u mati, u zamiljanju, vidi sebe kao osobu kojoj zavidi, koja ima poloaj koji joj omoguava zadovoljenje njegovih elja. Upravo ovo zamiljanje sebe kao druge osobe ijem se statusu zavidi, sutina je onoga to nazivamo identifikacijom. Kagan ne naglaava toliko zavist i suprotnost prema modelu sa kojim se identifikuje. On istie da je izvor identifikacije u elji da se ima status drugoga, ali zbog toga to se uoava da ta osoba sa kojom se dete identifikuje ima neke karakteristike koje bi dete elele da su i njegove. Identifikacija nije toliko zbog straha i zavisti koliko usled elje da se ostvare ciljevi koje dete eli da ostvari i to se ocenjuje da druga osoba ima odreenu mo nad stvarima, da ona poseduje ljubav drugih, da je drugi potuju, da su joj privreni, da moe sebi da obezbedi mnoge prednosti. Budui da roditelji izgledaju detetu kao osobe koje mogu sve postii, kao osobe koje su mone, suprotno detetu koje se osea bespomonim, dete eli da ima mo koju poseduju i roditelji. Ono eli da im bude slino da bi imalo i slinu mo. Primer: jedan deak, koji ne pokazuje uspeh u uenju, svaki pu kad ga uitelj prozove da odgovara, izvodi grimase koje izazivaju smeh kod ostalih uenika. To se stalno ponavlja i deak je doveden u kliniki tretman. U toku analize utvruje se da su te grimase u stvari podravanje ljutitog izraza nastavnika, da ih deak ini nenamerno i uvek kada se plai da e nastavnik njime biti nezadovoljan. Upravo on ih ini zbog toga to se plai nastavnika i on, nenamerno, podraavajui njegovo ponaanje nesvesno oekuje da e ublaiti agresivnost nastavnika prema njemu. Bandura iznosi da je objanjenje da do grimasa kod deaka dolazi usled identifikacije sa nastavnikom nedokazana pretpostavka, protiv nje govori injenica da se uenici svaki put smeju kad deak izvodi grimase, taj smeh je potkretljenje izvoenja grimasa, on je podsticaj da se takvo ponaanje ponavlja jer deaku donosi odreeno zadovoljstvo, na njega se obraa panja, on stie ugled. Druga vrsta identifikacije je razvojna ili anaklitika identifikacija. O ovoj vrsti identifikacije se govori da bi se objasnila socijalizacija enske dece. Kod devojica ne moe se govoriti o strahu od kastracije i epidovskom kompleksu, zato pretpostavlja postojanje ove identifikacije koja poiva na vezanosti uz drugu osobu koja prua pomo i podrku. Izvor ove vrste identifikacije nije u strahu od kastracije nego u strahu devojice da ne izgubu ljubav majke i u njenoj tenji da zadri i obezbedi majinu pomo i podrku. Vei broj drugih autora sutinu identifikacije uopte vidu u ljubavi prema modelu, potovanje prema njemu i emocionalnoj vezanosti za model. Mauer - osnova identifikacije sa roditeljima lei u pomoi i podrci koju roditelji pruaju detetu. Zato to se dete osea zavisnim od roditelja i vezanim za njih, javlja se kod deteta spremnost da usvoji naine ponaanja roditelja koje voli. Takvo usvajanje ponaanja roditelja moemo objasniti principom sekundarnog uslovljavanja. Sekundarno uslovljavanje imamo kad se uslovna dra (na koju je uslovljavanjem steena reakcija) povezuje sa nekom novom drai, drugom uslovnom ili sekundarnom uslovnom drai. Pas koji je nauio da lui pljuvaku na zvuk zvona, moe nauiti, ako se taj zvuk zvona povezuje sa javljanjem neke nove drai, npr. dodira, da reaguje luenjem pljuvake i na dodir. Dete je primarnim uslovljavanjem nauilo da voli majku. Majka zadovoljava potrebe deteta i kad god dete ima neku potrebu, prisutna je majka, zbog toga dete poinje da voli majku. Ono se emocionalno vezuje za majku. Zato to je emocionalno vezano za majku, dete podraava sada i pojedine oblike ponaanja majke. To podraavanje ponaanja majke predstavlja supstituciju, zamenu za majku i prua detetu, kome je prisutnost majke potrebna i koje eli prisutnost majke, zadovoljstvo. 36

Mauer posebno govori o ulozi verbalnog ponaanja. Starajui se o detetu, majka tepa detetu, proizvodi odreene glasove. Dete podraava te glasove i samo to podraavanje prua detetu zadovoljstvo jer mu stvara situaciju sigurnosti. Podraavajui glasove ili neko drugo ponaanje majke dete to doivljava kao prisutnost same majke. Mauer je razvio svoje shvatanje na osnovu posmatranja kako pojedine vrste ptica mogu da naue da podravaju ljudske glasove. Posmatrajui dresiranje ptica, on je utvdio da je dreser mogao imati uspeha samo onda ako je on ptice redovno sam hranio, starao se o njima. Da bi ptice nauio da izgovaraju pojedine rei, bilo je neophodno da mnogo vremena provodi sa pticama, ponavljajui rei i fraze koje je eleo da ptice naue. Uoio je da su ptice, kad god bi videle onog ko ih dresira i kad god bi ule glasove koje je on proizvodio, manifestovale radovanje. Ptice su upravo zbog toga i ponavljale glasove koje je proizvodio dreser i koje je on hteo da ptice naue, jer su ti glasovi dobili vrednost sekundarnog nagraivanja. I izgovaranje tih glasova kao i sama prisutnost dresera predstavljalo je za ptice zadovoljstvo. Empirijskim istraivanjima istraivani su mnogi problemi u vezi sa identifikacijom: Istraivai su formirali dve grupe predkolske dece. S jednom je nastavnica (koja je bila u dogovoru sa istraivaem) postupala izrazito ljubazno pokazujui prema svakom od dece srdaan odnos u individualnom kontaktu sa decom. Prema drugoj grupi dece pokazivala je nezainteresovan odnos. Deca su ostavljena da se igraju, a ona nije obraala panju na njih. Posle toga, nastavnica je pred decom demonstrirala jednu igru. U prikazivanju te igre ukljuila je odreene oblike ponaanja - neke izraze i neke pokrete, koji nisu bili bitni za samu igru. Potom su deca iz obeju grupa postavljena da sama izvode tu igru bez prisustva nastavnice. Posmatrano je ponaanje dece u toku izvoenja igre. Utvreno je da deca sa kojom je nastavnica prethodno postupala izrazito srdano, vie podraavaju njeno ponaanje u toku igre nego deca iz grupe prema kojoj je nastavnica prethodno pokazala nezainteresovani odnos. Rezultati pokazuju da je do ugledanja na ponaanje modela i do eventualne identifikacije sa njime dolazilo u sluaju kad je postojala emocionalna vezanost sa modelom, potvruju postojanje razvojne identifikacije. Treba napomenuti da su istraivai poli od pretpostavke da e se potvrditi postojanje odbrambene identifikacije, tj. da e se deca iz one grupe prema kojoj je nastavnica pokazivala nezainteresovan odnos vie ugledati na nju nego deca iz druge grupe. UENJE IMITACIJOM: Imitacijom se objanjava slinost u ponaanju lanova pojedinih grupa, zajedinca, kao i uopte pojava konformiranja u ljudskom drutvu. Po Tardu, imitacija je klju za socijalnu tajnu. On govori da je drutvo u sutini imitacija. Postavlja zakone imitacije kojima pokuava da objasni socijalno ponaanje. Proces imitacije je slian hipnotikom stanju, somnambulizmu. Odvija se pod delovanjem slika u glavama onih koji imitiraju, a te slike nastale su na osnovu opaanja modela. Tard vie opisuje pojavu podraavanja tueg ponaanja nego to je objanjava. Traei izvore este pojave podraavanja tueg ponaanja, veliki broj autora izvor imitacije vidi u instiktima. Meu ostalim nasleenim tendencijama za odreene oblike ponaanja, postoji i instinkt za imitacijom. On je vaan za odravanje jedinke. Zahvaljujui njemu jedinka lako i brzo usvaja oblike ponaanja koji joj omoguavaju da se uspeno nosi sa preprekama na koje nailazi u prirodi i u kontaktu sa drugim jedinkama. Mek Dugal pokuava da objasni kako dolazi do imitacije. Njegovu panju privlai pojava da deca uspevaju da relativno precizno podraavaju glasove modela i naue govor ma koje sredine, ili da lako podraavaju razliite pokrete odraslih. On smatra da je to podraavanje mogue objasniti tzv. empatijom u ijoj osnovi lei automatska motorna mimikrija. U procesu opaanja ukljuuje se automatski motorno podraavanje pokreta koje vri posmatrani objekt. Slino je i objanjenje pojavom ideomotorme aktivnosti ideja o nekoj akciji sama po sebi podstie na izvrenje akcije. Javlja se tenja da se ono to se zamilja ili vidi i izvede. Mi uvek imamo impuls da uinimo ono to vidimo da neko drugi ini. 37

Bihejvioristima je korienje mentalistikih pojmova kao empatija i ideja strano. Oni pojavu imitacije pokuavaju da objasne uslovljavanjem. Dete e ponoviti svaku akciju nekog drugog, ako tue izvrenje akta stimulira neki ulni organ deteta u trenutku kada ono samo, i to sluajno, vri taj akt. Stvara se asocijativna veza izmeu tueg akta i slinog akta deteta. Na primer, dete e nauiti da pljee rukama na taj nain to e meu ostalim pokretima sluajno izvriti pokret udaranja u dlan. Roditelji kad to opaze upotrebie odreeni izraz, npr. tai-tai. Ako se to nekoliko puta ponovi, dete e zapljeskati rukama kad uje te rei ili kad vidi da neko drugi pljee. Kritikujui ovo objanjenje Bandura i Volters navode da je takvim objanjenjem nemogue objasniti sticanje novih reakcija. Dete bi na taj nain moglo da naui samo ono to na neki nain ve ima u svom repertoaru. Veliki broj autora pojavu imitacije pokuava da objasni pojmom instrumentalnog uslovljavanja. U poetku sluajan oblik ponaanja, ako bude potkrepljen? (ponovljen) dovoljno puta, usvojie se kao vlastiti oblik ponaanja. Miler i Dolard navode da se do podraavanja dolazi jer se takvim uslovljavanjem mogu zadovoljiti odreene potrebe. Ni ovo objanjenje ne moe da poslui za sve sluajeve, posebno za one gde nema pokuavanja i nema direktnog nagraivanja. Na to ukazuju posebno Bandura i njegovi saradnici. Oni su ukazali na veoma veliku ulogu tog oblika uenja koji je, po njihovom miljenju, i najvaniji oblik socijalizacije i razvitka linosti. Imitacijom je mogue usvojiti nove oblike ponaanja koje ispoljava neki posmatrani model. Uticaj posmatranog ponaanja na ponaanje onih koji ga posmatraju potvruju i istraivanja o ponaanju dece roditelja koji u svojim postupcima manifestuju agresivno ponaanje, kao i kod roditelja koji sebe kontroliu i koji kod sebe inhibiraju agresivno ponaanje. Gde se pred decom uzdrava od takvog ponaanja jer se ono inhibira, manje se pojavljuje i kod dece nego tamo gde to nije sluaj. Bandura i saradnici misle da kao model ne deluju samo roditelji nego i razliite osobe iz deje sredine, kao i sredstva masovnih komunikacija. U jednom istraivanju jedna grupa predkolske dece posmatra agresivno ponaanje odraslih, a druga grupa posmatra neagresivno ponaanje. Pri tom, u svakoj od ovih grupa polovina ima kao uzor odraslu osobu istog pola, a druga polovina suprotnog pola. Prikazano agresivno ponaanje sastoji se u odreenim oblicima fizike i verbalne agresije ispoljene prema lutki. Ovaj isti ogled istraivai ponavljaju prikazujui filmove sa agresivnim ponaanjem, zatim agresivno ponaanje ivih modela, kao i crtane filmove u kojima se prikazuje agresivno ponaanje. Dobijeni rezultati ovih istraivanja pokazuju da su deca posmatrajui agresivno ponaanje redovno u svojoj sopstvenoj aktivnosti manifestovala posmatrane agresivne reakcije. Deca iz grupa u kojima nije manifestovano agresivno ponaanje nisu ga pokazivala ni u sopstvenom postupku. Ona su podraavala suzdrljivo ponaanje koje je tim grupama i demonstrirano. Posmatranjem ponaanja modela mogue je izazvati inhibitorne i dezinhibitorne efekte. To znai da e u sluajevima gde se model uzdrava od ispoljavanja odreenih impulsa koji se osuuju u drutvu i subjekti koji su izloeni modelu pokazivati inhibiciju takvim impulsima. Tamo gde model manifestuje nekontrolisano ponaanje i posmatrani subjekti manifestovae ne samo nekontrolisano ponaanje nego i druge oblike ispoljavanja dotad inhibiranih impulsa. Ono to su dotad koili, oni e sada slobodnije manifestovati. Moe se zakljuiti da e i oni koji posmatraju krenje razliitih vrsta zabrana od strane drugih i sami posle posmatranja u veem stepenu kriti te zabrane, na primer, vozai auta koji uoavaju da drugi vozai nekanjeno kre saobraajne propise pokazae i sami sklonost da te propise kre. Do inhibitornih i dezinhibitornih efekata na osnovu ponaanja modela dolazi ve na osnovu posmatranja odreenih oblika ponaanja, ak i kada se ne uoavaju posledice takvog ponaanja. Ali jo vie dolazi kad se uoavaju pozitivne posledice za ponaanje modela, kad se npr. uoava da model za ispoljavanje agresivnog ponaanja nije kanjen nego ak i nagraen. Imitacijom je mogue da doe do manifestovanja ranije nauenog ponaanja, a koje nije u meuvremenu manifestovano. Posmatrano ponaanje modela moe da poslui kao podsticaj da se obnove reakcije sline vrste koje su ranije nauene, ali koje neko vreme nisu manifestovane. Kad se uoi da model vri neke reakcije koje su sline tim ranije nauenim, one se ponu obnavljati. Bandura i saradnici smatraju da je na taj nain mogue da se izazove kako socijalno 38

nepoeljno, tako i socijalno poeljno ponaanje. Kao primer obnavljanja ranije nauenog ponaanja pod uticajem posmatranog ponaanja, on navodi sluaj osobe koja je napustila lokalni nain govora, a koja, kad doe u svoj kraj, vrlo brzo prihvata stari nain izraavanja. UENJE UENJEM ULOGA Mi od detinjstva uimo kakva se oekivanja u odnosu na ponaanje vezuju uz zauzimanje razliitih poloaja. Od pojedinaca na razliitim poloajima u drutvu i u grupama oekuje se odreeno ponaanje. Npr. svaki od lanova porodice ima odreeni poloaj ili status: poloaj oca, majke, dece. U skladu sa drutvenim shvatanjem, oekuje se od svakoga od njih da e se na odreeni nain ponaati: majka da e se starati o podizanju dece, otac o obezbeenju potrebnih sredstava za zivot porodice, deca da e pokazivati potovanje prema roditeljima... Slino, od osoba sa odreenim zanimanjem oekuje se da e se ponaati u skladu sa svojim zanimanjem, npr. od lekara da se stara da izlei svoje pacijente, da ne govori o njihovim intimnim tekoama... Ovo ponaanje koje se oekuje od osoba sa odreenim statusom ili poloajem naziva se ulogom. Uloga se definie kao oekivano ponaanje vezano uz odreeni status. Takvo ponaanje vezano uz status vano je i za pojedinca i za drutvo. Za drutvo je vano jer se na taj nain usklauju aktivnosti lanova drutva i lanova grupa. Za pojedinca je vano jer mu omoguava da se lake snae u razliitim situacijama znajui ta se od njega oekuje. Veliki deo vaspitanja sastoji se u sticanju znanja o tome kakvo se ponaanje oekuje od osoba na razliitim poloajima i u razliitim situacijama. Mi svi uimo razliite uloge. Takvo uenje uloga ukljuuje sticanje znanja o tome kako treba postupiti, kakve stavove imati, kako treba emocionalno reagovati kad se zauzme odreeni poloaj. Takvo uenje je u velikoj meri uenje ugledanjem na ponaanje nekoga ko ima poloaj koji smo mi sami stekli ili koji elimo da steknemo, npr. student medicine pripremajui se za lekara usvaja odreene naine ponaanja koje vidi kod ve gotovog lekara. On usvaja odreeni odnos prema pacijentima, odreena shvatanja o ivotu, zdravstvu i bolesti. Osobe koje imaju poloaj lekara slue mu kao model. Postoji diskusija o tome da li je to uenje uenje posebne vrste koje poiva na principima drugaijim nego to su principi na kojima poiva uenje uslovljavanjem. Po nekim autorima, opravdano je govoriti o takvom uenju kao o uenju koje ima svoje posebne karakteristike. Prema Serbinu i Elenu, takvo uenje ima nekoliko specifinih karakteristika: pri njemu se ne ue pojedine reakcije, nego organizovani sistemi ponaanja uloga se mora uiti kao totalni organizovani sistem zato to uloge imaju uvek interakcioni karakter, to su uvek komplementarne sa nekom drugom ulogom, uei ih treba uiti i ove druge komplementarne uloge. Po spomenutim autorima, moe nam posluiti dramaturki model, model kako glumci ue svoje pozorine uloge. Ni za uenje ivotnih uloga nije dovoljno uiti samo rei, nego treba nauiti i postupke i akcije, uloga se mora postepeno uvebavati, pri tom je vaan inilac voditelj koji kritikuje, hvali i daje socijalnu podrku. Uenje uloga koje poiva na pokuajima i grekama vanije je od proste imitacije. Verovatnije je da pri tom obliku uenja nemamo posla sa jednom sasvim novom vrstom uenja koje bi poivalo na drugaijim principima od onih na kojima poiva uenje uslovljavanjem i na kojima poivaju drugi oblici uenja po modelu. Verovatno je da imamo posla sa jednim sloenim oblikom uenja pri kom se kombinuju razliiti principi uenja: uenje uslovljavanjem, opservaciono uenje, ali i uenje koje ukljuuje i angaovanje kongnitivnih funkcija. Ukazujui na faktore koji olakavaju ili oteavaju ovaj oblik uenja po modelu, Sikord i Bekmen, koji smatraju da uenje uloga predstavlja posebnu vrstu uenja, navode vei broj takvih momenata: 1) jasnoa o oekivanom ponaanju koje se vezuje uz odreenu poziciju. Tamo gde su uloge jasno definisane, gde je precizirano kakvo se ponaanje, vezano uz odreeni poloaj oekuje - takvo se ponaanje i lake usvaja. U periodima drutvenih promena u kojima se raniji standardi i naini ponaanja naputaju, a novi nisu jo dovoljno fiksirani, kad je ponaanje vezano uz odreene poloaje manje - vie neodreeno, uloge se tee stiu.. 39

2) saglasnost meu lanovima drutva o tome kakvo se ponaanje vezano uz odreeni poloaj oekuje. Gde postoji saglasnost, lake se uoava odreeno ponaanje vezano uz odreeni poloaj. To je zbog toga to se ponaanje vezano uz odreeni poloaj konzistentno nagrauje, ukoliko je u skladu sa drutvenim shvatanjem, a dosledno kanjava ukoliko nije u skladu. Gde se drutvo u celini slae da ena treba da ima ravnopravnost u razliitim odnosima lake e se usvojiti i nauiti ponaanje vezanost uz pripadnost enskom polu, nego tamo gde se sa novijim shvatanjima o ravnopravnosti meaju i starija patrijarhalna shvatanja. 3) lake e se nauiti ponaanje vezano uz odreeni poloaj tamo gde se svi slau da neka osoba zaista ima odreeni poloaj i ima pravo na takav poloaj i gde svi postupaju u skladu sa tim. Na primer, ako majka postupa sa erkom as kao sa odraslom osobom, as kao sa jo nedoraslom, ili otac sa sinom jedanput kao sa samostalnim, a onda sa nesamostalnim subjektom, erki i sinu bie tee sticanje uloge vezanih za njihov poloaj. 4) sticanje uloga bie olakano onda ako je shvatanje o oekivanom ponaanju vezano uz odreeni poloaj usklaeno sa shvatanjem o ponaanju vezanom uz komplementarni poloaj, npr. tee e se usvojiti ponaanje koje proizilazi iz shvatanja da je ena ravnopravna ako se smatra da mukarac ipak treba da bude dominantan. 5) jedan od faktora koji utie na sticanje uloga jeste i pervazivnost uloga, tj. pojava da se ponaanje vezano uz odreeni poloaj manifestuje u velikom broju odnosa i prilika. Tamo gde se ponaanje manifestuje u velikom broju situacija, imamo pervazivniju ulogu, npr. uloga nastavnika je pervazivnija, proima vei broj njegovih aktivnosti, nego to je uloga radnika. Od nastavnika se trai da se u velikom broju situacija ponaa u skladu sa svojim poloajem. Pervazivnije uloge se tee i sporije ue i zahtevaju dui period socijalizacije. 6) sticanje uloga zavisi i od motivisanosti da se odreeno ponaanje, vezano uz neki poloaj, usvoji. eli li se neki status, bre i lake e se usvojiti i ponaanje vezano uz njega. Primer za to pruaju nam uloge vezane uz uzraste. Deak ili devojka ele biti odrasli i motivisani su da se ponaaju tako. Zato oni brzo ue ponaanje vezano uz status odrasle osobe. Ljudi su, meutim, manje motivisani da prihvate poloaj starih osoba i kad imaju godine i zato se sporije prihvata i ui ponaanje vezano uz starako doba.

18. Socijalno uenje uvianjem

U strunoj literaturi relativno malo se govori o uenju uvianjem. Jedan od razloga je taj to je uenje obino prouavano u jednostavnim situacijama u kojima je kontrola uslova relativno dobra. Vaan razlog je i uticaj bihejvioristikog shvatanja, a koje namerno zapostavlja prouavanje neposrednog iskustva, a upravo pri takvom prouavanju dolazi do izraaja uvianje. Istraivai su ukazivali na vanost kognitivnih elemenata u uenju, ve prouavajui proces uenja kod ivotinja. To je uinio Tolman koji je zastupao miljenje da uenje nije naprosto S-R veza, asocijativna veza izmeu jedne senzacije i jedne motorne reakcije i da se ne moe svesti na mehaniko povezivanje putem dodira dva elementa i ponavljanjem tog povezivanja. Po Tolmanu, uenje se u sutini sastoji u znanju o odreenim odnosima izmeu drai. I ivotinja, kad ui prolaz kroz lavirint, ui raspored pojedinih mesta (ui gde treba da skrene levo ili desno, da ide napred ili nazad), ui, kako Tolman kae kognitivnu mapu. Dotad neutralne drai tokom uenja prolaza kroz lavirint postaju znaci koji upozoravaju na neto. ivotinja ui tako to ui da oekuje da e u odreenoj situaciji, kad se javi odreeni znak, ako se na odreeni nain ponaa, doi do odreenog cilja. Ui da odreeno ponaanje, da odreeni znak predstavlja sredstvo za odreeni cilj. Prema tome, uenje je sticanje znaenja znakova. Kod oveka je sigurno da kognitivne funkcije pri uenju imaju jo vei znaaj. Pri uenju oveka opravdano je pretpostaviti da je angaovanje kognitivnih funkcija, i to i viih kognitivnih funkcija, po pravilu ukljueno u sticanje novih oblika ponaanja. Izmeu optih psiholokih teorija na znaaj kognitivnih procesa, a posebno uvianja, pri procesu uenja ukazuje getaltistika teorija oni su dali psiholoku analizu procesa uvianja 40

pokazujui da ono ne poiva na mehanikim asocijacijama i da i kod viih ivotinja ve postoji uenje putem uvianja, to je pokazano poznatim Kelerovim ogledima sa impanzama. Kad do sticanja odreenog naina ponaanja dolazi usled toga to se uoava postojanje odreenih odnosa u datoj situaciji, onda vie nemamo uenje po principu asocijacija po kognivitetu??? (kontigvitetu) niti na osnovu uslovljavanja potkrepljivanjem niti uenje podraavanjem. To je novi oblik uenja, uenje putem reavanja problemskih situacija i uvianja odnosa. Takvo uenje karakterie: 1) da do uspeha dolazi naglo, odjednom 2) da se, poto je jednom reen problem, pokuavanje vie ne ponavlja 3) da se naeno reenje koristi ne samo u istim nego i u slinim situacijama. Getaltisti navode da u osnovi takvog uenja lei prestruktuiranje opaajnog polja situacija se vidi na nov nain, delovi situacije vide u novim odnosima, i upravo usled toga dolazi do sticanja novog naina ponaanja i reenja problema. Pristalice pojedinih teorija uslovljavanja da bi objasnili sloenije procese uenja uvode pojam medijacionih faktora, ovde postoji ukljuivanje kognitivnih faktora u objanjenje uenja. Npr. Maurerova teorija koja u svom novijem obliku pridaje vanost pri uenju emocionalnom stanju koje on naziva nadom, pretpostavlja kognitivne procese. Nada oznaava oekivanje neke budue koristi za organizam koji ui i nije samo emocionalno stanje nego upravo zato to je oekivanje, ona predstavlja i zamiljanje i zakljuivanje. Bandura istie znaaj kognitivnih procesa po njemu vanu ulogu u opservacionom uslovljavanju imaju reprezentacioni procesi. Po Banduri, nove reakcije stiu se na taj nain to se nove asocijativne veze izmeu bihejvioralnih elemenata uspostavljaju putem opervacije. Pri tom uenju, stvaraju se nove integracije na osnovu novih veza, a koje se ne zapaaju direktno nego koje se trae i nalaze, za koje je potrebno miljenje. Pri opservacionom uenju, imajui pred sobom kao uzor neije ponaanje, mi to ponaanje podraavamo tako to kombinujemo elemente kojima ve od ranije raspolaemo, to ostvarujemo nove veze i nove strukture. Na taj nain mi dobijamo nove celine. U te celine ulaze ne samo predstave o naem ranijem nauenom nainu ponaanja nego i reprezentacije (predstave) na osnovu opaanja ponaanja modela. Upravo tako dolazimo do novih integracija i novih smislenih celina, a koje ine oblik ponaanja koje se podraava. Takvo sticanje novog naina ponaanja, a koje treba da se ostvari i bez vebanja, tj. odjednom i bez direktnog neposrednog nagraivanja, moe da se realizuje samo korienjem simbolikih procesa, dakle miljenjem. Takvo uenje predstavlja oblik uenja koji se razlikuje od uenja uslovljavanjem i oblik uenja koji je blii uenju uvianjem nego uenju mehanikim uslovljavanjem. Ne bi bilo opravdano smatrati da je svako uenje u koje su ukljueni kognitivni procesi, pa i vii kognitivni procesi, samim tim uenje koje nije na principu uslovljavanja. Kod svakog uenja prisutni su kognitivni procesi u izvesnoj meri, pa i kod uenja ivotinja. Ako nemamo drugih, prisutne su barem senzacije i percepcije i diskriminacija i selekcija drai na osnovu njih. I kod najjednostavnijeg uslovljavanja na principu kontigviteta nalazimo neke saznajne procese, npr. kad ivotinja naui da izbegne zamraeni put, jer doivljava ok ako se njime kree, ona to ui koristei senzornu diskriminaciju, razlikovanje svetlosti od tame. Mogu i vii kognitivni procesi kod oveka da budu ukljueni u proces uenja, a da ipak opravdano smatramo da je takvo uenje na principu asocijativnog uslovljavanja, bilo klasinog bilo instrumentalnog. Kad dete ui da kae hvala, ono to ini pre svega to se uz takvu reakciju vie puta ponavlja nagrada. Ono tek naknadno uspostavlja relaciju izmeu odreenog ponaanja i posledice tog ponaanja, ono tek naknadno uvia. Kao to o uenju uvianjem uopte govorimo kad ovek ne bi mogao reiti probleme na koje naie bez korienja simbolikih procesa, tako i pri socijalnom uenju o uvianju govorimo tek kad su osnova socijalnim uenjem steenog naina socijalnog ponaanja nalaenje relacija i apstraktno miljenje. Sigurno je da ponaanje steeno na taj nain imamo u oblasti socijalne percepcije, obrazovanja stavova, grupne aktivnosti, a posebno u oblasti moralnog ponaanja. Tzv. dobar procenjiva ljudi svoje ponaanje zacelo zasniva na takvom nainu uenja. On iz odreenih znakova zakljuuje o odreenim osobinama ljudi i prema tom zakljuku podeava svoj postupak prema ljudima. 41

Nai stavovi nisu samo automatski prihvaene grupne norme ili samo emocionalni odnosi koji proizilaze iz naih potreba i elja, nego su esto i zakljuci na osnovu ocene injenica. Da ljudi, koji ive pod jednakim uslovima, imaju razliite stavove moe da bude posledica ne samo razliitih motiva nego i razliitih zakljuaka, na osnovu slinih ili razliitih podataka. Teei za kognitivnom konzistentnou ljudi menjaju svoje stavove da bi ih uskladili sa injenicama, npr. kad ovek odrasta u kapitalistikom drutvu, koji sam ivi u dobrim uslovima i koji je na tradicionalan nain vaspitan, zauzme antikapitalistiki stav to nije samo afektivan odnos i samo izraz linog nezadovoljstva, to je uvek u manjoj ili veoj meri posledica zakljuivanja i uvianja odreenih odnosa u drutvu. Vanost viih kognitivnih procesa u procesu socijalizacije najizrazitije pokazuje Pjae u objanjavanju sticanja moralnog ponaanja. Pjae i Kolberg su dokazali sistematskim istraivanjem da se moralna svest postepeno razvija i da prolazi kroz odreene faze razvoja, a u zavisnosti od razvijenosti i angaovanja kognitivnih funkcija. Prouavajui proces moralnog suenja, Pjae je zahtevao od dece razliitog uzrasta da ocene koja je od devojica iji se postupci saoptavaju u konstruisanim priama dobro, a koja je od njih zloesto dete: 1) bila jednom jedna devojica koja se zvala Marija, ona je elela da prijatno iznenadi svoju majku i da joj neto izveze, ali nije znala kako se barata makazama i napravila je veliku rupu na svojoj haljini. 2) jedna devojica koja se zvala Margarita jednog dana, kad njena majka nije bila kod kue, uzela je majine makaze i igrala sa njima, a onda je, jer nije dobro znala kako se barata sa njima napravila malu rupu na svojoj haljini. Deca ispitanci trebalo je da oznae koja je od devojica bila vie zloesta. Ova ispitivanja pokazuju da deca na uzastu od 9 godina nisu u stanju da ocenjuju namere i da, donosei svoje moralne sudove, uzmu u obzir intenciju onoga koji je neto poinio. Deca su do tog uzrasta odgovarala da je vie zloesta bila Marija, jer je ona napravila veu tetu, veu rupu na svojoj haljini. Tek deca iznad 8 godina uzimaju u obzir i nameru pri svojoj moralnoj oceni, pa odgovaraju da je Marija iako je napravila veu rupu, bila bolja, jer je imala bolju nameru. Pjae kae da na raznim uzrastima postoje razliita shvatanja o tome ta je moralno. Na mlaem uzrastu postoji heteronomna moralnost, tj. moralnost koja poiva na shvatanju da je potrebno pokoravati se odreenim propisima koje je neko postavio i nametnuo. Moralno je ono to je neophodno da se uradi, to mora da se uradi jer to zahtevaju odrasli. Nemoralno je ono za ta slede sankcije. Moralnot se postepeno razvija u zavisnosti od kognitivnih sposobnosti. Tek od 9 godina pojavljuje se tzv. autonomna moralnost, tj. takva moralnost pri kojoj se postupci ne ocenjuju vie prema tuim propisima nego prema sopstvenim principima. Ovaj razvitak od heteronomne do autonomne moralnosti ostvaruje se, smatra Pjae, ne uslovljavanjem ili pouavanjem od strane odraslih nego zahvaljujui razvitku kognitivnih sposobnosti i spontanom naporu dece da se moralno ponaanje ocenjuje prema nekom optijem principu. Kolberg zakljuuje da razvitak moralnosti traje due i ide dalje nego to je smatrao Pjae. Po njemu, najvia faza razvitka, a koja se javlja tek kod adolescenata i tek sa razvitkom formalno operacionalnog miljenja, nije u usvajanju odreenih naina postupanja kao sopstvenih principa, nego je u izgradnji sistema optih pravila na osnovu kojih se ocenjuju pojedinani sluajevi i to relativno nezavisno od shvatanja sredine. Postoje veoma opta sopstvena merila ta je moralno. Postoji sistem izgraenih i koherentnih optih principa koji i ini ono to nazivamo linom saveu, a prema kojim principima se ocenjuje svaki pojedini sluaj. Takvo ocenjivanje, razume se, mogue je samo korienjem viih kognitivnih funkcija.

19. Politika socijalizacija: pojam i osnovni pristupi izuavanju

Izraz politika socijalizacija, pripisuje se Hajmanu, relativno je nov kraj 50- tih. Datira od vremena formiranja grkih polisa: pretvaranja oveka u graanina, uvebavanje graanstva, lekcije patriotizma, uvebavanje politikog karaktera, vrlina primerenih ustavu (Aristotel). 42

Savremeni pristup javlja se u okviru izmenjene istraivake paradigme i znatno izmenjenog konteksta savremenih politikih zbivanja. Tematika politike socijalizacije aktualizovana je onog trenutka kada se u nauci javlja interes usmeren na to da se utvrdi kakve posledice ima individualno politiko ponaanje za funkcionisanje politikih institucija i politikog sistema u celini. Kontinuirano i sistematsko prouavanje politike socijalizacije poelo je u okviru politikih nauka. Direktan impuls predstavljala su tri, manje vie simultana dogaaja u nauci: - objavljivanje Hajmanove knjige (1959) koja je predstavljala istovremeno inventar dotadanjih i buduih istraivanja u ovoj oblasti. - dve velike empirijske studije, tzv. ikaka studija Istona i Hesa, i Njuhevn studija, Grinstejna, koje su istakle provokativne teze o dejim idealizovanim predstavama sveta politike i politikih autoriteta i o postojanju ranih dejih, par exelance, politikih opredeljenja. Meutim, i u okviru savremenog pristupa istraivanja ove oblasti javljaju se kontroverze oko odreivanja pojma, definicije i poimanja samog procesa politike socijalizacije. Ove kontroverze odraz su razlika u izabranom stanovitu sa kojeg se politika socijalizacija posmatra i izuava. U literaturi moemo napraviti razliku izmeu dva pristupa ili nivoa prouavanja: 1) ireg, makro, sistemskog ili kulturalnog (societalnog) pristupa 2) ueg, mikro, individualnog, ljudima usmerenog pristupa. Prvi pristup je jednodisciplinaran, politikoloki, i usredsreen na prouavanje inilaca koji doprinose stabilnosti i odranju politikog sistema. Politiki sistem je osnovna jedinica analize. Politiki stavovi, vrednosti, uverenja i ponaanja ljudi smatraju se znaajnim za naunu analizu samo utoliko ukoliko mogu da doprinesu objanjenju kontinuiranog funkcionisanja sistema. Politika socijalizacija se posmatra kao mehanizam uvoenja u politiku kulturu, proizvodnje graanina koji dobro funkcionie. Naglaava se stabilnost i kontinuitet, jednosmerna interakcija izmeu agensa socijalizacije koji indoktriniraju i pasivan pojedinac koji usvaja norme i politiko ponaanje koje preovlauje u datom politikom drutvu. Obezbeuje se tzv. difuzna podrka sistemu bezuslovno poverenje i lojalnost koju lanovi politikog drutva investiraju u razliite njegove objekte, kao ciljeve po sebi. Nema mesta za objanjavanje promene sistema. Drugi, iri, individualni pristup stavlja naglasak na pojedinca, na formiranje njegovog politikog identiteta. To u osnovi psiholoki pristup u centru panje je otkrivanje psiholokih dimenzija graanstva. Politika socijalizacija se ovde tumai kao proces kojim pojedinac stie svoje politike stavove i ponaanje, pa i odnos prema politikom sistemu. Pojedinac ima daleko aktivniju ulogu: aktivno traga za pojedinim porukama i izbegava druge, vrednuje informacije koje mu prenose agensi i moe u njihovoj oceni da se sa njima razilazi. Istie se postojanje odreenih podkultura koje mogu da proteiraju drugaije politike vrednosti i stavove. Naglaava se uloga linosti. Politiko uenje je grupno specifino, pa samim tim i varijabilno. Osnovni problem je kako razlikovati proces politike od opte socijalizacije? Ova dva pristupa rezultirala su u dva osnovna oblika teorija politike socijalizacije politikolokim (sistemskim) i psiholokim, koje se razvijaju sasvim paralelno, to je sve do sada onemoguavalo da se razvije celovita teorija politike socijalizacije. Ova dva pristupa treba posmatrati kao komplementarne. Stoga i definicija politike socijalizacije koja pretenduje da bude sveobuhvatna, trebalo bi da obuhvati obe pomenute uloge i da izrazi neophodnost interdisciplinarnog pristupa. Politika socijalizacija je proces socijalnog uenja kojim pojedinci i drutvene grupe stiu relativno trajne orijentacije i oblike ponaanja u odnosu na politike institucije, procese i vrednosti.

20. Problem kritinog perioda u politikom razvoju pojedinca (uloga rane politike socijalizacije)

43

Veliki broj autora poistoveuje istraivanje politike socijalizacije sa istraivanjem dejih politikih orijentacija. Postoji fascinacija ranim nalazima politikolokih studija o postojanju dejeg sveta politike i psihoanalitika reprezentacija o presudnom uticaju ranog detinjstva na ponaanje odraslog dete je otac oveka. U osnovi toga su sledee pretpostavke: - uslovi pod kojima pojedinac stie neki politiki stav imaju znaajnog uticaja na njegovu stabilnost kao i na usvajanje buduih stavova i ponaanja - znanje o tome kako deca vide svet politike i politike procese, doprinee da se bolje shvate i teorijski objasne ti procesi, znai ovaj interes je prvenstveno instrumentalan. Meutim, pojedini autori idu dalje i pretpostavljaju da su rane politike orijentacije presudne, same po sebi trajne, da se prenose u odraslo doba i determiniu politiko ponaanje odraslog. Opte je usvojen zakljuak da je rano politiko iskustvo i uenje povezano sa kasnijim politikim ponaanjem, ali postoje znaajne razlike u tumaenju ove veze, odreivanju kritinog perioda politikog razvoja, kao i oko broja i vrsta ranih politikih orijentacija koje se navode kao vane. Prva empirijska istraivanja (Istona i Hesa, Grinstejna, Hesa i Tojnaja) izvetavala su o irokom opsegu politikih orijentacija koje se usvajaju u periodu izmeu 712 godine i koje, prema tumaenju ovih autora, potvruju da je upravo u tom periodu u optim crtama zaokruena slika politikog sveta pojedinca: do 12. godine deca su ve stekla vrsto nacionalni identitet, znanje o prednostima pojedinih drutvenih poloaja i zanimanja, neke zaetke ideolokih pojmova koji se tiu moi i uticaja u drutvu, jasno razlikovanje politikih neprijatelja i prijatelja u zemlji i inostranstvu, poznavanje vrhunskih politikih lidera i izvesno oseanje pripadnosti nekoj politikoj partiji. Kasnije tendencije u istraivanju politike socijalizacije zagovarale su pomeranje starosne granice kritikog perioda jo nie, ak do uzrasta od 3-6 godina, nekoliko prvih godina su period kada ljudski organizam doivljava najbre promene u toku ivotnog ciklusa i kada se kod deteta razvijaju znaajne simbolike vetine (jezik) i tada se stvara osnova njegove linosti (postavka imprintinga utiskivanja). Sva ova istraivanja bavila su se politikim identifikacijama, sentimentima, lojalnostima, i optim percepcijama dece, ali veoma malo postojanjem i prirodom politikog rezonovanja. Tek kada su od 70-tih istraivai usmerili interes na politiko miljenje i sposobnost pojedinca da misli na ideoloki nain, da stvara ideologije kao kulminacionu taku politikog razvoja, ponovo je aktualizovano i problematizovano pitanje ovako odreenog kritinog perioda politikog razvoja. Zasnovana na teorijskom modelu kognitivnog i moralnog razvoja Pjaea i Kolberga, istraivanja politikog miljenja daju prilino ubedljive argumente u prilog pomeranja granica formativnih godina za politiko ponaanje, ak do perioda adolescencije. Problem kritinog perioda razvoja usko je povezan sa tzv. problemom transfera (prenoenja sadraja ranog uenja na kasnije stavove i ponaanje odraslog), mada se ne poklapaju u celini.

21. Razvoj odnosa prema politikom sistemu (personalizacija politike)

Jedan broj istraivaa usmerio je svoja istraivanja deijeg odnosa prema politici na aspekt stvaranja podrke i pozitivnog odnosa prema politikom sistemu. Najvei deo istraivanja izvren je pod rukovodstvom Istona i Hesa, odnosno Grintajna, izvrena na populaciji amerike kolske dece. Centralna taka istraivanja je naglaavanje jednog od aspekata razvoja deijeg odnosa prema politikom sistemu, a to je odnos prema reimu, vlasti ili vladi, koji su olieni u vrhovnom politikom vostvu, tj. pesonalizovanom politikom autoritetu. Uopte, pojam politike blisko je povezan sa pojmom autoriteta. Teorijska razmatranja o uslovima opstanka politikih sistema davno su ukazala na vanost veze izmeu buduih graana i politikih autoriteta koji predstavljaju reim. U savremenoj politikoj teoriji ova pretpostavka postala je aktuelna u okviru rasprave sistemskih analitiara o poreklu rasprostranjene podrke politikom sistemu. Pod rasprostranjenom 44

podrkom Iston i Denis podrazumevaju generalizovano poverenje i verovanje koje lanovi nekog politikog drutva investiraju u razne oblike sistema, kao ciljeve po sebi, a koja se daje bezuslovno; u ekstremnom obliku ona se javlja kao slepa lojalnost. Ovo je kljuni pojam koji autori koriste da bi objasnili postojanost i stabilnost politikih sistema. Autori polaze od nalaza svojih istraivanja da su predstave dece o svetu politike konkretne i personalizovane, i da razvojna faza personalizacije politike prethodi usvajanju apstraktnih politikih pojmova i poimanju institucionalizovanih politikih procesa. Rane predstave o vlasti, vladi, politikoj moi i autoritetu vezane su istaknute politike linosti iz javnog ivota i kasnije su idealizovane. Na osnovu toga autori su izveli zakljuak da se upravo na ovaj nain socijalizuju budui privrenici datom politikom sistemu. Analizirajui proces uspostavljanja podrke sistemu, Iston i Hes poli su od toga da je uspostavljanje privrenosti buduih graana politikom drutvu i iroj politikoj zajednici vana stepenica u obezbeivanju stabilnosti politikog sistema, ali ne i dovoljna da osigura njegovu relativnu trajnost. Pripadnici politikog drutva moraju rano da razviju pozitivne sentimente prema strukturama i normama reima. Kako deca veoma malo znaju o formalnim aspektima vlasti (vladi, predsednitvu ili parlamentu), jedini nain da se uspostavi ovakva privrenost jeste posredstvom njihove predstave o istaknutim autoritetima iz javne sfere ivota. Uostalom, prvo to deca uoavaju u svetu politike jesu autoriteti koji reprezentuju sistem. Politiko uenje koje izmeta dete iz privatne u javnu sferu ivota moe da zapone bezazlenim pitanjem koje upuuje roditelju: Ko daje platu policajcu, zato ne sme da parkira kola na ovom mestu, kada otac odgovori plaa ga gradonaelnik, ili protivno je zakonu parkirati tamo, dete je od strane pouzdanog izvora dobilo poetnu lekciju iz politike u irem smislu. Ono je na jedan posredan nain izloeno zakljucima da postoji razlika izmeu javnih i privatnih oblasti ivota, da postoji zahtev za potovanjem pravila i normi u drutvu, bez obzira na pojedinev poriv ili elju, i da postoji neki vii autoritet, van porodice, kome su ak i svemoni roditelji podreeni. Pretpostavka je da u razvijenom politikom drutvu prvi kontakti sa uvarima reda, policajcima, deci ukazuju na neophodnost prihvatanja odreenih pravila i odluka nekog spoljanjeg autoriteta. Kako je policajac instrument politike moi i predstavnik izvrne vlasti, ona na ovaj nain bivaju uslovljena i na sam politiki autoritet. Ipak, deca prvenstveno poimaju politiku vlast i vladu svoje zemlje preko istaknutih politikih linosti koje su njeni nosioci. Vrhovni politiki autoriteti (predsednik, kralj, ef drave, Veliki voa) predstavljaju sponu koja povezuje budueg graanina sa politikim sistemom. U strukturi vlasti oni ine najuoljivije, jasno definisane i drutveno znaajne kote koje deca (za koju je politika na marginama interesovanja) mogu da identifikuju kao politiki simbolike ili reprezentativne i prema kojima mogu lako razviti sentimente i stavove koji su znaajni za uspostavljanje kasnijeg odnosa prema reimu i sistemu u celini. Zato se kae da su politiki autoriteti kritike take deijeg kontakta sa politikim sistemom. ikako istraivanje, na deci od drugog do osmog razreda osnovne kole, zakljuuje: 1) ono to je u oblasti politike uoljivo za decu je postojanje autoriteta van porodice i kole 2) ovaj spoljni autoritet je reprezentovan u linosti predsednika drave (katkad i lokalnog policajca), i mada postepeno, kako stare, postaju svesna institucionalizovanih autoriteta (Kongresa), predsednik i dalje ostaje najuoljiviji autoritet 3) ove spoznaje su pod uticajem emocionalnih, a ne racionalnih procesa.

Zakljuci Njuhevn studije su: 1) deca na slian nain kao i odrasli uoavaju znaajnost istaknutih politikih uloga u okviru sistema 2) imaju znatno povoljniju sliku o individualnim politikim voama i politici, nego odrasli, tj. njihove predstave o politikim liderima kvalitativno su drugaije 45

3) rairen politiki cinizam kakav imaju odrasli graani poinje da se razvija tek u adolescenciji, oko 13. godine. Autori oba istraivanja su saglasni u pogledu nalaza o deijem imidu predsednika: deca poseduju jednu pozitivnu, idealizovanu sliku predsednika drave, on se doivljava kao osoba koja poseduje sve vrline: mudar, spreman da pomogne, moan, dobar, poten. Idealizovana slika predsednika stvara se u odsustvu kognitivnih informacija. Prvo to dete preuzima iz sveta odraslih nije znanje, ve evaluativna definicija politikog autoriteta. Vremenom, kako dete postaje starije, idealizovana slika vrhovnog politikog lidera donekle se zamagljuje, pri emu se najvea erozija ove politike euforije dogaa u periodu adolescencije. U tom procesu otrenjenja, karakteristike vezane za vrenje specifine uloge postaju vanije za procenu politikih autoriteta od linih osobina nosioca uloge, ali pozitivni emocionalni ton ostaje i dalje relativno visok. Iston i Denis sumiraju 4 osnovne karakteristine faze u razvoju deije predstave politikog autoriteta: 1) faza politizacije: deca ue da postoji neki autoritet iznad porodinih i kolskih, neka spoljanja sila koja zahteva podrku, poslunost i pokoravanje 2) faza personalizacije: deca najpre i najlake postaju svesna politikih autoriteta preko individualnih osoba (predsednik drave, policajac), to je uslovljeno njihovim kognitivnim ogranienjima 3) faza idealizacije: deca prvobitno opaaju autoritet kao izuzetno pozitivan - dobroiniteljski, benevolentan, poten, mudar 4) faza institucionalizacije: postepeno, sa uzrastom, dete ui depersonalizovane politike objekte institucija. Smatra se da deiji kognitivni kapaciteti (nivo kognitivnog razvoja) uslovljava veu mogunost poimanja politikih institucija preko pojedinanih osoba nego u apstraktnom, nepersonalizovanom obliku: linosti su konkretnije, prepoznatljive, manipulativnije, zanimljivije... Duboka pozitivna lina oseanja prema predsedniku proizvod su ili direktnog odraza odnosa prema ocu ili kompezatorskih reakcija (izbegavanje anksioznosti) usled oseanja sopstvene nemoi. Pretpostavka je da otac, doivljen kao onaj koji opskrbljuje i titi, kao dobroinitelj, predstavlja prototip autoriteta; kada predsednik, kao najuoljiviji i personalizovani politiki autoritet ue u deije kognitivno polje, on se lako uklapa u prototip i ini efikasnu sponu izmeu deteta i politikog sistema. Tako celokupni politiki reim postaje proiren porodini krug. Postoji i alternativno reenje, po kome deca na predsednika ne reflektuju sliku sopstvenog oca, ve idealnog oca svoje kulture: ona projektuju svoja idealna oekivanja u pogledu roditeljskih osobina koje otac treba da poseduje i uloge koju treba da vri. Roberta Sigel nudi protivargument: ova predstava morala bi da pokazuje veliku varijabilnost meu decom razliitog socioekonomskog porekla, poto meu klasama postoje velike razlike u pogledu deijeg vaspitavanja i nivoa autoritarnosti oeva. Neka druga istraivanja u kojima je kao nezavisna varijabla bila ukljuena i porodina struktura, pokazala su da nepotpunost porodice, merena preko odsustva oca, ne samo da ne doprinosi negativnom odnosu prema politikom autoritetu, ve je povezana sa daleko povoljnijom predstavom o predsedniku. Drugo tumaenje porekla idealizovane slike politikog autoriteta je da se idealizovana slika prenosi direktno od strane roditelja. Deca od roditelja preuzimaju jednu idealizovanu sliku sveta i romantizovanu predstavu politike. Roditelji tee da prikau deci svet odraslih kao beskonfliktan, pa u okviru toga politiku prikazuju u ruiastim tonovima. Istraivanja o kojima je do sada bilo rei vrena su na relativno homogenoj populaciji amerike bele dece, iz urbanih, industrijalizovanih sredina. Kada su istraivanja proirena i na decu iz ruralnih krajeva gde meu odraslom populacijom postoji iroko rasprostranjen, otvoren, antireimski sentiment, on se pojavljuje preteno u liku neprijateljskog, malevolentnog voe. Deije predstave politikih autoriteta, znai, kulturalno su uslovljene uslovljene su politikom kulturom datog drutva ili grupe.

46

22. Rana partijska identifikacija

Mada je jo Hajman upozoravao da su oblici politikog ponaanja koji se mogu razviti u detinjstvu samo pretee politinosti, jedan broj istraivaa politike socijalizacije smatra da se i na ovom ranom stadijumu ivotnog ciklusa pojedinca mogu otkriti potpuno formirani politiki sadraji. Pretpostavka je da je partijska identifikacija najstabilnija od svih rano steenih politikih orijentacija, kao i da se stabilnost odrava kako na meugeneracijskom tako i na unutargeneracijskom planu. Deca nasleuju partijsko opredeljenje svojih roditelja, a partijska lojalnost koja se razvila u detinjstvu kod najveeg broja ljudi zadrava se u toku celog ivota. Istraivanja koja su sprovedena u SAD i Velikoj Britaniji pokazuju da 2/3 dece ve do svoje 10. godine su u stanju da pravilno imenuju osnovne politike partije u svojim zemljama. Do 12. veina ispoljava preferencije prema nekoj odreenoj politikoj stranci koje odgovaraju onome to bi se moglo oekivati na osnovu socijalne i religijske pripadnosti roditeljla. Ipak, manje od polovine dece u istom ovom dobu moe da saopti za ta se to partije koje su izabrali zalau. Partijsko opredeljivanje u dejem uzrastu odvija se u znaku prevage emotivnog nad kognitivnim uenjem i najee predstavlja puki odraz politikih opredeljenja iz neposredne okoline (roditelja). Preferencije prema odreenoj partiji na predkolskom uzrastu prati nizak stepen politike informisanosti i znanja. Prve predstave o politikim partijama sadre tek nejasno uverenje da se one po neemu razlikuju, ali ne i na koji nain. Privrenost strankama razvija se bez ikakvog znanja o razlozima njihovog postojanja i prirodi stranakog sistema. Mada deca sasvim dobro razlikuju protivnike kandidate, ona nisu u stanju da naprave razliku izmeu politike politikih partija koje ovi kandidati predstavljaju. To znai da se rane partijske preferencije i lojalnosti razvijaju u nedostatku ma kakvih informacija o politikim programima pojedinih partija. Za decu u ranom kolskom uzrastu politike partije nemaju nikakvo ideoloko znaenje. Oko ovih prvih partijskih opredeljenja tek postepeno se kumuliraju politike informacije. U tome vanu ulogu igra procedura politikih izbora. Kristalizacija ranih deijih preferencija i predstava o politikim partijama najee se vezuje za predizborne kampanje, posebno za predsednike izbore. Tome doprinosi pojaano interesovanje dece za politiku, odnosno za stranake predstavnike, u optoj politikoj klimi koju karakterie navijanje javnosti za predsednike kandidate. Interesovanje dece za izbore i predsednike kandidate najvie provocira folklor izbornih kampanja, odnosno pratei politiki marketing (propagandni politiki spotovi i slogani, partijski simboli, reklamni materijali, plakati, bedevi...) Postoji vea izloenost informacijama, posredstvom masovnih medija, diskusija u kui i van nje, to poveava nivo politikog znanja deteta. Sirs pretpostavlja da prvi kognitivni sadraji na kojima poiva partijsko opredeljenje mogu biti slini ekstremnim stereotipnim predstavama o politikim partijama koje imaju i neki odrasli ljudi, a koje su male kognitivne sloenosti, a velikog afektivnog potencijala, npr. u sluaju dveju glavnih amerikih partija to bi bila jednostavna uverenja tipa pomae bogate nasuprot pomae nezaposlene, ili zalae se za rat - zalae se za mir. Kada je re o amerikom drutvu, kao kritiki period stranakog opredeljenja dece najee se oznaava uzrast izmeu 11-12. Godine u tom dobu deca prvi put proklamuju svoju posebnu partijsku pripadnost. Socijalizacijski uticaj porodice u pogledu mnogih politikih stavova i vrednosti dece, svi autori smatraju kljunim agensom u prenoenju partijske lojalnosti. Podaci se odnose na visoke korelacije izmeu roditeljskih i deijih partijskih preferencija koje nisu tako izraene kada se radi o drugim politikim stanovitima. Ovakva podudarnost tumai se na osnovu postulata koje nudi teorija socijalnog uenja, tj. zakonitostima uenja po modelu. U okviru ovog oblika socijalnog uenja posebno se navode mehanizmi imitacije ili identifikacije. 47

Malo dete obino rano naui da e dobiti daleko vie potkrepljenja ukoliko podraava ponaanje starijih i monijih osoba od sebe sa kojima dolazi u dodir. U procesu zadovoljavanja svojih potreba ono moe stvoriti naviku da imitira svoje roditelje od kojih je zavisno. Pri tom, ono ponaanje koje biva nagraeno od strane roditelja, biva pojaano, a ono koje to nije, odbacuje se. Lengton navodi primer kako esto sluajni stimulusi mogu voditi ka ispravnom imitativnom ponaanju: dete koje udi za roditeljlskom panjom moe uti kako njegov otac ponosno objavljuje kako je republikanac, kako su njegov otac i otac njegovog oca bili republikanci i kako jedan poten i pristojan ovek ne moe biti nita drugo do republikanac jedan oigledan stimulus. Dete reaguje objavom da je ono republikanac i biva nagraeno tako to privue panju. Ponavljanjem ovakve strategije, da bi privuklo panju, dete ui novo ponaanje, mada je verovatno da ono na ovom stepenu nije praeno uvidom i razumevanjem sloenih vrednosti i uverenja koja su vezana za roditeljsku partijsku preferenciju. Identifikacija je proces koji je blisko povezan sa ovim, ali uz jednu znaajnu kvalitativnu razliku: dete ne samo da eli da se ponaa kao roditelj, ve tei da bude isti roditelj. Mogue je pretpostaviti da porodica ima sve pretpostavke da snano utie na politika stanovita deteta uopte, pa i na partijsku identifikaciju. Jaina uticaja u svakom pojedinanom sluaju zavisie od politizovanosti roditelja, od toga koliko su oni meusobno politiki usaglaeni, kao i od prirode emocionalnih odnosa koje imaju sa detetom. Kad oba roditelja aktivno uestvuju u politici, dele isto politiko stanovite i imaju dobre odnose sa svojom decom, uticaj e biti maksimalan, posebno tamo gde i ira zajednica obezbeuje stimuliue impulse. Kada se deci otvoreno postavilo pitanje od koga bi traila savet u pogledu svog glasakog opredeljivanja, ona su navodila roditelje. Nivo roditeljske zainteresovanosti za politiku utie na proces identifikacije, ali samo pod uslovom da izmeu dece i roditelja vladaju dobri odnosi. Navodi se podatak da apstiniranje roditelja prilikom glasanja nema mnogo uticaja na aspinenciju dece, tj. ne imitira se u istoj meri kao kada je re o pozitivnim inovima glasanja. Posebna rasprava se vodi o tome ko je uticajniji kao model za partijsku identifikaciju ili glasanje na izborima - majka ili otac. Kako se politika smatra dominantnim podrujem angaovanja mukaraca, suvina je pretpostavka da e otac biti dominantniji kao model: mukarci su politiki uoljiviji, ee se nalaze na istaknutim politikim poloajima. Otac otvorenije izraava svoja opredeljenja i tako prua vie znakova svojih politikih naklonosti. Stoga se pretpostavlja da e u porodici verovatnije otac biti taj iji stavovi i ponaanje imaju presudan uticaj na deije politike vrednosti. U prilog dominantnom oevom politikom uticaju u porodici idu i nalazi o veoj spremnosti ena u amerikom drutvu da se konformiraju politikim stanovitima svojih mueva. Niz autora brani suprotnu tezu: ako ijedan meu roditeljima ima impresivniju ulogu, to je majka. Kada se roditelji razilaze u politikim opredeljenjima, deca su sklonija da se priklone politikim preferencijama majke nego oca. Majin uticaj pripisuje se injenici da je ona vie u dodiru sa decom i da ima toplije emocionalne veze. Obim imitiranja varira ne samo u zavisnosti od politike oblasti ili nivoa roditeljske angaovanosti, ve i od jasnoe znakova, tj. emitovanih poruka. Prva politika iskustva dete stie ne samo direktno u odnosma sa roditeljima, ve i u sadejstvu razliitih izvora i agensa socijalizacije. Uticaj socijalnog i klasnog zalea porodice, odnosno strukture kolske sredine ili vrnjaka mogu isto tako da budu objanjenje vee ili manje saglasnosti u partijskoj identifikaciji dece i roditelja. Istraivanja otkrivaju da je meu decom iz nekih drugih politikih drutava (Francuske, Italije, Norveke, vedske) zabeleena manja uestalost partijske identifikacije u ranom uzrastu, uopte. To je pripisano injenici da se ovom vidu pouavanja pridaje manje panje (kako i u porodici tako i od strane drugih agensa socijalizacije), poto se u datoj politikoj kulturi identifikacija sa politikom partijom ne smatra bitnom za identifikacijom sa politikim sistemom u celini. Mogue je da postojanje vie znaajnih partija u politikom sistemu zamagljuje jasnou dihotomnih odnosa mi-oni, tj. jasnih razlika izmeu politikih grupa meu kojima dete treba da izvri izbor.

48

23. Razvoj politikog miljenja

Poetkom 70-tih iznose se shvatanja po kojima najvei broj ljudi, ak i pripadnika najrazvijenijih politikih drutava, uopte ne poseduje izgraene politike stavove niti koherentan sistem politikih uverenja (ideologiju), kako to inae istraivanja ove vrste podrazumevaju. Samo manji broj ljudi, ak i meu aktivnim uesnicima u politici, biva svestan bilo kakve ideoloke pozadine svojih politikih mnenja. Bez obzira na to da li usvojimo shvatanje po kome je to privilegija manjeg broja ljudi, ili se zadrimo na umerenijim zakljucima da nisu svi ljudi sposobni da organizuju svoja politika miljenja i uverenja u sistem (ideologiju), ostaje injenica da postoje velike meuindividualne razlike u nivou politikog rezonovanja i kod ljudi slinog socioekonomskog statusa, obrazovanja... kao i znaajne unutraindivudualne varijacije u ovom pogledu, esto zavisno od aspekta ili vrste problema, ali po pravili zavisno od uzrasta. Najvei broj klasinih studija rane politike socijalizacije bavio se iskljuivo politikim preferencijama, identifikacijama i predstavama dece. To znai da su se oni ograniavali prvenstveno na prouavanje emocionalne komponente politikih orijentacija i stavova. Istraivanja su retko razmatrala sam proces razvoja politikog rasuivanja, tj. sticanje sposobnosti koje bi predstavljalo kulminaciju ovog razvoja. Nalazi su pokazali da u periodu adolescencije dolazi do velikog napretka u razmiljanju o politikim problemima i shvatanju politikim sveta uopte. Mladi u ovom uzrastu postaju sposobni da efikasnije koriste informacije o javnom ivotu, da analiziraju drutvene probleme sa vie od jedne take gledita i da primenjuju generalne etike principe u proceni smisla i posledica specifinih politikih aktera i dogaaja. Oigledno da se u proces razvoja politikog Ja kod pojedinca neto menja ne samo u sadraju (vrsti opredeljenja, orijentacija, lojalnosti ili stavova u uem smislu), ve i u nainu na koji se politika stvarnost opaa i saznaje (pojmovnoj organizaiji politikih partija, sposobnosti smisaonog povezivanja i razumevanja politikih procesa). Stoga se teite interesovanja pomerilo sa ranih politikih i politiki relevantnih preferencija na razvojne i socijalizacijske uslove stvaranja sposobnosti zrelog politikog miljenja i ideolokog prosuivanja. Bolje se moe razumeti u ta ovek veruje ako se zna nain na koji on razmilja Lejn. Odgovor na pitanje kako deca razmiljaju o politici od sutinske je vanosti za pitanje ta se usvaja tokom ranog politikog uenja. Istraivai su uoili da su specifine politike orijentacije i stavovi dece i predadolescenata nedovoljno izgraeni u etikom promiljanju politikih problema. Deije opaanje specifinog politikog ustrojstva, odnos prema datim politikim institucijama i problemima, sastoji se od jednog neartikulisanog niza sentimenata, dogmi, personalizovanih ideja i predstava, sluajno upamenih imena politikih partija. Predadolescentno dete je spremno brzo da promeni svoje miljenje, ak i u pogledu onih problema gde je izgledalo da ima sasvim izgraene stavove. Ovakav nain politikog rezonovanja razliit je od onoga kako se sree kod dece u periodu adolescencije. Razvojne promene, povezane sa uzrastom, u nainu poimanja politikog sveta kod dece istraivao je Adelson sa saradnicima sledei postavke Pjaeove teorije kognitivnog razvoja. Osnovna pitanja koja su sebi istraivai postavili bila su: kako deca u razliitim uzrastima, odgajana u razliitim okolnostima konstruiu svet politike akcije, da li i kako organizuju osobenu politiku filozofiju? Da bi utvrdili na koji nain deca razliitih uzrasta konstruiu svet politikih aktivnosti i procesa, odnosno oseaj za zajednicu i kako izgrauju svoju politiku filozofiju, ovi istraivai su primenili jedan oblik intervjua koji se zasnivao na premisi: Zamislite da se oko 1000 ljudi obrelo na jednom pustom ostrvu da bi stvorili potpuno novo drutvo. Kad su se tamo nali, oni treba da stvore sasvim iz poetka jedan nov, osoben, politiki poredak, da osmisle sistem zakona i prava i da se suoe sa nizom problema koji se odnose na ureenje drutva, vlasti i vladavine. Na primer, trebalo je da deca izvre izbor izmeu nekoliko tipova vladavine i ukau na vrline i mane svakog od njih. Deci su postavljeni mogui zakonski 49

predlozi i drugi naini ureenja drutvenih odnosa i traeno miljenje o njima: npr. da li vlada treba da zahteva od svih graana preko 45 godina da se podvrgnu godinjem lekarskom pregledu, ta treba uraditi ako se neki zakon esto kri i ako ga je teko sprovesti? U ovom univerzalnom razvojnom sledu, najizrazitiji kvalitativni skok u sazrevanju politikih ideja dogaa se u periodu izmeu 11. i 13. godine, dalje napredovanje u politikom rezonovanju koje je zabeleeno izmeu 16. i 18. u poreenju sa ovim prelomnim periodom, poima se kao sasvim postepeno i umereno. Razvojni proces tee od personalizovanog pristupa u politici ka usvajanju sociocentrike perspektive, od uoavanja specifinih i praktinih aktivnosti vlade i pojedinih dravnih slubi ka usvajanju apstraktnog pojma politikih institucija i svesti o njihovom celovitom delovanju, od nekritike lojalnosti i poverenja u autoritete na vlasti ka sve veem naglaavanju individualnih sloboda. Adelson i ONil doli su do zakljuka da se promene u prirodi i nivou politikog rezonovanja do kojih dolazi u periodu adolescencije mogu uspeno povezati sa Pjaeovim postavkama o optim razvojnim promenama u procesu miljenja. Zakljuili su da razvojno marturacioni tok od konkretnog ka formalno logikom miljenju moe se posmatrati kroz nekoliko povezanih razvojnih procesa. Nesposobnost mlaeg adolescenta (11.) da na koherentan nain razmilja o politici proistie iz dve bitne karakteristike deijeg miljenja: konkretnosti koja mu onemoguava da se ovlada politikim pojmovima koji su nuno apstraktni egocentrinosti, nemogunosti da se prevazie subjektivni pristup stvarnosti i usvoji sociocentrika perspektiva koja je neophodna u razmatranju politikih problema. Politiko rezonovanje dece na mlaim uzrastima optereeno je personalizovanim, konkretnim, na sadanjost usmerenim pristupom. Personaliazcija politike. Personalizam u politikom miljenju podrazumeva dve stvari: prvo, da deca poimaju politike institucije i drutvene procese imajui u vidu modele pojedinanih, konkretnih, osoba i njihovih interpersonalnih odnosa; drugo, njihovu nemogunost da zauzmu sociocentriku perspektivu posmatranja politikih procesa, to im onemoguava da shvate posledice koje politike odluke imaju i za pojedinca i za drutvo. Poto nisu u stanju da usvoje apstraktne pojmove kao to su vlada, drutvo, drava, zakon, jedanaestogodinjaci usmeravaju panju na konkretne politike linosti i nihove postupke koji ine najpribliniji ekvivalent neopipljivih inilaca i procesa koji pokuavaju da shvate. Ova osobina deijeg rasuivanja pokazuje se i na verbalnom planu: kada govore o vlasti, dravi ili vladi, deca najee koriste line zamenice on ili ona meajui politike autoritete (predsednik drave, gradonaelnik, policajac, sudija) koji su im poznati iz medija sa institucijom Vlade. 15-godinjak ve koristi apstraktne rei i ideje kada raspravlja o zakonima ili vladi. On je uspeno ovladao daleko apstraktnijim pojmovima kao to su sloboda, jedanakost, autoritet, pravo, obaveza graanina... Autoritarno shvatanje vlasti. Postoji znaajna razlika u rezonovanju 11- godinjaka i 13godinjaka: preadolescente odlikuje izrazito autoritarno shvatanje politike vladavine. Intervjuisanje je pokazalo da deca prihvataju Hobsovski model politikog drutva u kome se graani vide kao neposluni, nepoteni, greni, skloni samovolji i potencijalno opasni po drutvo. Stoga, ona prvenstveno naglaavaju negativne ili prisilne aspekte funkcionisanja vlasti i njenu dominaciju nad obinim graanima. Vlast, politike institucije i politiki autoriteti nuno se i opravdano javljaju u ulozi zatitnika reda. Politiki autoritet ne moe da pogrei, da bude iracionalan, a zakoni koje donosi su neprikosnoveni, jednom dati i nepromenljivi. Umesto autoritarnosti, stariji adolescenti ee nagaavaju pozitivnu ulogu vlade u odranju drave i poboljanju ivotnih uslova ivota graana. Razumevanje politikih ustanova: od specifinog ka celovitom. Poto je deije miljenje jo uvek na nivou konkretnih misaonih operacija, delovanje politikih i dravnih ustanova u periodu preadolescencije shvata se samo kroz pojedinane i specifine aktivnosti koje su u njihovoj nadlenosti, bez svesti o celovitosti. Sve dok se ne oformi apstraktna ideja politikih ustanova, 50

njihovo razumevanje ogranieno je na ono to je u njihovom delovanju najuoljivije i najblie svakodnevnom iskustvu deteta. Sa stvaranjem apstraktne ideje o politikim ustanovama razvija se ne samo svest o njihovom celovitom funkcionisanju, ve i njihovoj svrsishodnosti. Na primer, kada 11- godinjak razmatra svrhu poreskih dabina, on ih vezuje samo za dravne slube koje su ujedno lokalnog karaktera i posebno upadljive upravo zato to njihovo funkcionisanje ima neposrednog uticaja na svakodnevni ivot graana (policija, vatrogasci, saobraajci), takoe, oni imaju samo u vidu njihove praktine aktivnosti, npr. juri kriminalce, gasi poar, gradi kue... Sa druge strane, 18- godinjak najee istie ulogu oporezivanja kao naina da se obezbede sredstva za zadovoljavanje optih potreba drutva i drave. Od egocentrizma ka sociocentrizmu: od pojedinanog ka optem dobru. Druga strana personalizma u politikom miljenju je egocentriki pogled na politiki svet, tj. nemogunost dece da politike probleme i odluke posmatraju iz sociocentrike perspektive. To znai da ona procenjuju i tumae politike odluke samo kroz prizmu zadovoljavanja potreba pojedinaca i da ne shvataju posledice koje one mogu imati na kolektivnom nivou. 11-godinje dete nema oseaj za zajednicu. Poto nije u stanju da shvati socijalni poredak kao celinu, ono je nesposobno da shvati prirodu socijalnih i politikih aktivnosti ija je svrha da slue optim ciljevima zajednice. (zakon o obaveznoj vakcianaciji to je za njega dobro, zatita od bolesti, a ne to e spreiti epidemiju). Od 15. godine nadalje, razvija se sociocentrika perspektiva: politike aktivnosti i odluke procenjuju se sve vie na osnovu zahteva datog socijalnog poretka i njegovih institucija. Stariji adolescenti postaju osetljiviji za potrebe zajednice i zahteve koja ona postavlja pred pojedinca tako da se ee opredeljuju za zadovoljenje zajednikih nego indivudualnih potreba. Od aistorinosti do proirene vremenske perspektive. Proirenje vremenske perspektive u adolescenciji je proizvod kognitivnog sazrevanja i utie na sposobnost razumevanja politikih dogaaja. Malo dete karakterie ograniena vremenska perspektiva usled koje se politiki zakoni i pravila shvataju kao jednom dati i nepromenljivi. Dete nije sposobno da ideoloki misli poto jo nema razvijenu sposobnost preispitivanja prolosti i sadanjosti, odnosno zamiljanja alternativne socijalne budunosti. U periodu adolescencije javlja se oseaj za istorinost: sadanjost poinje da se posmatra kao proizvod prolosti, a budunost kao neto to proistie iz sadanjosti. Od posebnog znaaj za politiko rezonovanje je naraslo oseanje za budunost, poto mogunost da se zamisli budunost znai ujedno i mogunost da se alternativne budunosti porede i odmeravaju. Za razliku od mlae dece, za adolescente je budunost neto to je mogue menjati i oblikovati. Kakva e budunost zajednice biti zavisi od izbora koji se donose u sadanjosti. Sposobnost usvajanja principa i ideala. Istraivai iznose pretpostavku da se starija deca drugaije politiki opredeljuju jer drugaije rezonuju. Rani period adolescencije karakterie pojava deduktivnog miljenja (zakljuivanje od opteg ka pojedinanom), cost benefit rasuivanja (sposobnost odmeravanja moguih ishoda razliitih aktivnosti), uzrono posledinog rasuivanja, decentracije u miljenju (sposobnost da se konstruiu argumenti suprotni neijem sopstvenom stanovitu). Tek sposbnost usvajanja principa i ideala sudbonosno menja tok politikog rezonovanja deteta. Adolescent je u stanju da prilikom iznoenja svojih procena odmerava ne samo personalne posledice politikih izbora (uticaj na pojedinca) niti samo pragmatske socijalne posledice (uticaj na drutvo), ve i posledice u domenu vrednosti (da li zakon ili politika odluka potvruju ili naruavaju ideale, kao to su sloboda, pravda, jednakost). Njegova opredeljenja ukljuuju koncepcije saoseanja, pravde, humanosti, solidarnosti... Jedan zakon propisuje da svi ljudi iznad 45. moraju obavezno da idu na godinje lekarske preglede radi provere zdravlja. 11- godinjak: slaem se, u protivnom oni to ne bi uradili sami (problem tumae na autoritaran i patronski nain) 14 i 15 - godinjaci: slaem se, to je dobro za njih ili za sve (problem tumae u kladu sa pojedinanim ili drutvenim dobrom) 51

18 - godinjak: ne slaem se, to je povreda slobode linosti (ostavljaju po strani utilitarni apel zakona i uoavaju konflikt izmeu ovoga i vrednosti o kojoj samo pitanje nita ne govori). Tek u ovom dobu stiu se uslovi da mlad ovek pone da posmatra politiko ustrojstvo sveta iz ideoloke perspektive. Ideoloki nain promiljanja politikih problema podrazumeva sposobnost formulisanja optih principa etiko politike prirode i vezuje se razvoj autonomne moralnosti u periodu kasne adolescencije.

24. Osnovne vrste i modeli politikog uenja

U istraivanjima politike socijalizacije vie se stavlja akcenat na sadraje politikog uenja (ta) nego na proces sticanja politikog znanja (kako). Najee korien kriterijum razgraniavanja vrsta i oblika politikog uenja je prema prirodi sadraja koji se prenosi, odnosno ui. Osnovna razlika povlai se izmeu procesa prenoenja specifino politikih sadraja i onih orijentacija koje nisu u osnovi politike, ali su politiki relevantne. Olmond i Verba prave razliku izmeu manifestne i latentne politike socijalizacije. Manifestna socijalizacija sastoji se u eksplicitnom prenoenju informacija, vrednovanja ili oseanja koja se odnose na politiki sistem. To se odigrava posredstvom formalnog uenja, u koli i slinim ustanovama, tj. posredstvom specifinog politikog iskustva. U latentnu socijalizaciju pojedinac ulazi znatno ranije i tada se prenose informacije, vrednovanja ili oseanja u odnosu na neki optiji socijalni sistem, kao to je porodica. Ove orijentacije, zatim, utiu na odgovarajui odnos prema politikom sistemu. Po miljenju ovih autora, vei deo politikog uenja je latentan, pre nego manifestan proces, koji je uoljiv i nameran. Doson i Privit prave razliku izmeu indirektnih i direktnih oblika politike socijalizacije. Indirektni oblici uenja obuhvataju usvajanje predispozicija koje po sebi nisu politike (ve psiholoke) ali mogu, kasnije, da utiu na razvoj pojedinevog politikog Ja. Ovaj deo procesa socijalizacije odvija se u dva koraka: prvo se stiu nepolitike orijentacije (generalne dispozicije u odnosu na autoritet, mo), a znatno kasnije one se usmeravaju ka specifinim politikim objektima i stvaraju prave politike stavove. Direktna politika socijalizacija odnosi se na proces u kome su sadraji prenesenih orijentacija specifino politiki. Ona obuhvata neposredno prenoenje gotovih politikih stanovita. Pojedinac ui eksplicitne politike norme, uverenja i stavove. Grintajn razlikuje nepolitiki lini razvoj i specifino politiko uenje. Doson i Privit dele metode politikog uenja na posredne i neposredne. Sledei kriterijum odnosi se na oblike interakcije sa pojedinim agensima socijalizacije. Roberta Sigel deli politiko uenje na: 1) uenje koje je proizvod smiljenog i svesnog pouavanja 2) uenje koje se odigrava uzgredno, gotovo bez znanja samog pojedinca ovo uenje ima trajniji efekat na usvajanje politikih orijentacija. Smiljena indoktrinacija moe biti: - formalna ideoloko politiko obrazovanje kroz oficijelne programe u koli - neformalna pouavanje deteta od strane roditelja o prednostima ili nedostacima odreenog politikog sistema, ideolokog programa, neke konkretne politike odluke. Ponekad se ovi kriterijumi neopravdano meaju, pa se indirektno politiko uenje automatski smatra nenamernim, a direktno namernim, to je pogreno i umanjuje ulogu ovih kriterijuma. Direktno politiko uenje moe biti namerno i otvoreno (kada uitelj pouava decu da potuju zakone), ali i nenamerno (kada dete slua odrasle kako priaju o surovosti policije i usvaja strah od predstavnika zakona). 52

Indirektno politiko uenje moe biti namerno (kada se detetu kae da je dobro dete samo ono koje se uvek bespogovorno pokorava autoritetu) i nenamerno (kada dete u igri sa vrnjacima ui neophodnost potovanja odreenih pravila igre kao to je sluaj i u parlamentarnoj demokratiji). (direktno politiko uenje je imitacija politikog ponaanja odraslih, uenje uloga za koje se pretpostavlja da e se zauzeti u ivotu, a indirektno politiko uenje je interpersonalni transfer obrasci odnosa i neposredne okoline prenose se i na politike odnose) Hes i Tornaj su identifikovali 4 modela socijalnog uenja za koje su smatrali da na razliite naine opisuju usvajanje, odnosno promenu politikih stavova. Akumulacioni model pretpostavlja da usvajanje politikih orijentacija ili normi i uloga tee kao postepeno akumuliranje odvojenih estica znanja, informacija, emocija i aktivnosti. Uenje i iskustvo je direktno i specifino, a jedinice informacija koje se prenose mogu biti male i jednostavne, i vee i sloenije. Karakteristike samog deteta kao i priroda sadraja koji se ui ne utiu znaajnije na tok uenja. Izmeu stavova i informacija koje se usvajaju ne mora da postoji nikakva logika veza da bi postojala usklaenost, npr. deca koja uprkos tome to nemaju poverenja u policiju mogu biti podjednako pripravna da usvoje stanovite o pravinosti zakona. Deca ne moraju biti u stanju da sagledaju vezu izmeu aktuelnih problema naruavanja manjinskih prava u drutvu i usvojenih ustavnih principa koji garantuju njihovu zatitu. Ovaj model ne predvia razvojni sled prema kome se politike orijentacije usvajaju, dete u svakom uzrastu moe da usvoji bilo koju politiku orijentaciju ili oblik ponaanja, samo ako ih agensi socijalizacije prikau dovoljno jednostavnim i razumljivo. Ovi teoretiari smatrali su da upravo na ovakav nain budui graani stiu politike informacije i usvajaju pozitivne stavove prema politikom sistemu, tzv. podrku sistemu. Model interpersonalnog transfera podrazumeva da dete ulazi u proces direktne politike socijalizacije sa ve usvojenim fondom razliitih iskustava sa zadovoljavanjem svojih potreba i interakcijama sa drugim osobama, posebno osobama od autoriteta, u okviru razliitih socijalnih sistema koji nisu primarno politike prirode (porodica, uitelji, vrnjaci). Ono je ve razvilo odreene odnose i naine reagovanja prema autoritetu, monim osobama, potovanju pravila... Ove obrasce odnosa prema osobama iz neposredne socijalne okoline, koji se rano ustaljuju, kasnije prenosi i na politiki strukturirane odnose. Ovaj model smatra se pogodnim za objanjavanja uspostavljanja emotivnih odnosa prema politikim autoritetima, npr. Voi dobroinitelju. Ovaj model pretpostavlja da sa promenom odnosa prema osobama iz neposredne okoline, tj. realnijim sagledavanjem osobina autoriteta, odraslije dete menja i politiki relevantnije emocije i odnose. Metafora proiren porodini krug odnosi se upravo na ovaj model politikog uenja. Model identifikacije pretpostavlja uenje na osnovu podraavanja nekog modela, najee odrasle osobe koja je za dete znaajna (roditelja, uitelja). Ono se odigrava i bez direktnih pokuaja pouavanja. Prenoenje stavova je nenamerno. Dete ovim putem moe usvojiti i male segmente (imitacijom) ili sloene celine politikih orijentacija i stila miljenja koje su relativno trajne i dalekosene (identifikacijom). Stavovi prema politikim objektima koje ima neka druga, bliska osoba direktno se imitiraju, tako da je stepen informisanosti od malog znaaja. Ovim modelom najee se objanjava sticanje preferencija prema odreenoj politikoj partiji ili politikom kandidatu, kada deca jednostavno usvajaju gotova stanovita roditelja, bez dovoljno razumevanja. Kognitivno razvojni model polazi od postavke da je detetovo poimanje politikog sveta posredovano postojeim oblikom i nivoom razvijenosti kognitivnih struktura. Za razliku od akumulacionog modela koji pretpostavlja da se primenom odgovarajueg metoda svaki politiki pojam moe nauiti u bilo kom uzrastu, ovaj model pretpostavlja da je za usvajanje odreenog politikog pojma potrebno da dete dostigne odgovarajui razvojni nivo. Politiko uenje je povezano odgovarajuim stadijumima kognitivnog razvoja, koji prate sled od konkretnog ka apstraktnom, egocentrikog ka recipronom poimanju socijalnih odnosa. Anticipatorna socijalizacija se sastoji u usvajanju vrednosti i ponaanja povezanih sa ulogama za koje se pojedinac tek priprema, daleko pre nego to stvarno zauzme odgovarajui poloaj! 53

Nedostaci ove klasifikacije modela politikog uenja su: neotkrivaju pravu prirodu procesa sticanja politikih orijentacija i ponaanja vie opisuju nego to objanjavaju nisu dovoljno obuhvatni, poto je cilj opis razliitih oblika politikog uenja, a ne otkrivanje mehanizama koji lee u osnovi nisu dovoljno razvijeni nije testirana mogunost njihove primene izvan kolskih primera.

25. Porodica kao agens politike socijalizacije

Porodica je primaran meu agensima socijalizacije za politiku. Uloga porodice se razliito tumai: posredno ili neposredno delovanje na politika opredeljenja, putem oblikovanja uloga ili direktnim prenoenjem politikih stavova, usaivanjem gotovih politikih orijentacija ili stvaranje dispozicija linosti koje nose odreene politike posledice. Dugo pre toga smatralo se da je porodica drutvena institucija koja je sasvim odvojena od politike i javne sfere drutvenog ivota. Granice izmeu ovih oblasti prvi put su probijene Rajhovom, Adornovom i Fromovom analizom uloge porodinog vaspitanja u razvoju faistike ideologije. ire posmatrano, u ovome se ogleda uticaj dveju znaajnih kola iz teorije opte socijalizacije: jedno je psihoanalitika teorija, a druga antropoloke i socioloke teorije o nacionalnom karakteru, koje su drutveno i politiko ponaanje pojedinca pokuale da poveu sa praksom deijeg porodinog vaspitanja koja je kulturno specifina. Istraivaki pokuaji da se ustanovi priroda odnosa izmeu porodice i politike kretali su se na dva paralelna nivoa, u skladu sa dva osnovna pristupa u izuavanju procesa politike socijalizacije u celini (sistemskim i individualno psiholokim). Na jednoj strani, istraivanja su usmerena na poloaj koji porodica ima u strukturi sistema iz ega proizilazi njen odnos prema datom politikom sistemu i njegovim vrednostima (makro pristup). Na drugoj strani, analiziraju se sam proces politike socijalizacije u okviru porodice, tj. u sklopu meusobnih odnosa njenih lanova i uslovi pod kojima se on odvija. Nalazi istraivanja o porodici kao nosiocu politike socijalizacije povezuju njen moan socijalizacijski uticaj sa: 1) krucijalnom pozicijom koju ima u ivotu malog deteta uopte 2) ulogom koju ima u procesu vaspitanja dece 3) njenim karakteristikama kao predstavnika sistema socijalnih i moralnih vrednosti koje vladaju u drutvu u celini, odnosno klasi ili sloju kojoj pripada. Uloga porodice na individualno psiholokom planu izvodi se iz nekoliko premisa: ona u ranom detinjstvu predstavlja totalnu sredinu za dete, jer je prvobitna sredina u kojoj dete iskljuivo zadovoljava osnovne potrebe, i ona ima monopoloski pistup detetu u dobu kada ono stie prve informacije o ljudima i drutvu. Omoguava kontinuirano uenje i potkrepljivanje orijentacija koje se prenose. Odnosi izmeu deteta i roditelja kao socijalizatora izrazito su bliski i emotivni. U toku rane socijalizacije u porodici se otvorenije koristi mo autoriteta, dok ostali agensi (u odraslom dobu) vie apeluju na razum ili interes. Smatra se da su roditelji u poziciji da eksploatiu arsenal deijih iracionalnih strahova, pomognu akumuliranju nesvesnog materijala u linosti i stvaranju karakteristinih mehanizama odbrane koji su relativno otporni na promene u toku kasnije socijalizacije. Porodica u velikoj meri utie na direktno prenoenje politikih stavova, uverenja i vrednosti. Roditelji vie ili manje namerno mogu postepeno indoktrinirati svoju decu usaujui im politike orijentacije, koji diktira opti drutveni konsenzus ili drutvena grupa kojoj porodica pripada. Porodine vrednosti i nain na koji roditelji interpretiraju svet i odnose sa drugima povezane su sa nizom politiki vanih stanovita adolescenata (kao to su shvatanje javnog interesa kao vanog drutvenog cilja ili nain na koji se interpretira socijalni ugovor). 54

Prihvatanje roditeljskih politikih opredeljenja ne mora biti samo proizvod otvorene indoktrinacije, ve imitacije ili identifikacije sa roditeljima. Imitacijom se posreduje sadraj, a identifikacijom stil politikog miljenja i ponaanja. Polazi se od pretpostavke da e direkcija otac majka i nivo imitacije i identifikacije znaajno uticati na razlike u obimu i vrsti politikih opredeljenja i usvojenih politikih vrednosti meu decom. U ovom pogledu oevi imaju daleko aktivniju ulogu nego majke. Neke studije pokazuju da majka vie utie na nivo autoritarnosti dece, a manje na nivo politikog interesovanja. Na drugoj strani, identifikacija sa ocem vana je za razvoj tendencije ka aktivnom politikom angaovanju. Meu zakljucima vano je istai onaj koji ukazuje da se u ranoj adolescenciji u veem obimu imitira ponaanje roditelja, njego njihova stanovita, meutim ovo ponaanje e se manifestovati i u odraslom dobu samo ako ga pojedinac moe podupreti odgovarajuim kognitivnim i stavovskim osloncem. Efektivnost roditelja, bilo kao direktnih prenosilaca politikih orijentacija ili kao modela, blisko je povezana sa karakterom porodinih emocionalnih odnosa (porodinom klimom), vaspitnom praksom roditelja i stepenom politizacije. Kada je re o porodinim odnosima, pojedini autori su pokuali da pokau kako apatija koja je prouzrokovana deprivacijom osnovnih potreba u porodici moe da se povee sa politikom apatijom manjkom politizacije i politike angaovanosti pojedinca. Ili da se kod dece koja su otuena od roditelja, javlja tendencija da postanu politiki otuena. Sa druge strane, tvrdi se da preterana roditeljska zatita dece uslovljava kasnije politiko nepoverenje i nezadovoljstvo. to se tie vaspitne prakse u porodici, tj. ispoljavanja moi ili kontrole, odnosno afektivnosti, deca su spremnija da prihvate roditelje kao modele za usvajanje uloga kada odnosi u porodici nisu ekstremno ni permisivni niti autoktratski i kada postoji jaka podrka i pozitivni efekat. U naoj sredini otkriveno je da izbegavanje represivnih metoda prilikom vaspitanja podstie prosocijalne orijentacije i politiki aktivizam. Nivo politizacije porodice odnosi se na istaknutost politikih tema u porodinoj kominikaciji i politiki aktivizam njenih lanova to u stvari, odreuje broj politikih stimulusa i poruka koje deci prezentuju roditelji kao modeli. Re je o uticaju porodice na zainteresovanost dece za politiku, njihovu politiku informisanost i nivo politike participacije. Opravdano se pretpostavlja da e roditelji za koje je politika veoma znaajna stvar predstavljati i efikasnije modele politikog ponaanja i biti angaovaniji kao direktni prenosioci politikih stavova i vrednosti. Ukoliko je porodica politiki nezainteresovana i pasivna, ona ostavlja vie prostora za delovanje drugih, vanporodinih inilaca socijalizacije. Ukoliko je politiko drutvo u celini homogenije (visoko politizovano ili ne) manji je uticaj same porodice. Oseanje politike efikasnosti zavisi od nivoa politizovanosti drutva ili grupe. Porodini uticaj moe da se odvija i manje direktno posredno, npr. deca mogu uiti uloge koje nisu politike prirode, a ispoljavaju se u okviru kasnijeg ponaanja vezanog za politike uloge i odnose u javnoj sferi. Dete u kui stie prva i relativno trajna iskustva interakcije u jednom hijerarhijski organizovanom drutvenom sistemu. Tu se stiu obrasci odnosa prema autoritetu, naini reavanja suprotstavljenih interesa i potinjavanja postavljenim pravilima. Ovi, u osnovi, nepolitiki, ali politiki relevantni obrasci uloga i orijentacija ine referentni okvir za kasnije snalaenje u politikim i drutvenim procesima i politikom sistemu. Politiki sistem postaje za dete proireni porodini krug. Dimenzije porodinog ivota i odnosa u porodici koje su jako vane i koje se u istraivanjima postavljaju kao nezavisna varijabla, su: 1) stepen odobravane autonomije, tj. opseg u kome se detetu dozvoljava da upravlja svojim ivotom u periodu pre zrelosti. 2) alokacija autoriteta koji u porodici donosi odluke, tj. da li odluke prvenstveno i jedino donosi otac, majka ili se donoenje odluka deli sa decom. 3) imid porodinog autoriteta i karakter odnosa sa prototipskom figurom autoriteta da li se glavni autoritet u porodici opaa kao dobar, blizak ili ne i kakav tip emocionalne veze dete sa njim uspostavlja. 55

4) priroda pravila prinude, tj. pitanje da li u porodici postoje utvrena pravila ponaanja, kako se ona uvruju i da li se konzistentno primenjuju. 5) poverenje u roditelje stepen u kom dete opaa svoje roditelje kao konzistentne u postavljanju pravila i primeni nagrade i kazne. Bitan je i jo jedan posredan uticaj porodice, a to je oblikovanje i sazrevanje linosti pojedinca, za koje se pokazalo da pojedinca predisponiraju za odreene oblike politikog ponaanja i ideologije (makijavelizam, autoritarnost, dogmatizam), zatim posredovanje u prenoenju socijalnih vrednosti. Moe biti re o osobenim porodinim vrednostima, tj. nainima na koji roditelji interpretiraju svet i odnose sa drugima, ali i o onima koje predstavljaju opti drutveni konsenzus. Na makro nivou od vanosti je poloaj koji porodica kao drutvena institucija zauzima u strukturi drutva, kao i specifinost politike kulture. Roditelji su politiki oblikovani u skladu sa mestom i ulogom u socijalnoj strukturi. Bilo da razvija autoritarni konformizam postojeem poretku ili depolitizaciju svojih lanova, porodica utie na neutralizaciju klasnih konflikata u drutvu i omoguava nesmetano funkcionisanje politikog sistema. Ali, postoji mogunost nepodudarnosti optevaeih i porodinih sistema politiki relevantnih vrednosti, a to je pretnja datom poretku.

26. kola kao agens politike socijalizacije

kola je vana za proces socijalizacije i za razvitak deteta iz vie razloga: zbog toga to dolazak u kolu predstavlja dolazak u novu sredinu sa novim i stroim zahtevima, to se dolaskom u kolu ulazi u nove i drugaije odnose (sa raznim osobama), nego to su to bili odnosi u porodici, to i nastavnici kao i roditelji za dete predstavljaju uzore koje ono podraava i preko kojih usvaja odreene osobine koje se smatraju u drutvu poeljnim, a spreavaju razvijanje onih koje se smatraju drutveno negativnim. Preko postavljenih ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja, drutvo nastoji da se kod deteta formiraju odreena drutvena shvatanja koja smatra bitnim i vanim. kola je kontrolisani agens socijalizacije koji planski deluje u pravcu u kom to ele vladajue snage u drutvu. Proces intelektualnog, emocionalnog i naroito socijalnog razvitka zapoet u porodici, sistematski i intezivno se produava u koli, ali u novim uslovima i sa mnogo teim zahtevima. Dete uavi u kolu mora da prihvati mnoge nove oblike ponaanja mora da naui da se uzdava od zadovoljenja mnogih elja, a koje su roditelji bez odlaganja zadovoljavali. Mora da naui da bude u toku dueg vremena mirno, da se prilagodi situaciji u kojoj je ono jedna jedinka meu velikim brojem svojih vrnjaka, treba da se prilagodi i da se snae u mnogobrojnim novim zahtevima koje postavljaju nastavnik i drugovi, to su stroi i tei zahtevi od onih koje se detetu postavljali roditelji. Dete e se utoliko lake snai u za njega novim kolskim uslovima, ukoliko su oekivanja i stavovi uitelja sliniji oekivanjima i stavovima roditelja. U poetku nastave, u prvim godinama osnovnog kolovanja, namere i aktivnosti roditelja i nastavnika u vezi sa socijalizacijom donekle su istovetni. To olakava veliki prelaz do kojeg je dolo za dete. Za uspeh socijalizacije vano je da postoji srdaan odnos nastavnika prema uenicima, kao to je to vano i u porodinoj situaciji. Mnogi autori istiu da taj odnos topline ne bi smeo biti izrazito lino emocionalno angaovanje, nego bi trebalo da bude neki oblik srdane objektivnosti, jednaka zainteresovanost za sve uenike. Efekat socijalizacije u kolskim uslovima zavisi od velikog broja inilaca vezanih za uenika, za nastavnika, ali i za njegovu domau sredinu. Takvi faktori su line osobine deteta, line osobine nastavnika, odnos nastavnika prema ueniku, njegova pedagoka umenost, odnosi meu uenicima i mnogi drugi. Izmeu velikog broja momenata u vezi sa kolskim ivotom koji mogu uticati na proces socijalizacije i na razvitak linosti deteta poseban znaaj imaju organizacija kolskog ivota, linost uitelja i nastavni kolski program. S obzirom na organizaciju kolskog ivota, kola moe poivati na principu autoritarnosti ili na manjevie razvijenim demokratskim odnosima meu svim uesnicima u procesu nastave. Po 56

pravilu, u kolskim odnosima vlada vei ili manji stepen autoritarnih odnosa, potrebno je ulagati napor da se u to veoj meri razvijaju demokratski odnosi i u kolskom ivotu, jer e to uticati na ponaanje deteta kasnije. Drugi vaan momenat u vezi sa organizacijom kolskog ivota je orijentacija: ili na doslovno usvajanje nastavnog gradiva, ili na razvijanje spremnosti za samostalno miljenje i samostalno reavanje problema. Nastavnici i kao linosti ve predstavljaju i naglaavaju odreene vrednosti i time utiu na svoje uenike. Njihov uticaj zavisi od toga koliku panju poklanjaju svakom pojedinanom ueniku i koliko vode rauna o individualnosti i individualnoj situaciji svakog deteta pojedinano. Neka ispitivanja pokazuju da uticaj nastavnika u znatnoj meri zavisi od njegovog drutvenog poloaja. Na alost, sa razvitkom privrede u razliitim zemljama po pravilu ide smanjivanje drutvenog ugleda nastavnikog poloaja. To ima svoje negativne posledice, ak i onda kada su nastavnici izrazito pozitivne linosti. Preko sadraja nastave prenosi se sistematsko odreeno gledanje na svet i drutvo. Nastavni programi su svesno i namerno izraeni u skladu sa shvatanjima onih snaga i drutvenih struktura koje predstavljaju vodee politike i drutvene snage u drutvu, pre svega, u skladu su sa koncepcijom i ideologijom na kojoj poiva drutveni sistem. kola je u svojim zahtevima orijentisana, po pravilu, prema uenicima srednjih sposobnosti, zato ona u izvesnoj meri vri negativan uticaj i na one sa niim kao i na one sa najviim razvijenim sposobnostima. Neka ispitivanja pokazuju da manje sposobni deaci kao reakciju na frustracije, do kojih dolazi jer ne mogu udovoljiti zahtevima kole, pokazuju odreene negativne osobine: sklonost ka svai i nasilju, hvalisavost, sebinost, eventualno apatiju i zatvaranje u sebe. Kod devojica je esta pojava nepaljivost, obeshrabrenost i zanoenje matom. kola je naroito teka za uenike sa posebnim linim problemima. Jedno starije istraivanje pokazuje da uitelji kao glavne probleme kod uenika smatraju: laganje, varanje, povredu drutvenih seksualnih normi, lenjost i drskost. Oni manje panje obraaju osobinama kojima kliniari posveuju veu panju i koje su posledica posebnih linih problema uenika: nesocijalnom ponaanju i agresivnosti kao simptomima linih problema uenika. I izrazito bistri uenici ne dobijaju dovoljno podsticaja u tradicionalnoj koli, poto su oni u mogunosti da mnogo bre savladaju materijal, kolski zahtevi nisu za njih dovoljan podsticaj za angaovanje njihovih intelektualnih sposobnosti. Naprotiv, dosta esto kod njih izazivaju dosadu, lenarenje, matanje ili agresivne oblike ponaanja. Za upeh socijalizacije u koli od znaaja je domaa sredina uenika. Deca iz siromanih slojeva imaju vie tekoa da se snau u kolskim uslovima nego deca iz porodica sa boljim ekonomskim i kulturnim uslovima. Ona deca, koja su zahvaljujui uslovima, dola pripremljena u kolu, lako e savladati kolsko gradivo i videti u nastavniku osobu koja ih pomae i koja im omoguava da ostvare ciljeve kojima i oni i njihovi roditelji tee. Ona deca koja dolaze nedovoljno pripremljena ili su nedovoljno sposobna da zadovolje kolske zahteve, lako e u nastavniku videti osobu neprijateljski raspoloenu prema sebi, kao osobu koju dete ne ceni i ne voli. Ako postoji takav odnos u poetku kolovanja, on e se odraziti na ceo proces socijalizacije u toku kolovanja, kao i na celu linost. U strunoj literaturi se naglaava da je za uspeh deteta u koli veoma vaan odnos roditelja prema koli. Ipitivanja pokazuju da je u poetku kolovanja kod pretene veine roditelja i dece odnos prema koli pozitivan roditelji ele da im deca idu u kolu i deca vole da idu u kolu. Ako se dete posle nekog vremena ne oseti zadovoljnim, ako doe do neuspeha u koli, promenie se ne samo oseanje deteta prema koli nego vrlo esto i stavovi roditelja prema koli, a negativan stav roditelja prema koli, doprinee tome da se neuspeh deteta jo vie povea i pojaa. Treba napomenuti da ima mnogo opravdanja za shvatanja koja istiu da danas kola nema vie onaj dominantan znaaj za socijalizaciju koji joj je nekada pridavan. Uticaj kole je danas manji, ve zbog toga to je manji znaaj svakog od tradicionalnih autoriteta. Osim toga, na proces socijalizacije danas utie snanije nego ranije veliki broj drugih agenasa socijalizacije, pored porodice i kole. Posebno veliki uticaj imaju: vrnjaci i masovna sredstva komunikacija. Vea izloenost upravo ovim uticajima danas nego u prolosti, ini da je neopravdano pridavati izrazito velik znaaj koli u procesu socijalizacije, kao to je neosnovano kolu initi odgovornom za svaki neuspeh u socijalizaciji. 57

II GRUPA PITANJA
27. Pojam i odreenje stava; pojmovi srodni pojmu stava
Strunjaci iz raznih oblasti drutvenih nauka koriste pojam stava da objasne razne vrste drutvenog zbivanja: politiko opredeljivanje stanovnika, odnose pojedinih slojeva drutva prema raznim drutveno vanim pojavama, promene u porodinim odnosima... danas je ispitivanje stavova postala velika amerika industrija. Moe se rei da sve vie postaje i opti evropski interes, jer se u sve veem broju evropskih zemalja intezivno ispituju stavovi graana prema raznim drutvenim pojavama i pitanjima. Institucije za ispitivanje javnog mnjenja stalno vre takva ispitivanja. Za stavove se interesuju ne samo strunjaci i naunici, nego i politiari nastojei da saznaju odnos stanovnika prema tekuim politikim pitanjima, da bi prema tome podesili svoju aktivnost i propagandu; interesuje se dravna uprava da bi znala da li e imati podrku ili otpor stanovnika u preduzimanju raznih mera praktine politike; interesuju se i zdravstveni organi da bi prema tome orijentisali aktivnost na zdravstvenom vaspitanju; za stavove se zanimaju i proizvoai robe da bi mogli baciti na trite one i onakve proizvode koje potencijalni kupci ele... Ima nekoliko razloga za tako iroko korienje pojma stava. Jedan od njih je u sloenosti pojma stava. Odavno je traen pojam koji e potpunije prikazati kompleksno ponaanje ljudi. Od Platona se sree podela psihikog ivota na tri oblasti: intelektualnu, emocionalnu, konativnu (voljnu). Iako je ljudsko ponaanje kompleksno i redovno predstavlja u svakom svom aktu integraciju svih ovih triju funkcija, ponaanje oveka prikazivano je obino polazei od shvatanja da je jedna od ovih funkcija iskljuivo ili dominantno u akciji. Kad od 18.v. poinje ivlje razmatranje psiholokih pitanja, izmeu ovih funkcija kao osnovna se istie intelektualna. Asocijacionistiki filozofi smatraju da kongnitivni procesi preteno objanjavaju psihiki ivot i ponaanje ljudi. Polazei od tog shvatanja stvara se racionalistiki model linosti, ovek se prikazuje kao racionalistiko bie. Kada se kasnije formiraju i drugaiji modeli linosti i oni su jednostrani jer se u njima naglaava ili jedna od pomenutih funkcija ili samo jedan momenat iz ponaanja oveka, npr. tako se pod uticajem psihoanalize proirila ideja o oveku kao iracionalnom biu, biu kojim vladaju impulsi i emocije koje on sam ne razume i prema kojima je nemoan. Uloga intelektualnih funkcija je u racionalizaciji, tj. u pokuaju pojedinca da konstruie logiki prihvatljive razloge svojih postupaka koje je gonjen impulsima i emocijama uinio i morao uiniti. Ima shvatanja o sutini oveka prema kojima sve njegove postupke odreuje jedan odreen motiv, npr. takvo shvatanje je izraeno u modelu ekonomskog oveka, prema kome eveka na njegove akcije pokreu iskljuivo motivi line koristi i sticanja. Zato je za objanjenje ponaanja oveka traen takav pojam koji nee jednostrano naglaavati jednu od psihikih funkcija ili samo jedan od momenata u psihikom ivotu ljudi, nego e potpunije izraziti sloeno ljudsko ponaanje u kom dolaze do izraaja sve tri pomenute osnovne funkcije i koji omoguava bolje objanjenje relativno doslednog ponaanja oveka. Takav pojam predstavlja upravo pojam stava, koji ukljuuje upravo integraciju svih ovih funkcija. Drugi razlog za uspenu mnogostranu primenu pojma stava je u tome to on omoguava da se prevazie jednostranost i sociologistikog i psihologistikog objanjavanja ljudskog ponaanja. Razna shvatanja su naglaavala uroenost kao osnovu ljudskog ponaanja, pa su i drutveni ivot i drutveno ponaanje ljudi izvodili iz na nasleu zasnovanih ljudskih osobina. Nasuprot takvim psihologistikim objanjenjima, javljaju se sociologistika, koja ne samo drutveno kretanje u celini nego i ponaanje pojedinaca pokuavaju da objasne iskljuivo sociolokim faktorima. Line karakteristike ljudi i uopte ljudska aktivnost zanemaruju se kao faktor u objanjenju, ak i pojedinanog i konkretnog ponaanja ljudi.

58

Pojam stava pokazao se kao pojam koji omoguava da se savladaju ove dve krajnosti i da se poveu dva, za ljudsko ponaanje, a posebno za drutveno ponaanje oveka, znaajna momenta: delovanje socijalnih inilaca i osobenost i aktivnost oveka. Stav predstavlja pojam koji vodi rauna o aktivnosti oveka, uzima u obzir njegovo doivljavanje date situacije, emocije kojima on reaguje na to, aktivnost kojom on menja svoju sredinu, a istovremeno uzima u obzir i delovanje socijalnih snaga. Naime, stav je pojam koji predstavlja tzv. meulanu promenljivu. On je steena dispozicija, steena spremnost da se na odreen nain opaa, misli, emocionalno reaguje i deluje, ali kakvo e to reagovanje biti zavisi od iskustva pojedinaca formiranog u toku njegovog ivota. Ovo iskustvo je, opet, uvek iskustvo izgraeno u toku drutvenog ivota pod delovanjem socijalnih inilaca. Stav je, dakle, takva osobina oveka preko koje mogu na ponaanje da deluju razliiti faktori, pre svega razliiti socijalni faktori. Pojam stava je potpunije nego dotad korieni pojmovi, omoguio ono to je cilj svakog naunog nastojanja predvianje, jer se njime bolje izraava kompleksnost ponaanja oveka i pomou njega se povezuje delovanje razliitih socijalnih faktora i aktivnosti oveka. Pojam stava pokazuje se pogodan za objanjenje i predvianje ponaanja u vezi sa drutveno vanim pitanjima i pojavama. DEFINICIJE STAVA: Najjednostavnije odreenje je da je on: tendencija da se bilo pozitivno bilo negativno reaguje prema odreenim osobama, objektima ili situacijama (Morgan). Ova jednostavna definicija je naoko razumljiva, ali je po svom sadraju siromana, suvie je opta, jer ne odreuje posebne karakteristike pojma stava pa se izjednaava sa mnogim drugim srodnim pojmovima, npr. sa pojmom mnenja, uverenja, navika... English i English (1958), oni stav odreuju kao: trajno steenu predispoziciju da se na dosledan nain ponaa prema nekoj grupi objekata. Ova definicija ukazuje na neke posebne karakteristike stava: 1. da je on predispozicija, tj. da predstavlja spremnost da se na odreen nain odnosi prema odreenim objektima, a za ta postoji i odreena relativno trajna fizioloka osnova. 2. da je stav steena preispozicija, tj. da stavovi nisu uroeni nego u toku ivota pojedinca formirana spremnost da se na odreen nain reaguje. Stavovi nisu nasleem preuzeti, nego su naueni. 3. da je stav osnova za dosledan nain ponaanja prema nekoj grupi objekata i da zato utvrivanje stavova omoguava predvianje ponaanja. Sloenija i potpunija definicija stava je definicija Olporta pod stavom treba podrazumevati neuralnu i mentalnu spremnost, formiranu na osnovu iskustva, koja vri dinamini uticaj na reagovanje pojedinca na objekte i situacije sa kojima dolazi u dodir. I ova definicija naglaava: 1. dispozicioni karakter stavova. Da su stavovi dispozicija znai da oni predstavljaju trajnu neuralnu i mentalnu spremnost, da postoji odreena fizioloka organizacija koja uslovljava odreen nain reagovanja koje se oituje u odreenoj situaciji. Npr. kada se povede re o kontroli raanja ili o smratnoj kazni ili o nekom drugom drutveno vanom pitanju, onda e neko ko ima odreen stav o tim pitanjima reagovati na odreen nain. Njegova neuralna i mentalna dispozicija e se aktivirati. 2. navodei da su stavovi spremnost formirana na osnovu iskustva, Olport istie njihovu steenost, a ne negira njihovu uroenost, ljudi se ne raaju sa stavovima prema nekoj rasi, religiji ili naciji, nego se ti stavovi stiu u toku ivota pojedinaca usled odreenih uticaja na njega. 3. navodei da su stavovi predispozicije, Olport ukazuje i na njihovu ulogu u relativno doslednom ponaanju ljudi: dolazei u kontakt sa odreenim objektima i situacijama ovek e uvek reagovati prema dispozicijama koje su u njemu formirane u vezi sa tim objektima i situacijama. U Olportovoj definiciji se ukazuje zato stavovi determiniu odreeno ponaanje u vezi sa odreenim objektima i situacijama. Stavovi imaju direktivno ili dinamino dejstvo, a to znai da e od stava koji imamo zavisiti da li emo neku ideju, neke osobe ili neke objekte oceniti pozitivno ili negativno, biti za njih ili protiv njih, npr. pitanje razvoda braka. 59

Da stav moe imati dinamiki uticaj, znai da e esto od stava zavisiti i naa akcija, npr. stav prema odreenom drutvenom sistemu, socijalistikom ili kapitalistikom, uticae i na nae postupke, na nae zalaganje i borbu za odraanje i razvitak onog sistema za koji smo, a na borbu protiv onog sisitema prema kome imamo negativan stav. Ali, ni Olportovo odreenje ne ukljuuje jednu ve spomenutu i danas veoma naglaenu karakteristiku stavova, a to je da su stavovi integracija triju osnovnih mentalnih funkcija. Ovaj momenat naglaen je u definiciji stava koju daju Kre, Krafild i Balaki. Prema njima, stavovi su trajni sistemi pozitivnog i negativnog ocenjivanja, oseanja i tendencija da se preduzme akcija za ili protiv, a u odnosu na razliite objekte. Ova definicija u prvi plan stavlja sloenost stavova, naglaavajui da oni istovremeno ukljuuju i kognitivnu, emocionalnu i konativnu funkciju. Izrazom trajni sistem naglaava se njihov dispozicioni karakter i njihova uloga kao osnove za relativnu doslednost ponaanja. SLOENOST STAVA: Karakterisike stavova su: dispozicioni karakter, njihova steenost, njihovo delovanje na ponaanje i doslednost ponaanja, pa njihova sloenost. Stavovi obuhvataju uvek tri komponente: kognitivnu, emocionalnu i konativnu. Kognitivnu komponentu stava ine shvatanja i znanja o objektima prema kojima postoji stav. Na stav prema odreenom narodu ili prema nekom drutveno vanom problemu, npr. vaspitanju omladine, pretpostavlja odreena znanja i odreene sudove. To moe biti veoma usko znanje koje tek dozvoljava da razlikujemo jednu pojavu od drugih, a moe biti ceo sistem znanja, npr. mnogi imaju odreen stav prema korienju atomskog naoruanja. Ali, pri tom, neki znaju samo da je atomsko oruje veoma razorno, a drugi znaju i principe na kojima poiva razorno dejstvo, koliinu proizvedenog naoruanja u svetu i druge detalje. Kognitivna komponenta stavova ne ukljuuje samo odreena znanja nego i sudove, pa i vrednosne sudove. Mi ne samo to imamo neka znanja o objektu prema kome imamo stav, nego mi dajemo i ocenu o vrednosti tog objekta, uz znanje vezuje se i vrednovanje ili evaluiranje, ocena da je neto dobro ili ravo, korisno ili tetno, vredno ili nevredno. Da stavovi sadre emocionalnu komponentu znai da uvek ukljuuju oseanja u vezi sa objektom prema kome postoji stav. Objekat nam se svia ili ne, prijatan nam je ili ne, mi ga volimo ili ne. Postoje i fizioloki dokazi da su oseanja sastavni deo stavova. Jedan istraiva to pokazuje laboratorijskim ogledom: Utvrdio je kakve stavove imaju ispitanici prema odreenim nacijama. Izdvojio je one ispitanike koji su imali ekstremne stavove, bilo pozitivne bilo negativne. Ovim je prezentovao tvrdnje u kojima se iznosi sud o narodima prema kojima su oni imali ekstremne stavove. Sudovi su glasno itani pred ispitanicima, a istovremeno je kod njih registrovan psiho-galvanski refleks. Pokazalo se da je kod 19 od 20 ispitanika psiho-galvanski refleks bio intezivniji kada su davani pozitivni sudovi o narodima prema kojima su imali pozitivan stav, nego kada su takvi sudovi iznoeni o narodima prema kojima su imali neutralan stav. Slino, kod 14 od 20 subjekata bio je izrazitiji psihogalvanski refleks kada su davani negativni sudovi o narodima prema kojima su imali pozitivan stav nego kad su takvi sudovi davani o narodima prema kojima su bili neutralni. Kao i kognitivna i emocionalna komponenta moe biti vie ili manje sloena. Sa javljanjem stava moe da se javi oseanje prijatnosti ili neprijatnosti, a mogue da se javi ceo niz emocija: saoseanja, divljenja, potovanja i druge sloene emocije. Konativna komponenta stava sastoji se u tendenciji da se uini neto u odnosu na objekt prema kome imamo stav, da se pristupi akciji u vezi sa tim objektom, da se pomogne da se neto prema emu imamo pozitivan stav razvije, a da se suzbije neto prema emu imamo negativan stav. Pozitivan stav prema socijalistikom drutvenom sistemu ukljuuje preduzimanje akcije da se taj sistem uvrsti i razvije, i obrnuto negativan stav da se sprei njegov razvitak. Pozitivan stav prema nekoj naciji ili rasi povlai za sobom da se prihvata drutvo pripadnika te nacije ili rase, a negativan stav da se izbegava. I konativna komponenta moe biti manje ili vie sloena. Tendencija ka akciji u vezi sa nekim objektom moe da se izraava samo u spremnosti da mu se priblii ili da se od njega udalji, a moe da se manifestuje u celom nizu aktivnosti. Neko ko ima 60

negativan stav prema atomskom naoruanju moe da organizuje sastanke i razne manifestacije protiv atomskog naoruanja, a drugi samo sa svojim poznanicima diskutuju o tome. Sve tri komponente stavova mogu biti vie ili manje pozitivni ili negativni, emocije vie ili manje intezivne, a aktivnost vie ili manje odluna. Izmeu stupnjeva razvijenosti pojedinih komponenata postoji povezanost. Ukoliko je jedna izrazitije pozitivna, verovatno je da e i druge biti izrazitije pozitivne. Izmeu stepena pozitve kognitivne i konativne komponente npr. po Adornu postoji korelacija koja se kree izmeu 0,74 do 0,84.

Pojmovi slini pojmu stava:

Vei je broj pojmova koji su po svom sadraju slini pojmu stava i koje neki autori ponekad upotrebljavaju u sluajevima u kojima drugi autori govore o stavovima. Takav pojam slian pojmu stava je pojam uverenja. Kao to imamo stav prema neemu, moemo imati i uverenje o neemu. Meutim, koristei taj izraz obino se u veoj meri naglaava intelektualna operacija. Kada je re o uverenjima imamo pozivanje na injenice i argumente, ili bar na ono to se smatra injenicom ili argumentom. Uverenje koje neko ima, obino ga ima zato to smatra da za takvo uverenje postoji logina opravdanost. Kad god je ovaj intelektualni momenat naglaen, opravdano je govoriti o uverenjima. Npr. mi imamo uverenja o principu evolucije ili o tetnosti puenja, iako u vezi sa tim pojavama moemo imati i stavove. Uverenja mogu biti zasnovana samo na pretpostavkama da postoje argumenti, iako logikih argumenata u stvari nema u takvim sluajevima govorimo o verovanju. Kada su zasnovana na izriito pogrenim tumaenjima koja su u suprotnosti sa stvarnim stanjem, govorimo o praznovericama. Drugi srodan pojam je pojam mnjenje ili miljenje. Mnjenje predstavlja, po nekim autorima, prelaz izmeu stavova i uverenja. Intelektualna osnova je manje istaknuta nego kod uverenja, kao i to je emocionalni momenat manje izrazit nego kod stavova. Od stavova se razlikuju i po tome to su stavovi optiji, a mnenja specifinija. Stavovi su trajniji, a mnenja prolaznija. Npr. opravdano je govoriti o stavu prema samoupravljanju, a o mnenju ili miljenju o sprovoenju samoupravljanja. Pri ispitivanju javnog mnenja obino se ispituju i stavovi i mnenja. Meutim, neki autori ne razlikuju mnenja od stavova po njima miljenja ili mnenja predstavljaju manifestaciju stavova u konkretnoj situaciji kad se pojedinac o nekom objektu, prema kome ima stav izjanjava. Tree je shvatanje o odnosu stavova i mnenja, shvatanje koje iznosi Ajzenk stavovi predstavljaju integraciju mnenja; vie specifinih mnenja o jednom objektu dovode do formiranja stava prema tom objektu. Veoma srodan pojmu stava je i pojam vrednosti. Njime se oznaavaju ideje ili situacije za koje postoji uverenost da predstavljaju neto dobro, neto poeljno, neto ijem ostvarenju treba teiti. Primer vrednosti je humanizam, sloboda. Vrednosti su optije od stavova i mogu biti izvor stavova, npr. humanost je vrednost, princip ijem ostvarenju teimo u svim odnosima prema ljudima, a izvor je mnogih stavova: stava protiv diskriminacije pojedinih naroda ili rasa, stava protiv rata, stava za ravnopravnost ena... Ba zbog toga to su vrednosti optije od stavova i to esto predstavljaju izvor stavova, pa je pomou njih mogue uoptenije oznaiti karakteristike pojedinaca ili neke grupe koje se manifestuju u brojnim reagovanjima, danas se sve vie razvija istraivanje vrednosti. Drugi srodni pojmovi kojima se ponekad oznaavaju dispozicije za ponaanje jesu pojmovi interesa, crta linosti, navika i motiva. Izrazima motiv i interes vie se istie konativna komponenta dispozicije ponaanja, a manje ukazuje na sadraj prema kome su usmerne dispozicije nego kod stavova. Od stavova se razlikuju i po tome to se njima uvek izraava pozitivan odnos prema objektima. Crte linosti predstavljaju optiju dispoziciju od stavova, ne oznaavaju direkciju i manje su dinamike dispozicije. Pojmom navika oznaavaju se dispozicije da se u odnosu na odreene objekte ponaa na odreen nain, ali su tim pojmom manje istaknute emotivna i konativna komponenta, i specifinije su od stavova. Treba napomenuti jedan stariji pojam korien, pre svega, u engleskoj literaturi, a koji je najsrodniji pojmu stava. To je pojam sentimenta. Ovaj pojam su uvela i koristila tri engleska psihologa Stout, Shand, Mc Dougall. Po Mc Dugallu, sentimenti su sloene dispozicije za reagovanje u vezi sa odreenim objektima ili osobama. Sloeni su od konativnog, afektivnog i 61

kongnitivnog elementa. Konativnost im daje dinamian karakter i zato delimino determiniu ponaanje. Primeri sentimenta po Mc Dugallu su: patriotizam, prijateljstvo, ljubav ili mrnja prema nekoj osobi. Prema tome u kakvoj se situaciji nalazi objekt ili osoba prema kojoj postoji sentiment, aktualiziraju se dispozicije, npr. sentiment patriotizma se manifestuje u sluaju kad zemlja koja nam je domovina bude napadnuta od neprijatelja u javljanju oseanja mrnje i neprijateljstva prema onom ko je ugroava. Kad neko odaje priznanje naoj domovini, javie se oseanje zadovoljstva i ponosa... Iako veoma srodan pojmu stava, pre svega po tome to naglaava sloenost dispozicija za odreeno ponaanje, pojam sentimenta se nije odrao u literaturi. Po miljenju Ajzenka, a koji naglaava srodnost pojmova sentimenta i stavova, uzrok tome je u naglaavanju instiktivnog karaktera sentimenta i zbog toga to je ostao teorijski pojam ija vrednost nije empirijski proveravana kao to je to sliaj sa pojmom stava (kod Mc Dougalla svaki sentiment ima svoje instinktivno jezgro, a u skladu sa njegovim instiktivistikim uenjem).

28. Teorijski pristupi izuavanju stavova (strukturalni i funkcionalni)

Ajzer navodi neke od osnovnih pretpostavki koje su sadrane u pokuajima odreenja stava: 1) stavovi su subjektivna iskustva 2) stavovi su iskustva o nekom problemu ili objektu nisu prosto raspoloenje afektivne reakcije nego je problem ili objekat deo tog iskustva 3) stavovi su isustva o nekom problemu ili objektu izraeni kao evaluativna dimenzija. Kad imamo stav prema nekom objektu ne samo da ga jednostavno doivljavamo, ve ga doivljavamo kao vie manje poeljan, bolji ili loiji... 4) stavovi ukljuuju evaluativne (vrednosne) sudove. 5) stavovi mogu biti jeziki izraeni (saopteni govorom). Mada postoji donekle i mogunost neverbalnog izraavanja stavova, ne moe se za vrste koje ne govore rei da imaju stavove. 6) izraavanje stavova je u principu podlono razumevanju. Kada drugi ljudi izraavaju svoje stavove, mi ih moemo razumeti (ne zato imaju takav stav, ve kakav je njihov stav). Mada predstavljaju subjektivna, privatna iskustva, ona se odnose na javne stvari. 7) stavovi se saoptavaju (komuniciraju). Ne samo da je izraavanje stavova podlono razumevanju, ve su oni obino tako formirani da ih drugi mogu opaati i razumevati. Izraavanje stavova je socijalni in pretpostavljaju publiku koja moe ovo izraavanje da razume. 8) razliiti pojedinci se mogu slagati ili ne slagati u svojim stavovima, poto se stavovi mogu jeziki saoptavati i poto imaju javne reference. 9) ljudi koji imaju razliite stavove prema nekom objektu razlikovae se prema tome za ta smatraju da je istinito ili neistinito u vezi sa tim objektom. 10) stavovi su predvidljivo povezani sa socijalnim ponaanjem: a) ako ne postoji sklad izmeu stava i ponaanja, teko je znati ta takve verbalne ekspresije znae b) iako su ljudi motivisani da postupaju pozitivno prema onome prema emu imaju pozitivan stav, to nije jedini motiv socijalnog ponaanja c) ako se kae da stavovi izrokuju ponaanje, postavlja se pitanje prirode interveniuih varijabli. 11) stav je relativno trajan sistem, tj. usmerava pojedinca u relativno duem razdoblju 12) stav je nauena, steena predispozicija. Teorijski pristupi stavovima: To su pokuaji teorijskih uoptavanja o odravanju i menjanju stavova. Odslikavaju napore da se empirijski podaci povezi u koherentan teorijski sistem koji bi omoguio bolje razumevanje stavova. Ipak, nije dolo do stvaranja ire teorijske koncepcije koja bi dala odgovor na pitanje o 62

ulozi stavova u drutvenim zbivanjima, niti na njihovo mesto u strukturi celokupne linosti. Teorije su ostale na interpersonalnom nivou. Mogu se izdvojiti dva osnovna izuavanja stavova na individualnom nivou: - strukturalni koji se bavi problemom sloenosti ili strukture stavova, tj. pitanjem ta je stav - funkcionalni koji se bavi pitanjem koje funkcije stavovi imaju za pojedinca. STRUKTURALNI PRISTUP: Tradicionalno se smatra da postoje tri osnovne komponente stava: kognitivna, afektivna i konativna (voljna ili ponaajna). Kognitiva komponenta su percepcije, informacije, shvatanja, znanja i uverenja kognitivne reprezentacije o objektima prema kojima postoji stav. Prema Rotu ukljuuje i sudove, pa i vrednosne sudove dajemo ocenu vrednosti objekta, da li je neto dobro ili ravo.. Emocionalna komponenta su oseanja koje pojedinac ima prema objektu prema kome postoji stav (volimo ga, ne volimo ga, svia nam se ili ne, prijatan nam je ili ne, privlaan ili ne...). pojedini autori evaluaciju objekta svrstavaju u ovu komponentu stava i smatraju da je ona izraz pojedinevih usvojenih vrednosti. Konativna (ponaajna) komponenta sastoji se u tendenciji da se uini neto u odnosu na objekat prema kojem imamo stav, da se pristupi akciji u vezi sa tim (da se pomogne, podri neto prema emu imamo pozitivan ili osujeti neto prema emu imamo negativan stav). Ove komponente mogu biti manje ili vie izraene i ekstremne. Analiza sloenosti stava dovodi do pitanja o meusobnoj povezanosti ili usklaenosti ove tri komponente. Smatra se da postoji povezanost izmeu stepena izraenosti sve tri komponente, npr. ukoliko je jedna izrazito pozitna, verovatnije je da e i druge biti izrazito pozitivne... Prema miljenju nekih istraivaa ta povezanost je visoka, a prema drugima samo umerena. Znatan deo pokuaja da se promene oseanja ljudi prema nekim problemima tako to e im se ponuditi vie informacija o tom problemu, zasnovan je na ideji da su kognitivna i afektivna komponenta stava povezane. Takoe, pretpostavka strukturalnog pristupa je da postoji saglasnost izmeu izraenih stavova i ponaanja. ematski prikaz strukturalne analize stavova koji pokazuje odnos izmeu uverenja, vrednosti, intencije, tj. spremnosti za ponaanje, i ponaanja, prema Penigtonu: Uverenja Stavovi Vrednosti Primer: Petar, ije politike stavove elimo da razumemo i predvidimo posledice tih stavova, ima pozitivan stav prema DOS-u. To je rezultat odreenih uverenja o DOS-u (da ima demokratski potencijal i potencijal za promene, da e ekonomski otvoriti zemlju prema svetu...). Poto je stav pozitivan, ova uverenja su povezana sa nekim vrednostima koje Petar ima (da su demokratija i ekonomski liberalizam neto dobro i poeljno). Pozitivan stav vodi spremnosti da se Petar u odnosu na DOS ponaa na pozitivan nain, npr. glasa za njenog kandidata, ulani se u neku partiju koalicije... Ukratko, oekujemo da pronaemo konzistentnost izmeu stavova i intencija da se ponaa na odreen nain. Znanje o tome ta Petar namerava da uradi dozvoljava da se sa velikom dozom pouzdanosti predvidi ta Petar zaista i radi (glasa na izborima za DOS...). Meutim, uprkos znanju o uverenjima, vrednostima, stavovima i intencijama, ljudi se ne ponaaju uvek u skladu sa onim to govore. Navike, socijalne norme, grupni pritisak, takoe, snano utiu na ponaanje. Fibajn i Ajzen su ponudili specifiniji model, u pokuaju da objasne neslaganje izmeu stavova i oekivanog ponaanja. Oni smatraju da su istraivai do tada pokuavali da poveu pogrenu vrstu stavova sa pogrenom vrstom ponaanja. Da bi se omoguilo predvianje, moraju se uzeti u obzir stavovi prema specifinom objektu i intencije da se ispolji specifino ponaanje. U gornjem primeru, nije vaan generalan Petrov stav prema DOS-u da bi se predvidelo specifino ponaanje (glasanje za DOS lokalnog kandidata), ve upravo stav prema glasanju za lokalnog 63 Intencije Ponaanja

kanidata. Znanje o tom stavu, kao i o specifinom vrednovanju glasanja uopte, u ovom sluaju vodi preciznijem predvianju ponaanja. Pojedini autori (ou, Vrajt, Fibajn) se suprotstavljaju ideji o tri komponente stava. Oni naglaavaju samo afektivni deo stava, smatrajui da su znanja samo osnov za formiranje stava, ali ne i sama komponenta stava, a da je stav osnov za ponaanje, a ne i samo ponaanje. Prema tom stanovitu, stav je afektivna reakcija zasnovana na evaluativnim koncepcijama koja prethodi ponaanju. OEKIVANJE + VREDNOST = STRUKTURA STAVA Struktura stava se opisuje kao sloaj??? oekivanja, tj. opaene instrumentalnosti ili korisnosti objekta prema kome se ima stav za postizanje pojedinevih ciljeva, ili opaanje da objekat stava poseduje odreene atribute. + vrednosti, tj. vrednovanje ciljeva i atributa povezanih sa objektom prema kome se ima stav. Na osnovu saznanja o pojavi, ona se vrednuje i na tom vrednovanju se zasniva afektivna reakcija koja odreuje stav. Prema ovom modelu, kognitivna komponenta stava se razdvaja od afektivne ili evaluativne. Uverenja o nekom objektu stava definiu se kao opaanje da je objekat povezan sa odreenim ciljevima i atributima. Afektivni ili vrednosni aspekt stava definie se kao evaluacija ciljeva ili atributa koji su sa objektom povezani. Jednom stvorena vrednosna (afektivna) reakcija ne samo da deluje na ponaanje, ona deluje i na saznanje o datom objektu. Primer: uverenje crnci su atletski graeni, evaluacija znai da se atletski smatra neim to je dobro, tj. pozitivno se vrednuje. Stav predstavlja sumu evaluativno zasienih uverenja. Tendencije ponaanja nisu deo stava ve predstavljaju samo intencije (namere) da se ponaa na odreen nain. Ova koncepcija priznaje vanost povezanosti sve tri komponente, ali pod stavom podrazumeva samo jedan element afektivni. Fibajn stav je evaluativno zasiena suma uverenja. Uverenje o objektu stava definie se kao opaanje veze izmeu objekta stava i odreenih atributa ili ciljeva. FORMIRANJE SOCIJALNIH (POLITIKIH STAVOVA): Stavovi su rezultat socijalizacije. Oni se usvajaju socijalnim uenjem. Oni su posledica prethodnog iskustva koje utie na ponaanje u vidu stvorenih dispozicija ili unutranjih reakcija na stimuluse, znai nisu determinisani genetskim niti fiziolokim faktorima. Svi faktori koji odreuju proces socijalizacije predstavljaju i faktore formiranja socijalnih stavova. Sve faktore formiranja stavova moemo svrstati u tri velike kategorije, prema njihovoj optosti i prema tome da li deluju posredno ili neposredno. 1) opti, univerzalni faktori koji posredno utiu na celokupno drutveno zbivanje - razvitak proizvodnih snaga i odnosa, istorijski razvitak 2) pripadnost odreenoj zajednici ili grupi, karakteristine norme i vrednosti, stavovi i uverenja zajednica i grupa kojima pojedinac pripada i sa kojima se identifikuje (kulturne zajednice, velike drutvene grupe kao to su nacija i klasa i male, primarne grupe, kao to je porodica, prijatelji). Grupa utie na formiranje stavova: a) time to deluje na izbor i filtriranje informacija koje e dospeti do lanova grupe, one informacije koje nisu u skladu sa shvatanjima grupe ne ire se u grupi b) naglaavanjem vrednosti za koje se grupa zalae kao i verodostojnosti komunikacija i komunikatora stavova i vrednosti c) putem socijalne podrke koju grupa prua odravanju stavova koji su u skladu sa shvatanjima grupe 3) specifini uslovi i mehanizmi formiranja stavova (izloenost komunikacijskim porukama, odreenom nainu organizovanja poruka...) MEHANIZMI FORMIRANJA STAVOVA: Olport je formulisao 4 bazina mehanizma stavova, koji se najee u realnom ivotu, ne pokazuju u istom obliku, ve kao meusobno povezani: 64

1) mehanizam integracije stavovi nastali na osnovu integracije pojedinanih iskustava tokom ivota, na racionalnoj osnovi (uporediti sa akumulacionim modelom procesa politike socijalizacije) 2) mehanizam imitacije preuzeti stavovi na osnovu socijalnog naslea, preko primarnih grupa i drugih agensa socijalizacije 3) mehanizam traume ona pojedinana iskustva koja su svojom emocionalnom ukljuenou i intezitetom dovela pojedinca do stava o nekoj pojavi ili ljudima, najee izrazito negativnog i teko promenljivog (rat, hiperinflacija, migracije) 4) mehanizam diferencijacije na osnovu ve formiranih stavova stvaraju se novi stavovi prema objektima sa kojima pojedinac nema dovoljno iskustva, stavovi se generalizuju na druge objekte (uporedi sa modelom interpersonalnog transfera). MEHANIZMI FORMIRANJA POLITIKIH STAVOVA: (videti modele politikog uenja iz politike socijalizacije, svi oni se mogu primeniti na objanjavanje usvajanja politikih stavova) Teorija uenja vie govori o mehanizmima formiranja stavova nego to predstavlja celovit teorijski pristup. Ajzenk smatra da pojam stava treba posmatrati u okvirima teorije uenja. Sve definicije stava su saglasne u tome da je od formiran u procesu socijalnog uenja. Osnovni mehanizmi: a) klasino uslovljavanje neki objekt prema kome je stav ve formiran dovodi se u vezu sa objektom koji za pojedinca nema izraenu vrednost, i u tom procesu se formira slian stav kao prema prvom objektu b) instrumentalno uslovljavanje pojedinac prvo pridaje vrednost nekom objektu, a reakcija na njegovo ponaanje dovodi do nekog potkrepljenja (nagrade ili kazne), tako se uvruje ili ne uvruje neki stav. Za Ajzenka su stavovi mentalne navike koje, ako su izazvane, odreuju ponaanje ljudi. Smatra se da za stavove vrede iste zakonitosti nastanka kao i za navike koje razmatra teorija uenja. Slinosti izmeu stavova i navika: 1) oboje su nauene modifikacije centralnog nervnog sistema 2) oboje su dispozicije da se ponaa na odreen nain koje se ne mogu neposredno posmatrati 3) oboje su hipotetiki konstrukti, ije merenje zahteva povezivanje prethodeih uslova i kasnijeg ponaanja 4) one oznaavaju persistirajue stanje organizma koje je potreban, ali ne i dovoljan uslov da doe do nekog oblika ponaanja. Pokuaj izjednaavanja stavova sa navikama nije dovoljno ubedljiv niti je prihvaen meu istraivaima.

29. Vrste i dimenzije stavova

Stavovi se mogu podeliti prema vie kriterija. Prema jednom, mogu se podeliti na line i socijalne. Lini stavovi su oni koji su karakteristini samo za odreenog pojedinca, npr. lini stav je stav nekog oveka prema svojoj majci, prema nekom od svojih prijatelja, prema nekom predmetu koji on poseduje. Pre svega, to su stavovi za koje se interesuje psihologija linosti. Socijalnim stavovima nazivaju se takvi stavovi koji su zajedniki za vei broj osoba i s obzirom na koje ih je mogue uporeivati, a koji se odnose na drutveno znaajne pojave, npr. stav prema pitanju nacionalnosti ili prema pojedinim nacijama, prema pitanju religije ili pojedinim religijama, prema ratu i pitanju razoruanja, prema smrtnoj kazni. Prouavanjem socijalnih stavova bavi se 65

socijalna psihologija, a njihovim utvrivanjem i mnoge druge drutvene nauke (sociologija, politikologija, politiaka ekonomija). Prema miljenju nekih autora, prouavanje prirode socijalnih stavova je centralni problem socijalne psihologije. Dalje, socijalni stavovi se mogu razlikovati prema tome iz koje su oblasti pojave na koje odnose na pojave iz oblasti politikog ivota, na pojave iz oblasti privrede, iz oblasti umetnosti... Prema tome na koju se vrstu sadraja odnose, govorimo o politikim, ekonomskim, estetskim i drugim grupama stavova. Stavovi se mogu razlikovati i s obzirom na njihovu logiku zasnovanost, pa se kao vrsta stavova u okviru ostalih stavova izdvajaju predrasude i one predstavljaju stavove, ali takve za koje je karakteristino da su logiki neosnovani, da se teko menjaju i da su po pravilu praeni intezivnim emocijama. U socijalnoj psihologiji predrasudama se poklanja velika panja, jer su predrasude u vezi sa pojedinim drutveno vanim pojavama koje se javljaju kod veeg ili manjeg broja lanova drutva, vaan inilac drutvenog ponaanja. DIMENZIJE STAVOVA: Veliki broj pojedinaca moe imati stav prema istim objektima, a da se njihovi stavovi meusobno razlikuju. Ispitujui stavove, treba voditi rauna o takvim razlikama, jer stavovi prema istim objektima nisu jednaki po svojoj strukturi. Stavovi, iako prema istim objektima nisu jednaki kod svih koji ih imaju. Oni se mogu razlikovati s obzirom na: direkciju, sloenost, ekstremnost, usklaenost, doslednost, snagu stava i otvorenost stava. O razlikama stavova prema istom objektu govorimo kao o dimenzijama stavova. Direkcija stava oznaava da li je odnos prema objektu prema kome imamo stav pozitivan ili negativan. Ova karakteristika stava ponekad se naziva i valencijom stava. Sloenost stava oznaava koliinu i vrstu saznanja, emocija i tendencija ka akciji ukljuenja u stav. Rekli smo da svaka od komponenata stava moe biti vie ili manje sloena, ukljuivati vie ili manje saznanja ili oseanja i tenji ka akciji u vezi sa objektom prema kome postoji stav. Kad je re o sloenosti kognitivne komponemte, sloenost ove komponente dolazi do izraaja ne samo u koliini znanja u vezi sa objektom prema kojima postoji stav, nego i u vrsti saznanja i u sadraju sudova i ocena o tom objektu. Moe se govoriti o kongnitivnom sadraju stava. Stavovi prema istom objektu, pa i isti po direkciji, mogu kod razliitih osoba da se vezuju uz razliite sadraje, npr. neko je za socijalizam zbog toga to smatra da se samo u socijalistikom sistemu mogu u potpunosti otkloniti nematina i beda, drugi zato to smatra da je socijalizam jedini drutveni sistem koji omoguava puni razvitak linosti, trei zbog toga to u socijalizmu vidi jedino drutveno ureenje u kome se mogu ostvariti demokratski odnosi. Ekstremnost ili stupanj pristajanja uz neki stav ispitujui stavove mi nastojimo utvrditi i stepen u kome se neki objekt prihvata ili odbija. Kvantitativno izraavanje ekstremnosti stava postie se svrstavanjem stavova pojedinaca koje ispitujemo u linearni kontinuum koji se protee od ekstremne naklonosti preko neutralne take do ekstremne suprotnosti. O usklaenosti stava govorimo kad su tri komponente koje ine stav iste valencije, npr. kad su sve tri negativne ili sve tri pozitivne. Usklaenost je utoliko vea ukoliko su i, osim podudaranja u valenciji, vea podudaranja i u stepenu valencije pojedinih komponenti: ukoliko su sa izrazito pozitivnim miljenjem o objektu stava povezano i intezivno oseanje i snana dispozicija za akciju u prilog objekta prema kome postoji stav. Prema Adornu, kod antisemitske predrasude postoji izrazita konzistentnost ili usklaenost, jer njegova ispitivanja pokazuju visoku korelaciju izmeu negativnosti miljenja o Jevrejima, negativnih oseanja prema njima i spremnosti za razne vrste represalija protiv njih. Ponekad se o usklaenosti stavova govori u jednom drugom znaenju misli se na to koliko se pojedini stavovi koje pojedinac ima podudaraju sa njegovim drugim stavovima, koliko su stavovi o odreenim drutvenim pitanjima u skladu sa stavovima prema drugim pitanjima. Naime, ukazuje se na pojavu da kod ljudi postoji tendencija da se stavovi meu sobom povezuju i usklauju u jedinstven sistem. Doslednost stava se ogleda u tome u kojoj se meri stavovi primenjuju na sve sluajeve gde ih je mogue primeniti.

66

Snaga stava manifestuje se u otpornosti stava prema podacima koji su suprotni stavu, u njihovoj otpornoosti prema menjanju. Najotpornija vrsta stavova su predrasude, zato je snaga njihovog delovanja velika, a mogunost suzbijanja mala. Otvorenost ili izrazitost stava - ova se karakteristika stava ogleda u spremnosti da se stav manifestuje, da se ispolji. Neki pojedinci stavove spremno i otvoreno ispoljavaju, a drugi, iako kod njih stavovi nisu manje sani, ipak ih ne pokazuju i ne iznose. Sve ove odlike stavova nazivaju se dimenzijama stava tj. takvim osobinama koje nalazimo kod svakog stava i koje mogu biti izraene u veem ili manjem stepenu i za koje je mogue oznaiti taj stepen razvijenosti.

30. Istraivanje strukture socijalnih stavova (Ferguson, Gilford, Pani, Ajzenk)

Ne javljaju se pojedini stavovi izolovano, naprotiv, oni se redovno javljaju povezani sa nizom drugih stavova. Npr. kod pojedinaca kod kojih konstatujemo odreeni stav prema nekoj odreenoj pojavi, negativan stav prema nekoj etnikoj grupi ili rasi, moemo oekivati i sasvim odreene stavove i prema mnogim drugim pitanjima prema drugim narodima, prema pitanju religije i crkve, atomskom naoruanju i ratu... U stvari, kad za nekog pojedinca kaemo da je po svojim shvatanjima konzervativan ili napredan, elimo rei da ima ne samo jedan odreen stav prema jednom odreenom pitanju nego da kod njega postoji ceo niz srodnih stavova prema veem broju pitanja. Iako je retko da se pojedini stavovi javljaju izolovano, obino se javljaju povezani jedni sa drugima sa kojima ine sistem stavova, retko je da su svi stavovi koje pojedinac ima potpuno povezani i usklaeni. Ako takav sluaj postoji govorimo o izgraenoj jedinstvenoj ideologiji, jedinstvenom pogledu na svet ili jedinstvenoj ivotnoj filizofiji. Meutim, ee je da se samo neki od stavova povezuju u sistem, u sindrom, dok su mnogi drugi stavovi o raznim pitanjima vie ili manje neusklaeni sa tim sistemom stavova. Uinjeno je vie pokuaja da se utvrdi koji se socijalni stavovi javljaju esto zajedno, kao i da se nau zajednike osnove javljanju pojedinih grupa stavova, zato to nas utvrivanje odreenih sistema stavova potpunije informie o drutvenom ponaanju, a pre svega doprinosi razumevanju socijalnog ponaanja uopte govori se o strukturama stavova. U literaturi, kad se govori o strukturama stavova ne podrazumevaju se uvek isti pojmovi. Ponekad se pod izrazom struktura stavova podrazumeva veza izmeu odreenog broja stavova koji se zajedno pojavljuju i ine sindrom, a ponekad se pod tim izrazom podrazumevaju osnovni faktori, koji se nazivaju i osnovnim ili bazinim stavovima, a koji izazivaju javljanje niza drugih stavova, odnosno koji se manifestuju u odreenom broju drugih sekundarnih stavova. Izraz se moe upotrebiti u jo jednom znaenju i govori o strukturi jednog pojedinanog stava u tom sluaju se misli na odnos izmeu afektivne, kognitivne i konativne komponente koji ine stav. Neki autori, bavei se pitanjem strukture stavova, nastojali su da utvrde strukturu stavova na taj nain to bi nali neke faktore koji se mogu oznaiti kao primarni ili bazini ili kao osnovni stavovi, koji izazivaju javljanje odreenog broja drugih stavova, koji se pojavljuju bilo kao manifestacija tih stavova ili grupiu oko tih osnovnih stavova. Redovno se utvrivanje takvih osnovnih stavova pokuava putem faktorske analize, korelacijom izmeu odnosa velikog broja ispitanika prema velikom broju pojava. Jedan od prvih sistematskih pokuaja da se na taj nain utvrde osnovni socijalni stavovi bio je pokuaj Fergusona on je sa 10 Terstonovih skala za merenje stavova ispitao stavove 185 studenata prema ratu, religioznosti, patriotizmu, smrtnoj kazni, cenzuri, evoluciji, kontroli raanja i komunizmu. Dobijene odgovore podvrgao je faktorskoj analizi i doao do zakljuka da se mogu utvrditi 3 faktora koji predstavljaju osnovu svih ispitivanih socijalnih stavova. Takvi osnovni faktori ili bazini stavovi po Fergusonu jesu: 1) religioznost koja se manifestuje pozitivnim stavom prema postojanju boga, negativnim prema evoluciji i prema kontroli raanja 67

2) humanitarnost koja se manifestuje u negativnom stavu prema smrtnoj kazni i prema ratu, a u zalaganju za blag postupak prema kriminalcima 3) nacionalizam koji se manifestuje u negativnom stavu prema komunizmu i prema kontroli privredne aktivnosti i u pozitivnom odnosu prema patriotizmu (nacionalistikom). Jedan od pokuaja da se faktorskom analizom utvrde osnovni stavovi je i pokuaj Gilforda. Analogno pokuaju da linost odredi utvrivanjem osnovnih dimenzija sposobnosti, temperamenta, hormetikih i morfolokih osobina, Gilford pokuava da odredi i osnovne dimenzije socijalnih stavova koje bi predstavljale faktore koji ine osnovu socijalnih stavova. Naziva ih dimenzijama jer smatra da mogu biti u razliitom stepenu razvijene, da se mogu kretati od jednog, pozitivnog, ekstrema preko sasvim slabe razvijenosti do drugog, negativnog ekstrema. Kod razliitih osoba ove dimenzije ili osnovni faktor socijalnih stavova mogu biti razvijeni u razliitom stepenu. Na osnovu postupka faktorske analize veeg broja drugih istraivaa, kao i na osnovu vlastitih istraivanja, Gilford polazi od zakljuka da se svi socijalni stavovi mogu svesti na 5 dimenzija: 1) liberalizam konzervativnost 2) religioznost areligioznost 3) humanitarizam nehumanitarizam 4) nacionalizam internacionalizam 5) evolucionalizam revolucionarnost. Svaka od ovih dimenzija manifestuje se, po Gilfordu, u nizu stavova, u celom sindromu stavova. Ona je u vezi sa osnovnim crtama linosti pojedinca, sa njegovom motivacijom i njegovim osobinama temperamenta. Svaka od njih predstavlja orijentaciju prema irokoj grupi raznih drutvenih pojava i ukljuuje vei broj stavova i mnjenja o razliitim drutvenim pitanjima. Vane su za razumevanje socijalnog ponaanja ljudi odreene zajednice. Socijalna organizacija, po Gilfordu, zavisi u znatnoj meri od toga da li kod lanova zajednice preteu vie ili manje izraene pojedine dimenzije, ali i razvijenost ovih dimenzija zavisi od socijalnih uslova u kojima ljudi ive. Navanijom od ovih 5 dimenzija smatra dimenziju liberalnost konzervativnost i nju Gilford najdetaljnije prikazuje. Na osnovu veeg broja analiza mnogih autora, mogue je utvrditi postojanje veeg broja stavova kojima je svima u osnovi ova dimenzija. Prema tome koji je pol ove dimenzije razvijeniji, nalazimo i odreene stavove. Kod pojedinaca kod kojih je izraen ekstrem koji oznaavamo liberalizmom sreemo stavove: prihvatanje uenja o evoluciji vrsta, prihvatanje kontrole raanja, zalaganje za olakanje razvoda braka, naklonost prema komunizmu, spremnost za prihvatanje novog i sklonost ka kritikovanju kapitalistikog sistema. Kod pojedinaca kod kojih je razvijen drugi ekstrem ove dimenzije, konzervativnost imamo suprotne stavove. Na osnovu veeg broja istraivanja, postoji korelacija sindroma stavova koji oznaavaju liberalizam sa nekoliko obeleja: sa socijalno ekonomskim poloajem pojedinca korelacija je 0,30; sa inteligencijom korelacija se kree kod razliitih grupa ispitanika od 0,50 do 0,45, posebno je liberalizam povezan sa kreativnom inteligencijom; sa starosnom dobi sa starenjem se poveava sklonost ka konzervativizmu; sa obrazovanjem sa kojim postoji izvesna pozitivna korelacija. Kod onih koji prihvataju liberalne stavove postoji tendencija da potuju naunike, pronalazae, umetnike, dravnike, dok kod onih sa konzervativnim stavovima ee je potovanje vojnikih voa, atleta i sportista, industrijalaca. S obzirom na religijsku pripadnost, izmeu mnogobrojnih religijskih grupa u SAD nalazi da veu liberalnost pokazuju pripadnici jevrejske veroispovesti, unitarijanci, baptisti i metodisti, nego katolici i neke druge protestantske grupe u SAD. Ostale 4 dimenzije su prikazane manje iscrpno jer ima manje istraivanja i manje saglasnosti meu istraivaima. Dimenzija religioznostnereligioznost ogleda se u vrstini vezanosti za neku organizovanu religioznu grupu ili doktrinu. Tri osnovna indikatora ove dimenzije su: verovanje u boga, prihvatanje tj. neprihvatanje evolucije i prihvatanje kontrole raanja. Kod pojedinaca kod kojih postoji razvijena karakteristika religioznosti nalazimo verovanje u boga, neprihvatanje evolucije i 68

kontrole raanja. Postoji korelacija ove dimenzije sa dimenzijom liberalizam konzervativizam. Manje religiozni pokazuju ee liberalne stavove, a vie religiozni ee konzervativne stavove. Postoji izvesna korelacija i sa pripadnou polu: ene pokazuju veu religioznost; sa socijalno ekonomskim statusom, oni sa viim statusom ee pokazuju religioznost; sa veliinom mesta u kome ive pojedinci u veim mestima manja je religioznost. Humanitarnost nehumanitarnost (nekad se oznaava terminima Demsa: osetljivost neosetljivost) manifestuje se stavovima prema smrtnoj kazni, tretiranju kriminalaca i ratu. Kod onih kod kojih je razvijen humanitarizam nalazimo protivljenje ratu, odbacivanje smrtne kazne i zalaganje za blai tretman kriminalaca. Neki autori navode da je humanitarizam razvijeniji kod ena nego kod mukaraca, a razlog tome leao bi u materinskom nagonu. Nacionalizam internacionalizam, manifestuje se u naglaavanju tj. nenaglaavanju vanosti patriotizma, zastupanju ili odbijanju opravdanosti ratova, zalaganju ili protivljenju kontroli i cenzuri drutvenog ivota, odbacivanju komunizma tj. sklonosti ka komunizmu, zalaganju za zatitu tj. odbijanju zatite vlastitog trita i carine, u pozitivnom tj. negativnom odnosu prema sindikalnim organizacijama. Evolucionizam revolucionizam ogleda se u shvatanju o tome kakvim postupkom i kakvim tempom treba sprovoditi socijalne, ekonomske i politike promene u drutvu. Ovaj Gilfordov pokuaj da se socijalni stavovi svedu na 5 faktora ili dimenzija ne moe se smatrati dovoljno proverenim i sigurnim. Stavovi koji se navode kao karakteristini za pojedine dimenzije, u stvari nisu stavovi koji bi se dosledno manifestovali u svim situacijama u kojima se pojedinac nae. Njihova razvijenost zavisi od toga u kojoj socijalnoj sredini pojedinac ivi, kao i od momentalne drutvene i line situacije. Razni stavovi koji se navode kao stavovi jednog sindroma su nebitni, kao to i nema jasne razlike izmeu pojedinih stavova vezanih uz razne dimenzije: uz liberalizam, humanitarizam, internacionalizam. Ali, iako Gilford ne uspeva da da proverenu i sigurnu sliku socijalnih stavova, njegova analiza ubedljivo potvruje postojanje povezanosti stavova i njihovo javljanje u sindromima. To to Gilford oznaava dimenzijama ili osnovom i faktorima stavova veoma je srodno pojmu vrednosti. Te dimenzije predstavljaju veoma opte odnose koji determiniu znatan broj stavova, predstavljaju tako veoma iroke i za drutveno ponaanje veoma bitne orijentacije. To zacelo govori u prilog opravdanosti i korisnosti Gilfordovog postupka.

31. Hajderova teorija ravnotee

U svojoj koncepciji Hajder polazi od shvatanja da ljudi nastoje da formiraju to koherentniju i uravnoteenu sliku o svojoj okolini i pojavama u njoj, kao i o sebi samima. Oni tee kognitivnoj stabilnosti i skladu izmeu onoga to znaju o raznim objektima, kao i izmeu znanja o objektima i osobama koje su u vezi sa tim objektima, isto tako kao i izmeu znanja o osobama i objektima i vlastitog delovanja. Da bi postojala ravnotea, mi nastojimo da ne protivree naa znanja, nae ocene i nai postupci. Ako neko ocenjuje da je neko X korisno ili dobro, a neko Y isto tako korisno i dobro, onda on ne moe smatrati ni da je X u odnosu na Y ravo i tetno. Simboli X i Y mogu oznaavati stvari, ljude, ljudske proizvode i karakteristike ljudi. Hajderova teorija je opta teorija kojom pokuava objasniti socijalno ponaanje ljudi u celini, iako on sam navodi da njegova teorija treba da poslui objanjenju procesa opaanja osoba objanjenju socijalne percepcije. Meutim, ona predstavlja i jedno objanjenje menjanja stavova i upravo kao koncepcija o menjanju stavova imala je veliki uticaj na konstruisanje mnogih drugih teorija stavova. Hajder razlikuje dve vrste odnosa kako izmeu ljudi tako i izmeu ljudi i objekata. Jedan je emocionalni odnos, koji Hajder naziva sentiment relation, a drugi je odnos zajednitva, union relation. Prvi odnos ukljuuje emocije kao to su naklonost, divljenje, ljubav. Kod odnosa koje nazivamo stavovima uvek imamo i ovu vrstu odnosa. Drugi odnos ogleda se u oceni slinosti, bliskosti, kauzalne veze ili neke druge veze ili meu osobama, ili meu osobama i objektima. 69

U dijadnoj situaciji (situaciji udvoje) postoji ravnotea ako su oba odnosa, i emocionalni i zajednitva, pozitivna ili oba negativna. Ako osoba P voli neko X npr. cvee i istovremeno ista osoba P poseduje X; ili P ne voli X i istovremeno ne poseduje X. U oba ovakva sluaja obe vrste odnosa imaju isti znak i u oba sluaja postoji ravnotea. U tzv. trijadnim situacijama, u kojima imamo tri elementa, dve osobe (P i O) i neki objekt X ravnoteu imamo ako su sva tri odnosa meu elementima pozitivna ili ako su dva odnosa negativna a jedan pozitivan. Npr. ako osoba P voli osobu O i istovremeno voli X (ima npr. pozitivan odnos prema socijalizmu), a istovremeno zapaa da osoba O ima takoe pozitivan odnos prema X (socijalizmu) mi imamo ravnoteu. Ravnoteu imamo takoe ako P voli O i ne voli X, a uoava da i osoba O ne voli X. Ma koja kombinacija dva negativna i jednog pozitivnog odnosa u trijadi daje uvek ravnoteu. Neravnoteu imamo ako postoje dva pozitivna, a jedan negativan odnos. Ako osoba P voli osobu O i voli X ima pozitivan odnos prema odreenom kandidatu na izborima, a opaa da osoba O ne voli X ima negativan odnos prema kandidatu, imamo neravnoteu. Opet u ma kojoj kombinaciji da se pojave dva pozitivna odnosa i jedan negativan, uvek e postojati neravnotea. U sluaju kad postoje tri negativna odnosa, P ne voli O i ne voli X, a ni O ne voli X, Hajder kae da e postojati nestabilnost koja e pokazivati tendenciju da se izmeni u dva negativna i jedan pozitivan odnos i tako iz stanja koje nije sasvim odreeno, ni kao stanje ravnotee ni kao stanje neravnotee, doe do stanja ravnotee. Kada doe do jednog od sluajeva neravnotee, javlja se potreba za uspotavljanjem balansa, koji se uspostavlja ili menjanjemm odnosa (stava) prema nekoj pojavi ili menjanjem odnosa (stava) prema drugoj osobi. Osoba P koja voli O i ima pozitivan odnos prema odreenom kandidatu kad uoi da osoba O ima prema tom istom kandidatu negativan stav, moe da promeni svoju ocenu o osobi O (da kae da njegov prijatelj O nije dovoljno sposoban da oceni kandidata i da uopte ne vredi toliko koliko je on smatrao da vredi) ili da promeni svoj odnos prema kandidatu (prema X i da kae da je kandidat X manje sposoban nego to je pre mislio i uopte da manje vredi nego to je smatrao ranije). U oba sluaja od dva pozitivna i jednog negativnog odnosa meu elementima trijade, a to predstavlja neravnoteu, dobijamo jedan pozitivan i dva negativna odnosa meu elementima, to predstavlja uspostavljanje ravnotee. Ne znai da e se uvek uspostaviti poremeena ravnotea ili da e se uopte uspostaviti, ali uvek postoji tendencija da se ona uspostavi i ona deluje na menjanje stavova. Hajderova teorija je samostalna i dobro obrazloena primena getaltistikog uenja o postojanju tendecije za redom i jednostavnou kao karakteristike svih naih psihikih procesa na oblast socijalne psihologije.

32. Teorija kognitivne disonanca (osnovne postavke i oblasti primene)

Festingerova teorija kognitivne disonancije slina je Hajderovoj i drugim teorijama koje kao osnovnu ideju naglaavaju tenju za usklaenou. Ona predstavalja proirenje Festingerovih teoretskih uoptavanja o socijalnom uporeivanju prema kojima je za ljude karakteristina tenja da utvruju da li su njihova miljenja ispravna uporeujui ih sa miljenjima drugih osoba. Zbog toga to ele da njihova miljenja budu ispravna, oni svoja miljenja uporeuju sa miljenjima onih koji su im slini. Potreba da se zna da li je nae miljenje ispravno u teoriji kognitivne disonancije proiruje se u potrebu da naa znanja, kognitivni elementi, ne budu disonantni, neusklaeni i da naa miljenja budu usklaena meusobno, a ne samo sa miljenjem drugih. Ova opta i trajna tenja ljudi za usklaenou manifestuje se u nastojanju da stavovi koje imamo budu meusobno usklaeni ako imamo pozitivan stav prema demokratiji ne moemo imati pozitivan stav prema faizmu, marljiv i savestan ovek u jednom poslu pokazuje marljivost i savesnost i u drugim poslovima, da izmeu stavova koje imamo i postupaka koje inimo bude relativna usklaenost neko ko ima pozitivan stav prema obrazovanju preduzimae mere da njegova deca steknu obrazovanje. 70

Ali, postoji tendencija za skladom meu kognitivnim elementima naih uverenja i stavova. Pod kognitivnim elementima Festinger podrazumeva znanja, miljenja, ideje o stvarima, kao i o samom sebi, i o vlastitom ponaanju. Kognitivni elementi su neusklaeni ili u disonanciji ako, posmatrajui svaki od njih zasebno, iz jednog proizilazi suprotno od onoga to sledi iz drugog kognitivnog elementa. Festinger navodi primer: ako neko zna da najvie to moe da plati za auto je 2500$, a on potpisuje obavezu na 3000$, onda su ta dva elementa (znanje koliko moe da plati i znanje kakvu je obavezu preduzeo) u disonanciji. Iz injenice da ima i da moe da plati samo 2500$ proizilazi da ne moe da plati 3000$. U konsonanciji su dva kognitivna elementa ako iz jednog proizilazi drugi, ako su logiki usklaeni: u konsonanciji je znanje da smo mokri i znanje da pada kia. Naravno da kod pojedinca uvek imamo veliki broj kognitivnih elemenata koji nisu svi meusobno povezani. Mi znamo da se Zemlja okree oko Sunca i znamo da je zdravo uzimati proteine, ali ova dva kognitivna elementa meusobno su nerelevantni i izmeu njih ne moe biti ni konsonancije ni disonancije. Disonancija moe biti manja ili vea. Stepen disonancije zavisi od: 1. vanosti elemenata koji su u disonanciji 2. broja elemenata koji su u dosonanciji 3. odnosa izmeu broja disonantnih i broja konsonantnih elemenata u vezi sa jednim odreenim objektom. Formula za stepen disonancije bi glasila: Stepen Disonancije = vanost disonantnih el. x broj disonantnih el. vanost konsonantnih el. x broj. konson. el. Iz ove formule proizilazi da e disonancija biti utoliko vea ukoliko je, u vezi sa nekim objektom vie disonantnih, a manje konsonantnih elemenata. Ako broj disonantnih elemenata bude vei od broja konsonantnih elemenata, disonancija postaje vea od 1. Takva disonancija postaje neugodna, a ovek se nastoji osloboditi neugodnosti, ona ga pokree na aktivnost da je redukuje, deluje kao motiv. Pre svega, ovek nastoji da izbegne situacije i informacije koje mogu poveati disonanciju. Ukoliko je disnancija vea sve vei je pritisak da se otkloni i ovek se vie ne zadovoljava samo izbegavanjem situacija koje mogu poveati disonanciju, nego pristupa aktivnom procesu da je smanji ili otkloni. Za smanjenje disonancije koriste se tri naina: 1) menjanje vlastitog ponaanja, menjanje postupaka ako uvidimo da je nae saznanje o nekom objektu u neskladu sa naim postupcima prema tom objektu, najjednostavniji put za usklaivanje jeste da prekinemo sa tim postupcima koji su u neskladu. Ako neki pua doe do uverenja da je puenje tetno, nesklad se moe otkloniti tako to e prestati da pui, to je najjednostavniji nain, ali ne i najei. 2) menjanje pojedinih kognitivnih elemenata disonancija izmeu zadovoljstva u puenju i znanja da je puenje tetno i da izaziva rak pokuava se otkloniti na taj nain to se trae podaci suprotni podacima o tome da puenje izaziva rak, npr. poziva se na miljenje autoriteta koji zastupaju shvatanje da puenje ne izaziva rak, ili na injenicu da i mnogi lekari pue. 3) otklanjanje disonancije dodavanjem novih kognitivnih elemenata. Kad je teko izmeniti postojee kognitivne elemente, mogu se traiti novi kognitivni elementi koji su u konsonanciji sa ranijim kognitivnim elementima na kojima je na stav poivao. Pua koga su uznemirile informacije o raku poinje da pravda dalje puenje isticanjem da puenje dovodi do smanjenja tenzije, do osloboenja od uznemirenosti i da tako u stvari pomae zdravlju. Naglaavanje potrebe za skladom, pa i objanjavanje uslova u kojima dolazi do nesklada nije nita novo. Festingerovu teoriju karakterie razmatranje procesa koji nastaje posle odluke (posle zauzimanja stava) formirane usled uoene disonancije. Ali, i ova odluka opet raa disonanciju; prihvatanju jedne alternative suprotstavlja se verovanje u eventualnu prednost neizabrane alternative. Sad se ponovo javlja i tenja za redukcijom disonancije (koja se javlja i pre odluke, ili zauzimanja odreenog stava). Da bi se odluka stabilizovala nastojae se izmeniti kognitivni elementi tako da odluka dobije veu vrednost. Ulae se napor da se izabrana alternativa ili zauzeti stav doivi kao bolja alternativa, kao opravdani stav. 71

Festinger konstruie zanimljive eksperimente kojima nastoji da proveri konsekvencije tih postavki. Na primer, iz teorijske postavke da e biti otriji pritisak da se otkloni disonancija koja se javlja posle odluke ukoliko je disonancija vea, Festinger izvodi zakljuak na oko protivurean optem iskustvu da e ljudi vie napora uloiti da pokau ispravnom odluku ili opredeljenje kad je nagrada za postupanje koje proizilazi iz te odluke manja nego kad je nagrada vea. U eksperimentu koji je sproveo, on je dao ispitanicima da obave jedan dosadan i neugodan zadatak. Zatim je od ispitanika traio da drugim osobama, buduim ispitanicima, saopte da je zadatak bio prijatan i interesantan. Za ove izjave, obmane, on je ispitanike nagraivao. Ispitanici su u jednoj grupi kao nagradu dobijali jedan dolar, u drugoj po 20$. Formirao je i treu, kontrolnu grupu od koje nije traeno da obmanjuje druge budue ispitanike i koja nije nagraivana. Poto su ispitanici dobili nagrade, od njih je zahtevano da iznesu koliko im je stvarno bio neprijatan i dosadan zadatak. Rezultati su pokazali da su oni ispitanici, koji su za svoje izjave drugim buduim ispitanicima da im je zadatak bio prijatan kao nagradu dobili 1$, u ovom naknadnom ispitivanju ocenjivali ak da je zadatak u izvesnoj meri bio prijatan. Oni koji su dobili 20$ ocenjivali su da nije bio ni prijatan ni neprijatan, da je bio neutralan. Ispitanici iz kontrolne grupe izjavili su da je zadatak bio neprijatan. Zaista, pokazalo se da su oni, koji su dobili za izvrenje zadatka manju nagradu, izjavljivali da je zadatak bio prijatniji nego oni koji su dobili veu nagradu. Dakle, rezultati podravaju Festingerovu pretpostavku da manja nagrada moe biti efikasnija u izazivanju menjanja stavova nego vea. Festingerova teorija se pokazala veoma simulativnom za istraivanje i on sam je organizovao vei broj veoma intezivnih i po rezultatima vrednih istraivanja. Kao to kau Doj i Kraus teorija nije reila probleme i dala definiivno teorijsko objanjenje, ali je postavila vei broj zanimljivih pitanja u vezi sa menjanjem stavova, a posebno u vezi sa procesima koji se javljaju posle odluke i opredeljivanja. Zahvaljujui istraivanjima za koje je predstavljala hipotetsku pretpostavku, dovela je do vie zanimljivih nalaza, izmeu ostalog do nalaza da je mogue da bude vie pristrasnosti i predrasuda u ocenjivanju alternativa posle odluka i opredeljenja nego pre donoenja odluke. Opravdani su prigovori Festingerovoj teoriji da su neki pojmovi koji se koriste suvie opti i nedovoljno jasni, i nije jasno odreen motivacioni karakter doivljene disonancije, ne odreuje se da li je to opti i uroen motiv, iako ga Festinger naziva nagonom, ili je to motivaciona snaga steena na osnovu iskustva u odreenoj kulturi. Ne vidi se jasno koji momenti doprinose pojaavanju motivacione snage doivljenog nesklada meu kognitivnim elementima, a koji slabljenju. Neke postavke od kojih polazi teorija veoma su diskutabilne, npr. ne zna se da li se ljudi zaista oseaju zadovoljni u stanju bez tenzije i da li zaista tee ka punom skladu. Rezultati pojedinih eksperimentalnih istraivanja, koje je Festinger organizovao radi provere hipoteza koje proizilaze iz njegove teorije, mogli bi se tumaiti i drugaije nego to on ini i ti rezultati, iako od vrednosti sami po sebi, nisu tako ogiledna potvrda Festingerovih teorijskih postavki kao to to on navodi.

33. Osgud Tanenbaumova teorija podudarnosti (stvaranje otpornosti prema promeni stava)
To je specifian oblik teorije balansa (primena principa ravnotee), koji se posebno bavi problemima predvianja promene direkcije pojedinevog stava pod uticajem persuazivnih (ubeivakih) poruka ili komunikacije. Ova teorija promene stava uzima u ozbir sledee varijable: pojedinev prvobitan stav prema izvoru poruke pojedinev prvobitan stav prema onom objektu (pojmu) koji izvor vrednuje prirodu evaluativne tvrdnje o objektu koja je sadrana u poruci koju izvor emituje. P osoba, S izvor, O sama poruka. Izvor emituje neku tvrdnju o objektu koja se onda prezentuje osobi (verbalno, preko medija...) 72

Ova teorija se ne bavi promenama u pojedinevom opaanju sadraja poruke, ve promenama u njegovom vrednovanju bilo objekata stava, bilo stava. Prve dve varijable definisane su na skali prihvatanje neprihvatanje (dobar lo), a trea varijabla tretira se ili kao asocijativna izvor odobrava objekat ili disocijativna izvor ne odobrava objekat. Stanje kongruiteta???, usklaenosti je kada su sve tri relacije pozitivne ili 2 negativne i 1 pozitivna (kao kod teorije balansa). Razlika je u tome to se teorija kongruiteta bavi time kako neka komunikacija o objektu koji emituje izor utie na pojedineve stavove i prema izvoru i prema objektu. Da bi se postigla usklaenost, moraju da se promene oba stava. Primer: S - izvor (studio B) iznosi pozitivnu tvrdnju o JUL-u. P ima veoma pozitivan stav prema STB i pozitivan stav prema JUL-u usklaenost. Ali, S - izvor (studio B) iznosi pozitivnu tvrdnju o JUL-u, P ima pozitivan stav prema STB i negativan stav prema JUL-u neusklaenost. Kongruentnost podrazumeva snagu stava koja se moe meriti na skali od +3 (veoma pozitivan) do -3 (veoma negativan), sa 0 (neutralan) u sredini. Primer menjanje politikih stavova: izvor poruke svoja ili protivnika politika stranka ili medij koji smatramo reimskim ili nezavisnim, objekat stava S. M. tvrdnja: da li je ili nije S. M. ratni zloinac. Na primer: 1) SPS kae da S. M. nije ratni zloinac neko ko ima pozitivan stav prema SPS-u i pozitivan stav prema S. M., a ova tvrdnja je u sutini afirmativna u odnosu na objekat stava stanje kongruencije. 2) DOS kae da S. M. nije ratni zloinac: neko ko ima pozitivan stav prema DOS-u, negativan stav prema S. M., a ova tvrdnja je u sutini afirmativna u odnosu na S. M. (objekat stava) stanje inkongruencije. Stanje neusklaenosti imamo i kada se izvor i objekat pozitivno vrednuju, ali je tvrdnja o jednom ili drugom disasocijativna (negativna): za pristalice SPS-a koji podravaju S. M. kada SPS kae S. M. jeste ratni zloinac stanje neusklaenosti (izvor, komunikator koga pozitivno vrednujemo o nekome koga takoe pozitivno vrednujemo iznosi neto negativno, napada ga). Ako postoji asocijativna veza izmeu izvora i pojave (objekta stava), maksimalna usklaenost se postie kad pojedinac i izvor pojavu vrednuje pozitivno i to u istoj meri, npr. oboje se ocenjuju sa +2. Ako je veza disasocijativna, maksimalna usklaenost se dobija ako se izvor i objekat nalaze u asimetrinoj poziciji od nulte take na evaluativnoj skali (jedan se ocenjuje sa +2, a drugi sa -2). Osnovni princip kongruiteta: je da se promene u vrednovanju odigravaju uvek u pravcu poveanja kongruentnosti (usklaenosti) sa postojeim okvirom referencija. Tendencija za usklaivanjem: inkongruencija se smanjuje ili otklanja tako to S. M. poinje ocenjivati manje negativno, a DOS manje pozitivno (menja se izraenost stavova o njima), ili u drugom sluaju i izvor i objekat stava poinju da se procenjuju manje pozitivno. Meutim, u procesu uspostavljanja ravnotee, samim tim to jaa usklaenost, smanjuje se i spremnost za dalju promenu stava prilikom iznoenja persuazivnih (ubeivakih) argumenata (poveava se otpornost). Osgud i Tanenbaum pretpostavljaju da e se jaina pojedinevog vrednovanja bilo izvora, bilo objekta menjati, pri emu e ta promena biti obrnuto proporcionalna jaini (ekstremnosti) te evaluacije. Najjai stavovi se najmanje menjaju. To je u sklau sa shvatanjem da se ekstremni sudovi izraavaju sa veim stepenom ubeenosti i da su zato manje podloni promeni. Tanenbaum pretpostavlja 4 postupka ili strategije stvaranja otpornosti prema ubeivanju tj. prema menjanju stavova: 1) poricanje veze sa izvorom napada: porie se samo tanost injenice da je izvor preneo odreenu poruku (u primeru da je SPS ili DOS saoptio da S. M. nije ratni zloinac). Istraivanja su pokazala da ova strategija nije efikasna i da nije uticala na to da se napadom znatnije ne smanjuje uverenost. 73

U skladu sa svakodnevnim iskustvom je da prosti demanti, o tome da neko nema veze sa nekom kritikom, ostaju bez efekta. Ali, ako izvor ne samo demantuje da je saoptenje njegovo, ve i iznese svoje miljenje, i to pozitivno, odbrana stava se pokazuje efikasnom, a otpornost prema napadu poveanom. 2) kritikuje se i obezvreuje sam izvor poruke, npr. da su SPS ili DOS sainjeni od korumpiranih ljudi... Ova strategija pokazala se efikasnom samo ako je odbrana sprovedena pre napada (imunizacija), ali ne i kada je sprovedena posle napada. 3) nastoji da se oslabe argumenti sadrani u napadu, da se dovede u sumnju njihova vrednost i verodostojnost, obino pozivanjem na neki drugi kompetentan izvor, npr. da meunarodna zajednica smatra da je S. M. ratni zloinac. Ova strategija se pokazala veoma efikasnom, najefiksnijom od sve etiri, i to kada se argumenti iznose i pre i posle napada. 4) pokuaj da se poetni stavovi uine to intezivnijim, da se pojaa uverenost u njih. Polazi se od principa da e pritisak na menjanje stava i efekat promene biti manji ako je uverenost u stav intezivniji. Pokazalo se da je pojaavanje stava (metodom imunizacije) dovelo do vee otpornosti ka menjanju. Najuspenija kombinacija je povezivanje strategije pobijanja stavova sa strategijom obezvreivanja izvora. Osgud i Tanenbaum isticali su da se njihova teorija ne moe primeniti na sve varijable koje bi mogle produkovati ili ihibirati promenu stavova, jer bi to bilo pojednostavljenje stvarnosti. Predvianja ove teorije mogu se primeniti samo na promenu stavova koja se deava u okviru postojeeg referentnog okvira, ali ona ne odgovara na pitanje kako je taj okvir uspostavljen. Tenja ka kognitivnoj ravnotei moe da se sukobljava sa drugim psiholokim silama kao to su usvojene vrednosti, lanstvo u nekim grupama i pokoravanje njihovim normama i slino.

35. Istraivanje vrednosti u naem drutvu: vrednosne pretpostavke demokratske transformacije u nas
Osnovna pitanja: u kojoj meri preovlaujue, vrednosti i politika kultura u Srbiji utiu na promene, ili je to otpor i prepreka promenama. Kakav je odnos izmeu vrednosne tradicije ovog drutva i mogunosti i dometa njegove demokratske transformacije. Kao glavne prepreke demokratskim promenama izdvajaju se sledee karakteristike drutvene svesti: 1. neprevladani tradicionalizam (kao nedovren proces modernizacije) 2. izraena autoritarnost (kulturno uslovljena konstanta) 3. grupne identifikacije (etniki i parohijalni identitet) 4. etatistika i liberalna svest Ove generalizacije ne pokazuju razliku izmeu trajnih dispozicija (koje su kulturno i strukturalno uslovljene) i manifestacija nedemokratskih politikih orijentacija koje su uzrokovane datom situacijom (trenutne) ovo je osnovna zamerka. TRADICIONALIZAM I RETRADICIONALIZAM: Tradicionalizam na ovim prostorima se ispoljavala kao patrijarhalnost. To je sistem vrednosti izgraen na nekadanjem nainu ivota koji karakterie ograniena proizvodnja, ruralna kultura i zdruen nain ivota. Ovaj sistem vrednosti obuhvata autoritarni paternalizam, egalitarizam, kolektivizam i solidarizam, naglaen nacionalni identitet, religioznost. Dolazak komunista oznaio je prekid ovog sistema vrednosti, ali ne u svim elementima. Afirmacija ateizma i naunog pogleda na svet. Modernizacija je zahtevala odbacivanje tradicionalnih vrednosti, ali pojedinci su usvajali nove vrednosti iz koristi od nove vlasti tako da je ova modernizacija imala instrumentalni karakter. 74

Stvarna modernizacija je onemoguavana jer se autoritarni model i paternalistika drava, egalitarna raspodela nadovezivao na tradicionalne vrednosti odravajui staru vrednosnu strukturu, tako da su one drutvene grupe koje su bile najtradicionalnije ostale van procesa modernizacije. 70-tih godina situacija se menja, naroito kod mladih ljudi kod kojih preovladava modernizam. Tome su doprineli urbanizacija i industrijalizacija i masovno obrazovanje. Vrednosti su se razlikovale zavisno od klasne i politike pripadnosti. Propast socijalizma uslovljava proces retradicionalizacije. Danas je tradicionalizam u Srbiji heterogen. Najprihvaenije vrednosti su etniki identitet i religijske vrednosti, dok su odnosi meu polovima uglavnom modernizovani. Afirmacija nacionalne prolosti, kulturnih i religijskih obiaja. U kom stepenu se ispoljava novi tradicionalizam zavisi od stepena obrazovanja, zanimanja i klasne pripadnosti. Sistemska vrednost socijalizma samoupravljanje, zamenjena je tradicionalizmom. Tradicionalizacija je postala uporite antisemitskih opredeljenja. Tradicionalizacija ima psiholoku funkciju, ne oslanjanje na proverene tradicionalne vrednosti ve raskid sa prethodnim komunistikim vrednostima. Obrazovanije kategorije se sa nostalgijom okreu liberalno demokratskoj tradiciji koja je prekinuta dolaskom komunizma. U ovom drugom sluaju neotradicionalizam ima emancipatorsku ulogu. PATRIJARHALNA AUTORITARNOST: To je sklonost ka prihvatanju paternalistikog voe ranije oca porodine zadruge i predstavlja kulturnu konstantu (nikada nije dovedena u pitanje). Ona predstavlja podreivanje pojedinca autoritetu voe, nekritiku lojalnost grupi i ponaanje u skladu sa ulogom, tako da je u direktnom sukobu sa demokratskim vrednostima. Autoritarni sindrom u Jugoslovenskoj populaciji nije nastao kao proizvod porodinih uslova (potisnute agresivnosti i odbrambene identifikacije), ve je usvojena direktnim socijalnim uenjem. Ona je karakteristina za tradicionalnu kulturu. Autoritarnost zavisi od obrazovanja. Usvajanjem elastinog kognitivnog stila koji je podloga liberalizma, ovek se oslobaa stega tradicionalizma. ini se da je najvei problem u tome to je zakasnela modernizacija dovela do spajanja tradicionalnih i novih vidova autoritarnosti, stvarajui novi obrazac (tip) autoritarnog ponaanja. Dolazi do supstitucije autoriteta u politici. Istraivanja su pokazala visok nivo autoritarnosti u jugoslovenskom drutvu. 80-tih godina ona je bila vea meu omladinom nego starijima istog nivoa obrazovanja. Naroito je bila izraena u nacionalnim enklavama i predstavljala je mehanizam ouvanja nacionalnog identiteta. Psiholoka uloga autoritarnosti je obezbeivanje grupne identifikacije, etnike kohezije u periodima drutvenih kriza. U tim periodima kada se ljudi oseaju ugroeni, poveava se broj onih koji su netolerantni prema razliitim drutvenim grupama.

37. Shvatanje Ajzenka i Rokia o povezanosti politikih opredeljenja i linosti

Ajzenkovo shvatanje i kritika tog shvatanja: Polazei od svoje ideje o hijerarhijskoj organizaciji stavova (specifine reakcije na pojedine socijalne situacije objedinjuju se u miljenja i mnjenja, ova u stavove, a stavovi u ideologiju), Ajzenk analogno svojoj koncepciji o strukturi linosti pokuava da utvrdi i osnovne faktore na koje se mogu svesti politiki stavovi i politiko ponaanje. Politiko ponaanje ljudi, po njemu, mogue je objasniti kao rezultantu kombinacije dva faktora na koje se mogu svesti stavovi. On razlikuje dve osnovne dimenzije na koje se politiko ponaanje, a i socijalno ponaanje uopte, moe svesti: jednu dimenziju, koju on naziva R-faktorom, a koja prema njemu reprezentuje prihvaene politike stavove i drugu, koju on naziva T-faktorom, a na koju se mogu svesti trajne osobine linosti i to prvenstveno one koje dolaze do izraaja u politikom opredeljivanju. 75

R-dimenzija ili R-faktor predstavlja prelaz od krajnjeg radikalizma do krajnjeg konzervativizma. Oni koji su radikalniji prihvataju tvrdnje iz Ajzenkove skale kao to su: da treba ukinuti privatno vlasnitvo, da treba ukinuti smrtnu kaznu, da je praktikovanje tzv. engleske nedelje zastarelo, da je patriotizam snaga koja ometa mir meu ljudima... Na osnovu faktorske analize odgovora, zakljuuje da se odgovori mogu grupisati u nekoliko optih stavova, pre svega pacifizam, verovanje u drutveni napredak i zastupanje veih sloboda linosti (slobodniji razvod braka, humanost u izricanju kazni...). Oni koji su konzervativniji prihvataju tvrdnje kao to su: da je nacionalizacija industrije nekorisna, da treba razvijati religioznost ljudi, da su obojeni narodi inferiorni, da su graani koji iz odreenog ubeenja odbijaju da prime oruje izdajice... Iz odgovora onih koji prihvataju ove tvrdnje izvodi postojanje 4 opte dispozicije, 4 stava koji karakteriu konzervativnost, po njemu, to su: etnocentrizam, strogost u vaspitanju dece, religioznost i patriotizam (nacionalistiki). Navedeni radikalni stavovi redovno idu zajedno, kao to idu povezano i pomenuta 4 konzervativna stava. Oni ine radikalnu, odnosno konzervativnu ideologiju: dva ekstrema suprotne ideologije na R-dimenziji. R-dimenzija izraava ideoloki sistem karakteristian za odreenog pojedinca. Kod raznih pojedinaca on moe biti manje ili vie ekstreman u jednom ili drugom pravcu. Ideologija se stie tokom ivota. Ajzenk smatra da se ona ui instrumentalnim uslovljavanjem. Kod onih koji su bogatiji, koji imaju vii socijalno ekonomski status, ea su konzervativna politika shvatanja, jer su takva shvatanja za njihove interese korisnija. Obrnuto, kod onih koji imaju nii drutveni status i koji su siromaniji ea su radikalna shvatanja, jer su na osnovu iskustva nauili da su takva shvatanja vie u skladu sa njihovim interesima. Nije manje problematian njegov zakljuak o postojanju druge dimenzije, T-faktora, koji utie na politiko ponaanje. Ovu dimenziju naziva T-faktorom na osnovu Demsovog shvatanja da se mogu razlikovati dva suprotna pola temperamenta. Jedan pol Dems naziva tolerantnim (tenderminded = nean, osetljiv, tolerantan); drugi netolerantnim (toughminded = surov, bezobziran, netolerantan). Ajzenk pokuava da i empirijskim putem proveri i potvrdi postojanje ove dimenzije. On subjektima prezentuje vei broj tvrdnji i zahteva od njih da oznae stepen u kome ih prihvataju, odnosno ne prihvataju. Tvrdnje u toj skali sline su tvrdnjama u Adornovoj F-skali. Na osnovu rezultata faktorske analize zakljuuje da se odgovori mogu grupisati na jednoj dimenziji koja se protee od jednog ekstrema, koji nalazimo kod onih koji odluno prihvataju tvrdnje iz Ajzenkove skale, do drugog suprotnog ekstrema, kod onih koji odluno odbijaju tvrdnje iz Ajzenkove skale. Drugim reima dolazi do zakljuka da se moe govoriti o jednoj optoj dispoziciji linosti, a koja predstavlja dimenziju pod koju se mogu svrstati pojedinci s obzirom na stepen tolerantnosti i netolerantnosti koju pokazuju. Ova T-dimenzija je projekcija osobina temperamenta na oblast socijalnih pojava, ona pokazuje kako ljudi odreenog temperamenta reaguju na drutvene pojave i politika zbivanja, jer temperament ima svoju bioloko fizioloku osnovu datu nasleem, pa Ajzenk zakljuuje da nasledni momenti igraju izvesnu ulogu i u politikom opredeljivanju. *postoje prigovori za oba faktora, ne razumem ih! On kombinacijom ova dva faktora, R i T, pokuava da objasni razne vrste politikog ponaanja, da protumai osnovne uzroke opredeljivanja za odreene politike partije. Kombinovanjem stepena razvijenosti R i T faktora kod pojedinaca pokuava da objasni opredeljivanje za pojedine politike partije u Engleskoj. Za pristalice komunistike partije bili bi karakteristini: visok stepen netolerantnosti i radikalizam; za faiste: visok stepen razvijenosti netolerantnosti i konzrvativizam; za laburiste: razvijenost radikalizma i srednja razvijenost Tdimenzije; za konzervativce: konzervativizam i srednji stepen razvijenosti T-dimenzije; za liberale: razvijenost tolerantnosti i srednja razvijenost R-dimenzije. Zakljuak koji Ajzenk izvodi iz svoje eme je da su konumisti, po svojim osobinama linosti, slini faistima. Oni u istoj meri pokazuju autoritarnu strukturu linosti. Primer 76

Ajzenkovi zakljuci otro su kritikovani u literaturi i njegov zakljuak da se F-skalom ??? dobijaju jednaki stupnjevi autoritarnosti i kod komunista i kod faista, sa se, dakle, F-skalom utvruje i autoritarnost komunista, opravdano je odbaen kao neispravan.

38. Rokievo shvatanje autoritarnosti

Da je Ajzenkov zakljuak da se F-skalom jednako utvruje autoritarnost komunista kao i faista neispravan, pokazuju i mnoga ispitivanja amerikih i engleskih istraivaa o stepenu autoritarnosti kod pristalica razliitih politikih stranaka. Npr. u Adornovoj studiji nalaze se podaci za ispitanike koji sami sebe smatraju i oznaavaju pristalicama komunizma. Ovi podaci pokazuju veoma nizak stepen autoritarnosti. Roki saoptava rezultate ispitivanja pristalica komunizma iz Engleske i konstatuje da je kod njih utvren nii stepen autoritarnosti nego kod pristalica svih drugih partija koji su u istom ispitivanju ispitivani (konzervativaca, liberala, laburista i levih laburista). Iako su uzorci u ovom ispitivanju mali, dobijeni rezultati su od znaaja, jer svi pokazuju veoma niske rezultate autoritarnosti kod komunista. Zato ovi autori, a takvo je miljenje veine istraivaa, zakljuuju da F-skala zaista meri autoritarnost kod pristalica faistike ideologije, a da takve autoritarnosti nema kod pristalica levo orijentisanih politikih partija (koja se meri i utvruje F-skalom). Roki zakljuuje da to ipak ne znai da kod pristalica svih partija nema autoritarnosti. Oni smatraju da kod pristalica svih partija, kao i kod pristalica razliitih pokreta i organizacija, moemo nai pojedince koji pokazuju autoritarnost. Opravdano je zakljuiti da F-skala ne meri kod njih autoitarnost. Oni iz toga izvode: da F-skala meri samo jednu formu autoritarnosti, a da ne meri autoritarnost uopte. Zato oni pokuavaju konstruisati drugaiju skalu za merenje autoritarnosti, koja bi merila optu autoritarnost. Roki smatra da bi takav instrument morao biti slobodan od ideolokog sadraja, da u njemu ne bi smele biti tvrdnje koje se odnose na neto to predstavlja ubeenje ma koje grupe. Optu autoritarnost treba shvatiti kao nain miljenja, a ne kao sistem uverenja. Naziva je dogmatizmom. Glavna karakteristika dogmatizma je da je zatvoren sistem uverenja, zatvorena svest kako se Roki izraava closed mind, vrsto povezan sistem uverenja pri kom se uporno odbija prihvatanje svega to tom sistemu uverenja protivrei. Rokievu ideju da za ispitivanje opte autoritarnosti treba konstruisati takvu skalu u kojoj nee biti tvrdnji iji se sadraj odnosi na neka uverenja o drutvenim pojavama, teko je, pa i nemogue ostvariti. Kod pristalica razliitih ideologija i pokreta postoji veoma irok sistem uverenja. Njihova ideologija esto utie na ocenjivanje raznolikih i mnogobrojnih pojava ivota budui da predstavlja jedan veoma razraen koherentan sistem, pa je uz prihvatanje ili neprihvatanje nekih tvrdnji veoma teko zakljuiti da li je njihovo opredeljivanje posledica odreene vie ili manje dogmatske strukture linosti ili odreene ideologije. Kritiku Rokievog pokuaja iznose neki autori: Braon smatra da bi za utvrivanje opte autoritarnosti trebalo uzeti drugaiji kriterij od Rokievog. Po njegovom miljenju trebalo bi je utvrivati na osnovu toga kakva vrsta informacija dovodi do promene stavova. Ako do promene stavova dovodi naprosto lini autoritet nekog voe, onda imamo posla sa autoritarnou. Kod nekoga ko ne bi posedovao autoritarnost, do promene stavova moglo bi doi samo u sluaju ako postoje odreeni argumenti dovoljno logiki obrazloeni, ili takvi kojima se apeluje na onoga koga ubeujemo. Meutim, ne moe se rei ni da je time naen put za utvrivanje opte autoritarnosti. Nema sumnje, opravdano je pretpostaviti da meu pristalicama svih partija i organizacija ima i pojedinaca koji kao linu osobinu pokazuju i autoritarnost. Ima ih iz prostog razloga zato to politiko opredeljivanje nije determinisano samo ili prvenstveno osobinama linosti. Pokuavajui da nau neki instrument kojim bi se merila autoritarnost uopte, autori vrlo esto ele da ostvare i jednu nameru koja se ne moe smatrati naunom i koja je izraz dosta proirene predrasude i meu naunicima na Zapadu. esto iza tih pokuaja lei namera da se utvrde da i kod pristalica ekstremnih desnih i ekstremnih levih partija postoje sline karakteristike. 77

Uzrok ovakvom miljenju je u dosta proirenom i neopravdanom identifikovanju marksizma i socijalizma sa odreenom njegovom interpretacijom, pre svega sa staljinizmom, dakle u jednoj zabludi, u jednoj predrasudi. Verovatnije je da postoji, upravo kod ubeenih pristalica marksizma, u velikom broju sluajeva neautoritarnost, jer je sutina marksistiko socijalistikog pogleda na svet i ljude humanizam, naroito naglaen u marksistikom uenju, i tolerantan odnos prema ljudima. U mnogim sluajevima marksistika ideologija po sebi ima znaajan uticaj na formiranje neautoritarnih osobina linosti. Opravdano je pretpostaviti da e opte humanistiko gledanje, karakteristino za marksizam, uticati na razvijanje humanosti i tolerantnosti i kod onih pojedinaca kod kojih ove dve karakteristike nisu izrazite line osobine ukoliko oni marksizam i socijalizam zaista sa ubeenjem prihvataju.

40. Socijalni uticaj: poslunost

Posebna oblast socijalne psihologije bavi se pojavama nastojanja i posledicama pokuaja da se utie na nain na koji pojedinci misle, oseaju ili se ponaaju. Postavlja se pitanje: da li su samo autoritarne linosti podlone pokoravanju autoritetu, ili je to sastavni deo univerzalnih zakonitosti procesa socijalnog uticaja. Opstajanje svakog drutva zahteva neki stepen konformiranja u odnosu na socijalne norme. Drutvo trai od ljudi da se povinuju, iskau poslunost, zahtevima koje pred njih postavlja i da se ponekad pokoravaju autoritetima, ali ljudi se ne konformiraju i ne pokoravaju slepo kad god dou u takvu situaciju. Svaki pojedinac ima jedinstven oseaj sopstvenog identiteta. Odbijanje da se pridrui masi moe da ima ozbiljnih posledica za pojedinca: od ostrakizma (odbacivanje od strane grupe) do hapenja ako prekri zakon, ukoliko ne sauva sopstveni oseaj identiteta, posledice mogu biti nisko samopotovanje, nisko samopouzdanje, a u ekstremnim sluajevima depresija i apatija. Poslunost je spremnost za prihvatanje tuih zahteva bez spoljne prisile i pritiska. Meutim, nee uvek doi do pokoravanja korienjem spoljne prisile. Ljudi, ipak, odbijaju da uine ono to se od njih zahteva. Spoljni pritisak esto ima granice efikasnosti, npr. vojnik koji je zarobljen iako se na njega vri otar pritisak, odbija da da podatke koje od njega zahteva neprijatelj koji ga je zarobio. Istraivai o ovoj pojavi reagovanja u suprotnosti sa zahtevom govore kao o pojavi reaktancije ???. Ljudi nastoje da zadre slobodu svoje akcije. Kad im izvreni pritisak izgleda kao neto to ugroava slobodu njihove akcije, oni svoju slobodu uvaju tako to obijaju da prihvate zahtev ili ak na taj nain to uine neto suprotno. Da bi se postiglo potinjavanje nekom zahtevu, esto je uspenije od pojaavanja spoljnog pritiska koristiti druge naine, koristiti angaovanje unutranjih psiholokih faktora. esto se npr. postie prihvatanje neega to elimo da bude prihvaeno na taj nain to se subjektu ukazuje panja, nastoji se uiniti zadovoljnim i raspoloenim. U takvoj situaciji pojedinac se osea obaveznim prema onome za koga ocenjuje da je dobronameran prema njemu, i eli da mu pomogne. Teko mu je da odbije zahtevano i pokazuje spremnost da postupi onako kako se od njega trai. Takvom nainu slian je postupak laskanja ili ingracijacije. Dva su posebna naina kojima se apelovanjem na odreene psiholoke karakteristike pokuava postii prihvatanje zahteva. To su nastojanje da osoba prihvati neki manji zahtev s tim da se posle iznese vei, te korienje oseanja krivice koje se ili namerno izaziva ili za koje je utvreno da postoji. Prvi od tih naina, nastojanje da se obezbedi potinjavanje time to se najpre postie prihvatanje manjeg zahteva, imamo esto u propagandi. Od potencijalnih kupaca trai se da uine neto to je u vezi sa korienjem reklamirane robe, npr. da odgovore da li su zadovoljni uzorkom robe koji je poslat, sa uputstvom da ukoliko nije, mogu robu da vrate. Pokazuje se da je vrlo esto efekat toga da potencijalni kupac postaje stvarni kupac robe. 78

U jednom ogledu traeno je od domaica u jednom amerikom gradu da potpiu peticiju za preduzimanje mera za sigurnost u vonji. Gotovo sve domaice kojima su se obratili saradnici istraivaa, potpisale su peticiju. Nekoliko nedelja posle toga drugi saradnici posetili su iste domaice i grupu drugih domaica od kojih ranije nije traeno da potpiu peticiju. Od svih je sada traeno da pred svoje kue stave plakate, koji su namerno bili veliki i namerno runi, sa pozivom vozaima da voze paljivo. Od onih domaica koje su potpisale peticiju pristalo je 55%, a od onih kojima se obratilo prvi put, i to odmah sa veim zahtevom, prihvatilo je samo 17%. Prihvatanje malog zahteva dovodi do ukljuivanja u odreenu akciju. Osim toga, u konkretnom primeru ogleda, i slika o samom sebi se menja. Kad je neko uzeo makar malo uee u nekoj optoj akciji, kao to su domaice koje su potpisale peticiju za preduzimanje mera za veu paljivost pri vonji, on se ukljuio u drutvenu akciju i na sebe gleda kao na lice koje je postalo aktivno u drutvenom ivotu. Drugi nain korienja unutranjih faktora da bi se postiglo potinjavanje je operisanje sa oseanjem krivice. Kada neko uini neto to sam smatra neispravnim i nepravednim, on se osea krivim. On nastoji da to oseanje krivice umanji na nekoliko naina: 1) tako to e izvriti neko dobro delo koje zahteva izvesno odricanje ili napor i na taj nain postii ravnoteu izmeu ravog i dobrog postupka 2) tako to samom sebi namee neku neprijatnost, izvrenje neke akcije koja mu je neugodna koju inae ne bi uinio i tako samog sebe kanjavao za svoju krivicu 3) tako to pokuava da umanji negativnost svog postupka koji je izazvao oseanje krivice pravdajui taj postupak i nalazei racionalizaciju za njega. Pokazuje se da prva dva naina imaju za posledicu stvaranje vee spremnosti da se prihvate tui zahtevi. Zato se moe izvesti zakljuak da ljudi koji se oseaju krivim lake prihvataju tue zahteve, postaju skloniji da prihvate ono to se od njih trai od osoba koje se ne oseaju krivi. Priznavanje krivice dovodi do redukcije oseanja krivice, ali i do spremnosti na potinjavanje. etiri osnovne tehnike koje utiu na poslunost tj. potinjavanje zahtevu bez spoljne prisile, apelovanjem na odreene psiholoke faktore: 1) UMANJIVANJE NEIJEG SAMOPOTOVANJA na taj nain to se ljudi dovode u situaciju da kau ili urade neto smeno, i to stvara veu podlonost da se povinuju zahtevima da bi povratili ugled. 2) OSEANJE KRIVICE kad je neko uhvaen da radi neto loe, bie skloniji da poslua kasnije zahteve koji mu se upuuju. Oseanje krivice moe se umanjiti: izvrenjem dobrog dela, nametanjem samom sebi neprijatnosti, racionalizujui svoj lo postupak 3) RECIPRONOST ljudi kojima je prethodno uinjenja neka usluga bie skloniji ka poslunosti, nego oni kojima nije uinjena usluga. 4) NOGA U VRATA osoba prvo zatrai malu uslugu, a zatim sledi zahtev za mnogo veom efikasno sredstvo da se ovek navede da poslua zahtev: veliki runi natpis vozi paljivo. Ljudi su u osnovi skloni da uine uslugu i ne opiru se da posluaju male zahteve. Kad su ve jednom pristali na mali zahtev, oni pokuavaju da odre konzistentnu (pozitivnu) sliku o sebi i oseaju se obaveznim da nastave sa prihvatanjem zahteva koji slede.

41. Socijalni uticaj: konformizam (eksperimentalna istraivanja konformizma)

erif eksperiment sa optikom iluzijom tzv. autokinetikim efektom je pokazao da se ljudi konformiraju grupnim normama kad se nau u nejasnim ili novim situacijama. U mranoj sobi na ekran je projektovana svetla taka i u tim uslovima nepomina taka izgleda kao da se pomera. Od subjekata je traeno da procene opseg pomeranja. Kad su subjekti bili sami u sobi, njihove procene su pokazivale veliku varijabilnost. Kad je od iste osobe traeno da ponovi zadatak, ona je formirala svoj sopstveni standardni opseg procene u koji su se uklapale sve njene procene. Ali, izmeu pojedinaca su postojale velike razlike u veliini tog standardnog opsega, npr. kod nekoga je to bilo 20-30 cm, a kod drugog 60-80 cm. 79

Meutim, kad je u sobi bilo vie osoba (dve ije su procene prethodno bile sline i jedna ije su se procene veoma razlikovale) i kad je od njih traeno da glasno saoptavaju svoje pojedinane procene kretanja take, dolazilo je do ujednaavanja procena: pojedinac koji se ranije razlikovao u procenama pribliio se procenama ostale dvojice. On se konformirao grupnoj normi. U eksperimentima u kojima je odmah uvedena grupa subjekata (koji nisu svi prethodno imali svoj referentni okvir procene), znai jedan nov i dva iskusna subjekta, dolazilo je do prilagoavanja procena u pravcu procena koje je davala veina. Na osnovu istraivanja erif je doneo zakljuke o ponaanju pojedinca u grupi. Istie pojavu konvergencije sudovi i norme pojedinaca kada su u grupi i ocenjuju iste objekte konvergiraju jedni drugima i postaju slini. Konvergencija koja je konani rezultat pribliavanja nije prosek pojedinanih ocena, jer je uticaj nekih lanova grupe vei od uticaja drugih. Obrazuje se slian sud i norma opta ili grupna norma. Obrazovanje zajednike norme nastaje bre ako pojedinci nisu prethodno formirali svoje individualne norme. Kada kasnije, poto su formirali zajedniku normu, sami bez prisustva drugih reaguju, lanovi grupe se ponaaju u skladu sa formiranom normom. Grupne norme predstavljaju kompromis lanova grupe na osnovu odstupanja od ranijih individualnih normi. Kasnija istraivanja drugih autora otkrila su da pojava kolektivne norme nije tako automatski proces, kako je erif pretpostavljao. Uticaj grupe na konformiranje sa prethodno formiranim normama e biti vei: 1) to je vea nejasnost situacije i manje iskustvo pojedinca sa takvom situacijom 2) kada se pojedinci u grupi doivljavaju kao bliski (prijatelji) ili ako se opaaju kao slini 3) kada su subjekti uvereni da je fenomen koji procenjuju stvaran, a ne samo optika iluzija (kada im se unapred kae da je to optika iluzija, konvergencija je manja). Aov eksperiment: U erifovom ogledu utvreno je da u nedovoljno odreenoj, ak i perceptivnoj situaciji na nae sudove odluno utiu sudovi osoba sa kojima smo u kontaktu. A u ogledima eli da proveri kako e se ponaati subjekti kada se sretnu, sa jedne strane, sa sasvim odreenom i jasnom perceptivnom situacijom i, sa druge strane, sa namerno netanim sudovima lanova grupe o toj odreenoj i nedvosmislenoj situaciji. Objekt suenja su razlike meu vertikalnim linijama, dovoljno uoljive i o kojima, kada nema pritiska grupe, subjekti bez dvoumljenja donose tane sudove. U ogledima, ispitanici se nalaze suoeni sa, prema dogovoru sa istraivaem a o kome ispitanici ne znaju, namerno pogrenim sudovima lanova grupe. A je pretpostavio da e u takvoj nedvosmislenoj perceptivnoj situaciji uticaj neispravnih grupnih sudova biti sasvim malen. Meutim, pokazalo se da je i u takvoj situaciji bio znatan. Zamislio je eksperiment u cilju istraivanja konformiranja grupnom pritisku. On je prvi uveo pojam konformizam u objanjenjima ovakvih fenomena. Osnovni eksperimentalni obrazac sastojao se u prezentiranju subjektima (studentima) jedne linije standradne duine i tri linije koje je trebalo porediti sa njom. Subjekti su imali jednostavan zadatak da procene koja od tri linije je najblia po duini standardnoj. A je dovodio svoje naivne subjekte u sobu gde je bilo jo 7 ljudi (njegovih saradnika koji su bili instruisani kako da daju procene). Trebalo je da svi glasno saopte koju od tri linije smatraju po duini istom ili najslinijom u odnosu na standardnu. Naivni subjekti su postavljeni na kraj reda tako ad su mogli da uju prethodne peocene svih drugih i tek onda da daju svoju procenu. Bilo je 18 zadataka, tj. konfiguracija linija koje je trebalo procenjivati. Kod prva dva zadatka, instruisani subjekti je trebalo da daju ispravan odgovor, a kod svih sledeih primera trebalo je da svi daju pogrean odgovor. Kontrolna grupa studenata davala je procene duine linija u situaciji odsustva grupnog pritiska. Aa je interesovalo da li e se subjekti konformirati jedinstvenim mada pogrenim procenama veine. 80

Subjekti iz kontrolne grupe u 95% sluajeva davali su taan odgovor, za razliku od njih u prisustvu jedinstvene grupe koja je namerno davala pogrene procene 80% subjekata se bar jednim sloilo sa netanim procenama veine, 8% se svaki put sloilo proseno, subjekti su se konformirali procenama veine izmeu 4-5 puta u 12 pokuaja. A je intervjuisao svakog subjekta posle eksperimenta. Oni koji su se konformirali iznosili su razliite razloge svog ponaanja: - da je grupa u stvari bila u pravu, - da nisu eleli da pokvare nalaze eksperimenta, - da nisu eleli da unesu disharmoniju i konflikt u grupu. Oni koji se nikada nisu konformirali izjavili su ili da su bili uvereni u svoju procenu, ili da su mislili da su drugi u pravu, ali nisu mogli da se sloe jer oni sami nisu tako videli. Znai, nije se promenila percepcija pod uticajem slepe sugestije veine ili autoriteta, ve su subjekti racionalizovali, iznosili racionalne razloge za, svoje konformiranje. U osnovi ove pojave je kognitivni, a ne perceptivni proces (stepen uverenosti u svoj sud). A je izveo niz ovakvih eksperimenata varirajui broj prisutnih osoba. Pokazalo se da je uticaj jedne osobe veoma mali, da se poveava sa brojem osoba, ali da je dodatni uticaj posle broja od 4 osobe neznatan (posle odreene take, apsolutna veina nema uticaja). Takoe, broj konformiranja se smanjivao ukoliko je razlika u duini linija bila oiglednija, tei i nejasni zadaci proizveli su vie konformiranja, kao i ako se meu instruisanim subjektima izdvajao neko ko bi, ipak davao korektne procene. A nije tvrdio da je pogreno konformiranje u ovom smislu predominantan ili tipian odgovor pojedinaca, ve samo ukazuje na to da se ono u takvim situacijama pojavljuje. U drugim eksperimentima u kojima od subjekata nije traeno da javno iznesu svoj sud, konformiranje je bilo znatno manje. Kelman re je o delovanju razliitih procesa konformiranja kad se sud iznosi javno odnosno privatno: javnom pristajanju i privatnom usvajanju (internalizaciji). Javno pristajanje javno se konformira grupnim normama, ali privatno podrava drugaije miljenje, pojedinac je ovde pod normativnim pritiskom da se konformira. Internalizacija ili privatno prihvatanje kad pojedinac veruje da je grupa u pravu i prihvata ta uverenja lino, re je o informacionom pritisku, grupa prua informacije o realnosti koju treba interpretirati. to je situacija nejasnija, vei je informacioni pritisak, to je situacija jasnija vei je uticaj normativnog pritiska ka konformiranju.

Konformizam:
Obino se izuava kao karakteristika grupnog ponaanja i u odnosu na poslunost razlikuje se na dva naina: 1) obuhvata promenu u ponaanju u skladu sa ponaanjem grupe ili socijalnom normom 2) re je o pritisku od strane grupe ljudi, a ne o zahtevu nekog pojedinca. Konformizam je promena u ponaanju ili uverenjima u pravcu grupnih ponaanja i uverenja, a koja je proizvod stvarnog ili imaginarnog grupnog pritiska. Rot smatra da je ova definicija suvie uska, do konformiranja moe doi zbog grupnog pritiska, ali i zato to se prihvata ponaanje veine kao model, da bi se izbegao napor sopstvenog traenja odgovarajueg ponaanja u datoj situaciji. Faktori koji utiu na konformiranje: - normativni socijalni uticaj vei je u situacijama licem u lice, nego kada se ljudi izjanjavaju privatno - privlanost grupe za pojedinca, to je privlanija vee je konformiranje 81

referentnost grupe, grupe koje nam se dopadaju i sa kojima se poredimo imaju posebno snaan uticaj na konformiranje ljudi koji imaju visoko samopotovanje, manje se konformiraju ljudi koji sebe smatraju kompetentnim u nekoj oblasti manje se konformiraju od onih koji sebe smatraju nekompetentnim potkrepljenje (nagrada) pojaava konformizam odsustvo konsenzusa u okviru veine smanjuje konformiranje pojedinca strah da e neko biti identifikovan kao onaj ko odstupa od veine, donekle poveava konformiranje

42. Konformizam u irem socijalnom kontekstu

Dva znaenja pojma konformizam: I znaenje: konformizam kao vid socijalne interakcije osnovni rezultati socijalne interakcije su konformiranje drutvenim normama, saradnja meu pripadnicima grupe i odgovornost za zajednike ciljeve. Svako drutvo tei da ih institucionalizuje kao kulturne vrednosti i da, procesom socijalizacije, formira pojedinca koji je u osnovi konformista, kooperativan i socijalno odgovoran. Prilagoavanje oblicima ponaanja koje od njega drugi oekuju (roditelji, vrnjaci, kola...) u ovom smislu konformizam znai drutvenu prilagodljivost, prihvatanje zajednikih vrednosnih sistema i ponaanja. Konformizam omoguava stabilnost, ali onemoguava promenu. II znaenje: u kriznim drutvenim situacijama, situacijama promena, konformizam je prepreka drutvenim promenama. U ovom smislu znaenje konformizma je negativno, kao nekritiko prihvatanje normi i ponaanja bez sopstvenog osmiljavanja injenica, linog stava, kao prikrivanje vlastitih interesa i slabosti zaklanjanjem iza bezlinosti grupe. Ova dva znaenja se ne iskljuuju, mada ih treba posmatrati kao dve kvalitativno razliite pojave potreba prihvatanja odreenih oblika ponaanja kao pretpostavke realizacije zajednikih vrednosti, sa jedne, i potreba za samostalnou, kritikim preispitivanjem sadraja socijalizacije kao pretpostavkom daljeg razvoja, sa druge strane. Vilis razlikuje tri osnovna tipa konformizma: 1) normativni podrazumeva neposredni grupni pritisak, postojanje manifestne grupne norme i vrednosti u ijem se sklopu odreeni vidovi ponaanja nagrauju, a drugi kanjavaju. Prisutan je kada grupa ima neposrednu vanost za pojedinca. Postoje dva oblika ispoljavanja: - interesni (instrumentalni) pojedinac je svestan nagrade i kazne. Poto je opasno neslagati se, pojedinac se javno saglaava sa grupom sve dotle dok opaa situaciju pretnje, ali se intimno u sebi ne slae. - iskreni pojedinac se javno i privatno slae sa grupom, slaganje je stabilno i trajno i onda kad ne postoji grupni pritisak. U osnovi je interalizacija (pounutrenje) grupnih normi. Deker je smatrao da je podvrgavanje grupnim normama, osnova autoritarnosti. 2) informacioni postoji u situacijama koje su nejasne, neodreene, ambivalentne u kojima pojedinac nema sigurnu osnovu za samostalno prosuivanje (kao u erifovom eksperimentu). Poto je nesiguran, pojedinac trai oslonac u nekom autoritetu i povodi se za onima za koje misli da poznaju problem. 3) udvoriki postoji kad pojedinac eli da bude prihvaen i priznat od strane drugih, mada ne postoji grupni pritisak. Posebno se javlja u situacijama hijerarhijske strukture i zavisnosti pojedinca (karijerizam). Anticipativna socijalizacija je usvajanje ponaanja vezanog za odreene uloge ili status koji se tek oekuju. 82

Festingerova teorija socijalnog poreenja daje objanjenje motivacione osnove konformiranja: ljudi tee da procenjuju svoja uverenja, sposobnosti, stavove, uporeivanjem sa drugim ljudima, a drugi kao referentna grupa, (tj. kao standard koji predstavlja uputstvo za odgovarajue ponaanje), ona daje informaciju o odgovarajuem ponaanju ili ponaanju koje se od nas oekuje (informativni konformizam). Drugi su tako uvek osnova naeg samo-vrednovanja. Nae pozitivno samo-vrednovanje, pak poveava nae samopotovanje i samopouzdanje. Otuda poriv da se socijalno prilagodimo. Moemo se konformirati i da bi izbegli konflikte (normativni konformizam), da ne bismo trali iz grupe, tj. da podrimo grupnu koheziju. Zadovoljiti druge moe biti i samo po sebi nagraujue. Koji vid konformiranja e se jviti zavisi od socijalnog konteksta. Suprotni pojmovi: nekonformizam i antikonformizam pojedinac nije nezavistan od grupe, ve ili samerava??? svoje ponaanje datoj grupi i ponaa se suprotno, ili odbacuje norme jedne, a prihvata norme druge grupe. Nezavistan pojedinac je osloboen svakog sameravanja svog ponaanja grupi, on se moe konformirati, ali na osnovu sopstvenih nezavisnih procena i sudova da je dato ponaanje adekvatno situaciji. Izvori konformistikog ponaanja: 1) URBANIZACIJA, modernizacija, ukidanje primarne zajednice, stvaranje sekundarnih socijalnih odnosa praeno je gubitkom privatne sfere i razvojem povrnih interakcija meu ljudima. Konformizam prema zajednici zamenjen je konformizmom prema drutvu, podlonost prema autoritetu porodice zamenjena je podlonou prema autoritetu drave i svih oblika vlasti. 2) SREDSTVA MASOVNIH KOMUNIKACIJA sve vie zamenjuju neposredno primarno komuniciranje, postaju informativna i formativna; informacija je osnova socijalne moi. Pojedinac trai oslonac u drugome ko zna. Potreba za razumevanjem i sistematizacijom sloenog sveta; javlja se pojaana stereotipizacija (smisao u smuslu koji drugi daju). 3) NAGLE PROMENE KULTURNIH OBRAZACA nemogunost praenja naglih i estih drutvenih promena (vrednosnih, tehnolokih) dovodi do tenje ka prihvatanju interpretacija onih o kojima se misli da znaju i konformira se sa njima. 4) POLITIZACIJA DRUTVA snane politike konfrontacije, ideologizacija politikih odnosa, koji kao izraz odreenih socijalnih interesa prilaze interesima drugih, insistirajui na sopstvenom. U jako politizovanom drutvu niko ne ostaje po strani, trai se opredeljlenje po svaku cenu lojalnost stranci, dravi, pojedinac ne moe da bude neutralan, od njega se trai podrka i akcija.

43. Socijalni uticaj: pokoravanje autoritetu

Ljudi esto relativno lako i bez otpora prihvataju da uine neto to se od njih zahteva iako taj zahtev ne samo da nije obrazloen i opravdan nego esto nije ni u skladu sa principima ponaanja ljudi niti sa etikim normama. Ljudi ne samo da se lako konformiraju tj. da pod pritiskom grupe menjaju svoja shvatanja i ocene, nego su spremni da postupaju prema tuim zahtevima iako se ti njihovi postupci mogu opravdano oznaiti nehumanim i neetikim. Da postoji spremnost za potinjavanjem tuim zahtevima u odreenim uslovima, ak i u sluaju da se zahtevaju postupci koji se nikad ne bi inili kad takvog zahteva ne bi bilo i koji su u suprotnosti sa prihvaenim normama i principima, potvruje laboratorijski ogled Majlgrema. Majlgrema je na istraivanje podstakla spremnost ljudi da se pokoravaju nalogu razliitih vrsta autoriteta i onda kada je izvravanje naloga suprotnost svakoj humanosti i etikim principima. Bez 83

ove spremnosti ne bi bilo mogue najmasovnije unitavanje do koga je dolo dolaskom nacista na vlast u Nemakoj. On je postavio kao zadatak ispitivanje da proveri dokle e ii spremnost ljudi da na zahtev nekog autoriteta nanesu drugim osobama, sa kojima nisu bile ni u kakvom kontaktu i koje ne poznaju, teke povrede, pa i smrt. Da bi to istraio organizovao je dosta sloen eksperiment: subjektima, dobrovoljcima u eksperimentu reeno je da e se prouavati efekat kanjavanja na uspenost u uenju. Ispitanicima je reeno da e biti obrazovani parovi subjekata. U svakom paru jedan lan e biti uitelj koji e primenjivati kaznu, a drugi e biti uenik na kome e biti primenjena kazna. U stvari, onaj lan u paru koji je dobio ulogu uenika radio je tano prema uputstvu istraivaa. Stvarni ispitanici u istraivanju bili su oni subjekti kojima je dat zadatak da izvravaju kaznu kada se pokae neuspeh u uenju, oni koji su imali ulogu uitelja. Ovim ispitanicima je reeno da je njihov zadatak da postignu da drugi lan u paru upamti listu rei i da za svaku njegovu greku primeni kanjavanje. Kanjavanje e biti elektrinim okovima koje ispitanik moe sam da izazove koristei generator u laboratoriji. Na generatoru su oznaeni stupnjevi inteziteta od 15-150 volti. Na generatoru su bili i natpisi kojima je oznaeno da se daje slab ili jak el. ok. Subjektima uiteljima pre poetka dat je ok od 15 volti, dosta jal el. ok, ali jo bezopasan, dat je radi toga da se uvere da e manipulisati stvarnim el. okovima. Drugi subjekt u paru, koji je bio u saveznitvu sa istraivaem, trebalo je daje veliki broj pogrenih odgovora. Broj tih pogrenih odgovora trebalo je da bude toliki da je uitelj uskoro po poetku uenja mogao da primeni veoma jake okove. Istovremeno mu je dato uputstvo kako treba da reaguje na svako pojaanje el. oka jer to nisu stvarni el. okovi. Saradnici istraivaa trebalo je da kada njihov uitelj primeni ok od 75 volti da ponu da prigovaraju, da stenju, od 120 volti da trae da se prekine sa ogledom i da izjave da ne ele da uestvuju u ogledu, kod 180 volti da viu da ne mogu vie izdrati bol, kod 270 volti da odaju glasove kao da su agoniji, kod 300 volti da odbijaju svaki odgovor naglaavajui da nee vie uestvovati i da se smatraju osloboenim svake obaveze. Subjekti uitelji, kad bi se obratili sa pitanjem ta treba da rade poto bi uli proteste, odbijanje, stenjanje, glasove koji su liili na agoniju, eksperimentator bi odgovarao da treba da produe sa zapoetim istraivanjem. Eksperimentator je davao uputstva da, i onda kad tobonji uenici vie ne daju odgovore, produe sa poveanjem okova i da neodgovaranje tretiraju kao pogrean odgovor. Ogled je bio zavren kada su ispitanici uitelji odluno odbili da produe sa daljim davanjem okova. Subjekti u ovom ogledu bili su odrasli mukarci izmeu 20 i 50 godina raznih zanimanja. Rezultati ovog istraivanja su: A) kad je rtva bila u odvojenoj sobi, a ispitanici nisu mogli ni da je vide ni da uju nita drugo osim protestvovanja rtve lupanjem o zid, 66% ispitanika je ilo do kraja u davanju el. okova, a samo 34% je odbilo ranije da produi sa eksperimentom. B) kad rtvu nisu videli, ali su mogli da uju sve njene glasove, proteste i albe, do kraja eksperimenta je ilo 62,5% C) kad je rtva bila u istoj prostoriji sa ispitanikom, na pola metra udaljenosti od nje, 40% je ilo do kraja D) kad je rtva bila u sobi i pri davanju oka intezivnijeg od 150 volti, zahtevajui da se prekine ogled, odbijala da sama stavi ruku na predmet preko koga je toboe dolazila struja, tako da je ispitanik bio prisiljen da sam stavi silom ruku tobonjeg uenika na plou, 30% je ilo do kraja ogleda. Rezultat ovog ogleda pokazuje da se 2/3 subjekata povinuje nalogu da drugoj osobi nanese smrtonosne povrede, ne obazirui se na njene molbe i preklinjanja da to ne uini, a u sluaju da ne vidi rtvu. Kad ne samo uje, ve i vidi rtvu, jo uvek 40% ispitanika ini sve to se od njih zahteva. ak 30% ispitanika stavlja silom ruku rtve na aparat da bi rtve mogle biti izloene smrtonosnim okovima.

44. Socijalni uticaj: uticaj preuzetih uloga

84

Autoritet ukljuuje dve komponente: pravo da se zapoveda mo koja mu to omoguava. Za Vebera je legitimitet pravo da se upravlja zasnovano na socijalnoj organizaciji. Postoje tri tipa legitimnosti autoriteta: tradicionalni, harizmatski, racionalno birokratski. U modernim drutvima autoritet se smatra svojstvom uloge. On je u osnovi relacioni pojam, jer podrazumeva odnos izmeu uloga dva aktera nosioca autoriteta i podreenih, npr. uloga autoriteta dozvoljava im da postavljaju neke zahteve graanima, a uloga graana obavezuje ih da prihvataju te zahteve. Jedna vrsta socijalnog uticaja proistie upravo iz uloge koju neko ima: roditelj, uitelj, policajac, i norme i oekivanja o ponaanju koja su povezana sa njom. Znaajan psiholoki efekat preuzimanja uloga jeste da se lini identitet zamenjuje grupnim identitetom ili onim koji je vezan za ulogu, jer to pojedincu daje anonimnost. Posledica toga moe biti tzv. Deindividuacija gubljenje socijalnih, moralnih i societalnih ogranienja (normi) u pogledu nekih vidova ponaanja. Zimbardo je (1973) istraivao efekat deindividuacije kao posledice preuzimanja odreenih uloga, a ta kontroverzna studija poznata je kao Stanfordski zatvorski eksperiment koji istrauje interpersonalnu dinamiku u zatvorskim uslovima. Deo univerzitetske zgrade pretvoren je u zatvor sa tri elije, samicom i straarskom sobom. Subjekti su 21 dobrovoljac koji su fiziki i mentalno procenjeni kao stabilni, od toga 9 zatvorenici, a 12 straari. Zatvorenicima je reeno da e biti pod stalnom prismotrom, da e im neka graanska prava biti uskraena, ali da nee biti fizikog zlostavljanja. Straarima je naloeno da treba da odravaju razuman stepen reda u zatvoru kako bi on uspeno funkcionisao. Zatvorenici su bili uhapeni u svojim kuama od strane policije, dovedeni u zatvor, svueni i naterani da se okupaju, obueni u zatvorska odela, sa najlon kapama koje je trebalo da simuliraju kratko oianu kosu, brojeve, lance na nogama i rukama... Straari su nosili uniforme, zatamljene naoare za sunce, svakome je data drvena palica i pitaljka. Data su im iroka ovlaenja. Svi su boravili u zatvoru sve vreme. Na iznenaenje istraivaa, stvari su ubrzo izmakle kontroli i eksperiment je morao biti okonan za svega 6 dana, trebalo je da traje dve nedelje. Veoma brzo subjekti su izgubili kontakt sa realnou i pokazali su se odreeni oblici ponaanja: zatvorenici su sebe poeli da potcenjuju, postali su veoma pasivni i poeli su da prave planove da napadnu straare. Straari su postali sve agresivniji i sadistiki raspoloeni, nastojali su da demonstriraju totalnu kontrolu nad zatvorenicima, npr. odlazak u toalet tretirali su kao privilegiju, a ne pravo. Sve u svemu, efekat na zatvorenike je u toj meri bio dehumanizujui da je petoro njih moralo da bude puteno zbog depresivnosti, plakanja i akutne anksioznosti. Kada je eksperiment zavren oni su ispoljili veliko olakanje, ali su straari bili nesreni poto su otkrili da je oseanje moi veoma uzbudljivo. U zakljuku eksperimenta istraivai su naglasili da su za manje od nedelju dana natproseno inteligentni i emocionalno stabilni pripadnici amerike srednje klase postali patoloki i antisocijalni. I zatvorenici i straari su veoma brzo preuzeli stereotipno ponaanje povezano sa ulogama koje su im dodeljene, pokazujui karakteristike linosti i ponaanje koje im je u normalnim uslovima potpuno strano. Istraivanje je ubedljivo pokazalo kako uloga (osoba) moe da preuzme osobu (ulogu) i pomeri line i etike standarde pojedinca u drugi plan. Ove eksperimente mnogi autori su smatrali neopravdanim sa etikog, zakonskog i praktinog stanovita. Osnovno pitanje je zato je potrebna simulacija kada postoje pravi zatvori i mogunost primene metode opservacije sa uestvovanjem. Osnovno opravdanje je u nameri istraivaa da pobiju tzv. dispozicionu hipotezu tj. postavku da je za ovakvo ponaanje u prirodnim uslovima odgovorna ljudska priroda ili trajne osobine linosti 85

baterije za merenje osobina linosti koje su primenjene pre eksperimenta nisu predviale mogunost da se ispolji ovakvo ponaanje.

45. Zloini poslunosti

Specijalan sluaj socijalnog uticaja istraivani su kao studije sluaja povod je Mi Laj masakr. Pokolj kod Mi Laja primer je one vrste nasilja koji se moe nazvati tolerisanim masakrom inom neselektivnog, svirepog i sistematskog masovnog nasilja koje sprovode pripadnici vojske ili paravojnih formacija tokom zvanino tolerisanih akcija nad bespomonim civilima, meu kojima ima starijih ljudi, ena i dece. Seamo se nacistikog konanog reenja za Jevreje, turskog pokolja Jermena, velikih istki u Sovjetskom Savezu, Masakara u Indoneziji, Bangladeu, Bijafri, Junoj Africi... Njihove zajednike odlike su konekst i cilj takvog nasilja. Tolerisani masakri najee se dogaaju u kontekstu ire politike koja je eksplicitno ili implicitno genocidna smiljena da uniti celinu ili deo kategorije ljudi odreene po etnikim, nacionalnim, rasnim, religijskim kriterijumima. Takva politika moe biti cilj po sebi, svesno usmerena na sistemsko i samosvrhovito istrebljenje jedne grupe stanovnika to je bio sluaj sa holokaustom tokom II svetskog rata. Druga karakteristika tolerisanih masakara je da ljudi koji su njihov cilj ne predstavljaju nikakvu pretnju poiniocima nasilja i ne uestvuju ni u kakvim neprijateljskim akcijama protiv njih. rtve su bespomoni civili ene, deca, stariji ljudi. Postoje istorijski i situacioni razlozi koji objanjavaju zato odreene grupe postaju rtve tolerisanih masakara, a u njih ne spadaju neposredna opasnost po napadae ili nasilje prema njima. Naprotiv, odabir tih grupa za metu zloina u datom trenutku moe se povezati sa njihovim mestom u irem politikom kontekstu. Njihovo eliminisanje moe se smatrati korisnim sredstvom ili se njihov ivot smatra preprekom u sprovoenju politike. U tim prilikama gotovo da uopte ne postoje uslovi koji obino pruaju bar neki stepen moralnog opravdanja za nasilje. Ni razlog za nasilje ni njegova svrha nisu takvi da bi se mogli opravdati. Kada govori o uesnicima u nacistikim pokoljima, Hana Arent insistira na tome da oni nisu sadisti ili ubice po prirodi. Naprotiv, sistematski su iskljuivani ljudi koji izvlae psiholoko zadovoljstvo iz onoga to ine. Mrnja i bes igraju znaajnu ulogu u tolerisanim masakrima. Karakteristino je da postoji duga istorija mrnje prema grupama koje su trpele nasilje, mrnje zbog koje mogu da postanu pogodne rtve. Neprijateljstvo igra vanu ulogu i u trenutku kad se zloin dogaa. Na primer, Liftonovi opisi Mi Laja navode da su ti zloini bili praeni optom pomamom i izrazima besa i osvete prema rtvama. Ali, ne bi se moglo rei da neprijateljstvo prema rtvi inicira te nasilnike radnje. Izrazi besa u takvim situacijama ne mogu se smatrati posledicom nasilja, ve njegovim uzrokom. Pomou njih poinioci mogu da objasne, racionalizuju svoje nasilne radnje. Bes nije primarni izvor takvog nasilja. Neprijateljstvo prema rtvi, istorijski ukorenjeno, znaajno doprinosi nasilju, ali vie tako to dehumanizuje rtve nego to direktno navodi na nasilje protiv njih. Tolerisani masakri ne mogu se adekvatno objasniti postojanjem psiholokih sila bilo da su to dispozicije za uestvovanje u krvoednom nasilju ili neprijateljstvo prema rtvi koje bi bile toliko snane da moraju nai izraz u nasilnikim aktima, nesputanim moralnim obzirima. Glavni podstrek za ovu vrstu nasilja proistie iz politikog procesa. Pitanje koje zahteva psiholoku analizu glasi: zato je toliko mnogo ljudi voljno da izraava i pravda politiku ili da uestvuje u politici koja poziva na masovno ubijanje nezatienih civila? Zato je mnogo pounije sagledati ne motive za nasilje, nego uslove pod kojima uobiajene moralne inhibicije prema nasilju slabe. Moemo identifikovati tri drutvena procesa pogodna za razvijanje takvih uslova: autorizaciju, rutinizaciju, dehumanizaciju. 86

Putem autorizacije data situacija se tako jasno odreuje da je pojedinac osloboen odgovornosti da vri lini moralni izbor. Putem rutinizacije, radnje se tako organizuju da ne postoji mogunost za postavljanjem etikih pitanja. Putem dehumanizacije stavovi uesnika u zloinu prema rtvama i prema drugim akterima dobijaju takvu strukturu da odnose izmeu njih nije niti potrebno niti mogue sagledati sa stanovita morala. AUTORIZACIJA: Tolerisani masakri se dogaaju u situacijama koje kontrolie vlast, situacijama u kojima za mnoge uesnike vie ne vae moralna naela koja obino vladaju u meuljudskim odnosima. Zbog toga, kad se nasilje eksplicitno naredi, ohrabruje, odobrava ili dozvoljava od strane legitimne vlasti, raste i spremnost ljudi da ga ine i pravdaju. injenica da su odobrene, autorizovane, njih automatski opravdava. Sa bihejvioristikog stanovita, autorizacija uklanja potrebu za prosuivanjem ili vrenjem izbora. Ne samo da uobiajena moralna naela postaju nedelotvorna, nego se najee, i to posebno kada su nasilne radnje eksplicitno nareene, namee drugaija vrsta moralnosti, povezana sa dunou da se potuju naredbe nadreenih. Simptomatino je da u situaciji koju kontrolie vlast pojedinci oseaju obavezu da se pokoravaju nadreenjima nadlenih, bilo da ona odgovaraju njihovim linim sklonostima ili ne. Dokle god prihvataju legitimnost nareenja i vlasti koje ih izdaju, oni smatraju da nemaju izbora. Osnovna struktura situacije u kojoj postoji legitimna vlast zahteva od potinjenih da se ponaaju u skladu sa svojim obavezama, a ne prema linim sklonostima oni mogu da budu otvoreno nepokorni jedino ako ospore legitimnost vlasti. Ljudi se esto bespogovorno pokoravaju ak iako ponaanje na koje su se obavezali moe povui sa sobom velike line rtve ili naneti drugima veliku tetu. Vana posledica je to to uesnici esto sebe ne smatraju lino odgovornim za posledice svojih dela. Poto smatraju da nemaju izbora u tome to ine, oni ne oseaju ni linu odgovornost. Kao vrioci radnje oni nisu linosti, nego tek produena ruka vlasti. Zbog toga oni, kada njihove radnje nanose veliku tetu drugima, mogu da se oseaju relativno osloboenim od krivice. Glavno merilo vojnog uspeha bio je bilans leeva, broj poginulih neprijateljskih vojnika. Akcije pod parolom pronai i uniti, ustanovljavanje zona za slobodno otvaranje vatre, korienje protivpeadijskog naoruanja, bombardovanje itavih sela za koje se sumnjalo da kriju gerilce, prisilno preseljenje velikog dela seoskog stanovnitva i unitavanje ogromnih umskih prostanstava, pomogli su da se ozakoni masovno nasilje poput onog u Mi Laju. Po nekim postupcima u Mi Laju moglo bi se pomisliti da je odnos prema vlastima poivao na bespogovornoj poslunosi prema nareenjima odozgo, ma kako destruktivne bile radnje koje su ona zahtevala. RUTINIZACIJA: Procesi autorizacije stvaraju stanje u kom se ljudi uputaju u neku radnju ne razmiljajui o njenim posledicama i ne donosei prave odluke. Kad jednom naine prvi korak, oni dospevaju u novo psiholoko i socijalno stanje u kome su pristisci da nastave dalje veoma snani. Uprkos tim silama, i s obzirom na prirodu radnji u okviru tolerisanih masakara, ovek bi se mogao ponadati da e se moralne skrupule ipak pojaviti, ali verovatnoa moralnog otpora drastino se smanjuje ako se radnja transformie u rutinsku, mehaniku, potpuno programiranu operaciju. Rutinizacija ima dve funkcije. Prvo, ona smanjuje potrebu za donoenjem odluka, pa tako smanjuje i broj situacija u kojima se mogu javiti etika pitanja. Drugo, zahvaljujui njoj mogu se izbei implikacije takvih radnji, jer se vrilac usmerava na detalje posla pre nego na njegovu sutinu. Ovaj efekat se lake postie kod ljudi koji u tolerisanim masakrima uestvuju izdaleka iz svojih kancelarija ili ak iz kabina u bombarderima. Rutinizacija se odvija i na nivou individualnog poinioca i na organizacionom nivou. Izvrenje pojedinanog posla izdeljeno je na niz odvojenih koraka koji se uglavnom izvode na 87

automatizovan i ve ustanovljen nain. Tako se lake zaboravlja priroda proizvoda koji proistie iz tog procesa. Kada porunik Keli za Mi Laj kae da nije bilo nita naroito, on verovatno misli da je sve bilo pitanje rutine, posao kao i svaki drugi posao. Organizaciono gledano, zadatak se deli na razne kancelarije, od kojih je svaka odgovorna za njegov manji deo. Tako se rasipa odgovornost i limitira se saldo i domaaj neophodnih odluka. Organizacioni procesi doprinose daljem ozakonjenju radnji svakog uesnika. Postupajui rutinski, razliite jedinice podravaju jedna drugu u uverenju da je sve to se dogaa valjda savreno normalno, ispravno, zakonito. Zajednika iluzija da svi oni uestvuju u zakonitom poduhvatu pomae uesnicima da prilagode svoje aktivnosti drugim ciljevima, kao to su efikasnost njihovog rada, produktivnost. Proces ustaljivanja zverstava tei je ukoliko postoje stalni signali o pravoj svrsi itavog poduhvata. Administrativne jezike doskoice pomau da se ta svrha prikrije, npr. SS je imao zbirku jezikih pravila, Sprachregelungen, kojima se parafrazirao program istrebljenja. ifre za ubijanje i likvidaciju bile su konano reenje, evakuacija, poseban tretman. Rat u Indokini dao je sopstvenu zbirku eufeminizama, kao to su preventivno reagovanje, pacifikacija i prinudni plan urbanizacije i modernizacije. Pomou eufeminizama uesnici tolerisanih masakara svoje postupke mogu da razdvoje od uobiajenog ubijanja i unitavanja, te da tako izbegnu suoavanje sa njihovim pravim znaenjem. DEHUMANIZACIJA: Pored svega ovoga, otpor prema ubijanju drugog ljudskog bia je, uopte, tako jak da rtva mora biti liena statusa ljudskog bia ako treba da bude objekat sistematskog ubijanja. Ukoliko se rtva dehumanizuje, uobiajena moralna naela na nju se vie ne odnose. Tolerisani masakri postaju mogui u meri u kojoj rtva u oima poinioca gubi dve kljune osobine koje je deklariu kao ljudsko bie i koje su deo moralnog ugovora koji upravlja meuljudskim odnosima: identitet (da su nezavisne, jedinstvene linosti, sposobne da donose odluke i s pravom da ive svoj ivot) zajednicu (lanstvo u prepletenoj mrei meusobnih odnosa individua koje brinu jedna o drugoj i potuju individualnost i prava drugog). Stoga, kada se grupa ljudi u celini odredi preko kategorije kojoj pripada i kada se ta kategorija iskljui iz ljudskog roda, moralni obziri prema ubijanju pripadnika dotine kategorije prevladavaju se sa manje tekoa. Dehumanizacija neprijatelja je uobiajena pojava u svakom ratnom stanju. Tolerisani masakri iziskuju radikalniji stepen dehumnizacije, utoliko to ubijanje nije direktan odgovor na pretnje ili provokacije od strane rtve. rtve ne igoe na smrt ono to su uinile, nego ono to jesu kojoj kategoriji sticajem okolnosti pripadaju. Ti ljudi su rtve politike koja na njihovo sistematsko istrebljenje gleda kao na poeljan cilj ili na prihvatljivo sredstvo. rtve obino pripadaju nekoj drugoj rasnoj, etnikoj ili politikoj grupi koja vai kao inferiorna ili opasna. Dinamika samog procesa masakra dodatno poveava sklonost njegovih uesnika da dehumanizuju svoje rtve. Oni koji uestvuju kao deo birokratskog aparata u veoj meri gledaju na svoje rtve kao na tela koja treba izbrojati i uvrstiti u izvetaje, kao na bezline brojke koje utiu na njihovu stopu produktivnosti i unapreenja. Oni koji neposredno uestvuju u masakru, na terenu, ve i zbog toga to su svedoci viktimizacije, jo vie doivljavaju rtve kao nia bia. Jedini nain na koji mogu da opravdaju ono to i oni sami i drugi ine tim ljudima, i jedini nain na koji mogu izvui nekakav smisao iz apsurdnih dogaaja u kojima su se kao uesnici zatekli jeste da poveruju da su rtve nia bia i da zasluuju da budu istrebljene. I tako se proces dehumanizacije hrani sam sobom.

47. Publika
88

Publika je nestruktuirana i neorganizovana skupina ljudi, okupljena na ogranienom prostoru, sa panjom usmerenom na odreeni objekat ili zbivanje, ije je reagovanje vie reaktivno i receptivno nego aktivno i angaovano, a kod koje postoji relativno slaba interstimulacija koja dolazi do izraaja u spremnosti za uzajamnim podraavanjem ponaanja, npr. publika na nekom koncertu ili skupina prolaznika iju je panju privuka upravo nastali sudar auta. Moe se razlikovati sluajna publika od namerno okupljene publike ili publike u uem smilsu. Saradnici istraivaa na dogovoreni znak javljanja svetla na prozoru 6. sprata zgrade u prometnoj ulici usmeravaju poglede prema prozoru. Pri tom je praeno ponaanje 1424 sluajna prolaznika. Varira broj osoba saradnika istraivaa koji po dogovoru usmeravaju pogled prema prozoru. Kad samo jedna osoba usmerava pogled, i 42% sluajnih prolaznika usmerava svoj pogled, zastajui na kratko. Kad 15 osoba poinje sa usmeravanjem pogleda, 80% prolaznika takoe gleda gore, a od njih 40% zastaje due vreme. Istraivai zakljuuju da je broj uesnika sluajne publike vaan faktor od koga zavisi uticaj na druge sluajne prolaznike. Sluajna publika, npr. skupina nastala radi posmatranja posledica auto nesree, moe imati tri transformacije: Prvo, posle izvesnog vremena moe prestati da postoji, uesnici posle nekog vremena naputaju mesto nesree i odlaze svaki svojim poslom. Drugo, moe da se pretvori u drugu vrstu nestruktuirane grupe, u agresivnu gomilu. Ako sluajna publika oceni da je nesavesnost vozaa, njegova bezobzirnost, dovela do nesree, moe da doe do revolta i ogorenja, pa se lanovi, dotad pasivno - receptivne publike, ustremljuju na osobu ocenjenju kao krivca i pretvaraju se u agresivnu masu. Tree, ako posmatrani prizor unesreenih i povreenih izazove kod nekih uesnika publike prosocijalne dispozicije, spremnost i elju da se pomogne drugome, nestruktuirana skupina moe da se pretvori u struktuiranu grupu koja organizovano preduzima mere da pomogne unesreenima. Namerno okupljena publika ili publika u uem smislu razlikuje se publika okupljena radi zabave, npr. publika koja gleda film, slua koncert, od publike okupljene radi sticanja informacija publike na predavanju. I te vrste publike imaju iste karakteristike kao sluajna publika: nestruktuiranost, polarizacija interesovanja, homogenost ponaanja, okupljenost na odreenom prostoru i izvesnu interstimulaciju. Interstimulacija se kod namerne publike izraava u poveanom, bilo pozitivnom ili negativnom, reagovanju na zbivanje na koje je usmerena panja. Moe se pretvoriti u struktuiranu grupu ili u gomilu. U grupu se pretvara npr. ako posle zavrenog predavanja doe meu sluaocima do due diskusije. Pretvaranje namerne publike u gomilu imamo kad deo posmatraa utakmice, ozlojeeni neuspehom kluba za koji navija, u nekontrolisanom besu napada sudiju ili igrae, i pretvara se u agresivnu gomilu. Kod obe vrste publike interstimulacija dolazi verovatno do izraaja i u pojavi pod nazivom socijalna facilitacija. Pod tim se podrazumeva uticaj na ponaanje pojedinaca usled prostog prisustva drugih osoba. Takvo prisustvo nekad pojaava aktivnost, a nekad koi odreene funkcije, ali uvek utie i donekle menja ponaanje pojedinaca. Neki autori kao vrstu publike tretiraju i sluaoce radija, gledaoce TV-a, itaoce odreene periodine publikacije, uopte korisnike masovnih sredstava komunikacije. Iako se i za te kategorije populacije moe govoriti o polarizaciji panje na isti objekat i, usled uticaja tih objekata, o nekim zajednikim karakteristikama ponaanja, nema nikakvog uzajamnog uticaja, nema ni slabe interstimulacije, jedne od bitnih karakteristika svake skupine.

48. Pojam GOMILE ili MASE (osnovne karakteristike masovnog ponaanja)

U mnogim starijim i novijim filozofskim, istorijskim i sociolokim raspravama ukazuje se na nepredvidivost ponaanja, emocionalnost, iracionalnost ponaanja, na njegovo odudaranje i 89

odstupanje od uobiajenog i normalnog ponaanja, esto i na moralnu i intelektualnu inferiornost ponaanja ljudi u tzv. masovnim situacijama. Proirene i uticajne ideje o masama i masovnom ponaanju izneli Le Bon i Frojd. Izuavanje masovnog ponaanja je vano i zbog toga to su oblici masovnog ponaanja esto sastavni deo raznih drutvenih pokreta i zbivanja. Termin MASA upotrebljava se u razliitim znaenjima. Nekad se njime oznaava jednostavno veliki broj ljudi, koji i ne ine nikakvu skupinu i nemaju nikakve posebne karakteristike. Kada se u politikom argonu govori o irokim masama, misli se na veliki broj ljudi, na veliki deo stanovnitva. Nije retko da se, podrazumevajui pod masom veliki broj ljudi; preteni deo populacije, ona prikazuje kao inferiorna, pa se toj pretenoj veini stanovnitva (navodno manje vrednoj), suprotstavlja visokovredna manjina, elita. Masom se esto naziva svaka velika skupina ljudi. Ima autora koji svakoj velikoj skupini ljudi, oznaavajui je masom, pridaju negativne karakteristike koje smatraju odlikama masovnog ponaanja. Oni smatraju da, kad je veliki broj ljudi na okupu, svi prisutni menjaju svoje osobine i svi postaju manje vredni. Takvo miljenje karakteristino je za romansku socioloku kolu Sigele, Feri, Le Bon. U socijalnoj psihologiji masom se ne naziva svaka velika skupina ljudi. Neki autori sve vrste nestruktuiranih skupina nazivaju masom, npr. Mek Dejvid i Harari. Drugi, kao Braun, tim terminom nazivaju odreenu vrstu nestruktuirane skupine, ona koja u odreenim uslovima pokazuje odreene karakteristike ponaanja njenih lanova sugestibilnost, emocionalnost i neracionalnost, homogenost ponaanja. Masovnom ponaanju poinje se posveivati posebna panja u drugoj polovini 19. veka, zato to se u to doba javljaju organizovani pokreti proleterijata. Jedno od sredstava borbe buroaske klase, koja se osea ugroenom, jeste i prikazivanje takvih pokreta kao pokreta gomile koje su nuno, zato to su velike skupine ljudi, inferiorne i koje toboe ugroavaju tekovine civilizacije. Ta ideja o inferiornosti mase dominira naroito u prikazima i knjigama Le Bona. On istie da se pojedinci u gomili radikalno menjaju. Ne samo da se menja njihovo ponaanje, koje postaje neracionalno, afektivno i agresivno, ve se menja i njihova linost. Dolazi do dominacije primitivnog i nesvesnog dela linosti, izbija kod ljudi svima zajednika primitivna kolektivna svest, a gubi se svesna linost koju karakteriu individualnost, samokontrola i moralnost. Le Bon navodi tri bitne karakteristike ponaanja u gomili: 1) niveliranje individualnih razlika i opta homogenost ponaanja. To je posledica preovladavanja primitivnih i nesvesnih delova linosti, a koji su kod svih ljudi slini, i gubljenja svesnog dela linosti, nosioca individualnosti. Tu homogenost ponaanja prate netrpeljivost prema svakoj razlici, oseanje vlastite moi i lina neodgovornost. 2) puna intelektualna inferiornost i nepristupanost razlogu, lakovernost i nesposobnost zakljuivanja. 3) promena u emocionalnom ponaanju: preterana emocionalnost i naglo bujanje i javljanje ekstremnih emocija. Posledica svih tih izmena u psihikim funkcijama je spremnost na nasilje i destruktivno ponaanje. Procesi kojima se te promene ostvaruju i objanjavaju su prema Le Bonu, procesi psihike zaraze, do koje u gomili dolazi kao to dolazi do epidemije neke bolesti i javljanje ekscesne sugestibilnosti, a koja ini uesnike gomile potpuno nekritikim i potpuno podlonim uticaju osobe koja dobija mo nad gomilom, njenog voe. Osnovni proces je neka vrsta hipnotike sugestibilnosti u masovnoj situaciji. Iako ukazuje na neke stvarne promene koje se u odreenim uslovima deavaju, preterujui u njihovom prikazivanju i generalizujui neopravdano o javljanju tih promena, Le Bon nije pomogao upoznavanju masovnih pojava. Frojd kae da u gomili ili masi dolazi do dvostrukih libidinoznih veza: uzajamnih veza izmeu lanova gomila i vezanosti uesnika gomile za vou. Vezanost za vou je jaa. Identifikacijom sa njim i introjekcijom on postaje ego-ideal. Odatke podlonost voi. Budui da svi usvajaju ego-ideal dolazi do homogenosti ponaanja u masi. To je ponaanje u stvari regresija, do koje dolazi jer se aktivira u svakoj osobi elja za zatitom i tako ponavlja odnos otac-sin. Uz 90

ontogenetsku, dolazi i do filogenetske regresije i voa se doivljava i kao strani praotac koji poseduje neogranienu mo.

49. Vrste i karakteristike GOMILA

Najee je razlikovanje tri vrste gomila: agresivne gomile, gomile u panici i ekspresivne gomile. AGRESIVNU GOMILU karakteriu izgredi i nasilje. Mnogo razmatran oblik agresivnog masovnog ponaanja u literaturi SAD jeste linovanje divljako ubijanje crnaca, optuenih za neki prestup ili zloin, najee za silovanje bele ene. Analize linovanja pokazuju da su uesnici bile osobe koje su se oseale nesigurnim i ugroenim, da su znatnu ulogu esto imali izrazito agresivni pojedinci, da je bilo razlika u individualnom ponaanju i da nije uestvovala celokupna populacija teritorije na kojoj je dolo do linovanja. U savremenim masovnim ispadima, u kojima dolazi do besmislenih unitavanja objekata i nasilja, meu vanim podstrecima su nezadovoljstvo i nemir, oseanje beskorisnosti i nemoi, ogorenost na odreeno stanje kod populacije iz koje je agresivna gomila. Braun naglaava da agresivno ponaanje u masi nije opta ljudska crta i nee se javiti kod svih prisutnih u masi, kao to je smatrao Le Bon, ali da bi i kod jednog dela populacije dolo do takvog ponaanja, treba da postoje odreeni uslovi: da ima vie agresivno spremnih osoba da su ljudi sakupljeni na jednom mestu da je uvek veliki broj prisutnih, da bi se osetili dovoljno snanima da postupaju suprotno drutvenim normama i da bi mogli ostati anonimni i tako se oseali bezbednim od moguih zakonskih sankcija. Taj veliki broj uesnika doprinosi i tome da se stvara uverenje da je akcija koju preduzimaju opravdana i da ponaanje koje manifestuju nije nedozvoljeno. Psiholoke analize istiu neke procese za nastajanje agresivne gomile. Dolazi do okupljanja na odreenom mestu i ostajanja za neko vreme u stanju oekivanja. U tom periodu postoji komunikacija meu prisutnima, kretanje i kontakti koji dovode do saznanja da postoji isto raspoloenje i premnost za agresiju. Time jaa spremnost za nasilje. I u prethodnom i u tom periodu vanu ulogu ima irenje glasina koje podstiu agresivnost, o krivici i odgovornosti onih na koje se agresivnost usmerava, o opravdanosti napada na njih i o nekanjavanju agresivnosti. Majlgram i Toh taj period i proces nazivaju mlevenje u tom periodu se priprema budua agresivna akcija. Da bi dolo do agresivnog ponaanja potrebno je da neko bude pokreta, da pone sa agresivnou i preuzme neku vrstu vostva. Obino su takva lica osobe sa slabo izraenim drutvenim normama, esto inferiorne i intelektualno, a neretko i osobe sklone delikvenciji i ve kanjavane za prestupe. GOMILA U PANICI je druga vrsta gomile. Za nju je karakteristino da se brani od neega ili bei pred neim i da pri tom dolazi do neorganizovanog, ali inteziviranog ponaanja, po pravilu, necelishodnog i esto u suprotnosti sa prihvaenim i pridravanim normama. Do masovnog paninog ponaanja moe doi prilikom nenadane nesree kod potresa, poplava, poara, ruenja. Panika se manifesuje u uzbuenom ponaanju, veoma poveanoj i u sutini nekorisnoj aktivnosti, koja je izraz tenje da se osigura lina bezbednost, ne obazirui se pri tom na druge, pa i na tetu drugih. Po Braunu, svaka velika opasnost ne izaziva panino ponaanje. Razne velike nesree poplave, eksplozije ne izazivaju redovno poniku. Izazivaju emocije: alosti, straha, oajanja, ali ne i za paniku karakteristino neorganizovano, intezivirano i bezobzirno ponaanje. ak i kad nema nekakvog izgleda za spas, npr. pri nesrei u rudniku, ne dolazi redovno do paninog ponaanja.

91

Po Braunu, ono se javlja u situaciji u kojoj postoji opasnost za sve i ocena da postoje izgledi da se spasu samo neki, a ne svi. Upravo u takvim sluajevima dolazi do manifestovanja sebinog i bezobzirnog ponaanja, karakteristinog za paniku. Panino reagovanje je univerzalnije nego agresivno. Vie pojedinaca podlee panici, nego to ih prihvata agresivno masovno ponaanje. Dok je za agresivno ponaanje potrebno prisustvo velikog broja ljudi, do panike moe doi i kad nema mnogo prisutnih. Dovoljno je da je ograniena mogunost da se svi spasu. Tipina situacija za javljanje panike je u prostoriji iz koje se moe izai samo u toku kratkog vremena. U strahu da e svi nagrnuti na izlaz i da e uspeti da izau samo neki oni koji su prvi, svi nastoje da izau prvi. U naelu se od ovakvog paninog ponaanja ne razlikuje otimanje da se pre drugih nabavi neki artikal koga je malo ili da se osigura mesto u vozu ili autobusu kad je dolo do navale putnika. Sebinost, bezobzirnost i odstupanje od optih normi ponaanja dolaze do izraaja u takvim prilikama. EKSPRESIVNA GOMILA se pominje kao trea vrsta gomile. To je gomila koja je okupljena da bi manifestovala svoje ideje i stavove, da bi protestvovala protiv neega. Neki autori u ovu vrstu gomile ubrajaju i skupine koje intezivno manifestuju svoju razdraganost i raspoloenje, kao to su skupine na karnevalima i raznim proslavama. Karakteristina je dominacija emocija i odstupanje od uobiajenog ponaanja, oslabljena kontrola impulsa, naputanje socijalnih konvencija. Masovno ponaanje, posebno ponaanje u agresivnoj i paninoj gomili, je oblik ponaanja koji zaista odstupa od uobiajenog i ima svoje specifine odlike, a to su: poveana emocionalnost i poveana uloga emocije u ponaanju izrazita iracionalnost ponaanja izraena kao nekritinost, odsustvo rezonovanja i lakovernost intenzivirana aktivnost celog organizma, a posebno nagona i impulsa ponaanje koje odstupa od normalnog i normativnog.

50. SOCIJALNI POKRETI (socijalno psiholoki aspekti)

Socijalni pokreti su prelaz izmeu nestruktuirane i struktuirane skupine. Socijalni pokreti nisu organizovane i struktuirane grupe, kad to postanu imamo posla sa organizacijama ili velikim drutvenim grupama. Njihova vana odlika je da imaju neki ideoloki sadraj, odreene ideje i uverenja, zajednike za sve pripadnike, a usmerene na ostvarenje nekih promena i reenja nekog problema. Dejvid i Harari govore o nekoliko vrsta socijalnih pokreta. Razlikuju se akvizitivni ili propagandistiki socijalni pokret pokret koji je usmeren na ostvarivanje neega to pripadnici jo nemaju, a smatraju opravdanim da imaju. To su pokreti usmereni na poboljanje drutvenog poloaja odreenih delova populacije, npr. pokret za crnaka prava u SAD ili pokret za ravnopravnost ena. Drugu vrstu pokreta ine defanzivni socijalni pokreti - ija je svrha odbrana ili spasavanje od neega i gde identifikacijom sa pokretom pripadnici smanjuju anksioznost ili strah od neega i postiu oseanje zatienost, primer za takve pokrete bile bi grupe koje veruju u skoru propast sveta i pripremaju se da to spremno doekaju. 92

ei su protesni pokreti socijalni pokreti kojima se protestvuje protiv neega i trai zadovoljenje nekih odreenih potreba. Takvi se protesni pokreti obrazuju lake i lake se uoavaju od protagonistikih pokreta pokreta iji se pripadnici zalau za neke odreene promene. Obino je lake znati protiv ega je neko nego za ta je neko. esto se povezuju protesni i protagonistiki karakter pokreta. Hipijevski pokret 50-tih i 60-tih mogao bi se svrstati u tu vrstu sloenih pokreta, a delimino i studentski pokret krajem 60-tih. Kad se od protesta protiv neega prelazi na akciju za ostvarenje neega, protesni pokreti se pretvaraju u akvizitne. Oni su bliski i defanzivnim pokretima jer se njima brani od neega nepoeljnog. Takvi po karakteru sloeni pokreti su u savremenom svetu dosta esti (ekoloki pokreti). Moe da se govori o agresivnim pokretima, pokretima iji bi smisao bio gajenje mrnje prema nekim grupama ili delovima populacije. Takvi su rasistiki pokreti, kao npr. antisemitizam. Postoje i ekspresivni pokreti, iji je smisao manifestovanje odreenih uverenja ili oseanja. Njima su bliski kultni pokreti, ija je svrha velianje neke osobe ili nekog verovanja razni religiozni pokreti. Za razliite pripadnike socijalnih pokreta, pripadnost moe imati razliit smisao za neke je odbrana od strahovanja, za druge sredstvo za linu afirmaciju i potvrdu vlastite vrednosti, za tree put ispoljavanja nagomilane agresivnosti i mrnje, za etvrte nalaenje smisla egzistencije. Socijalni pokret, psiholoki posmatrajui, je napor velikog broja ljudi da ree problem za koji oseaju da im je zajedniki, postoji odgovarajua zajednika interpretacija socijalne situacije. Nastaju usled toga to drutvo ne prua institucionalne okvire i mogunosti za reavanje tih problema. Mogu biti veoma razliiti po svom usmerenju i sadraju, kao i po nivou na kom problematizuju postojee drutvene odnose. Razlikuju se globalni socijalni pokreti trae promenu ukupnih drutvenih odnosa (nacionalni, klasni) Parcijalni socijalni pokret usmereni na neki specifian segment drutva ili aktuelni problem (poloaj ena, zatita okoline, pokreti za mir). ????

Opta obeleja:
To su kolektivna ponaanja koja su: 1) relativno dugotrajna nuno zahtevaju odreeno vreme za oblikovanje svojih ideja i zadobijanje podrke. 2) imaju jasan cilj i program za razliku od svakodnevnog standardnog politikog procesa, koji na rutinski nain reavaju konkretne probleme, socijalni pokreti su usredsreeni na jednu osnovnu ideju (emancipaciju ena, promenu vlasti, zatitu okoline...). 3) masovne kolektivne akcije koje zahvaljujui svojoj masovnosti uspevaju da mimo institucionalnih reenja postignu svoj cilj, zajedniki napor da se rei zajedniki problem. Kada je pokret ve formiran, on ima sledee odlike: a) neki vid intelektualne razrade, neki relativno celovit sistem ideja zasnovan na kritikom preispitivanju drutvene prakse i viziji eljenih odnosa b) emocionalna zasienost, snano oseanje pripadnosti pokretu, proima celinu oseanja i doivljaja uesnika, postaju temelj i kriterijum ispravnosti ponaanja, pojedinci imaju potrebu da iskazu svoju pripadnost c) organizacijska struktura, racionalna, struktuirana i hijerarhijska, mada je izvan institucija, u njemu se uspostavljaju odreeni odnosi u kojima dominira Voa personifikacija esto se izmeu voe i pokreta stavlja znak jednakosti; Gandijev pokret.

Osnovne faze u nastajanju socijalnih pokreta:

Svaki pokret ima svoju vremensku dimenziju, razloge nastajanja i nestajanja, pretvaranjem u neke formalizovane, organizacijske oblike. 1) Socijalni nemir relativno dugotrajano stanje rairenog, difuznog nezadovoljstva prouzrokovano nesposobnou sistema da prevlada nagomolane probleme u drutvu 93

(ekonomske, politike, meusobne odnose grupa), primer Srbija 90-tih nezadovoljstvo uzrokovano ratom, sankcijama, siromaenje, autoritarna vlast... 2) Sveopte uzbuenje kao rezultat neke konkretne drutvene situacije, omoguava da se to difuzno i latentno nezadovoljstvo ovaploti u odreenom obliku i sadraju, npr. sumnja u rezultate izbora 1996/97 masovni protesti koji imaju obeleja socijalnog pokreta 3) Formalizacija proces pretvaranja difuznog nezadovoljstva i sveopteg uzbuenja u konkretan programski sadraj, primer: 96/97 opozicija nije uspela da se ujedini i artikulie nezadovoljstvo iskazano u protestima u pravi pokret, 2000. uspela da se ujedini, uspostavlja se stranaka organizacija i mrea DOS, isticanje odreene linosti harizmatsko vostvo izrazito karakteristino za socijalne pokrete. 4) Institucionalizacija ujedno oznaava zavretak samog pokreta, pretvara se u jedan segment celovitog institucionalizovanog (politikog) sistema, gubi jednoznanu usmerenost na kritiku postojeeg, postaje stvar organizacije, administracije, vrstih pravila.

Psiholoke pretpostavke ukljuenosti u socijalni pokret:

Ako eli da bude uspean, socijalni pokret mora mobilisati svoje potencijalne pripadnike i pretvoriti ih u verne sledbenike. Dva su procesa: regrutovanje i stvaranje privrenika (preobraanje). PROBLEM REGRUTOVANJA zato neki ljudi pristupaju socijalnim pokretima? Faktori koji se vide kao krucijalni u determinaciji regrutovanja: 1) tenja za znaenjem pojednostavljene ideologije pokreta daju znaenje haotinoj stvarnosti koju pojedinac inae ne moe da shvati (sloenost, konfuzija, beznadenost, besciljnost, anominost) 2) autoritarnost vana osnova pristupanja ekstremistikim pokretima (dogmatski, predrasudni, nesigurni pojedinci). Podreivanje spoljanjem autoritetu, kompenzira oseanje sopstvene neadekvatnosti verni sledbenik, gubi sopstvo u kolektivnoj masovnoj akciji. 3) traganje za identitetom kolektivno traganje za identitetom, karakteristino za masovna drutva. Potreba da drutvo svakom pojedincu garantuje oseanje vrednosti i dostojanstva. 4) socijalna izolacija i potraga za identitetom prijemivost za uestvovanje u socijalnim pokretima delom je funkcija postojanja slabe povezanosti ili perifernog poloaja pojedinca ili grupa u odnosu na postojeu mreu socijalnih odnosa, oni kojima nedostaje niz socijalnih pripadnosti i grupnih lojalnosti izmeteni iz mree socijalnih odnosa. 5) oseanje line bespomonosti kao motiv participacije. Uverenje da je neiji ivot proizvod sudbine ili usuda. Dve linije argumentacije: mali nivo oseanja unutranje kontrole motivie participaciju, ili jak oseaj line kontrole nad svojom sudbinom, povezan sa niskim nivoom socijalne kontrole ili tendencijom ka okrivljavanju sistema vodi pojaanoj sklonosti ka participaciji u socijalnim pokretima. 6) statusna usklaenost ili nekonzistentnost frustracije ili tenzije koje proistiu iz neusklaenosti ili nekonzistentnosti statusa pojedinca. Statusna pretnja je ugroavanje postojeeg statusa ili prestia postojeeg stila ivota. 7) relativna deprivacija oseanje akutne deprivacije nastaje kada ono to ljudi ele ili misle da treba da imaju nije u skladu sa onim to zaista imaju. Deprivacija se samerava u odnosu na eljeni okvir referencije esto referentne grupe, a ne u odnosu na opseg onoga to neko poseduje. Kada se jaz izmeu oekivanja i stvarnog zadovoljenja poveava i postaje nepodnoljliv, smatra se da su ljudi posebno prijemivi za pristupanje pokretima. Postavlja se pitanje zato se nekom pokretu radije pristupa nego nekom drugom, dve su suprotne pretpostavke: a) postoji veza izmeu osobene vrste deprivacije ili alijenacije i socijalnih pokreta koje sadre osobene ideologije. U zavisnosti od tipa psiholoke osujeenosti pristupa se razliitim pokretima. 94

b) pokreti crpe lanove iz nekog vida rezervoara potencijalnih uesnika, oni koji su prijemivi za jedan, prijemivi su i za druge pokrete, bez obzira na njihovu ideologiju. Pokreti su meusobno zamenjivi, tj. funkcionalno ekvivalentni jedan drugome. Oni nude sline mogunosti nalaenja znaenja, zajednice, identiteta, oseanja line moi ili zadovoljenja drugih potreba. U oba ova objanjenja, pokreti se smatraju kao funkcije odreenih socijalno-psiholokih atributa. Ono to ostaje kao problem je da se empirijski identifikuju psiholoke karakteristike ili kognitivna stanja koja neke ljude ine osetljivim na apele nekih socijalnih pokreta i motiviu ih ili spreavaju participaciju u njima. Ostaje otvoreno pitanje zato u nekim socijalnim, politikim, istorijskim... okolnostima i periodima neki socijalni pokreti stiu izuzetnu popularnost, a ne neki drugi, kao i koja je to zajednika motivaciona osnova koja omoguava da se skup pojedinanih nezadovljstava, frustracija, deprivacija, alijenacija... pretoi u zajedniki napor usmeren ka promociji socijalnih ili politikih promena, u zajedniku socijalnu i politiku akciju. Istraivanja su pokazala da veza izmeu odreenih motivacionih stanja i uea u socijalnim pokretima nije nikako direktna: deprivacija ili alijenacija samo uslovljavaju odreeno kognitivno stanje koje moe voditi ka, ali nije dovoljno za, uzimanje uea u nekom socijalnom pokretu. One oplouju tlo za participaciju, ali je same ne uslovljavaju nuno, inae bi, kako je govorio Trocki, mase uvek bile u stanju revolta.

Katalizatori regrutacije za socijalni pokret: - mrea socijalnih odnosa - ideologija

1) Mrea socijalnih odnosa sociolozi ukazuju na vanu ulogu prethodno razvijenih socijalnih odnosa i mrea u struktuiranju i kanalisanju regrutovanja za socijalni pokret (primarne i sekundarne grupe). Ne bira pojedinac pokret u koji e se ulaniti, ve je on regrutovan kroz svoju pripadnost nekoj grupi ili mrei socijalnih odnosa iji su neki lanovi tog pokreta. Naglaava se vanost interpersonalnih odnosa za regrutovanje. Teorija socijalnog identiteta naglaava zajedniko oseanje grupne pripadnosti (zajedniki socijalni identitet) ili zajedniku interpretaciju socijalne situacije, kao osnovu motivacije pristupanja socijalnom pokretu. 2) Mobilizacijska funkciaj ideologije zajednika interpretacija socijalne stvarnosti data je kroz odreenu ideologiju socijalnog pokreta: ona slui da povee ivotnu situaciju budueg uesnika u pokretu sa ciljevima tog pokreta. Ideologija podupire i opravdava ciljeve pokreta, prua sliku sveta kakav on jeste i kakav bi trebalo da bude, predstavlja vodi za akciju kojom bi eljene promene bile najefikasnije postignute odreuje ta je pogreno, pripisuje krivicu i odgovornost, ukazuje na to ta da se radi. Ideologija nije toliko izraz psihikih predispozicija koliko prua kognitivnu mapu kojom se artikulie problem, fokusira krivica i opravdava akcija. Socijalna mrea predstavlja kanal kojim se ove ideje razmenjuju i ire. Tako, socijalna mrea (grupna pripadnost) i ideologije pokreta funkcioniu na meusobno povezan nain i determiniu irenje socijalnog pokreta.

Oseanje privrenosti socijalnom pokretu:

Posveenost se odnosi na volju ljudi da ine ono to e pomoi odranju grupe poto im ona omoguava da zadovolje svoje potrebe... vezivanje sopstvenih interesa za socijalne zahteve. Vezivanje za grupu tako snano da ono to pojedinac eli da radi (voen unutranjim oseanjima) jeste isto ono to on mora da radi (u skladu sa spoljanjim zahtevima) definicija ekstrema totalne privrenosti. Ali, privrenost je u stvari stepenovana, varira ne samo od pokreta do pokreta nego i u okviru istog socijalnog pokreta. Neki pokreti pokuavaju da kontroliu totalnost ivota svojih lanova u sopstvenom interesu, govori se i pohlepnim pokretima. Drugi socijalni pokreti zahtevaju samo periodinu participaciju. Gde e se na ovom kontinuumu nai pokret zavisi, sa jedne strane, od njegove ideologije i ciljeva, a sa druge strane, od naina na koji se opaa i prihvata od strane drutva u kojem se razvija. 95

Pokreti ija je orijentacija reformatorska ili normativna i koji se definiu kao ugledni, manje su zahtevni u odnosu na lanstvo. Oni koji se definiu kao jedinstveni i revolucionarni, mnogo su zahtevniji i sveobuhvatniji. Participacija znai izbor izmeu pokreta i normalnog ivota, npr. Hare Krina, oslobodilaka armija... Postoji razliit stepen privrenosti lanstva unutar pokreta, oni nisu monolitni entiteti: - postoji instrumentalna, zasnovana na interesu - kohezivna ili afektivna, zasnovana na emotivnoj ukljuenosti i vezama lanova - kontrolna ili moralna privrenost, koja reflektuje vrednosnu usmerenost ka pokretu i njegovoj ideologiji. Ljudi mogu uestvovati u socijalnim pokretima ne samo na razliite naine i iz raznih razloga, ve i onda kada ne usvajaju stvarne vrednosti pokreta. Za neke osobe, meutim, vrednosti pokreta predstavljaju primarni autoritet. KONVERZIJA (preobraenje): Proces interiorizacije vrednosti pokreta, usvajanja kao sopstvenih. Konvertit je onaj koji dramatino menja uverenja, od jednih ka drugima. Psiholoki pristupi problemu konverzije: a) fizioloka psihologija posmatra konverziju sa stanovita fizioloke psihologije produkt fizioloke disfunkcije mozga; pojedinac je ekstremno prijemiv za nove ideje, a fiziki nesposoban da procenjuje i evaluira ispravnost i tanost tih ideja. b) model prinude je meavina fizioloke psihologije i psihoanalitike teorije. Pranje mozga za vreme Korejskog rata, informaciona kontrola, manipulacija linou, prisilna priznanja, destrukcija ega, zakon tri D (dread, dependency, deprivation) zastraivanje, zavisnost, deprivacija potreba. c) pristup koji uzoke trai u istoriji socijalizacije osoba i njenim karakteristikama linosti. Oni koji su vaspitani u detinjstvu da usvajaju apsolutan skup vrednosti i uverenja, posebno su osetljivi u ovom pogledu. Ovaj model usmerava panju na izuzetne dogaaje ili iskustva osobe koji dovode do njegovog prosvetljenja. d) socioloki pristup posmatra konverziju kao proces postepenog socijalnog uenja (uloga), a ne kao posledicu dramatinih dogaaja, stare injenice se sagledavaju u novom svetlu.

51. STRUKTUIRANE GRUPE (opte karakteristike i klasifikacija)

Tri glavne struktuirane skupine ili grupe su male grupe, organizacije i velike drutvene grupe. O njima se govori kao o grupama u uem smislu. O ovim trima vrstama grupa govorimo kao o struktuiranim grupama zato to njihovi lanovi radi ostvarenja zajednikih ciljeva organizuju svoju aktivnost tako da svaki njihov lan ima svoje mesto u grupi i svoje zadatke i poslove. Karakterie ih usklaenost i povezanost funkcija u realizovanju ciljeva grupe, a to dolazi do izraaja u postojanju odreenih poloaja i u zahtevu za odreenim ponaanjem svakoga od lanova, kao i odreenim odnosima meu njima u izvravanju zadataka, a to znai u struktuiranosti grupe. Struktuirane grupe imaju i posebne karakteristike kojima se razlikuju od nestruktuiranih skupina. Zajednika odlika jednih i drugih grupa je da ih ini odreeni broj lanova, da postoji interstimulacija izmeu lanova i da kod njih nalazimo neku vrstu polarizovanosti ili usmerenosti interesovanja. Broj lanova struktuiranih skupina moe da varira jo vie nego kod nestruktuiranih. Moe iznositi dva lana, kao to je to kod dijadne grupe, a mogu se kretati do desetine miliona, koliko broje neke velike drutvene grupe.

96

Interstimulacija meu lanovima je mnogo raznovrsnija i sloenija kod struktuiranih skupina, a ne sastoji se samo u poveanju, usled uzajamnog uticaja lanova, afektivnosti ili interesovanja kao kod nestruktuiranih grupa. Trea zajednika odlika polarizovanost ima drugaiji smisao. Nije to vie samo usmerenost na odreeni sadraj koji je centralan za mentalnu okupaciju lanova nestruktuiranih skupina dok god one traju. Objektom usmerenosti skupina mogu se oznaiti CILJ radi ijeg realizovanja grupa postoji i brojne razne aktivnosti u vezi sa realizovanjem tog cilja. Mogue je istai pet posebnih odlika, izraenih pre svega kod malih grupa i organizacija, a donekle prisutnih i kod velikih drutvenih grupa: 1) Zajedniki cilj lanova grupe. Kod publike, gomile, socijalnih pokreta moe se govoriti o istim ciljevima njihovih uesnika, ali ne uvek o zajednikim. Za struktuiranu grupu postoji zajedniki cilj koji se ostvaruje objedinjenom aktivnou svih lanova. 2) Zajednika akcija ili interakcija lanova grupe. lanovi sarauju u ostvarivanju zajednikih ciljeva, svaki od lanova obavlja odreene poslove koje je neophodno izvesti da bi se cilj grupe ostvario. Interstimulacija meu lanovima ostvaruje se upravo u toku interakcije. Interakcija dovodi do uzajamnih uticaja jednih lanova na druge to je osnov za formiranje odreenih specifinih odnosa meu lanovima i za javljanje odreenih normi ponaanja. 3) Podela funkcija meu lanovima grupa izraena odreenim sistemom poloaja i uloge. Podela funkcija slui ostvarivanju ciljeva grupe, organizovanosti grupe i usklaenoj interakciji njenih lanova. Dovodi do odreenih odnosa meu lanovima koji se stabilizuju i predstavljaju strukturu grupe. 4) Postojanje sistema pravila o ponaanju pojedinih lanova grupe, pre svega u vezi sa ponaanjem vanim za funkcionisanje grupe. O tim pravilima koje neki autori objaanjavaju kao mehanizme kojima se regulie ponaanje lanova grupe, govori se kao o grupnim normama. Njima se fiksiraju kako oblici ponaanja u vezi sa zadacima koje treba sprovoditi radi realizovanja cilja grupe, tako i sasvim odreeni odnosi jednih lanova prema drugima. 5) Svest o pripadnosti odreenoj grupi. Redovno sa njom ide i svest o zajednitvu sa ostalim lanovima grupe. Kod nekih grupa je svest o pripadnosti veoma izraena, kao to je kod mnogih malih grupa, npr. kod porodine grupe. Kod nekih velikih drutvenih grupa, kao kod nacija, ta je karakteristika sutinska odlika grupe. Polazei od ovih odlika struktuiranu grupu moemo definisati kao socijalnu zajednicu koja se sastoji od dva ili vie pojedinaca, ili dve ili vie podgrupa pojedinaca, koji interakcijom posedujui pri tom odreenu strukturu, odreene norme i svest o svojoj pripadnosti grupi, rade na ostvarenju zajednikih ciljeva. Jedna od odlika koja karakterie veinu struktuiranih grupa u odnosu na nestruktuirane je i njihova relativnost/trajnost. Nestruktuirane grupe su uvek povremene, kratkotrajne grupe. Posle izvesnog vremena prestaju da postoje ili se transformiu u struktuirane.

Klasifikacija struktuiranih grupa:

Grupe se mogu klasifikovati prema 8 kriterijuma: 1) Po sloenosti, tj. prema tome da li se sastoje od ogranienog broja osoba povezanih u jednu grupu ili od vie ili manje grupa, a u svaku od njih je ukljueno manje ili vie lanova razlikujemo male grupe, organizacije i velike drutvene grupe. Mala grupa je samo jedna struktuirana grupa sa ogranienim brojem lanova, npr. porodica. Vie grupa integrisanih u sistem ine organizaciju, npr. neko preduzee. Najsloenije su velike drutvene grupe koje se sastoje od velikog broja raznih vrsta grupa. 2) Prema intezitetu interpersonalnih odnosa razlikujemo primarne i sekundarne grupe. Porodica je primer primarne, a neki upravni odbor sekundarne grupe. 3) S obzirom na aktuelni uticaj koji grupa ima na ponaanje svojih lanova, s obzirom na neposredni uticaj na njihovo ponaanje, a koji nije efekat socijalizacije, govorimo o referentnim i nereferentnim grupama. Grupa koja ima takav uticaj, kao to obino ima prijateljska grupa u koju smo ukljueni, naziva se referentnom grupom. 97

4) Na osnovu toga da li su funkcije lanova formalno utvrene ili nisu, razlikujemo formalne i neformalne grupe. Statutom i drugim aktima odreeni su, npr. obaveze i mnogi oblici ponaanja i studenata i nastavnika. Zato fakultet, koji je uvek i organizacija, predstavlja formalnu grupu kao to su to izabrani upravni odbor ili imenovana komisija, dok su prijateljska grupa ili neki socijalni pokret neformalne grupe. 5) Podela grupe prema ciljevima radi ijeg ostvarenja postoje. I ova podela moe biti prema razliitim klasifikacijama ciljeva. Jedna je prema tome koja je opta svrha postojanja grupe. To je podela na socio-grupe, koje se ponekad nazivaju i sociolokim grupama, i na psihogrupe ili psiholoke grupe. Socio-grupe su grupe koje slue ostvarenju nekih objektivnih ciljeva, nekih posebnih zadataka. Razne proizvodne grupe su primeri takvih grupa. Psiho-grupe postoje radi potrebe i zadovoljstva pripadanja njima, a ne radi nekih posebnih zadataka. Primer je prijateljska grupa u koju su lanovi ukljueni radi zadovoljstva boravkom u njima. Odnosi su izrazito lini i privatni i upravo odravanje tih odnosa je i smisao njihovog postojanja. Posebna podela prema ciljevima je ona koju navode Kre i saradnici: - proizvodne ili radne grupe kojima je cilj proizvodnja drutveno korisnih dobara - diskusione grupe ili grupe za reavanje problema koje postoje radi donoenja odluka putem diskusije - grupe radi pruanja zadovoljstva ili gratifikacione grupe koje se obrazuju na osnovu naklonosti, a radi zadovoljstva koje prua boravak u njima (psiho-grupe) - grupe drutvene akcije - iji je cilj angaovanje u ostvarivanju odreenih drutvenih vrednosti i drutvenih promena u skladu sa uverenjima lanova. 6) S obzirom na nastanak, mogu se razlikovati vetake i prirodne grupe. Vetake mogu biti eksperimentalne. To su one koje se namerno stvaraju radi izuavanja nekog problema grupnom ponaanja, a formiraju se obino u laboratoriji. Nemaju vetake grupe za cilj samo prouavanje nekog problemapsihologije grupe. Njihov cilj moe da bude obuavanje radi sticanja nekih poeljnih osobina linosti i nekih poeljnih oblika ponaanja ili otklanjanje nepoeljnih crta i oblika ponaanja. Takve su npr. T-grupe ili grupe za trening, grupe za uvebavanje celishodnih naina interakcije sa drugim osobama. Prirodnim grupama se nazivaju sve koje nisu formirane radi istraivanja ili leenja nego nastaju i formiraju se u toku raznovrsne svakodnevne ljudske delatnosti. 7) Prema trajanju razlikuje se privremene i trajne grupe. Prve, kao npr. mnoge vetake grupe, imaju kratak vek. Traju dok se, ako se radi o istraivanju, neki problem izuava i dok se posmatra ponaanje lanova. To su ad hoc, za neki odreen cilj, obrazovane grupe. I u svakodnevnom ivotu dolazi esto do takvog kratkotrajnog udruivanja dve ili vie osoba. Obrazuju se npr. grupe od nekoliko putnika u vozu ili autobusu (postavlja se pitanje da li se to moe oznaiti grupnim ponaanje ili samo kao socijalna interakcija, jer kod njih ne dolazi do stabilizovanog sistema odnosa). 8) Mogue je razlikovati grupe na osnovu odnosa prema njima, na osnovu toga da li se ocenjuju kao vlastite i nae, kao grupe kojima pripadamo, ili kao vanjske i tue, kao grupe kojima ne pripadamo. Dakle, ocenjuju se na osnovu toga kako se doivljavaju odreene grupe.

52. Pojam i karakteristike MALE GRUPE

Malim grupama nazivaju se struktuirane grupe sa ogranienim brojem lanova. Male grupe mogu imati izmeu 2-20 lanova, ako se radi o neformalnoj intimnoj grupi broj ne prelazi 810 lanova. Najprisniji odnosi uspostavljaju se kad grupa ima 2-5 lanova. Treba razlikovati optimalni broj lanova grupe, broj pri kome je grupa najefikasnija, tj. najuspenije obavlja svoju funkciju, od broja lanova koje moe da ima, a da bi zadrala karakteristike male grupe. Optimalni broj je znatno manji. 98

Treba imati na umu da broj lanova male grupe zavisi od njene osnovne aktivnosti. U porodici, prijateljskoj grupi, pa i tzv. diskusionoj grupi broj lanova obino ne prelazi 10. Ali malom grupom treba smatrati i onu radnu jedinicu u kojoj svi lanovi rade u istoj prostoriji, opaaju se meusobno i dolaze jedan sa drugim u neposredni kontakt. Dok god postoji neposredna interakcija meu lanovima grupe, opravdano je govoriti o maloj grupi. Broj lanova e zavisiti od vrste male grupe, od aktivnosti kojom se lanovi bave i uslova u kojima deluju. Taj broj iznosi ne samo do 20 nego moe biti preko 50, pa i do 70 lanova. Navode se jo etiri posebne odlike male grupe: 1) ogranieni broj lanova taj broj je razliit, manji ili vei, ali nikada toliko veliki da ne bi bili mogui neposredni uzajamni kontakti meu svim lanovima grupe. 2) uzajamno opaanje lanova svaki od lanova poznaje svakog drugog i u obavljanju osnovne aktivnosti grupe dolazi sa njim u neposredni dodir, u odnos licem u lice. 3) neposredna interakcija lanova grupe u svakoj grupi u ostvarivanju njenih zajednikih ciljeva postoji interakcija. U velikoj grupi kao to je organizacija, ona je posredna, a u maloj grupi je neposredna saradnja svih njenih lanova. 4) uzajamna zavisnost i uzajamni uticaj kao to u izvravanju zadataka grupe zavise jedni od drugih, tako i utiu uzajamno na ponaanje. Utiu i na to kako e obavljati poslove, kao i na ponaanje koje nije u neposrednoj vezi sa zadacima grupe. Mala grupa se moe definisati kao socijalna jedinica koju ini ogranien broj pojedinaca meu kojima ne postoje samo stabilizovan sistem odnosa i odreene norme ponaanja, a radi ostvarivanja zajednikih ciljeva, nego i kontakt licem u lice i neposredna interakcija i znatan uzajamni uticaj. Male grupe se mogu razlikovati po broju lanova koji ine i po delatnostima koju obavljaju. Obzirom na veliinu male grupe moemo razlikovati: - sasvim male grupe u kojima je svega nekoliko lanova - male grupe u kojima broj lanova ne prelazi 10 pojedinaca - vee male grupe u kojima je vie od 10 osoba. Dve po broju najmanje male grupe su dijada koja se sastoji od dva lana, kao to je npr. brani par, i trijada, mala grupa od tri lana, kao to su mnoge prijateljske grupe. Male grupe sa vie od 3, ali ne sa vie od 10 lanova mogu biti razne vrste malih grupa: prijateljska grupa, razni odbori, komisije, pojedine neformalne grupe.

Obzirom na delatnost koju obavljaju moemo razlikovati: porodina grupa, proizvodna ili radna grupa, vrnjaka i adolescentska grupa, grupe za reavanje problema, pojedine vrste vetakih malih grupa T-grupe ili grupe za uvebavanje (trening) odreenog ponaanja, i psihoterapeutske grupe. Razlikovanje malih grupa prema osnovnim ciljevima koje ostvaruju i delatnostima koje obavljaju vano je jer grupe sa raznim osnovnim aktivnostima pokazuju i neke svoje specifinosti. Ukoliko je grupa manja, vie se zadovoljavaju mnoge od linih potreba svakog pojedinca: potreba da budu prihvaeni, njihova potreba za afilijativnou, potreba da budu priznati i uvaavani i njihova tenja za linom afirmacijom, kao i njihova potreba za postignuem i samoakualizacijom. im je vea grupa, iako je sve vie moguih komunikacionih kanala i vea mogunost komunikacije za svakoga, udeo veeg dela lanova u komunikaciji opada, a samo nekih pojedinaca raste. Vee po broju grupe pokazuju se manje stabilnim, manje je zadovoljstvo lanova boravkom u njima, komuniciranje u veim grupama za veliki broj lanova je smanjeno i oteano, dolazi do manjeg individualnog uea u aktivnosti veine lanova, kad je uspena u reavanju nekih zadataka, brojno vea mala grupa manje je uspena u reavanju drugih zadataka. ??? 99

Ali, i suvie mali broj lanova u grupi moe imati negativne posledice. On dovodi do suzdravanja u izraavanju neslaganja, do pasivnosti lanova, do stalnog i preteranog obaziranja na druge i uopte na ogranienja slobode u ponaanju svih lanova grupe. Moe se zakljuiti da se u diskusionim i prijateljskim grupama najvee zadovoljstvo postie kad je grupa dovoljno velika da lanovi mogu slobodno izraziti svoja oseanja i bez ustezanja izneti svoje miljenje o reenju zadatka, pa makar to dovodilo do sukobljavanja, a ipak da je dovoljno mala da se o svakom lanu vodi rauna i da se niko ne ignorie.

54. Pojam grupne strukture i vrste grupnih struktura

Terminom struktura oznaavaju se odnos i povezanost delova neke celine. Kada izmeu delova ili elemenata postoje odnosi kojima se ti elementi povezuju, govorimo o strukturi. Struktura znai uvek neki raspored i neku organizovanost. Jedna od karakteristika je i trajnost raspored se uoava kao karakteristian za neki predmet ili pojavu koja traje, zato se u definicijama strukture nalazi i oznaka tajnost ili bar relativna trajnost. Kae se: struktura je relativno trajni raspored delova u nekoj relativno stabilnoj celini. Moe se rei da su tri pojma u suprotnosti sa pojmom strukture: neorganizovanost (nesreenost, bezoblinost), trenutnost i promenljivost pojave. Struktura linosti predstavlja se, zavisno od koncepcije o linosti, kao sastavljena od nagona, ili potreba, ili crta, ili pak nekih drugih jedinica. Prema psihoanalitikom uenju strukturu linosti ine tri njena bitna dela: id, ego i superego. Budui da je grupa sloena celina, mogue je govoriti i o njenoj strukturi. Pod strukturom grupe podrazumevamo relativno trajni odnos meu odreenim jedinicama i elementima. Upravo redovnost javljanja odreenih odnosa u grupi podstakla je traenje takvih sklopova koji su opti i relativno trajni, kojima se prevazilazi idisinkratinost odnosa u grupi u nekom trenutku Kolins i Rejven. Traen je neki opti, trajan odnos koji je karakteristian za odreenu grupu, kao i za grupu uopte. Postavilo se pitanje koji je to karakteristian odnos za socijalnu jedinicu kao to je grupa, odnosno ta ini socijalnu strukturu grupe. Prvo i osnovno pitanje u vezi sa strukturom grupe jeste koje su to jedinice ili elementi iz kojih se sastoji njena struktura. Ne postoji opte prihvaena koncepcija o grupnoj strukturi Kartrajt i Zender. Oni pominju etiri razliita shvatanja: - shvatanje strukture grupe kao sistema pozicija - kao sistema uloga vezanih uz pozicije - kao sistema meulinih odnosa - kao sistema rangiranja lanova prema nekom kriterijumu, npr. po prestiu. Svi ti pristupi su mogui, opravdani i korisni. I u okviru pojedinih od njih mogui su specifiniji pristupi. Postoje razliiti aspekti strukture, tj. stabilnih odnosa meu elementima grupe, kao i razliita odreenja pojma strukture. Razni aspekti strukture grupe mogli bi se svesti na dva pristupa, na dve osnovne vrste grupne strukture: 1) s obzirom na pozicije lanova grupe 2) s obzirom na lanove grupe i njihovo ponaanje. U sociolokim razmatranjima strukture panja je usmerena na pozicije koje se predviaju u grupi. Pod pozicijama ili poloajima podrazumevaju se funkcije koje lanovi grupe treba da ostvaruju i zadaci koje treba da obavljaju da bi grupa mogla ostvariti ciljeve radi kojih postoji i da bi uspeno funkcionisala. Pozicije su mesta u grupi koja zauzimaju lanovi grupe, a za koje se predviaju odreene aktivnosti. Kada se sa odreenom namerom formira neka grupa, predvia se koje e funkcije trebati ostvariti i koje e zadatke biti neophodno obaviti, a to znai koja e mesta ili poloaji postojati. Kada se npr. predvia upravni odbor nekog drutva, utvruju se poloaji predsednika, potpredsednika, sekretara, 100

blagajnika... nabrajaju se poslovi koje svaki od njih treba da obavlja. Poloaji se predviaju i kada se formira organizacija. Statutom se fiksira struktura organizacije s obzirom na pozicije, odnosno funkcije i zadatke koje delovi i lanovi organizacije treba da obavljaju. I u neformalnim grupama, u grupama u kojima se ne predviaju unapred mesta i funkcije, moe se govoriti o strukturi s obzirom na pozicije. Npr. u toku trajanja prijateljske grupe neki lanovi postaju najuticajniji i vode u jednoj od delatnosti grupe, a drugi u drugoj, neke karakterie slaganje sa iznetim predlozima, a druge primedbe i kritike takvih predloga. Dirkem istie da je za svaku grupu karakteristina odreena podela funkcija koje treba odreeni lanovi grupe da obavljaju. Svaka grupa poseduje odreenu strukturu. Sociolozi prikazuju drutvo i drutvene grupe iznosei koje su to pozicije i funkcije karakteristine za odreenu vrstu grupa, za porodinu grupu npr. u odreenom drutvu i odreenom periodu vremena. Psiholozi kao sutinu grupne strukture istiu pozicije koje postoje u grupi i odnose meu njima. Kre i saradnici navode da izdiferencirani sistem poloaja sainjava strukturu grupe. o kae: sklop odnosa meu pozicijama u grupi obrazuje strukturu grupe. Drugi govore o strukturi kao sistemu uloga, kao sistemu ponaanja vezanog uz odreene pozicije. Treba rei da sutinske razlike izmeu ovih odreenja nema sve dok se pod ulogama podrazumeva sasvim odreeno oekivano ponaanje koje zahteva odreena pozicija. Razlika je samo u tome na koji momenat se obraa panja. Sociolozi prvenstveno govore o osnovnim funkcijama koje treba obaviti u grupi i mestima koja treba da postoje da bi se funkcije obalive. Psiholozi, koji strukturu definiu kao sistem poloaja i pre svega oekivanih uloga, misle prvenstveno na zahtevano i oekivano ponaanje vezano uz predviene poloaje. Zato se esto oba ova pristupa povezuju i struktura grupe odreuje kao sistem poloaja i uloga tj. kao predviena mesta i funkcije za odreenu grupu i uz njih vezani i zahtevani naini ponaanja. U sociolokim prikazima razmatraju se prvenstveno poloaji, tj. funkcije i poslovi koji oni sadre, a u socijalno-psiholokom smislu uloge, tj. oekivano ponaanje vezano uz poloaj, prava, obaveze, oekivani postupci i odgovarajui stavovi. VRSTE STRUKTURA: Dve osnovne kategorije struktura su propisani sistem poloaja i uloga i stvarni sistem poloaja i uloga koji postoje u grupi. Oni nisu meusobno nezavisni sistemi. ??? Realna struktura (stvarni sistem poloaja i uloga u grupi) uvek je zavisna od propisanih i zahtevanih poloaja i uloga. Kad te zavisnosti ne bi bilo, i kada bi razlika izmeu ta dva vida strukture bila suvie velika, grupe ne bi funkcionisale. O propisanom sistemu poloaja i uloga govori se i kao o formalnoj strukturi ili kao o predvienoj strukturi statusa i uloga. To je normama fiksirana struktura, zahtevani model i ponaanja svih lanova grupe koji zauzimaju odreena u grupi predviena mesta. esto je ponaanje i propisima predvieno, kao to je to sluaj pri osnovanju formalnih organizacija. S obzirom na sadraj, takva struktura je sloena. Ona uvek ukljuuje navoenje poslova i aktivnosti koje treba obaviti, prava i obaveze koje se vezuju uz odreena mesta ili poloaje u grupi, kao i nain primanja i upuivanja obavetenja. Formalna grupna struktura obuhvata i propisima predviene odnose meu lanovima grupe. Formalna grupna struktura usklaena je sa ciljevima i zadacima grupe. Upravo zbog toga ona je osnovna struktura grupe i osnova za sve druge vidove ili vrste struktura. Ona obuhvata i predviene poloaje, tj. mesta i funkcije u grupi i za svaki poloaj predvieno ponaanje ili ulogu, kao i povezanost poloaja meu sobom i odreene meu lanovima grupe, koji te poloaje zauzimaju. Neki autori o toj predvienoj povezanosti poloaja i odnosa govore kao o strukturi uzajamne zavisnosti. Oni ele time da istaknu da je za obezbeenje funkcionisanja grupe potrebno ne samo da postoje odreeni poloaji za odreene funkcije, zatim uloge ili predvieni nain ponaanja za lanove grupe koji budu zauzimali odreene poloaje, nego da isto tako vano predvideti povezanost poloaja i funkcija i odnosa meu osobama koje e biti na datim poloajima. 101

Stvarni sistem poloaja i uloga ne podudara se u potpunosti sa propisanim i predvienim. U zavisnosti od mnogih inilaca osobina linosti lanova grupe, kulture, drutvenog sistema, situacije u organizaciji i grupi, obrazuje se realna struktura, konkretan i za odreenu grupu karakteristian sistem poloaja i uloga i odnosa meu njima . ine ga ostvareni, a ne predvieni poloaji, izvravane, a ne predviene uloge, dati, a ne planirani odnosi. Analizirajui realizovanu i stvarnu strukturu grupe moemo izdvojiti razliite sadraje grupne interakcije. Prema tim sadrajima, ponaanja lanova grupe i odnosima meu lanovima i manifestovanju razliitih vidova ponaanja, moemo razlikovati nekoliko aspekata realne strukture grupe. O njima se ponekad govori kao o dimenzijama strukture, a esto kao o vrstama strukture. Najee se prema osnovnim sadrajima i odnosima interakcionog ponaanja razlikuju: - struktura s obzirom na mo - komunikaciona struktura - afektivna ili sociometrijska (evaluativna) - struktura s obzirom na presti. Prve dve su veoma zavisne od formalne strukture poloaja i uloga. Iako se uvek ostvaruju zavisno od linosti koje ih realizuju i razliitih uslova u kojima se realizuju, prvenstveno su determinisane formalnom struktrom poloaja i uloge. Moe se tolerisati izvesno odstupanje u sadrajima izvravanih uloga od propisanih uloga. Ali ne preveliko, jer bi to ometalo ostvarivanje ciljeva grupe i bilo u neskladu sa njenim zamiljenim funkcionisanjem. Druge dve s obzirom na sadraj razlikovane strukture nisu toliko determinisane formalnom strukturom poloaja i uloga kao prve dve. Iako i one zavise od formalno fiksirane strukture poloaja i uloga, udeo linih karakteristika u formiranju je znatno vei. Struktura se jo deli na vertikalnu i horizontalnu. Pod vertikalnom se podrazumevaju odnosi meu lanovima grupe koji su na hijerarhijski razliitim poloajima. Jedni od njih su sa veim, a drugi sa manjim pravima. Takav hijerarhijski odnos postoji u dimenziji grupne strukture o kojoj se izlae kao o strukturi moi, a u znatnoj meri i u komunikacionoj strukturi. Pod horizontalnom strukturom podrazumevaju se delovi organizacije sa raznim funkcijama koji ravnopravno sarauju na ostvarivanju zadataka organizacije, kao i odnosi meu lanovima grupe koji su na istom hijerarhijskom stupnju. Takva bi delimino bila sociometrijska struktura.

55. STRUKTURA MOI: pojava moi i tipovi moi u psihologiji grupe

Odnosi moi javljaju se redovno u odnosima meu ivim biima. Posmatranja pokazuju takav odnos kod raznih vrsta ivotinja. Navode se podaci o razlici u moi kod ptica u jatu stroga hijerarhija kod kokoaka govori o redu kljucanja kod njih: postoji jedna kokoka koja kljuca sve ostale, sledi druga koja kljuca sve osim prve, i jedna koju sve tuku, a ona nijednu. Postoji hijerarhija moi u grupama majmuna odreeni majmuni uvek imaju prvenstvo. Oni prvi uzimaju hranu, prvi biraju mesto na kome e se smestiti i napadaju sve ostale. Struktura moi javlja se u svim vrstama grupa. Ona se, po pravilu, svesno i namerno uspostavlja jer je korisna za funkcionisanje grupe. Ali, u grupama nije samo instrumentalnost moi, tj. njena korisnost za ostvarenje zadataka grupe, izvor odreenog rasporeda moi, nego su izvor moi i nastojanja pojedinih kategorija lanova da steknu veu mo ili zadre ranije steenu prednost, zatim tradicionalno shvatanje i drugi inioci. Ona se javlja ne samo u porodici nego i u ostalim vrstama malih grupa, organizacijama. Pojavljuje se kao odnos meu pojedincima koji su lanovi grupe, kao odnos meu podgrupama koje se 102

obrazuju u okviru pojedinih grupa i kao odnos meu grupama i sistemima grupa koje ine organizaciju. Istraivanja pokazuju da se javlja i meu kategorijama osoba koje inae rade na istom poslu i imaju isti poloaj i jednake predviene uloge u grupi. Ali, i pored uestalosti javljanja odnosa moi u meuljudskim odnosima, ne moe se rei da je taj odnos prirodom dat i neizbean. Mo u odnosima ljudi pre svega ima instrumentalnu funkciju slui u grupama i organizacijama za osiguranje njihovog funkcionisanja, ali esto i kao sredstvo pojedinaca da sebi obezbede odreene prednosti. Za drutvo u celini naroito znaajan oblik odnosa moi je odnos meu klasama i slojevima drutva. Kao to su drutveni odnosi odnosi moi meu kategorijama populacije, tako je i drutveno kretanje u sutini borba za mo meu njima. Revolucije su nagle promene u odnosima moi, a drutveno-politiki sukobi su u osnovi borba za vlast i novu raspodelu moi u drutvu. Od neformalne grupne strukture moi, koja po pravilu ima izvor u odreenim linim karakteristikama onoga ko poseduje mo, obino vei znaaj za grupu ima formalna struktura moi. To je mo koja se namerno vezuje uz odreene poloaje u grupi. Struktura moi u grupi ima viestruki izvor. o pominje tri uzroka postojanja moi u grupi: - potreba za efikasnou grupe - line karakteristike nekih lanova grupe - odreeni uslovi u fizikoj i socijalnoj sredini. Nije odreena struktura moi neizmenljiva i nuna karakteristika odnosa meu pojedincima u grupi i meu grupama, nego je odnos koji zavisi od razliitih inilaca, odnos koji nastaje i postoji radi odreene svrhe, koji se menja, razvija, ili i slabi i gubi. Kolins i Rejven definiu socijalnu mo: potencijani uticaj koji ima neka osoba O na drugu osobu P. Uticaj se precizira kao promena u psihikom stanju osobe P nad kojom osoba O ima mo, kao promena saznanja, stavova, postupaka ili emocija. Mo se obino tretira kao interpersonalni odnos u kome jedna osoba ima kontrolu nad drugom, moe manipulisati njome, a druga se osoba potinjava prvoj koja poseduje i koristi svoju mo. Meutim, mo ne dolazi do izraaja samo u odnosu jedne osobe prema drugoj, nego i u odnosu neke grupe prema odreenoj osobi ili jedne grupe prema nekoj drugoj grupi. Zato je potpunije odreenje pojma socijalne moi da ona predstavlja sposobnost pojedinca ili grupe da utiu na ponaanje drugih pojedinaca i grupa. Grupe, podgrupe i pojedinci koji imaju mogunost uticaja nazivaju se centrima moi. U nekoj socijalnoj jedinici, grupi ili organizaciji moe postojati jedan ili vie centara moi. Kada je vie centara moi, o odnosu moi koju poseduje svaki od centara govorimo kao o distribuciji ili raspodeli moi. esto se u vezi sa terminom moi javljaju i nazivi: uticaj, kontrola, autoritet, status, rukovoenje. Treba razlikovati mo i uticaj: mo je potencijalni uticaj, sposobnost ili mogunost da se utie, potencijalni uticaj koji se nakad koristi, a nekad ne; uticaj je koriena i manifestovana mo, mo koja je aktualizovana, uticaj znai menjanje ponaanja osobe nad kojom se ispoljava mo. Kontrola bi bila uspeo i prema planu ostvaren uticaj, efikasno korienje moi. Uticaj imamo i kad rezultat upranjavanja moi nije podudaran sa oekivanjima onoga koji je koristi, npr. i onda kada voza auta ne stane na znak saobraajca, plaei se da e biti kanjen zbog nekog saobraajnog prekraja, pa umesto da stane, on ubrza vonju, saobraajac koji poseduje mo, ustvari je uticao na ponaanje, iako nije izazvao ono ponaanje koje je eleo da izazove. Autoritet jeste mo, ali odreena vrsta moi, a ne mo uopte. U formalnim organizacijama autoritet je mo koju prema propisima organizacije poseduje osoba na odreenom poloaju. Rukovoenje predstavlja samo jedan odreeni nain korienja u odreenim sferama, u tzv. funkcijama rukovoenja korienje raspoloivih sredstava kontrole nad drugim osobama samo u odreenim situacijama i od osoba na odreenim pozicijama u grupi. Uticaj koji neka osoba vri na drugu moe biti konstantan ili privremen, vei ili manji, pa prema tome i mo koju osoba ili grupa poseduje moe biti trajna ili privremena, vea ili manja. U literaturi se govori o dometu i obimu (opsegu uticaja) moi. 103

Pod dometom se podrazumeva broj pojedinaca na koje onaj ko ima mo ostvaruje uticaj , a pod obimom oblici i vrste ponaanja koje moe korienjem svoje moi da izmeni. TIPOVI MOI: Mo se moe razlikovati po tome da li predstavlja odnos meu osobama (dijadna situacija) ili meu grupama (organizacije). Moe se razlikovati kao formalna mo predvieni poloaj uz koji ide odreeni domet i obim moi i sredstava pomou koji se mo ostvaruje, kao i neformalna mo koja nije nikakvim propisima predviena, kad postoji uticaj pojedinih osoba koji nije vezan uz njihovu poziciju u grupi, nego proizilazi iz odreenih karakteristika linosti osoba u interakciji. Najee se govori o razlici na osnovu sredstava ili izvora moi. Da bi neko imao mo, potrebno je da raspolae nekim karakteristikama koje mu tu mo osiguravaju: nekim linim svojstvima ili nekim drugim sredstvima uticaja. O raspolaganju svojstvima koje omoguavaju korienje moi govorimo kao o izvorima moi. Da bi se realizovala mo, potreban je, pored posedovanja izvora moi, jo jedan uslov: neke karakteristike osobe nad kojom se ostvaruje mo, a to dovodi do toga da se ona povinuje neijoj moi. Da bi neko, nagraujui ili kanjavajui, mogao uticati na promenu neijeg ponaanja, drugome mora biti stalo do takve nagrade ili ga mora biti strah od takvog kanjavanja. Zato se pored izvora moi kao jednog od njenih uslova, pominje i motivaciona baza moi kao drugi uslov njenog realizovanja. Kod osobe nad kojom se upranjava mo mora postojati neki motiv da prihvati uticaj druge osobe. Izvori moi mogu biti mnogobrojni: znanje i informisanost, mogunost da se nagrauje ili kanjava, privlanost linosti, poloaj... Prema izvorima moi koje primenjuje osoba O prema osobi P, ili kako se izraavaju Fren i Rejven prema osnovama moi, mogue je razlikovati pet njenih tipova: - mo nagraivanja - mo prisile - referentna mo - strunjaka mo - legitimna mo Rejven i Rubin razlikuju i 6. tip moi, mo informisanja ili informisanost. MO NAGRAIVANJA I MO PRISILE Osnova moi nagraivanja lei u mogunosti osobe O da osigura neku korist ili neko zadovoljstvo za osobu P. Pri tom je vano da 1) osoba P ocenjuje da osoba O poseduje to svojsvo, ocenjuje da moe da obezbedi nagradu do koje je njoj stalo, i da 2) osoba O zna da odreeni nain njenog ponaanja izaziva kod osobe P prihvatanje zahteva koje osoba O postavlja. Sredstva nagraivanja kojima se obezbeuje uticaj mogu biti veoma razliita. Takvim sredstvima raspolae poslovoa koji na osnovu procene uinka radnika moe da predloi vei dohodak ili unapreenje; tu vrstu moi koristi i nastavnik koji ima pravo da daje viu ili niu pozitivnu ocenu. Efikasno sredstvo nagraivanja u radnim organizacijama je lini dohodak ili plata. Onaj ko moe uticati na to da se povea plata koju dobija radnik za svoj posao samim tim stie mo. Poveanje plate koristi se za uticanje na razliite oblike ponaanja, po pravilu za podizanje uinka rada. Sredstvo nagraivanja moe se sastojati i u manifestovanju naklonosti. Uskraivanje naklonosti moe biti mono sredstvo kanjavanja i moi. U brojnim meuljudskim odnosima koristi se manifestovanje naklonosti i nenaklonosti: u odnosima roditelja i dece, meu prijateljima, u heteroseksualnim odnosima pre braka i u braku. Postoji dosta nalaza empirijskih istraivanja i o delovanju odobravanja i neodobravanja, o saoptavanju, o slaganju ili neslaganju sa neijim postupcima i ponaanjem, kao sredstvima moi. esto je dovoljno, da bi se postiglo da neki eljeni nain reagovanja druge osobe postane njen trajni nain ponaanja, tj. nain reagovanja, nekoliko puta potkrepiti ga izjavom - to je dobro. Postoji snaan ljudski motiv za priznanjem od strane drugih, tj. za odobravanjem. Odobravanje ili neodobravanje postaju naroito efikasna sredstva delovanja posle socijalne izolacije. 104

Mo prisile poiva na oceni osobe P da e je osoba O kazniti, ako se ne povinuje njenom zahtevu. Osoba O poseduje mogunost da nanese tetu i neprijatnost, poseduje mogunost da kazni. Takvom moi raspolae poslovoa koji moe da utie na smanjenje plate radnika ili nastavnik koji moe da da ueniku negativnu ocenu. Mo prisile je veoma efikasna mo, posebno u uslovima u kojima je osoba na koju se primenjuju nezatiena i ne moe da se brani od opasnosti koju sadri ta mo. Primer za to je mo vlasnika sredstava za proizvodnju koji moe da otpusti osobe zaposlene u njegovom preduzeu. U autoritarnim drutvima ta vrsta moi je veoma korieno sredstvo vladanja. Zajedniko za obe ove vrste moi je da predstavljaju kontrolu nad neijom sudbinom ili upravljanje sudbinom drugih osoba, za razliku od drugih vrsta moi koje predstavljaju neposrednu kontrolu ponaanja. Korienjem prisile vie se kontrolie spoljno ponaanje nego to se kontroliu motivi, uverenja i stavovi. Nagraivanje osobe P ima za posledicu da ona manifestuje eljeno ponaanje, da se ona trudi da se ponaa na nain na koji eli osoba O koja nagrauje. Kanjavanje dovodi samo do prikrivanja ponaanja koje osoba O kanjava, do suzdravanja od njegovog manifestovanja, a ne do usvajanja kao trajnog vlastitog ponaanja onog ponaanja koje osoba O eli da bude karakteristino ponaanje osobe P. Nagraivanje doprinosi razvoju linosti, dok kanjavanje kao esto korien oblik moi moe tetiti pozitivnom razvoju linosti. Jednim vidom moi prisile moe se smatrati i ako osoba O namerno menja sredinu u kojoj ivi osoba P, a radi toga da bi se izazvala promena ponaanja osobe P. Osoba O ne obraa se direktno osobi P, nego pokuava posredno da utie na njeno ponaanje. Takvu indirektnu kontrolu neijeg ponaanja imamo kad rodittelji, u nameri da spree drugovanje svog deteta sa nekim sa kim oni ne ele da im se dete drui, alju dete u drugo mesto, tj. smetaju u drugu sredinu. REFERENTNA MO Ova mo poiva na pozitivnom odnosu osobe P prema osobi O, ili bar prema odreenom ponaanju osobe O. Izrazito referentna mo osobe O temelji se na identifikaciji osobe P sa njom. Razlikuje se od pojma referentne funkcije grupe. Moe se shvatiti kao oblik funkcije uporeivanja, tj. kao uporeivanje vlastitog ponaanja sa ponanjem osobe O, a koje slui kao model i koja se eli podravati. Referentna mo neke osobe O dolazi do izraaja ne samo u podraavanju njenog ponaanja od strane osobe P, nego i u nastojanju osobe P da se ponaa onako kako to eli osoba O. Zato se moe govoriti o dejstvu referentne moi i u sluajevima kada nema podraavanja tueg ponaanja. Kad dete podraava ponaanje roditelja sa kojim se identifikuje ili koje voli, ili se ponaa onako kako smatra da oekuje roditelj iju ljubav eli, imamo referentnu mo. Omiljeni nastavnik, cenjeni rukovodilac, brani drugovi meu kojima postoji uzajamna naklonost i uvaavanje, poseduju referentnu mo. Prednost ove moi nad prve dve je to ne postoji potreba za kontrolom ponaanja osobe P, tj. nema potrebe ni za nagraivanjem ni za kanjavanjem. Osoba P se ponaa na nain koji eli osoba O po svojoj volji i jer eli tako da se ponaa. Ne mora uvek postojati odnos naklonosti da bi dola do izraaja ova vrsta moi. Kolins i Rejven iznose miljenje da u sluajevima kada dolazi do uticaja tzv. socijalnog uporeivanja, moemo govoriti o delovanju referentne moi. Moe se prihvatiti neije ponaanje i bez obzira da li nekoga volimo ili ne; kad ne znamo kako da u odreenoj prilici postupamo, nedoumicu reavamo podraavanjem tueg ponaanja u slinoj situaciji. Kad osoba P trai orijentaciju kako da se ponaa, pa oceni da osoba O daje primer ponaanja koje moe da bude korisno, pa je osoba P podrava i oslobaa se nedoumice, dolazi do izraaja referentna mo osobe O. Ali, da bi osoba O postala model, da bi dola do izraaja njena referentna mo u takvim situacijama, potrebno je da postoje odreeni uslovi: - da je osoba O vana za osobu P, posebno kada je ponaanje u pitanju - da se P do neke mere identifikuje sa osobom O - da se osoba P smatra slinom osobi O - da osoba O privlai osobu P i da je naklonjena osobi O. 105

Moe se govoriti i o negativnom referentnom uticaju. Kad osoba P sebe ne ocenjuje slinom sa osobom O, nego razliitom, ili je ne voli i za nju je odbojna, javlja se tendencija da se osoba P ponaa suprotno ponaanju osobe O. Radnik koji ne voli svog poslovou sklon je da ne prihvati njegova uputstva ukoliko se ne plai posledica. Ako ve i mora da se ponaa prema uputstvu, nee preuzeti njegove stavove nego esto upravo suprotne. STRUNJAKA MO Poiva na oseni osobe P da osoba O poseduje znanje i kompetentnost vanu za nju, od znaaja za aktivnost osobe P uopte ili za konkretni zadatak koji osoba P treba da obavi, npr. kad lanovi radne grupe prihvataju savete poslovoe o tome kako da obave odreeni posao, jer smatraju da je njegovo znanje vee od njihovog i da mogu da ga koriste. Posmatranja i istraivanja pokazuju da ta mo zavisi od vie inilaca. Ne zavisi samo od koliine znanja koju odreena osoba O poseduje, nego i od naina na koji svoje struno znanje prenosi. Ako je to uz omalovaavanje, izbegavae se kontakti sa takvim strunjakom. Kolins i Rejven navode da je stepen te moi funkcija stepena u kom osoba P priznaje osobi O strunost, i stepena u kom osoba O moe izraziti svoje ponaanje. Znai, zavisi od ocene strunosti osobe O, znanja koje osoba O ne samo poseduje nego se njime moe i ume koristiti, kao i od razlike u znanju o istom predmetu izmeu osobe O i P. Uticaj osobe O bie utoliko vei ukoliko je zadatak koji osoba P treba da obavi tei, sloeniji i neodreeniji. I stepen samopouzdanja osobe P ima odraza na stepen uticaja osobe O. Ako je osoba P ranije doivela neuspeh ili je iz ma kog drugog razloga njeno samopouzdanje smanjeno, uticaj strunjake moi bie vei nego da je osoba P sa veim samopouzdanjem. Iako se uticaj strunjake moi odnosi prvenstveno na oblast u kojoj je osoba O struna, njen uticaj se prenosi i na druge oblasti. Preporuka lekara, ija se strunost ceni, prihvata se i kad se odnosi i na pitanje podizanja dece ili neko drugo nemedicinsko pitanje za koje lekar nije po profesiji struan. Veoma vaan inilac je i poverenje u strunjaka, uverenost da on ne samo poznaje odreenu oblast, nego da svoje znanje koristi bez posebnih sebinih namera, a sa namerom da pomogne. Kad se ocenjuje da strunjak svoju kompetenciju koristi da bi obmanuo drugoga, ili radi toga da bi za sebe osigurao neku korist, strunjaka mo nee biti uticajna ili e ak imati negativan uticaj javie se tendencija da se postupi suprotno savetu takvog sebinog i za druge nezainteresovanog strunjaka.

LEGITIMNA MO Za delovanje grupa i organizacija najvanija je legitimna mo ili mo legitimnog autoriteta. Poiva na priznatom i prihvaenom od strane osobe P pravu osobe O da odreuje nain njenog ponaanja. To pravo moe poivati na tradicionalnim normama, npr. prihvata se u porodici jer je tako bilo u patrijarhalnoj porodici ije norme jo deluju, da o svemu odluuje otac, pa i o enidbi sina i udaju erke. Legitimna mo moe poivati na aktuelnim normama, npr. danas u veini gradskih porodica deca imaju relativnu samostalnost u izboru zanimanja, enska deca imaju znatno veu slobodu ponaanja nego unazad 30 i vie godina. Davanje izvesne samostalnosti deci ukljuuje se u savremenu normu ponaanja. esta osnova legitimne moi je u fiksiranim pravima osoba na odreenim poloajima u grupi ili u drutvu. To je najvaniji osnov moi u organizacijama. Da bi se organizovala koordinirana i efikasna delatnost, predviene su pozicije i uz njih uloge koje ukljuuju obavezu kontrole nad odreenim brojem lanova oprganizacije i pravo manifestovanja moi nad tim lanovima. Postoji itava hijerarhijska mrea legitimnog autoriteta. Nareenja se daju i prihvataju na osnovu zakonskih, propisima i statutom predvienih, legitimnih prava osoba na odreenim poloajima. 106

U legitimnu mo, po pravilu, ukljuene su i mo nagraivanja i mo prisile kao priznata sredstva osoba sa odreenom legitimnom moi. Postoje organizacije u kojima je sistem legitimne moi, i istovremeno, sistem hijerarhije legitimnog autoriteta veoma razraen. Takva je vojna organizacija. U njoj su tano utvreni odnosi moi i uticaja, strogo se zahteva odravanje tih odnosa. Legitimna mo je povezana ne samo sa moi nagraivanja i kanjavanja, nego i sa strunjakom i referentnom moi. Onaj ko poseduje legitimnu mo redovno poseduje i formalno utvrenu mo nagraivanja i kanjavanja. Legitimna mo neke osobe spremnije se prihvata ukoliko su izrazitija i njena strunjaka i referentna mo. im je vea strunost osobe koja ima legitimnu mo, ili im se vie njeno ponaanje uzima kao model za vlastito ponaanje, tim se potpunije i doslednije prihvata i pravo osobe sa legitimnom moi da nareuje i zahteva. Legitimna mo postaje naroito efikasna ako su te norme na kojima ta mo poiva internalizovane. Internalizacija tih normi doprinosi povezivanju ciljeva organizacije sa linim ciljevima i interesima njenih lanova. Uspeno upravljanje uvek ukljuuje preduzimanje mera koje doprinose tome da lanovi svoje line interese i oekivanja povezuju sa aktivnou organizacije i da organizaciju doive kao vlastitu i kao instituciju koja deluje i u njihovom linom interesu. Postoji nekoliko vrsta uticaja na druge osobe kojima je izvor u moi koja je povezana sa legitimnom, a po nekima predstavlja vid legitimne moi. Jedan od tih vidova moe se oznaiti kao mo zavisnosti. Sastoji se u prihvaenom pravu nekoga ko je u nevolji i zavisi od pomoi drugoga da zahteva pomo. Takva osoba poseduje legitimno pravo da trai pomo, a onaj kome se obraa ima moralnu obavezu da joj pomogne, npr. slepa osoba ima takvo prihvaeno pravo da trai od prisutnih da joj pomognu da pree ulicu. To je legitimna mo bespomonih. Drugi vid legitimne moi je mo obavezivanja. Ako osoba O jednom ili vie puta uini neku uslugu osobi P, osoba P e se oseati obaveznom da uini ono to kasnije od nje osoba O bude traila. Osoba O stie mo nad osobom P i moe uticati na njeno ponaanje, obavezujui svojim uslugama osobu P. Ponekad osoba O trai uzvraanje svojih ranijih usluga i kad ono to zahteva od osobe P nije u skladu sa vaeim normama i propisima. Takvo obavezivanje jedan je od naina korumpiranja i korienja tzv. linih veza. U psiholokim eksperimentima dolazi do izraaja jedan poseban oblik legitimne moi, mo eksperimentatora. Uoeno je da subjekti u psiholokim ogledima prihvataju zahteve za koje sam eksperimentator nije oekivao da e ih prihvatiti. Oni u toku duih perioda vremena obavljaju sasvim besmislene aktivnosti, spremni su da uine neto to je ne samo neugodno, ve oigledno potencijalno opasno za njih ili za druge, postupaju suprotno moralnim naelima kojih se inae sami dre. Eksperimentator poseduje svojim poloajem i svojom funkcijom veliku i neoekivanu mo nad onima kojima eksperimentie Majlgremov ogled o pokoravanju. Ispitanici pokazuju spremnost da na zahtev eksperimentatora daju drugim osobama el. okove za koje su uvereni da su opasni. Ponaaju se kao da sve to je eksperimentator traio od njih je legitimno traenje, njegovo legitimno pravo. Odatle prihvatanje izvrenja zahteva i nareenja koja su u suprotnosti sa osnovnim moralnim principima. MO INFORMISANOSTI Kad se govori o toj vrsti moi, misli se na uticanje na druge osobe na osnovu obavetenosti i, posebno, na delovanje ubedljivosti i argumentovanosti podataka koji se saoptavaju. Saoptavanjem odreenih sadraja osoba O moe da izazove menjanje ponaanja osobe P. Sadraj koji saoptava osoba O deluje bez obzira na karakteristike osobe O, bez obzira na njen autoritet, njenu privlanost ili omiljenost. Deluje samo informacija i njen sadraj. Svako ko poseduje odreene informacije i iznosi ih ubedljivo moe da utie na promenu ponaanja osobe kojoj informaciju saoptava. Takvu vrstu moi koristi svaki dobar nastavnik iznosei podatke i dokaze o temi koju izlae i menjajui tako neznanje u znanje. Svako ko snagom podataka i argumenata utie na menjanje neijeg ponaanja, koristi tu mo. Mo informisanosti razlikuje se od ostalih moi po svojoj relativnoj stabilnosti i relativnoj nezavisnosti od raznih uslova. Dok se koristi nema potrebe pratiti i kontrolisati 107

ponaanje, kao npr. pri primeni moi nagraivanja ili kanjavanja. Snaga argumenta, pokazavi se jednom efikasnom, deluje kontinuirano na ponaanje; dugotrajno je i stabilno dejstvo te moi. Ona ne zavisi od odnosa prema osobi koja poseduje informacije i znanja, kao to zavise referentna ili druge vrste moi. Ona deluje sadrajem informacije. Ali ta stabilnost i nezavisnost su ipak samo relativne. I na tu mo utiu i karakteristike osobe koja koristi tu mo, koja raspolae informacijama, kao i odlike osobe na koju se eli uticati i kojoj se saoptavaju informacije. Zavisi od poloaja koji ima u grupi i drutvu osoba koja iznosi informacije, kao i od njene privlanosti. Iste informacije saoptene od razliitih osoba mogu da imaju razliito dejstvo. Dejstvo saoptenja zavisi isto tako i od karakteristika osobe kojoj su upuena, njene inteligencije, motivacije i drugih oblika. Mo informisanosti kojom raspolae neka osoba ili grupa osoba ili neka institucija, moe da se zloupotrebi, tako to se vani podaci kojima se raspolae ne saoptavaju upravo onima kojima su vani, tako to se iskrivljuju, ili tako to se netano interpretiraju. Posebno predstavlja veliku mo u rukama onih koji imaju vlast nad sredstvima informisanja. Kada mo informisanja poseduju oni koji dre politiku vlast, a tako je po pravilu, postaju efikasniji i ostali vidovi moi kojima raspolau. Mo informisanosti snano je sredstvo uticanja zato to moe da deluje na razliite oblike ponaanja, jer moe da bude sistematsko i kontinuirano ubeivanje kome je teko da se odupre, kao i zato to utie na irok krug populacije. Uvek je vano i snano sredstvo odravanja politike vlasti.

56. Uslovi odranja i funkcionisanja GRUPE (usvajanje grupnih ciljeva i zadataka)

Dve grupe aktivnosti koje treba obavljati u svakoj grupi i organizaciji da bi se one odrale i uspeno funkcionisale su: aktivnosti usmerene na odravanje i neometano funkcionisanje grupe i aktivnosti usmerene na izvrenje zadataka. Obe ove vrste aktivnosti nalazimo i u organizaciji i u svakoj grupi, dakle i u maloj grupi. Uspeno rukovoenje vodi brigu o tome da se obe ove funkcije obavljaju. Aktivnosti usmerene na ostvarivanje zadataka grupe obezbeuju da grupa uspeno ostvaruje delatnosti radi kojih je formirana i radi kojih postoji: proizvodna da proizvodi, grupa za reavanje problema da donosi odluke. U proizvodnoj grupi te aktivnosti su radne operacije, u grupi za reavanje problema aktivnosti se sastoje u diskusiji orijentisanoj na problem. Ali, u svim grupama aktivnosti usmerene na reavanje zadataka obuhvataju i brojne dopunske radnje, pre svega prikupljanje informacija. U proizvodnoj grupi obuhvataju i organizovanje proizvodnje, tehnoloko usavravanje, usavravanje kadrova... Smisao aktivnosti usmerenih na odranje grupe je: razvijanje spremnosti lanova da podre grupu i zalau se za ostvarivanje grupnih ciljeva i zadataka, zatim staranje da se odri solidarnost lanova i kohezivnost grupe, a da se konflikti izbegavaju, ublaavaju i neutraliu. I ta aktivnost ukljuuje mnogo raznih mera i radnji. Ima mnogo podataka o procesima i odnosima kojima se ostavruju obe osnovne aktivnosti grupe, kao i o brojnim faktorima koji na njih utiu. Meu odnosima i procesima to je izgraivanje strukture grupe i ostvarenje stabilizovanog odnosa meu njenim lanovima, razvijanje sistema poloaja i uloga, osiguranje celishodnog naina rukovoenja i uticaja, razvijanje normi ponaanja, kao i razni procesi i mere koji se javljaju i preduzimaju u toku funkcionisanja grupe. Brojni su inioci koji se navode da utiu i na ostvarenje zadataka i na odranje grupe. To su usvajanje ciljeva i zadataka grupe, kooperacija, kohezivnost, nain donoenja odluka i nain rukovoenja, sistem komuniciranja, kao i brojni faktori koji utiu na efikasnost grupe. Za odranje grupe i uspeno ostvarenje grupnih ciljeva i zadataka vano je da lanovi grupe usvoje njene ciljeve, i to pre svega ciljeve koji su razlog formiranja i odravanja grupe, npr. jedan od takvih ciljeva je racionalna proizvodnja odreene vrste drutvu potrebne robe. Ciljevi koje je vano da usvoje lanovi grupe mogu biti osnovni ciljevi postojanja grupe ili samo posredni ciljevi, tj. oni preko kojih se osnovni realizuju. O njima se govori i kao o optim i manje 108

optim zadacima grupe. Zbog znaaja usvajanja ciljeva i zadataka od strane lanova dosta su istraivani faktori koji doprinose prihvatanju grupnih ciljeva i zadataka kao vlastitih ciljeva. Prvi takav faktor koji doprinosi usvajanju grupnih ciljeva je uoavanje vanosti realizovanja grupnih ciljeva za zadovoljenje linih potreba, jer se njihovim realizovanjem zadovoljavaju individualne potrebe, neke neposredno, neke posredno. to potpunije lanovi to uoavaju, to e se vie zalagati za ostvarenje grupnih cilljeva. Sa usklaenosti grupnih ciljeva i linih potreba dolazi i do posebne karakteristike grupe koja sa svoje strane doprinosi ostvarivanju grupnih ciljeva dolazi do kohezivnosti. Moe se rei da stepen zadovoljena linih potreba determinie i stepen prihvatanja grupnih ciljeva i zadataka koje je potrebno izvriti da bi se ciljevi ostvarili. Kre i saradnici pokazuju da one radne grupe koje ocenjuju da njihovo preduzee podrava zadovoljenje potreba radnika, daju podrku zahtevu uprave da se podigne produktivnost i pokazuju tendenciju prihvatanja visoke produktivnosti. Nasuprot tome, one radne grupe koje ocenjuju da preduzee ne podrava zadovoljenje njihovih potreba i ne vodi rauna o tome, ne prihvataju podizanje produktivnosti kao cilj, nego pokazuju tendenciju ka smanjenju produktivnosti. Drugi inilac koji utie na prihvatanje grupnih ciljeva je poznavanje tih ciljeva i zadataka i njihovo jasno postavljanje. Jasnoa o grupnim ciljevima, kao i znanje o putevima i nainima kojima se mogu ostvariti i uoavanje povezanosti vlastitog rada sa radom i ciljevima cele organizacije doprinose oseanju vezanosti za grupu i prihvatanju ciljeva grupe. To potvruju eksperimentalna istraivanja u kojima je deo subjekata znao ta treba da bude konani proizvod i koji je deo njihovog rada u njegovoj proizvodnji, a deo subjekata to nije znao. Oni koji su to znali oseali su se vezanijim za grupu, bili su spremniji da prihvate njen uticaj i vie su prihvatali ciljeve grupe od onih subjekata kojima nije bilo jasno emu slui ono to rade. Vaan faktor koji utie na usvajanje ciljeva i zadataka grupe je uestvovanje u postavljanju ciljeva i zadataka i razmatranju naina njihovog ostvarenja participacija u donoenju odluka. Uoeno je da je lake obezbediti prihvatanje odreenih zadataka ako u tome, makar samo delimino, uestvuju i oni koji treba da ih izvre. Mogunost da se tim putem doprinese usvajanju postavljenih ciljeva, a pre svega podizanju produktivnosti i ublaavanju konflikata u grupi bio je jedan od razloga da se ponegde uvede tzv. participacija radnika, uestvovanje radnika preko svojih predstavnika u reavanju nekih pitanja upravljanja. Ali, nisu uopte dobili pravo uestvovanja u odluivanju o bitnim pitanjima, nije dolo totalne participacije, niti je delimina participacija uvedena u irim razmerama. Posebno vaan uslov usvajanja grupnih ciljeva i zadataka je kohezivnost grupe. Ona ukljuuje prisustvo i dejstvo velikog broja raznih faktora, a utie ne samo na usvajanje grupnih ciljeva i zadataka nego i na mnoge odnose u grupi, kao i na celokupno njeno funkcionisanje.

57. Kohezivnost grupe

Sama re kohezivnost znai povezanost. Razliito se odreuje: 1) privlanost grupe za lanove 2) jedinstvo lanova u raznim pitanjima 3) moral grupe 4) stepen koordinacije napora koji ulau lanovi grupe u izvravanju zadataka 5) stepen motivisanosti lanova grupe da izvre grupne zadatke. Sve ove karakteristike su jedna sa drugom u pozitivnoj korelaciji. Sve su i izraz i izvor karakteristike koja se naziva kohezivnost. Zbog toga to postoje brojne determinante kohezivnosti, esto se prihvata odreenje koje navodi Festinger da je kohezivnost rezultanta svih snaga koje deluju na lanove da ostanu u grupi. U skladu sa tim odreenjem, o kohezivnosti se najee govori kao o privlanosti grupe za njene lanove ili kao o vezanosti za grupu. Ta vezanost za grupu je vezanost za njene lanove i interakciju sa njima. Kohezivnost dolazi do izraaja viestruko, pominje se vie njenih indikatora: elja da se ostane u grupi, odbijanje da se ona napusti, stepen identifikacije sa grupom (koji dolazi do izraaja 109

u uestalosti upotrebe zamenici mi, a ne ja kada se saoptava neto u vezi sa grupom), spremnost da se zalae za ostvarenje zadataka grupe, usvajanje grupnih ciljeva, lojalnost prema drugim lanovima grupe. O tim i drugim indikatorima kohezivnosti najee se i opravdano govori i kao o njenim efektima. Kohezivnost se moe posmatrati i kao zavisna varijabla, tj. kao posledica odreenih odlika grupe, i kao nezavisna varijabla, tj. kao pojava koja izaziva odreene posledice i karakteristike grupe. Meutim, nije uvek sa sigurnou mogue utvrditi ta su sve izvori kohezivnosti, a ta sve njeni efekti, jer izmeu izvora i efekata postoji uzajamno dejstvo. Pregled izvora, indikatora i efekata kohezivnosti dat je uglavnom na osnovu Kartrajtovog prikaza: Kohezivnost IZVORI 1. motivaciona baza lanstva 2. karakteristike grupe 3. oekivanja lanova 4. uporeivanje sa moguim lanstvom INDIKATORI 1. elja da se ostane u grupi 2. identifikacija sa grupom 3. zalaganje za zadatke drugim 4. usvajanje grupnih ciljeva 5. lojalnost prema lanovima EFEKTI 1. snaga grupe da lanove 2. mo uticaja grupe zadri

3. uee lanova u izvravanju zadataka 4. oseanje sigurnosti lanova 5. efikasnost grupe

58. Voe i vostvo: pojam i vrste vostva

Kao to su grupe i organizacije univerzalne pojave i postoje u svim drutvima, i pripadnici svakog drutva su lanovi veeg ili manjeg broja formalnih i neformalnih grupa, tako je i izraeniji uticaj pojedinih lanova grupe na ostale lanove redovna pojava. Takav istaknut i uoljiv uticaj jednog ili vie pojedinaca na ostale lanove grupe oznaava se kao vostvo. U svakoj grupi postoje dominantni poloaji nekih lanova grupe kao jedna od karakteristika strukture grupe. Kad takvi poloaji nisu unapred predvieni, oni predstavljaju poloaje koji se meu prvima formiraju u toku delovanja grupe. Pojedinci koji imaju takav istaknut poloaj ili voe postoje u svim struktuiranim grupama: u malim grupama raznih vrsta, u organizacijama, kao i u velikim drutvenim grupama. Oni se javljaju i u nekim od nestruktuiranih grupa: u socijalnim pokretima i veini vrsta masa. Ali, ne moe se govoriti o voama u potpuno nestruktiranoj skupini kao to je publika ili mnotvo. Kao o voama govori se i o pojedincima koji su imali ili imaju znaajn uticaj na drutveni i politiki ivot svoje zemlje, ali i na nauku, umetnost, tehniku, kao i na ideje, shvatanja i pokrete raznih vrsta, uopte o linostima koje imaju veliki privremen ili trajan uticaj na ivot neke zemlje ili celog ljudskog drutva. Takvo nerazlikovanje ni oblasti na koje utie ni veliine grupe na koju utie u razmatranjima o vostvu dolazi do izraaja i u pokuajima razlikovanja tipova voa. Tako, npr. Meklang Li kae da je voa osoba koja: 1) ili ima status voe, tj. za odreenu kulturu karakteristian poloaj dominacije ili kontrole u nekoj grupi ili drutvu, kakav ima npr. nasledni kralj 2) ili predstavlja i zalae se za neki pokret, npr. osoba na elu sindikalnog pokreta 3) ili ak i takva osoba koja ima malo ili nijednog neposrednog sledbenika, ali je uticajna ili e kasnije biti od uticaja, npr. neki poznati pisac ili neki autor koji e tek kasnije postati cenjen. Votson daje klasifikaciju na autoritarne i demokratske voe. Tri glavne vrste autoritarnih voa su: harizmatske fasciniraju svoje sledbenike koji su im odani i koji u njima vide izuzetne osobe 110

obdarene posebnom moi i sposobnou (Mojsije, Buda, Hrist); voe na osnovu tradicije su one voe koje time to zauzimaju odreeni poloaj dobijaju mo nad ljudima koji im se pokoravaju, jer je to zakon ili obiaj (kralj, imenovani birokratski voa); voe koje vladaju pomou nasilja diktatori. Poseban tip voe nastao na osnovu autoriteta su strunjaci. Navodi se primer voe oca patrijarhalne porodice. Demokratske voe potuju tue ideje i vrednosti, podstiu saradnju i doprinos svih u reavanju zadataka. U izlaganjima o vostvu u socijalno-psiholokoj literaturi koriste se tri termina: vostvo, voa, rukovoenje. Koristei izraz vostvo misli se na pojavu u celini i posebno na proces uticaja vostvo je poseban odnos izmeu dve ili vie osoba pri kome postoji uzajamni uticaj, ali je pri tom uticaj jedne ili vie osoba vei od uticaja ostalih. Reju voa oznaava se osoba koja zauzima poseban poloaj i ima posebnu ulogu u grupi, to joj omoguava vei uticaj na ostale lanove. Rukovoenje oznaava osnovne aktivnosti voe i osnovne funkcije koje vostvo ima, a koje su vane za odravanje grupe, njeno funkcionisanje i ostvarenje njenih ciljeva. DEFINICIJE VOE: Drugaiji su i poloaj i funkcija voe u prijateljskoj od poloaja i funkcija voe u diskusionoj grupi, drugi je smisao vostva u maloj, a drugi u velikoj i sloenoj grupi kao to je organizacija, a drugaiji u razliitim velikim drutvenim grupama kao to su drava i nacija. Kad se sve razne kategorije voa obuhvate jednom definicijom, dobija se opte odreenje: pod voama se smatraju pojedinci koji su znaajno uticali na druge osobe sa kojima su bili u neposrednom ili posrednom kontaktu. Dib navodi 7 pristupa i 7 definicija pojma voe: 1) prvi pristup je vezan za specifian poloaj u strukturi grupe. Voa se odreuje kao osoba koja ima dominantan poloaj u grupi, pre svega s obzirom na mo i uticaj, poloaj koji omoguava da deluje (utie) na ponaanje ostalih lanova grupe. 2) drugo odreenje je da je voa osoba koja predstavlja centralnu figuru za lanove grupe. To je definicija prema psihoanalitikoj koncepciji Redla, prema kojoj se voom grupe treba smatrati osoba koja je bitna za lanove grupe, prema kojoj postoji zajedniki intezivan emocionalni odnos i koja ima odluujui uticaj za njihovo ponaanje. esto je to odnos identifikacije, pa je voa deo super-ega ili ego-ideal. Ali, u grupama ne postoji uvek intezivan emocionalan odnos prema voi, a jo manje identifikacija sa njim. 3) voa kao osoba sa najpozitivnijim sociometrijskim statusom. Voa je najomiljenija i najee birana osoba u grupi. Najpozitivniji sociometrijski izbor ne znai uvek izbor za vou. Netana je uopte postavka da je voa uvek i najomiljenija osoba. 4) voa je osoba koja utie na druge. Verovatno se takva definicija esto pojavljuje, jer omoguava svstavanje pod tako odreeni pojam voe, pojedince koji imaju uticaja na ma koju oblast delatnosti. Naime, na svakog lana ma koje vrste grupa utie veliki broj drugih lanova, a i svaki od lanova vri neki uticaj, makar na neki od ostalih lanova grupe. Mogu pojedinci imati veliki uticaj na veinu ili sve lanove grupe, ali ako taj uticaj nije u vezi sa ciljevima grupe i njenim funkcionisanjem, nije opravdano o njima govoriti kao o voama grupe. Moe se prihvatiti da je intezitet uticaja pojedinca na otale lanove grupe kriterijum vostva. To se moe prihvatiti ako se takvo odreenje dopuni navoenjem da to nije uticaj na ma koju vrstu ponaanja, nego upravo na odravanje i ostvarenje ciljeva grupe. 5) voa je lan grupe iji se uticaj dobrovoljno prihvata. Dib smatra da treba praviti razliku izmeu voa (leader) i stareina ili glavara (head). Voom se moe smatrati samo osoba koja svoj uticaj odrava, uticaj koji lanovi dobrovoljno i spontano prihvataju, a ne poiva na formalnom autoritetu. Voa je samo ona uticajna osoba koja je lanovima bliska, za koju su vezani pozitivnim oseanjima i koja se zalae za ostvarenje onih ciljeva kojima tee i lanovi grupe. Nije tako kada su u pitanju formalno imenovana lica na elu neke 111

grupe, kao to su postavljeni efovi i rukovodioci. Oni bi po Dibu bili stareine, a ne voe. Ali, opravdano je i takve rukovodioce, koji nisu spontano prihvaeni, smatrati voama im imaju odluujui uticaj na aktivnosti lanova grupe. Nije samo referentna mo, izrazita kod prihvaenog i omiljenog voe, sredstvo uticaja. To su i druge vrste moi, a posebno je takvo sredstvo legitimna mo. 6) voa kao osoba koja utie na grupu u celini, na sintalitet grupe (Katel). Voa je osoba koja ima uoljiv uticaj na sintalitet grupe, podrazumevajui pod sintalitetom specifinost grupe, a koju, kao to ima svaka linost, ima i svaka grupa. 7) poslednja definicija koju Dib spominje je operaciona definicija, prema kojoj je voa osoba koja se angauje u aktivnostima voe. To je definicija za koju su se zalagali strunjaci koji su zastupali shvatanje da je najkorisniji nain prouavanja vostva prouavanje aktivnosti koje voa vri, prouavanje rukovoenja. Problem sa takvim odreenjem je u tome to je mnogo aktivnosti koje vre voe i to ih ne obavlja samo on, nego vie lanova grupe, ali on ih ee vri od ostalih. Spominje se jo jedno shvatanje koje je prevazieno, a to je da je voa osoba koja poseduje odreene osobine linosti. Mada odreene osobine doprinose tome da neko stekne poloaj voe, to ne moe biti dovoljno da svaki pojedinac koji ih poseduje postane voa, pa se ne moe na osnovu crta linosti identifikovati i definisati voa. Bitne odlike voe u struktuiranim grupama su: A) poseban poloaj u strukturi grupe, takav poloaj koji omoguava raspolaganje odreenim sredstvima koja omoguavaju veu ili manju mo i uticaj B) izrazit uticaj na lanove grupe i grupu u celini, i to takav uticaj koji je od vanosti za odranje grupe i ostvarenje ciljeva grupe C) obavljanje aktivnosti rukovoenja i ostvarivanje uloge koja se vezuje uz poloaj voe. Pod voom u struktuiranoj grupi podrazumeva se osoba koja ima poloaj voe, ostvaruje ulogu vezanu za taj poloaj i time izrazito utie na ponaanje lanova znaajno za odranje grupe i ostvarenje ciljeva grupe. Ova definicija vai za formalne voe formalnih grupa. Za definisanje neformalnog voe, odreenje mora biti ire i optije voa je osoba koja ima izrazit uticaj na ponaanje lanova grupe od vanosti za odranje grupe i za ostvarenje njenih ciljeva.

VRSTE VOA: Neki autori zastupaju shvatanje da se voom moe smatrati samo lan grupe iji se uticaj dobrovoljno i spontano prihvata voe su uvek od lanova grupe prihvaene, osobe za koje su lanovi vezani pozitivnim oseanjima, koji angaovano rade na ostvarivanju ciljeva koji su uvek i ciljevi lanova, koji su bliski svim lanovima grupe, nisu socijalno distancirani od njih i iji se autoritet spontano prihvata. Od voa treba razlikovati stareine ili glavare. Oni dominantan i rukovodei poloaj zauzimaju jer je takav poloaj predvien organizacijom grupe, i jer im je dodeljen. Oni ostvaruju unapred postavljene ciljeve grupa, a koji po Dibu nisu izraz elja lanova. Izmeu njih i lanova navodno postoji jaz i velika socijalna distanca i lanovi nisu za njih vezani pozitivnim emocijama, a njihov autoritet poiva na dodeljenoj im moi i prisili. Nije opravdano ograniavanje pojma voe samo na dobrovoljno prihvaene pojedince sa izrazitim uticajem u grupi. Ne samo da pojedinci na predvienim rukovodeim poloajima imaju istaknut, najvei uticaj na ostvarenje ciljeva grupe, na odravanje grupe, nego oni esto postaju i omiljeni i prihvaeni i svoj autoritet ne zasnivaju samo na moi prisile nego i na ostalim vrstama moi. I stareine, formalne rukovodioce u formalnim grupama, npr. vojne rukovodioce na elu vojnih jedinica treba smatrati voama. Takve formalne voe se mogu razlikovati od u grupi izniklih voa po tome to su postavljeni, imenovani. Mogu se razlikovati i po nainu na koji su stekli poloaj voe. Ali, to su takoe voe, neomiljene ili vie ili manje omiljene i prihvaene. 112

Opravdano je razlikovanje formalnih i neformalnih voa. Pod formalnim voama podrazumevaju se osobe postavljene ili izabrane na poloaj voe predvien organizacijom grupe i formalnim aktom (statutom) o strukturi grupe. Oni su stvarni rukovodioci grupa i organizacija. Za njih su utvreni odreeni poslovi rukovoenja, fiksirana prava i ovlaenja i predviena sredstva moi kojima e ostvariti svoj uticaj. Formalne voe imamo samo u formalnim grupama. Neformalne voe postoje u neformalnim grupama koje postoje ili kao samostalne, npr. neka prijateljska grupa koju ine pojedinci koji inae rade na raznim mestima, a povremeno se sastaju, ili kao deo formalnih grupa. Neformalne voe javljaju se kad formalni voa ne obavlja uspeno sve funkcije rukovoenja. U takvom sluaju pojedinac koji uspeno ostvaruje aktivnost koju je formalni voa zanemario, npr. pruanje pomoi u linim tekoama ili staranje o dobrim odnosima meu lanovima, postaje najuticajniji lan u obavljanju zanemarene aktivnosti, tj. neformalni voa za neku oblast grupne delatnosti. Meutim, neformalne voe mogu da postoje i kad formalni voa uspeno ostvaruje sve funkcije rukovoenja. U takvim sluajevima neformalne mogu da pruaju podrku formalnom voi zalaui se, u krugu lanova na koje imaju uticaja, za ostvarenje zajednikih ciljeva grupe. Mogu da predstavljaju i najuticajniju osobu neformalne grupe koji ini deo lanova nezadovoljan svojom ili optom situacijom u grupi. esto su neformalne voe samo najuticajniji lanovi manjih prijateljskih grupa obrazovanih u okviru formalne grupe. Vano je razlikovati vostvo u malim radnim grupama nema hijerarhijskog sistema vostva kao to uopte nema vie formalnih voa; i vostvo u organizacijama postoji uvek vei broj voa. Kako je organizacija hijerarhijski organizovana i voe se razlikuju po stepenu moi. U proizvodnim organizacijama npr. postoje voe prve linije ili neposredne voe poslovoe, zatim njima nadreene voe ili voe druge linije rukovodioci pogona, i kao najvii rukovodioci organizacije direktori. Jedna od karakteristika rukovoenja onih voa koji nisu najvii rukovodioci je dvostrukost njihove uloge. Oni treba da ispunjavaju zadatke i zadovoljavaju zahteve koje im postavljaju nadreeni rukovodioci, a istovremeno treba da zadovolje potrebe i ispune oekivanja onih kojima oni neposredno rukovode. Prema nainu sticanja poloaja voe, mogue je razlikovati postavljene, izabrane i u grupi iznikle voe. Prema vrstama delatnosti kojom rukovode, mogue je razlikovati razne vrste voa, npr. poslovoe u proizvodnim organizacijama, rukovodioce psihoterapeutskih grupa, predsedavajue diskusionih grupa... Jedna od veoma znaajnih jeste razlika prema sredstvima kojima voe osiguravaju svoj uticaj i prema odnosu koji imaju prema lanovima grupe kojom rukovode, pa se razlikuju demokratske i autokratske voe.

59. LINOST i SITUACIJA kao determinante vostva

Potraga za crtama linosti Mnoga istraivanja, a pod uticajem koncepcije o velikim ljudima kao predodreenim voama, bila su posveena utvrivanju crta linosti voe. U istravanjima se polazilo od pretpostavke da, isto kao u drutvu u celini, i u grupama postaju voe pojedinci koji poseduju odreene izuzetne osobine. Takve osobine poseduje samo ogranieni broj osoba. Te osobe, upravo jer ih poseduju, i postaju voe. Vie stotina istraivanja bavilo se traenjem crta linosti koje ine pojedince voom i koje sve voe poseduju. U potrazi za crtama linosti voe koriena su dva postupka. Prvi se sastojao u utvrivanju, putem testova linosti i drugih instrumenata, crta linosti svih lanova grupe, voa i onih koji nisu bili voe. Oekivalo se da e se uporeivanjem nalaza utvrditi otra razlika izmeu linosti voe i linosti ostalih lanova grupe i nai univerzalne line karakteristike voa. Najee su ispitivani lanovi malih diskusionih grupa, ponekad i lanovi drugih vrsta radnih grupa. Poto je 113

posmatranjem utvreno ko ima ulogu voe, davani su svima testovi linosti ili upitnici i skale procene, i voama i onima koji to nisu. Drugi nain, najpre korien u armijama za izbor vojnih rukovodilaca, je eksperimentalni postupak poznat pod nazivom grupna diskusija bez voe ili LGD postupak (prema engleskom nazivu leaderless group discussion), a naroito ga je razvio Bas. Sastoji se u tome da se grupi od 410 osoba postavi neki problem i od nje zahteva da problem u odreenom periodu, npr. u toku pola sata, rei. lanovi grupe se ne poznaju i niko nije dobio uputstvo da vodi diskusiju. Posmatra se ponaanje svih lanova grupe u toku reavanja problema. Posebno se prati ponaanja onoga od lanova koji stie poloaj voe i ispituju njegove karakteristine osobine. Pokazalo se da rezultat utvrivanja voa na taj nain visoko korelira sa procenama koje daju poznavaoci tih osoba o njihovoj podobnosti za voe, npr. sa procenama podesnosti za poslovou u proizvodnim grupama. Vie autora je pokualo da izvede generalizacije o karakteristinim crtama linosti voe. Berd utvruje: inteligencija, inicijativnost, smisao za humor i ekstravertnost. Stogdil je zakljuio da voe u veoj meri nego ostali lanovi grupe pokazuju: a) neke sposobnosti: inteligenciju, sposobnost uvianja sutine situacije, verbalnu sposobnost i prilagoavanje b) crte socijabilnosti: oseanje odgovornosti, aktivitet i socijalna participacija, kao i kooperativnost i popularnost c) motivacione karakteristike: inicijativnost i upornost. Man istie 7 karakteristika: inteligencija voe ee je kod voa u grupama ija delatnost zahteva intelektualnu aktivnost nego u grupama u kojima se obavlja rutinska aktivnost. prilagoenost ili fleksibilnost koja garantuje da se voa nee zbuniti u novim situacijama. ekstravertiranost koja se manifestuje u otvorenosti i lakom uspostavljanju kontakta sa drugima. dominantnost koja se izraava u elji za prestiom i moi i koja podstie da se tei za poloajem voe. samopouzdanje i sugurnost u sebe, crta koja izaziva poverenje u onoga ko je poseduje, o njoj se govori kao o maskulinosti. interpersonalna senzitivnost sposobnost tanog ocenjivanja tuih motiva, namera i stavova. manja konzervativnost postoji izvesna korelacija izmeu vostva i konzervativnosti. Voe su manje konzervativne od lanova grupe. Meutim, kada su lanovi grupe autoritarne linosti, onda se i kao voe preferiraju autoritarne, to znai obino i konzervativne osobe. Po Borgati i saradnicima, crte po kojima se voe razlikuju od ostalih lanova su: umenost u reavanju zadataka grupe i uoavanje te sposobnosti od strane lanova grupe, upornost i angaovanost u grupi i ocena o istaknutoj participaciji od strane ostalih, kao i socijalna prihvaenost ili popularnost koja se izraava u zadovoljstvu da se sarauje sa voom. Mek Dejvid i Harari zakljuuju da su osobine karakteristine za vou grupe: osetljivost za potrebe i zahteve lanova, fleksibilnost koja omoguava prilagoavanje promenama, kao i oseanje odgovornosti za napredak grupe, koje se manifestuje u spremnosti da se preuzme inicijativa i eventualni rizik za postupke za koje se oekuje da e doprineti uspehu grupe. Na osnovu velikog broja istraivanja prihvata se da se odreene crte linost ee sreu kao izraenije i razvijenije kod voe nego kod ostalih lanova grupe. Nisu te crte odluujue determinante, ali su vaan faktor u sticanju i odravanju poloaja voe. Ali nije sigurno da je naena korelacija izmeu vostva i navedenih crta opta i da vai za voe u svim vrstama grupe i za sve situacije. Ispitivanja su vrena uglavnom sa mladim ljudima, najee sa studentima i preteno u diskusionim grupama, zato nalazi i vae prvenstveno za takve grupe. Druga kritika primedba je naelnija i vai i za grupe u kojima su ispitivanja o povezanosti crta linosti i vostva vrena. U tim ispitivanjima ne vodi se rauna o delovanju brojnih situacionih faktora, a pre svega o tome da samo zauzimanje poloaja voe zahteva i izaziva odreeno ponaanje i razvija odreene osobine. Mnoga istraivanja pokazuju kao vaniju korelaciju vezu izmeu zauzimanja poloaja voe i ponaanja koje dolazi do izraaja u pokretanju aktivnosti vanih za ostvarenje ciljeva, kao i u angaovanosti i ueu u reavanju zadataka grupe. Voe grupe najvie doprinose reavanju grupnih zadataka, i to bez obzira o kojim vrstama grupa i zadataka je re. Ako nisu voe, lanovi 114

koji pokreu akcije koje vode do reavanja tekoa verovatno e to postati. Kada se neije ponaanje ocenjuje kao ponaanje koje doprinosi uspehu grupe, ono se potkrepljuje, nagrauje na razne naine. To jo vie pojanjava tu aktivnost, a time i izgleda da oni koji se istiu takvim ponaanjem budu prihvaeni kao voe. U diskusionim grupama inicijativnost se manifestuje u iznalaenju ideja o pojavama o kojima se diskutuje, a aktivnost u koliini govora, u estom uzimanju rei u diskusiji, zato koliina govora, obim verbalnog uea doprinosi sticanju poloaja voe. SITUACIONE VARIJABLE: Nije utvreno postojanje jedne specifine crte linosti, niti neki trajni sklop crta po kojima bi bilo mogue uvek i svuda razlikovati osobe podesne za vou od onih koji to nisu, tj. voe od ostalih lanova grupe. Suprotno tome, pokazalo se da su znaajni, i za zauzimanje poloaja voe i za uspeno obavljanje uloge voe, situacioni faktori. To je podstaklo razvijanje situacionih teorija, suprotnih teoriji o roenom voi i koncepciji o crtama linosti kao osnovnoj determinanti vostva. Osnovna postavka situacione teorije je da ne odreuju crte linosti ko e biti voa, ve to zavisi od razliitih situacionih faktora, od razliitih uslova u kojima grupa deluje. Prema ekstremnom situacionom shvatanju, svaki od lanova grupe, u naelu, moe ba bude voa. Da li e to postati zavisi od sticaja okolnosti, a pri tom line karakteristike nisu vane. Ve i sama situacija, to se neko naao na poloaju voe, nametnue da se ponaa onako kako se od voe oekuje i zahteva. Npr. mogue je da dotad povuena i neinicijativna osoba, dovedena na poloaj voe, menja svoje ponaanje i poinje da se ponaa kao to se od nje oekuje da se osoba na tom poloaju ponaa: uzima inicijativu, postavlja zadatke i prati njihovo izvravanje. Manje ekstremno situaciono shvatanje je da se u raznim situacijama razne osobe pokazuju pogodnim voama, ne svi lanovi grupe, ali svi oni koji poseduju situaciji odgovarajue osobine. Ali pojedinac, uspean voa u odreenim uslovima, prestaje da bude uspean voa kada se situacija izmeni. Odreene osobine linosti imaju znaaja, ali su situacioni faktori vaniji od karakteristika linosti, po tom umerenijem situacionom shvatanju. Konkretan zadatak koji su sebi postavili istraivai, polazei od situacione koncepcije o vostvu, bio je utvrditi koji od situacionih faktora imaju odluujui znaaj za nastojanje i ponaanje voe. Broj situacionih varijabli od kojih zavisi vostvo je veoma veliki. Jedan od takvih faktora je zauzimanje poloaja voe. Mogu razne osobe da steknu poloaj voe, da budu postavljene za vou ili se nekim sticajem okolnosti nau u tom poloaju. Samim tim to su se nale na poloaju voe, one preuzimaju i ulogu voe i ponaaju se onako kako se u odreenoj grupi oekuje da se voa ponaa. Menjaju svoje dotadanje ponaanje; postavljaju zadatke ostalima, daju uputstva kako da ih izvre, koordiniraju aktivnosti lanovima grupe. I lanovi grupe menjaju svoje ponaanje prema osobi koja se nala na poloaju voe, manifestuju spremnost da prihvate njene uloge. Te promene, i u ponaanju osobe koja se nala na poloaju voe i u ponaanju ostalih lanova prema osobi na poloaju voe, dovode i do razvijanja osobina koje se navode kao karakteristine za vou: do porasta samopouzdanja, razvijanja dominantnosti i manifestovanja drugih osobina koje su karakteristine za vou. Jedan od vanih situacionih faktora je vrsta grupe. U formalnim grupama voe se drugaije ponaaju nego u neformalnim. U organizacijama, i formalnim grupama uopte, predvieni su i poloaji i uloge voa. Poloaje voa pojedinci dobijaju, po pravilu, ne na osnovu posedovanja odreenih crta linosti, nego na osnovu drugih kriterijuma: obrazovanja, strunosti, staa, preporuka. Stekavi poloaj voe, osobe koje su ga dobile nastoje da ga zadre, podeavajui svoje ponaanje zahtevima nadreenih i nastojei da ne iznevere potpuno oekivanja onih kojima rukovode. Da li e se zadrati na poloaju voe zavisi pre svega od toga da li je njihovo ponaanje u skladu sa zahtevima nadreenih i da li nije u sukobu sa oekivanjima onih koje vode. U neformalnim grupama osoba koja eli da ima istaknut uticaj, eli da bude voa, svoje ponaanje mora podesiti samo eljama i interesima lanova neformalne grupe. Kada se govori o uticaju vrsta grupa na vostvo, moe se navesti da na sticanje i zadravanje poloaja voe utie i veliina grupe. U sasvim maloj grupi voa i nije neophodan, a u veoj je 115

potreban. Ukoliko je grupa vea, ona je spremnija da prihvati direktan nain rukovoenja i veu mo voe. Drugi faktori koji utiu na javljanje voe, nain rukovoenja i zadravanja poloaja voe su sastav i karakteristike grupe i lanstva: stepen inteligencije lanova grupe, njihova autoritarnost, homogenost tj. heterogenost, grupna klima, zadovoljstvo boravkom u grupi, kohezivnost i uspenost grupe. Sticanje poloaja voe i zadravanje tog poloaja zavisi od ciljeva i zadataka grupe vezanih za odreene poloaje rukovodilaca, npr. drugaije treba da su voe i nain rukovoenja u diskusionim grupama nego to su poslovoe i njihovo ponaanje u radnoj jedinici neke proizvodne organizacije. U grupama za reavanje problema npr. autoritarno vostvo ometa uspenost grupe znatno vie nego u proizvodnoj grupi. U grupama u kojima treba brzo reagovati na promene u sredini, korisnija je podela odgovornosti nego koncentracija moi u rukama jednog rukovodioca, dok je tamo gde je vano stalno koordiranje aktivnosti centralizovano rukovoenje celishodnije. Imenovanje i izbor voe u organizacijama zavisi i od toga da li su njihovi politiki stavovi istovetni sa politikim stavovima onih koji imaju vlast, ponekad i od nacionalne i regionalne pripadnosti, kao i od raznih drugih vrsta povezanosti i veza izmeu osoba koje imaju uticaja na izbor za rukovodioce i izmeu kandidata za rukovodioce.

III GRUPA PITANJA

60. Naini rukovoenja: demokratsko i autokratsko rukovoenje
Uticaj na grupu, voe ostvaruju na razliite naine, koristie razliita raspoloiva sredstva moi. Neki vie nareuju i vie zahtevaju pokoravanje koristei vie moi nagraivanja i kanjavanja. Drugi vie ubeuju i podstiu motivaciju lanova da ostvare zadatke i koriste vie strunjaku mo, mo informisanja i legitimnu mo. Koja e se sredstva moi i njihove kombinacije koristiti zavisie od mnogih uslova: od linih karakteristika voa i njihovih shvatanja o ljudskoj prirodi, od zadataka i ciljeva grupe, od sastava grupe i odnosa u njoj, od tradicije i shvatanja karakteristinih za odreenu kulturu. Po pravilu, voe koriste vie moi kojima raspolau, ali se razlikuju po tome koje vrste moi preferiraju. Prema preferiranju odreenih vrsta moi i njihovom kombinovanju pri rukovoenju, teorijski bi bilo mogue razlikovati veliki broj naina rukovoenja. Ali, istiu se pre svega dva naina, razliita po vrstama moi koje koriste i po nainu na koji se voe odnose prema lanovima to su autokratski i demokratski nain rukovoenja. Da su to dva osnovna naina rukovoenja, pokazalo je i prvo eksperimentalno prouavanje efekta razliitih naina rukovoenja koje je izvrio Levin i saradnici. Trebalo je proveriti pretpostavku da e razliiti naini rukovoenja izazvati razliitu grupnu atmosferu, razliit odnos lanova prema grupi kojoj pripadaju i razliite uzajamne odnose lanova grupe. Istraivai su zamislili tri naina rukovoenja ije dejstvo treba pratiti: autokratski, demokratski i trei nain pri kome se voa to manje mea i koji su nazvali laissez-faire. Za autokratski nain su predvideli da voa grupe sam planira aktivnost, sam donosi odluke, da lanovima ne saoptava ta e se ubudue raditi, da svakome sam odreuje kratkotrajne zadatke, da ih hvali i grdi bez obrazloenja. Pri demokratskom nainu rukovoenja trebalo je da voa planira i donosi odluke na osnovu savetovanja sa lanovima grupe, da lanovima nudi alternative za akcije, da ocenjuju uinak objektivno i da ga prema objektivnim kriterijumima hvali ili kudi. Za trei nain rukovoenja, zanemareno ili liberalno, ili laissez-faire rukovoenje, predvia se da voa prepusti lanovima da saopteni cilj ostvare kako hoe, da za uinak ne budu ni nagraeni ni kanjeni, a ukoliko neko potrai neko objanjenje, voa e ga dati. Istraivanje o nainu rukovoenja Levin i saradnici: formirane su grupe od po 5 deaka od 11 godina. Grupe se obrazuju kao klubovi u kojima se daaci sastaju jednom sedmino radi toga da, kao slobodnu aktivnost posle nastave, izrauju neke predmete: maske, delove za pecanje... 116

U svakoj grupu voe su odrasle osobe, saradnici istraivaa, od kojih svaki rukovodi grupom na jedan od predvienih naina. Da bi se videlo ponaanje lanova, stvaraju se i posebne situacije: voe na pojedine sastanke kasne namerno ili naputaju za neko vreme grupu. Uvebani posmatrai prate i registruju ponaanje i voe i svih lanova. Utvreno je da su voe zaista rukovodili na nain kako im je reeno da ine: 60% aktivnosti voa u autokratski rukovoenim grupama inilo je davanje nareenja, opominjanje i nekonstruktivna kritika, dok je pri demokratskom i laiseez-faire nainu rukovoenja grupama takva aktivnost predstavljala samo oko 5% ponaanja voe. Pri demokratskom rukovoenju najvei deo aktivnosti sastojao se u podsticanju rada i iznoenju predloga i u diskusiji o njima. Kod laissez-faire voa najee je bilo davanja odgovora na pitanja. Na osnovu struktuiranog neposrednog posmatranja, intervjuima i drugim nainima prikupljanja podataka, istraivai su zakljuili da se kao posledica razliitih naina rukovoenja mogu razlikovati 4 vrste grupne atmosfere: 1. apatino autokratska, 2. agresivno autokratska, 3. demokratska 4. laiseez- faire Na autokratsko rukovoenje lanovi su reagovali obino apatinou i pasivnou, a u nekim grupama agresijom prema voi i prema nekom od lanova. Demokratsko rukovoenje je imalo za posledicu najvee zadovoljstvo boravkom u grupi i najbolje odnose meu lanovima. U laissezfaire grupama najmanje je uraeno, a i manje su lanovi bili zadovoljni boravkom u tim nego u demokratski voenim grupama. Istraivai su zakljuili da razliiti naini rukovoenja uslovljavaju razliito ponaanje lanova grupe. Demokratsko rukovoenje dovodi do vezanosti za grupu i dobrih odnosa u njoj. I produktivnost je dobra, iako nije uvek kao i u autokratski voenoj grupi, gde je produktivnost visoka, ali ima mnogo agresivnosti i zavisnosti od voe, kad je prisutan, grupa radi dobro, ali slabo kad ga nema. Pokuane su i drugaije klasifikacije naina rukovoenja, pa je razlikovano na zadatke orijentisano rukovoenje nasuprot na ljude orijentisano, direktivno nasuprot participativnom, autoritarno nasuprot egalitaristikom. Ali, i pored razliitih naziva te razlike u nainu rukovoenja su u sutini sline razlikovanju izmeu autokratskog i demokratskog rukovoenja. Uprkos primedbama da se podela na demokratsko i autokratsko rukovoenje povezuje sa politikim ideolokim opredeljenjima i da to utie na evaluaciju nalaza, i danas se obino kao dva glavna i jedan drugome suprotna naina rukovoenja razlikuju autokratski ili autoritarni nain rukovoenja nasuprot demokratskom. Autokratsko rukovoenje karakterie: centralna i dominantna uloga voe, koji sam sve reava, od koga lanovi i delatnost grupe u potpunosti zavise, naglaavanje poslunosti i pokoravanja, razvijanje oseanja ugroenosti i nesigurnosti lanova, a radi toga da bi se poveala njihova zavisnost od voe. Demokratsko rukovoenje odlikuje: ukljuivanje lanova u planiranje zadataka i poslova podsticanja, podsticanje samostalnosti i individualnog doprinosa, uvaavanje linosti i potreba svakog lana. Naini rukovoenja se menjaju sa razvitkom drutva i drutvenih odnosa, kao to se menjaju i shvatanja o ljudima i njihovim pravima. Dok je nekad autokratsko rukovoenje, kao izraz potpune moi nad ljudima, bilo bezobzirno i za njega bilo irelevantno da li e voa i njegovi zahtevi biti prihvaeni, a glavno je bilo da nalozi budu izvravani, danas i autokratski nain rukovoenja mora voditi rauna o tome da vostvo onakvo kakvo jeste bude prihvaeno. Majer navodi da se zato razvijaju nove varijante autokratskog naina rukovoenja. Jedan od njih je paternalizam koji izmeu voe i lanova stvara odnos slian odnosu oca patrijarhalne porodice i njenih lanova. Voa nastoji da ga lanovi doive kao osobu koja se stara o njima i titi ih, ali on kao najmudriji jedini zna ta valja i zato odluuje o svemu. Drugu noviju varijantu autokratskog rukovoenja Majer naziva tehnikom prodaje. Svoju punu vlast voa obezbeuje pokazivanjem panje prema lanovima, ljubaznou, demagogijom, 117

stvarajui utisak da je autokratski nain na koji on rukovodi laki i za sve korisniji od svakog drugog naina. I demokratski nain rukovoenja se dalje razvija i ne ostaje njegova odlika samo voenje rauna o potrebama i interesima lanova i podsticanje aktivnosti lanova i omoguavanje da lanovi iznesu svoje primedbe i sugestije, nego u sve veoj meri karakteristika demokratskog rukovoenja postaje ukljuivanje lanova u donoenje odluka. Da li e rukovoenje biti autokratsko ili nee, zavisi u znatnoj meri od linosti voe i od situacije u kojoj se grupa nalazi. Autoritarne linosti tee autokratskom nainu rukovoenja. U kriznim situacijama za grupu se javlja sklonost prema autokratskom rukovoenju, iako je do tada demokratsko rukovoenje bilo karakteristino za grupu. Zato strunjaci naglaavaju da nije autokratsko rukovoenje samo u drutvima sa autokratskim diktaturama. Pojavljuje se i u demokratskom sistemu, mada se opravdano postavlja pitanje u kojoj meri moe u demokratskom drutvu ovaj nain rukovoenja grupama i organizacijama da bude proiren, a da ne ometa demokratski razvitak.

61. Psihologija voe i vostva u politici

O ovoj problematici prvi je govorio jo Konfuije, a posebnu panju je posvetio Makijaveli. Voa u politici mora imati harizmu, snanu linost, tzv. politiki eros, viziju, mora personifikovati program stranke i opredeljenje birakog tela. Voa u politici mora imati jasan znak prepoznavanja, svoj personaliti, on je uvek ovek javnosti zato kod njega moraju biti razvijene sposbnosti javnog nastupa, verbalne sposobnosti, sposobnost uveravanja i pridabijanja. Osobine voe: mora da ima sposobnost da preuzme inicijativu u socijalnim situacijama, da planira i organizuje akcije i da osigurava saradnju. Herman razlikuje pet bitnih osobina voe: 1) politika uverenja odreuju ciljeve i strategije, njihov znaaj zavisi od prirode politikog drutva. Na osnovu toga koliko vrsto voa dri do svojih uverenja moemo razlikovati: - vrednosno rigidne voe, koji u skladu sa svojim uverenjem menja drutvene odnose - pragmatske voe, koji se prilagoava konkretnim uslovima i spreman je da promeni svoja polazita. 2) politiki stil ogleda se u nainu interpretacije sa sledbenicima da li je neposredan ili se oslanja na posrednike. Razlikuju se briljiv, ceremonijalan, individualistiki, izvrni, programski. Stil je najee neka njihova meavina. 3) motivacija razlozi zbog kojih pojedinac eli postati voa: primitivna dominacija (u svakom oveku postoji tendencija da dominira), mo nad drugima, potreba za statusom, potreba da se rei problem, potreba kompenzacije, nevoljno vostvo kad pojedinca socijalna sredina prisili da preuzme odgovornost. 4) reakcija na stres da bi bio uspean voa treba da naui kad (kako) treba da se suoava sa stresom, mora imati visok stepen samokontrole 5) ulazak u politiku misli se na njegov prvi politiki poloaj, politiko iskustvo i klimu u vreme njegove socijalizacije, jer oni utiu na njegovo aktuelno ponaanje i imaju neposredne posledice na njegovo dalje politiko delovanje. Postoje 4 osnovne grupe osobina koje su znaajne za ponaanje voa u politici: - meusobno uvaavanje voe i sledbenika - iniciranje strukture, doprinos odnosima u grupi - podsticaj izvrenja ciljeva, animiranje i inicijativa - oseaj za sopstvene uspehe i neuspehe Odnos voa - sledbenici Postoje dva osnovna motiva ljudi da slede vou i da ga podravaju: - pomo u reavanju problema 118

potreba pripadanja, ovaj odnos je nadometaj odnosa otac dete. Zavisnost od voe je vea u tradicionalnim, autoritarnim drutvima, za razliku od modernih demokratskih drutava. Na temelju potrebe pripadanja daje se tipologija voa: 1) partijarhalan sledbenici oseaju veliko divljenje, oinski tip vostva 2) harizmatski sledbenici mu se dive, emocionalni odnos bez straha 3) tiranin na poloaju je zahvaljujui nasilju i strahu podanika, prisutne su negativne emocije 4) voa organizacije postoji u demokratskom drutvu, ne boje ga se, ali ga ni ne vole. Zvonarevi daje tipologiju sledbenika, dve dimenzije: 1) homocentrian ideocentrian sledbenik je usmeren na linost voe, pa je uz njega ak i kada on promeni svoj program. 2) racionalno iracionalni sledbenik je vazan za konkretan program i naputa vou ukoliko ga ovaj menja. Na osnovu ovih dimenzija razlikuje 4 tipa sledbenika: - racionalni homocentrik, sledbenik se vezuje za vou, nezavisno od ideologije, racionalno procenjujui da e mu on doneti korist - iracionalni homocentrik, opinjen harizmom voe, bez racionalne argumentacije - racionalni ideocentrik, sledbenik racionalno prihvata odreeni program nezavisno od voe, ak je esto i u sukobu sa njim - iracionalni ideocentrik, emocionalno je vezan za program, esto i ne razumevajui ga.

62. Odnos pojedinca i grupe: individualistika i grupna perspektiva

Kako teorije tako i eskperimentalna istraivanja u socijalnoj psihologiji vie su se bavila pojedincem nego grupom i vie meu individualnim interakcijama nego grupnim procesima na nivou drutva. Na taj nain osobenosti grupnih identiteta na makro nivou, tj. ponaanje ljudi kao pripadnika velikih socijalnih kategorija i drutvenih grupa u okviru stratifikovanih drutvenih sistema ostala su zanemarena. Indivudualizam i psiholoki redukcionizam u teoriji socijalne psihologije bili su neminovna posledica razlaganja socijalne grupe na pojedince, to znai njenog sklanjanja iz istraivakog vidokruga. Dok su noviji pristupi (kao to je pristup socijalnog identiteta) ispravili ovaj propust, drugi paradoks je i dalje prisutan on je sadran u injenici da se socijalna psihologija vie bavila sukobima, neprijateljstvom i agresivnou u grupnim i meugrupnim odnosima nego konsenzusom i saradnjom. Klasino postavljena pitanja su: da li postoji psiholoka razlika izmeu individualnog ponaanja, odnosno ponaanja ljudi u interpersonalnim odnosima i njihovog ponaanja kao lanova kolektiviteta (grupnog ponaanja), da li je grupa neto to je kvalitativno drugaije i vie od zbira pojedinaca koji je sainjavaju, ta znai grupa u psiholokom smislu? Osnovno pitanje u psiholokim istraivanjima grupe: Da li je grupa stvarna? Postoje dva ekstremno suprotna pristupa u istoriji socijalne psihologije grupa: 1) reifikacija grupe grupa kao ekstra psiholoki entitet koju impliciraju termini grupni um, kolektivno nesvesno, mentalno jedinstvo mase, uvodi se metafiziki pojam grupnog uma, koji je neto i nadindividualno i nadgrupno. Kao reakcija na ovaj klasian pristup, ekstremno suprotno stanovite je 2) individualistika postavka grupe nemaju sopstvenu realnost, to su samo konvencionalni nazivi kojima se oznaava sveukupno ponaanje nekog skupa pojedinaca. Le Bonovom i Mek Dugalovom metafizikom pojmu grupnog uma, suprotstavili su se tvrdi zagovornici individualizma, iji je najistaknutiji predstavnik Olport. On je zastupao stanovite da nema psihologije grupa koje u osnovi i u potpunosti nije psihologija pojedinca, da pojedinac predstavlja jedinu psiholoku realnost, a da je grupa tek pojmovni konstrukt. 119

Pojedinci se u grupi drugaije ponaaju samo zato to su uobiajeni interpersonalni faktori koji utiu na individualno ponaanje prisutni u veem broju ili snanije ispoljeni. Odbacujui zablude o grupi, inilo se da su socijalni psiholozi koji su podravali ovakvo stanovite odbacivali i grupu uopte kao teorijski pojam, redukujui sve grupne procese na interpersonalnu ili individualnu dinamiku. Posledica toga bila je da su svi fenomeni grupnog i meugrupnog ponaanja veoma dugo tumaeni kao projekcije individualno psiholokih procesa i funkcija. Do skora preovlaujuem individualizmu upuivane su teorijske primedbe koje se mogu svesti: da poriu psiholoku realnost grupe da pogreno shvataju grupne procese kao neto to je suprotstavljeno individualnoj racionalnosti da pojedinca izoluju iz socijalne realnosti, stvarajui tako teorije koje je teko osmisliti u socijalnom kontekstu. 3) znaajna kritika individualizma u psihologiji grupa dola je prvo sa stanovita teorija polja, getalta, a kulminirala je sa razvojem teorijskih stanovita evropske socijalne psihologije, kasnih 60-tih i ranih 70-tih, od strane kognitivistiki usmerenih socijalnih psihologa (Tajfel, Moskovici). To je ujedno i trei generalni pristup fenomenu grupnog ponaanja pristup socijalnog identitea. Socijalni identitet je ujedno teorijska perspektiva, pristup i poseban tip teorije (meta teorije), integrisan skup pretpostavki koji objanjava odnos izmeu sociokulturalnih sila i vidova i sadraja pojedinevog socijalnog ponaanja. Osnovni pristupi ili modeli objanjenja grupne pripadnosti i grupnog ponaanja Tek sa razvojem societalne psihologije, koja je ustanovljena kao protivtea preovlaujuoj preokupaciji socijalne psihologije pojedincem, naglasak je pomeren na socijalne fenomene u pravom smislu rei, u okviru ukupnog drutvenog, institucionalnog i kulturnog konteksta. Model instikta gomile i grupnog uma Problem identifikacije pojedinca sa socijalnom grupom dospeo je u sedite panje u kontekstu prouavanja ljudi u masi. Naime, pripadnost i podreivanje pojedinca grupi dovoeni su u vezu sa gubljenjem linog identiteta (de-indivudualizacija) i javljanjem prateih fenomena dezinhibicije primitivnih i destruktivnih impulsa. Ovakva stanovita dugujemo idejama i uticaju Le Bona. Opisujui fenomene destruktivnog masovnog ponaanja, on je pretpostavio da postoje neke mentalne i emocionalne osobenosti pojedinaca. Prema zakonu mentalnog jedinstva mase, specifinosti ponaanja ljudi u gomili rezultat su slepe identifikacije pojedinaca sa grupom. Psiholoka transformacija pojedinaca u okviru grupe po njemu ima za posledicu gubljenje svake individualnosti, slinost i homogenost svesti i ponaanja njenih pripadnika, intelektualnu regresiju, iracionalnost, primitivizam i antisocijalno zadovoljavanje destruktivnih i nasilnih instikata. Mek Dugal je prvi istakao ideju da je uroeni gregarni motiv izraen u tenji da se pripada nekoj grupi i od te grupe bude prihvaen, to je najvanija osnova drutvenog ivota. Gregarni motiv je esto shvatan kao osnova vezanosti pojedinca za razliite grupacije ljudi, a posebno vezanosti za odreenu naciju. Smatralo se da je on osnova nacionalnog oseanja, kao i jedan od glavnih faktora koji motivie patriotizam. Mek Dugal je verovao da se grupno ponaanje razlikuje od individualnog zato to interakcija ljudi u grupi (masi) raa grupni um koji postoji nezavisno i kvalitativno se razlikuje od osobina pojedinaca koji je sainjavaju. Model psihodinamike Frojd je tumaio ponaanje ljudi u masi kao posledicu oslobaanja agresivnih instiktivnih idimpulsa. Njegov pokuaj da objasni razvoj socijalne i grupne identifikacije uopte bio je zasnovan na teoriji libida: bazirao se na tezi o razreenju Edipovog kompleksa posredstvom 120

internalizacije ili simbolike identifikacije sa roditeljem istog pola, na koji nain dete preuzima i vrednosti, norme i obrasce ponaanja svog drutva. Kasnija psihoanalitika tumaenja nacionalizma i nacionalne vezanosti pokuala su da pokau kako nacionalizam predstavlja izraz agresivnih i seksualnih impulsa i nudila psihodinamike interpretacije nacionalnih heroja, nacionalnih mitova. Frojdove ideje uticale su na neke najznaajnije teorije o kolektivnom ponaanju i meugrupnim odnosima, posebno one koje su se bavile tamnom stranom ljudske socijalne prirode meugrupnim predrasudama, diskriminacijom, nasiljem. Istraivanja nacionalizma i nacionalnih sentimenata usmeravala su panju na njihove ekstremne i agresivne oblike ispoljavanja fanatiki nacionalizam i nacionalistiki ovinizam. Ona su povezivala odreene karakteristike linosti i agresivni nacionalizam. Nacionalizam je posmatran kao aspekt konzervativne ili autoritarne linosti, a ekstremni nacionalista kao produkt izrazito represivnog drutva i porodice. Autoritarni etnocentrizam sastojao se u tendenciji da se bude rigidno vezan za svoju grupu i da se odbacuje sve to je u vezi sa drugim i drugaijim grupama. Druge grupe se uvek opaaju kao pretnja sopstvenoj, tako da njen opstanak zavisi od eliminacije svih drugih. Model getalta i fenomenoloke realnosti grupe erif i A predloili su drugaije stanovite o odnosu pojedinca i grupe, odnosno o uslovima i efektima njegove identifikacije sa grupom. Potrebno je shvatanje o grupnim procesima koje priznaje primarnu realnost i indivudue i grupe dva stalna pola svih socijalnih procesa. Ne odbacujui ideju da je pojedinca osnovni nosilac psiholokih procesa, oni su smatrali da i grupa ima osobenu fenomenoloku realnost, te da ne moe svesti na sumu svojih delova. Takoe, ponaanje u grupnom kontekstu ne moe su u celini objasniti procesima individualno psiholokog funkcionisanja. Ovo je kognitivistiki pristup izuavanju grupnog ponaanja. Oba autora naglaavaju ulogu perceptivnih i kognitivistikih procesa u proizvoenji psiholoke realnosti grupe. Po principu getalta, erif smatra da lanovi grupe ne opaaju sebe kao izolovane pojedince, ve kao lanove jednog socijalnog entiteta, organizovane celine ili sistema, to utie na njihova kasnija iskustva i ponaanje i proizvodi grupu kao psiholoku injenicu i objektivnu realnost. Prema Au, odnos pojedinca i grupe u sutini je odnos dela i celine, a grupno ponaanje je proizvod zajednikog socijalno strukturiranog psiholokog polja. Usklaena grupna aktivnost, podreivanje pojedinca zajednikim ciljevima, pa i sama ideja kolektivnog cilja, mogui su zato to svaki pojedinac poseduje strukturalno sline kognitivne reprezentacije koje obuhvataju aktivnosti drugih i njihove meusobne odnose kao lanova grupe.

63. Teorija socijalnog identiteta (osnovni pojmovi i postavke)

Temeljna kritika individualizma i redukcionizma u socijalnoj psihologiji, posebno u izuavanju meugrupnog ponaanja i odnosa, dola je upravo iz redova evropskih socijalnih psihologa. Svi modeli koji naglaavaju ulogu neposrednih interpersonalnih odnosa, kako u procesu formiranja tako i u funkcionisanju socijalnih grupa, pokazali su se nepogodnim za objanjenje procesa socijalne identifikacije koji posreduje nastanak i meusobne odnose velikih drutvenih grupa. Van dometa socijalno-psiholoke analize na ovaj nain ostaju drutvene grupe koje nastaju na osnovu velikih skupina populacije ili socijalnih kategorija ljudi za koje je karakteristino oseanje zajednike pripadnosti ili iji lanovi dele slinu sudbinu, mada meu njima ne postoji meusobna interakcija, esto ni prostorna vezanost, niti bilo kakav oblik neposrednih kontakata i uticaja.

121

Velike skupine ljudi kao to su nacije, etnike grupe, razliite regionalne zajednice, rase, socijalne klase... mogu da funkcioniu kao grupe u socijalno-psiholokom smislu, mada ne moraju da zadovoljavaju veinu teorijskih kriterijuma grupne pripadnosti. Ovi entiteti su istorijski i kulturalno zasnovani i prethode meusobnim odnosima njihovih individualnih pripanika. Nametnute su svojim lanovima optim socijalnim konsenzusom bez obzira na to da li zadovoljavaju njihove individualne potrebe. Nemaju uvek izgraenu strukturu, tj. jasno odreene poloaje i uloge svojih lanova, ni jasne norme koje reguliu ponaanje, ne podrazumevaju uvek usklaenu socijalnu akciju njihovih pripadnika u interesu ostvarivanja zajednikog cilja. Ipak, kako kae Turner, njihovi pripadnici imaju tendenciju da sebe definiu i da budu od strane drugih odreeni kao poseban socijalni entitet, pod odreenim uslovima velika veina e oseati da pripada lanstvu te grupe, da deli sline emocije i stavove, a nastojae da se ponaaju na kolektivan nain u odnosu na svoju socijalnu okolinu. Tajfel je pokuao da objasni specifinosti meugrupnog ponaanja zakonitosti socijalnog ponaanja i odnosa izmeu velikih drutvenih grupa, i njegovo razlikovanje u odnosu na meuindividualno ponaanje, polazei od socijalno-psiholoke definicije grupne pripadnosti. Tajfel se poziva na analogiju sa definicijom nacije skup ljudi koji oseaju da su nacija. U ovakvoj irokoj definiciji kriterijum samoopaanja ili kriterijum identiteta se istie kao najznaajniji. U psiholokom smislu, pripadnicima neke nacije smatraju se oni koji sami sebe uz veliki stepen meusobne saglasnosti svrstavaju u istu nacionalnu grupu, i kada su konsensualno od strane drugih svrstani na isti nain. Ovaj unutranji ili psiholoki kriterijum moe, a ne mora, da se slae sa spoljanjim, objektivnim kriterijumima nacionalne pripadnosti, kriterijumima koje primenjuje neki spoljanji posmatra, npr. Crnogorski identitet mada se ukazuje na, objektivno istorijsko srpsko poreklo, neki od njih se smatraju posebnom nacijom, a neki ne. Razliite objektivne istorijske, politike, socijalne i ekonomske okolnosti mogle su da uslove nastanak ovakvog socijalnog konsenzusa u pogledu toga ko je u, a ko izvan grupe, ali to za psiholoku definiciju grupne pripadnosti nije vano. Relevantna je samo socijalna kategorizacija na osnovu koje sami pripadnici drutva konstruiu socijalnu realnost, tj. kriterijumi grupne pripadnosti koje primenjuju oni iznutra. Ovakvo psiholoko odreenje onoga ta je grupa, moe da ukljui od 1 do 3 komponente: - kognitivnu komponentu (znanje da neko pripada grupi) - evaluativnu komponentu (pojam grupe i lanstva u njoj moe imati pozitivno ili negativno vrednosno znaenje) - emocionalnu komponentu (kognitivni i evaluativni aspekti grupe i lanstva u njoj mogu biti praeni emocijama ljubav ili mrnja, dopadanje ili nedopadanje koje su usmerene prema sopstvenoj grupi i prema drugim grupama koje su sa ovom u odreenom odnosu). Znai, da bi neka kategorija ili skup ljudi predstavljao grupu, oni moraju sebe jasno da prepoznaju i definiu kao poseban socijalni entitet kao mi naspram njih. Ono to je za odreenje grupe vano jeste subjektivni kriterijum grupne pripadnosti (identifikacija sa grupom). Pri tom, oseanje grupne pripadnosti ne mora da bude uslovljeno postojanjem linih kontakata izmeu svih ili veine lanova grupe. Meutim, razvoj i uslovi stvaranja ovakvog oseanja grupne pripadnosti veoma znaajno utiu na ponaanje prema pripadnicima sopstvene i drugih relevantnih grupa. Socijalno ponaanje se kvalitativno znaajno menja poto oni uslovljavaju pretvaranje meuindividualno u meugrupno ponaanje. Za Tajfela, ovakav pristup definiciji grupe predstavlja polazite za analizu socijalnih i socijalno-psiholokih uslova koji determiniu nastanak konsenzusa u pogledu grupne pripadnosti i efekata koje to moe imati na socijalno ponaanje (na odnose prema lanovima svoje i drugih drutvenih grupa). Ovakav konsenzus predstavlja one socijalno-psiholoke aspekte drutvene stvarnosti koji, u interakciji sa socijalnim, politikim i ekonomskim dogaajima, odreuju sadanju i buduu sudbinu grupe i njenih odnosa sa drugim grupama.

122

Pojam socijalnog identiteta direktno se odnosi na psiholoki proces posredstvom kojeg se prvobitno neutralne socijalne kategorije pretvaraju u ljudske grupe kao psiholoke entitete, a iz socijalne realnosti nastaje psiholoka realnost. Zato se kae da, za razliku od tradicionalnog socijalno-psiholokog pristupa koji se bavio pojedincem u grupi, ovaj pristup tei da istrai grupu u pojedincu. Osnovne pretpostavke teorije socijalnog identiteta: Tajfel je, uvodei pojam socijalnog identiteta, na specifian nain pokuao da objasni problem samo- definicije (pojma o Ja) pojedinca u socijalnom kontekstu. Njegov pristup zasnovan je na odreenim pretpostavkama o prirodi ljudi i drutva i njihovoj meusobnoj povezanosti, a najvanije meu njima su: 1) ovekova predstava o svom Ja (pojam o Ja: totalitet samo-opisa i samo-procena) utkana je u mnotvo njegovih samo-identifikacija, npr. samoidentifikacija vojnik ukljuuje samo-opise kao to su lojalan, vrst, agresivan, hrabar... a sin nean, portvovan, voli majku... Ove samoidentifikacije mogu biti u sklopu dva podsistema identiteta: u sklopu socijalnog identiteta ili personalnog identiteta, koji ine dva dela celokupne predstave o sebi. Socijalni identitet: ljudi zasnivaju subjektivni pojam o sebi velikim delom na osnovu svog objektivnog pripadnitva pojedinim socijalnim kategorijama (nacija, pol, zanimanje...) Personalni identitet: ine identifikacije i opisi koji su line prirode, specifini atributi pojedinca zasnovani u meuindividualnim odnosima. Pristup socijalnog identiteta usmeren je primarno na socijalni identitet. On pretpostavlja da pod odreenim okolnostima socijalni identitet postaje izraeniji nego personalni u odreivanju neijeg pojma o sebi i da to proizvodi kvalitativno drugaije ponaanje grupno ponaanje. 2) pojedinac tei da postigne u osnovi zadovoljavajui (pozitivan) pojam ili predstavu o sebi. Usvajanje osobenog (pozitivnog) socijalnog identiteta jedan je od uslova da se takva slika stekne. Fundamentalna individualna motivacija za samopotovanjem zadovoljava se u kontekstu meugrupnih odnosa na taj nain to se vri poreenje izmeu grupa u drutvu i naglaavaju one razliitosti (dimenzije razlikovanja) izmeu sopstvene i drugih grupa na osnovu kojih sopstvena grupa zadobija prednost. 3) svako drutvo je hijerarhijski struktuirano prema jednom broju socijalnih kategorija koje se meusobno razlikuju prema kriterijumima moi, statusa ili prestia. 4) stoga su socijalni identiteti ili samo-definicije pojedinaca zavisni od toga kojim grupama oni pripadaju (ili sa kojima se identifikuju), odnosno od poloaja tih grupa u datoj drutvenoj strukturi moi, statusa i prestia. injenica da je on lan brojnih socijalnih grupa znai da to lanstvo moe, na pozitivan ili negativan nain, da doprinese predstavi koju on ima o sebi. 5) socijalni identiteti, tj. grupa kao kognitivni entitet koji ima neko vrednosno znaenje za pojedinca u odreenom periodu vremena, posreduju izmeu socijalnih kategorija kao objektivnih statistikih ili istorijskih entiteta i ponaanja pojedinaca kao lanova grupe, stvarajui, pod odreenim okolnostima, osobeno grupno ponaanje. OSNOVNI POJMOVI TEORIJE SOCIJALNOG IDENTITETA: Tajfel uvodi 4 povezana pojma koji ine osnovu njegove teorije: socijalna kategorizacija, socijalni identitet, socijalno poreenje i psiholoka grupna posebnost (distinktivnost). 1) SOCIJALNA KATEGORIZACIJA da bismo doli po pojma socijalne kategorizacije treba rei da ova teorija naglaava da je svako drutvo sastavljeno od socijalnih kategorija koje se meusobno nalaze u odreenim odnosima moi, statusa i prestia. Ovi odnosi ine odreenu socijalnu strukturu. Socijalne kategorije odnose se na injenicu podele ljudi na osnovu nacionalnosti, rase, klase, zanimanja, pola, religije... Kategorije ne postoje nezavisno smislene su jedino kada su jedne suprotstavljene drugima koje predstavljaju kontrast i kada omoguavaju razlikovanje (npr. crno-belo). Pojedinac je objektivno lan mnogih socijalnih kategorija istovremeno (mada, pri tom, ne moe istovremeno da bude lan kontrasnih kategorija, npr. protestant i katolik u Irskoj, belac i crnac...). 123

Stoga, on ima pred sobom repertoar razliitih moguih identiteta, ali samo neke od socijalnih kategorija kojima objektivno pripada, postae osnova njegovog socijalnog identiteta (tj. predstave o sebi). Od ega zavisi koje e to kategorije biti? U svakom drutvu pojedine socijalne kategorije nalaze se u odreenim meusobnim odnosima moi i statusa. Odnosi moi, statusa, prestia odnose se na injenicu da neke socijalne kategorije u drutvu imaju veu mo, presti, vii status... nego neke druge. One se nalaze u hijerarhijskom odnosu prema ovim objektivnim kriterijumima razlikovanja. Sledstveno tome, one obezbeuju svojim pripadnicima razliitu osnovu za uspostavljanje predstave o sebi, tj. razliitu osnovu njihovog samo-vrednovanja i samo-potovanja. Socijalna struktura - priroda ovih socijalnih kategorija i njihov odnos u nekom drutvu ine osobenu socijalnu strukturu tog drutva. Socijalna struktura nije statina, ve je u neprestanoj promeni (postepenoj ili nagloj) i kretanju, to je posledica ekonomskih, istorijskih procesa: menjaju se i nastaju nove kategorije, njihov meusobni odnos se menja. Sledstveno tome, menjaju se i socijalni identiteti ljudi. Pojam socijalna kategorizacija odnosi se, u stvari, na subjektivnu kategorizaciju ljudi u nekom drutvu. Ljudi tee da klasifikuju ne samo sebe, ve i sve druge ljude u odreene kategorije i to nikada ne ine na nepristasan i objektivan nain, na koji se npr. klasifikuju ptice. Socijalna kategorizacija se uvek vri s obzirom na sebe samog. Mi smo, takoe, ljudi i stoga kategorizacija drugih ima direktne implikacije za nas same, ona neto govori i o nama samima, odnosno o odnosima izmeu kategorija kojima pripadamo mi i drugi. Mi teimo da klasifikujemo druge na osnovu njihove slinosti ili razlika u odnosu na nas same, pri tom stalno druge opaamo ili kao lanove iste kategorije kojoj i sami pripadamo (svoja grupa) ili kao lanove kategorije koja je razliita od nae (tua grupa). Istovremeno, mi i sami sebe kategorizujemo, naglaavajui slinosti sa lanovima svoje i razlike u odnosu na pripadnike tue grupe. Ove slinosti i razlike naglaavaju se, ne prema svim, ve prema prototipskim karakteristikama lanova ovih grupa, onima koje generalno definiu grupu u celini. Pri tom, lanovi svoje i drugih grupa se opaaju ne kao pojedinane osobe (sa posebnim individualnim karakteristikama po kojima se meusobno razlikuju), ve prvenstveno kao predstavnici grupa i karakteristika grupa kojima pripadaju. Socijalna kategorizacija je sistem orijentacija koje pomau pojedincu da psiholoki stvori i definie svoje mesto u drutvu. 2) SOCIJALNI IDENTITET odnosi se na injenicu da ljudi zasnivaju svoj identitet (oseanje svog Ja, pojam o Ja) velikim delom na osnovu lanstva u socijalnim grupama i kategorijama kojima pripadaju. Socijalni identitet jeste jedan od veoma vanih izvora samovrednovanja i samo-potovanja pojedinaca. On je povezan sa pojedinevom sveu da pripada odreenim socijalnim grupama i znaaju (u emotivnom i evaluativnom smislu) koji pridaje toj pripadnosti. Socijalni identitet je onaj deo pojedinevog pojma o sebi koji proistie iz njegovog znanja o sopstvenoj pripadnosti nekoj socijalnoj grupi (ili grupama) zajedno sa vrednosnim i emocionalnim znaajem koji se toj vrsti pripadnosti pridaje. Socijalni identiteti, u smuslu takvih socijalnih kategorija kao to su nacionalnost, religija, pol, profesija, etnicitet ili politika orijentacija, su internalizovani i ine potencijalno vaan deo pojedineve predstave o sebi. Oni ine okvire posredstvom kojih ljudi posmatraju sebe i svet oko sebe. Neka od ovih grupnih pripadnitva su znaajnija od drugih, a njihova se znaajnost moe vremenom menjati u zavisnosti od razliitih socijalnih situacija. Prihvatanjem nekih socijalnih kategorija kao osnove slike o sebe, tj. njihovim usvajanjem kao osnove sopstvenog samovrednovanja u prenosnom smislu rei, formira se grupa u pojedincu. ???? Ovi psiholoki procesi subjektivna vanost pripadnosti nekim grupama, utie na prevoenje meuindividualnog u grupno ponaanje, kao i na razliite oblike meugrupnog ponaanja. Pojam socijalnog identiteta odnosi se na psiholoki proces koji utie na prevoenje socijalnih kategorija u ljudske grupe, na stvaranje psiholoke realnosti iz socijalne realnosti. Umesto pojedinca u grupi grupa u pojedincu. 124

Pozitivan socijalni identitet je vana pretpostavka teorije socijalnog identiteta da pojedinci imaju potrebu da postignu pozitivan socijalni identitet. 3) SOCIJALNO POREENJE proces socijalne kategorizacije sam po sebi podstie samo-evaluaciju pojedinca kroz proces tzv. socijalnog poreenja. Naime, neije samopotovanje koje proistie iz njegove pripadnosti nekoj grupi zavisi od ishoda poreenja sopstvene i tuih grupa. Pojam socijalnog poreenja predstavlja proirenje Festingerove teorije socijalnog poreenja, prema kojoj pojedinci vrednuju svoja uverenja, stavove i sposobnosti uporeujui ih sa onima koje imaju drugi ljudi. Festingerov pojam odnosi se na poreenje pojedinaca unutar grupe (izmeu onih koji su meusobno slini) i ima kao rezultat konformizam i uniformnost ponaanja. Znaenje koje teoretiari socijalnog identiteta pridaju terminu socijalno poreenje neto je drugaiji. Oni smatraju da je svo nae znanje derivirano posredstvom socijalnog poreenja, ukljuujui i ono o fizikom svetu: neije poverenje u istinitost svojih stanovita stvara se uspostavljanjem konsenzusa, saglasnosti meu ljudima. Kada je o meugrupnom socijalnom poreenju re, tj. poreenju izmeu pojedinca kao lana svoje grupe i drugih koji su lanovi drugih grupa, postoji tenja da se maksimiziraju meugrupne osobenosti, tj. da se podvue to vie razlika izmeu grupa na to veem broju dimenzija (kriterijuma) po kojima se one mogu razlikovati. Poto su dimenzije socijalnog poreenja preteno evaluativne, ovo naglaavanje razlika ide u pravcu naglaavanja i podvlaenja prednosti sopstvene grupe. Uporeujui sopstvenu sa drugim grupama na dimenziji na kojoj je sopstvena grupa na pozitivnom polu, sopstvena grupa stie pozitivnu razliitost, a njeni lanovi pozitivan socijalni identitet to stvara kod pojedinca oseanje saopstvene vrednosti i potovanja. Procesi kategorizacije i socijalnog poreenja deluju zajedno i stvaraju specifian oblik ponaanja grupno ponaanje. Ono obuhvata meugrupnu diferencijaciju i diskriminaciju, favorizovanje sopstvene grupe, opaanje vrednosne superiornosti svoje grupe u odnosu na tue, stereotipno opaanje svoje, tuih grupa i samoga sebe, konformiranje grupnim normama, afektivna preferencija svoje u odnosu na tue grupe... Kategorizacija vodi stereotipnom opaanju svoje, tuih grupa i sebe samoga, kao i odreen stepen prenaglaavanja meugrupnih razlika. Socijalno poreenje je odgovorno za selektivnost efekata prenaglaavanja (prenaglaavanje postoji uglavnom kod dimenzija poreenja kojima se obezbeuje sopstvena prednost) i stepen preuveliavanja meugrupnih razlika i unutargrupnih slinosti.

64. MANJINSKI IDENTITET: spoljanji i unutranji kriterijumi manjinske pripadnosti

Kriterijumi manjinske pripadnosti su: 1) manjine su podreeni segmenti u okviru sloenih dravnih zajednica 2) odlikuju se specijalnim fizikim ili kulturnim karakteristikama koje dominantni segmenti drutva smatraju inferiornim, ne cene ih 3) to su samosvesne celine drutva ijim lanovima su zajednike odreene slinosti i odreene socijalne nepovoljnosti (hendikepi) 4) lanstvo u manjinskoj grupi se prenosi sa generacije na generaciju na osnovu pukog porekla, ak i kada ne postoje neke izraene kulturne ili fizike osobenosti 5) oroavaju se samo meusobno (stupaju u brak) 6) kriterijum brojnosti ne igra vanu ulogu. Npr. separatistiki pokret u Kvebeku u okviru Kanade stanovnici Kvebeka koji govore francuski, iako manjina u okviru sloene drave, veina su u okviru ove provincije i stvaraju sve vee probleme sopstvenoj manjini, onima koji govore engleski. Slian primer su i Albanci u okviru SRJ, odnosno Kosova manjina u sloenoj dravi, ali u drugom smilu veina koja stvara probleme sopstvenoj manjini. 125

Tajfel pravi razliku izmeu socijalnih kategorija i socijalnih grupa. Postoje socijalne kategorije ljudi kao to su crvenokosi, niski, levoruki, debeli... oni se odlikuju slinim meusobnim osobinama, koje se esto smatraju hendikepom, ali oni ne ine socijalnu grupu. Da bi se neki skup pojedinaca smatrao socijalnom grupom pored psiholokog kriterija da se ljudi oseaju pripadnicima grupe i da se za njih misli da su pripadnici istih, mora da zadovolji jo neke kriterijume: - izbor lanova grupe mora biti zasnovan na jasnim principima razlikovanja od drugih - moraju imati neku vrstu strukture (uloge i organizacija) - prihvaen sistem internih normi koje reguliu ponaanje - moraju biti trajnije prirode - odlikovati se nekom vrstom kohezivnosti, lojalnosti lanova - identifikacija lanova sa grupom - meugrupna zavisnost u ostvarivanju cilja, i u zadovoljavanju potreba. Katkad neki skup pojedinaca koji ini socijalnu kategoriju unutar drutva, postepeno, pod odreenim uslovima, prerasta u socijalnu grupu. Izmeu kategorija na jednomkraju i grupe na drugom kraju kontinuuma, odvija se sloen socijalno-psiholoki proces kojim kategorija postepeno postaje socijalna grupa. Pripadnici neke kategorije postepeno usvajaju zajednika uverenja, reakcije i stavove o svom specijalnom statusu u drutvu. Postoje spoljanji i unutranji kriterijumi manjinske pripadnosti. Spoljanja definicija kao uslov nastanka oseanja manjinske pripadnosti je da postoji spoljanji konsenzus meu veinom u drutvu da su oni na neki nain drugaiji i taj spoljanji kriterijum pripadnosti manjinskoj grupi prethodi njihovom unutranjem psiholokom kriterijumu, tj. oseanju da su manjina. ta vie, spoljanja definicija esto upravo proizvodi oseanje da se pripada manjinskoj grupi. Kategorije ljudi odreenih socijalno relevantnih karakteristika (boja koe, starosti, etnicitet, zajednike osobine) ostali lanovi drutva opaaju kao osobe koje imaju neto zajedniko, kao posebnu kategoriju i ponaaju se na odreen nain prema njima i to slino prema svim pripadnicima te kategorije. Nametnuta definicija i zajednika sudbina postepeno dovode do svesti o posebnom poloaju i tretmanu (diskriminaciji), zajednikim interesima i tako se odvija oseanje pripadnosti nekoj manjinskoj grupi. Tek onda moe doi do organizovanja takve grupe, sticanja normi i vrednosti, ciljeva....moe, ali ne mora. Unutranja definicija manjinske pripadnosti mnoge definicije manjina ukljuuju neke subjektivne karakteristike njihovog lanstva stereotipi, uverenja, samosvest, identifikacija. Da bi manjina postala prepoznatljiv socijalni entitet, meu lanovima mora da postoji svest da su im zajednike neke karakteristike i da ih te karakteristike razlikuju od drugih lanova drutva. Socijalno relevantne karakteristike moraju biti posebne vrste da bi mogle da stvore oseanje o pripadanju manjinama, a drutvo se i sastoji od manjina profesionalnih, regionalnih, uzrasnih... Manjinski identitet moe se stvoriti tek onda kada je to to nekoga ubraja ili on sam sebe ubraja meu pripadnike neke posebne kategorije, povezano sa opaanjem nekih socijalnih posledica koje iz toga slede, poseban tretman od strane drugih, a koji se odnosi na sve lanove kategorije. Ove posledice ukljuuju diskriminaciju od strane drugih i negativne stvove u odnosu na neki od kriterijuma pripadnosti toj kategoriji (boju koe, duinu kose, poreklo...). Da bi se shvatilo ta u psiholokom smislu znai manjinski identitet mora se napraviti jasna razlika izmeu individualnih i grupnih razlika. Crvenokosi ljudi, niski, debeli, levoruki... ne mogu stei oseanje da su lanovi odreenih manjina. Ove karakteristike, iako su zajednike velikom broju ljudi, imaju znaaj samo kao individualne karakteristike u njihovom privatnom ivotu. Teko je zamisliti tetne grupne posledice koje slede iz levorukosti, mucavosti, npr. u linom ivotu, one imaju veliki znaaj i mogu predstavljati hendikep pojedinano. Npr. u novinama e lanak retko poeti: debeli gospodin X krao auto... ali e zato veoma esto tamnoputi mladi romskog porekla, ili ruska barska igraica ili dva Rumuna ubila brani par. 126

Razlika individualnih atributa (gojaznost, mucanje) i onih koji upuuju na pripadnost manjini (Rumuni, Romi) je u tome to prvi nisu karakteristike ljudi iz kojih se mogu izvui neki drugi socijalni zakljuci. Na osnovu toga to je neko debeo ne moe se nita zakljuiti o drugim osobinama drugih ljudi iz kategorije debelih. Debljina, mucanje, levorukost se ne koriste kao vani kriterijumi socijalne tipologije. Tek kada i ako te karakteristike steknu odreeno znaenje u socijalnom kontekstu, tj. postanu vani kriterijumi socijalne tipologije, one poinju da vre jak uticaj na stavove i ponaanje drugih prema ovim kategorijama ljudi. Rezultat toga je da su levoruki, mucavi, debeli... skupovi pojedinaca, dok Romi, Rumuni, bivi zatvorenici... jesu ili lako mogu da postanu manjinska grupa u psiholokom smislu, ali ne moraju to da postanu, to zavisi od drutveno-istorijskih okolnosti. Ono to je zajedniko Romima, Rumunima... je to to se za njih vezuju iroko rasprostranjeni negativni stereotipi koji sadre i jedan broj drugih karakteristika koje se pripisuju svim ili veini pripadnika ovih kategorija. Ali, razlikuju se po tome to ne prihvataju svi oni (npr. barske ruske igraice, dugokosi tinejderi) da su na neki nain povezani meusobno i razliiti od drugih socijalnih kategorija. Uslovi prihvatanja manjinskog identiteta, svesti da im je zajedniko to to su manjina nieg statusa u odnosu na ostale, da su neto posebno i odvojeno, zavisi od mnogih socijalnih i socijalno- psiholokih uslova. To zavisi od naina na koji pojedinci, pripadnici manjina, opaaju zamiljene granice izmeu svoje i drugih veinskih grupa, svoju odvojenost od ostalih. Nain na koji pripadnici manjine opaaju granice veinske i svoje grupe zavisi od uverenja koja oni imaju o sebi i drutvu u celini. Postoje tri sistema uverenja: 1) uverenje da su kriterijumi njihove posebnosti takvi da je nemogue bilo kom pripadniku manjine da individualno napusti grupu i postane lan veine, koji se nee razlikovati od drugih, npr. da Crnac pree u Belce. Osuenost na svoju grupu, tj. to je uverenje da individualna socijalna mobilnost nee spreiti, npr. to to e neko postati lekar, advokat, uitelj, u vanim socijalnim situacijama, da ga prepoznaju kao pripadnika manjine. 2) uverenje da karakteristike koje ih odvajaju i razlikuju kao manjinu (boja koe, jezik) ili im se pripisuju svima, proizvode odreene socijalne posledice za sve, nediskriminativno, odreujui njihovu zajedniku sudbinu. 3) Uverenje koje sami pripadnici manjine imaju o svojoj sopstvenoj posebnosti u odnosu na druge. To znai da imaju oseanje manjinske pripadnosti, insistiraju na svojoj posebnosti. Tri uslova nastanka i jaanja oseanja manjinske pripadnosti: A) na osnovu nametanja spolja nametnuta socijalna kategorizacija, koja se onda interiorizuje i pretvara u spiralu psiholoke posebnosti, odreeni stavovi i tretman spolja. B) na osnovu tradicije posebnosti koja se razvija na osnovu kulturnih, socijalnih, istorijskih uslova. U tom sluaju, uverenja o nemogunosti da se pree u drugu grupu nije samo spolja nametnuto, ve postoji snaan socijalni pritisak unutar grupe (religijske sekte, neke etnike manjine, ideoloki pokreti...), znai, ve postoje kao posebna grupa koja nastoji da ouva poseban identitet. Postoji tenja da se ouva odvojeni identitet, ali kasnije postoji interakcija spoljanjih i unutranjih ogranienja. C) neke manjine, mada svesne svoje kulturne ili socijalne posebnosti, daju sebi pravo da promene neke od ovih razlika ako i kada to ele, npr. Crnogorci u Jugoslaviji, koti u Engleskoj, katolici u SAD. Psiholoka ogranienja (spoljanja i unutranja) tada vremenom slabe i oni se meaju (asimiluju) u ire drutvo, mada zadravaju druge osobenosti. Ali, gubi se postepeno psiholoka osnova manjinske pripadnosti. Meutim, kada postoje prepreke tome, novi i jaki oblici grupnog identiteta mogu da se pojave, ili da se oivi stara pripadnost.

65. Psiholoki efekti manjinske pripadnosti

Manjine se najee definiu na osnovu kriterijuma posebnosti koji su nametnuti spolja, od strane veine. Manjina je odstupanje od norme, ova posebnost je povezana sa stigmatizacijom i pretpostavljenom inferiornou. 127

Problem ouvanja pozitivnog socijalnog identiteta: pripadnici manjina imaju ne samo zajedniki identitet nego i neke zajednike probleme vezane za svoju manjinsku pripadnost, to je konflikt izmeu zadovoljavajue samo-realizacije (i slike o sebi) i ogranienja koja im namee realnost pripadanja manjinskoj grupi. Generalna ljudska karakteristika jeste da nastoje da postignu i ouvaju sopstveno samopotovanje i da obezbede potovanje od strane drugih, da odre pozitivnu sliku o sebi. Stoga je manjinama teko da podnesu prezir drugih i da ouvaju pozitivan socijalni identitet. Socijalni identitet je svest o pripadnosti grupi zajedno sa emotivnim i vrednosnim znaenjem koji se toj pripadnosti pridaje. Smatra se da e se pojedinci pre identifikovati sa grupama koje doprinose njihovom pozitivnom socijalnom identitetu, a da e teiti da napuste (psiholoki ili stvarno) grupe koje ga naruavaju. Sve dok vae spoljanji kriterijumi vrednovanja pripadnosti manjinskoj grupi i ona se definie kao odstupanje od norme koju predstavlja veina, pojedinci koji pripadaju manjini imae problema sa samo-potovanjem i predstavom o sebi. Na koji nain pripadnici manjine reaguju na tu jednostranu definiciju koja im namee inferioran status u drutvu? Koja reenja ili strategije manjinske grupe koriste da bi odrale pozitivan socijalni identitet? 1) PRIHVATANJE Jedan od naina reagovanja je prihvatanje i usvajanje negativne predstave o sebi, verovanje u sopstvenu inferiornost, a to nastaje pod sledeim uslovima: - kada u drutvu postoji opta saglasnost u pogledu prirode osobina koje se pripisuju manjini - manjina u nekoj meri i sama prihvata te kriterijume razlikovanja koji su joj spolja nametnuti - nepostojanje alternative, tj. ideje da je takvo stanje u drutvu nelegitimno i da ne mora da bude trajno - tekoe da se pree iz stigmatizovane grupe u neku drugu - injenica da neki sluajevi uspene individualne socijalne mobilnosti iz manjinske grupe nisu uticali na prirodu generalno uspostavljenih odnosa izmeu manjine i drugih Primer istraivanja: proces usvajanja svesti o manjinskom identitetu poinje od ranog detinjstva. Klark i Klark eksperiment sa crnom i belom lutkom (decu su pitali na koju lie, koja im se vie dopada, koju bi eleli za prijatelja), crna deca imaju ozbiljnih problema sa identitetom, identifikacijom i preferiranjem sopstvene grupe. Oni se pogreno identifikuju sa belom lutkom i preferiraju svetliju boju koe. Preferiraju ne svoju, nego druge grupe koje imaju superioran status. Usvajaju stereotipe sredine. Kod odraslih: manifestacija prihvatanja nepovoljne slike o sebi kroz tzv. geto psihologiju. U potrazi za identitetom manifestovali povlaenje od ireg drutva, njihovog sistema normi, vrednosti, standarda i postignua i poreenja sa drugima i stvaranje sopstvenih zatvorenih grupa koje imaju sosptvene standarde, vrednosti suprotne onima koje su opte prihvaene. Strategija koja samo pothranjuje postojee stereotipe i podele. Mada se negativna slika o sebi internalizuje (prihvata i usvaja) ona ne postaje centralni aspekt individualnog identiteta (poreenje se vri unutar grupe) i stoga ne ugroava mnogo lini identitet, zato neko moe ostati srean i zadovoljan u Getu sve dok on opstaje. 2) ODBACIVANJE ???? Oigledno je da psiholoki status manjine ima odreenih posledica po pojedinevo samopotovanje, dostojanstvo i predstavu o sebi. Ove posledice posebno dolaze do izraaja u situacijama koje provociraju direktno poreenje izmeu veine i manjine. Socijalno poreenje je od sutinske vanosti za razvoj nae predstave o sebi. To moe biti poreenje veine i manjine, ili bilo koje dve socijalne grupe, izmeu pojedinaca koji pripadaju tim grupama. Posebno u situacijama konflikta ili tenzija meu grupama, to moe postati centralni aspekt ove predstave, zato je uvek optereeno snanim emocijama. ak i neutralne i benigne razlike izmeu grupa stiu jaku vrednost i emocionalnu konotaciju (primer nacionalizma). Uporedna predstava o sebi kod pripadnika manjina je esto negativna i ugroava samo-potovanje.

128

Stoga oni koriste jedan broj psiholokih reenja ovih problema. Vrste reenja ili strategije koje koriste da bi izali na kraj sa svojim manjinskim identitetom zavise od socijalnih uslova u kojima ive. 3) ASIMILACIJA To je pokuaj da se manjinske grupe asimiluju u veinu, da uestvuju u ivotu ire zajednice. Postoji nekoliko varijanti ovog procesa asimilacije u psiholokom i socijalnom smislu: a) pokuaj ili tenja da napuste grupu i pridrue se grupi vieg statusa, kada ne postoje prepreke za socijalnu mobilnost koje bi postavila bilo koja od grupa. Sluaj nekih etnikih grupa koje su imigrirali u SAD. Tada manjine prestaju da postoje, to je psiholoko meanje. Asimilacija grupe u celini. U osnovi su uverenja o socijalnoj mobilnosti, npr. Nemci u Americi usvojili engleski jezik. b) Neki ljudi prelaze u veinsku grupu i jedno vreme uestvuju u njoj bez ogranienja, ali ipak nisu u potpunosti prihvaeni (posmatraju se kao izuzeci od pravila) niti je time reen problem manjinske grupe u celini, niti su time predrasude otklonjene. Primer: u nekim evropskim zemljama sa jakom tradicijom antisemitizma, jedan broj Jevreja se probio kroz barijere predrasuda i diskriminacije i ak stekao visoke drutvene poloaje, ali je problem manjinske grupe u celini ostao nereen kao i postojee predrasude. Drajfusova afera u Francuskoj njegova identifikacija sa veinom kao Francuza i kao oficira armije, koji se nije razlikovao od bilo kog Francuza bila je totalna. Ratenau nemako jevrejski industrijalac i ministar spoljnih poslova Nemake koji je ubijen 1923.- 20-tak godina pre dolaska Hitlera na vlast pisao je o zatiti plemenite krvi od meanja. Ovakva asimilacija pojedinaca, kada se njihova grupa i dalje smatra drugaijom, odvojenom i inferiornom, stvara psiholoke probleme i esto vodi tome da oni postaju vei katolici od pape esto jae naglaavaju negativne osobine sopstvene grupe (identifikacija sa agresorom). Potreba da se uspostavi psiholoka distanca u odnosu na grupu kojoj su prethodno pripadali. c) trei vid je ilegalna asimilacija - skrivanje svog porekla da bi sebi obezbedili prolaz, npr. menjanje prezimena u SAD (nemaka prezimena po-amerikanizirali), u Istri, u Makedoniji i se dodaje i oduzima, u nacistikoj Nemakoj skrivanje jevrejskog porekla. U ovom sluaju odbacivanje sopstvene grupe je ak jae nego u prethodnom. Predostronost da budu demaskirani uslovljava pojaavanje napada na sopstvenu grupu. 4) AKOMODACIJA Posebna strategija je tzv. akomodacija: socijalna kompeticija sa veinom, manjina nastoji da sauva svoj poseban identitet i osobenost, ali istovremeno pokuava da se priblii veini u mogunostima da postignu ciljeve i obezbede potovanje koje se u irem drutvu vrednuje. Tee da redefiniu ili reinterpretiraju elemente socijalnog poreenja. Uverenja socijalne kreativnosti. To se postie: - promenom valence (negativne) karakteristike prema kojoj se porede - promenom same karakteristike prema kojoj se porede - promenom grupe sa kojom se porede. Primer za prvo: socijalni pokret Crnaca u Americi: vaan aspekt militantnog crnakog pokreta 60tih bio je sadran u pokuaju nove afirmacije crnakog identiteta, sadrano u uvenom sloganu Crno je lepo. Poruka je da manjina ne mora da postane slina drugima (veini) da bi mogla da doe do istih ekonomskih i socijalnih ansi i mogunosti u drutvu. Nasuprot tome, naglaava se poseban kulturni identitet, tradicija i koreni. Odbacuje se vrednovanje nametnuto spolja. Nije stvar u tome da boja koe nije vana. Cilj nije da se neutralizuje negativno vrednovanje te osobine ve da se ono preokrene. Pokret jednaki, ali razliiti. Nije cilj da se bude kao veina, ve da se ostane razliit, ali bolji. Nije cilj da se kao pojedinci integriu u veinu, ve da deluju kao grupa i promene odnose meu grupama. Pokuaji da se ponite, modifikuju ili preokrenu tradicionalno negativno vrednovanje osobina manjinske grupe. Drugi nain je pokuaj ne samo da promene status svoje grupe na nekoj dimenziji vrednovanja, ve da promene samu dimenziju poreenja - samu vrednost kriterijuma. Strategije socijalne kreativnosti stvaraju novu grupnu razliitost: 129

re-avaluacija postojee manjinske karakteristike koja sadri negativnu konotaciju potraiti u prolosti grupe neto iz njihove tradicije ili neki poseban atribut, oiveti ih i dati im nov i pozitivan znaaj. Izmisliti novu karakteristiku grupe koja ima pozitivnu vrednost, primer: mitovi iz prolosti, nebeski narod, mitski junaci... - trae se nove konstruktivne karakteristike kao dimenzije meugrupnog poreenja. Manjinske grupe koje u svojoj prolosti ne mogu da nau nita to bi naglasilo njihov poseban identitet, izmiljaju; stvaraju se nove ideologije koje ideologizuju razlike, primer: biva Jugoslavija, novi jezik hrvatski, crnogorski. Trei nain je lateralno poreenje ili poreenje sa niima od sebe. 5) SOCIJALNA PROMENA Strategija socijalne promene u okviru odbacivanja inferiornog statusa: osnivanje socijalnih pokreta koji imaju za cilj da preokrenu u stvarnosti inferioran status manjine u superioran. Promene u strukturi odnosa u drutvu su promene relativnih pozicija svoje i drugih grupa u odnosu na relevantnu dimenziju statusa socijalni konflikti.

66. MEUGRUPNI KONFLIKT: psihoanalitiki pristup

Jedno od osnovnih pitanja u prouavanju meugrupnih odnosa je kako pojedinci stiu predrasudna stanovita o drugim grupama i kakvi su ishodi ovih stavova na ponaanje prema njihovim pripadnicima. Psihodinamika istraivanja polazila su od uverenja da su predrasude i, sledstveno tome, diskriminacija, produkt odreene karakterne strukture autoritarne linosti. Adorno i saradnici, za koje se vezuje ovaj pojam, usvajaju Frojdov psihodinamiki model ljudske svesti i proteiraju ideju da su predrasude, pre svega etnike i rasne, simptom poremeaja psihikog funkcionisanja. Pionirska istraivanja nacionalizma bila su usredsreena na vezu izmeu karakteristika linosti i nacionalistikih sentimenata. U okviru politikog miljea obeleenog pojavom snanih faistikih pokreta, istraivanja su usmeravala fokus panje na tzv. ekstremni ili fanatiki nacionalizam, tj. nacionalistki ovinizam. Zakljuci ovih istraivanja ukazivali su da linost ekstremnog nacionaliste karakteriu latentna agresivnost, rigidni stavovi i navike, stereotipno miljenje, sklonost predrasudnosti, narcizam, opsednutost moi, slab ego... Nacionalizam je posmatran kao aspekt konzervativne ili autoritarne linosti, a ekstremni nacionalista kao produkt izrazito regresivnog drutva u kojem porodica esto ima ulogu proizvoaa autoritarnih ideologija. Prema ovom shvatanju, autoritarni sindrom linosti razvija se kod dece odgajane od strane restriktivnih i strogih roditelja koji su opsednuti pravilima, dunostima, konvencijama i autoritetom i koji pospeuju zavisnost i poslunost emocionalnim ucenama. To stvara ambivalentan odnos deteta prema njima oni se istovremeno idealizuju i mrze. Identifikacija sa roditeljima prenosi se na sve figure autoriteta. Mrnja se potiskuje i projektuje na strance, odnosno na grupe nieg statusa i moi. Potisnuti aspekti linosti (seksualnost i agresija) pripisuju se drugim grupama kao tipine karakteristike, na koji nain se racionalizuje njihov izbor kao objekata agresije. Autoritarna linost je podreena autoritetu, opsednuta hijerarhijom i statusom, netolerantna na nesigurnost i nejasne situacije, ima potrebu za jasno definisanim i rigidno ureenim svetom i ispoljava mrnju i diskriminaciju prema slabijima. Na taj nain ona je predisponirana da bude predrasudna, posebno u odnosu na marginalizovane, socijalno prokaene ili nekonvencionalne grupe. Takoe, ona pokazuje generalno neprijateljstvo prema svemu razliitom, pa tako i prema drugim, razliitim, etnikim grupama. Autoritarni etnocentrizam se ovde shvata kao tendencija da se bude rigidno vezan za svoju grupu i da se odbacuje sve to je u vezi sa drugim i drugaijim grupama. Druge grupe se uvek opaaju kao pretnja sopstvenoj, tako da opstanak svoje grupe za tipinog autoritarca zavisi od eliminacije svih drugih. 130

Mnogi drugi autori koriste tradiciju psihoanalitikih ili evolucionih teorija u objanjavanju meugrupne agresije i iskljuivog nacionalizma, implicirajui da su stavovi i uverenja oveka koji se odnose na drutvenu sredinu nus proizvod tendencija duboko zakopanih u njegovoj evolucionoj prolosti ili isto tako ukorenjenih u njihovo nesvesno. Frojd koristi postavke psihodinamike individualne psihologije (o nainima zadovoljavanja i odbrane od instinktivnih impulsa) da bi objasnio dinamiku grupnog ponaanja uopte. Erikson je spekulisao o nainima kojima agresivni i seksualni instinktivni porivi doprinose stvaranju razliitih i odvojenih oseanja grupnog identiteta, koja se pojaavaju uverenjem da drugi ne pripadaju ljudskoj vrsti. Jedan broj psihoanalitikih pisaca istrauje kako pojedinev doivljaj svog Ja korespondira sa njegovim doivljajem etniciteta i nacionalnosti, tj. kako doivljaj samog sebe raste i opada u skladu sa sudbinom nacije. Volkan pojmom eksternalizacije opisuje i psihoanalitikim terminima tumai genezu poznatog menahizma rtvenog jarca (projektovanje nepoeljnih ??? i impulsa na druge). Tumaenja psihike osnove nastanka agresivnog nacionalizma i ovinizma u nas koristila su upravo psihodinamiki pristup, i to onaj u ijem je sreditu pojam autoritarne linosti. S jedne strane, ukazivano je na antropoloko-kulturoloki okvir tradicionalnog i patrijarhalnog drutva koje je prualo otpor procesima modernizacije i ija je tipina porodica predstavljala okvir za razvoj autoritarne linosti, npr. Rot navodi da je etnocentriki nacionalizam esto posledica defanzivne identifikacije i pomerene potisnute agresivnosti, mada moe biti i posledica odreenih sadraja socijalizacije. Rot i Havelka tumaei nalaze o izrazito visokom stepenu autoritarnosti koje su zabeleili kod srednjokolaca pripisuju ovo obarscima vaspitanja u patrijrhalnoj porodici. Njihovo tumaenje poziva se na individualne psihodimanike mehanizme razvoja linosti u specifinoj kulturi. Iskljuivi nacionalizam i ovinizam, koji ima dugu istoriju na Balkanu, pripisuje se specifinom drutvenom (nacionalnom) karakteru, tj. svodi se na autoritarni etnocentrizam. Istraivanja tzv. etnotipova linosti, bliska istraivanjima nacionalnog karaktera, takoe ukazuju na izvesne osobine tipinih linosti sa ovih kulturnih prostora koje se u nekim elementima poklapaju sa pretpostavljenim osobenostima autoritarnih linosti. Ovom tipu tumaenja pripadaju i sva ona objanjenja koja ishodite aktuelnih meunacionalnih sukoba i diskriminacije vide u iracionalnim individualnim ili kolektivnim porivima. Druga vrsta tumaenja, koja se poziva na pojam autoritarnosti javlja se tek u skorije vreme, u okviru kritike svih komunistikih i bivih socijalistikih reima. Socijalizacija autoritarnog tipa linosti, koja je predodreena za usvajanje neprijateljskih stavova i predrasuda prema drugim socijalnim grupama, pripisuje se nasleu nedemokratskog, autoritarno ustrojenog drutva i njegove oligarhijske politike organizacije. Ovde je re o autoritarnim oblicima ponaanja koji se prenose (generalizuju) sa jedne oblasti drutvenog ivota (politike) na sve druge. Pripisivanje autoritarnosti poklonicima komunistike ideologije zasniva se na Ajzenkovim i Rokievim radovima u kojima se odbacuju Adornovi zakljuci da je autoritarnost svojstvo samo desniarskih ideologija i nude dokaze da je ona podjednako karakteristina za ekstremiste svih vrsta. Bilo koje tumaenje da je u pitanju, u osnovi je ista teza: kulturni i politiki milje u bivoj Jugoslaviji izrazito je pogodan za diseminaciju autoritarnih linosti, znai linosti predisponiranih za usvajanje ekstremnih politikih stavova i uverenja, iji je najtipiniji primer iskljuivi nacionalizam, odnosno meugrupna (meuetnika) diskriminacija. Bilo da se shvata kao proizvod kulturnog obrasca vaspitanja u patrijarhalnoj porodici ili kao produkt procesa politike socijalizacije u okviru autoritarnog i nedemokratskog politikog reima, psihodimaniki pristup objanjavanju geneze meugrupnih predrasuda, mrnje i diskriminacije koja je obeleila 90-te u nas, ne problematizuje tezu da su izvori etnocentrizma i predrasudnosti u linosti, odnosno da su odgovarajui nivoi analize i tumaenja individualne razlike. Adornova tvrdnja da se linost moe smatrati determinantom ideolokih preferencija, mada ona nastaje pod uticajem socijalne okoline, zadrava svoju aktuelnost. Psihodinamiki pristup bio je u optoj psiholokoj literaturi izloen kritici. 131

Najozbiljnije kritike primedbe zasnivaju se u nalazima istraivanja koja pokazuju da kulturalni faktori ponekad mogu biti znaajniji za pojavu grupne diskriminacije i predrasuda od personalnih. Zakljuuje se da faktori linosti utiu na pojavu prerasuda, pre svega, prema onim grupama koje su postojeim ideologijama ve predodreene za objekte predrasuda. Istraivanja su pokazala da opaanje ili tumaenje odnosa izmeu sopstvene i specifinih drugih grupa esto vie utie na meugrupno neprijateljstvo nego psihika predispozicija da se bude predrasudan. Predrasude mogu u velikoj meri da budu izraz konformiranja grupnim normama, kao to je npr. netolerancija vernika prema homoseksualcima. Kao vaan faktor javljanja predrasuda navodi se i istorija odnosa izmeu grupa u odreenom drutvu. Najozbiljnija kritika objanjenja etnike predrasudnosti i etnocentrizma iskljuivo u terminima linosti dolazi od optije kritike individualistikog pristupa u socijalnoj psihologiji. Ovaj pristup optuen je za psiholoki redukcionizam, tj. za manir objaanjavanja socijalnih fenomena na makrodrutvenom nivou individualno-psiholokim svojstvima pojedinca. Osnovni argumenti ne idu u smeru umanjenja vanosti individualno psiholokih faktora, ali se tvrdi da se time ne moe objasniti ba sve, a posebno ne specifinosti u javljanju nacionalistikih ili rasistikih pokreta (na odreenim prostorima, u odreenim istorijskim vremenima, u posebnim drutvenim i politikim okolnostima). Takoe, smatra se da bi odnosi izmeu socijalnih grupa bili relativno fiksirani i nepromenjivi kad bi bili proizvod jedino relativno stabilnih karakteristika (predispozija) linosti osoba koje u njima uestvuju. Stoga se ovim (to je od posebne vanosti za pokuaje objanjenja eksplozije nacionalizna u jug. drutvu) ne moe u potpunosti objasniti zato se i kako nacionalna mrnja i animoziteti katkad javljaju i iezavaju u kratkom vremenskom intervalu. Upravo zbog ovih kritika potrebno je ukazati i na druga, pre komplementarna, nego alternativna, objanjenja nastanka meugrupnih neprijateljstava i sukoba uopte, tj. iskljuivog nacionalizma i nacionalistikih ideologija posebno ona koja pridaju vanost socijalnoj stvarnosti, onakvoj kakvu je opaaju i tumae pripadnici pojedinih etnikih grupa, tj. situacionim i kognitivnim faktorima kao determinantama meugrupnih odnosa.

67. MEUGRUPNI KONFLIKTI: hipoteza frustracija agresija

Teorije meugrupnih odnosa zasnovane na primeni hipoteze frustracija-agresija predstavljaju pokuaj da se predrasude i agresivnost prema drugim grupama (etnikim) objasne ne psihopatolokim disfunkcijama linosti, nego u okviru normalnog svakodnevnog ovekovog psiholokog funkcionisanja. Valja rei da ove hipoteze i dalje zadravaju psihodinamiki okvir. Meutim, one preciznije odreuju uslove pod kojima meugrupno ponaanje postaje neprijateljsko. Dolard i saradnici izneli su hipotezu da je frustracija neophodan uslov za javljanje agresivnog ponaanja, uopte. Kad je pojedinac osujeen u postizanju nekog cilja ili u ostvarenju elje, biva naruena njegova psihika ravnotea i on doivljava neutroenu energiju kao psihiku tenziju i uzbuenje koje se moe olakati samo agresivnou. Agresivnost je obino usmerena prema uzroniku osujeenja, ali kada stvarni uzronik nije dostupan ili kada postoji mogunost da direktna agresija izazove povratnu reakciju kaznu, ona se preusmerava na alternativni cilj. To moe da bude cilj koji je slian uzroniku frustracija (generalizacija stimulusa), ali i sasvim razliita osoba, u tom sluaju govorimo o pomeranju agresije.

132

Primenjena na grupni nivo ponaanja, ova hipoteza objanjava meugrupne predrasude i neprijateljstva kao pomeranje agresije, usmerene na sopstvenu grupu ili njene lanove, na pripadnike drugih, razliitih grupa. Hovland i Sirs elaboriraju ovu hipotezu razvijajui obuhvatnu teoriju rtvenog jarca, prema kojoj pripadnici osujeene veinske grupe gotovo po pravilu usmeravaju (pomeraju) agresiju na pripadnike manjinskih, deprivilegovanih grupa, posebno kada postoji drutveni konsenzus u pogledu legitimnosti takve agresije. Ako ovaj mehanizam prihvatimo kao automatski, ostaje da se analiziraju socijalni uslovi koji dovode do kolektivnih frustracija. Ekonomske frustracije su posebno pogodan uslov za razvoj masovnih meugrupnih neprijateljstava i diskriminacija, o emu svedoe i masovne pojave bujanja desniarskih pokreta u drutvima koja su pogoena ekonomskom krizom i recesijom. Politika potinjenost moe biti snaan izvor kolektivnih frustracija. Analitiari geneze etnikih sukoba na tlu bive Jugoslavije posebno istiu period dugotrajne i duboke ekonomske krize, koja je obeleila 80-te godine, kao osnovni drutveni preduslov nastanka agresivnog nacionalizma. Smatra se da su kontinuirane socijalne i ekonomske frustracije, socijalna nesigurnost, egzistencijalna ugroenost i naglo siromaenje velikog dela stanovnitva, pogodovali meunacionalnim tenzijama, koje su kulminirale u otvorenom sukobu. Ovakva objanjenja ostavljaju otvoreno pitanje zato se socijalne, politike ili ekonomske frustracije prenose ba na nacionalni plan, zato se agresija koju one izazivaju nije pomerila na klasne neprijatelje ili na klasine marginalne rtvene grupe kao to su Jevreji ili Cigani. Nalazi istraivanja ukazuju na slabljenje distance u odnosu na tradicionalno prokaene socijalne grupe, na raun njenog poveanja u odnosu na druge etnike i neke ideoloko-politike grupe koje postoje na ovim prostorima. Osnovne zamerke ovakvim tumaenjima izraene su u Biligovoj generalnoj kritici, i odnose se na to da ona ne objanjavaju zato se ba odreena grupa bira kao cilj pomerene agresije, ni kako individualne frustracije dovode do agresije kao kolektivnog fenomena. Kao posledica ovakvih kritika, hipoteza frustracija-agresija u objanjenju meugrupne agresije i neprijateljstva u socijalnoj psihologiji donekle je modifikovana. Odbaena je njena psihodinamika osnova, a ona sama preformulisana na taj nain to se prihvata da frustracija proizvodi spremnost za agresiju koja se otvoreno ispoljava samo u odreenim uslovima. Ove uslove odreuju kako opaene karakteristike samog cilja agresije, tako i procene ukupne socijalne situacije. To nije automatski proces, nego je kognitivno posredovan odreenim uverenjima i procenama. Osnovni socijalni uslov koji pogoduje nastanku kolektivnog nasilja, Berkovic vidi u fenomenu relativne deprivacije. Pojam relativne deprivacije odnosi se na oseanje da smo, u odnosu na druge ljude, ili grupe ljudi, koje smatramo relativno slinima sebi, uskraeni za eljeni objekat, odnosno u drugoj verziji, na oseanje koje prati diskrepanciju izmeu oekivanog i realnog stanja stvari. U svakom sluaju, subjektivna uverenja i socijalno poreenje posreduju izmeu frustracija i nasilja.

68. Meugrupni konflikt: erifov pristup (postavka o konfliktu realnih interesa)

Najkarakteristiniji pristupi u sociolokoj i politikolokoj analizi nastanka sukoba izmeu drutvenih grupa zasniva se na pretpostavci o postojanju realnih, otrih i nepomirljivih konflikata meugrupnih interesa. Ovaj pristup ima svoju socijalno-psiholoku paralelu u tzv. modelu funkcionalne meuzavisnosti ili teoriji realistikih konflikata, koju je razvio erif. Ova teorija upravo prua odgovor na pitanje na koje prethodna nije uspela da odgovori, a to je koje e se grupe meusobno porediti one meu kojima postoji konflikt interesa, tj. koje se takmie oko postizanja istovetnih ciljeva. 133

erif polazi od toga da je meugrupna situacija neto sasvim drugo od meuindividualne situacije i da se ne mogu vriti ekstrapolacije sa jedne na drugu. On daje definiciju meugrupnog ponaanja kao onog koje postoje kada pojedinci koji pripadaju nekoj grupi stupaju u odnose, kolektivno ili individualno, sa drugom grupom ili njenim lanovima u smislu svoje grupne identifikacije. Individualni motivi i meusobni odnosi unutar grupe ne odslikavaju se jednostavno na odnose izmeu grupa, nego upravo obratno. Umesto pretpostavke da individualne frustracije, deprivacije ili uverenja vode neprijateljskom ponaanju prema drugim grupama, erif smatra da se odnosi izmeu sopstvene i drugih grupa mogu, za njihove lanove, sami po sebi da budu izvor frustracija i neprijateljstva. Naime, kada se grupa formira, njeni pripadnici sebe prirodno psiholoki diferenciraju u odnosu na pripadnike neke druge, spoljanje grupe. Ova kategorijalna podeljenost praena je odreenom vrstom vrednovanja koje ide u prilog sopstvene grupe, a nautrb spoljaje. Prema drugim grupama, posebno ako postoji sukob interesa meu njima, razvija se neprijateljstvo i distanca. erifova istraivanja razvoja meugrupnih odnosa pokazuju da vanu komponentu razlikovanja svoje od drugih grupa ine stereotipi iji sadraj, u stvari, zavisi od stvarnih ili na odreen nain opaenih odnosa izmeu grupa koje su u pitanju. Ako je odnos meu grupama kompetitivan u tom smislu da je neto to je dobro za jednu loe za drugu, stereotipi rivalske grupe bie negativni, a stavovi neprijateljski. Dakle, postojanje dveju rivalskih grupa koje se nadmeu za isti cilj koji je samo jednoj dostupan, koje su kompetitivno meuzavisne, dovoljan je uslov za javljanje meugrupnog neprijateljstva. erifovi eksperimenti izveli su dokaze o diskontinuitetu izmeu individualnih i grupnih procesa. Neprijateljski meugrupni stavovi i ponaanja posmatraju se kao funkcija meugrupnih odnosa, a ne meuindividualnih osobenosti. Konflikti izmeu grupa stvaraju se kompeticijom za stvarna dobra, a ne oseanjima deprivacije. Meugrupno ponaanje je kolektivni fenomen, a ne statistiki skup slinih individualnih postupaka. Pri tom, nadmetanje oko ciljeva utie na jaanje grupne kohezije, tj. stepena meusobnog privlaenja lanova svake grupe ponaosob. Meutim, njegov pristup ne razjanjava koji su uslovi neophodni i dovoljni za stvranje meugrupnog neprijateljstva. Nalazi nekih istraivaa doveli su u sumnju zakljuak da je kompeticija neophodan uslov za stvaranje sukoba izmeu grupa. Takoe, izgleda da kompetitivnost nije uvek rezultat inkompatibilnih ciljeva. Teorija realistikih konflikata ne razjanjava ni odakle potie kompetitivnost u meugrupnim odnosima. Pripadnici grupa esto se oseaju kompetitivno i u nekompetitivnim uslovima, a subjektivno oseanje kompetitivnosti, katkada, bolje predvia favorizovanje sopstvene grupe nego objektivno definisani odnosima prema ciljevima. Sukob interesa utie na jainu diskriminacije u korist sopstvene grupe, ali nije direktno odgovoran za njeno javljanje. Pitanje da li je postojanje objektivnog konflikta interesa neophodan i dovoljan uslov za kolektivno ispoljavanje agresivnih stavova i ponaanja, ostaje otvoreno. Teza o postojanju realnih konflikta interesa kao uslova za pojavu meunacionalne mrnje, predrasuda, negativnih stereotipa i diskriminacije moe se lako dokazati na primeru meunacionalnih sukoba u Jugoslaviji (borba oko teritorija, ekonomskih resursa, politike dominacije...). Bilo bi apsurdno tvrditi da oekivanja objektivnih nagrada (u smislu pretpostavljenog poveanja ekonomskog standarda i kvaliteta ivota) nisu vane determinante ovih sukoba. Ne moe se porei da veliki deo onoga to karakterie dananje meunacionalne odnose na tlu bive Jugoslavije ima malo veze sa realnim interesima ovih grupa, a esto je i u suprotnosti sa njima, to stvara utisak delovanja iracionalnih motiva u ovom domenu. Oigledno da doivljaj rivalstva i kompetitivnosti u odnosu na druge etnike grupe nije uvek izazvan stvarnom kolizijom interesa, ve da pitanje grupnog (nacionalnog) prestia esto nadilazi vanost stvarnih ekonomskih, politikih i drugih ciljeva.

69. Socijalni identitet i promene socijalne strukture (Tajfelov model)

134

Pristup socijalnog identiteta znaajno je doprineo razumevanju dinamike odnosa izmeu velikih drutvenih grupa: meugrupnih konflikata u etniki pluralnim i stratifikovanim drutvima, kolektivnih akcija, socijalnih pokreta... Naglasak na makro-socijalnim fenomenima uinio ga je pogodnim i za objanjenja procesa identifikacije sa specifinim socijalnim kategorijama, sa etnikim i rasnim grupama, odnosno sa nacijom kao politikom zajednicom u sloenim nacionalnim dravama. Poseban doprinos u ovom pogledu ostvario je u domenu razumevanja drutvenih promena. Ovaj makro-socijalni naglasak posebno je znaajan jer se on direktno tie odnosa izmeu socijalnih procesa i individualnog ponaanja dijalektikog odnosa izmeu pojedinca i drutva, posredovanog socijalnim identitetom. Teorija socijalnog identiteta polazi od toga da je socijalna stratifikacija u drutvu povezana sa hijerarhijskim razlikama meu socijalnim kategorijama (u moi, statusu, prestiu) i da nii status grupe implicira negativni socijalni identitet njenih lanova. Dominantne grupe imaju materijalnu mo da promoviu sopstvenu verziju prirode drutva u celini, grupa koje ga sainjavaju i njihovih meusobnih odnosa. To znai da ona namee dominantni sistem vrednosti i ideologiju koji su paljivo projektovani tako da budu u sopstvenu korist i da legitimiu i podravaju status quo. Pojedinci su roeni u okviru ovakve strukture i posredstvom svog mesta roenja, boje koe, porekla... svrstavaju se u neke od postojeih kategorija, a u neke ne. U onom opsegu u kojem oni internalizuju dominantnu ideologiju i identifikuju se sa ovim, spolja nametnutim kategorijama, oni usvajaju osobene socijalne identitete koji mogu usloviti, u evaluativnom smislu, pozitivno ili negativno samo-opaanje. Pripadnitvo podreenoj grupi potencijalno sa sobom nosi negativan socijalni identitet i nisko samopotovanje njenih lanova. To predstavlja nezadovoljavajue stanje stvari i mobilie pojedince da pokuaju da ga otklone. Oni to mogu uiniti na razliite naine, to delimino zavisi od subjektivnih struktura uverenja, tj. pojedinevih verovanja koja se odnose na prirodu drutva i odnose izmeu grupa u okviru njega. Subjektivne strukture uverenja obino odslikavaju dominantnu ideologiju, ali ta dominantna ideologija ne mora nuno da se poklapa sa stvarnom prirodom drutva. Postoje dva generalna tipa struktura subjektivnih uverenja koje mogu usvojiti pripadnici podreene grupe: uverenja o socijalnoj mobilnosti i uverenja o socijalnoj promeni. Socijalna mobilnost odnosi se na uverenja da su granice meu grupama propustljive, pojedinci lako mogu da preu iz jedne grupe u drugu. Oni to mogu kao pojedinci, na osnovu vrednog rada, veza... i na taj nain mogu da budu prekategorisani ili predefinisani (najverovatnije sa pripadnicima svoje porodice) u lanove dominantne grupe. Verovanje u socijalnu mobilnost jednostavno vodi lanove podreenih grupa da usvoje individualistike strategije u cilju otklanjanja svog podreenog socijalnog identiteta (sa potencijalno negativnim konotacijama i materijalnom inferiornou) u korist socijalnog identiteta dominantne grupe, koji je praen pozitivnim vrednovanjem i materijalnim privilegijama. Ova strategija ostavlja status quo drutva, odnosno odnose izmeu grupa netaknutim i nepromenljivim (u pogledu moi, statusa, prestia) i spreava kolektivnu akciju (kao to su nemiri, demonstracije) pripadnika podreenih grupa. Stoga je u interesu dominantne grupe da proteira ideologiju socijalne mobilnosti. To je mit o individualnoj slobodi (mit poto ne odgovara uvek stvarnim mogunostima individualnog napredovanja). Pojedinani uspesi samo potkrepljuju mit, npr. o crncu advokatu, eni pilotu... Uverenja o socijalnoj promeni odnosi se na uverenje da su granice izmeu grupa rigidne, fiksirane i nepropustljive, ne mogu se prei. Pojedincu nije mogue da jednostavno odbaci usud pripadnosti podreenoj grupi i preuzme ulogu pripadnika dominantne grupe. On je obeleen potencijalno negativnim statusom svoje podreene grupe i jedina mogunost koju ima jeste da pribegne onim strategijama koje mogu poboljati socijalni poloaj njegove grupe u celini. To su grupne, a ne individualne strategije i one mogu biti dvojake: a) strategija socijalne kreativnosti b) strategija socijalne kompeticije. 135

Strategija socijalne kreativnosti usvajaju se onda kada pojedinac ne moe subjektivno da sagleda kognitivne alternative postojeem stanju. To znai da pojedinac nije u mogunosti da sagleda bilo kakvo drugaije socijalno ustrojstvo od onoga kakvo ve postoji. Dominantna grupa moe stvoriti ideologiju koja osnauje ovakvo stanovite, npr. genetiki argumenti suprotni naunim nalazima koji slue tome da se potine ene, ili religijske ideologije koje pripadnost podreenoj grupi pripisuju sudbini (kastinski sistem). Strategije socijalne kreativnosti ne menjaju status quo, ali ipak mogu uiniti socijalni identitet lanova podreenih grupa pozitivnijim. One mogu obuhvatiti sledee: - podreena grupa moe izabrati druge dimenzije (kriterijume) meugrupnog poreenja, one na kojima moe biti pozitivnije vrednovana, npr. muziki ili sporstki talenat Crnaca, bolji imunitet ena... - pripadnici podreene grupe mogu pokuati da prevrednuju (evaluativno redefiniu) tradicionalno negativne karakteristike, npr. slogan crno je lepo amerikih Crnaca iz 60tih, ili slini pokuaji feministkinja da promene tradicionalno negativne stereotipije o enama - pripadnici podreene grupe mogu da izaberu drugu referentnu grupu za poreenje umesto da se porede sa dominantnom ili viom grupom, kada je rezultat uvek i nuno negativan (nisko samopotovanje), poreenje moe biti sa drugim podreenim grupama (lateralno socijalno poreenje, ili ak bolje, sa grupama jo nieg statusa, (primer: fenomen radnikog seksizma ili rasizma siromanih belaca: nie grupe ispoljavaju vie ekstremnih predrasuda prema drugim grupama niskog statusa). Pojedine strategije socijalne kreativnosti koriste se zavisno od istorijskih okolnosti koje uslovljavaju koja e od njih biti predominantno zastupljena. Reakcija dominantnih grupa zavisie od korienja strategije: lateralno socijalno poreenje meu podreenim grupama ne nailazi na odgovor (pravilo zavadi pa vladaj), ali ako podreena grupa izabere druge dimenzije poreenja sa dominantnom grupom ili pokua da redefinie polove postojeih vrednosnih dimenzija, dominantna grupa mora da sprei da taj proces ode suvie daleko: ona e (ideolokim sredstvima) onemoguiti takve pokuaje ili opet vratiti i legitimisati druge dimenzije meugrupnog poreenja (kontrola medija joj to omoguava). Strategije socijalne kompetitivnosti stvarna konfrontacija izmeu dominantnih i podreenih grupa mogue je da izbije samo onda kada podreene grupe mogu nai kognitivne alternative postojeem stanju. To se deava onda kada se legitimnost statusa quo dovede u pitanje. On se ne posmatra vie kao stabilan i nepromenljiv; alternativna socijalna ustrojstva i sredstva da se ona ostvare poinju da se osmiljavaju i artikuliu. Mogua je stvarna socijalna promena, a podreena grupa ne vidi vie potrebu da ostane podreena. Razvija se neka radikalna alternativna ideologija koja projektuje podreenu grupu u direktno suparnitvo sa dominantnom. Ovakva konfrontacija moe da ima oblik politike borbe u okviru ustava i zakona (pokreti za prava crnaca, ena...), nasilnog terorizma (crni panteri, uk), graanskog rata (bosna), revolucije (oktobarska) ili pasivnog otpora (gandi).

70. Etnike stereotipije ??????????????????

Priroda i funkcije Nacionalizan i etnike predrasude manifestuju se u etnikim stereotipijama. ivei u nacionanim dravama i oseajui se pripadnicima odreenih nacija, a okrueni drugim nacionalnim dravama, mi nuno formiramo shvatanja i slike o drugim narodima, koje su psiholoki sloeni oblici ponaanja. U stvari, stavovi prema drugim narodima ukljuuju tri osnovne funkcije i komponente: kognitivnu, afektivnu, konativnu. Kognitivnu ine shvatanja o karakteristikama neke nacije. Te su karakteristike redovno uproene i krute i nazivaju se stereotipijama ili etnikim stereotipijama. Stereotipije o nacijama su kao abloni koji daju uvek isti otisak. Pridajui odreene atribute pojedinim nacijama mi uz te atribute redovno vezujemo i odreene afektivne reakcije, odreeni afektivni odnos. Prema nekim nacijama pokazujemo sklonost i tim 136

nacijama pridajemo vie pozitivnih ososbina, a prema drugim nesklonost pa im pridajemo preteno negativne karakteristike. U sluajevima kad u kognitivni sadraj slike o drugim narodima ulaze i pozitivne i negativne karakteristike, verovatno je da e afektivni odnos biri ambivalentan, da e biti kombinovanje sklonosti i nesklonosti ili eventualno neutralan odnos. Pod etnikim stereotipijama mi podrazumevamo deo kognitivne komponente odnosa prema pojedinim narodima i o takav deo kognitivnog odnosa koji karakterie relativno uproeno i rigidno shvatanje o karakteristikama pojedinih naroda. Ocene o osobinama pojedinih naroda uproene su i neadekvatne jer su ishod tendencije ka simplifikaciji, a radi lakeg snalaenja. Rigdne su i teko promenljive zbog toga to su zasiene emocijama. Kad su emocije prema nekom narodu negativne, kao to je to kod nacionalnih predrasuda, i etnike stereotipije su negativne. Pored uproenosti i rigidnosti, etnike stereotipije karakterie i njihova proirenost. Po pravilu, veliki deo pripadnika jednog naroda ima uproene i rigidne slike o mnogim drugim narodima, i o onima sa kojima ima dodira, ali i o mnogim jedva poznatim ili nepoznatim narodima. Mogu se razlikovati dva shvatanja o prirodi stereotipija: jedno ih izjednaava sa predrasudama ili u njima vidi izvor predrasuda, i drugo koje zastupa A po kome su stereotipije na osnovu iskustva o pojednim narodima izvedeni zakljuci o njihovim osobinama. Oni mogu biti pogreni kao i sve generalizacije. Iako etnike stereotipije mogu poivati na izvesnim podacima, ukoliko su one zaista stereotipije, tj. shvatanja koja su rigidna, veoma uproena i koja su veoma proirena kod pripadnika odreene grupe, a istovremeno su i negativne karaktrizacije, po pravilu su u vezi sa predrasudama. One su obino racionalizacija postojeih neprijateljskih oseanja prema pojedinim grupama. Kada bismo imali posla sa neopravdanim generalizacijama, ne bi bilo osnove govoriti o stereotipima, u tom sluaju zaista ne bi bilo razlike izmeu po svom sadraju pogrenih pojmova i stereotipija. Ali, o stereotipijama govorimo onda kada se takva pogrena shvatanja uporno odravaju, nasuprot podacima i injenicama. Zato se ne moe prihvatiti da su negativne etnike stereotipije samo pogrene generalizacije, nego je nuno smatrati ih psihikim pojavama povezanim sa predrasudama. Postoje i dva shvatanja o njihovoj funkciji. Po jednom shvatanju, stereotipije se formiraju zbog toga to predstavljaju generalizacije korisne za ocenjivanje razliitih pojava u ivotu i to nam omoguavaju relativno stabilnu sliku sveta i lake snalaenje u sloenim i stalno promenljivim pojavama sa kojima se sreemo. Omou nam da objasnimo mnoge stvari, da svrstamo razliite pojedinane pojave u odreene kategorije i da se na taj nain lake orijentiemo. Ovu funkciju stereotipija naglaava i autor, koji je skovao termin stereotipija, Lipman. Drugo je shvatanje da je funkcija stereotipija ne u tome da nam omoguuje kategorizacije i objanjavanje razliitih pojava nego da nam poslue kao opravdanje naeg neprijateljskog odnosa prema pojedinim grupama. Drugim reima, da slue kao racionalizacija predrasuda, kao nain da ispoljimo nagomilanu agresivnost i da se na taj nain oslobodimo potisnutih agresija. Stereotipije slue i za ocenjivanje pojava, njihovo kategorisanje i dobijanje neke stabilnije slike sveta. Ali, zato to su- posebno negativne stereotipije, obino povezane i sa predrasudama, njihova funkcija je i u pravdanju neprijateljskog odnosa prema pojedinim grupama. Ove dve funkcije mogu biti vie ili manje izraene u zavisnosti od karaktera stereotipije. I etnike stereotipije, kao i etnike predrasude, mogu biti razliite vrste. Naprosto, mogu biti uproena i kruta shvatanja o pojedinim etnikim grupama, proirema u odreenoj sredini i prihvaena od nje. A mogu biti izrazi intezivnih negativnih predrasuda, vaan deo njihove kognitivne komponente koji slui obrazloenju i opravdavanju neprijateljstva prema grupama prema kojima postoje predrasude.

72. Ispitivanje etnikih stereotipa

Zbog proirenosti etnikih stereotipija i zbog njihove vanosti za meusobne i meugrupne odnose, izvren je, i danas se vri, veoma veliki broj ispitivanja o karakteristinim etnikim stereotipijama kod pojedinih grupa. U veoma velikom broju ponavljana su klasina ispitivanja 137

etnikih stereotipija u razliitim zemljama, koje su vrili Kac i Brejli. Ispitivanje su izvrili na grupi studenata jednog amerikog univerziteta. Formirali su tri grupe ispitanika: ~ Prva grupa imala je da oznai karakteristine line osobine 10 nacija. Te su osobine ispitanici oznaavali birajui sa jedne liste koja je sadravala 84 razliite osobine, one koje su smatrali karakteristinim za pojedine nacije, odnosno onih 5 za koje su drali da izmeu ve oznaenih karakteristinih osobina predstavljaju najizrazitije osobine ovih naroda. ~ Druga grupa ispitanika imala je da, koristei skalu od 1 do 10, proceni poeljnost svake od oznaenih osobina. ~ Trea grupa imala je zadatak da 10 etnikih grupa, prema kojima su ispitivane stereotipije, porea prema preferenciji, prema tome koliko im je sklona. Na osnovu dobijenih rezultata konstatovali su da svakoj od nacija o kojima je vreno ispitivanje relativno veoma veliki broj ispitanika pridaje odreeni broj karakteristika, da zaista pri ocenjivanju osobina pojedinih naroda imamo stereotipno ocenjivanje. Ovakve karakteristike pridavane su ne samo onim narodima sa ijim pripadnicima su ispitanci imali dodira i o kojima su neto eventualno mogli znati, nego i o onim narodima koje su malo ili nimalo poznavali. Ispitivanje je pokazalo da prema svim nacijama o kojima je vreno ispitivanje postoje stereotipije. Meutim, stereotipije o nekim narodima bile su odreene tj. navoen je manji broj osobina kao karakteristinih za njih i uniformnije, tj. veliki je postotak ispitanika oznaavao iste karakteristike, a o drugim narodima manje odreene i manje uniformne (proirene). Zato autori zakljuuju da se kao o dve dimenzije stereotipija moe govoriti o njihovoj odreenosti ili strukturi i uniformnosti ili proirenosti. Obino izmeu ove dve karakteristike postoji pozitivna korelacija. Jedan od ciljeva koji su u ovom ispitivanju istraivai sebi postavili bio je i da provere postoji li veza izmeu stereotipija i predrasuda, i od spomenutih grupa ispitanika zahtevali su da ocene poeljnost pojedinih osobina i da oznae preferencije nacija o kojima je vreno ispitivanje. Dobijeni podaci su pokazali da postoji podudarnost izmeu broja karakteristika oznaenih kao negativne i stepena nesklonosti prema pojedinim nacijama. Onim narodima koji su na skali preferencije bili nie pridato je vie negativnih osobina nego onim narodima koji su bili pri vrhu te skale. Kao najpozitivnije osobine ispitanici, ameriki studenti, ocenili su one koje su pridavali vlastitoj naciji Amerikancima. Kao najvie preferirana nacija oznaeni su Amerikanci, a zatim Englezi, a kao etnike grupe prema kojima je najmanje sklonosti oznaeni su Turci i Crnci. Podaci potvruju vezu stereotipija i predrasuda i iz njih je opravdano zakljuiti da su etnike stereotipije, makar delimino, izraz negativnih etnikih predrasuda. To potvruju i podaci da su najodreenije i najuniformnije etnike stereotipije, koje su istovremeno i negativne, prema onim narodima sa kojima je vlastita grupa ili momentalno u konfliktu i sporovima ili je to bila u toku svoje istorije. Treba spomenuti i ispitivanje koje su organizovali i kojim su rukovodili dva amerika istraivaa Buanan i antril. U ovom ispitivanju izvrenom u 8 zemalja Engleska, Francuska, Holandija, Italija, Norveka, Zapadna Nemaka, SAD i Australija, ispitivano je i kako pripadnici pojedinih od ispitivanih naroda ocenjuju sami sebe (autostereotipije) i koje osobine kao karakteristine pripadaju drugim narodima (heterostereotipije). Kao to se moglo oekivati, utvreno je da se uvek vlastitom narodu pridaju pozitivne osobine, i to uglavnom sline pozitivne osobine kod svih ispitivanih naroda. Npr. Amerikanci su oznaili da je za njih karakteristino da su inteligentni, velikoduni, miroljubivi, progresivni, hrabri, vrlo marljivi... O drugim narodima nisu sve ocene bile tako pozitivne, njima su pridavane u manjem ili veem broju i negativne osobine. Persistencija i menjanje stereotipija: Vei broj ispitivanja pokazuje da su etnike stereotipije relativno veoma trajne. Sline karakterizacije pojedinih naroda postoje i u toku godina ne samo kod pojedinaca, nego slinost meu stereotipijama postoji i meu generacijama. Postoji podudarnost izmeu ispitivanja 138

stereotipija i posle 20 godina. Meutim, u izvesnoj meri promenila se druga dimenzija stereotipija: njihova uniformnost. Kao to kae autor, stereotipije su znatno izbledele. Smanjio se postotak ispitanika koji su navodili odreene osobine kao karakteristine za pojedinu naciju: npr. tako je postotak ispitanika koji su za Crnce naveli da su lenji pao od 84% na 31%, onih koji su Jevreje oznaili da su lukavi od 79% na 47%, onih koji su za Italijane naveli da je karakteristino da su skloni umetnosti od 83% na 28%. Po miljenju autora, razlozi zato su stereotipije postale manje proirene u stanovmnitvu lee u tome to je, zahvaljujui veoj proirenosti informacija o raznim narodima putem sredstava masovnih komunikacija, dolo do boljeg meusobnog poznavanja, to je smanjena propaganda protiv pojedinih naroda, to su ostvareni bolji odnosi meu narodima. Autor zakljuuje da uopte postoji tendencija za smanjenjem stereotipnih karakterizacija, ali treba istai da neki podaci pokazuju da ovakvo smanjenje moe biti samo privremeno. Sa zaotravanjem odnosa i izbijanjem sporova izmeu pojedinih naroda moe opet doi do poveanog javljanja etnikih predrasuda u izvesnim etnikim stereotipijama. Ovo potvruje i ispitivanje izvreno pre nekoliko godina u Indiji. To ispitivanje demonstrira da se u zavisnosti od promene odnosa meu narodima i dravama moe promeniti i sadraj stereotipija. Dva indijska autora sproveli su 1959. ispitivanje 200 studenata jednog univerziteta u Indiji o etnikim stereotipijama prema 9 nacija: Amerikanci, Rusi, Englezi, Pakistanci, Kinezi. Ispitivanje je pokazalo da postoje stereotipije prema svim ispitivanim narodima i da je njihova uniformnost relativno visoka. Isto tako pokazala su postojanje korelacije izmeu ocene pozitivnosti pridatih osobina i preferencija pojedinih naroda, dakle: vezu izmeu predrasuda i stereotipija. Ispitanici su najpozitivnije osobine pripisali Indijcima, a zatim Kinezima i Rusima ova dva naroda su oznaena kao najvie preferirana. Najvie negativnih osobina pridali su Crncima i Pakistancima, ove dve grupe su bile i na dnu lestvice preferencija. Autori su 10 meseci kasnije ponovili ispitivanje na drugom uzorku od 200 subjekata, ponovivi u celini ranije ispitivanje. Dok je prvo ispitivanje bilo poetkom 1959, drugo ispitivanje obavljeno je u decembru iste godine. U meuvremenu izbio je spor sa Kinom zbog granica, (spor koji jo i danas traje). Uporeujui podatke dobijene prvim i drugim ispitivanjem, autori su konstatovali da su sadraj i proirenost stereotipija prema svim narodima, osim prema Kinezima, ostali isti. Meutim, ocene o osobinama Kineza znaajno su se izmenile. Stereotipije su se promenile i s obzirom na svoju strukturu (sadraj) i s obzirom na svoju uniformnost (prvo: smisao za umetnost, religioznost, marljivost, prijatnost, progresivnost, potenje, drugo: agresivnost, sklonost prevari, sebinost, sklonost umetnosti, sklonost za rat, okrutnost). Rezultati ispitivanja pokazuju da su pre sukoba Kinezima pridavane samo karakteristike koje su oznaene kao pozitivne, a na skali preferencije ispitivanih naroda Kinezi su bili u gornjoj polovini. Posle sukoba, od 10 najee navedenih osobina 7 je bilo negativnih, a u redosledu preferencija Kinezi su doli na poslednje mesto. Dakle, ispitivanje pokazuje da su stereotipije, iako su po pravilu konzistentne i trajne, u velikoj zavisnosti od promene odnosa meu grupama. Ovu zavisnost stereotipija od meunarodnih odnosa potvruje i ispitivanje o stereotipijama koje su Amerikanci imali o Rusima 1942. i 1948. god. Godine 1942. Amerikanci i Rusi su bili saveznici u ratu protiv faistikih sila, a 1948. je ve zapoeo hladni rat, i vrlo proirena propaganda o agresivnim namerama Rusa. Podaci pokazuju da je, u zavisnosti od promene meudravnih odnosa, dolo do promene i u etnikim stereotipijama. Amerikanci su, kao to pokazuju podaci, 1942. navodili za Ruse pozitivnije osobine nego 1948. (vrlo marljivi, inteligentni, praktini, uobraeni, okrutni, hrabri) i ovi podaci pokazuju da su pod uticajem promena odnosa meu dravama, pogoranja tih odnosa, osobine koje su oznaene kao pozitivne pridavane sada u manjim postocima, a osobine koje predstavljaju negativne karakteristike u veim. Pitanje tanosti stereotipnih ocena: Neki autori smatraju da je opravdano zakljuiti da stereotipije uvek, makar delimino, izraavaju injenino stanje. Samo zbog toga to su delimino tane, one su tako univerzalne i uniformne. Ovi autori smatraju da one sadre uvek neko jezgro istine. Taft je pokuao da odgovori na pitanje o tanosti stereotipija: proveravao je u kojoj meri zavise od (tanih ili netanih) informacija kojima raspolau subjekti koji daju stereotipne ocene, a u kojoj meri od stepena naklonosti prema pojedinim narodima prema kojima postoje stereotipije. 139

Naao je visoku korelaciju i sa jednim i sa drugim momentima: informisanost 0,80, a sa preferencijama 0,85. Taft je zakljuio da stereotipije uvek zavise i od raspoloivih podataka i od njihovog karaktera (pozitivnosti ili negativnosti) i da, prema tome, sadre makar delimino tane odgovore. Iako stereotipije zaista mogu sadravati tane ocene i predstavljati, delom ocenu tzv. nacionalnih karakteristika pojedinih naroda, vei broj ispitivanja pokazuje da je mogue da stereotipije u potpunosti ne odgovaraju stvarnosti i da nisu ni u kakvoj korelaciji sa injenicama. Na to ukazuju i spomenuta ispitivanja indijskih autora o stereotipijama prema Kinezima bez ikakvog logikog opravdanja, samo usled toga to je dolo do sukoba izmeu Indije i Kine, ispitanici odriu svim Kinezima pozitivne osobine koje su im neposredno pre tog sukoba pridavali, a pripisuju im ceo niz negativnih osobina koje ranije uopte nisu spominjali. Moemo rei: stereotipija predstavlja uproavanje i ve zbog toga nije u potpunosti tana. Ali, ukoliko nije izraz intezivnih negativnih oseanja prema pojedinim narodima, ona moe biti delimino tana. Ukoliko se vie gubi uticaj predrasuda i ukoliko je manja njihova rigidnost, stereotipije se utoliko vie pribliavaju emocionalno neutralnim ocenama nacionalnih karakteristika. Ali, treba spomenuti da su i te ocene nacionalnih karakteristika nesigurne i, takoe, redovno uproavanja koja nikad nisu, ve zbog toga to su uproavanja, potpuno tane. I zato su u zavisnosti od karaktera, stereotipije u veem ili manjem stepenu netane ocene karakteristika pojedinih naroda.

73. Pojam i karakteristike predrasuda; dvostruka funkcionalnost predrasuda

Pojam predrasuda ima vie znaenja. U najirem znaenju njime se oznaava iznoenje tvrdnji uz koje se pridruuje uverenost u njihovu tanost, iako te tvrdnje nisu potkrepljene injenicama niti zasnovane na argumentima, nego su doneene bez prethodnog proveravanja njihove tanosti i bez prethodnog razmiljanja o tome. Ovo znaenje je i najblie etimolokom poreklu izraza: predrasude su sudovi koji se donose bez prethodnog rasuivanja. Kad se u socijalnoj psihologiji govori o predrasudama, ne misli se o ovoj vrsti psihikih pojava. Pod predrasudama se u socijalnoj sihologiji podrazumeva vrsta stavova. I predrasude su stavovi, ali takvi koji imaju svoje posebne karakteristike. Ali i odreivanje predrasuda kao vrsta stavova nije uvek jednostavna, i ovo odreenje se upotrebljava u vie znaenja: prvo, pod njim se podrazumevaju stavovi kod kojih je oigledan nedostatak opravdanosti, njihova logika neosnovanost, koji su praeni intezivnim emocijama koji se uporno odravaju i uporni su prema menjanju. Pojam predrasuda korien u ovom smislu moe ukljuivati i pozitivan i negativan odnos. Meutim, esto se pod predrasudama podrazumeva i negativan odnos, pa se tad podrazumeva osuivanje, potcenjivanje, neprijateljski stav, spremnost da se pristupi aktivnosti protiv grupa ili pojava prema kojima postoje predrasude. esto se tom pojmu daje jo ue znaenje i pod predrasudama se podrazumevaju negativni stavovi prema pojedinim grupama ljudi: prema pripadnicima neke rase, neke etnike grupe. U socijalnoj psihologiji najvie panje se poklanja izuavanju negativnih etnikih i rasnih predrasuda, zbog toga to su takve predrasude od posebnog znaaja za odnose meu ljudima, posebno meu pojedinim grupama. Negativna etika predrasuda - je nesklonost prema odreenim grupama, zasnovana na pogrenoj, i promeni teko pristupanoj generalizaciji. Bitna odlika takvih predrasuda je neosnovanost, neopravdanost opteg odnosa prema odreenoj grupi pojava. I mnogi pojmovi koje koristimo pogreni su, neopravdane generalizacije, ipak ih ne nazivamo predrasudama zato to takve pojmove menjamo kad saznamo za nove podatke koji nisu u skladu sa ranijim sadrajem pojma. Predrasude se razlikuju od pogrenih pojmova po tome to su, ne samo neopravdane generalizacije nego, i takve generalizacije koje se uporno odravaju. Predrasude su krute, nefleksibilne, otporne prema podacima i kad su ti podaci u suprotnosti sa generalizacijama koje one sadre. Ukljuuju neprijateljska oseanja koja mogu, a obino se to i dogaa, da se u izraze u neprijateljskim postupcima. 140

Pojam grupnih predrasuda sadri i etvrtu karakteristiku takve predrasude predstavljaju stav prema odreenoj grupi i svim pojedincima koji se ocenjuju kao pripadnici te grupe. Neko ko ima predrasude prema Crncima, smatrajui ih lenjima, lakoumnima, praznovernima i slino, ocenjuje tako sve Crnce po pravilu. Predrasude kao vrsta stava imaju sve pomenute karakteristike kao i stavovi, one su steene, stiu se u toku ivota socijalnim uenjem, najee putem uenja po modelu. Ispitivanja pokazuju da mala deca nemaju etnikih predrasuda to pokazuju ispitivanja na amerikoj deci u jednoj od junih drava SAD u kojoj ivi mnogo Crnaca i gde postoje izrazite predrasude prema Crncima. Ispitivanje pokazuje da se crna i bela deca zajedno igraju i da ne prave razliku meu sobom s obzirom na boju koe sve dotle dok roditelji ne ponu zabranjivati beloj deci da se igraju sa svojm crnim drugovima. To potvruju ispitivanja, koja pokazuju da predrasude kod dece idu uporedo sa predrasudama njihovih roditelja. Predrasude prema grupama sadre i sve ostale karakteristike stavova: pored steenosti, one predstavljaju trajne dispozicije reagovanja, deluju na ponaanje i osnova su doslednosti u reagovanju na odreene drai; sloene su, sadre kongnitivnu, emotivnu i konativnu komponentu, od kojih su poslednje dve, a posebno emotivna veoma izrazite. I kod etnikih predrasuda moemo razlikovati dimenzije tj. osobine koje mogu biti izraene u razliitom stepenu, kao i kod svih stavova: ekstremnost, sloenost, usklaenost, doslednost i snagu. Predrasude predstavljaju neopravdane generalizacije i uverenja za koja ne postoje razloni osnovi, a uporno se odraavaju uprkos svim razlozima protiv njihovog odravanja. Umesto prihvatanja istog prava za sve, predrasudama se kri princip pravednosti jer se prema grupi prema kojoj postoje predrasude ine postupci nepravde i prema njoj ponaa diskriminatorski. Sastavni deo predrasuda je i nepotovanje ljudskog dostojanstva kod pripadnika progonjene manjine i puna nehumanost u ponaanju prema njima. Iako sve negativne grupne predrasude ukljuuju negativne emocije i spremnost da se pristupi akciji protiv grupe prema kojoj postoje predrasude, vano je razlikovati predrasude s obzirom na intezitet njihove emotivne i konativne komponemte. Neke predrasude su posledica konformiranja, podraavanja i usvajanja neopravdanog i pogrenog shvatanja proirenog u sredini u kojoj pojedinac ivi. Takve predrasude ne moraju biti praene negativnim emocijama i izrazitim neprijateljstvom prema grupama prema kojima postoje predrasude. Takve se predrasude najlake suzbijaju. Drugu vrstu ine predrasude koje su vrsto povezane sa tradicionalnim nainom ivota i tradicionalnim shvatanjima. Takve predrasude predstavljaju sastavni deo ponaanja i reagovanja. One su ve dublje ukorenjenje u linost i tee ih je otkloniti. Treu grupu ine predrasude praene veoma intezivnim negativnim emocijama koje imaju svoj koren u linim osobinama pojedinaca, u njihovoj linoj nesigurnosti i u nagomilanoj agresivnosti. Za njih su predrasude sredstvo kojim pokuavaju ublaiti line tekoe. Oni su deo njihove strukture linosti i upravo zbog toga one se najtee otklanjaju i suzbijaju.

74. Uslovi javljanja i irenja predrasuda

Ima dosta podataka o uslovima koji pogoduju javljanju i irenju predrasuda. esto se razlikuju dve grupe takvih uslova. Prvu ine drutveno-ekonomski i kulturni inioci, a drugu psiholoki faktori u vezi sa linosti. Istoriari, sociolozi i antropolozi interesuju se za spoljne, drutveno-ekonomske i kulturoloke faktore, a psiholozi za psiholoke procese putem kojih ovi faktori deluju. Navodei neke od vanih faktora javljanja predrasuda treba istai ekonomske inioce: ekonomsku eksploataciju, ekonomsku kompeticiju meu grupama i pojedincima, ekonomske tekoe grupe u kojoj se javljaju predrasude, kao i potencijalne i aktuelne konflikte meu grupama. Da bi se osigurala i, kad je potrebno opravdala, eksploatacija jedne grupe od strane druge, 141

eksploatisana grupa se prikazuje kao manje vredna. Aristotel govori o robovima kao oruima za rad kojima nedostaju osnovne ljudske osobine. Mnogi istoriari i sociolozi pokazuju da postoji korelacija izmeu javljanja izrazitih predrasuda prema pojedinim narodima i rasama i ekonomskih tekoa u zajednici. Ve u situacijama javljanja razliitih prirodnih nesrea gladi, poara, poplava, uz razne vrste praznoverice esto se iri i uverenje da su za nevolje krive neke grupe, i prema tim grupama se predrasude pojaavaju. Jedan od faktora koji doprinosi irenju predrasuda je i institucionalizovanje predrasuda prema odreenoj manjini u grupi. Klakhon iznosi miljenje da je za svaku socijalnu strukturu, od kamenog doba do danas, karakteristino da se neke kategorije ljudi progone i da se progon tih kategorija ljudi ne samo tolerie nego smatra prirodnim i opravdanim. Diskriminacija prema pojedinim grupama predstavlja esto sastavni deo kulture, neku vrstu kulturnih normi. Pripadnici neke kulture nuno se sreu sa predrasudama prema odreenoj manjini i usvajaju te predrasude kao neto to se samo po sebi razume. I naini na koje drutvene zajednice nastoje da razviju lojalnost svojih pripadnika mogu da doprinesu javljanju i irenju predrasuda, npr. kada se lojalnost razvija ne samo na taj nain to se istiu zajednike karakteristike lanova zajednice, kao to su jezik, obiaji i kultura, nego i time to se istorija vlastite grupe i nacije prikazuje kao posebno slavna, izuzetno bogata podvizima, pobedama i velikim delima. Takvo prikazivanje ukljuuje ocenu drugih naroda kao manje istaknutih, manje slavnih i manje vrednih. Na taj nain se, i bez svesne namere, u nastavi kolskih predmeta, istoriji posebno, mogu stvoriti uslovi za razvijanje predrasuda i irenje nacionalizma. Predrasude se razvijaju i zbog toga to nalaze koren u odreenim uslovima formiranja linosti i osnovu u odreenim karakteristikama osoba. Postoje ljudi koji su zbog svojih linih karakteristika skloni da manifestuju agresivnost prema drugim grupama, da vlastitu naciju smatraju superirnom prema drugim nacijama, a odreene etnike i rasne grupe da ocenjuju kao inferiorne i manje vredne. Izlagano je da je Adorno takve linosti nazvao autoritarnim linostima. Da bismo mogli razumeti veliku proirenost predrasuda, njihovo lako javljanje i irenje, nuno je pretpostaviti postojanje nekih optih karakteristika ljudske prirode koje omoguavaju da odreeni uslovi dovedu do predrasuda. Osnovu za javljanje predrasuda ine i tri sledea momenta: - vezanost za grupu - sklonost ka generalizacijama i kad za to nema opravdanja - agresivnost kao prirodna reakcija na nezadovoljenje razliitih potreba i motiva. Postoji ljudska potreba da se pripada grupi. Pripadnost grupi je uslov za egzistenciju pojedinaca, kao i to je neophodna za njegov socijalni i psihiki razvitak. Vezanost za odreenu grupu toliko je intezivna da se grupa za koju smo vezani doivljava kao deo vlastite linosti. Pripadnici grupe oseaju se kao bliski, a svi oni koji ne pripadaju grupi doivljavaju se, bar po nekim karakteristikama, kao drugaiji i kao stranci. Iako lojalnost prema vlastitoj grupi ne mora nuno da bude praena neprijateljstvom prema drugim grupama, ipak uvek postoji drugaiji odnos prema pripadnicima drugih grupa nego prema pripadnicima vlastite grupe. Drugu osnovu javljanja predrasuda predstavlja zakonita sklonost ljudi ka generalisanju i uproavanju. Tendencija simplifikacije i uoptavanja funkcionalna je za snalaenje oveka. ovek mora, ocenjujui sve oko sebe da koristi ogranien broj kategorija i u njih svrstava ogroman broj razliitih pojava. Ogromnu raznolikost koja nas okruuje mi moramo da sredimo i svrstamo u manji broj optijih pojava da bismo se snali i da bismo mogli delovati. Kategorije u koje svrstavamo raznolikost sa kojom se sreemo omoguavaju nam da brzo reagujemo na pojave. Ali te kategorije nisu uvek dovoljno i jednako racionalne. Racionalne kategorije su nauni pojmovi, ali i iracionalni momenti vrlo esto imaju veliku ulogu u njihovom obrazovanju. Mi lako stvaramo opte pojmove iako za to ne postoje opravdani razlozi i tako npr. sve pripadnike odreenih naroda ocenjujemo kao jednake, a odreenom narodu, bez dovoljnog opravdanja, pridajemo izvesne karakteristike kao opte. Neracionalne kategorije se ak lake, bre i ee formiraju od racionalnih. Budui da su zasiene emocijama, uporno se odravaju i teko koriguju, kao to je sluaj sa predrasudama. 142

Trea karakteristika ljudske prirode je spremnost na agresivno reagovanje kad doe do ometanja zadovoljenja razliitih ljudskih potreba i elja. Na spreavanje zadovoljenja vitalnih potreba zakonito se reaguje agresivnou. Ma koja koncepcija o poreklu agresivnosti da se prihvati, agresivno reagovanje kao pojava u ljudskom ponaanju mora da se prizna. Agresivnost se veoma esto i veoma spremno manifestuje u odnosu na odreene etnike, rasne ili verske grupe.

75. Teorije o poreklu (socijalnih) predrasuda

Zbog proirenosti etnikih predrasuda i njihove vanosti za meunacionalne odnose, ima vie pokuaja objanjenja porekla i izvora etnikih i rasnih predrasuda. U svojoj opirnoj monografiji o nacionalnim predrasudama Olport razlikuje 6 grupa teorija o predrasudama. 1. Teorije opravdane reputacije - earned reputation Prema shvatanju pristalica ovakvih teorija, u osnovi nenaklonosti prema pojedinim narodima i neprijateljstva prema razliitim grupama, lee stvarne razlike izmeu tih naroda i grupa i realna suprotnost izmeu njihovih osobina. Predrasude prema pojedinim manjinama postoje zbog toga to pripadnici tih manjina poseduju line osobine koje predstavljaju opasnost za drutvo i ometaju drutveni napredak. Takva shvatanja zastupaju, pre svega, pristalice razliitih rasistikih koncepcija. Meutim, Olport naglaava da nema nijednog ozbiljnijeg naunika koji bi prihvatio takvo objanjenje porekla nacionalnih predrasuda. Takvo je objanjenje neprihvatljivo i zbog toga to nema nijedne osobine linosti kod ma koje grupe koja bi bila karakteristina za sve lanove te grupe i po kojoj bi se oni razlikovali od svih lanova neke grupe, nacije, rase. Danas se diskutuje o postojanju konzistentnih fizikih razlika meu tzv. rasama, a sasvim je sigurno da psiholokih razlika - (kao to su u osobinama linosti koje bi bile karakteristine za sve pripadnike neke rase ili nacije i koje bi poivale na uroenim osnovama) - nema. 2. Fenomenoloke teorije predrasuda Predrasude i neprijateljstva prema pojedinim grupama javljaju se, prema shvatanjima koja zastupaju tzv. fenomenoloke teorije predrasuda, zbog toga to se te grupe opaaju i ocenjuju kao nosioci negativnih osobina. Te ocene ne moraju biti ispravne, one po pravilu to i nisu, ali bitno je za nae reagovanje kako neto opaamo. Prema ovom shvatanju, prema Crncima postoje kod znatnog dela amerikog belog stanovnitva predrasude zbog toga to to stanovnitvo opaa Crnce kao lenje, neznalice, neuredne, neiste iako takva generalizacija o jednoj velikoj skupini u kojoj ima veliki broj pojedinaca sa razliitim osobinama ne moe biti tana. Mnogi koji iznose ovakvo miljenje prihvataju ga samo kao delimino objanjenje, dodajui da postoje odreeni uzroci zato se pripadnici odreene grupe opaaju kao osobe sa negativnim osobinama i zato izazivaju nenaklonost i neprijateljski stav. Tako se fenomenoloko objanjenje povezuje sa pokuajem nekog kauzalnog objanjenja. Ali, ak i kad se fenomenoloko objanjenje kombinuje sa nekom drugom vrstom objanjenja, ne moe se prihvatiti, jer kao osnovni razlog postojanja predrasuda naglaava nain kako neko opaa, jer inae ne bi bilo fenomenoloko, ili bar prihvata nain opaanja i uzroke naina opaanja kao jednako vane uzroke, ne razlikujui primarne od sekundarnih uzroka. 3. Psihodinamike teorije Ovu grupu ine brojne varijante psihodinamikih teorija. Za sve njih je karakteristino da sutinu predrasuda vide u tome da su predrasude posledica i izraz delovanja odreenih unutranjih, dinamikih snaga i da se javljaju usled odreenih karakeristika onih koji imaju predrasude, a ne karakteristika onih prema kojima postoje predrasude. Jedan oblik ovih teorija je i ve dosta stara instiktivistika koncepcija koja izvor predrasuda vidi u uroenoj agresivnosti ljudi, npr. takvo shvatanje nalazimo kod Hobsa po kome je fundamentalna ljudska tenja, tenja za mo. Da bi je zadovoljio svaki pojedinac nastoji da bude moniji od drugoga, da ga nadjaa, a istovremeno okrivljuje druge, napada i potcenjuje. Stoga su 143

sukobi, sporovi i ratovi izmeu ljudi i grupa ljudi, kao i negativno ocenjivanje protivnika neizbeni. To je u prirodi ljudi i efikasnog sredstva u borbi protiv toga nema. Kritikujui ovu koncepciju, autori navode da mi to kod male dece ne vidimo, a trebalo bi da su zaista postojali uroeni instinktivni osnovi predrasuda. Pojavljuje se i kod njih agresivnost, ali kao rakcija na spreavanje zadovoljenja razliitih potreba, a ne kao tenja koja se nastoji zadovoljiti zbog sebe same. Najproirenije psihodinamiko shvatanje izvora predrasuda jeste tzv. frustraciona teorija predrasuda, formulisali su je Dolard i saradnici, koji je nazivaju i teorijom traenja rtve ili teorijom rtvenog jarca. Osnovni pojmovi koje koristi ova teorija jesu pojmovi frustracije, agresije i dinamikih mehanizama represije i projekcije. Spreavanjem zadovoljenja motiva, dolazi do stanja frustracije. Izvori frustracije mogu biti razliiti, kao to su razliite i vrste frustracija koje se javljaju kao reakcija na spreavanje zadovoljenja motiva. Nisu sve frustracije u istoj meri izvor za javljanje predrasuda. U manjoj meri su to frustracije izazvane telesnim defektima ili akutnim organskim potrebama, bolestima i drugim nedostacima pojedinca. Ove vrste frustracije ee dovode do razliitih formi kompezacije nego do predrasuda, npr. mali rast, slabo zdravlje, nedostatak hrane, po pravilu nemaju kao posledicu agresivnost upravljenu prema grupama. Olport smatra da hronino spreavanje zadovoljenja nekih oganskih potreba (za hranom, seksualne potrebe) moe dovesti do prenoenja (projekcije) unutranjeg nezadovoljstva na neku grupu ljudi. Druga vrsta frustracija, socijalne frustracije, predstavljaju ei izvor predrasuda, npr. frustracija do kojih je dolo u porodici usled nedovoljne ljubavi prema deci ili nesreenih odnosa i svaa u porodici, pa frustracije koje se doivljavaju pri kontaktu sa razliitim osobama (u koli, na poslu, u krugu vrnjaka) predstavljaju ve takve vrste frustracija koje esto dovode do agresivnosti prema etnikim grupama, obino manjinama. Kad doe do frustracija uvek i neizbeno dolazi i do javljanja agresivnosti. Ta se agresivnost potiskuje zbog toga to ju je tetno ispoljiti. Kad ispoljavanje agresivnosti prema stvarnom izvoru frustracije krije potencijalnu opasnost da manifestovana agresivnost bude uzvraena, ona se pomera ili projektuje na neku grupu prema kojoj nije opasno ispoljiti agresivnost. Meu primedbama na ovu teoriju navodi se da nije tano da je agresivnost jedina reakcija na frustraciju. esto je odgovor na frustraciju ponovljeni i bolje organizovani pokuaj da se savlada tekoa koja je izazvala frustraciju. Uostalom, kad bi bila tana ema: frustracija - agresivnost pomeranje - predrasuda, onda bi svi ljudi imali predrasude, jer svi stalno u veoj ili manjoj meri doivljavaju frustracije. Agresivnost se ne usmerava uvek prema drugim osobama. esto se agresivnost izazvana frustracijama upravlja prema sebi samome i u tom sluaju nema traenja rtve u nacionalnim grupama. Zatim se navodi da projektovanjem agresivnosti prema odreenim grupama i ne dolazi do prestanka frustracije. Siromani belci sa juga SAD nee popraviti svoju ekonomsku situaciju progonima Crnaca. Na Crnce upravljena agresivnost u vidu predrasuda dovodi do povremenog olakavanja frustracionog stanja, ali ne do zadovoljenja frustriranog motiva. Trea varijanta psihodinaminih teorija jeste ona koja u svom objanjenju naglaava postojanje odreene strukture linosti kao izvora predrasuda. Samo odreeni tipovi ljudi razvijaju predrasude. To su anksiozne, nesigurne u sebe, autoritarne linosti. Izvor takvih karakteristika linosti moe biti razliit, po pravilu je u doivljajima iz detinjstva (Adorno). Psihodinamike teorije nam pomau da razumemo zato neke osobe, iako u slinim ili istim sredinama kao druge, imaju predrasude, a druge osobe ih nemaju. Ali, one nam ne mogu objasniti zato se predrasude javljaju u intezivnijem obliku u odreenim dobima i u odreenim sredinama i zato se agresija usmerava na odreene grupe, a ne na neke druge grupe ljudi. 4. Situacione teorije Njihova karakteristika je da objanjenje porekla predrasuda vide u aktuelnoj situaciji u kojoj se pojedinac nalazi. I meu ovim teorijama ima vie varijanti, zavisno od toga koji se od situacionih faktora istie kao glavni uzrok predrasuda. Jedna od takvih varijanti je tzv. teorija atmosfere izvor predrasuda je u neposrednom uticaju i prenoenju shvatanja koje postoje u sredini u kojoj pojedinac ivi. Na jugu SAD este su predrasude prema Crncima, jer je pojedinac ve od detinjstva pod uticajem negativnih stavova prema Crncima koje sree kod svojih roditelja i ostalih osoba sa kojima dolazi u kontakt. Dete se 144

konformira ovim shvatanjima i prihvata ih ne razmiljajui o njihovoj opravdanosti i ne vodei rauna o tome. One su neposredni odraz onoga to vidi, uje i saznaje u svojoj sredini. Druga shvatanja naglaavaju neke druge momente: nezaposlenost, poveanu socijalnu mobilnost ili neke druge aktuelne pojave u odreenoj sredini. Nezaposlenost izaziva ekonomsku kompeticiju i traenje izlaza iz situacije u okrivljavanju neke grupe ili manjine za tu teku situaciju. Kad doe do procesa socijalne mobilnosti prema gore, kad dotad nii slojevi u drutvenoj hijerarhiji u veem broju uspevaju da prodru u vie slojeve, onda prema miljenjima nekih autora, kod slojeva od ranije sa viim statusom dolazi do neprijateljskog raspoloenja i predrasuda prema onima koji ele da se uspnu u drutvenoj hijerarhiji, posebno ako su poreklom iz neke druge etnike grupe. Sve ove koncepcije ukazuju na faktore koji mogu doprineti pojaavanju predrasuda, ali teko je da mogu da budu potpuna objanjenja predrasuda. Ni situacione ni druge teorije koje kao izvor predrasuda naglaavaju drutvene uslove ne mogu nam objasniti zato se predrasude kod nekih pojedinaca javljaju, a kod nekih ne. Sitacione teorije ne mogu nam objasniti ni relativnu trajnost odreenih vrsta prdrasuda. One nam eventualno mogu objasniti privremenu nenaklonost prema nekoj grupi, ali ne mogu protumaiti najee i najintezivnije predrasude koje su usmerene prema odreenim uvek istim etnikim grupama. 5. Kulturoloke teorije Ove teorije kao izvor predrasuda naglaavaju odreene socijalne norme, vrednosti i shvatanja karakteristina za neku kulturu. Te su teorije srodne situacionim teorijama. Od njih se razlikuju po tome to faktor koji prikazuju kao izvor predrasuda ne posmatraju kao kratkoroan, kao aktuelan samo u odreenom periodu, nego kao relativno trajnu karakteristiku nekog drutva. Meu ove teorije moe se ubrojati i shvatanje koje izvor predrasuda vidi u naglom procesu urbanizacije odreenih drutava, npr. ima autora koji antisemitizam objanjavaju time to nagla urbanizacija dovodi do intezivne kompeticije, poveanja ekonomske nesigurnosti, smanjenog kontakta meu ljudima, do prestanka mirnog i manje napregnutog naina ivota, a kao nosioce toga na kompeticiju, na brzo bogaenje usmerenog naina ivota ocenjuju Jevreje, u kojima vide uzronike i predstavnike procesa urbanizacije. U uem smislu kulturoloka koncepcija je koncepcija da su izvor predrasuda odreena tradicionalna grupna shvatanja. Gotovo u svakoj grupi postoje etnocentriki stavovi, upravljeni prema odreenim etnikim grupama. Te predrasude predstavljaju ukorenjena shvatanja i vrednosti u nekoj grupi ili nekoj kulturi. Kod razliitih naroda mi nalazimo sa generacije na generaciju prenoenje shvatanja o pojedinim drugim narodima kao narodima sa negativnih osobinama i narodima prema kojima je opravdano imati neprijateljski stav. Ova tradicionalna shvatanja prihvataju pojedinci, lanovi tih grupa i u tome treba videti osnovni izvor predrasuda prema odreenim grupama. Kulturoloka koncepcija u uem smislu ne moe nam npr. objasniti zbog ega postoje u odreenoj kulturi odreeni etnocentriki stavovi. Objanjenje na osnovu procesa urbanizacije i ocene jevreja kao nosilaca tog procesa, ak i kad bi pretpostavljao faktor koji je uzrok predrasuda u odreenom momentu ne moe nam objasniti zato predrasude postoje i tamo gde je taj proces manje intezivan ili ga nema ili gde je proces utbanizacije prestao da se razvija ranijim tempom. 6. Drutveno-istorijske teorije Ove teorije izvore predrasuda trae u celokupnom drutveno-istorijskom procesu. Antisemitizam, koji je imao neobino velik obim intezitet u nacistikoj Nemakoj, ne moe se objasniti samo trenutnim zbivanjem koje se odvijalo u to doba u Nemakoj nego, samo uzimajui u obzir da je antisemitski stav postojao kod Nemaca kroz vekove. Najvanija meu ovim teorijama je teorija koja izvor predrasuda vidi u produkcionim odnosima, konkretno u klasnoj borbi izazvanoj odreenim klasnim odnosima, koju Olport spominje kao teoriju eksploatacije. Predrasude se formiraju kod one drutvene skupine koja ima povlaeni poloaj i u ijem je interesu irenje predrasuda prema odreenim grupama, npr. iz sasvim odreenih ekonomskih razloga razvijaju se koncepcije o inferiornosti kolonijalnih naroda kojima vlada metropola. Razliite varijante rasnih teorija stvaraju se upravo zbog toga da bi se, 145

ukazujui na tobonje nedostatke i negativnosti odreenih manjina, te manjine drale u neravnopravnom poloaju i eksploatisale. Postojanje predrasuda i diskriminacija odreenih grupa daje sasvim odreene i praktine prednosti grupi koja takve predrasude iri. Za nju je ekonomska dobit iz takvih predrasuda oigledna. I ovoj se teoriji postavljaju razni prigovori: zato prema onom vlastitom delu naroda koji se eksploatie nema razvijenih predrasuda, nego su one usmerene, po pravilu, prema pojedinim stranim grupama, zato u odreenim periodima postoje intezivnije predrasude nego u drugima, odakle razlike u predrasudama meu pojedincima.

76. Psiholoki sadraj NACIONALIZMA

Etnike predrasude dolaze do punog izraaja u ideologiji ili sistemu vrednosti i stavova koji nazivamo nacionalizmom, tj. etnocentrikim i ovinistikim nacionalizmom. Predrasude se pojavlju, s obzirom na njihovu optu proirenost, i uz druge oblike nacionalne vezanosti, ali ne tako redovno i ne tako izrazito. Pri odreenju pojam nacionalizma sreu se dve grupe nacionalizma. Prve izjednaavaju nacionalizam sa nacionalnom svesti uopte. Grickov kae: nacionalizam ili nacionalna lojalnost ili partiotizam ili oseanje nacionalne povezanosti su sinonimi ija je zajednika karakteristika da predstavljaju predispoziciju da pojedinci reaguju pozitivnom podrkom prema svojoj nacionalnoj dravi, bilo da ona ve stvarno postoji, bilo da se tek takva nacionalna drava eli uspostaviti. Tom odreenju sline su i definicije prema kojima je nacionalizam ideologija ili uverenost koja se manifestuje u reenost da se zalae za jedinstvo, nezavisnost ili interese ljudi koji sebe ocenjuju kao lanove iste zajednice. Primer za drugu grupu definicija, koje razlikuju nacionalizam od drugih oblika nacionalne vezanosti, predstavljaju odreenja koja naglaavaju da je nacionalizam stanje svesti pri kome je lojalnost svojoj nacionalnoj dravi superiornija svim ostalim lojalnostima i za koje su (stanje svesti) karakteristini izrazi ponos na svoju nacionalnost i uverenje u njenu neospornu izuzetnost i svetsku misiju. esto se nacionalizam definie i kao uverenje da je lino dobro i dobro grupe zavisno od odravanja i irenja moi i snage sopstvene nacionalne drave. Prema ovom odreenju, nacionalizam bi bio specifian vid nacionalne vezanosti i lojalnosti, poseban i izrazit oblik lojalnosti, iskljuiva vezanost za svoju naciju. Njegove bi karakteristike bile, pored iskljuive lojalnosti prema sopstvenoj nacionalnoj dravi, prihvatanje superiornosti i izuzetnosti svoje nacije, tenja da se uvrsti i proiri mo svoje nacionalne drave. Takvu definiciju nalazimo kod Duba. Za koje emo se od ovih odreenja pojma nacionalizma opredeliti u velikoj meri stvar je konvencije. Za odreenje koje pojam nacionalizma ograniava na jedan poseban oblik nacionalne lojalnosti govori svakodnevna upotreba tog pojma i njegovo izjednaavanje sa nacionalnim ovinizmom. Za ire odreenje pojma nacionalizma, za njegovo odreenje kao nacionalne lojalnosti uopte govori injenica da su izvori svih oblika nacionalne lojalnosti slini, da su i mnogi sadraji slini i da je u mnogim sluajevima razlikovanje meu pojedinim oblicima nacionalne lojalnosti veoma neodreeno i teko. Uvek e biti neophodno da govorei o nacionalizmu oznaimo ta pod tim podrazumevamo. Radi jasnoe sporazumevanja korisno je razlikovati nacionalizam od drugih oblika nacionalne vezanosti. Nacionalizam je ideologija nacionalne drave. On ukljuuje mnoge stavove i vrednosti. Kac iznosei svoja razmatranja o pojavi nacionalizma razlikuje tri grupe stavova i vrednosti koje ine sadraj nacionalizma. 1. Prvu grupu ine stavovi i vrednosti u vezi sa naglaavanjem suvereniteta i autoriteta nacionalne drave. Kac ih naziva statizmom. Za ovu grupu vrednosti i stavova karakteristino je da se istie znaaj suvereniteta drave, da se drava postavlja kao legitimni izvor odluka koje 146

obavezno vae za sve pripadnike drave, da se ona postavlja kao najvia vrednost, da se naglaava neophodnost lojalnosti i odanosti dravi, a drava prihvata kao vrhovni arbitar. Nacionalni simboli, koji se glorifikuju, treba da doprinesu uvrenju ovakvih uverenja, simboli kao: zastava, armija, ef drave. esto se drava postavlja kao bie koje je iznad naroda, kao posebni i veni entitet. Tretira se kao neto to postoji izvan i iznad stanovnitva, kao neto to je radi sebe same, kao to se i nacija postavlja kao vrednost sama po sebi i za sebe. Kac smatra da bi vie realistiko uverenje bilo kad bi se nacionalna drava shvatala samo kao sredstvo da se ree zajedniki i opti problemi graana. 2. Drugu grupu stavova i vrednosti ine takvi stavovi i vrednosti kojima se naglaavaju pojedine institucije karakteristine za odreenu nacionalnu dravu. Koje e se institucije isticati zavisi od drutvenog i politikog sistema drave, npr. ameriki nacionalizam kao institucije koje predstavljaju najvie vrednosti istie slobodu konkurencije, odreen politiki sistem graanske demokratije, tzv. ameriki nain ivota, razvijenost tehnologije i podravanje razvijanja tehnologije. Druge nacionalne drave istiu druge vrste institucija postavlljajui ih kao vrednosti ijem stalnom ostvarivanju treba dosledno teiti. Unapreenje nacionalnih interesa i obezbeenje nacionalnog suvereniteta vezuje se uz postojanje i razvijanje odreenih institucija koje se proklamuju kao sutinske za odreenu nacionalnu dravu. Vrlo esto se ove institucije oznaavaju kao vrednosti koje ne vae samo za odreenu nacionalnu dravu nego se prikazuju kao osnovne i opte ljudske i drutvene vrednosti i nastoje proiriti na ostale narode i nametnuti drugim dravama. U takvom sluaju imamo jasnu pojavu agresivne nacionalistike ekspanzije. 3. Treu grupu stavova ine stavovi kojima se istie kulturna osobenost, naglaavaju specifine karakteristike naroda koji ini naciju, kao to su kulturno naslee, jezik, obiaji, tj. naglaava se kulturni identitet i specifina samosvojnost odreenog naroda. Upravo ovi stavovi ine ono to nazivamo nacionalnom sveu. Tek kad isticanje ovih vrednosti dostigne ekstremni oblik, kada se karakteristike vlastite nacije smatraju ne samo razliitim i drugaijim od karakteristika svih drugih nacija nego naglaavaju i ocenjuju kao izuzetne i superiorne, a vlastita shvatanja i vrednosti kao jedine prave vrednosti, kao vrednosti koje su superiornije od vrednosti drugih naroda, imamo posla sa etnocentrikim nacionalizmom ili nacionalistikim ovinizmom. I ova grupa vrednosti vezuje se sa isticanjem znaaja nacionalnog suvereniteta i znaaja institucija karakteristinih za pojedinu nacionalnu dravu.

79. Pojam i merenje etnike distance

Pojam socijalne distance prvi je upotrebio sociolog Park, ali je taj pojam danas najvie vezan za ime Bogardusa, jer je on sredinom 20-tih sainio karakteristinu skalu za merenje ovog fenomena. Socijalna distanca je stepen razumevanja i psiholoke bliskosti odnosno udaljenosti u odnosu na razliite pojedince ili grupe. Socijalna distanca se ispituje kao spremnost za uspostavljanje oodnosa razliite bliskosti. Bogardus je za svoju skalu odabrao 7 karakteristinih odnosa: 1) blisko srodstvo putem braka 2) lanstvo u istom klubu kao izraz bliskog prijateljstva 3) susedstvo 4) zaposlenje u istoj profesiji 5) dravljanstvo u istoj dravi 6) poseta zemlji 7) iskljuenje iz zemlje Od ispitanika se zahteva da odgovorima da ili ne iskae da li je sklon da prihvati svaki od ovih odnosa sa pripadnikom neke grupe. 147

Prvih 5 odnoda funkcioniu esto kao kumulativna skala, jer se mogu poreati od najmanje do najvee bliskosti. Ali, poslednja dva odnosa su vie od slabe bliskosti, oni izraavaju jak negativan stav. Skala se moe upotrebljavati za ispitivanje odnosa prema razliitim grupama: politikim, marginalnim, rasnim i etnikim. U vreme kad je nastala, jo nisu postojale skale stavova, pa je praktino ovaj instrument upotrebljivan za te svrhe bez obzira to se govorilo o socijalnoj distanci, a ne o socijalnim stavovima. Kad su nastale savrenije skale i ispitivanje stavova uzelo maha, postavilo se pitanje u kakvoj su vezi pojmovi socijalne distance i stava. Najee se socijalna distanca posmatra kao konativna ili bihejvioralna komponenta stava, ali se sa pravom sumnja da socijalna distanca reprezentuje celokupnu bihejvioralnu komponentu, a pogotovo ne stav u celini. Ipak, distanca jeste znaajan pokazatelj aktuelnog raspoloenja (pa utoliko i stava), a zanimljiva je kao fenomen za sebe. Do sada je najee ispitivana socijalna distanca prema razliitim narodima i nacijama, pa se govori i o etnikoj distanci. Takva istraivanja su aktuelizovala pitanje odnosa izmeu ukupnog stava prema drugim nacijama i etnike distance, odnosno nacionalne svesti i etnike distance. U toj oblasti se upotrebljavaju termini i pojmovi: nacionalizam, etnocentrizam, iskljuivi nacionalizam, militantni nacionalizam, ovinizam, a na drugom polu internacionalizam, mondijalizam, opteljudska vezanost, nacionalno otuenje... Tako se i termin nacionalizam upotrebljava u znaenju nacionalnog identiteta i nacionalnih oseanja, ali i u znaenju etnocentrizma i negativnog stava prema drugim nacijama.

80. GLASINE i irenje glasina

Karakteristine promene u pamenju, o kojima govori Barltet, naroito izrazito se pokazuju u pojavi glasina. Olport i Postman, koji su se bavili eksperimentalnim prouavanjem glasina, odreuju glasine kao specifine vrste tvrdnji koje se zasnivaju na verovanju, a koje kolaju od osobe do osobe, obino usmenim putem i bez oslonca na utvrena fakta. Glasine se mogu definisati kao neverifikovane tvrdnje o neko dogaaju koje usmeno cirkuliu i koje se u toku cirkulisanja menjaju u svom sadraju. Njihove bi karakteristike bile: ~ neverifikovanost podataka koji se primaju i prenose kao stvarno postojee injenice ~ prenoenje tvrdnji o tim podacima od osobe na osobu ~ promene u sadraju u toku prenoenja tvrdnji. Treba istai da nije svako prenoenje saoptenja irenje glasina. O glasinama moemo govoriti tek kad imamo posla sa prenoenjem na osnovu neevidentiranih podataka, kad se ti podaci u toku prenoenja tranformiu i kad se prenoenje ostvaruje putem veeg broja lica. Takve neverifikovane, a po pravilu znatnim delom i netane tvrdnje, postaju naroito brojne i proirene kada za lanove drutva nastupi izuzetno vana ili posebno teka situacija. Veliki broj glasina koje krue kod velikog dela stanovnitva javljaju se npr. u ratnim situacijama. U svojoj studiji o glasinama, Olport i Postman navode veliki broj primera glasina koje su kolale u SAD u toku II sv. rata. Posebno je japanski napad na Perl Harbor,1941.godine, prilikom koga su Japanci potopili znatan deo amerike pacifike ratne flote, bio povod za irenje glasina. Prenosili su se glasovi da vlasti priznaju samo mali deo stvarno unitenih pomorskih jedinica, da su Japanci zauzeli Havaje, da je cela amerika flota potpuno unitena. Ispitivanja su pokazala da je takve glasine prihvatila velika veina stanovnitva, npr. na jednom od univerziteta 68% studenata verovalo je u sve te tvrdnje od kojih ni jedna nije bila tana. Glasine koje su irile u toku rata, konstatuju Olport i Postman, bile su izraz straha. Kad god bi bio objavljen neki neuspeh amerikih jedinica, a uspeh neprijatelja, to je bio povod za irenje odreenih glasina, npr. ovi autori saoptavaju da kada je potonuo jedan ameriki brod za prenoenje uglja, proirena je glasina da je neprijatelj torpedovao jedan od najveih amerikih brodova na kome je bilo ukrcano nekoliko hiljada amerikih bolniarki. Glasine su se u toku rata produile i onda kada se vojna situacija sasvim izmenila u prilog SAD. Tada su kolale prvenstveno one glasine 148

koje su imale izvor ne u strahu, nego takve kojima je izraavano neprijateljstvo prema nekim grupama stanovnitva prema kojima su ve postojale predrasude. I kad se nazirala pobeda, javljale su se mnoge glasine, sada im je izvor prvenstveno bio u eljama i oekivanjima. Tim glasinama je prikazivano da se neto stvarno dogodilo to eli da se dogodi. Na osnovu ovih analiza Olport i Postman razlikuju tri vrste glasina: ~ glasine koje su prvenstveno izraz straha ~ glasine koje sadre neprijateljstva prema pojedinim grupama stanovnitva ~ glasine kojima se izraavaju elje. Izvor glasina je u strahovanju za sebe i svoju grupu i u postojanju agresivnih i neprijateljskih tendencija prema odreenim grupama. Obino su ova dva izvora glasina meusobno povezana, npr. strahovanje u situaciji kad je japanska mornarica napala ameriku flotu u Perl Harboru, izazvalo je napetost i emocionalnu tenziju. Ona se ublaava samim tim to se saoptava o strahovanju, ublaavanje je jo vee ako se neko okrivi kao uzronik tekoa koje su izazvale strahovanje. Po pravilu, kod ljudi postoje usled razliitih frustracija, potisnute agresivnosti. U tekoj situaciji koja je dovela do strahovanja, ljudu ispoljavaju agresivnost usmeravajui je prema grupama prema kojima postoje predrasude. Izvor glasina moe da bude u sukobu motiva kod pojedinaca i u tenziji koja usled tog sukoba nastupa, npr. kad neko ko inae zastupa stavove protiv rata, u sluaju rata ipak eli da se protivnik njegove zemlje napadne i uniti, on e sukob izmeu miroljubivih principa i neprijateljskih stavova na neki nain ublaiti time to e isticati vesti o okrutnosti i nedelima protivnika, govoriti o njegovoj nehumanosti i loim osobinama. Kao izvor glasina neki autori spominju i tenju pojedinaca da se istaknu u drutvu meu drugima, oni govore o rivalstvu u konverzaciji kao o jednom od izvora glasina. Pojedinci, u elji da u sredini u kojoj se nalaze skrenu panju na sebe, saoptavaju neto to e privui interes grupe. Dva su osnovna faktora od kojih e zavisiti irenje glasina kao i to da li e se proiriti na vei ili manji deo stanovnitva, to su: vanost sadraja glasina i nesigurnost situacije u kojoj dolazi do irenja glasina. Po Olportu i Postmanu, stepen irenja glasina moe se prikazati kao proizvod vanosti sadraja glasina i nesigurnosti i nejasnoe situacije u kojoj se glasine saoptavaju. Nije dovoljno da postoji jedan od ovih faktora, nego je neophodno da su oba prisutna. Nee biti irenja glasina ako je neki sadraj vaan, ali situacija nije nejasna, kao to nee biti kolanja glasina ni ako je situacija veoma nejasna, ali dogaaj koji se zbio nije od znaaja. Delovanje ova dva faktora ilustruje i ve spomenuti primer u vezi sa napadom na Perl Harbor glasine su se posle tog napada veoma proirile zbog toga to se radilo o jednom veoma vanom dogaaju za celu zemlju i zbog toga to je situacija, bar za neko vreme bila nejasna (nesigurna). Vani uslovi za irenje glasina su i dramatinost i zanimljivost sadraja koji se glasinom prenosi i izgled autentinosti saoptenja kojim se glasina prenosi. Ako je neto neobino, zanimljivo i privlano, to lako postaje predmet prepriavanja i glasina. irenju doprinosi i prividna autentinost prepriavanog sadraja. Ta se autentinost ostvaruje na taj nain to se iznose veoma konkretni detalji, npr. podaci o tanom mestu gde se neto zbilo, tanom vremenu u kom se zbilo, o broju lica koji je tom dogaaju prisustvovao iako o svemu tome stvarnih podataka nema. S obzirom na njihovo poreklo, mogu se razlikovati dve vrste glasina: spontano nastale i namerno konstruisane glasine. Navedeni primeri glasina bili su primeri spontanih glasina kojima je izvor bio u stvarnom strahovanju i u neizvesnosti situacije. Ali, glasine mogu i namerno da se ubacuju sa odreenim ciljem. Tako se u propagandi, posebno u ratnoj propagandi, namerno ubacuju odreene glasine kao sastavni deo tzv. psiholokog rata. Glasine se namerno koriste kao sredstvo i u unutranjim politikim borbama meu strankama i grupacijama, a postoje podaci da se svesno koriste i u trgovini radi unitenja konkurencije, npr. ameriki autori saoptavaju da su organizovano irenje glasina da se u jednoj od poznatih fabrika cigareta pojavila kuga ili da se odreena vrsta robe koju proizvodi odreeno preduzee izgrauje od neistog materijala. Oni govore da postoje odreene organizacije za irenje takvih glasina rumor racketing. Zbog brojnosti glasina u toku rata i njihove opasnosti za borbenu sposobnost zemlje, u SAD je u toku II sv. rata pristupljeno sistematskom praenju i prouavanju glasina. Olport i Postman pristupili su eksperimentalnom ispitivanju glasina koristei postupak serijske 149

reprodukcije, kojim se sluio i Bartlet pri prouavanju promena u sadraju zapamenog u procesu retencije (zadravanje). Utvrdili su da se u sadraju glasina javljaju iste one vrste promena o kojima je Bartlet govorio da se javljaju u procesu retencije. Pre svega, javlja se niveliranje sadraja (leveling), time oznaavaju promenu koju je Bartlet nazvao simplifikacijom. Glasine, konstatovali su ovi autori, nasuprot dosta proirenom shvatanju da se po sadraju uveavaju, postaju konciznije, sadre sve manje podataka i rei i sve se manje detalja u njima spominje, ukoliko se dalje prenose. Broj detalja opada naroito u poetku, kasnije je njihovo opadanje znatno sporije. Meutim, ne dolazi nikad do tako velikog zaboravljanja i gubitka sadraja kao to se to javlja kod normalnog procesa zaboravljanja. Odreeni, preostali deo sadraja posle prenoenja preko nekoliko osoba stabilizuje se i dalje gubljenje podataka je veoma usporeno. Sadraj se povezuje u odreenu celinu, koja se obino tako formulie da se lako pamti i prenosi. Zadravaju se oni detalji koji doprinose tome da celo zbivanje predstavlja smislenu celinu i oni podaci koji mogu da poslue da se potvrdi ono to se oekuje i to se eli. Naki autori navode da u stvarnom ivotu, za razliku od eksperimentalne situacije, mi nemamo prenoenje na osnovu prethodnog opaanja i konstatovanja nekih faktora, nego da irenje glasina najee poinje od seanja i tumaenja, zato ve i na poetku nema mnogo detalja, ali ni kasnije mnogo uproavanja. Druga karakteristika i kod glasina i kod retencija je usklaivanje sadraja glasina shvatanjima onih koji glasine prenose. Ovu karakteristiku koju Bartlet naziva racionalizovanjem, Olport i Postman oznaavaju kao pojavu asimilacije. Asimilacija se vri u zavisnosti od veeg broja faktora. Menja se sadraj pojedinih delova sa ciljem da celo saoptavanje postane povezana zaokruena celina. Iskrivljavanje se vri radi toga da bi se neto to je nedoreeno do kraja objasnilo. Veliki uticaj na sadraj imaju i predrasude. I situacije i osobe koje se u glasinama spominju prikazuju se u skladu sa predrasudama koje prenosilac glasina ima. Trea vrsta promena, o kojima Bartlet govori kao o dominaciji ili naglaavanju pojedinih tema, kod Olporta i Postmana oznaava se kao akcentuacija, isticanje pojedinih detalja. To ponekad mogu biti beznaajne pojedinosti, ali obino su istaknuti takvi detalji koji su neobiniji, koji privlae panju i upadljivi su. Isticanje moe biti na taj nain to se poveava broj ili se poveava veliina neega to se spominje u glasinama, to se neto to se zbivalo u prolosti prikazuje kao neto to se dogaa sada. Vrlo esto se istiu razliiti simboli i stereotipna tumaenja, zatim kretanje, obim i drugo.

150