GEOLOGIJA SA PETROGRAFIJOM

Nastavnik - dr Velimir Jovanovi, diplomirani inenjer geologije, redovni profesor jocavj@Gmail.com Ubenici: "Osnovi geologije" - Velimir Jovanovi i Danica Srekovi-Batoanin Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2006. (moe se kupiti u prodajnim objektima izdavaa);

"Primenjena geologija" - Predrag orevi, Velimir Jovanovi, Vladica Cvetkovi - Univerzitetska tampa, Beograd, 2000. (nema u prodaji, koriste se fotokopije)

Dat je tekst bez slika - koristiti ilustracije iz priloenih prezentacija GEOLOGIJA - DEFINICIJA I OSNOVNI POJMOVI Sam bukvalni (najjednostavniji) prevod termina geologija (grki GeaZemlja, Logos-nauka) ukazuje da je to nauka o Zemlji. Danas znamo da su zadaci geologije da se bavi prouavanjem Zemlje kao celine, njenog materijalnog sastava, kao i tumaenjem procesa koji se u njoj odvijaju. S obzirom na blisku povezanost oveka sa geolokom sredinom (i to ve u okviru njegovih prvih delatnosti) smatramo je jednom od najstarijih nauka. Potreba za detaljnim saznanjima o geolokoj sredini uslovila je razvitak brojnih specijalistikih geolokih disciplina, od kojih se svaka u svom domenu bavi prouavanjem geolokih procesa. Neke od, po nama najvanijih, disciplina su: - Istorijska geologija, koja se bavi praenjem geolokih procesa kroz istoriju Zemlje i rekonstrukcijom njenoga razvoja. - Geodinamika, iji je zadatak da prouava pokrete izazvane unutranjim ili spoljanjim silama i njihov uticaj na povrinu Zemlje i litosferu. - Geotektonika se bavi prouavanjem pojava koje su posledica delovanja pokreta u Zemlji. - Petrografija sa mineralogijom, koja se bavi prouavanjem materijalnog sastava litosfere i postankom stenskih masa koje je izgrauju. - Nauka o rudnim leitima, koja se bavi analizom prirodnih potencijala Zemlje, odnosno njenim rudnim bogatstvima. - Inenjerska geologija prouava dinamiku povrinskih delova Zemlje vanu sa aspekta graditeljskih i privrednih ovekovih delatnosti - Geofizika koristi poznavanje fizikih osobina stena za prouavanje unutranjosti Zemlje, otkrivanje rudnih leita i definisanje inenjerskogeolokih i seizmikih karakteristika terena. Jasno je da je ovako kompleksna nauka ponekad usko povezana sa drugim naukama i to do te mere da je ponekad teko razdvojiti neke granine discipline. Primeri su brojni, kao to su Peleontologija (disciplina koja se bavi prouavanjem okamenjenih organskih ostataka -fosila), koja je bliska biologiji ili geodinamika, koja se granii sa delovima fizike geografije.

Da bi se mogao shvatiti znaaj pojedinih geolokih disciplina treba pre svega imati (stei) elementarna znanja o geologiji uopte (osnovama geologije). Pod ovim se podrazumevaju osnovi istorijske geologije (starost i istorijski razvoj Zemlje, stena i minerala koji je izgrauju, kao i vreme odigravanja znaajnih geolokih procesa), geodinamike (upoznavanje geodinamikih procesa, odnosno delovanja unutranjih i spoljanjih sila koji za posledicu imaju oblikovanja Zemljine povrine) i petrografije sa mineralogijom (upoznavanje sa materijalnim sastavom Zemljine kore i Zemlje uopte, sastavom, graom i nastankom minerala i stena). OSNOVNI PODACI O ZEMLJI POSTANAK ZEMLJE O postanku Zemlje kao planete, kao i o nastanku Sunevog sistema postoje brojne hipoteze. Sutinski se one razlikuju po tome to je po jednima Zemlja nastala otkidanjem od neke vee mase, a po drugima spajanjem (kondenzovanjem) sitnijih estica. Najpoznatije hipoteze o postanku Zemlje i Sunevog sistema su: Nebularna ili Kant-Laplasova hipoteza po kojoj je na prostoru dananjeg Sunevog sistema postojao oblak gasa i praine koji je kasnije kondenzovan usled rotacije i sopstvene gravitacije; Plimska hipoteza Dinsa i Defrija - pretpostavlja odvajanje plimskog talasa od Sunca usled prolaska neke druge zvezde, Teorija Karla Vajceker-a - Protoplanetarna hipoteza, jedna od najprihvatljivijih i predstavlja dopunu Kant-Laplasove hipoteze. Po njoj oblak gasova i praine nije rotirao kao jedinstven sistem, ve kao sistem vrtloga koji je omoguio odvajanje planeta. OBLIK I VELIINA ZEMLJE Zemlja je oblika rotacionog elipsoida koji je posledica delovanja dveju sila: gravitacije - koja deluje jednako u svim takama Zemlje, i centrifugalne sile, uslovljene rotacijom, koja deluje upravno na osu rotacije i najvee vrednosti ima na ekvatoru, a najmanje na polovima - posledica toga je ispupenje na ekvatoru, a spljotenje na polovima - odnosno Zemljin oblik geoida, koji je utvrdio jo Njutn u XVII veku.

Polarni poluprenik Zemlje iznosi 6 356,863 km, dok je ekvatorijalni 6 378,245 km. Srednji poluprenik je 6 371,000 km. GUSTINA ZEMLJE Gustina Zemlje se razlikuje u razliitim sferama. Tako se ona u Zemljinoj kori kree od 2.7-3.0 g/cm3, dok u jezgru iznosi i do 13 g/cm3. Smatra se da je srednja gustina negde oko 5.5 g/cm3. Ovu osobinu je vano poznavati zbog prouavanja brzine kretanja seizmikih talasa koja direktno zavisi od gustine sredine. MAGNETIZAM ZEMLJE Zemlja, kao nebesko telo, ponaa se kao veliki, ali dosta slab magnet. Pozitivni pol ovog magneta nalazi se na junoj hemisferi. Vano je znati da se magnetna osa i osa rotacije Zemlje ne poklapaju, to znai da se ne poklapaju ni magnetni i geografski polovi. Ovo odstupanje iznosi nekih 11o. Na povrini Zemlje magnetna igla zauzima magnetni pravac sever jug. Kako se magnetni i geografski meridijani ne poklapaju, treba uzeti u obzir ovo odstupanje. Ugao odstupanja magnetnog meridijana od geografskog naziva se magnetna deklinacija i razliit je na razliitim takama na Zemljinoj povrini (u naim krajevima iznosi oko 8o u zapadnom smeru). Vertikalna komponenta Zemljinog magnetnog polja delovae tako da magnetna igla zauzima izvestan ugao u odnosu na horizontalnu ravan. Ovaj ugao poznat je kao magnetna inklinacija i menja se sa geografskom irinom. Na polovima iznosi 90o (igla zauzima vertikalan poloaj), dok na magnetnom ekvatoru magnetna igla stoji horizontalno. Da bi se ponitio uticaj magnetne inklinacije pribegava se optereenju na magnetnoj igli. Protivteg (koji moe da se pomera) se na kompasima koji se koriste na severnoj hemisferi postavlja na juni kraj igle, a na onima koji se prilagoavaju radu na junoj hemisferi, na severni. Odstupanja u jaini magnetnog polja i pravcu delovanja magnetnih sila mogu da budu i periodina, izazvana sunevim zraenjem, kada ih nazivamo magnetnim burama. Sva odstupanja od normalnog magnetnog polja, koja mogu da budu posledica specifinog sastava stena ili pojave leita mineralnih sirovina, nazivamo magnetnim anomalijama.

TEMPERATURA ZEMLJE Na temperaturu Zemlje utie vie faktora. To su: insolacija (uticaj suneve toplote), zatim Zemljina iskonska toplota i razliiti termonuklearni procesi u njenoj dubini. Uticaju suneve toplote izloen je samo vrlo tanak pripovrinski sloj stena zemljine kore debljine svega 20-30 metara (kod nas oko 25m). Ova zona je poznata pod nazivom heliotermiki sloj. Ispod heliotermikog nalazi se neutralni sloj, odnosno zona nepromenljive temperature. Poevi od ove zone, temperatura sa dubinom raste i to za po 1oC na svaka 33 metra. Ovaj prirataj temperature nazivamo geotermskim stupnjem ili geotermikim gradijentom. Izvesno je, meutim, da se ovaj reim menja u zavisnosti od toplotne provodljivosti stena, eventualne blizine magmatskih ognjita i sl. S obzirom da ova zakonitost moe da se proveri samo do nekih 10km dubine (u najdubljim buotinama), temperaturni reim u dubljim delovima Zemljine unutranjosti nam je manje poznat. Ukoliko bi se, naime, ovakav trend nastavio, temperatura u jezgru bi iznosila neverovatnih 200 000oC. Na osnovu ovoga se moe pretpostaviti da u dubljim zonama temperatura raste neto sporije. HEMIJSKI SASTAV ZEMLJE Kako je ve reeno, ovek je svojom delatnou dopro samo do prvih nekoliko kilometara Zemljine kore. Jasno je, dakle, da sa izvesnom preciznou moemo da govorimo samo o hemijskom sastavu kore, dok o dubljim delovima Zemlje postoje samo pretpostavke, koje mogu i ne moraju da budu tane. S obzirom na dananja saznanja o materijalnom sastavu litosfere i hemijskom sastavu stena i minerala koji je izgrauju, sa velikom sigurnou moemo da odredimo uee pojedinih hemijskih elemenata u celoj Zemljinoj kori, a ne samo unutar onih prvih desetak kilometara do kojih su doprla istraivanja. Podaci o hemijskom sastavu omotaa i jezgra potiu od prouavanja sastava meteorita ili se do njih dolo na osnovu pretpostavki baziranih na poznavanju gustine ovih zemljinih sfera. Ovde ponovo dolazi do izraaja prouavanje brzine kretanja seizmikih talasa kroz pojedine sredine. Kako nas prevashodno interesuje litosfera, jer je komunikacija materijala izmeu

nje i dubljih sfera vrlo mala, to emo i najveu panju upravo obratiti na sadraj pojedinih hemijskih komponenata u njoj. ELEMENT KISEONIK SILICIJUM ALUMINIJUM GVOE KALCIJUM NATRIJUM KALIJUM MAGNEZIJUM UKUPNO TITAN VODONIK FOSFOR MANGAN FLUOR SUMPOR STRONCIJUM BARIJUM UGLJENIK HLOR OSTALI UKUPNO SIMBOL O Si Al Fe Ca Na K Mg Ti H P Mn F S Sr Ba C Cl TE% 46.60 27.72 8.13 5.00 3.63 2.83 2.59 2.09 98.59 0.440 0.140 0.118 0.100 0.070 0.052 0.045 0.040 0.020 0.020 0.353 100.000

Hemijski sastav Zemljine kore (po Mejson, B., 1950.) Hemijskim sastavom Zemlje i Zemljine kore bavili su se mnogi naunici u prolosti. Mada postoje neke razlike u rezultatima njihovih istraivanja, podaci o sadraju pojedinih (naroito glavnih) elemenata u Zemljinoj kori su dosta slini. GRAA ZEMLJE Do empirijskih podataka o unutranjoj grai Zemlje je praktino nemogue doi. Najvea dubina dostignuta u rudnicima sa podzemnom eksploatacijom iznosi 3-4000m, a najdublje buotine koje je na dananjem tehnolokom

nivou bilo mogue izvesti, dolaze do 10-12km od povrine Zemlje. Jasno je, posmatrajui ove brojke, a poznavajui dimenzije Zemlje, da je ovek svojim delatnostima samo zagrebao" po povrini nae planete. Meutim, posrednim istraivanjima, koja se zasnivaju pre svega na prouavanju brzine prostiranja seizmikih (zemljotresnih) talasa kroz sredine razliite gustine, danas moemo sa dosta sigurnosti da govorimo o unutranjoj grai Zemlje. Tokom istorijskog razvoja geoloke nauke pojavljivale su se razliite hipoteze o unutranjoj grai Zemlje, ali se moe rei da su sve uglavnom saglasne u nekoliko osnovnih postavki. Zemlja, prema veini autora, ima koncentrinu grau i izgraena je od kore, jednog ili vie omotaa jezgra i samog jezgra. Prema savremenim gleditima, mogu se izdvojiti sledee Zemljine sfere: Zemljina kora - vrst omota koji izgrauje kontinente i okeanska dna. Kora moe, prema tome, biti okeanska i kontinentalna. Okeanska kora ima debljinu od 6 10km, izgraena je od bazaltoidnih stena, a njena gustina iznosi oko 3g/cm3. Kontinentalna kora je znatno deblja i ispod planinskih venaca moe da dostigne debljinu i do 70km. Izgraena je od granita i stena odgovarajueg sastava, a gustina joj je oko 2.7g/cm3. Ispod kore nalazi se zona u kojoj seizmiki talasi naglo menjaju brzinu, to govori o postojanju izvesnog diskontinuiteta. Ova povrina se (prema hrvatskom nauniku Andriji Mohoroviiu) naziva Mohoroviiev diskontinuitet ili Moho povr. Omota Zemlje, koji se nalazi ispod Moho povri moe da se podeli na vie zona. Najgornji sloj je u vrstom stanju, peridotitskog sastava i zajedno sa korom ini zonu koju nazivamo litosferom (gr. litos kamen). Ispod vrstog gornjeg omotaa nalazi se astenosfera. Ovo je veoma znaajna zona, jer se nalazi u plastinom ili po nekima poluplastinom stanju, to omoguuje da se u njoj deavaju plastine deformacije i konvekciona strujanja materije uzrokovana eventualnim toplotnim poremeajima. Astenosfera je ispod okeanske kore na 80-150km, a ispod kontinentalne na 150-250km. Donji omota (mezosfera) je u vrstom stanju i prostire se od 670km do 2900km, gde seizmiki talasi naglo menjaju brzinu usled promene

agregatnog stanja. Ovaj diskontinuitet se naziva Vihert-Gutenbergov i deli mezosferu od jezgra. Zemljino jezgro se, prema veini istraivaa, moe podeliti na spoljanje, teno, gustine oko 10g/cm3 i unutranje, vrsto, gustine 13g/cm3. STAROST ZEMLJE Starost Zemlje se procenjuje na oko 4.5 milijardi godina. Istorija Zemlje je, uglavnom na osnovu razvoja ivog sveta, podeljena na nekoliko odeljaka, (na ere, periode, epohe, katove i potkatove). Prouavanjem starosti Zemlje bavi se istorijska geologija ili stratigrafija.

ERA

PERIODA

EPOHA HOLOCEN

Pre danas 11.000 godina 1.8 x 106 5x106 25 x106 38 x106 54 x 106 65 x 106 144 x 106 213 x 106

KVARTAR PLEISTOCEN NEOGEN TERCIJAR PALEOGEN Pliocen (PL) Miocen (M) Oligocen (Ol) Eocen (E) Paleocen (Pc) KENOZOIK MEZOZOIK

KREDA (K) JURA (J) TRIJAS (T)

PERM (P) KARBON (C) PALEOZOIK PREKAMBRI JUM DEVON (D) SILUR (S) ORDOVICIJUM (O) KAMBRIJUM (Cm) Proterozoik ALGONKIJA ARHAIK Arheozoik

KOSMIKA ERA

248 x 106 286 x 106 360 x 106 408 x 106 438 x 106 505 x 106 545 x 106 1700 x 106 2600 x 106 3300 x 106

Kosmika era je trajala oko 1.200.000.000 godina i bez pouzdanih podataka je. Obuhvata sloen proces izdvajanja pramagline (gasne nebule) u sistem planeta i gravitacionu diferencijaciju protoplanete Zemlje na koru, omota, jezgro i redukcionu atmosferu. Prekambrijski period je obeleen stvaranjem sedimentnih stena, nastankom anaerobnih bakterija, stvaranjem kiseonika u atmosferi i zelenih algi (na kraju prekambrijuma). U paleozoiku (stari ivot) nastaju prve kopnene biljke, ribe, vodozemci i gmizavci, da bi u mezozoiku (srednji ivot) nastale ptice i dinosaurusi kao najdominantniji kimenjaci na kopnu. Krajem mezozoika pojavljuju se prvi sisari, koji e biti dominantna vrsta tokom kenozoika (savremeni ivot). Pangea (jedinstveno kopno) i Pantalasa, jedinstveni okeanski prostor su postojali do kraja trijasa, kad se otvara novi okeanski prostor - Tetis (Mediteransko more), koji razdvaja Pangeu na Lauraziju (dananja Evropa, Azija i Severna Amerika) i Gondvanu (Australija, Afrika, Juna Amerika, Antarktik i Indija juno od reke Gang).

Krajem jure (pre nekih 140 miliona godina) Gondvana se razdvaja na Junu Ameriku, Afriku (uz koju su i dalje Antarktik i Australija) i Indiju. Krajem krede otvara se Atlanski okean koji razdvaja Australiju i Antarktik. Najstariji fosilni ostaci savremenog oveka (Homo sapiens idaltu) su otkriveni u istonom delu Etiopije. Delovi kostura starosti oko 160.000 godina potvrdjuju teoriju da su nai preci poreklom sa Afrikog kopna odakle su se proirili po celom svetu. Naunici su dali ime idaltu" to znai starac". Tri otkrivene lobanje pokazuju veliku slinost sa lobanjama dananjih ljudi, osim po malo vie naglaenim obrvama. Pre ovog otkria najstariji ostaci su bili stari oko 100. 000. godina. Za odreivanje starosti stena kao i nekih geolokih dogadjaja koriste se razliite metode: Radiometrijska (izotopska) metoda se zasniva na poznatoj brzini raspadanja odredjenih radioaktivnih elemenata (na pr. K40 u Ar40, ili Rb87 u Sr87). Analizom odnosa izotopa u steni moemo dosta precizno da odredimo takozvanu apsolutnu starost stene. Ovako odreena starost se izraava u milionima godina. Paleontoloka metoda za odreivanje starosti stene koristi fosile (okamenjene ostatke organizama). Poznavajui poloaj pojedinih organizama u evolucionom nizu, moi emo da odredimo starost stene, odnosno, njenu poziciju na geohronolokoj skali. Metoda superpozicije se zasniva na poloaju stena u odredjenom kompleksu i primenjuje se samo ukoliko je serija tektonski neporemeena. Koristei poznatu starost nekog sloja, znamo da je uvek sloj iznad njega (povlatni) mlai, a sloj ispod (podinski) stariji. Litofacijalna analiza koristi poznavanje starosti stena koje imaju sline osobine sa onim stenama iju starost hoemo da odredimo (na osnovu analogije sa facijama poznate starosti). GEOTEKTONSKE TEORIJE

Procesi koji su doveli (dovode) do obrazovanja reljefa na povrini Zemlje, rasporeda kopna i mora, nastanka vulkana i zemljotresa oduvek su interesovali naunike. Vremenom je dolo do izdvajanja nekoliko takozvanih geotektonskih teorija", ustvari, hipoteza koje je trebalo da objasne nastanak dananjeg reljefa i rasporeda kontinenata i okeana. Dugo godina su svi endogeni procesi objanjavani takozvanim fiksistikim" hipotezama za koje je zajedniko gledite o Zemljinoj kori kao krutoj ljusci, podlonoj deformacijama samo u nekim labilnim" zonama. Najznaajnije mesto meu ovim hipotezama imala je teorija geosinklinala". Ona se zasnivala upravo na postojanju labilnih zona (neznano ime predodreenih) u kojima se tokom dugog perioda odvija taloenje materijala, da bi potom dolo do izdizanja i stvaranja planinskih venaca. U ovim podrujima javljaju se i znaajni seizmiki pokreti (zemljotresi), a za neke od faza u razvoju geosinklinale karakteristina je i pojava vulkanizma. Ma kako da je bilo teko obinim smrtnicima da shvate funkcionisanje geosinklinala, svi geoloki dogaaji na Zemljinoj povrini objanjavani su na ovakav nain. Bilo kako bilo, sva razmiljanja o pokretima u Zemljinoj kori i svim geolokim dogaajima prilagoavana su ovoj hipotezi. Koliki je intenzitet ovakvih razmiljanja govori i to da i danas, nekoliko desetina godina od kada je teorija geosinklinala odbaena, mnogi u svetu odbijaju da misle na drugi nain. Tektonika ploa Jo poetkom dvadesetog veka neki naunici su, posmatrajui oblike kontinenata doli do zakljuka da se istone obale June Amerike i zapadne obale Afrike sasvim lepo uklapaju. Tako su neki od njih doli na ideju da bi se moglo govoriti o razmicanju kontinenata i irenju okeanskog prostora. Najuporniji je u ovome bio Alfred Vegener nemaki meteorolog. Na potvrdu Vegenerovih ideja trebalo je saekati neko vreme. Tek usavravanje geofizikih metoda istraivanja, naroito odreivanje gustine stenskih masa na osnovu brzine prostiranja seizmikih talasa kroz njih, moglo je da da dosta pouzdane podatke o unutranjoj grai Zemlje i odnosima unutar litosfere. Teorija koja je roena najee se naziva jednostavno Tektonikom ploa ili Novom globalnom tektonikom. Upotreba ovog drugog termina vie i nema opravdanja, jer je tektonika ploa odavno nala svoje mesto u tumaenjima endogenih procesa u Zemljinoj kori. Istini za volju, pojedinci ni danas nisu

spremni da menjaju ustaljene koncepcije ili, jednostavno, nisu u stanju da shvate procese kretanja tektonskih ploa, bez obzira na njihovu jednostavnost. Sutinski novo u tektonici ploa je to da se ovde polazi od podatka (sada ve utvrenog geofizikim merenjima) da je Zemljina kora izgraena od sedam velikih i dvadesetak manjih, meusobno odeljenih ploa koje se neprekidno kreu. Naroito karakteristina mesta su pri tom meusobne granice ovih ploa, koje mogu biti divergentne (na kojima se ploe razilaze) i konvergentne (du kojih dolazi do njihovog sueljavanja). Polazei od stanovita da je u davnoj geolokoj prolosti postojao jedan jedinstveni kontinent (Pangea) i, logino, jedan okeanski prostor (Pantalasa), analizirajmo kako je dolo do stvaranja veeg broja odeljenih ploa. Izvesna promena toplotnog reima u dubini Zemlje (ispod astenosfere) dovela je do konvekcionog strujanja materijala astenosfere. Uzburkana masa u ovakvim uslovima tei da se probije navie i vri pritisak na vrste delove gornjeg omotaa i samu Zemljinu koru. Kontinentalna kora iznad ovih toplih taaka (termin hot spots" esto nalazimo u literaturi) neko vreme se lagano izdie, a zatim dolazi do njenog razlamanja i tonjenja du ovakvih sistema pukotina. Stopljeni materijal iz dubine sada moe da se probije na povrinu i svojim utiskivanjem stvara pritisak koji uslovljava razmicanje blokova kore. Izbijanje ovog stopljenog, magmatskog materijala nije nita drugo do vulkanizam, a njegovim hlaenjem nastaje nova okanska kora. Termin koji se koristi za ovaj proces razlamanja kontinentalne kore je rifting" ili riftovanje, a velike sisteme raseda koji se stvaraju u ovoj fazi nazivamo riftovima. Ako posmatramo dananje geotektonske odnose, poetna faza riftovanja (bez vulkanizma) je u toku du Crvenog mora, a neke tendencije razlamanja postoje i u istonim delovima Afrike. Pritisak koji vri magmatski materijal na blokove kontinentalne kore utie na njihovo razmicanje i meusobno udaljavanje, sve do momenta kada se blokovi zaustave zbog ograniene povrine same Zemlje i pribliavanja drugim ploama. U okeanu koji je sada ve sasvim dobro razvijen moe se zapaziti srednjookeanski greben", odnosno divergentna granica du koje dolazi do udaljavanja ploa usled pritiska koji je posledica neprekidnog utiskivanja novih porcija magme iz unutranjosti. Najindikativniji aktuelni primer je greben koji se prostire celom duinom Atlantskog okeana, sa

vulkanizmom na okeanskom dnu, a mestimino ti vulkani izlaze i na samu povrinu obrazujui ostrva (Island, Azori, Tristan da Kunja...). Usled nemogunosti daljeg razmicanja ploa doi e do smicanja na najosetljivijim mestima, odnosno na kontaktu okeanske i kontinentalne kore. Tada se tanka okeanska kora podvlai pod kontinentalnu. Ovaj proces (subdukcija") izaziva brojne posledice. Iznad subdukcione zone na kontinentalnoj margini dolazi do izdizanja stenskih masa i obrazovanja planinskih venaca, a ispred kontinenta obrazuje se duboki rov koji je paralelan obalskoj liniji. Ponirua okeanska kora se u dubini ponovo stapa i u obliku magme tei da izbije na povrinu tako da je u ovim podrujima esta pojava vulkanizma, a samo trenje ploa u zoni subdukcije manifestuje se podrhtavanjem tla (zemljotresima). Ovakav tip konvergentne granice nazivamo vulkanskim ili magmatskim lukom, a primer je, recimo, kontakt tihookeanske i junoamerike ploe, koji je prouzrokovao stvaranje Kordiljera. U toku razvoja okeanskog podruja moe doi do momenta kada sile potiskivanja okeanske kore iz srednjookeanskog grebena nisu vie u stanju da savladaju trenje u subdukcionim zonama. Tada dolazi do smicanja u delu okeanske kore i podvlaenja okeanske kore pod okeansku. Ovom prilikom se formiraju ostrvski lukovi", nizovi ostrva paralelnih kontinentalnoj margini (Aleuti, Japan, Filipini...), na kojima se javlja vulkanizam i esti zemljotresi. Promena reima zagrevanja uslovie i promenu zona u kojima magmatski materijal prodire na povrinu Zemlje, tako da e posle pune zrelosti" okeanskog prostora, postepeno doi do njegovog zatvaranja i ponovnog sueljavanja kontinentalnih blokova. Okeanska kora e tokom ovog procesa biti potpuno resorbovana ili delimino istisnuta (obdukovana) na kontinentalnu marginu. U zoni sueljavanja (kolizije) blokova kontinentalne kore, usled snanih pritisaka dolazi do izdizanja stenskih masa i stvaranja visokih i prostranih planinskih masiva. Tako su usled kolizije indijske i evroazijske ploe obrazovani Himalaji. U ovim podrujima uglavnom nema vulkanizma, ali je proces kolizije praen snanim zemljotresima. Jedan od moguih oblika granica ploa moe biti i njihovo mimoilaenje, pri emu se, takoe javlja podrhtavanje tla na povrini. Primer za ovakav tip granice je poznati Sent Andreas rased u Kaliforniji dugaak preko 1000 kilometara, du kojega se blokovi kreu brzinom od oko 6cm godinje.

Oigledno je da se kretanjima ploa mogu tumaiti svi endogeni procesi koji su samo njihova pratea manifestacija. Poloaj vulkana na Zemljinoj povrini i oblasti sa izraenom seizmikom aktivnou se (sa retkim izuzecima, za koje takoe postoji objanjenje) jasno podudaraju sa granicama ploa litosfere. ENDODINAMIKA Pokreti koji svojim dejstvom utiu na formiranje povrinskih delova Zemlje, odnosno nastanak razliitih oblika reljefa, mogu da potiu iz unutranjosti, kada su to endodinamiki ili da budu rezultat delovanja spoljanjih sila egzodinamiki pokreti. Na neke egzodinamike procese osvrnuemo se u poglavlju o povrinskom raspadanju stena, a ovde emo da analiziramo uzroke i karakter najznaajnijih endodinamikih pokreta. Ovde se mogu svrstati magmatski, tektonski i seizmiki pokreti. MAGMATSKI POKRETI Stopljeni materijal (magma) iz dubine Zemlje, koji se pokree usled promena toplotnog reima, tei da se penje ka Zemljinoj povrini, ili biva utisnut u stene litosfere pa se tu hladi ili se izliva na povrinu. Stene nastale konsolidacijom rastopa u dubini, nazivamo plutonskim, a ceo proces plutonizmom. Izlivanje magmatskog rastopa na povrinu Zemlje nazivamo vulkanizmom, a stene obrazovane na ovakav nain vulkanskim stenama. VULKANIZAM Jedna od pojava na Zemlji koja je verovatno najvie privlaila ovekovu panju od njegovog postanka pa sve do dananjih dana, je vulkanizam. Izlivanje usijane mase na povrinu Zemlje, esto praeno stranim eksplozijama, prouzrokuje u oveku strah, ali i stalnu elju da sazna neto vie o ovoj pojavi. Danas, na osnovu prouavanja savremenih vulkana ili moda jo vie produkata nastalih delovanjem onih iz geoloke prolosti, moemo da damo neke odgovore o uzrocima i mehanizmu vulkanskih erupcija, kao i o podrujima na Zemlji na kojima do njih dolazi. Vulkan uglavnom ukratko definiemo kao zavretak dugake pukotine du koje lava izbija na povrinu. Pri tom, lava se moe izliti na kopno i to su subaerski ili na dno mora ili okeana - submarinski vulkani.

U optem sluaju vulkan poseduje vulkansku kupu, krater (ili grotlo), dovodni kanal i vulkansko ognjite. Oko postojanja ognjita postoje razliita miljenja, ali jedna od kljunih injenica koja ide u prilog njegovom postojanju su potpuno razliiti tipovi vulkanskih erupcija kod lokacijski bliskih vulkana. Ovakva slika je krajnje uoptena, s obzirom da neki vulkani i nemaju izraenu kupu. Ukoliko je ima, ona moe biti razliitih dimenzija, od veoma niskih (stotinak metara), do gigantskih, kakvu ima havajski vulkan Maunaloa. Kupa ovog vulkana izdie se preko 4100m iznad nivoa mora, a moe se pratiti jo 4-5000m ispod mora. Inae, najvei evropski vulkan je Etna na Siciliji, sa kupom prenika oko 40km i visine 3280m. Kupe nekih vulkana mogu biti raznete eksplozijom ili delimino uruene, pa se tako formiraju iroki krateri - kaldere, kod drugih, pak, kupe skoro i da ne postoje - lava se izliva du pukotina koje mogu biti dugake i preko 100km. Vulkanske erupcije se mogu i podeliti prema obliku na: Centralne - sa usamljenim, jasno izraenim kupama (Etna...); Linearne - kada se lava izliva du pukotina iz vie centara (neki vulkani na Islandu) i Arealne - prilikom kojih se lava izliva na velikim prostranstvima gradei titove ili ploe (Dekan u Indiji, gde se produkti erupcija danas nalaze u obliku ploe povrine od oko 600 000km2). Kako bi moglo da se govori o uzrocima vulkanskih erupcija, trebalo bi pre svega definisati ishodini materijal - magmu, koju kada se izlije na povrinu nazivamo lavom. Magma je usijano teni rastop izgraen od 90% takozvanih tekoisparljivih i 10% lakoisparljivih komponenata. Tekoisparljive komponente su one koje se pri uslovima koji vladaju u magmi (odreeni pritisci i temperature) ne mogu prevesti u gasovito stanje. To su ustvari oksidi glavnih elemenata: SiO2, Al2O3, FeO (Fe2O3), MgO, CaO, Na2O, K2O, TiO2... Na osnovu sadraja SiO2, kao glavne komponente, magme se mogu podeliti na kisele (sa visokim sadrajem silicijum dioksida) i bazine (sa niskim sadrajem SiO2). Lakoisparljive komponente se mogu u prirodi nalaziti u tenom ili

vrstom stanju, ali se u magmi mogu nai u gasovitom. Meu ovim sastojcima dominira voda (H2O), a osim nje prisutni su jo i: CO2, H2S, HCl, HF i td. Iako smo govorili o odnosu tekoisparljivih i lakoisparljivih komponenata od 90 : 10, mogua su i odstupanja. Tako postoje magme sa niim sadrajem lakoisparljivih sastojaka suve, ali i one kod kojih ovi sastojci mogu da premae i 30-40% - vlane magme. Meusobni odnos ovih sastojaka utie na fizike osobine magme ili lave i samim tim utie i na karakter vulkanskih erupcija. Temperatura magme je jedna od znaajnih fizikih osobina. Jasno je da iz tehnikih razloga nismo u mogunosti da izmerimo temperaturu u magmi pre njenog dolaska na povrinu, tako da se zadovoljavamo posrednim podacima. Najee se koriste rezultati merenja temperature lave na ivim vulkanima i na ovaj nain smo dobili temperature od 900 - 1400oC. Poznavajui temperaturu kristalizacije nekih minerala, takoe moemo posredno da odredimo temperaturu magme. U magmi vladaju dve vrste pritisaka. Spoljanji - hidrostatiki pritisak koji vodi poreklo od teine stenskih masa koje se nalaze iznad magmatskog tela (s obzirom da se radi o teini stena, esto se za ovaj pritisak upotrebljava termin litostatiki) i unutranji pritisak potie od lakoisparljivih komponenata iz magme i prilikom njenog hlaenja jedno vreme e rasti. Ukoliko se poremeti ravnotea izmeu ovih dvaju pritisaka magma e biti pokrenuta ka povrini. Fizika osobina koja verovatno najbitnije utie na karakter vulkanskih erupcija je viskozitet magme, odnosno lave. Viskozitet definiemo kao otpor prema teenju, to znai da e lave sa manjim viskozitetom bre tei od onih sa veim. Pri tom viskozne lave grade visoke kupe, dok se one manje viskozne razlivaju na velikim povrinama i najee obrazuju ploe ili titove. Na viskozitet najvie utie sadraj SiO2 i to tako da magme odnosno lave sa visokim procentom SiO2 (kisele) imaju vei viskozitet od onih sa niim (bazinih). Ukoliko poredimo dve magme sa podjednakim sadrajem ove komponente, onda su viskoznije one sa manjim sadrajem lakoisparljivih sastojaka.

piroklastinog materijala (havajski vulkani...), eksplozivne, sa velikom koliinom piroklastinog materijala izbaenog snanim eksplozijama (Krakatau, Volkano...) ili meovite. Vulkani se na povrini Zemlje ne pojavljuju bez nekakvog reda i smisla. Najee je vulkanizam vezan za granice ploa litosfere. Najintenzivniji vulkanizam, to je jasno ukoliko poznajemo kretanje ploa, javie se u zoni srednjookeanskog grebena (atlantski greben i dr.). Ovi vulkani su submarinski i retko se vide na povrini. Vulkanizam na konvergentnim granicama ploa, kao to su subdukcije okeanske pod kontinentalnu i okeanske pod okeansku plou, lake se registruje na povrini i to su poznate zone na primer u takozvanom Vatrenom pojasu Pacifika". Postoje i vulkani koji se pojavljuju iznad usamljenih toplih taaka" (zona poremeenih toplotnih tokova ispod Zemljine kore), kao to su havajski ili neki vulkani na kontinentalnim ploama. Po zavretku aktivnosti jednog vulkana u njegovoj blizini i dalje se registruju pojave koje su prouzrokovane njegovim radom. To su takozvane postvulkanske pojave. U neposrednoj okolini vulkana zapaziemo poremeaj u termikom gradijentu, tako to e temperatura sa dubinom rasti znatno bre nego to je to oekivano. Ovo je lokalni termiki gradijent i prouzrokovan je nedovoljno ohlaenim magmatskim masama u dubini. Lakoisparljivi sastojci mogu u zonama ugaenih vulkana da izbijaju na povrinu u obliku takozvanih fumarola, kao to je to sluaj u Dolini deset hiljada dimova na Aljasci. Specifian vid ovih pojava su solfatare - mesta izbijanja sumporvodonika. Ovom prilikom dolazi do stvaranja naslaga elementarnog sumpora na povrini Zemlje. Nekada ove koncentracije mogu biti i ekonomski znaajne. Blizina nedovoljno ohlaenog magmatskog tela moe da prouzrokuje pojavu toplih izvora. Vode koje potiu od lakoisparljivih magmatskih komponenata (juvenilne) ili vode atmosferskog porekla koje poniru u dubinu i tamo se zagrevaju (vadozne), mogu da se pojave na povrini u vidu toplih izvora. Specifian vid ovih izvora su gejziri, kod kojih topla voda povremeno izbija pod velikim pritiskom koji stvaraju gasovi kojima je ona obogaena u dubini. Najpoznatiji gejziri su oni u Jeloustonskom parku (SAD) i na

Islandu, a gejzir" koji se nalazi kod nas u Sijarinskoj banji ustvari je nastao vetaki (topla voda izbija du istrane buotine). TEKTONSKI POKRETI Kretanja ploa litosfere uslovljavaju u graninim podrujima razliite deformacije stena Zemljine kore. Tektonskim pokretima nazivamo sva ona vertikalna, horizontalna i kosa pomeranja stenskih masa, koja utiu na formiranje reljefa, a posledica su delovanja unutranjih sila. Razlikujemo epirogene i orogene pokrete. EPIROGENI POKRETI Epirogeni pokreti (gr. epiros-kopno, genezis-postanak) su lagani vertikalni pokreti koji se manifestuju izdizanjem ili sputanjem kopnenih masa. Ova kretanja se najbolje mogu registrovati u priobalnim oblastima. Kao posledice epirogenih pokreta javljaju se nadiranje morske vode na kopno usled sputanja kopna - transgresija i povlaenje vode sa kopna usled njegovog izdizanja - regresija. U dananje vreme ova kretanja mogu da se prate preciznim instrumentima, pa tako znamo da se, na primer, Skandinavsko poluostrvo izdie i to u centralnim delovima dosta velikom brzinom od 1.5 cm godinje. Zapadne obale Balkanskog poluostrva tonu, dok se istone izdiu. Potopljene zidine antikih gradova, kako na jadranskoj obali, tako i na obalama Francuske, ukazuju nam na transgresije iz istorijskog perioda. Rena korita koja se mogu pratiti na morskom dnu, kao kod reka jadranskog sliva, ali jo izrazitije kod reke Hadson ili Konga ije se korito prostire oko 150 km po dnu Atlantskog okeana, govore nam o neto starijim pokretima. Epirogeni pokreti iz dalje geoloke prolosti mogu se identifikovati na osnovu specifinih stenskih tvorevina koje se formiraju u ovakvim uslovima. Ne treba ispustiti iz vida da su epirogeni pokreti samo jedna od blagih sporednih manifestacija koje prate globalne geotektonske procese. OROGENI POKRETI Orogeni pokreti su oni endogeni horizontalni, vertikalni ili kosi pokreti koji za posledicu imaju znatne deformacije stena litosfere. Pri ovim pokretima dolazi do nabiranja i razlamanja stenskih masa i formiranja karakteristinih

oblika reljefa, kao to su planinski venci, depresije, razlomi i sl. Prema pravcu delovanja, orogene pokrete moemo da podelimo na tangencijalne horizontalne i radijalne - vertikalne. Svaka od ovih vrsta pokreta imae za posledicu formiranje karakteristinih oblika. TANGENCIJALNI POKRETI Horizontalni ili subhorizontalni pokreti dovode do ubiranja stenskih masa i stvaranja nabornih (koristi se i termin plikativni) oblika. Osnovna strukturna jedinica koja nastaje ovom prilikom je bora ili nabor. Snaga bonog pritiska i karakteristike stena diktirae koliki stenski kompleks e biti zahvaen nabiranjem. Moe biti nabran jedan ili vie slojeva. Bora se sastoji od izdignutog dela - antiklinale (antiforme) i uleglog dela sinklinale (sinforme). Elementi nabora su teme antiklinale, dno sinklinale i krila nabora. Konstruktivni elementi su: aksijalna povr, koja deli nabor na dva jednaka dela i osa nabora - linija preseka aksijalne povri sa temenom nabora. Prema poloaju aksijalne povri mogue je razlikovati uspravne, kose, polegle i zagnjurene nabore. Kod poleglih nabora mogue je da, usled snanih usmerenih pritisaka doe do njihovog otkidanja i kretanja, pa tako nastaju navlake ili sloeni sistemi navlaka - arijai. Specifini naborni oblici su i baseni - sinforme jednakih duina i irina i dome - antiforme odgovarajuih osobina. Dimenzije nabornih oblika mogu da budu veoma razliite, od milimetarskih, do onih duine vie kilometara. Sloene antiklinale velikih razmera nazivamo antiklinorijumima, a sloene velike sinforme - sinklinorijumima. RADIJALNI POKRETI Radijalni pokreti imaju za posledicu razlamanje stenskih masa i njihovo kretanje. Osnovni strukturni oblik koji se pojavljuje je rased (koristi se i termin ruptura, odnosno rupturni oblici). Rased nastaje tako to se stenski blokovi (krila raseda), raskinuti snanim pokretima kreu po rasednoj povrini. Ovo kretanje moe da bude vertikalno (ili subvertikalno), koso ili horizontalno. Kako nismo sigurni u to koji je blok pokretan a koji je ostao stabilan, moemo da govorimo samo o njihovom relativnom kretanju. Analizirajui kretanje rasednih blokova moemo da izvedemo osnovnu klasifikaciju raseda:

Normalni ili gravitacioni rased, je onaj kod koga je povlatni blok (onaj koji se nalazi iznad rasedne povrine) kretan nanie, dok je kod reversnog raseda relativno sputen podinski blok (onaj koji stoji ispod rasedne povrine). Horizontalni (transformni) rasedi su oni kod kojih se blokovi kreu horizontalno po vertikalnoj ili subvertikalnoj rasednoj povrini. Rasedno ogledalo je termin koji koristimo za rasednu povrinu uglaanu kretanjem blokova. Ipak i na ovoj relativno glatkoj povrini vide se brazde ili strije, koje nam ukazuju na pravac kretanja krila raseda. esto su, meutim stene unutar rasedne zone zdrobljene, to omoguuje cirkulisanje razliitih rastvora i poveano raspadanje stena. Kao i kod nabornih oblika, i rasedi mogu biti razliitih dimenzija. Od milimetarskih, do krupnih rasednih zona koje razdvajaju ploe litosfere, koje nazivamo riftovima. Sloeni rasedni oblici koji su u prirodi ei od usamljenih raseda, mogu biti: stepeniaste strukture, tektonski rovovi i horstovi. Stepeniaste strukture nastaju istosmernim kretanjem rasednih blokova po paralelnim ili subparalelnim rasednim povrinama. Tektonski rov (graben), je posledica sputanja centralnih blokova u odnosu na periferne, dok se horst (timor) formira relativnim sputanjem perifernih blokova, dok centralni ostaje izdignut. SEIZMIKI POKRETI Pod seizmikim pokretima (grki seismos-potres), odnosno zemljotresima, podrazumevamo kratkotrajna podrhtavanja tla. Za merenje ovih podrhtavanja koriste se seizmografi razliitih konstrukcija i preciznosti. Uzroci zemljotresa mogu da budu razliiti, pa se na osnovu toga moe i izvesti njihova osnovna klasifikacija. Dakle, prema poreklu zemljotresi mogu da budu: tektonski, vulkanski, prolomni i tehnogeni. Tektonski potresi su najvanija kategorija i zastupljeni su sa oko 90%. Njihov nastanak je vezan za globalne geotektonske pokrete, pa se tako i zone u kojima se javljaju podudaraju sa granicama ploa litosfere. Vulkanski zemljotresi nastaju kao posledica vulkanske aktivnosti. Mogu da budu veoma snani, ali su lokalnog karaktera jer su vezani za podruja

aktivnih vulkana. U ukupnom broju zemljotresa vulkanski uestvuju sa oko 7%. Prolomni zemljotresi nastaju u oblastima sa izraenim podzemnim krakim oblicima (peinama, jamama...). Kada doe do uruavanja u krakim upljinama potres se prenosi na povrinu. Ovo su potresi lokalnog znaaja i slabijeg intenziteta. Tehnogeni potresi su izazvani ovekovom delatnou. Pojavljuju se u oblastima u kojima se vre miniranja prilikom eksploatacije mineralnih sirovina ili znaajni zemljani radovi kod izgradnje kapitalnih objekata. To su najee sasvim slabi potresi koji ne nanose veu tetu postojeim objektima. S obzirom na tete koje zemljotresi prouzrokuju na objektima koje je ovek sagradio, a este su kod nekih katastrofalnih potresa i znaajne ljudske rtve, interesovanje ljudi za ove prirodne ekscese je oduvek bilo veliko. Prouavanje mehanizma nastanka i irenja zemljotresa je normalna posledica ovih interesovanja. Sa jedne strane, tenja onih koji ive u oblastima sa izraenom seizmikom aktivnou je da pokuaju da predvide potres, a sa druge strane, da nain gradnje objekata prilagode stalnim potresima kako bi oteenja na njima bila to manja. Kako bismo se lake snalazili u terminologiji koja se koristi u seizmologiji (disciplini koja se bavi prouavanjem zemljotresa) porebno je da upoznamo osnovne elemente zemljotresa. Hipocentar je upravo ona taka u dubini zemlje u kojoj nastaje (generie se) potres. Prema dubini hipocentra mogue je izvriti podelu zemljotresa prema dubini na duboke (sa hipocentrom na dubini preko 700 km), srednje duboke (70-700 km) i plitke (sa hipocentrom pliim od 70 km). Epicentar predstavlja vertikalnu projekciju hipocentra na povrini Zemlje. Za lake analiziranje prostiranja zemljotresa konstruiu se izolinije koje spajaju take u kojima se osetio potres iste jaine izoseiste, odnosno take u kojima se zemljotres osetio istovremeno homoseiste.

Zemljotresni (koristi se i termin trusni) talasi prostiru se u svim pravcima od hipocentra. Njihova brzina zavisi od gustine stena kroz koje prolaze i od mehanike prirode samih talasa. Razlikujemo tri vrste talasa: Longitudinalni dugi ili P talasi. Kod njihovog prostiranja estice materije vibriraju u pravcu kretanja talasa. Ovo su talasi najveih brzina i seizmograf e prvo registrovati njihov dolazak. Transverzalni S talasi, kod kojih estice vibriraju upravno na pravac prostiranja. Transverzalni talasi su sporiji i na osnovu njihovog vremenskog kanjenja moe se odrediti udaljenost epicentralne oblasti od seizmoloke stanice. Povrinski L talasi predstavljaju refleksiju longitudinalnih i transverzalnih na povrini Zemlje. Najsporiji su, ali su i najrazorniji. Razorna mo, odnosno efekti nekog zemljotresa na zemljinoj povrini, mogu se odrediti na osnovu skale koju je predloio Merkali, a kasnije dopunili Kankani i Ziberg. MCS skala (Mercalli, Cancanni, Sieberg) je opisna i ima gradaciju od dvanaest stepeni: I stepen: Ne osea ovek

II stepen: Podrhtavanje oseaju osobe koje sede ili lee u stanovima na viim spratovima. Katkad se zapaa slabo njihanje lustera. III stepen: Osea se u zatvorenim prostorijama ali se ne moe sa sigurnou utvrditi da je u pitanju potres. Vibracije po snazi odgovaraju prolasku kamiona. IV stepen: Oseaju sve osobe u zatvorenim prostorijama. Visei predmeti (lusteri) se ljuljaju, a stojei (vaze) vibriraju. Prozori i ae zveckaju. Potres se napolju praktino ne osea. V stepen: Podrhtavanje se osea i napolju. Zaspali se bude, tenosti se talasaju a delom i prosipaju. Mali nestabilni predmeti padaju, slike se pomeraju, vrata se tresu. VI stepen: Podrhtavanje oseaju svi. Mnogi panino bee iz kua, prozori, tanjiri i ae se lome, padaju knjige sa polica i slike sa zidova, nametaj se pomera, slabije zgrade pucaju, crkvena zvona zvone sama, drvee se primetno ljulja.

VII stepen: Podrhtavanje se osea i u vozilima. Peaci imaju tekoe sa ravnoteom, dimnjaci se rue, lomi se nametaj, rue se slabije zgrade, vodene povrine se snano talasaju a voda se zamuuje, irigacioni sistemi trpe oteenja. VIII stepen: Motorna vozila se zanose, pucaju zidovi i na solidnim (sem na antiseizmiki graenim) objektima, rue se dimnjaci fabrika i kule vodotornjeva, grane na drveu se lome, kapacitet izvora i bunara se menja, mokro tlo i vei nagibi postaju klizita. IX stepen: Opta panika. Sve su kue, ak i temelji, oteene, podzemne instalacije se kidaju, u nanosima se javljaju pukotine. X stepen: Rui se veina kua. Pucaju ili se rue mostovi, brane, javljaju se krupni odroni i klizita, voda iz kanala, reka i jezera se izliva, eleznike ine se krive. XI: stepen: Podzemne instalacije i metroi su van upotrebe. Pruge su potpuno iskrivljene. XII stepen: Potpuni kolaps svega na Zemlji i u zemlji.

Na bazi osloboene energije u hipocentru za merenje jaine potresa koristi se Rihterova (Richter, 1925.) skala. Jedinica ove skale je magnituda. Pri tom treba znati da razorna mo zemljotresa zavisi i od dubine arita, pa e biti vea to je arite plie. Najee govorimo o potresima magnitude do 8, ali je ova granica otvorena jer su mogui (a verovatno su se i deavali) zemljotresi vee snage. Predvianje potresa je posebna problematika. Mogue je samo odrediti oblasti u kojima postoje predispozicije za generisanje potresa, ali ne i vreme kada e se oni dogoditi. Na osnovu prouavanja gustine stenskih masa (brzina prostiranja seizmikih talasa poveava se sa porastom gustine) i blizine seizmiki aktivnih zona, kao i podataka o ranijim potresima, mogue je prognozirati maksimalnu jainu potresa na nekom podruju. Na bazi ovih podataka izrauju se prognozne seizmoloke karte za vremenske periode od 50, 100, 200, 500 i 1000 godina. Ove karte su naroito korisne za odreivanje tehnologije izgradnje objekata, kako bi se njihovim odgovarajuim kvalitetom predupredile mogue tete od zemljotresa.