Dve dogme empirizma V. V. O.

Kvajn **

Moderni empirizam velikim delom su odredile dve dogme. Prva je verovanje u osnovnu podelu istina na analitike, ili zasnovane na znaenju nezavisno od injenica, i sintetike, ili zasnovane na injenicama. Druga dogma je redukcionizam: verovanje da je svaki smisaon iskaz ekvivalentan nekoj logikoj konstrukciji sazdanoj na terminima koji upuuju na neposredno iskustvo. Nameravam da pokaem da su obe dogme neosnovane. Ishod naputanja ovih dogmi jeste, prvo, brisanje zamiljene granice izmeu spekulativne metafizike i prirodne nauke, i drugo, pribliavanje pragmatizmu. I Pozadina analitinosti Kantova podela istina na analitike i sintetike bila je nagovetena ve u Hjumovom razlikovanju izmeu odnosa ideja i injenica, i u Lajbnicovom razlikovanju izmeu istina razuma i istina injenica. Po Lajbnicu, istine razuma su istinite u svim moguim svetovima. Ako zanemarimo slikovitost izraza, to znai da su istine razuma one ija je lanost nemogua. U istom duhu, analitiki iskazi se definiu kao oni iskazi ije je poricanje po sebi protivreno. Ali, ta definicija ima veoma malu vrednost kao objanjenje; u onom irokom smislu u kome je potreban za ovu definiciju analitinosti, pojam takve protivrenosti bi trebalo da bude razjanjen upravo u onoj meri u kojoj i pojam analitinosti. Oba pojma su samo dva vida jedne iste tvorevine sumnjive vrednosti. Kant je smatrao analitikim onaj iskaz u kojem subjektu nije pripisano nita vie od onoga to je u subjektu pojmovno ve sadrano. Ovo odreenje ima dva nedostatka: ograniava se na iskaze subjekt - predikat oblika, i poziva se na pojam sadravanja koji ostaje u metaforikoj ravni. Meutim, ono to Kant ima na umu oevidnije je iz naina na koji upotrebljavamo pojam analitinosti nego iz navedene definicije, i moe se izraziti na sledei nain: iskaz je analitiki kada je istinit na osnovu znaenja i nezavisno od injenica. Polazei od toga, ispitajmo pojam znaenja koji je pretpostavljen.
*

Ovo je prevod lanka "Two Dogmas of Empiricism", iz Kvajnove knjige From a Logical Point of View (New York: Harper&Row, sec. ed. 1963. pp. 20 - 46 (prim. prev.).

V.V.O. Kvajn

Trebalo bi imati u vidu da se znaenje ne sme poistovetiti sa imenovanjem. Fregeov primer "Zvezde Vetrenjae" i "Zvezde Zornjae" i Raselov primer "Skota" i "autora Vejverlija" pokazuju da termini mogu da imenuju istu stvar, a da se razlikuju po znaenju. Razlikovanje izmeu znaenja i imenovanja jeste isto toliko vano u ravni apstraktnih termina. Termini "9" i "broj planeta" imenuju jedan isti apstraktni entitet, ali im moramo pripisati razliito znaenje; jer, da bi se utvrdilo da li je re o istom entitetu, bilo je potrebno astronomsko posmatranje a ne samo puko razmiljanje o znaenjima. Navedeni primeri sadre singularne termine, konkretne i apstraktne. U pogledu optih termina, ili predikata, situacija se donekle razlikuje mada je paralelna. Dok singularni termin naizgled imenuje neki entitet, apstraktan ili konkretan, opti termin to ne ini; meutim, opti termin je istinit za svaki entitet, za svaki od mnogih entiteta, ili nije istinit ni za jedan entitet. Klasa svih entiteta za koje je neki opti termin istinit naziva se opsegom tog termina. Slino kontrastu izmeu znaenja jednom singularnog termina i entiteta koji on imenuje, moemo razlikovati znaenje jednog opteg termina i njegov opseg. Na primer, opti termini "stvorenje sa srcem" i "stvorenje sa bubrezima" moda imaju slian opseg, ali nemaju slino znaenje. Brkanje znaenja i opsega u sluaju optih termina ree je nego brkanje znaenja i imenovanja u sluaju singularnih termina. U filozofiji je opte mesto suprotstavljanje intenzije (ili znaenja) opsegu, ili, u izmenjenoj terminologiji, konotacije denotaciji. Aristotelovski pojam sutine je bez sumnje bio pretea modernom pojmu intenzije ili znaenja. Prema Aristotelu, za ljude je sutinsko da su racionalni, a sluajno da su dvonoci. Ipak postoji jedna vana razlika izmeu ovog shvatanja i doktrine o znaenju. Sa ove druge take gledita, moe se dopustiti (makar samo argumenta radi) da je racionalnost deo znaenja rei "ovek", a da dvononost nije, ali se istovremeno moe smatrati da je dvononost deo znaenja rei "dvonoac", a da racionalnost to nije. Tako, sa take gledita doktrine o znaenju nije smisleno rei da je za datog pojedinca, koji je ujedno i ovek i dvonoac, racionalnost sutinska, a dvononost sluajna, ili obrnuto. Za Aristotela, stvari imaju sutine, ali samo jeziki oblici poseduju znaenje. Znaenje je ono to sutina postane kada se odvoji od predmeta na koji upuuje i vee se za re. Teoriji znaenja se oito postavlja pitanje o prirodi njenih predmeta: ta su znaenja? Moda potreba za oznaenim entitetima potie otuda to se
2

Dve dogme empirizma

ranije nije uvialo da su znaenje i referencija (imenovanje) dve razliite stvari. Kada se teorija znaenja i teorija referencije jednom otro razdvoje, postaje sasvim jasno da se teorija znaenja mora prvenstveno baviti naprosto sinonimnou jezikih oblika i analitinou iskaza; a sama znaenja se mogu odbaciti kao nejasni posredniki entiteti. Ponovo smo, dakle, suoeni sa problemom analitinosti. Nije potrebno dugo traiti iskaze koji su prema optoj filozofskoj saglasnosti analitiki. Oni se svrstavaju u dve klase. Za iskaze prve klase, koji se mogu nazvati logiki istinitim, obrazac je iskaz: (1) Nijedan neoenjen ovek nije oenjen.

Za ovaj primer znaajno je to to je istinit ne samo u obliku u kojem je dat, nego i u svim reinterpretacijama termina "ovek" i "oenjen". Ako pretpostavimo jedan prethodni skup logikih estica, kao to su "nijedan", "ne-", "ne", "ako", "onda", "i", itd, logika istina se, uopteno govorei, odreuje kao iskaz koji je istinit i ostaje istinit u svim reinterpretacijama onih njegovih sastavnih delova koji nisu logike esitice. Ali, postoji jo jedna klasa analitikih izraza, za koje je obrazac iskaz: (2) Nijedan momak nije oenjen.

Ovakav iskaz odlikuje se time to zamenom sinonima moe postati logikom istinom; tako se (1) moe pretvoriti u (2) ako se termin "momak" zameni svojim sinonimom "neoenjen ovek". Ali, poto smo u gornjem opisu morali da se oslonimo na pojam "sinonimnosti" koji nije nimalo jasniji od pojma analitinosti, ova druga klasa analitikih iskaza, pa onda i sama analitinost, i dalje nije odreena na odgovarajui nain. Poslednjih godina Karnap je teio tome da analitinost objasni pozivajui se na ono to naziva deskripcija-stanja. Deskripcija-stanja je svako iscrpno pridavanje istinosnih vrednosti atomskim ili prostim jezikim izrazima. Po Karnapu svi ostali jeziki iskazi su sainjeni od svojih sastavnih reenica pomou dobro poznatih logikih orua, na takav nain da je za svaku deskripciju-stanja istinitosna vrednost bilo kog sloenog iskaza utvrena logikim zakonima koji se mogu specifikovati. Iskaz se, onda, smatra analitikim ako je istinit za svaku deskripciju-stanja. Ovo gledite je prerada Lajbnicovog pojma "istinit u svim moguim svetovima". Trebalo bi ipak napomenuti da je ova verzija analitinosti pogodna jedino ukoliko su, za razliku od "Don je momak" i "Don je neoenjen", atomski jeziki iskazi
3

V.V.O. Kvajn

meusobno nezavisni. U suprotnom, postojala bi deskripciju-stanja koja pridaje istinitost iskazu "Don je momak" i "Don je neoenjen", pa bi, na osnovu predloenog merila, iskaz "Nijedan momak nije neoenjen" bio pre sintetian nego analitian. Dakle deskripcija-stanja kao merilo za analitinost prikladna je samo za one jezike u kojima ne postoje vanlogiki parovi sinonima, kao to su "momak" i "neoenjen ovek" naime, u kojima ne postoji onaj tip parova sinonima na kojem se zasniva druga klasa analitikih iskaza. Deskripcija-stanja kao merilo u najboljem sluaju jeste rekonstrukcija logike istinitosti, ali ne i analitinosti. Nisam eleo da sugeriem kako Karnap o ovome ima nekih iluzija. Njegov pojednostavljeni obrazac jezika sa svojim deskripcijama-stanja sainjen je ne radi reavanja opteg problema analitinosti, nego prvenstveno u cilju razjanjenja verovatnoe indukcije. Meutim, na problem je analitinost; a tu najvee tekoe ne donosi prva klasa analitikih izraza, logike istine, ve druga klasa, ona koja poiva na pojmu sinonimnosti.

II Definicija Neki filozofi veruju da se ove tekoe mogu otkloniti svoenjem analitikih iskaza druge klase na analitike iskaze prve klase, na logike istine, pomou definicije; na primer, "momak" se definie kao "neoenjen ovek". Ali, kako se to termin "momak" definie kao "neoenjen ovek"? Ko ga je i kada tako definisao? Hoemo li se pozvati na najblii renik i odredbu leksikografa uzeti za zakon? Taj put je svakako pogrean. Leksikograf je empirijski naunik koji se bavi beleenjem prethodno datih injenica; on termin "momak" tumai pomou termina "neoenjen ovek" verujui da izmeu tih izraza postoji odnos sinonimnosti implicitno prisutan u optoj ili preporuenoj upotrebi, i da taj odnos prethodi njegovoj sopstvenoj delatnosti. Pojam sinonimnosti kakav se ovde pretpostavlja tek bi trebalo razjasniti, i to pomou termina koji su u vezi sa jezikim ponaanjem. Oigledno je da se za zasnivanje sinonimnosti ne moemo posluiti "definicijom" koja predstavlja leksikografov izvetaj o nekoj posmatranoj sinonimnosti. Svakako, delatnou definisanja ne bave se samo filolozi. Filozofima i naunicima se isto tako esto ukazuje prilika da neki nedovoljno jasan pojam "definiu" parafrazirajui ga putem termina koji pripadaju nekom poznatom reniku. Ali, slino definiciji koju daje filolog, takva definicija je najee stvar
4

Dve dogme empirizma

iste leksikografije - ona tvrdi postojanje nekog odnosa sinonimnosti koji prethodi izloenom razjanjenju. Samo po sebi je nejasno ta znai tvrditi sinonimnost i koje su meusobne veze nune i dovoljne da bi se dva jezika oblika mogla valjano opisati kao sinonimna; ipak, ma kakve bile, te meusobne veze obino su zasnovane na upotrebi. Prema tome, definicije koje izvetavaju o odabranim primerima sinonimnosti jesu izvetaji o upotrebi. Meutim, postoji jedan drugaiji tip delatnosti definisanja koji se ne svodi na izvetavanje o prethodno postojeim sinonimnostima. Imam na umu ono to Karnap naziva eksplikacijom* delatnost kojoj se filozofi, a i naunici, preputaju u svojim filozofski najnadahnutijim trenucima. Svrha eksplikacije nije samo da se definiendum parafrazira jednim direktnim sinonimom, nego i da se on stvarno usavri istanavanjem i dopunjavanjem njegovog znaenja. Ali, mada nije samo izvetaj o prethodno postojeoj sinonimnosti izmeu definienduma i definiensa i eksplikacija poiva na drugim prethodno postojeim sinonimnostima. Stvar se moe posmatrati na sledei nain. Svaka re vredna eksplikacije ima neke kontekste koji su, uzeti kao celine, dovoljno jasni i precizni da bi bili korisni; a svrha eksplikacije jeste da odri upotrebu tih favorizovanih konteksta i ujedno pojaa upotrebu drugih konteksta. Prema tome, da bi jedna data definicija bila pogodna za eksplikaciju, potrebno je ne da definiendum u svojoj prethodno postojeoj upotrebi bude sinoniman sa definiensom, nego samo da svaki od tih favorizovaniuh konteksta definienduma, uzet kao celina u svojoj prethodno postojeoj upotrebi, bude sinoniman sa odgovarajuim kontekstom definiensa. Dva alternativna definiensa mogu biti jednako pogodna za postavljeni zadatak eksplikacije, a da ipak nisu meusobno sinonimna; naime, mogue je da bez razlike poslue u favorizovanim kontekstima a da inae budu divergentni. Izaberemo li pre jedan nego drugi definiens, postaviemo jednim "Neka bude", to jest definicijom eksplikativnog tipa, takav odnos sinonimnosti izmeu definienduma i definiensa kakav ranije nije postojao. Meutim, kao to znamo, eksplikativna uloga takve definicije jo uvek poiva na prethodno postojeim sinonimnostima. Ali, preostaje jo jedna, ekstremna vrsta definicije, koja se uopte ne oslanja na prethodno postojee sinonimnosti: re je o izriito konvencionalnom uvoenju novih notacija radi pukog skraivanja. U ovom sluaju definiendum postaje sinonim sa definiensom samo zahvaljujui tome
5

V.V.O. Kvajn

to je izriito napravljen tako da sa njim bude sinoniman. Ovo je zaista jasan primer sinonimnosti stvorene putem definicije; kamo sree da su sve vrste sinonimnosti tako razumljive! U ostalim sluajevima, meutim, definicija pre poiva na sinonimnosti nego to je objanjava. Re "definicija" je poprimila neki zauujui umirujui prizvuk, bez sumnje zato to se cesto pojavljuje u logikim i matematikim spisima. Bilo bi dobro da uinimo digresiju i ukratko procenimo ulogu definicije u formalnom prouavanju. U logikim i matematikim sistemima moe se teiti dvoma, meusobno suprotstavljenim tipovima ekonominosti; svaki od njih je na sebi svojstven nain praktino koristan. Moemo, prvo, teiti ekonominosti praktinog izraavanja - lakoe i saetosti u iskazivanju raznolikih odnosa.. Ova vrsta ekonominosti obino pretpostavlja postojanje razlikujuih saetih notacija za jedno mnotvo pojmova. A moemo, nasuprot tome, da teimo i ekonominosti u gramatici i reniku, moemo pokuati da utvrdimo takav minimum osnovnih pojmova koji nam, kada se za svaki od njih usvoji jedna razlikujua notacija, omoguuju da svaki drugi eljeni pojam izrazimo putem puke kombinacije i ponavljanja naih osnovnih notacija. S jedne take gledita, ova druga vrsta ekonominosti nije praktina, poto oskudnost osnovnih izraza nuno izaziva proirenje izlaganja. Ali, ona je praktina u jednom drugom smislu: uveliko pojednostavljuje teorijsko izlaganje o jeziku, jer svodi na najmanju meru termine i oblike konstrukcija od kojih je jezik sainjen. Mada na prvi pogled nespojive, ove vrste ekonominosti su vredne, svaka na svoj nain. Zato se obino i zdruuju izgradnjom dvaju jezika od kojih jedan predstavlja deo drugog. Inkluzivan jezik, mada gramatiki i reeniki bogat, ekonomian je u pogledu duine izlaganja; a jezik-deo, nazvan primitivnom notacijom, ekonomian je gramatiki i reniki. Celina i deo povezani su pravilima prevoenja - pomou njih se svaki izraz koji nije sadran u primitivnoj notaciji izjednauje sa nekim skupom izraza obrazovanim od primitivne notacije. Ova pravila prevoenja predstavljaju takozvane definicije koje se javljaju u formalizovanim sistemima. Bolje je posmatrati ih kao korelacije izmeu dvaju jezika, od kojih jedan ini deo drugoga, nego kao dodatke drugom jeziku. Ali, te korelacije nisu proizvoljne. One bi trebalo da pokau da, izuzmemo li kratkou i prikladnost, primitivne notacije mogu uspeno izvravati sve one zadatke kojima slui bogat jezik. Zato se moe oekivati da e u svakom
6

Dve dogme empirizma

pojedinom sluaju definiendum i definiens biti meusobno povezani na jedan od tri ve opisana naina. Definiens moe biti verna parafraza definienduma u uoj notaciji, i tada se odrava neposredna sinonimnost 1 kao sinonimnost prethodno postojee upotrebe; zatim definiens moe da u duhu eksplikacije usavri prethodno postojeu upotrebu definienduma; najzad, definiendum moe da bude novostvorena notacija kojoj je sada i ovde pridato novo znaenje. Dakle, izuzev u onom krajnjem sluaju izriito konvencionalnog uvoenja novih notacija, nalazimo da definicija i u formalnim i u neformalnim radovima zavisi od prethodnih odnosa sinonimnosti. Pa poto smo videli da pojam definicije ne reava pitanje o sinonimnosti i analitinosti, razmotrimo nadalje poblie sinonimnost, a ostavimo po strani definiciju. III Mogunost uzajmne zamene Blie ispitivanje zavreuje potpuno prirodna primedba da je sinonimnost jezikih oblika samo mogunost njihove uzajmne zamene u svim kontekstima, a da se pri tome ne promeni istinitosna vrednost - Lajbnicovim reima reeno, mogunost uzajmne zamene salva veritate. Trebalo bi imati na umu da ovako shvaeni sinonimi mogu ak i da budu nejasni; vano je jedino da se u toj nejasnosti podudaraju. Ipak, nije sasvim tano da se sinonimi "momak" i "neoenjen ovek" mogu uvek uzajmno zameniti salva veritate. Istine koje postaju lane kada se termin "momak" zameni terminom "oenjen ovek" lako se mogu nainiti pomou izraza "bachelor of Arts" ili "bachelor's buttons" 2, a i pomou navoenja, na primer: "Momak" ima manje od deset slova. Ali, takvi protivprimeri mogu da se odstrane ako se izrazi "bachelor of Arts" i "bacelor's buttons", kao i re "momak" pod znacima navoda, shvate kao pojedinane nedeljive rei, pa se zatim postavi sledei uslov: mogunost uzajamne zamene salva veritate neemo primenjivati na fragmetarne sluajeve primenjivanja unutar jedne rei. Pod pretpostavkom da je ovo
1

Prema jednom drugom znaajnom smislu termina "definicija", odnos koji se odrava moe biti i neto slabiji odnos prostog slganja u pogledu referencije. Ipak e biti bolje da se ne zadravamo na pojmu definicije u ovom smislu, poto on nije relevantan za pitanje o sinonimnosti.
2

Bachelor of Arts, engleski izraz sa znaenjem "osoba koja ima najnii akademski stepen", sadri kao sastavni deo re "momak" ("bachelor"). Isto vai za izraz "bachelor's buttons" pod znaenjem razliak. (prim. prev.)

V.V.O. Kvajn

shvatanje sinonimnosti u drugim pogledima prihvatljivo njegova slaba strana je to se poziva na jednu prethodnu koncepciju termina "re" ija odredba ne zadaje manje tekoa. Ipak, moemo da smatramo da smo uinili izvestan napredak time to smo sveli problem sinonimnosti na problem rei. Dakle, nastavimo sa ovim razmatranjem kao da termin "re" nije sporan. Ostaje pitanje da li je mogunost uzajamne zamene salva veritate (izuzmemo li sluajeve pojavljivanja unutar rei) dovoljno jak uslov za sinonimnost, ili se, naprotiv, moe dogoditi da neki heteronomni izrazi budu uzajamno zamenjivi. Budimo jasni, ovde nas ne zanima sinonimnost u smislu potpune istovetnosti u psiholokim asocijacijama, ili u pesnikoj vrednosti; u tom smislu stvarno i ne postoje dva izraza koja bi bila sinonimna. Zanima nas jedino ono to bi se moglo nazvati kognitivnom sinonimnou. ta je ona tano, ne moe se rei, dokle god se ovo ispitivanje uspeno ne dovri; ali o njoj ve poneto i znamo jer nam je bila potrebna u I odeljku u vezi sa analitinou. Vrste sinonimnosti kakva nam je tamo bila potrebna odnosila se samo na mogunost pretvaranja bilo kojeg analitikog iskaza u logiku istinu pomou zamene sinonima sinonimima. Obrnuvi stvar i pretpostavivi analitinost, mogli bismo (sluei se ve poznatim primerom) da kognitivnu sinonimnost objasnimo na sledei nain - rei da su izrazi "momak" i "neoenjen ovek" kognitivno sinonimni znai rei, ni manje ni vie nego da je iskaz: (3) Svi i jedino momci su neoenjeni ljudi,

analitian.3 Meutim, nama je potrebno objanjenje sinonimnosti koje ne pretpostavlja analitinost kada bi ve trebalo da, obrnuvi postupak, analitinost objasnimo putem kognitivne sinonimnosti, kako smo to preduzeli u I odeljku. A sada se i ukazuje prilika da kognitivnu sinonimnost razjasnimo nezavisno; re je o mogunosti uzajamne zamene salva veritate svugde izuzev unutar rei. Da rezimiramo: pitanje koje nam se postavlja jeste da li je takva mogunost uzajamne zamene dovoljan uslov za kognitivnu sinonimnost. Pomou sledee vrste primera moemo brzo da se uverimo da jeste. Iskaz: (4)
3

Nuno su svi i samo momci momci

Ovo je kognitivna sinonimnost u jednom izvornom, irokom smislu. Karnap i Luis sugerisali su kako se, kada ve raspolaemo ovim pojmom, moe izvesti jedan ui smisao kognitivne sinonimnosti, prikladnije za neke svrhe ali, ovaj posebni izdanak izgradnje pojmova nije u vezi sa onim ime se sada bavimo i ne sme da se brka sa kognitivnom sinonimnosu u irokom smislu koja nas ovde zanima.

Dve dogme empirizma

oigledno je istinit, ak i ako se pretpostavi da je prilog "nuno" obrazovan tako usko da se istinito moe primenjivati jedino na analitiki iskaz. Prema tome, ako se izrazi "momak" i "neoenjen ovek" mogu uzajamno zameniti salva veritate iskaz: (5) Nuno su svi i samo momci neoenjeni ljudi

koji smo dobili zamenivi termin "momak" u (4) terminom "neoenjen ovek" mora, kao i (4) da bude istinit. Ali, rei da je iskaz (5) istinit znai rei da je iskaz (3) analitian, a onda i da su izrazi "momak" i "neoenjen ovek" kognitivno sinonimni. Da vidimo sada zbog ega gornji argument lii na neki hokus-pokus. Jaina uslova mogunosti uzajamne zamene salva veritate menja se srazmerno razlikama u bogatstvu jezika kojim raspolaemo. Gornji argument pretpostavlja da se bavimo jezikom dovoljno bogatim da sadri prilog "nuno", obrazovan tako da se istinito primenjuje onda i samo onda kada se primenjuje na analitiki iskaz. Ali, moe li jezik koji sadri takav prilog da nam bude taka oslonca? Ima li stvarno takav prilog smisla? Pretpostaviti da ga ima, znai pretpostaviti da smo smisao termina "analitian" ve odredili na zadovoljavajui nain. Pa oko ega se sada ovoliko trudimo? Na argument nije ba sasvim cirkularan, ali je neto slino tome. Da se slikovito izrazimo, on ima oblik zatvorene krive u prostoru. Mogunost uzajamne zamene salva veritate ne znai nita dokle god se ne relativizira na neki jezik iji je opseg specifikovan u relevantnim takama. Pretpostavimo sada da razmatramo jezik koji sadrzi samo sledeu grau. Data je beskonano velika zaliha jednomesnih predikata (na primer, "F", gde "Fx" znai da je x ovek) i viemesnih predikata (na primer, "G", gde "Gxy" znai da x voli y) koji su veinom povezani sa vanlogikim predmetima. Preostali deo jezika je logiki. Svaka atomska reenica sainjena je od jednog predikata iza kojeg dolaze jedna ili vie promenljivih "x", "y", itd.; a sloene reenice obrazuju se od atomskih pomou istinosnih funkcija ("ne", "i", "ili", itd.) i kvantifikacije. Takav jezik koristi kako prednosti opisa tako i prednosti singularnih termina, poto se singularni termini mogu kontekstualno definisati na poznate naine. ak se i apstraktni singularni termini koji imenuju klase, klase klasa, itd., mogu kontekstualno definisati ako pretpostavljena zaliha predikata sadrzi dvomesne predikate koji oznaavaju pripadanje klasi. Takav jezik moe biti prikladan za klasinu matematiku, pa i za nauno izlkaganje uopte, ukoliko se ono ne slui spornim sredstvima kao to su protivinjeniki kondicionalni iskazi ili prilozi za nain kakav je prilog
9

V.V.O. Kvajn

"nuno". Jezik tog tipa je ekstenzionalan u sledeem smislu: bilo koja dva predikata koja se ekstenzionalno podudaraju (to jest koja su istinita za iste predmete) mogu se uzajamno zameniti salva veritate. Prema tome, u jednom ekstenzionalnom jeziku mogunost uzajmne zamene salva veritate uopte ne jami kognitivnu sinonimnost eljenog tipa. To to se u jednom ekstenzionalnom jeziku termini "momak" i "neoenjen ovek" mogu uzajmno zameniti salva veritate jami jedino to da je iskaz (3) istinit. Uopte nije zajameno da ekstenzionalna podudarnost tremina "momak" i "neoenjen ovek" poiva na znaenju pre nego na sluajnim injenicama, kao to je sluaj sa terminima "stvorenje sa srcem" i "stvorenje sa bubrezima". U veini sluajeva podudarnost u ekstenziji je dovoljna kao najblia aproksimacija sinonimnosti. Ali, uprkos tome, ekstenzionalna podudarnost nema dodirnih taaka sa onim tipom kognitivne sinonimnosti kakav je potreban da se analitinost objasni kao u I odeljku. Za to nam je potreban tip kognitivne sinonimnosti koji sinonimnost termina "momak" i "neoenjen ovek" moe izjednaiti sa analitinou iskaza (3), a ne samo sa istinitou iskaza (3). Moramo, dakle, priznati da za jedan ekstenzionalan jezik mogunost uzajmne zamene salva veritate nije dovoljan uslov za kognitivnu sinonimnost u smislu u kojem je ona potrebna da se analitinost izvede kao u I odeljku. Ako neki jezik sadri intenzionalni prilog "nuno" u malopre naznaenom smislu, ili neke druge estice istog sadraja, mogunost uzajmne zamene salva veritate jeste dovoljan uslov za kognitivnu sinonimnost; ali, takav jezik je shvatljiv jedino ukoliko je prethodno razumljiv pojam analitinosti. Moda je pogreno objanjavati prvo kognitivnu sinonimnost da bi se iz nje kasnije izvela analitinost kao u I odeljku. Umesto toga, mogli bismo da pokuamo da analitinost nekako objasnimo ne pozivajui se na kognitivnu sinonimnost. Zatim bismo, ako to elimo, bez sumnje mogli da kognitivnu sinonimnost izvedemo na zadovoljavajui nain iz analitinosti. Videli smo da se kognitivna sinonimnost termina "momak" i "neoenjen ovek" moe objasniti kao analitinost iskaza (3). Naravno, isto objanjenje vredi za bilo koji par jednomesnih predikata i moe se na oigledan nain proiriti na viemesne predikate. I druge sintaksike kategorije mogu da se prilagode na gotovo paralelan nain. Moglo bi se rei da su singularni termini kognitivno sinonimni onda kada je iskaz identiteta, obrazovan stavljanjem izmeu njih znaka "=", analitian. Za iskaze se jednostavno moe rei da su kognitivno
10

Dve dogme empirizma

sinonimni kad njihov bikondicional (nastao njihovim povezivanjem pomou veznika "ako i samo ako") analitian. 4 Ako elimo da sve kategorije obuhvatimo jedinstvenom formulacijom - pritom moramo ponovo da pretpostavimo pojam "re" na koji smo se pozivali na poetku ovog odeljka bilo koja dva jezika oblika moemo da opiemo kao kognitivno sinonimne onda kada se ta dva oblika mogu (izuzev u sluajevima pojavljivanja unutar rei) uzajmno zameniti salva (ne vie veritate nego) analyticate. Javljaju se, dodue, neka tehnika pitanja u vezi sa sluajevima dvosmislenosti ili homonimije, ali se na njima neemo zadravati; ionako ve pravimo digresiju. Bolje da ostavimo problem sinonimnosti i vratimo se problemu analitinosti.

IV Semantika pravila Isprva je izgledalo najprirodnijim da se analitinost definie pozivanjem na neko podruje znaenja. Posle neto tananijih razmatranja, ostavili smo znaenje i okrenuli se sinonimnosti i definiciji. Na kraju se ispostavilo da je ba definicija kamen spoticanja i da se sinonimnost najbolje moe razumeti ako se prethodno pozovemo na samu analitinost. Tako smo se opet nali pred problemom analitinosti. Ne znam da li je iskaz "Sve to je zeleno rasprostrto je" analitiki. Da li moja neodlunost u pogledu ovog primera stvarno ukazuje na neko nepotpuno razumevanje ili na neko nepotpuno poimanje "znaenja" termina "zelen" i "rasprostrt"? Mislim da nije tako. Ne bune me termini "zelen" i "rasprostrt", buni me termin "analitiki". esto nam se kae da je u obinom jeziku, usled njegove nejasnosti, teko odvojiti analitike od sintetikih iskaza, i da to razlikovanje postaje jasno kada je dat precizan vetaki jezik sa eksplicitnim "semantikim pravilima". Meutim, pokuau da pokaem da je posredi zabuna. Pojam analitinosti koji nam zadaje nevolje jeste odnos koji se javlja izmeu iskaza i jezika: kae se da je iskaz S analitiki za neki jezik L, a problem je taj odnos uiniti smisaonim, odnosno uiniti ga smisaonim za promenljive "S" i "L". Problem se vidno ne umanjuje kada se u tom pogledu vetaki jezici stave nasuprot prirodnim jezicima. Naime, problem da se izraz
4

Veznik "ako i samo ako" uzima se u istinitosno-funkcionalnom smislu.

11

V.V.O. Kvajn

"S je analitian za L", sa promenljivim "S" i "L", uini smisaonim ne otklanja se ograniavanjem podruja promenljivih "L" na vetake jezike. Pokuau da to objasnim. Kada je re o vetakim jezicima i semantikim pravilima, prirodno se obraamo Karnapovim spisima. Njegova semantika pravila data su u razliitim oblicima; da bih pokozao ono to elim, bie potrebno da izdvojim izvesne od tih oblika. Pretpostavimo, za poetak, jedan vetaki jezik L0 ija su semantika pravila data izriito u vidu specifikacije svih analitikih iskaza L0, putem rekurzije ili na neki drugi nain. Pravila nam kau da su takvi i takvi, i samo takvi, iskazi analitiki iskazi jezika L0. Ovde tekou priinjava samo to to pravila sadre re "analitian" koju ne razumemo. Razumemo kojim izrazima pravila pripisuju analitinost, ali ne razumemo ta je to to pravila tim izrazima pripisuju. Ukratko, da bismo mogli da razumemo pravilo koje poinje reima "Jedan iskaz je analitian za jezik L0 ako i samo ako", moramo prethodno da razumemo opti relativni termin "analitian za", moramo da razumemo "S je analitian za L0", gde su "S" i "L" promenljive. Postoji i druga mogunost da takozvano pravilo posmatramo kao konvencionalnu definiciju jednog novog prostog simbola "analitian-za-L0"; dobro bi bilo da se taj simbol netendeciozno oznaava sa "K", kako ne bi izgledalo da rasvetljava zanimljivu re "analitian". Oevidno je da se bilo koji broj klasa K, M, N, itd., jezika L0 moe specifikovati u razliite svrhe ili ni u kakvu svrhu; ta znai rei da je, nasuprot M, N, itd., klasa K klasa "analitikih" iskaza jezika L0? Kada kaemo koji su iskazi analitiki za L0, objanjavamo "analitian-zaL0", ali ne i "analitian" i "analitian za". Objanjenje izraza "S je analitian za L", sa promenljivim "S" i "L", nije ni zapoeto, ak i ako na s zadovoljava ogranianje podruja "L" na podruje vetakih jezika. Poznato nam je ve naumljeno znaenje termina "analitian" - znamo da se pretpostavlja da su analitiki iskazi istiniti. Razmotrimo zato jedan drugi oblik semantikog pravila koji kazuje ne da su takvi i takvi iskazi analitiki, nego jednostavno da se takvi i takvi iskazi svrstavaju u istine. Takvom pravilu ne moe se zameriti da sadri re "analitian" koju ne razumemo; uzmimo, argumenta radi, da iri termin "istinit" ne donosi tekoe. Ne smatra se da jedno semantiko pravilo ovog drugog tipa, parvilo za istinitost, specifikuje sve istine jezika; ono samo, rekurzivno ili na neki drugi nain, ustanovljuje jedno mnotvo iskaza koje bi, kao i druge ne specifikovane iskaze, trebalo smatrati istinitim. Moemo da dopustimo da je takvo pravilo
12

Dve dogme empirizma

sasvim jasno. Zatim, derivativno, analitinost moemo da razgraniimo na sledei nain: jedan iskaz je analitian ako je (ne samo istinit nego) istinit prema semantikom pravilu. Ipak nije uinjen neki stvaran napredak. Ne pozivamo se vie na jednu neobjanjenu re, re "analitian", ali se pozivamo na jedan neobjanjen izraz, izraz "semantiko pravilo". Ne moe svaki istinit iskaz koji kae da su iskazi neke klase istiniti da bude semantiko pravilo - u suprotnom, sve bi istine bile "analitike" tako to bi bile istinite prema semantikim pravilima. Semantika pravila se mogu, prividno, razabrati jedino kada se na nekoj stranici pojave kao "Semantika pravila"; a taj naslov je onda i sam besmislen. Mogli bismo rei da je jedan iskaz analitian za L0 ako i samo ako je istinit prema takvim i takvim posebno prikljuenim semantikim pravilima, ali se atda javlja sluaj jednak onom o kojem smo raspravljali na poetku: "S je analitian za L0 ako i samo ako". Ukoliko ve hoemo da objasnimo "S je analitian za L", uopte, za promenljivu "L" (dopustivi ak ogranienje "L" na vetake jezike), objanjenje "istinit prema semantikim pravilima jezika L" nije valjano; naime, relativni termin "semantiko pravilo neega" bi trebalo da razjasnimo upravo koliko i termin "analitian za". Bilo bi pouno da se pojam semantikog pravila uporedi sa pojmom postulata. Lako je rei ta je postulat u odnosu na jedan dat i skup postulata: on je lan skupa. Isto je tako lako rei ta je semantiko pravilo u odnosu na jedan dati skup semantikih pravila. Ali, ako je data samo notacija, matematika ili neka druga, ma kako da je ona potpuno shvaena u pogledu prevoenja ili uslova istinitosti njenih iskaza, kako emo da odredimo koji se od njenih istinitih iskaza svrstavaju u postulate? Pitanje je oigledno besmisleno, isto toliko koliko i pitanje koje su take u Ohaju poetne take. Bilo koji konani (ili pak beskonani koji je mogue efektivno specifikovati) izbor iskaza (ako je mogue, istinitih) jeste neki skup postulata isto toliko koliko i bilo koji drugi izbor iskaza. Re "postulat" ima znaenje jedino u svom odnosu prema nekom inu istraivanja; primenjujemo je na neki skup iskaza jedino ukoliko, ove godine ili ovog trenutka, te iskaze postavljamo u neki odnos prema iskazima koji se iz njih mogu izvesti izvesnim skupom transformacija pogodnih tako da privuku nau panju. A pojam semantikog pravila, ako se shvati slino (to jest, u smislu odnoenja), jeste shvatljiv i smisaon upravo koliko i pojam postulata, s tim to se u tom sluaju radi o odnosu prema ovom ili onom posebnom pokuaju da se neupuene osobe upute u dovoljne uslove istinitosti iskaza nekog prirodnog ili vetakog jezika L. Meutim, sa ove take gledita nijedna naznaka neke potklase istina jezika
13

V.V.O. Kvajn

L nije intrisino vie semantiko pravilo od neke druge naznake; pa ako "analitian" znai "istinit prema semantikim pravilima", nijedna istina jezika L nije analitina u tom smislu da neku drugu istinu iskljuuje iz podruja analitikih istina.5 Razumljivo, moglo bi se prigovoriti da je jedan vetaki jezik L (za razliku od nekog prirodnog jezika) i jezik u uobiajenom smislu te rei i skup eksplicitnih semantikih pravila - da ta celina sainjava, da se tako izrazimo, jedan ureeni par, i da se, onda, semantika pravila jezika L mogu specifikovati naprosto kao druga komponenta para L. Ali, mogli bismo i jednostavnije da postupimo i da jedna vetaki jezik L odmah izgradimo kao ureeni par iju drugu komponentu ini klasa njegovih analitikih iskaza; tada se analitiki iskazi jezika L mogu specifikovati naprosto kao iskazi u drugoj komponenti L. Ili, jo bolje, mogli bismo da prestanemo da se oko toga nateemo. Gornja razmatranja nisu izriito obuhvatila sva objanjenja analitinosti poznata Karnapu i njegovim itaocima, ali nije teko videti kao bi ona mogla da se proire na druge oblike. Trebalo bi pomenuti jo jedan dodatni inilac koji se ponekad javlja: ponekad su semantika pravila u stvari pravila prevoenja na obian jezik, i tada se analitiki iskazi vetakih jezika smatraju analitikim na osnovu analitinosti njihovih specifikovanih prevoda na oban jezik. Naravno, u ovom sluaju nema ni pomena o nekom rasvetljavanju problema analitinosti putem vetakog jezika. Sa take gledita problema analitinosti, pojam jednog vetakog jezika sa semantikim pravilima jeste feu follet par excellence. Semantika pravila koja odreuju analitike iskaze jednog vetakog jezika zanimljiva su jedino ukoliko je prethodno razumljiv pojam analitinosti; ipak, ona nimalo ne doprinose sticanju tog razumevanja. Pozivanje na vetaki jednostavne hipotetike jezike sigurno bi moglo da bude korisno u cilju razjanjenja analitinosti kada bi mentalni, kulturni, bihejvioralni faktori relevantni za analitinost - ma kakvi da su oni - nekako bili naznaeni u pojednostavljenom obrascu. Ali, obrazac u kome se analitinost uzima samo kao jedna nesvodljiva oznaka teko da e pomoi u osvetljavanju problema objanjenja analitinosti. Oevidno je da istina, uopteno govorei, zavisi od jezika i od vanjezikih injenica. Iskaz "Brut je ubio Cezara" bio bi laan da je svet u nekim vidovima
5

Gornji pasus nije bio deo ovog eseja u prvobitnom izdanju. Dodao sam ga po nagovoru Martina.

14

Dve dogme empirizma

bio razliit, ali bi bio laan i da rei "ubio je" kojim sluajem znae "rodio je". Otuda rado pretpostavljamo da se istinitost jednog iskaza moe razloiti na jednu jeziku i jednu injeniku komponentu. Pod tom pretpostavkom, dalje izgleda razlonim i to da je u pojedinim iskazima injenika komponenta jednaka nuli; a ti iskazi se smatraju analitikim. Meutim, iako a priori izgleda razlona, razlika izmeu analitikih i sintetikih iskaza jednostavno jo nije odreena. Pretpostavka da je to razlikovanje uopte mogue jeste jedna neempirijska dogma empirista, jedno metafiziko* Vjeruju. IV Teorija verifikacije i redukcionizam Tokom ovih sumarnih razmatranja osvrnuli smo se prvo na pojam znaenja, zatim na pojam kognitivne sinonimnosti i, najzad, na pojam analitinosti. A verifikaciona teorija znaenja, upitaete? Ovaj izraz je postao krilatica empirizma, pa bi stvarno izgledalo krajnje nenaunim da se on ne uzme u obzir kao mogui klju za reenje problema znaenja i srodnih problema. Po verifikacionoj teoriji znaenja, koja je u literaturi postala poznata od Persa naovamo, znaenje jednog iskaza jeste metoda njegovog empirijskog potvrivanja ili opovrgavanja. Analitiki iskaz je onaj granini sluaj koji se potvruje pod bilo kojim uslovima. U I odeljku pokazano je da moemo da preemo preko pitanja o znaenju kao entitetu i okrenemo se odmah pitanju o istovetnosti znaenja ili o sinonimnosti. Verifikaciona teorija tada kae da su iskazi sinonimni ako i samo ako su slini u pogledu metode empirijskog potvrivanja ili opovrgavanja. U ovom izlaganju ne bavimo se kognitivnom sinonimnou jezikih oblika uopte 6, nego kognitivnom sinonimnou iskaza.. Meutim, mogue je da se iz pojma sinonimnosti iskaza izvede pojam sinonimnosti za druge jezike oblike, putem razmatranja donekle slinih onima izloenim pred kraj III odeljka. Ako pretpostavimo pojam "rei", mogli bismo da bilo koja dva oblika tumaimo kao sinonimna onda kada stavljanje jednog oblika na mesto
*

nisam siguran da ovako treba

Ova doktrina se moe formulisati i tako da se za jedinicu uzmu termini a ne iskazi. Tako Luis znaenje jednog termina tumai kao " merilo o duhu pozivanjem na koje se izraz o kome je re moe primeniti ili odbiti da se se primeni u sluaju datih ili zamiljenih stvari ili situacija". Za pouan prikaz izmena u verifikacionoj teoriji znaenja, ali usredsreen pre na pitanja posedovanja znaenja nego na pitanja sinonimnostii, videti Hempela. (Hempel, C.G., "Problems and changes in the empiricist criterion of Meaning", Revue international de philosophie 4, 1950, str. 41-63.)

15

V.V.O. Kvajn

drugog u bilo kom iskazu (izuzev u sluaju pojavljivanja unutar rei) proizvede sinonimni iskaz. Najzad, kada je pojam sinonimnosti tako dat, za jezike oblike uopte, analitinost bismo mogli da definiemo pomou sinonimnosti i logike istine, kao u I odeljku. Zbog toga je jednostavnije da se analitinost definie samo pomou sinonimnosti iskaza i logike istine; nije nuno da se pozivamo na sinonimnost onih jezikih oblika koji nisu iskazi. Naime, jedan iskaz moe da se tumai kao analitian prosto ako je sinoniman sa nekim logiki istinitim iskazom. I tako, ako se verifikaciona teorija moe prihvatiti kao zadovoljavajui prikaz sinonimnosti iskaza, pojam analitinosti je spasen. Ipak, razmislimo. Sinonimnost iskaza je, kae se, slinost metode empirijskog potvrivanja ili opovrgavanja. Ali, ta su te metode koje bi trebalo da poredimo da bismo otkrili njihovu slinost? Kakva je, drugim reima, priroda odnosa izmeu jednog iskaza i iskustava koja doprinose ili odmau njegovom potvrivanju? Najnaivnije je gledite da je to relacija neposrednog odnoenja. Ovo je radikalni redukcionizam. Uzima se da je svaki iskaz koji je smisaon mogue prevesti u (istinit ili laan) iskaz o neposrednom iskustvu. Radikalni redukcionizam, u ovom ili onom svom vidu, prethodi verifikacionoj teoriji znaenja, isto tako nazvanoj. Tako su Lok i Hjum smatrali da svaka ideja mora bilo neposredno proisticati iz ulnog iskustva, bilo biti sloena od ideja takvog porekla; a ako prihvatimo Tukovu sugestiju, ovu doktrinu moemo da izrazimo semantikim argonom tako to emo rei da jedan termin, da bi uopte bio smisaon, mora da bude bilo ime nekog ulnog podatka, bilo skup takvih imena, bilo skraenica takvog skupa. I iskazana na ovaj nain, doktrina ostaje dvosmislena u pogledu shvatanja ulnih podataka kao ulnih dogaaja ili kao ulnih kvaliteta; ona ostaje nejasna i u pogledu doputenih naina kombinovanja. Pored toga, ova doktrina nas nepotrebno i na neprihvatljiv nain ograniava time to namee prosuivanje termin-potermin. Bilo bi razlonije, i time ne bismo prekoraili granice gledita koje sam nazvao radikalnim redukcionizmom, da za jedinice znaenja uzimamo cele iskaze - da traimo da nai iskazi kao celine postanu prevodljivi na jezik ulnih podataka, a ne da budu prevodljivi termin-po-termin. Ovo proirenje bi bez sumnje dobro dolo Loku, Hjumu i Tuku, ali, istorijski posmatrano bilo je uslovljeno jednom znaajnom izmenom orijentacije u semantici - trebalo je saekati da iskaz, a ne vie termin, pone smatrati prevashodnim nosiocem znaenja. Ova izmena orijentacije, koja je izriito izraena kod Fregea, stoji u osnovi Raslovog pojma nepotpunih
16

Dve dogme empirizma

simbola koji se definiu u upotrebi; ona je implicitna i u verifikacionoj teoriji znaenja, poto su predmeti verifikacije iskazi. Radikalni redukcionizam u kome se, sada, za jedinice uzimaju iskazi, postavio je sebi u zadatak da specifikuje jedan jezik ulnih podataka i da pokae kako preostali deo smisaonog govora moe da se prevede na taj jezik iskaz po iskaz. To je Karnap naumio da uini u Aufbau. Jezik koji je Karnap usvojio kao poetnu taku nije bio jezik ulnih podataka u najuem smislu te rei, poto je sadravao i notacije logike, sve do vie teorije skupova. U njemu je, u stvari, bio sadran celokupni jezik iste matematike. Ontologija koju je taj jezik pretpostavljao (naime, skup vrednosti njegovih promenljivih) obuhvatala je ne samo ulne dogaaje, nego i klase, klase klasa, itd. ak bi i neki empiristi ustuknuli pred takvim obiljem. S druge strane, u svom vanlogikom ili ulnom delu Karnapova polazna taka je veoma krta. Sluei se jednim nizom konstrukcija, u kojima veoma pronicljivo koristi mogunosti moderne logike, Karnap je uspeo da definie veliki niz znaajnih dodatnih ulnih pojmova za koje da nije njegovih konstrukcija, ne bi moglo ni zamisliti da se mogu definisati na tako oskudnoj osnovi. On je bio prvi empirist koji se nije zadovoljio time da samo tvrdi da se nauka moe svesti na termine neposrednog iskustva; on je preduzeo ozbiljne korake kako bi to svoenje stvarno sproveo. Ali, mada je poetna taka zadovoljavajua, Karnapove konstrukcije su bile, kako je i sam isticao, samo deo celokupnog programa. ak su i konstrukcije najjednostavnijih iskaza o fizikom svetu ostale samo naznaene. Meutim, iako samo naznaene, Karnapove sugestije o ovom predmetu delovale su veoma ubedljivo. Prostorno-vremenske take-trenutke tumaio je kao etvorke realnih brojeva i nameravao je da nadalje takamatrenucima pripisuje ulne kvalitete prema izvesnim kanonima. Da grubo samemo, bilo je planirano da se takama-trenucima kvaliteti pripisuju tako da se izvede najlenji mogui svet spojiv sa naim iskustvom. Trebalo je da se u izgradnji jednog sveta iz iskustva rukovodimo naelom najmanje akcije. Izgleda da Karnap nije shvatao da njegov tretman fizikih predmeta nije dovoljan za redukciju ne samo kao naznaen, nego ni u naelu. Iskazi oblika "Kvalitet q je na taki-trenutku x; y; z; t" trebalo je, prema njegovim kanonima, da predstavljaju podjednako raspodeljene istinitosne vrednosti koje bi mogle da maksimiziraju i minimiziraju izvesna sveobuhvatna obeleja i koje bi se uveanjem iskustva i same morale progresivno revidirati u istom duhu. Smatram da je ovo dobra shematizacija (naravno, u velikoj meri
17

V.V.O. Kvajn

namerno pojednostavljena) onoga to nauka stvarno ini; ipak, ona ne daje, pa ak ni ne nagovetava, uputstva o tome kako da se iskaz oblika "Kvalitet q je na x; y; z; t" ikada prevede na Karnapov poetni jezik ulnih podataka i logike. Sveza "je na" ostaje jedna dodata nedefinisana veza; kanoni nas savetuju po pitanju njene upotrebe, ali ne i po pitanju njene eliminacije. Izgleda da je Karnap kasnije ovo uoio; naime, u svojim poznijim spisima on je napustio svaku pomisao na mogunost prevoenja iskaza o fizikom svetu u iskaze o neposrednom iskustvu. Od tada u Karnapovoj filozofiji ve dugo nema mesta radikalnom obliku redukcionizma. Ipak, dogma redukcionizma nastavila je da u neto istananijem i ublaenom obliku vri uticaj na misao empirista. Zadralo se miljenje da se za svaki iskaz, ili za svaki sintetiki iskaz, vezuje jedan jedinstveni niz moguih ulnih dogaaja, da pojavljivanje bilo kojeg od njih ini istinitost iskaza verodostojnijom, i da se za te iskaze vezuje jo jedan jednistveni niz moguih ulnih dogadjaja ije pojavljivanje tu verodostojnost odstranjuje. Naravno, ovo shvatanje implicitno je prisutno u verifikacionoj teoriji znaenja. Dogma redukcionizma i dalje ivi u pretpostavci da je svaki iskaz, posmatran izdvojeno od iskaza koji su mu slini, uopte podloan potvrivanju ili opovrgavanju. Tome nasuprot hteo bih da sugeriem - a na to me navodi ba Karnapovo uenje o fizikom svetu u Aufbau - da se nai iskazi o spoljnjem svetu suoavaju sa sudom ulnog iskustva ne pojedinano nego kao skupno telo.7 I u svom izmenjenom obliku dogma redukcionizma je tesno povezana sa drugom dogmom, koja govori da postoji jaz izmeu analitinog i sintetikog. Ovaj poslednji problem nas je i uputio na prvi, posredstvom verifikacione teorije znaenja. Jasnije reeno, jedna dogma podrava drugu na sledei nain: sve dok se, uopteno uzev, smatra smisaonim govor o potvrivanju ili opovrgavanju jednog iskaza, izgleda smisaon govor i o jednoj graninoj vrsti iskaza koji se potvruju na prazno, ipso facto, u bilo kojim okolnostima; a takvi iskazi su analitiki. I stvarno, obe dogme su u osnovi iste. Neto ranije rekli smo da, uopteno govorei, istinitost iskaza oigledno zavisi i od jezikih i od vanjezikih injenica; napomenuli smo i da ta oigledna injenica ne logiki nego sasvim - pa ak i previe - prirodno navodi na pomisao da se istinitost
7

Ovo uenje je dobro obrazloio Dijem (Duhem, Pierre, La Thorie physique: son object et sa structure, Paris, 1906.), str. 303-308. Videti i Lovingera (Lowinger, Armand, The Methodology of Pierre Duhem, New York: Columbia University Press, 1941.), str. 132-140.

18

Dve dogme empirizma

jednog iskaza nekako moe razloiti na jednu jeziku i na jednu injeniku komponentu. Ako smo empiristi, injenika komponenta mora biti svodljiva na niz potvrdjujuih iskustava. U onom krajnjem sluaju, kada je vana samo jezika komponenta, istinit iskaz je analitian. Meutim, nadam se da je na nas na odreeni nain uticao stalni neuspeh u stvarnom utvivanju razlike izmeu analitinog i sintetikog. A ostavimo li po strani prefabrikovane primere o crnim i belim kuglicama u posudi, mene impresionira jo neto injenica da je problem da se dodje do bilo kakve izriite teorije o empirijskom potvrivanju jednog sintetikog iskaza oduvek dovodio u nedoumicu. elim da kaem da je besmisleno govoriti o jednoj jezikoj i o jednoj injenikoj komponenti u istinitosti bilo kog pojedinanog iskaza i da je to izvor mnogih besmislica. Nauka kao celina zavisi i od jezika i od iskustva; meutim, ova dvojnost se ne moe slediti sve do u iskaze nauke uzete pojedinano. Kako smo ve primetili, zamisao da se termin definie u upotebi predstavljala je napredak u odnosu na nemogui empirizam termin-po-temin Loka i Hjuma. Sa Fregeom je spoznato da je iskaz, pre nego termin, jedinica koja odgovara jednoj empirijskoj kritici. Meutim, ja sada istiem kako smo i time to smo iskaze uzeli za jedinice skuili svoj prostor. Jedinica empirijskog znaenja jeste celokupna nauka. VI Empirizam bez dogmi Celokupnost naih takozvanih znanja ili verovanja, poev od najprostijih geografskih i istorijskih injenica, do najdubljih zakona atomske fizike, pa ak i iste matematike i logike, predstavlja ljudsku tvorevinu koja se samo po svojim obodima dodiruje sa iskustvom. Ili, da promenimo sliku, celokupna nauka lii na neko polje sile ije granine uslove sainjava iskustvo. Sukob sa iskustvom na periferiji izaziva prilagoavanja u unutranjosti polja. Potrebno je da se za neke nae iskaze izvri ponovna raspodela istinitosnih vrednosti. Ponovno procenjivanje izvesnih iskaza povlai za sobom ponovno procenjivanje drugih iskaza koji su sa prvima logiki povezani, a sami logiki zakoni samo su neki daljni iskazi sistema, neki daljni elementi polja. Poto smo ponovo procenili jedan iskaz, moramo ponovo da procenimo i neke druge iskaze bilo one koji su sa njima logiki povezani, bilo iskaze o samim logikim vezama. Meutim, granini uslovi, iskustvo, tako poddeterminiu celo polje da je dat veoma irok izbor stavova koje emo ponovo proceniti u svetlu bilo kojeg suprotnog pojedinanog iskustva. Ne postoje pojedinana iskustva koja bi bila povezana sa bilo kojim pojedinanim iskazima u
19

V.V.O. Kvajn

unutranjosti polja, izuzev na posredan nain, na osnovu ravnotee koja se tie polja kao celine. Ako je ovo gledite tano, nije ispravno govoriti o empirijskom sadraju pojedinanog iskaza - naroito ako je taj iskaz u bilo kojoj meri udaljen od iskustvene periferije polja. Osim toga, postaje besmisleno traganje za graninom linijom izmeu sintetikih iskaza, koji su kontingentno istiniti u zavisnosti od iskustva, i analitikih iskaza, koji su istiniti pod bilo kojim okolnostima. Svaki iskaz se moe smatrati istinitim pod bilo kojim okolnostima ukoliko se na drugim mestima u sistemu izvre dovoljno drastine izmene. ak i iskaz koji je voema blizak perferiji moe da se smatra isitnitim uprkos iskustvu koje ga obesnauje pozivanjem na halucinaciju ili izmenom nekih od onih iskaza koje nazivamo logikim zakonima. Obrnuto i istim postupkom, nema iskaza koji se ne bi mogli revidirati. Bila je predloena ak i revizija logikog zakona iskljuenja treeg u cilju pojednostavljenja kvantne mehanike; a kakva je, u naelu, razlika izmeu takve izmene i izmene kojom je Kepler potisnuo Ptolomeja, Ajntajn Njutna, ili Darvin Aristotela? Radi jasnoe u izlaganju sluio sam se terminologijom promenljivih razdaljina od ulne periferije. Sada u pokuati da ovaj pojam razjasnim ne koristei se metaforom. Izvesni iskazi, mada govore o fizikim predmetima a ne o ulnom iskustvu, izgledaju neobino prikladni ulnom iskustvu - i to na selektivan nain: neki iskazi izgledaju prikladni jednim iskustvima, a drugi nekim drugim iskustvima. Zamiljam da se takvi iskazi, posebno oni koji su prikladni pojedinanim iskustvima, nalaze blizu periferije. Meutim, tu "prikladnost" predoavam sebi samo kao neodreenu asocijaciju koja odraava relativnu verovatnost da emo, u praksi, za reviziju izabrati pre jedan nego drugi iskaz, u sluaju da se javi iskustvo koje ga obesnauje. Na primer, moemo da zamislimo da ima i takvih obesnaujuih iskustava da bismo bili skloni da prema njima prilagodimo na sistem ponovo procenivi samo iskaz da u ulici Elm ima kua od cigle, i sve srodne iskaze o istom predmetu. Moemo da zamislimo i druga obesnaujua iskustva, takva da bismo bili skloni da prema njima prilagodimo na sistem ponovo procenivi samo iskaz o tome da kentauri ne postoje, zajedno sa srodnim iskazima. Rekao sam da se jedno obesnaujue iskustvo moe prilagoditi posredstvom bilo koje od alternativnih ponovnih procena u alternativnim delovima celokupnog sistema; meutim, u sluajevima kakve sada zamiljamo, prirodna tenja da celokupni sistem remetimo to je manje mogue usredsredila bi nau reviziju na ove poslednje iskaze koji se odnose na kue od cigle ili na kentaure. Otuda stiemo utisak da ti iskazi imaju postojaniju
20

Dve dogme empirizma

empirijsku referenciju od visoko teorijiskih iskaza fizike, logike ili ontologije. Moemo da smatramo kako ovi poslednji iskazi zauzimaju relativno sredinje mesto unutar celokupne mree, to znai jedino da se retko ukazuje referncijalna veza sa bilo kojim pojedinanim ulnim podatkom. Kao empirist, pojmovnu shemu nauke i dalje smatram oruem koje, konano, slui za predvianje budueg iskustva u svetlu prolog iskustva. Fiziki predmeti se u ovu situaciju pojmovno unose kao pogodni posrednici ne definicijom u terminima iskustva, nego naprosto kao nesvodljivi poziti koji se, epistemoloki posmatrano, mogu porediti sa Homerovim bogovima. Kao fiziar, verujem u fizike predmete, a ne u Homerove bogove; i smatram da je pogreno verovati suprotno. Ali, sa take gledita epistemolokog zasnivanja, fiziki predmeti i bogovi se razlikuju samo po stepenu, ne i po vrsti. Obe vrste entiteta u naoj koncepciji predstavljaju samo kulturne pozite. Mit o fizikim predmetima je epistemoloki vredniji od veine drugih mitova, zato to se pokazao delotvornijim od njih kao sredstvo da se bujica iskustva obuzda nekom strukturom pogodnom za upotrebu. Postavljanje pozita se ne zaustavlja na makroskopskim fizikim predmetima. Kao poziti postavljaju se i predmeti na atomskoj ravni sa ciljem da se zakoni makroskopskih predmeta, pa konano i zakoni iskustva, pojednostave i uine pogodnim za upotrebu. Kao ni definiciju makroskopskih predmeta u terminima ulnih podataka, ne bi trebalo da oekujemo niti da zahtevamo potpunu definiciju atomskih i subatomskih entiteta u terminima makroskopskih entiteta. Nauka se nadovezuje na zdravi razum, i u uvoenju ontologije radi pojednostavljivanja teorije ona sledi put zdravog razuma. Fiziki predmeti, mali i veliki, nisu jedini poziti. Evo jo jednog primera, sile, stvarno, danas nam se kae da je granica izmeu materije i energije zastarela. tavie, apstraktni entiteti koji ine sutinu matematike - naime, klase, klase klasa, i tako dalje navie - su poziti u istom duhu. Epistemoloki posmatrano, i to su mitovi, zasnovani upravo koliko i fiziki predmeti ili bogovi, ni bolji ni gori od njih, izuzev u pogledu razlika u stepenu u kojem pospeuju nae bavljenje ulnim iskustvom. Sveobuhvatna algebra racionalnih i iracionalnih brojeva nije jednoznano odreena algebrom racionalnih brojeva, ali zadaje manje smetnji i prikladnija je; algebru racionalnih brojeva ona ukljuuje u sebe kao jednu izraslinu ili izopaen deo. Na taj nain, ali u jo veoj meri, celokupna nauka, matematika i prirodna, kao i nauka o oveku, nije jednoznano odreena iskustvom. Ivica sistema mora biti omeena iskustvom; a sve ostalo, sa svim
21

V.V.O. Kvajn

razraenim mitovima ili fikcijama namenjeno je samo tome da se zakoni uine to jednostavnijim. Posmatrano sa ove take gledita, pitanja ontologije i pitanja prirodne nauke stoje rame uz rame. 8 Razmotrimo pitanje da li da klase prihvatimo kao entitete. Na jednom drugom mestu sam izloio razloge za poistoveivanje ovog pitanja sa pitanjem da li da kvantifikujemo promenljive ije su vrednosti klase. Karnap je zastupao stav da ovo pitanje nije injeniko pitanje, nego pitanje izbora jednog prikladnog jezikog oblika, jedne prikladne pojmovne sheme ili pojmovnog okvira za nauku. Sa tim se slaem, ali jedino pod uslovom da se i na naune hipoteze uopte jednako gleda. Karnap je priznao da dvojno merilo za ontoloka pitanja i naune hipoteze moe da ouva jedino ako pretpostavi apsolutnu razliku izmeu analitikog i sintetikog; nije potrebno da ponavljam da takvu razliku odbacujem. 9 Ishod rasprave o tome ima li klasa jeste vie pitanje jedne prikladne pojmovne sheme; ishod rasprave o tome ima li kentaura i ima li kua od cigle u ulici Elm jeste vie injeniko pitanje. Meutim, ve sam naglasio da je re samo o razlici u stepenu, i da ta razlika zavisi od nae nejasne pragmatike sklonosti da prilikom prilagoavanja nekog pojedinanog obesnaujueg iskustva ispravljamo pre jedan nego neki drugi deo zgrade nauke. U takvim izborima konzervatizam je prisutan jednako kao i zahtev za jednostavnou. Karnap, Luis i drugi stoje na pragmatikom stanovitu kada je potrebno izabrati izmeu jezikih oblika, izmeu naunih okvira; ali, njihov pragmatizam se gubi na zamiljenoj granici izmeu analitikog i sintetikog. Ne priznajui postojanje takve granice, pristajem na jedan dosledniji pragmatizam. Svakom oveku je dato nauno naslee i svaki ovek je pored toga neprekidno izloen ulnoj stimulaciji; a kada su racionalna, razmatranja kojima se ovek rukovodi u bogaenju svog naunog naslea kako bi svoje stalne ulne podsticaje uinio prikladnijim, jesu pragmatina.

(prevod sa engleskog: Nikola Grahek)

"L'ontologie fait corps avec la science elle-mme et ne peut en tre spare", Mejerson (Meyerson, mile, Identit et realit, Paris, 1908, 4th ed., 1932.), str. 439.
9

Za jedno korisno izlaganje daljih sumnji u pogledu toga da ova razlika postoji , videti Vajta (White, Morton, "The analytic and the synthetic: an untenable dualism", u: Sidney Hook (ed.), John Dewey: Philosopher of Science and Freedom, New York, Dial Press, 1950.).

22