Srbija i Albanija

Dimitrije Tucovi

Predgovor

Albanskim pitanjem pozabavili smo se ovde neto potpunije vie iz praktinih potreba nego iz teorijskoga interesa. Albanska politika nae vlade zavrena je porazom koji nas je stao velikih rtava. Jo vee rtve nas ekaju u budunosti. Zavojevakom politikom srpske vlade prema albanskom narodu stvoreni su na jugozapadnoj granici Srbije takvi odnosi da se u skoroj budunosti mir i redovno stanje teko mogu oekivati. U isto vreme Albanija je tom politikom gurnuta u naruja dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile, a svako uvrivanje uticaja ma koje kapitalistike drave na Balkanskom Poluostrvu predstavlja ozbiljnu opasnost za Srbiju i normalan razvitak svih balkanskih naroda. Ali da se tom praktinom cilju odgovori, morali smo se zabaviti prilikama u Albaniji. To je bilo u toliko potrebnije uiniti to je, prvo, naa tampa, u pogubnoj utakmici da pomogne jednu ravo upuenu i ravo izvoenu politiku, mesecima i godinama rasprostirala o albanskom narodu tendenciozna miljenja, i to je, drugo, takvim miljenjima i sama vlada pokuavala da opravda svoju zavojevaku politiku u Albaniji. Vie obavetenja o prilikama i sukobima interesa na tom kraju Balkana treba da poslui pravilnijem shvatanju prilika u Albaniji i stvaranju boljih odnosa izmeu srpskoga i albanskoga naroda. Naroito je vie obavetenja potrebno proletarijatu na kome poglavito lei veliki zadatak da najodlunije ustane protiv zavojevake politike buroazije i vlasnikih krugova i da na jednom aktuelnom praktinom pitanju pokae koliko je zdrav i spasonosan rad balkanske socijalne demokratije na prijateljstvu, savezu i najpunijoj zajednici svih balkanskih naroda. Ako bi ova knjiica posluila kao priloak tome istorijskom zadatku balkanskih socijaldemokratskih partija, naa skromna oekivanja time bi bila opravdana. 1. januara 1914. Beograd. D. T.

I. Iz ivota Albanaca
1. Postojbina i rasprostiranje Postojbina Albanaca je u glavnom jedan splet gorostasnih planina koje odvajaju plodne kotline Stare Srbije i Makedonije od Jadranskoga Mora. Ona se sputa na morsku obalu od Skadra na severu pa na

jug do grkoga naselja; ali taj relativno dugaak primorski pojas je ne samo uzak ve i podbaran i malarian. Najpovoljnije uslove za ivot pruaju mestimino proirene plodne doline Drima, Mae, Semene, kumbije i Devola. Ali oblast planinskih klanaca sa omanjim renim lukama i ravninama je i danas prava postojbina albanskih plemena koja uporno uvaju odnose i navike ivota davnanjega porekla. Preko toga planinskoga zemljita prolazili su nekada vrlo vani putevi kulturnoga sveta, meu kojima se naroito istiu na jugu Via Egnatia: Dra, Elbasan, Struga, Ohrid, Bitolj i dalje za Solun i Carigrad i na severu Via di Zenta, Zetski put, koji se od Skadra probijao dolinom Drima ka Prizrenu i dalje vodio u unutranjost Balkanskoga Poluostrva. Tragovi nekadanjega znaajnoga privrednoga i kulturnoga kretanja koje je teklo tim putevima i njihovim ograncima sauvani su do danas u veinom poruenim utvrenjima i jo ouvanim monumentalnim mostovima; njih je puna Albanija. Ali putevi su danas opusteli. Po malim zasutim stazama koje su mestimino teko prolazne jedva im se trag nazire. A dalje od njih desno i levo caruje tolika primitivnost ivota, kao da su se uticaji nekadanjega kulturnoga kretanja zadravali na prvim grebenima karsta kroz koji su se ti putevi s mukom probijali. Zar nam pre ciglih nekoliko godina jedan putnik po Severnoj Albaniji ne veli u svojim belekama kako je pucnjima iz revolvera objavio seir na daleko to je prvi put noga Evropljaninova stupila na vrh Kunorin i to je prvi put Evropljanin gledao lurjanska jezera? Kao da ujemo radostan glas ispitivaa Centralne Afrike. Sudbina ovih oblasti nerazdvojno je skopana sa sudbinom Jadranskoga Mora. Dokle je Jadransko More, kao to emo docnije videti, bilo jedan veliki kanal kroz koji je tekao ceo ogromni saobraaj Zapada sa Istokom, jadranska obala je u privrednom pogledu bila vrlo iva. Tragovi toga privrednotrgovinskoga ivota vide se u albanskim primorskim gradovima kao i na ponekim starim rudokopima. Skretanjem trgovinskoga saobraaja sa Sredozemnoga Mora na Atlanski Okean, o emu opirnije govorimo u treoj glavi, pogoeno je celo Balkansko Poluostrvo, pa i Albanija. U toku vremena luke Jadranskoga Mora gube stari znaaj za svetski saobraaj sa Carigradom i Istokom, usled toga i transverzalni putevi kroz Albaniju, a unutranji saobraaj na poluostrvu poinje usled mnogih politikih i privrednih promena gravitirati sve vio Solunu na jug i Srednjoj Evropi na sever. Ovamo, ka Solunu, okree se i trgovina svih varoi pored Drima, od Kore do Pei, u kojima jo ivi stara trgovako-zanatlijska generacija koja je nekada radila iskljuivo sa Draom, Krojom i Skadrom. Tako je prirodna otseenost albanaske postojbine pojaana skoro apsolutnom kulturno-saobraajnom iskljuenou, a Turska, inae kruta za sprovoenje i obezbeenje saobraaja, samo se radovala to je ova plemena mogla skinuti s vrata, ostavljajui ih samima sebi, pljaci i meusobnom istrebljivanju. Plemena su se namnoavala, uprkos besnenju krvne osvete, a u planinama i gudurama sa starim nainima rada hleba ne dostie. Iz te teskobe Albanasi su traili izlaza i, kao to uvek u istoriji narodnih seoba biva, oni su se kretali tamo gde priroda prua vie sredstava za ivot, ka plodnim kotlinama Stare Srbije i Makedonije. Na ovu stranu ih je uostalom vodio i nov pravac saobraaja, jer su danas varoi s ove strane Drima, snabdevane espahima preko Skoplja, Bitolja i Soluna, postale pijacama ak i onih albanskih plemena koja ive duboko u Albaniji. O tom prodiranju Albanaca na istok u nas se mnogo pisalo, jer se jako ticalo srpskoga naselja u severozapadnim oblastima Turske. To je i danas glavno sredstvo kojim ovinistika tampa izaziva kod srpskoga naroda mrnju prema divljim Arnautima, prikrivajui kao guja nokte divljatva koja je srpska vojska prema njima poinila. Koliko je samo suza proliveno to je istorijsko Kosovo preplavljeno Arnautima. Oni su proli i dalje i opasali staru srpsku granicu, u velikom broju su naeni u novoosloboenim okruzima i, naalost, iz njih najureni, da u toliko bude jai arnautski pojas oko granice; sputali su se i u Makedoniju, jako proeli tetovsku kotlinu i sili na Vardar; sa severozapada su opasali Skoplje. Mi se ne moemo ovde uputati u pitanje: u koliko je proreenost srpskoga elementa u ovim krajevima neposredan rezultat arnautske navale a u koliko je posledica optega, utvrenoga kretanja srpskoga naroda s juga na sever? Naseljavanje umadije je bez svake sumnje dolo raseljavanjem

jugozapadnih krajeva. Istorijski je utvreno da se srpski ivalj iz ovih krajeva povlaio u masama uz austrijske trupe, kada god su ove u 17. i 18. veku morale obustavljati svoja nadiranja na jug i povlaiti se. Naposletku, odakle su Srbi po Staroj Vojvodini i ko ih je i zbog ega preveo? Kada bi se o svemu tome i mnogo kojeemu drugom htelo voditi rauna, onda krvna osveta koju danas vlasnika Srbija prema Albancima propoveda i vri ne bi bila ni toliko opravdana koliko ona na koju se Balkanicus i D-r Vladan zgroavaju. Ako bi, uostalom, stajalo da je srpski elemenat prosto na prosto potisnut albanskim, zar bi to bio prvi sluaj u istoriji da navala nekih plemena vre organizacije ili drugih preimustava potisne neki narod sa njegova ognjita? Zar slovenska plemena nisu potisla starosedioce ovih zemalja sredstvima o kojima istorik nema ni malo lepo miljenje? I zar, naposletku, nisu Turci potiskivali i njih i druge pokorene narode, pa ih uprkos toga zvanina Srbija smatra danas za najvee ljubimce svoje u novim krajevima? Albanci su se rasprostrli na istok na raun Slovena, to je istina. Ali ispitivanje uzroka toga albanskoga prodiranja jo manje daje za pravo osvetnikom dranju prema njima. Pre svega, na koji su nain Albanci osvojili ove krajeve: potiskivanjem ili pretapanjem? Na kom su polju bili jai? Naravno da oni za pretapanje, za asimilaciju tuega elementa nisu imali uslova, jer su kulturno stajali ispod svih suseda, pa ak i Crnogoraca. Prof. Cviji je naao na Kosovu svega 140 poalbanaenih kua! Albanci su se dakle nastanjivali na mestima koja su drugi silom ili milom naputali, sa kojih su starinci otili ili potisnuti. To naputanje je, nema sumnje, nesnosnoga susedstva primitivnih, pljakakih, neobuzdanih arnautskih plemena ili ak njihova gruba pritiska. Nesigurni sa imovinom, neobezbeeni sa ivotom, spreeni u slobodi rada i raspolaganja proizvodom svoga rada, starinci su se sa svojih ognjita morali uklanjati. S druge strane, este migracije su odlika ivota u Turskoj uopte, a ne samo u graninim oblastima prema Albancima. A uzrok tako lakom i estom seljakanju lei u begovskom sistemu privrede. Kao god to je stoarsko zanimanje Albanaca osnov njihovoj lakoj pokretljivosti i nomadskim navikama, tako isto je feudalni sistem svojine zemlje bio glavni razlog to su se starinci toliko reavali na seobu. Oni nisu bili vezani za ognjita svojinom, najvrom vezom za koju se u drutvu zna. Prema tome ispitivanje ovoga pitanja mora nas dovesti do uverenja: da je martinka divljih Arnauta u svakom pogledu nedovoljan razlog za objanjenje procesa albanskoga ovlaivanja i prodiranja na istok, ve da se taj proces vrio na osnovici ekonomskoga sistema koji je bio do dananjega dana realna podloga celukupnoga ivota u Turskoj. U koliko su drugi uzroci tome pripomagali, kao napr. oseaj nesigurnosti i gruba sila, oni su leali u sistemu vladavine u Turskoj, u optoj anarhiji uprave i nezatienosti raje. Turski reim je gledao kroz prste kada Albanci vre gruba nasilja prema hrianima, kao to ih je opet nemilosrdno kosio ako svojim postupcima povrede vlasnike interese reima. Nisu Albanci jedino pleme sa kojim je turski reim postupao kako mu je kada bilo potrebno. Takvi su i Kurdi, susedi Jermena. Prodiranjem na istok albanski elemenat se ne samo jako izmeao sa srpskim naseljem, ve je gotovo potpuno ovladao u nekim oblastima, kao to su Metohija i Pe, u kojima je do pre nekoliko vekova bilo politiko i crkveno sredite srpskoga naroda pod Turcima. Najlepi spomenici srpske srednjevekovne kulture nalaze se danas u sredini skoro iskljuivo albanskoga naroda. A ta meavina ivih ljudi i starih spomenika, koja je pri ogranienju Albanije prema Srbiji dala toliko posla Londonskoj Konferenciji, postala je ukrtanjem dva pravca kulturnoga i narodnoga kretanja: prvi, stariji, za vreme trgovinskih veza srednjevekovne srpske drave sa Jadranskim Morem, izazivao je prodiranje srpskoga naroda ka primorju, i mrtvi spomenici toga prodiranja nalaze se po celoj Severnoj Albaniji; drugi, noviji, nastao je kao posledica povlaenja srpskoga naroda severoistono, dublje u unutranjost i blie severnoj granici. Stopu u stopu za tim povlaenjem nastupao je albanski elemenat. U prvom periodu pobeivala je politika i kulturna nadmonost srpskoga naroda, u drugom periodu pobeivala je kulturna zaostalost i osamljenost albanskoga naroda u kojoj je plemenska organizacija bila sauvala punu snagu. Turska ne samo da nije nita uinila da Albance iz osamljenosti izvede i kulturnim merama pokua uvesti u zajedniki ivot, ve je u sutini svoga sistema vladavine nosila sve uslove za konzerviranje albanske primitivnosti kao to je koila razvitak u svakom drugom pogledu. To je sada, kada nema vie turskoga reima, potrebno u toliko jae naglasiti to su vlasniki

krugovi balkanskih dravica, kao naslednici turske vlasti, ve poli putem ne naunoga principa: da se sa promenom ustanova i uslova ivota menjaju i ljudi, ve putem varvarskoga naela, kojim se ak ni Turska nije u tolikim razmerama sluila: da su grobovi i veala vei uitelj od novih ustanova. 2. Plemenska organizacija i krvna osveta Prodiranje Albanaca na istok je od velikoga istorijskoga znaaja. Ono je odluilo sudbinu srpskoga naroda u celoj oblasti na junoj granici preanje Srbije. Ono je stvorilo onaj poznati arnautski pojas koji je vrlo verovatno mogao biti jedan od uzroka to naa narodna revolucija 1804 nije otila dalje na jug, ali koji je u svakom sluaju spreavao docnije uticanje ivota slobodne Srbije na potitene slovenske mase u Turskoj. Ali to albansko prodiranje na istok upuuje nas da posumnjamo u vrstinu plemenske organizacije drutvenoga ivota kod njih. Naime, ono je posredan dokaz da se plemenska organizacija kod Albanaca iivljava i da ne dri vie svoje lanove sigurno u ruci, jer ona nije vie u stanju da zadovolji njihove ivotne potrebe. U Severnoj Albaniji drutveni ivot Albanaca vri se jo uvek u granicama plemena kojih po frateru Mihaeviu ima dvadeset i sedam.[1] Istina kretanjem i iseljavanjem stanovnitva ovih brda plemena su esto puta teritorijalno rasturena, ali krvno srodstvo se i posle toga osea. Krasnia ima napr. u prizrenskoj okolini, na Kosovu, u Ostrozubu, u akovikoj nahiji, peskoj i beranskoj, u Malesijama i t. d.[2] Mada se Krasnii u svima tim krajevima dre svoga plemenskoga imena i srodstva, mada se svi ti rastureni delovi jednoga plemena smatraju kao jednoplemenici ili arnautski kuerini, sasvim je prirodno to udaljavanje ovih ljudi sa njihove prvobitne plemenske baze slabi njihovu plemensku privrenost, postepeno gasi plemenske tradicije i stare navike ivota. Ako ti doseljenici dou u krajeve u kojima su jaki drugi kulturni uticaji ili u kojima vlada dravni zakon, kao to je to vardarska dolina, kod njih vrlo brzo plemensko srodstvo, plemenske navike ivota, krvna osveta i t. d. ustupaju mesta optem zakonu i novom nainu ivota. Kada stranac putuje kroz te krajeve, teko e po nainu rada, obraenosti zemlje i voenju gazdinstva moi primetiti da ima kakve razlike izmeu ovih arnautskih doseljenika i slovenskih starinaca. Kod plemena koja su ostala na svojem plemenskom ognjitu, bilo cela ili glavnom masom, plemenska organizacija predstavlja jo uvek jednu ivu drutvenu silu. Kod izvesnih plemena nai e se jo i danas plemenske stareine koji uz pripomo nekoliko starijih i vienijih ljudi rukovode optim poslovima plemena. Jo uvek postoji plemenska organizacija sudske vlasti, bilo u vidu plenije (starost), skupa dvanaestorice koji se biraju od sluaja do sluaja za reenje krupnijih sporova, bilo u vidu sudova dobrih ljudi ili naroitih izabranih sudija. Za izbor ovih plemenskih funkcionera kao i za druge plemenske poslove slue narodni skupovi ije su odluke apsolutno obavezne. Ali kao najkarakteristinija manifestacija plemenskoga ivota kod Albanaca postoji jo uvek krvna osveta, od koje je, kao to Engels lepo veli, naa smrtna kazna samo civilizovana forma. Za svoju bezbednost pojedinac se oslanjao na zatitu plemena, i to je mogao initi; ko njemu kakvo zlo uini, ini ga celom plemenu. Iz toga, iz krvnih veza plemena ponikla je obaveza krvne osvete, koja je kod Irokeza bila bezuslovno priznata. Ako lan tuega plemena ubije jednoplemenika, celo pleme ubijenoga bilo je obavezno na krvnu osvetu. Najpre se pokua izmirenje; pleme ubice dri vee i ini plemenu ubijenoga predloge za izmirenje, obino nudei izjave saaljenja i velike poklone. Ako se oni prime, stvar je time svrena. U obrnutom sluaju povreeno pleme naimenuje jednoga ili vie osvetnika koji su obavezni da ubicu gone i ubiju.[3] Ma kako se mislilo o sadanjem autoritetu ovih plemenskih ustanova prema lanovima plemena i o sadanjoj sveini starih plemenskih tradicija, nesumnjivo je da se plemena jo i danas javljaju jedna prema drugima kao izvesna samostalna politika tela. Mnogi prirodni i drutveni uzroci, karakter zemljita, naseljavanje, oskudica u zemlji, seoba i t. d. uticali su da se ove zajednice krvnoga srodstva najrazlinije kombinuju sa regionalnim zajednicama koje vezuju mnogi vani lokalni interesi, zajednicama ljudi razlinih plemena nastanjenih u jednoj oblasti, kao to su to barjaci i krene. Ali preko svih tih veza i interesa jo uvek vai: to je iza okvira plemena tue je. U tim plemenskim

okvirima Albanci nalaze najsigurnije zatite, jer se jo uvek celo pleme zalae za svakoga jednoplemenika. Ali i ako plemena u Severnoj Albaniji predstavljaju jedna prema drugima zasebne drave koje uvaju svoje granice kao svetinju, i ako krvna osveta jo uvek radi, ipak se mora priznati da je ekonomska podloga plemenskoga ivota i kod Albanaca odavna iezla. Pre svega zemlja vie nije zajednika plemenska svojina. Izvrena je deoba zemlje, ali ta deoba jo nije otila do kraja. Kao zajednika svojina su jo samo ume, i to ne uvek, ispae, vode i t. d.; sva ostala ziratna zemlja svojina je zadruga koje su u Severnoj Albaniji veoma razvijene. Kao tip jedne takve zadruge izneo nam je Marko Miljanov[4] nedijeljenu familiju Jaka Matina iz Miridita koja ima okolo stotine eljadi, meu kojima je okolo ezdeset vojnika pod orujem. Pet, deset, petnaest i dvadeset odraslih ljudi u kui su vrlo esta, upravo redovna pojava kod Albanaca. Bez obzira na veliinu ovih zadruga, sa deobom zemlje plemenska organizacija je izgubila osnov unutranjeg jedinstva i harmonije. Pojedine porodice su bile u mogunosti da na raun drugih zahvate vei i bolji deo plemenske zemlje. A kako je to je za raspadanje plemenskih organizacija naroito vano novana privreda svuda vie ili manje prodrla, jae i bogatije zadruge su mogle svoje bogatstvo uveavati prikupljivanjem zemlje, pljakom, otmicom, trgovinom i svima drugim sredstvima kojima novana privreda i proizvodnja espapa otvara irom vrata. Kao to je prelaskom zemlje iz plemenske svojine u zadrunu i razvitkom novane privrede razdruzgana istinska podloga unutranjega plemenskoga jedinstva, tako je i oskudica u zemlji i stenjenost u severoalbanskim krevima natovarila plemenima na lea stalnu borbu oko zemlje i plemenskih atara. U cvetu svoga razvitka plemenska organizacija pretpostavlja vrlo nerazvijenu proizvodnju i vrlo retku naseljenost u prostranoj oblasti. Dokle pleme ima na raspoloenju dovoljno nezauzete zemlje koja se sa namnoavanjem lanova prosto zauzima i uvlai u obradu, dotle su svae i borbe oko zemlje izline, dotle oskudica u zemlji ne uvlai pleme u stalne sukobe sa susednim plemenima, dotle i privatna zadruna svojina zemlje nije po jedinstvo plemenske organizacije tako opasna. I u tom pogledu je plemenska organizacija kod Albanaca izgubila realnu podlogu. Kako se to moe objasniti? Plemenska organizacija izgubila ekonomsku podlogu, pa ipak se odrava. Kako je to mogue? Takve pojave za istoriju ljudskoga drutva nisu nita neobino. Organizacija ljudskoga drutva, oblici zajednikoga ivota upravo i idu za ekonomskim promenama, kao posledica istih, nikako obrnuto. A kako e se i kojom brzinom vriti proces prilagoavanja oblika drutvenoga ivota oblicima rada i proizvodnje, to sad zavisi od mnogih drugih istorijskih faktora. U tom pogledu za albanska plemena je veoma karakteristino: prvo, to je sadanja njihova postojbina iskljuivo krevita, planinska, besplodna oblast Severne Albanije; drugo, to je ta oblast po prirodnoj otseenosti i saobraajnoj iskljuenosti moda najizolovanija stopa zemlje u Evropi. Eto na toj stopi zemlje plemena su se sauvala i namnoavanjem uzajamno stenjavala, oseajui teku oskudicu u zemlji u toliko jae to su najbolje delove zemljita u granicama plemena prigrabili pojedinci, istaknuti prvaci, poneki beg i bogate zadruge. Meutim okolina ove krevite postojbine i prema primorju i sa juga i od plodnih polja Makedonije i Stare Srbije na istoku bila je zauzeta velikim iflucima ije granice su uvali svim svojim autoritetom moni begovi i dravne vlasti. U granicama plemena dakle pojedinci nisu vie imali obezbeenu egzistenciju kao nekada, a svaki njihov pokuaj da nadu opstanka irenjem plemenskoga atara dovodio ih je u otar sukob sa susedhim plemenima i dravnim vlastima. Jedini rezultat svakoga takvoga pokuaja bio je poveanje broja svaa i neprijatelja. U toj teskobi, kao u kakvoj krletci, nastao je nov ivot u plemenima i izmeu njih. Pre svega apsolutno nepoverenje prema svakome. Svi putnici po Albaniji saoptavaju sa koliko surevnjivosti ovi gortaci bde nad integritetom svoga atara i sa koliko nepoverenja i sumnje predusreu svakoga stranca, bojei se da nije doao da uzme neto od njihovih brda! Borba oko granica i ispaa poela je

da besni. Sa celim susedstvom u krvnoj osveti. Zatvoreni sa svih strana, pljaka je bila jo jedini spas ovih gortaka. I pljaka je postala njihovim glavnim izvorom ivota, a redovno zanimanje zasede, ucene putnika i trgovaca, otmica stoke, praeni ubistvima i ubistvima za ubistva, dobro organizovani pljakaki pohodi prema primorju ili u plodne krajeve na istoku. Sve nas to potsea na ono stanje u kome su se nalazila grka plemena u doba propadanja plemenske organizacije i za koje Engels veli: Stari rat plemena protiv plemena ve izvrgnut u sistematsku hajduiju na suvu i na moru za osvajanje stoke, roblja i blaga; ukratko bogatstvo se ceni i potuje kao najvee dobro, a stara plemenska organizacija se zloupotrebljava za opravdanje nasilne otmice bogatstava. ime se sada plemenska organizacija odrava? Od kako je preovladala privatna svojina zemlje sa proizvodnjom espapa, lanovi plemena su upueni da gledaju svoje dobro samo u svom privatnom gazdinstvu, zajedniki plemenski interes je suen, unutranje plemensko jedinstvo razoreno. Od toga trenutka plemena se javljaju kao celine samo prema tuim plemenima i prema susedstvu sa kojim su u stalnom neprijateljstvu i borbi. Plemenska organizacija se ne dri vie na unutranjem plemenskom jedinstvu, ve na stalnoj opasnosti spolja i neprekidnoj zategnutosti odnosa i borbi na svima stranama, borbi koja je zaista borba na ivot i smrt. Ali iza ove plemenske zajednice i sadanje krvne osvete kriju se sasvim drugi uslovi ivota. Ako je u cvetu plemenskoga ivota plemenska zajednica pruala svima lanovima obezbeen i jednak ivot, danas je svaki lan zajednice uivao onoliko sigurnosti i ugodnosti u ivotu u koliko je bio vei sopstvenik. Ako je ranije borba sa tuim plemenima bila u podjednakom interesu svih lanova, danas je ona poglavito u interesu onih iji je opstanak u plemenu osiguran, koji imaju stada za ispae i zemlje za obradu. Ako je ta borba ranije voena za zatitu i nepovrednost plemenskoga zemljita, danas se poglavito vodi zbog nedostatka zemljita. Ako je krvna osveta ranije bila sredstvo da se zatiti zajedniki plemenski interes, danas se ona javlja kao posledica neprestanoga meusobnoga trenja koje istie iz stenjenosti i nemanja uslova za ivot, kao posledica nemanja zajednikoga plemenskoga interesa, kao posledica dva velika zla: anarhije i bede. Narodna pesma veli: Travu iju, pa se s nama biju. Otuda je krvna osveta u mnogom prestala biti opta javna plemenska stvar i uzela na sebe najopasniju anarhistiku formu borbe svakoga protiv svakoga. Ima ljudi koji zbog dugovanja krvi probave vek na svojoj kuli, naikanoj pukarnicama, kao to ima porodica u kojima se odrasla muka glava apsolutno ne dri. Tom bednom stanju ovih gortaka Turska je uvala strau! Da bi plodne krajeve primorja i istoka zatitila od njihove pljake, ona je na izlazima iz klanaca postavljala vojnike posade, spreavala svaki prolaz i zatvarala im pristup na pazare. Ukupna slika je sada ovakva: svaki pojedinac zarobljen u svojoj kuli krvnom osvetom, svako pleme zarobljeno neprijateljstvom susjednih plemena, a sva ukupno, cela Severna Albanija, jedna prostrana tamnica na ijim kapijama straare turski vojnici. 3. Ekonomske prilike Albanci su isto zemljoradniki narod sa stoarstvom kao daleko pretenijom granom zanimanja. Sredstva za ivot oni dobijaju obradom zemlje a poglavito gajenjem stoke. Kako u pogledu proizvodnosti tako u pogledu savrenstva orua i naina rada postoji velika razlika izmeu zarobljenih severoalbanskih plemena i plodnih krajeva koje su Albanci kolonizirali ili onih na jugu, u primorju i oko reke Drima, Semene, Devola, kumbije i Mae u njihovom donjem toku. Ta granica se upravo poklapa sa granicom iflukog sistema. ifluci su pritisli sve one krajeve koji imaju dovoljno prirodnih uslova za rentabilan poljoprivredni rad; oni se prostiru do samih izlaza severoalbanskih klisura i klanaca a preko tih granica su vrlo retki, i to ih ima obino su svojina plemenskih dinasta, bogatijih ljudi ili katolikih crkava i mitropolija. Pod stegama plemenskih tradicija i pod nesnosnim teretom plemenskoga rata i krvne osvete, poljoprivredni rad se poglavito drao starih obiknutih oblika i naina koji stoje na stepenu najvee primitivnosti. Na putu kroz Albaniju gledao sam vrlo esto drvenu ralicu koja po samoj povrini drlja,

a mogu se proi itavi krajevi a da se ne vidi drugog useva osim kukuruza. O znaaju promene useva, ovde se izgleda, nita ne zna. Ako ih zapitamo zato ne seju druga ita osim kukuruza i mogu li ona da uspevaju, odgovaraju vam kako je tako taj svet nauio! Glavno bogatstvo ovih ljudi bilo je nekada u stoci. Stoka je vrlo rave rase. Koze su izgleda najrasprostranjenija domaa ivotinja ovih gortaka. A malo, upavo, uto, divlje govee, koje smo viali u oporima po albanskim brdima, kao da je prvi potomak staroga izumrloga tura, rodonaelnika naega domaega goveeta! Ali sa delenjem zemlje, prodiranjem novane privrede i optom nesigurnou stoke je svakim danom sve manje. Stoka je postala glavni predmet trgovine; sa njom se Albanac javlja na trgu; prodajom stoke dolazi do novca koji mu je potreban za kupnju ita, za plaanje interesa i krvnice. A kako severoalbanski krevi ne mogu da prue ni priblino dovoljnu koliinu ita za ishranu, novac je postao neminovno potreban za samo odranje ivota, i ovi gortaci su se poglavito stokom i pljakom branili od umiranja od gladi. Pored javne nesigurnosti i optega osiromaavanja glavni udar stoarstvu zadalo je zatvaranje izlaza na primorju i u ravnije i toplije predele. Pritisnuvi sve dobro zemljite begovski sistem je ostavio ovim gortacima da se od plemena do plemena kolju oko svake gudure, svake planine, svakoga kra, pa makar on ne vredeo ni sto groa. On im je sve vie zatvarao izlaze i stoci. A kako se stono bogatstvo ovih krajeva, bogatih u paama ali siromanih u livadama, zasnivalo na tome to se stoka preko zime sjavi s planine u primorje i toplije predele, kao to to rade i Kucovlasi sa Pindosa i po Makedoniji, to je politiko i privredno hapenje ovih plemena u njihovim krevima i planinama upropastilo stoarstvo kao glavni izvor materijalnoga ivota. Velika nasuna potreba za novcem, s jedne, i presuivanje izvora da se do novaca doe, s druge strane, uinili su da se razvije besprimerno straan zelenaki sistem. Po belekama mnogih putnika lihva se kree izmeu 40 i 60 od sto. Varoi su postale centri te trgovine novcem; one su zaduile i velikim interesima porobile okolinu tako da ovi ubogi avoli stalno snose svoje plodove rada u varoi, a iz njih se vraaju praznih aka. Kakva se beda u tim gnezdima slobode zacarila naslikao je vrlo ivo njihov najbolji poznavalac Marko Miljanov. O ivotu Kua, crnogorskog plemena koje je u najtenjem srodstvu sa albanskim plemenima i apsolutno na istom stupnju kulture i u istim prilikama, Marko Miljanov pie: to su imali svoje zemlje i kua po Nahiji i po Zeti, sve Turci prisvojie. Pazare im zatvorie. Svako oko Kua zarati -njima, jednako ko klanja ili se krsti. Tako i oni nikoga oko sebe nisu tedili: bili su, plenjivali, grabili, palili svakoga a nji' svako. Svaka ih je oskudica stjenjavala. Tako kad im najvea muka od gladi doe u zimu, kad nema nikakve zelene trave da se njome pomognu, brojili su koanje kupusa u zgrade (gradine) da vide mogu li -njime doekat' proljee, pa koji ne moe s kupusom, on kopa korijenje od raznijeh trava (gomulice, kauna, visibabe) ili skida koru kunovu i t. d. Od kila, od kozalca i kunovije kora najvie su pravili ljeb. Bukova kora nije valjala, no su ispod nje strugali i jeli mazgu.[5] Sasvim je razumljivo to ostali svet gladni Kui nisu ostavljali da na miru uiva svoja dobra. Kui su prosto zavisili od pljake i zato su mrzeli mir i redovno stanje u kojima taj izvor ivota presane. Miljanov veli o tom: Pritijenjeni mukama od gladi, Kui su eljeli boja, pa i kad ne bi ko nji' zadijeva, oni bi zadevicu traili, teke da pljakaju.... No koliko su god oni zli bili svakome, toliko je i njima svatko i tako su i' stjesnili, da su im i planinu neprijatelji pritisli da nie nisu imali od svoje planine, no su ljetovali u ijevo i Labednicu, e su ljudi zaboravili svoju muku, gledajui kako se ivotinja mui od gladi i ei (str. 109). Toj bedi ovih plemena odgovara uasna nerazvijenost njihovih kulturnih potreba, uopte nizak nivo ivota. ivei meu Albancima, Marko Miljanov je bio iznenaen ne toliko bedom u kojoj taj narod

ivi koliko lakoom sa kojom on tu bedu podnosi. I kako ponositi vojvoda, moda poslednji predstavnik srednjevekovnih ritera, nije mogao da prozre da se beda ivota ne ocrtava na dui i dranju ovih ljudi samo zbog nerazvijenosti njihovih potreba, on je ushien tom pojavom nazvao takvo dranje junakom siromatinom. Sretne li neko bedno obane, neto izmeu eljadeta i avola, pria Miljanov, mora se diviti kako se on sam sebe dopada da se s carem ne bi promijenio, ni mu se s puta uklonio da ga srete.[6] I drava koja poe da od ovih svojih sunja kupi hara nije mogla ni oekivati drugi odgovor nego to ga je redovno dobijala. ene su govorile svojim muevima: Ginite, ne podaraite se, ili dajte puke nama enama, puste vi ostale! A kada su Mladoturci naumili da sredstvima bez izbora saviju vrat ovih gortaka u jaram poreskih i vojnih nameta, onda je u okolini akovice za vreme arnautskoga pokreta 1908 pevana u narodu pesma: Budite milostivni, nevolja je velja,Ublaite albanski nesreni udes!Najbogatiji ima samo komadi zemlje,etiri ovce, etiri koze dri najbogatiji.Iz stene se malo hrane dobija, Sedam kua slui jedno ivine. Po vejavici i snegu nosi bez odmora Go i nag ovek svoj tovar; Puku uza se, samo soli s hlebom, Uvek mu preti smrtna opasnost! (tajnmec). U ostalim krajevima Albanije ekonomske prilike, kao to smo ve istakli, znatno su drukije. U tim krajevima Albanci ne uivaju u umskoj slobodi i ne nose ponosito puku kao gortak iz Severne Albanije, ali i ne trpe permanentnu glad. Kao ifije na begovskim dobrima oni imaju redovan posao, a dodirom sa susednim slovenskim stanovnitvom nauili su se pealbarstvu. Vrlo veliki broj Albanaca radi grube poslove, obino nosake i testerake, po varoima balkanskih drava, a iz nekih krajeva, kao to je to okolina Prizrena, u masama poinju odlaziti u Ameriku. Sve je to uinilo da se izmeu Albanaca u tim krajevima i njihovih slovenskih i drugih suseda esto puta ne primeava nikakva razlika ni u pogledu naina obrade zemlje kao ni u pogledu kulturnosti ivota. Ali u ekonomskom pogledu ti se krajevi razlikuju od Severne Albanije poglavito po begovskom sistemu. Taj prvorodni greh Turske, ini mi se najstranije je pogodio ba Albaniju. Na putu kroz Srednju Albaniju vidite, na jednoj strani, kue pripete uz samu stenu kao lastina gnezda i ljude gde ive u kru i vrleti u kojoj e se koza otisnuti, na drugoj strani, u plodnoj dolini Semene, Devola i kumbije itave ravnice pritiskao trnjak kroz koji je tee proi nego kroz neprijateljski streljaki stroj i u kome divlja svinja i zverinje caruje. Naselja vrlo retka. Retko posejana sela su obino oliena u desetak petnaest bednih ifiskih kua koje su prava suprotnost ponositim kamenim kulama severnih krajeva. Kada sam u selu iragi, izmeu Devola i kumbije, uao da razgledam gde taj svet ivi, naao sam se u pravim slepominim rupama: zidovi od trnja a planina nad selom; nikakva prozora; usred dana sam morao zapaliti sveu da vidim gde sam; o kakvom nametaju i redu ne moe biti ni rei. Prema ovim rupama ifiske kue Makedonije, u kojima se inae ogleda sva teina i nesnosnost begovskoga sistema, predstavljaju prave palate. A izgledu kua potpuno odgovara i izgled ljudi koji u njima stanuju. Po svojoj fizikoj onakaenosti i tupom blesavom izrazu lica ovi su prava suprotnost prema severnim gortacima ponosita stasa i otrih crta. U celoj Makedoniji nisam nigde dobio tako stranu sliku do koga stepena begovski sistem moe da upropasti svoje roblje. Po svemu izgleda da su ovi krajevi eldorado begovske eksploatacije. Vie feudala ima na desetine sela, a najvei feudalni sopstvenik na svetu, Abdul Hamid, imao je ba u svom kraju preko stotine svojih sela. Granice svojih feudalnih poseda oni su razmicali kako su hteli, jer nisu nailazili ni na kakav otpor, a potrebnu radnu snagu dobijali su iz planina sa kojih su gortaci beali od krvne osvete ili gladi. to bez ikakvih melioracija moe da se obrauje, oni su dali u obradu, a po prostranim ravnicama pod trnjem pasu im stada, i ako bi se uz male, vrlo male napore mogle pretvoriti u prave itnice. Verna slika pustonoga dejstva begovskoga feudalizma. 4. Karakter naroda i duhovni ivot Albanci su bez sumnje jedini narod u Evropi kod koga jo ivi plemenska organizacija, taj posle porodice prvi oblik ljudske zajednice uopte. Ko stvari istorijski posmatra, dovoljno je samo to pa da

za njega ne bude vie nikakve sumnje: da ovde imamo posla sa narodoin koji od svih naroda na Balkanu stoji na najniem stupnju razvitka i koga od ostaloga kulturnoga sveta razdvajaju itavi vekovi najbrega napretka i velikih drutvenih preobraaja. Ali primitivan ivot i nizak stupanj razvitka nije merilo sposobnosti za kulturni ivot i razvitak uopte, kao to se to u politikoj knjievnosti imperijalistike buroazije rado uzima. Jer, ako su neki narodi blagodarei povoljnim istorijskim prilikama, inili bre napretke od drugih, ako idu na elu ljudske civilizacije dokle drugi ostaju u primitivnom stanju, to ne daje pravo braniocima zavojevake kapitalistike politike da te zaostale, slabe, bezotporne narode smatraju za slabiju, nesposobniju, niu inferiornu rasu, da im odriu svaku kulturnu sposobnost i da ih oglauju za veitoga maloletnika kome je potrebno njihovo kulturno tutorstvo. Ta izobliena reakcionama odbrana kapitalistike zavojevake politike gubi iz vida da su kroz oblik plemenske drutvene zajednice i primitivna stanja proli svi kulturni narodi. Ali to naroito ne bi smeli gubiti iz vida predstavnici zavojevake buroazije balkanskih naroda koji jo nisu skinuli sa sebe vrlo vidne tragove nedavne plemenske organizacije. Da crnogorska plemena nisu mnogo odmakla arnautskim, to je video i lepo izneo najbolji poznavalac jednih i drugih, Marko Miljanov, savetujui svakom Srbinu: neka zna da nije muka s Albancima, ka to se tebi ini, da si ti daleko od njega, i on od tebe. Pa ipak Balkanicus i Dr. Vladan napisali su po jednu itavu knjigu sa oitom eljom da smode ovaj bedni albanski narod i da dokau njegovu nesposobnost za kulturan i nacionalan ivot.[7] Pojava tih dela zasluuje veu panju nego sama dela. U kapitalistikim dravama ta knjievnost je stara koliko i zavojevaka kapitalistika politika. Kada su interesi kapitalistikih klasa nalagali da evropske drave otponu politiku kolonijalnoga zarobljavanja, knjievnu pijacu je otpoela da plavi knjievnost a la spisi Balkanicus-a i Dra Vladana. U Austro-Ugarskoj je ta knjievnost narasla posle okupacije Bosne i Hercegovine i ispunjena je onom istom argumentacijom koju su u nas poeli unositi Balkanicus i Dr. Vladan. Ta argumentacija je istina drsko pljuvanje u lice zakonu razvitka u iju je mo buroaska nauka bezuslovno verovala i na kome je zasnovala svu svoju borbu sa plemstvom i crkvom, ali zar zavojevaka kolonijalna politika kapitalistike buroazije nije isto tako bezobzirno bacanje pod noge svih nacionalnih ideala o nezavisnosti, osloboenju i ujedinjenju? Pojava tih spisa ini eru u naoj knjievnosti kao to pohod srpske vojske na Albaniju ini eru u politici Srbije. Sa lica srpskoga naroda buroazija poinje svlaiti veo jedne potitene nacije koja se jedino uzda u mo nacionalnoga razvijanja. Gledite Balkanicus-a i Dra Vladana odgovara preivelom i davno oborenom kastinskom duhu u kome je plemstvo i svetenstvo nekada branilo svoje privilegije, dokazujui da je ono pozvano da upravlja sudbinom naroda zato to je od njega duhovno razvijenije. U borbi protiv privilegija buroazija je nekada znala na to odgovoriti: da su plemstvo i svetenstvo duhovno razvijeniji ne zato to su prirodno obdareniji ili bogom izabrani, ve zato sto su imali bolje prilike za umni rad, i da te prilike treba pruiti i ostalom narodu pa da se duhovno razvije. Danas ona, buroazija, odrie proletarijatu jednaka politika prava na osnovu istih davno odbaenih teorija koje je nekada plemstvo primenjivalo prema njoj i protiv kojih je ona dala svoje najjae ljude. Kada je buroazija takva prema svojoj brai, svojim sunarodnicima radnike klase i proletarizovanih narodnih masa, to se drugo od njenih predstavnika moe oekivati kada govore o Albancima? U cilju da dokau da taj narod kao rasa nema smisla za kulturan i samostalan ivot, oni sve ono to u primitivnosti toga naroda postoji predstavljaju ne kao izraz istorijskoga stupnja na kome se on nalazi i kroz koji su svi drugi narodi proli, ve kao izraz njegove rasinske nepodobnosti za kulturan razvitak uopte. Najpovrniji istorijski pogled na razvitak oveanstva pokazuje da je krvna osveta jedan oblik javne kazne, da je kao takva vladala kod svih naroda na stupnju plemenskoga ivota i ak se odravala prilino dugo posle toga, pa ipak se ona upotrebljavala protiv Albanaca kao dokaz neke uroene krvolonosti tih plemena. Kad to protiv njih istie Dr. Vladan, nazivajui ih repatim ljudima, zar neki Albanac ne bi imao prava da ga potseti kako je do skora Dalmatinka uvala krvavo rublje svoga mua i pokazujui ga sinu na krilu zaklinjala ga na krvnu osvetu? U istoj nameri Balkanicus prelistava sve mogue konverzacione leksikone, da bi naao to runiju ocenu karaktera Albanaca. Razni pisci i putnici predstavljaju nam Albanaca as kao oveka koji gine

za svoju re as kao oveka koji ubija drugoga iz puke koju od njega uzme da razgleda. Iz ivota aljana, jednoga netaknutoga gortakoga plemena, Miljanov nam saoptava ova dva karakteristina sluaja. Jednoga aljanina, povedena na gubilite, vezir zaustavi u trenutku kada je iskeeni Ciganin sa zamahnutim jataganom stajao iza njega, i zapita ga: Kazuj junaki, jesi li ti bio kad na ovaku muku? Albanac ree: Dva put su mi prijatelji doli u kuu, kad nijesam ljeba ima da i' dam, no su mi bez veere konaili; to je oboje bilo tee za mene od dananjega, jer e ovo dananje proj, a ono nee nikad.[8] Jednom drugom prilikom skadarski vezir je traio od svoga sluge, opet aljanina da mu izda svoje zemljake. Kako drukije nije uspeo, stavi ga na muke i dovede mu majku ne bi li se saalila i sina savetovala da uini veziru po volji. Majka e rei: Koljo! Koljo! uva' pamet i ast! Ne ali dvije uice krvi to e ti vezir prosut![9] Na drugoj strani poznati austrijski konzul Prohaska crta Albance na osnovu linih doivljaja u Ljumi kao najverolomniji narod. Naavi se pred tako protivurenim miljenjima Balkanicus-u nije bilo teko da se odlui, jer se upravo bio unapred odluio. Birajui izmeu Marka Miljanova i Prohaske, on je izabrao Prohasku. On nije uoio da su ta protivurena miljenja o karakteru Albanaca ba dokaz da se njihov drutveni ivot nalazi u prelaznoj fazi: plemena gube svoj stari moni uticaj a novi odnosi jo nisu isformirani. Ovo marksistiko posmatranje stvari Balkanicus-u nije nepoznato; na osnovu njega on je ponekad hteo i nama da oita poneku lekciju. Ali to gledite nije nikako zgodno za opravdanje reakcionarne politike buroazije, a u ovom sluaju specijalno izdalo bi tajnu o relativnoj istorijskoj vrednosti karakternih osobina ovih plemena i zavisnosti tih osobina od stupnja drutvenoga ivota. Kreui se u uskom krugu plemena, Albanci su iz te uske sredine dobili one karakterne osobine koje se kod njih najvie istiu: besa, pobratimstvo, gostoprimstvo, ponositost, astoljublje. Neto slino tome naao je i Morgan kod amerikih plemena Indijanaca, istiui da kod njih svako priznaje nesalomljivi oseaj nezavisnosti i lino dostojanstvo u dranju. Kao i kod Indijanaca i kod Albanaca su karakterne osobine edo prostote odnosa plemenskoga ivota. Od svih ispitivaa znamo da ovi ljudi ive zadovoljno sa minimumom materijalne i duhovne kulture, a poto su merila o ivotu isto tako skromna kao to je uska cela njihova sredina, to svako bedno obane moe biti opevano kao heroj, dika i ponos plemena i uzdignuto narodnim predanjem na najvii stepen asti i slave. U koliko je drutvena sredina nerazvijenija, u toliko se jae vidi svaka linost, ona stoji iznad celine, prati se svaki njen pokret, vidi se svako njeno delo i pamti se ako je ko dobra gosta dobro doekao, prijatelja osvetio ili pevajui saekao da mu turski jatagan skine glavu s ramena. A kao to ga narodno predanje die u nebesa za sve ono to mu se svidi, tako ga isto strogo i neumitno obara ako ne postupi po uobiajenom oekivanju. Pod tom stegom dri se zajednica. Ali kao to su iz plemenske zajednice ponikle, te karakterne osobine se sa plemenskom zajednicom i gube. Sa prodiranjem novane privrede, razvitkom proizvodnje espapa i grabei oko zemlje pleme gubi stari silni uticaj na delanje i miljenje svakoga pojedinca, i mesto prostih moralnih vrlina poinju zauzimati novi moralni pojmovi. Fridrih Engels lepo veli: Mo ovih prvobitnih zajednica morala je biti sruena ona je sruena. Ali ona je sruena uticajima koji nam se unapred pokazuju kao degradacija, kao pad u greh sa proste moralne visine staroga rodovskoga drutva. Novo, civilizovano, klasno drutvo osveeno je najniim instinktima: prostom pohlepnou, udnjom za uivanjem, prljavom sujetom, samoivom otmicom opte svojine; neklasno drutvo je potkopano i oboreno najgorim sredstvima: kraom, nasiljem, prevarom, izdajom.[10] Do koga je gde stepena stara drutvena organizacija postignuta novom, do toga je stepena izvren taj pad u greh, do toga su stepena iezle proste vrline plemenskoga morala. A kako je taj razvitak u raznim krajevima Albanije doao do razlinih taaka, otuda su i miljenja putnika i poznavalaca o karakternim osobinama Albanaca vrlo razlina. Ta razlika je dakle posledica promena koje trpi moral sa raspadanjem plemenske organizacije. Mogu, prema tome, imati pravo i oni koji su videli jedno, kao i oni koji su videli drugo; mogu imati pravo i Marko Miljanov i Prohaska. Ali nemaju prava ni oni koji na osnovu tih zapaanja crtaju Albance kao osobito simpatinu rasu, kao ni oni koji joj na osnovu toga spore pravo da bude u zajednici kulturnog sveta. Kako moralni pojmovi i line vrline tako i ceo duhovni ivot Albanaca nosi otisak plemenske organizacije i uskih granica upe. Balkanicus je obratio panju i na narodnu poeziju. Svaka narodna poezija se kree u granicama narodnoga iskustva, a narodno iskustvo Albanaca, kao i svih drugih

plemena, ogranieno je uskim vidokrugom plemenskoga ivota; kroz nju govore oseanja, elje i tenje ljudi iji se duhovni ivot ne moe da uzdigne iznad sredine u kojoj se oni kreu. Za potvrdu toga ni nemamo nikakve zbirke albanskih narodnih pesama, ali imamo zbirku pesama plemena Kui koje potvruju jo neto vie, naime da drukiji karakter nema ni poezija crnogorskih plemena. Sakupilii se, naprimer, Kui u jednoj mehani i, kao svi junaci, piju vino i ine dogovor za svoje veliko delo! Jedan e rei: Zna, Ivane, nije davno bilo, Kad nam na Kom Klimenti udrie, Posjekoe Radovia Grba, I bijele ovce plijenie, Nijesmo i' pukom osvetili... Ivan se reava na osvetu, nalazi dva sestria, dva Memedevia pa im veli: A Boga vi, dva mlada sestria, Jeste li mi eco, uodili Klimenake ovce i pastire, Kako emo njima udariti, Na to sestrii odgovaraju: Bijele smo uodili ovce, Bi se moglo njima udariti, No je strano u Cijevnu noi A kamo li izagnati ovce. Neka niko ne misli da je to sadraj samo jedne pesme; ne, kroz celu tu zbirku najradije se peva o podvizima pri otmici ovaca! A to samo pokazuje da su ta plemena preivela vekove u meusobnoj borbi oko svake planine, svake gudure, svakoga brava. Da li e Balkanicus na osnovu toga odrei i crnogorskim plemenima sposobnost da ive u samostalnoj dravi? Nasuprot tome naa narodna poezija nema niega zajednikoga sa tim duhovnim proizvodima doivotnih ovara, jer je ona proizvod naroda iji ivot nije bio ogranien plemenskom iskljuenou ni ispunjen pljakakom borbom za opstanak, a zatim to je ona ponikla na irokoj istorijskoj podlozi koju daje uspomena na nekadanji moan dravni ivot. Svaka umotvorina Albanaca imala je da se bori sa uskim plemenskim i lokalnim granicama. Preko tih granica njoj je bilo teko prenositi se, jer izmeu pojedinih plemena i upa nije bilo kulturne uzajamnosti. Ali i tu Balkanicus vodi stvar ad apsurdum kada tvrdi da Albanci nemaju pojma o njihovoj najvidnijoj istorijskoj linosti, Skender-begu, da su ga zaboravili i da o njemu nemaju nijednu pesmu. Ja za tim pesmama nisam naroito tragao, pa sam ipak za nekoliko dana bavljenja u Elbasanu saznao za jednu karakteristinu pesmu o Skender-begu, koja se ovako poinje: Od kuda ide, ti junak-kapetane? Sa vojne, sa planina Balkana. Da li ga zna, ti junak-kapetane, Albanskoga kralja Skender-bega, velikog imena?Ja ga bolje znam, s njim sam ratovao. On je dobar junak, za Albaniju je umro; Neprijatelje je jeo, sa nogu ih skidao, Tek kada je u grob legao, bili su ga slobodni. Revnost Balkanicus-ova u potcenjivanju albanskoga naroda kao rase ide dotle da istorijsku ulogu Skender-bega pripisuje njegovu poreklu od Srpkinje Vojislave! A do kakvih kurioznih protivurenosti dovode te davno preivele teorije, neka pokae ovaj primer. Jedan od najvaljanijih priznatih predstavnika srpske istorijske nauke, g. Jovan Tomi, iznosi u svojoj knjizi o Albancima: Da je od arnautskoga plemena Klimenta jedan deo doseljen u na Rudnik i dao nekoliko vrlo vienih linosti u narodnoj revoluciji 1804. Mi ne znamo na koga g. Tomi misli, ali se mnoga ispitivanja slau da je vo te revolucije, rodonaelnik dinastije Karaorevia, Kara-ore Petrovi, albanskoga porekla!
_______________________________________________________________ [1] Vid. Fra. Lovro Mihaevi. Po Albaniji. Dojmovi s puta. Str. 2124. [2] Vid. O Arnautima. Pismo od M. . Borba god. 1912. Br. 15. [3] Vid. Friedrich Engels, Ursprung der Familie, des Privateigenthums und des Staats. S. 78. O krvnoj osveti kod Albanaca Mihaevi veli: ,,Krvna se osveta ne smije zaboraviti, ona se mora, htio ne htio, osvetiti... Ubojica, da se bar za neko vrijeme ouva od krvne osvete, mora ostaviti svoju kuu i seliti u drugo selo. Ali roaci ubijenoga imaju pravo ubiti ne samo ba ubojicu, nego i ma koga mukarca iz njegove kue i iz njegove svojte, a i pored toga uvijek ostaje dunost ubiti ubojicu. Pa budui osveta osvetu izaziva, to se dogaa, da se gomila krv na krv, te se ubijaju, da itave porodice ostaju bez muke glave i tako utrnu. Osveta traje do pet, deset, dvadeset, pa gde i vie od pedeset godina. Krvna osveta se izbjegava plaanjem ili pratanjem. Sastanu se predstavnici jedne i druge strane, dvanaest ili vie, u kui ubice na zbor na kome dogaaj raspravljaju. Ako se sporazum postigne, uvode ubicu vezanih oiju i ruku, pa zovnu uvreenoga da mu oprosti i

u znak toga odrei oi i ruke. Drugi nain izmirenja je ovakav. Ubica ode u pratnji dva tri prijatelja kui uvreenoga i vezanih ruku pada pred njim na koljena i moli za oprotaj. U znak pratanja uvreeni mu odrei ruke i vodi ga u kuu na ast. (Po Albaniji, str. 103105.) [4] Vid. ivot i obiaji Albanaca. Str. 47. [5] Vid. Vojvoda Marko Miljanov: Pleme Kui u narodnoj prii i pjesmi. Str. 105 i 106. [6] Vid. Voj. Marko Miljanov: ivot i obiaji Albanaca. Str. 15. [7] Stojan Proti (pseudonim Balcanicus): Albanski problem i Srbija i Austro-Ugarska. Str. 111. Dr. Vladan Dorevi: Arnauti i Velike Sile. Str. 188. [8] Vid. Marko Miljanov: ivot i obiaji Albanaca. Str. 10. [9] Isto djelo. Str. 32. [10] Vid. Fr. Engels: Ursprung der Familie. Str. 92. Marko Miljanov navodi za crnogorsko pleme Kua ovaj karakteristian sluaj. Kada je jednom prilikom skadarski vezir poslao pare za potkupljenje Kua, neko upita nekoga Ola Pranova: Oe li, striko Ole, izdat' Drekalovie? Ne, tako mi due. Ada oe li da ti dadem pulju (para)? Ou tako mi due.

II Autonomija Albanije
1. Pojava pokreta za autonomiju Turska vladavina na Balkanskom poluostrvu izala je iz vojnike pobede, a docnije se odravala poglavito na feudalnom gospodarstvu. Blagodarei tome celokupno dravno ureenje Turskoga Carstva nosilo je preteno vojniko-feudalni karakter. Unato svima reformnim pokretima i pokuajima Turska je taj karakter sauvala do dananjega dana. Na svoje vojniko zavojevako poreklo ona podsea i svoju feudalnu unutranjicu ona pokazuje i nainom uprave, i administrativnom podelom, i vojnom organizacijom, i poreskim sistemom, i ureenjem kole, i nadlenostima crkve i skoro svima ostalim javnim ustanovama i funkcijama. Kao spoljanji vidan izraz takvoga reda stvari vidimo u Turskoj krajem XVIII i poetkom XIX veka itav niz autonomnih oblasti i privilegije koje, posmatrane sa jednoga viega istorijskoga gledita, nisu bile nita drugo no posledica feudalnoga ravnoga ureenja. Kao to se u feudalnom privrednom sistemu ifluci reaju jedan do drugoga, granie jedan sa drugim, ali jedan prema drugom i svaki prema privrednom organizmu ine potpuno zasebne oblasti, neku vrstu drave u dravi, tako isto u feudalnom dravnom ureenju drava nije organska celina ve prost agregat pojedinih oblasti. Sa Turskom dravom ove oblasti su bile vezane prosto mehanikim vezama vojniko-upravne prirode koje su se oliavale u jednom pai na elu cele oblasti, nekom garnizonu ili panduru u varoi, spahiji i kadiji. Oduzmite ma koju od ovih funkcija, zamislite da je ma iz kakvoga razloga bilo nemogue uvesti je, dobijate ve neku vrstu autonomne oblasti koja ivi svojim samostalnim unutranjim ivotom i pamti da pripada Turskoj samo po izvesnoj sumi poreza koji otsekom plaa i po odreenoj vojnikoj obavezi. Krajem XVIII veka takvih autonomnih oblasti bilo je puno Balkansko poluostrvo.[1] Ali po autonomnim privilegijama najvanija je planinska oblast od Crne Gore, preko Severne i Srednje Albanije, Pindosa, Olimpa do Svete Gore. U ovom siromanom i teko pristupanom planinskom pojasu, koji odvaja Adriju od plodnih kotlina Stare Srbije i Makedonije, mnoga mesta i mnoga plemena uivala su kroz itave vekove vrlo prostrana autonomna prava. Ni u vreme svoje najvee moi Turska nije uspevala da ih podvrgne svojoj neposrednoj upravi, ve se zadovoljavala prostim priznanjem njene vlasti i obavezama u danku ili vojnicima ili u jednom i drugom. Autonomne privilegije albanskih i crnogorskih plemena u gorama Severne Albanije bile su svele vezu izmeu ovih plemena i drave gotovo iskljuivo na obaveze vojnikoga pomaganja. Ne samo to su plemena bila sauvala punu samostalnost plemenskoga ivota sa plemenskim sudom i plemenskim uobiajenim pravom, ve su kao vrlo vidljive znake nezavisnosti prema dravi i plemenske

autonomije uivala pravo: da mesto turskih vlasti plemenom upravljaju plemenske stareine i da ne plaaju nikom nita. Tenja ovih plemena da sama sobom upravljaju i da nikom nita ne plaaju mora biti svakom jasna i prirodna; ali to su u toj svojoj tenji prolazila moe se, izgleda, objasniti jedino uasnom nesrazmerom izmeu rtava koje je dranje ovih plemena u pokornosti iziskivalo i dobiti koja se od toga mogla oekivati. Takve odnose prema Turskoj dravi sauvala su albanska plemena sve do 19. veka, pa i za prvih nekoliko desetina godina toga veka. Jo i danas se u Albaniji uva uspomena na to doba nezavisnosti Albanije, doba kada je svako pleme ivelo slobodno pod svojim plemenskim stareinom, kada nije podnosilo nikakva haraa i kada je jedina obaveza prema dravi bila u vojnoj slubi, i to opet sa odreenim brojem vojnika i pod barjakom svoga plemena. Ali ovaj pogled na ranije odnose albanskih plemena prema Turskoj za nas je vrlo vaan za objanjenje docnijih pokreta za autonomijom. Jer kao to nikakav pokret ne mie izvan svoje istorije, tako su se i albanski pokreti i tenje za autonomijom naslanjali na ove istorijske autonomne odnose, od njih pozajmljivali svoje zahteve, njih smatrali za svoj ideal. Bar to je prilikom svih pokreta za autonomijom lebdelo pred oima severo-albanskih plemena i narodne mase. I kada je Turska, traei naina da stalno opadanje carstva sprei, poela sprovoditi puniju centralizaciju u dravnoj upravi, ona nije vie ostavljala ni albanska plemena da po svojim starim privilegijama ive u svojim gorama kao neka drava u dravi. Na mesto njihovih plemenskih stareina ona je poela postavljati svoje inovnike, na mesto plemenskih sudova svoje sudije, traei od njih i porez i rekrute. Sukob je bio neibean i ovi gortaci borili su se na ivot i smrt da sauvaju svoju plemensku autonomiju. Pokret za autonomijom uzleteo je do najvie take organizovanjem Albanske lige koja je osnovana 1878. U trenutku kada se delegat Turske na Berlinskom kongresu, Mehmed Ali-paa, alio na povlastice i izuzetna prava albanskih plemena, u Prizrenu su predstavnici iz cele Albanije drali opti zbor, izabrali centralni odbor i na javnom zboru 5. juna traili: 4) da Liga svim silama poradi da se Arnautima vrati samostalnost koja im je pre sto i vie godina oduzeta, to jest da im se vie ne alju inovnici iz Carigrada i da ih ne postavlja vie Sultan i Porta, ve da ih oni sami izmeu sebe biraju i 5.) da sultan ne trai vie od njih rekruta i poreza.[2] Kao to se vidi, zahtevi Albanske lige poklapaju se sa autonomnim plemenskim privilegijama iz ranijega doba. Nije teko uoiti da je borba protiv plaanja poreza bila poglavito u interesu imunih zadruga, begova i plemenskih stareina i dinasta. Isto tako je i plemenska autonomija imala naroitoga znaaja samo za one elemente ija je egzistencija u plemenu bila obezbeena. Ali u toj borbi ti elementi uivaju najpuniju potporu plemenske parije, osirotele i ogladnele mase koja je inila glavnu snagu svih albanskih pokreta. Ta masa je traila plemensku autonomiju, prvo to je bila pod uticajem patrijarhalne odanosti prema uticajnom elementu u plemenu, drugo, to je ona u uticaju sa strane i ruenju njene plemenske organizacije gledala uzrok svoj bedi i teskobi ivota koja je sa prodiranjem novane privrede zavladala. Ali jo na prvom sastanku Lige, u Prizrenu 1878, izmeu predstavnika sa Severa i predstavnika sa Juga pojavila se osnovna razlika u shvatanju autonomije Albanije. Dokle su predstavnici primitivnih severoalbanskih plemena bili zadovoljni ako im se povrate preanje plemenske privilegije, predstavnici sa Juga su traili potpuno samostalnu Albaniju, ne priznajui sultansku vlast ni u kojoj formi. Ta se razlika javlja skoro na svima docnijim sastancima Lige, pri emu su, kao to emo videti, socijalno razvijenija Srednja i Juna Albanija bile jemstvo da se pokret za autonomiju Albanije ne sahrani pod reakcionarnim tenjama primitivnih plemena sa Severa. Pobeda tenja naprednijega Juga dola je neoekivano brzo. Posle dve godine, 1880, na trodnevnom dogovoru u Skadru predstavnika Albanaca, i muhamedanaca i katolika, primljeni su ovi zahtevi: Mi molimo milostivog Sultana: 1, da nam dade unutranju autonomiju, koja bi obuhvatala sve

albanske zemlje; 2, da Visoka Porta potvrdi kneza koga izberemo s naslednim pravima; 3, da odredi koliinu danka koju smo gotovi plaati svake godine gospodaru; 4, da odredi broj pomone vojske koju emo rado dati Sultanu u sluaju kad Turska zarati sa inostranim dravama; 5, da u zamenu za to ukloni sve otomanske trupe iz gradova i utvrenih fortica iz nae domovine; 6, da se odnoaji nai prema Porti odravaju posredovanjem albanskog predstavnika u Carigradu; 7, da se svi otomanski inovnici koji nisu od nae narodnosti zamene inovnicima domorodcima, koje e knez postaviti.[3] S kongresa se otilo pravo na posao i u toku jednoga do dva meseca cela Severna Albanija sa glavnim mestima Skadrom, Prizrenom, akovicom, Pei i Pritinom bila je oiena od turske vlasti i vojnikih garnizona. Albanija je imala jedan opti revolucionaran prevrat. Zahtevi skadarskoga dogovora su karakteristini jo i po tome to odgovaraju potpuno onim zahtevima koji su pre jednoga veka isticani u toku istorijskoga postajanja nezavisnih kneevina Vlake i Moldavije, Srbije i drugih balkanskih dravica. ta vie oni su radikalniji od zahteva srpskoga narodnoga pokreta za autonomijom 1793 i 1804, a u svima glavnim takama poklapaju se sa srpskim zahtevima, istaknutim na skuptini u Kragujevcu 1. januara kritine 1813 godine. Kada ovo predoavamo srpskim piscima i politiarima koji o Albancima vole da stvaraju iluziju potrebnu za opravdanje zvanine politike, mi ne gubimo iz vida ni veliku razliku izmeu jednoga i drugoga narodnoga pokreta. Na narodni pokret za oslobodenje od turske vladavine imao je revolucionaran karakter, jer su nosilac pokreta bile iroke seoske mase srpskoga naroda koje su stajale u najotrijoj klasnoj suprotnosti sa turskim spahijama kao politikim i ekonomskim gospodarima u isto vreme. Meutim kao nosioci albanskoga pokreta za autonomijom javljaju se gornji slojevi, istaknuti pojedinci i duhovno razvijeniji sunarodnici iz Italije, Carigrada i sa Juga. Ekonomska suprotnost izmeu begova i njihovih robova nije ni ovde, kao ni u Bosni, mogla dati snage nacionalnom pokretu zbog toga to su ti begovi obino pomuslomanjeni Albanci. Ma da se u doba postanka Albanske lige raunalo na zajedniku akciju Albanaca sa hrianima, dogaaji su je jo u poetku onemoguili. Jedan italijansko-albanski odbor, obrazovan u Milanu 1876, obeava pozvati hrabru brau u Makedoniji, Epiru i Albaniji da prue ruku Jugoslovenima protiv svoga optega ugnjetaa. A dotle upravlja bratski pozdrav i pohvalu velikodunom slovenskom narodu. Ali naskoro zatim Albanci su se nali izmeu ekia i nakovnja, izmeu Turske protiv ijeg jarma su se borili i balkanskih dravica koje su im nosile nov jaram. Srbija zlostavlja i progoni albansko naselje iz etiri zadobivena okruga, Crna Gora nadire sa severa u srce severoalbanskih plemena a Grka trai izvesne oblasti na Jugu. Postala u stvari radi otpora protiv turske vlasti, Albanska liga se morala odmah od osnivanja boriti na dva fronta: i protiv suseda koji su albanska plemena vreali, i protiv turske vlasti koja ih je stenjavala. Borba za odbranu od suseda najvie je pridonela naglom irenju Lige, ali ona je otvorila vrata carigradskim gospodarima da je zloupotrebe za svoje sporove sa hrianskim dravicama. A kada je svoje sporove sa balkanskim dravicama uz posredovanje Evrope raspravila, Porta je Ligu na krvav i muki nain uguila, ali izmeu Albanaca i hriana u Turskoj nastaje doba nacionalne mrnje i neprijateljstva. 2. Sever i Jug: Gege i Toske U politikim razlikama izmeu predstavnika Severa i Juga, izmeu Gega i Toska, ogleda se razlika u privrednoj i socijalnoj razvijenosti Severne i June Albanije; a razlika u nainu shvatanja sredstava i ciljeva autonomnoga pokreta samo je izraz razlike koja u pogledu miljenja i tenja postoji izmeu predstavnika plemena i predstavnika klase. Nacija nije samo prirodna ve i kulturna zajednica, kao to je prosto i jasno rekao Oto Bauer.[4] Da se razlina plemena koja su recimo jednoga istoga porekla, priblie jedan drugom, duhovno i politiki srode, kao to to vidimo kod jednoga naroda, potrebno je da ta plemena ive pod uzajamnim dejstvom zajednikog kulturnog ivota. to god je kod nekih plemena taj zajedniki ivot nerazvijeniji, to je plemenska otuenost vea i iskljuivost jaa, u toliko se manje osea uticaj onih tendencija koje ta plemena treba da sliju u jednu nacionalnu celinu. ta vie, ako svako pleme i svaka pokrajina ive svojim zasebnim ivotom, bez dodira i uzajamnosti, tada ne samo to se izmeu njih ne vri poznato

izjednaavanje i pribliavanje, ve biva obrnuto: svako se pleme na svojoj uskoj osnovici jo vie specijalizira i udaljava od ostalih plemena. Prouavajui makedonsko slovensko naselje prof. Cviji je zapazio od kotline do kotline, od oblasti do oblasti, vrlo vidne tragove specijaliziranja, udaljavanja u toku razvitka. Koliko je pak taj zakon specijaliziranja bio jak kod albanskih plemena koja su ivela skoro izvan svake kulturne zajednice? Silan uticaj toga zakona osea se na svakom koraku. Samo je jedna strana plemenska otuenost mogla stvoriti toliko nareja koliko ima plemena, a Toske sa Juga i Gege sa Severa teko se meu sobom mogu ikako razumeti. Razdrobljenost ivota na plemenske i pokrajinske rejone bila je osnov za stvaranje dananje religiozne razdeljenosti albanskoga stanovnitva. Toj religioznoj razdeljenosti odgovara politika pocepanost, upravo od plemena do plemena i od pokrajine do pokrajine delali su i delaju najrazliniji strani politiki uticaji. Prema tome, razlike u jeziku, u religiji, u politikim tenjama i uticajima i t. d. jesu ogledalo plemenske otuenosti i nemanja uzajamnosti i saobraaja u ivotu Albanaca. Ali daje li to za pravo onima koji na osnovu toga stanja stvari odriu Albancima svaku sposobnost da u budunosti dadu drukije rezultate? Pre svega je potrebno raistiti sa jednom naunom lai koja nam se od pohoda srpske vojske u Albaniju na hiljadu naina namee, ma da je u nauci odavno otila u staru gvouriju. Elementa koji ine naciju nacijom i faktore koji odreuju uslove zajednikoga dravnoga ivota nijedan ozbiljan ovek ne iznalazi danas merenjem lobanja i prouavanjem rasa, ve ih odreuje istorija i sociologija. Treba zagledati u ivot toga naroda i ralaniti njegove socijalne odnose i ustanove! Tada emo videti sa kakvim preprekama formiranje autonomne Albanije ima da rauna, ali emo videti tako isto da ivot ne prestaje na granicama Albanije, da istorija nije ni o Albancima rekla svoju poslednju re. Mi smo ve istakli kako predstavnici primitivnih severoalbanskih plemena imaju sasvim drugojaije pojmove o autonomnom pokretu od trgovaca i begova sa Juga. I dokle protivnici Albanaca smatraju da je to samo jedan dokaz vie o slabosti celoga pokreta, mi u toj razlici, naprotiv, gledamo kako misao o autonomiji sazreva, kako se odluuju pogledi kojima pripada budunost od reakcionarnih, primitivnih forama prolosti, kako se poinje izlaziti iz uskih okvira plemenskih potreba i shvatanja. aljaninu, Gau ili Krasniu sa Severa izgleda pitanje njegove plemenske autonomije jedino i najkrupnije pitanje, jer se jo uvek ceo njegov ivot obavlja u granicama plemena, dokle to reenje nije nikakvo reenje za bega ili itarskoga ili stoarskoga trgovca ili njihov na strani kolovani podmladak sa Juga. Dokle predstavnici primitivnih plemena sa Severa oseaju da je svaki od njih sam sebi dovoljan i gledaju u pokretu samo sredstvo za sprovoenje plemenske autonomije i za uvrenje svoga gospodarstva, dotle su se begovi sa Juga ve poeli oseati kao klasa, gledajui u pokretu sredstvo da svoju klasnu vladavinu vide jednoga dana rasprostranjenu na celu Albaniju. Severoalbanska plemena shvataju autonomni pokret kao tenju za obnavljanje starih plemenskih autonomnih privilegija; oni su vatreni privrenici preivelih privilegija kao to su i plemenske organizacije uopte preivele svoje; a kako su te tenje nesaglasne sa modernim drutvenim razvitkom i nemogue u modernoj dravi, one su reakcionarne i osuene na propast. Ali izmeu Severa i Juga ne postoji razlika samo u shvatanju autonomije ve i u dranju i delanju za autonomiju. Dokle su planinci sa Severa pokretni, uvek gotovi na ustanak, buntari, dotle su Tuske s Juga neka vrsta teoretiara albanskoga autonomnoga pokreta. Planinci sa Severa, Gege, nalaze se tako rei stalno pod orujem, u mo oruja jedino se uzdaju i veruju da zadobijanje prava na noenje oruja znai to i zadobijanje svih ostalih prava. Junjaci, meutim, izali su iz toga stanja kada je pleme to i svet a puka najvei amanet. Njihovi imuniji redovi, naroito trgovci i begovi, odbijaju rekrute Porti, ali bi eleli svoju vojsku, odbijaju inovnike iz Carigrada, ali bi hteli svoje inovnike; odbijajui tursku vlast oni ne ele povratak u staro stanje plemenske izolovanosti i anarhije ve organizaciju autonomne Albanije, u kojoj bi turska vlast bila zamenjena njihovom klasnom. Juna i Srednja Albanija su dakle pravi nosilac modernoga pokreta za autonomiju Albanije. Iz tih junih krajeva, kao iz Vandeje albanskoga nacionalizma, potekli su i prvi zahtevi za albansku azbuku i za kolu. Dok plemenske voe na Severu jo uvek cene svoju mo po broju naoruanih momaka, dotle

Toske na Jugu otvaraju kole, izdaju listove i tampaju knjige na albanskom jeziku. Posle uguenja Lige 1881. Porta je bila mnogo stroija prema Albancima iz junih krajeva nego iz severnih i oterala je iz njih u progonstvo u Malu Aziju preko 1000 i nekoliko stotina porodica. Jo tada su carigradski gospodari uviali da im sa Juga preti vea opasnost, i sa razlogom.[5] Jer dok su severoalbanska plemena bila u stalnom sporu sa Portom, diui esto puta itave bune za promenu jednoga inovnika, dotle se u Junoj i Srednjoj Albaniji tiho vrio proces nacionalnoga pribiranja. Po obavetenjima koje sam dobio u Elbasanu pred balkanske dogaaje izlazilo je u tim krajevima nekoliko albanskih listova, meu kojima su Tomori (po planini Tomoru) u Elbasanu, Bakim (Jedinstvo) u Bitolju, Kora u Kori, im (Buenje) u Janjini i. t. d. Bilo je otvoreno oko stotinu albanskih kola, meu kojima je bila i uiteljska kola u Elbasanu sa 200 aka. Knjige su na albanskom jeziku sa latinskom azbukom. I u Albaniji, kao i u Makedoniji, religija ima toliko moan uticaj da se i partijska grupisanja vre na religioznoj osnovi. Izrazito religiozne partije su muhamedanska, ortodoksna i katolika, od kojih prva ima za devizu: ko je muhamedanac neka je u Turskoj, druga izraava uticaj Grka a trea Austrije i Italije. Ali najbolje izglede ima nacionalna partija koja je istakla kao cilj pripremanje albanskoga naroda za nacionalnu revoluciju. Traei pristalice meu Albancima svih vera ona se uporno bori protiv religiozne iskljuivosti koja je jo uvek tolika da selo jedne vere prema selu druge vere nije pokazivalo za vreme okupatorskoga reima srpske vojske skoro nikakva sauea u sudbini, ta vie da vode meu sobom itave verske ratove. U toj borbi poniklo je vie pesama, u kojima su karakteristine ove strofe: Dole tamnica, dole glupost, to ih upotrebljavaju nai neprijatelji: Jedni u crkvi, drugi u damiji Mi smo braa, ne mogu nas deliti. Ili: Vi Albanci, vas dele na dvadeset sekta, Hoe da vas zavode. Jedan veli imam veru, drugi din, Jedan veli Turin sam, drugi Latin,[6] Neki se zovu Slovenima, drugi Grcima,Meutim ste svi braa, bre sirotinjo. Sve nas to podsea na doba koje je Evropa preivela u XV, XVI i XVII veku i fina Bauerova crtanja istonjakih revolucija[7] pala su nam na um u trenutku kada smo se u Elbasanu o ovom pokretu raspitivali. Traei dodira sa predstavnicima toga pokreta sreli smo se sa otresitijim begovima, bogatim trgovcima i predstavnicima turskog inovnitva albanskoga porekla, koje je pod Abdul Hamidom teralo karijeru ak do poloaja paa a sada predstavlja neku vrstu albanske aristokratije kojoj su Mladoturci dali dovoljno vremena da se zanima narodnim stvarima! Ona je odravala vezu sa svojim mnogobrojnim kolegama u Carigradu i na strani, jednim svetom koji je as u ljubavi sultanskoj as u njegovoj tamnici iji je najpriznatiji predstavnik predsednik privremene vlade Ismail Kemal. kolovani podmladak ovih redova pije vino i kritikuje Muhamedovo uenje, bori se protiv nesnosnih religioznih stega osnivanjem novih sekta a protiv politike beznaajnosti propovedanjem autonomne Albanije. Otuda je najrasprostranjenija i najvra verska organizacija u Albaniji, takozvano bektatvo, u isto vreme najodluniji nosilac albanskoga nacionalizma. Prema ovom pokretu na Jugu Mladoturci su u poetku bili tolerantni. Ali u koliko je ceo pokret sve vie dobijao nacionalan karakter, u toliko su se i Mladoturci prema njemu pokazivali sve otvorenijim i nepomirljivijim neprijateljima. U to doba padaju i one krvave vojne ekspedicije na Severnu Albaniju, kojima je bio cilj da se severoalbanska plemena konano saviju u jaram turske dravne vlasti, ekspedicije koje su izazvale itav niz albanskih ustanaka. Istorijski znaaj ovih ustanaka i krvavih borbi na Severu za pitanje koje ovde pretresamo bio je u tome to je vaspostavljena veza izmeu Severa i Juga, Gega i Toska. Junjaci su poeli uviati dragocenu vrednost materijalne, fizike snage koju severna plemena predstavljaju, starajui se da ih uvuku u slubu zajednikom pokretu ija bi glava bila na Jugu. Onaj koji je krenuo mase i progurao preko Stare Srbije i uao u Skoplje bila su i sada plemena sa Severa, ali ovoga puta ona su bila u vezi sa predstavnicima pokreta na Jugu, koji su ve poeli frakcionisanost u turskom parlamentu

iskoritavati za svoje politike zahteve. Sporazum izmeu jednih i drugih olakavali su sada krajevi istono od severoalbanskih kreva, iji su se stanovnici iselili sa prvobitne plemenske baze i iupali iz plemenskih okvira koji i sada okivaju njihovu brau to su ostala na plemenskom ognjitu, a dodirima sa slovenskim susedima ti su stanovnici postali ve sposobniji da albanski pokret shvate sa irega nacionalnoga gledita. Takvo je bilo stanje pokreta u Albaniji kada su vojske balkanskih dravica prele granice Turske. 3. Izgledi u budunosti Samostalan pokret Albanaca je balkanskim dogaajima preseen i Albanija, blagodarei u prvom redu zavojevakim apetitima balkanskih dravica, postala je balkanskom predstraom dveju velikih evropskih sila, Austro-Ugarske i Italije. Dalja sudbina Albanije postala je posle Londonske Konferencije stvar Evrope. Ali ma kakva odluka Londonske Konferencije bila izvedena, ustanova autonomne Albanije imae za albanski narod znaaj jedne politike revolucije, pod ijim uticajem e stari odnosi i navike ivota pretrpeti vratolomne brze promene. Toj novoj tobonjoj dravi mi neemo da proriemo sudbinu. Ona e nesumnjivo imati da se nosi sa veim tekoama nego to su bile duge i teke poroajne muke od kojih jo uvek pati. Ona e imati da se nosi i sa prolou i sa budunou. Prva joj je ostavila u naslee: na Severu plemensku primitivnost i iskljuivost, na Jugu feudalni sistem krajnje nepodnoljivosti, a i na Severu i na Jugu neprosveenost narodnih masa, versku pocepanost i zatucanost, politiku razdrobljenost, odsustvo svakoga saobraaja meu plemenima i pokrajinama, nemanje nikakva optega centra koji bi davao ivotu odreden pravac. Ovim nezgodama koje su dezorganizovale ivot u Albaniji pridruie se u budunosti ne manje dezorganizatorski uticaji stranih prijatelja, o kojima iskustvo ostalih balkanskih dravica nije malo. U borbi sa tim unutranjim i spoljanjim nezgodama narodne mase treba da budu onaj nepresuni izvor novih sila i sredstava. A narodne mase ba i jesu te koje se ne vide iza patrijarhalnoga autoriteta plemenskih voa i ispod bezdune eksploatacije feudalnih gospodara. U dosadanjim dogaajima i pokretima one su uestvovale kao obina orua autoritativnih plemenskih dinasta ili begovske kaste. Oni nisu lanovi toga pokreta kao to jo nisu ni lanovi jedne albanske nacije. Oni su samo lanovi plemena ili robovi feudalnih gospodara. Nacija koju danas vidimo kod Albanaca da se stvara, da postaje, to je nacija jedne kaste, a nacionalna svest odgovara socijalnom poloaju begova i njihovoga kolovanog podmlatka. Da bi pitanje Albanije prestalo biti iskljuivo stvar jedne kaste i pojedinaca i postalo brigom iroke narodne mase, Albanija bi trebala da dobije svoju naciju, svoje graane. Ona bi ih mogla dobiti sama onim putem kojim su ih dobijali svi narodi u doba svoga nacionalnoga postajanja, naime: uzdizanjem narodnih masa do kulturne zajednice, do ueca u javnom ivotu, do meusobnoga saobraaja. Pored uvlaenja plemena u zajedniki narodni ivot, to trai pre svega unitenje feudalnoga sistema svojine i osloboenje seljaka. Ali to i jeste ba ono to dananji albanski patrioti ne misle da uine. Sa narodnom masom oni ne raunaju. O njoj begovska kasta i njen bezbrini podmladak govori kao o mranoj masi bez svesti i razumevanja. U Elbasanu mi je jedan inteligentan bej na postavljeno pitanje odluno odgovorio: kako ustav i parlamentarizam nisu za Albaniju ve neto nalik na bojarski sistem u Rumuniji! Istiui Rumuniju za ugled i u pitanju za koji mu je izvesno trebao drugi primer, elbasanski bej i pristalica nacionalnoga pokreta je oigledno pokazao da on o politikom reimu ne moe da govori a da ne misli na begovski sistem! Nosilac naprednih pogleda na politika i privredna pitanja mogao bi biti samo graanski elemenat, a on je u albanskoj primitivnosti jo uvek vrlo slabo razvijen. U albanskim varoima stanovnitvo je puka sirotinja sa vie ili manje begova, trgovaca i sitnih zanatlija. Begovi su jo uvek glavni predstavnici bogatstva i ugleda. Oni provode vreme vrlo frivolno, po modusima svih mesta u koja je

evropska kultura ula sa svojim prtljagom napred. A varo u kojoj kula age i bega visoko stri iznad skromnih krovia zanatlija i trgovaca, ne moe da bude nosilac nacionalne kulture i politikoga napretka, kao to su to bile varoi dananjih kulturnih drava. Tek sa jaim poletom moderne privrede albanske varoi e postati pravi nosioci napretka. To su samo nekoliko napomena o drutvenim prilikama kod Albanaca. Nama uostalom i nije cilj da ih izlaemo, ve da, ukazujui na njih, pokaemo da Albanija, i ovako zaostala i primitivna kakva je, ne stoji ni izvan sveta ni izvan istorije i da pokreti i borbe u njoj nisu ni pobuna divljaka protiv civilizacije, kao to predstavljaju jedni, ni plod tumaranja i namera tuih agenata, kao to predstavljaju drugi. Ti pokreti i borbe su pripremljeni i uslovljeni optim promenama u drutvenim odnosima i uslovima ivota u Albaniji, koje su u svoje vreme davale sline borbe i pokrete i u drugih naroda. Ako su oblici i ciljevi tih borbi jo vrlo nerazvijeni, znai li to da Arnautin nita drugo ne eli, nita drugo ne zasluuje i nita drugo ne moe imati nego to ima sada? Zar moe neko tvrditi da feudalni rob ne eli da se oslobodi ropstva i da sam uiva plodove svoga rada? Po povlaenju srpskih trupa nastale su u Srednjoj Albaniji velike meusobne borbe, a one nisu bile, kao to je naa tampa objavljivala, izraz plemenske i religiozne netrpeljivosti ve pobuna feudalnih robova, ifija, protiv pokuaja aga i begova da za vreme okupatorskoga reima nagomilane feudalne obaveze likvidiraju i restauriraju stanje pre okupacije. Takav je narodni materijal koji ulazi u autonomnu Albaniju. O njegovoj podobnosti za samostalan dravni ivot nita nam nisu u stanju rei oni koji u njegovoj arnautskoj krvi unapred vide antidravni, antikulturni, antisocijalni elemenat. Treba poi sasvim drugim putem, potraiti Albanaca kao lana plemena i kao lana klase, kao gospodara i kao roba, kao borca za autonomiju i kao radnika na njivi, jer danas u nauci ne moe biti spora da podobnost nekoga plemena za dravni ivot treba ceniti po stupnju istorijskoga razvitka, po drutvenom sastavu, po kulturnoj razvijenosti i drutvenim i politikim tenjama, a ne po rasi kojoj pripada. Osim toga mi smo upueni da pratimo razvitak i sudbinu ovoga novoga lana balkanskih dravica. Na to nas ne upuuje kakva zabrinutost za budunost autonomne Albanije jer su te brige, blagodarei zavojevakoj politici Srbije, Crne Gore i Grke, prele naalost na jaega, Austro-Ugarsku i Italiju ve obziri prema naoj sopstvenoj budunosti. A po budunosti Albanije, kao i svih malih dravica koje se nalaze na udaru jaih, mnogo su ozbiljnije opasnosti koje dolaze spolja nego one koje se kriju unutra. Na svaki nain nee biti lako savladati plemenske i religiozne suprotnosti i izvesti dravnu organizaciju u tako groznoj dezorganizaciji drutvenoga ivota, ali to nije nemogue kao to nije bilo nemogue slomiti autonomske tenje kneina pri organizovanju nove srpske drave. Albaniji e biti mnogo tee odolevati opasnostima koje se kriju u pogodbama pod kojima je postala i pod kojima ima da se razvija. Valjda nije nikada bilo zemlje na svetu po kojoj je tumaralo toliko tuinskih agenata kao po Albaniji. Oslanjajui se bilo na slabije susedne bilo na jae udaljenije drave, svi oni vre godinama jedan propagandistiki rad koji je kroz kole, crkve, konzulate, trgovake veze i druge ustanove ve bio spremio zemljite za tue uticaje. Ono to se danas u Albaniji dogaa moe se razumeti samo u vezi sa tim uticajima. Zar sadanje partijske struje u Albaniji, kao to smo ve videli, ne nose u prvom redu obeleje razlinih stranih uticaja i tuinskih propaganda? Borba tih stranih uticaja oko prevlasti ne samo da podrava razline kandidacije za novoga vladaoca ve, kombinujui se sa verskim i plemenskim suprotnostima, pojaava separatistike apetite bogatih begova, plemenskih glavara ili istaknutih linosti. Ti uticaji predstavljaju danas nesumnjivo najveu smetnju sreivanju unutranjih prilika, i autonomna Albanija moe se javiti samo u borbi protiv njih. Ta borba koja prati osnivanje svih balkanskih dravica pada albanskom narodu u toliko tee, to njegova prva dravna zajednica nosi od samog roenja vrlo teke nedostatke. Svojom zavojevakom politikom Srbija, Grka i Crna Gora nisu uspele da Albaniju podele, ali su uspele da je smanje i oerupaju. Formalno Albanija dobija autonomiju, ali je ta autonomija hroma, forma bez sadrine, pravo bez najbitnijih uslova da bude ostvareno, autonomija movarnoga primorja

i besplodnih krajeva, otseenih od plodnih krajeva na istoku i jugu. Londonska Konferencija je bila prema Albaniji jo svirepija nego Berlinski Kongres prema Srbiji. Njenim odlukama nesumnjivo je najvie oteen albanski narod; ali onaj to je najvie dobio nisu balkanske dravice ve zainteresovani kapitalistiki i vlasniki krugovi velikih sila, Austro-Ugarske i Italije. Prvo, neprijateljsko dranje vlada balkanskih dravica odgurnulo je Albaniju u ake ovih drava, drugo, ona e im biti u toliko pouzdanije orue u koliko je slabija i za ivot nesposobnija. Uporedo sa tom slabou raste ekonomska zavisnost nove drave od inostranstva. Svi pokuaji njenih upravljaa da zemlju uine sposobnijom za odbranu od opasnosti spolja vodie i u Albaniji, kao to je to bilo i u ostalim balkanskim dravicama, padanju u sve tee ropstvo evropskoga kapitalizma. U koliko je pak Albanija nesigurnija politika tvorevina, u toliko to porobljavanje nee ii posredstvom dravnih dugova ve putem neposredne kolonijalne pljake. Jedan veliki dobro obaveteni nemaki list pisao je pre nekoliko nedelja: I grozniava spekulacija traje (u Albaniji) jo kao i pre. Ne proe nijedan dan a da se ne jave novi lovci na koncesije za osnivanje banaka, podizanje eleznica, elektrinih postrojenja, na kupovinu uma i rudnika. U interesu zemlje moe se biti radostan to oni sada skoro nigde ne nailaze na odziv, poto se odluilo da se sa koncesijama eka do uvoenja ureenih odnosa, a ve zakljueni ugovori strogo se procenjuju i, ako su protivni dravnom interesu, ponitavaju. Nadati je se da e pasti i onoga krupnoga trgovca iz Milana kupovina miriditske ume, o kojoj je u posljednje vreme bilo mnogo govora, poto se najveim delom tie oblasti na koje prodavac, iza koga stoji Prenk Bib Doda-paa ima vrlo sumnjivo pravo svojine zasnovano na nekada u Carigradu dobivenom paretu hartije, dokle na drugoj strani nekoliko optina mogu da pokau staro pravo na ove ume. Svi ovi pokuaji spekulativne eksploatacije sadanjega poloaja potiu obino sa strane, to slui zemlji na ast. Ali pored ove vrste preduzea mnoge ozbiljne trgovake snage dale su se na posao da pripreme privredno osvajanje zemlje, i da se dobro upoznadu sa poslovima koje e budua vlada u najskorijem vremenu morati dati. One e docnije biti u tom povoljnijem poloaju to e moi odmah izai pred vladu sa dobro promiljenim i svestrano procenjenim predlozima. U svakom sluaju mora se naglasiti da, ko nee da zadocni, mora se sa ovdanjim prilikama sad upoznati (Klnische Zeitung od 21. decembra 1913). Tako se evropske kapitalistike klase javno sazivaju na kolonijalno osvajanje Albanije. Ono to evropski kapitalizam danas tamo priprema bie u stvari stvarna osnova budue drave. I kada se srpski vlasniki krugovi raduju svakom novom meteu i unutranjem sporu, gledajui u tom sredstvo za sprovoenje svojih planova, oni gube iz vida da se na obalama Jadranskoga Mora poinje utvrivati najjaa evropska sila, kapitalizam, i da je samo on taj koji nee zadocniti.
_______________________________________________________________ [1] Vid. Stojan Novakovi: Tursko carstvo pred srpski ustanak 18001804. Srpska Knj. Zadruga, knj. 94. [2] Vidi D-r Jov. Hadi-Vasiljevi: Arbanska Liga. Str. 42. [3] Vid. Dr. Jovan Hadi-Vasiljevi: isto delo. Str. 101. [4] Vid. Otto Bauer: Die Nationalitatenfrage und die Sozialdemokratie. S. 20. [5] Vidi D-r Jov. Hadi-Vasiljevi: Arbanska Liga. Strana 125. [6] U Albaniji jo uvek Albanci muhamedanca ne zovu drugim imenom nego Turin, kao to katolike zovu Latinima. Tako najee i oni sami sobe zovu. [7] Otto Bauer: Istonjake revolucije: Borba, polumeseni spis socijalne demokratije. God. III, knj. 5. Str. 23.

III Borbe oko Jadranskoga mora

1. Jadransko more i borbe na Istoku Da bi se razumelo zbog ega je najsiromanija i najbednija oblast na Balkanskom poluostrvu proizvela u toku balkanskih dogaaja najzaotrenije odnose s Evropom, mora se pre svega naglasiti da

se borba ne vodi oko golih albanskih kreva ve oko gospodarstva na onom delu obale Jadranskoga mora koja pripada Albaniji. A ta borba ne samo da ini jednu znaajnu glavu u istoriji srpskoga naroda, ve je vrlo jako upletena u onu veliku, dugotrajnu svetsku borbu oko Istoka i njegovih bogatih izvora u kojoj su uestvovale i svoju mo ogledale sve evropske drave. Kao to je Jadransko more samo jedan rukavac Sredozemnoga mora, to se i borbe oko gospodarstva na obalama Jadranskoga mora javljaju kao produenje borbi oko prevlasti i uticaja na Sredozemnom moru. A one su se vrlo rano javile. Odavno je Istok poeo privlaiti na se panju evropskih naroda i vrlo rano je nastao veoma iv trgovinski promet izmeu Istoka i Zapada. Najkrai, najjevtiniji i tada jedino poznati put toga trgovinskoga saobraaja vodio je preko Sredozemnoga mora. To more se javlja kao jedina veza izmeu dva sveta, a borba oko prevlasti na njemu kao borba oko basnoslovnoga bogatstva Istoka. Na onom mestu ba gde to more najdublje zaseca u evropsko kopno, na italijanskim obalama Jadranskoga mora, postali su jo iz ranoga Srednjega veka prvi centri trgovinskoga saobraaja Evrope sa Istokom. To su bili italijanski gradovi: najpre Mletci, od IX veka kao gradska trgovaka republika, kojoj se od XI veka pridruuju enova i Piza. Oni su stupili u vrlo razgranate trgovake veze sa svima tada najbogatijim zemljama Sredozemnoga mora, Egiptom, Sirijom, Malom Azijom i Balkanskim poluostrvom i njihovi trgovaki agenti, rasuti po zemljama Levanta i Azije, potiskuju grke i arabljanske trgovce ili ih degradiraju na stepen svojih posrednika, a svu trgovinu sa Istokom uzimaju u svoje ruke.[1] U borbi oko prevlasti na Sredozemnom moru sa svojim suparnicama enovom i Pizom i njenom naslednicom Florencijom, Mletci su se poglavito oslanjali na svoje gospodarstvo na obalama Jadranskoga mora, koje su branili i od svojih suparnica na vodi i od nadiranja Maara sa kopna. Od polovine XIV veka kraljica Jadranskoga Mora je izala iz te borbe kao pobedilac i itav vek neogranieno gospodarila na Sredozemnom moru. Prvi udar trgovinskoj prevlasti italijanskih gradskih republika na Istoku, zadali su zavojevaki uspesi Turaka. Ali one su se umele sa Turskim carstvom sporazumevati, kao to su se pre i posle toga znale posluiti kolosalnim bogatstvom za kupovanje srpske srednjevekovne vlastele i obezbeivanje jadranske obale sa te strane. Presudan udar trgovinskoj prevlasti italijanskih gradova na Istoku doao je s druge strane, naime od pomeranja svetskoga saobraaja sa Sredozemnoga mora na Atlanski okean. 1498. godine Portugalci su uspeli da otkriju pomorski put za Indiju obilaenjem Afrike. Taj veliki pronalazak koji ini itavu revoluciju u privrednim i saobraajnim odnosima sveta, promenio je pravac tada najznaajnijega svetskoga saobraaja, a kao neminovna posledica toga monopolistike privilegije italijanskih gradova u trgovini sa Istokom morale su pasti, da uskoro zatim njihova istaknuta posrednika uloga sasvim iezne. Oko polovice XVI veka, veli P. Here, mletakih trgovaca u Carigradu nije vie skoro nikako ni bilo, i vraajui se sa Zlatnoga Roga jedan poslanik je izvetavao da se u trgovinskom saobraaju sa Portom ne vri vie za dve godine ni toliki obrt kao ranije za dve nedelje.[2] Bogatstvo Istoka, naroito Indije, poinje tei na Zapad poglavito novim, pomorskim putem, a kako su Portugalci uspeli da preseku veze Arabljana sa Indijom, italijanski gradovi su izgubili sada svoga jedinoga trgovakoga posrednika sa unutranjou Azije. Sredozemno more je prestalo biti veza dva sveta, most izmeu Istoka i Zapada, a sa tim svetskim obrtom i one italijanske gradske republike su izgubile svoj svetski karakter. Mesto Mletaka i enove zauzima Lisabon. Sa skretanjem svetskoga saobraaja Sredozemno more je istina izgubilo svoj svetski znaaj, ali borbe oko prevlasti na njemu nisu prestale. Zemlje Sredozemnoga mora sva tri kontinenta, Evrope, Afrike i Azije, predstavljaju i suvie dragocen objekat za kapitalistiku eksploataciju i vrlo vane bogaze politikih zavojevaa, da bi mlade evropske kapitalistike drave prema tome mogle biti ravnodune. Borba se nastavlja sa tom razlikom to na mesto malih gradskih republika stupaju sada na pozornicu mone drave iza kojih kao materijalna garantija osvajakih planova stoje milioni poreskih plataca i stotinama hiljada i milioni naoruanih vojnika. U jednom krvavom ratu Engleska se dograbila 1704. Gibraltara, kapije Sredozemnoga mora sa zapadne strane; od 1880. dri Maltu, stanicu izmeu istonoga i zapadnoga dela Sredozemnoga mora; na Berlinskom kongresu utvruje se u Kipru koji gospodari ulaskom u Suecki Kanal, a od 1882. zagospodarila je Egiptom. Najozbiljniji suparnik

Engleske, Francuska je preduzimala radi prevlasti na Istoku vratolomne ekspedicije; od 1830. poinje se postepeno utvrivati na afrikoj obali kao gospodar Alira, Tunisa, pa Maroka. Rusija nadire sve jae da zauzme Carigrad i moreuzine, klju od kue koji treba da je propusti iz Crnoga mora na Sredozemno. Taj prolaz joj je zatvoren ugovorom o moreuzima 1841, koji je naroito potvren Pariskim mirom, i do danas svi njeni pokuaji da ga poniti ostali su bez uspeha. Dva velika tehnika uspeha, otvaranje Sueckoga kanala i eleznike veze centralne Evrope sa Istokom, poeli su Sredozemnom moru vraati stari znaaj najbolje veze izmeu Evrope i Azije. Sa Sueckim kanalom trgovina je dobila nov pomorski put sa Istokom koji je mnogo krai cego onaj oko Afrike, a kolosalni planovi za eleznike veze Evrope sa Istokom preko Prednje Azije ne samo duboko zasecaju u privredne interese zainteresovanih drava, ve prete da promene odnose politikih snaga i uticaja u Aziji. Bagdadsku eleznicu npr., oko koje se danas biju uticaji Nemake i Engleske, jedan je pisac s pravom nazvao osom oko koje se danas kree politiki ivot Evrope. Svaka promena na Istoku postaje opasnost po posede koji su ve steeni, a naporedo sa tim raste interesovanje imperijalistike Evrope za svaku, i najmanju promenu na ovom kraju sveta. 2. Austro-Ugarska i Italija Dok je trgovina sa Istokom bila skoncentrisana u italijanskim gradskim republikama, Jadransko more je predstavljalo jedan veliki prirodni kanal u koji se svetski saobraaj sticao i kojim su velika blaga tekla. Sa padom prvenstvenoga znaaja tih gradova u trgovini Evrope sa Istokom, svetski saobraaj poinje Jadransko more obilaziti. Ali ako je izgubilo staru ulogu u svetskoj trgovini, Jadransko more je imalo sve vei znaaj za dve velike drave koje se naslanjaju na njegove obale, za Austro-Ugarsku i Italiju. Za ove dve drave ono nije vie samo vodeni put trgovinskoga saobraaja sa svetom, ve osnovica sve njihove pomorske snage, koja u dananjem veku zavojevake kolonijalne politike i sukoba krupnih interesa poglavito odreuje mo i uticaj kapitalistikih drava. Svaka promena na obalama Jadranskoga mora dira zbog toga u najosetljivije mesto politikih planova kapitalistikih i vlasnikih krugova obeju drava. Ta promena moe nastupiti i u korist treega i u korist jedne od te dve drave. Prema tome meusobni odnos ovih dveju kapitalistikih sila je dvolian: do podne se zajedniki bore protiv svakoga onoga koji se sprema da oslabi njihov zajedniki posed, od podne se bore meu sobom sa surevnjivou dva takmaca koji jedan od drugog zaziru. Meusobno nepoverenje, koje prijateljstvu i saveznikim odnosima ova dva lana Trojnoga Saveza daje tako osobit karakter, naroito prati njihovu balkansku politiku, a u Albaniji se pretvara u stalan sukob. Dokle diplomatija jedne i druge drave izmenjuje izjave o punoj saglasnosti i meusobnom poverenju, njeni agenti u Albaniji posvednevno se kolju oko svake kole, svake dieceze, svakoga sela, svakoga mesta eksploatacije i uticaja. Austro-Ugarska ima na svojoj strani preimustvo drave koja je svoj uticaj na balkanskoj strani Jadranskoga mora utvrivala mnogo pre nego to je Italija kao velika drava bila postala. Kada se Austro-Ugarska utvrdila na dalmatinskoj obali, Italija je bila rastrgnuta tuim zavojevanjima. Najvei deo italijanskih zemalja drala je u prvoj polovini prologa veka ba Austro-Ugarska smatrajui sebe pravom naslednicom italijanskih gradskih republika. U to doba ona podie Trst, a posle izvesnoga vremena i Fijumu. Jo tada ona je raunala sebe u jedinoga zakonitoga naslednika turskih oblasti na zapadnoj polovini Balkanskoga poluostrva, i po poznatim sporazumima sa Rusijom o deobi Turske Austro-Ugarska je imala da dobije Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Albaniju. A kada su u drugoj polovini prologa veka obrazovane dve nove velike nacionalne drave, Nemaka i Italija, veze Austro-Ugarske sa severnim i zapadnim zemljama su prekinute i ona je gurnuta na Balkan, na kome joj je sada Bizmark poznatim savetom prideljivao sve oblasti od istone granice rumunjskoga naroda do Kotorskoga zaliva. Prvi rezultat novoga pravca Austro-Ugarske politike bila je okupacija Bosne i Hercegovine, dobivena po tajnom sporazumu sa Rusijom. To je u isto vreme do sada najvei praktini uspeh Austro-Ugarske na Balkanu. Taj uspeh Austro-Ugarska je postigla u vreme kada su tenje mlae Italije bile upuene

na afriku obalu. U naknadu za Tunis, koji je Francuska konano zgrabila 1884, Italija pokuava da se dograbi Abisinije; ali posle deset godina uzaludnoga vojnikoga naprezanja i finansijskoga iscrpljivanja taj pokuaj je zavren 1896. potpunim italijanskim porazom. Tako je ova zemlja, koja je sredstvima krvavih zarada svojih emigriralih radnika u Americi htela da vodi jednu krupnu imperijalistiku politiku, porazima na svima drugim stranama gurnuta tako rei da trai naknade na obalama Jadranskoga mora. Oroivanje sa crnogorskom dinastijom je znak jednoga kolonijalnoga programa. Od toga trenutka razvitak krupne industrije uinio je u Austro-Ugarskoj i Italiji kolosalne napretke. Ako je nekada, u vreme okupacije Bosne i Hercegovine, liberalna inteligencija - sastavljena od profesora i advokata koji su vodili nacionalnu veinu bekog parlamenta - smatrala mandat Berlinskog kongresa za skupu i kobnu avanturu, danas se sve vie sva mo drave stavlja u slubu kapitala i njegovih tenja da proiri i monopolie pijacu za svoje espape i oblast za plasiranje. Meunarodna politika uopte, pisala je beka Presa 1908, pretvara se sve vie i vie u trgovinsku i privrednu politiku, i krupna pitanja koja zanimaju kabinete i nacije izrastaju poglavito iz ekonomskoga korena. I dokle ostale kapitalistike drave gledaju da tenjama svoga ekonomskoga sistema odgovore osvajanjem prekomorskih kolonija, Austro-Ugarska je obratila svu panju na Balkan. Po miljenju austro-ugarskih vlasnika zemlje Balkanskoga poluostrva su prirodom poloaja odreene da budu kolonije Austro-Ugarske, a na Solun, koji je Rorbah nazvao apsolutnim ciljem austrijske balkanske politike[3], sve vie se poelo gledati kao na juno pristanite monarhije. Vlasniki krugovi Bea i Pete poeli su pokazivati sve veu osetljivost prema svakoj promeni u oblastima preko kojih put za Solun vodi, i sve veu nestrpljivost da po svoje planove nepovoljne promene na Balkanu preduhitre. Ta tenja je odreivala dranje Austro-Ugarske u dugogodinjem jalovom londanju evropske diplomatije oko reforama u Makedoniji; njome je zadahnuto njeno dranje prema Srbiji; ona je bila cilj i novim eleznikim projektima koji su od pre nekoliko godina bili izazvali itavu buru od negodovanja i protesta i itav niz novih projekata za kontralinije. Diplomatska istorija e pokazati kako se Italija ponaala prema tim tenjama saveznika. Ali sa koliko je ona uporstva radila na kolonijalnom osvajanju balkanskih oblasti Jadranskoga mora pokazuju njeni uspesi u Crnoj Gori. U toj maloj zemljici sa 250.000 sirotana ona je prigrabila u svoje ruke podizanje pristanita u Baru, eleznice Bar-Virpazar, zatim brodarstvo na Skadarskom jezeru i monopol duvana. Goli junaci Crne Gore koje iz njihovih kreva nije mogla isterati najvea turska sila podlegli su sili kapitala i danas argatuju po amerikim rudnicima za raun italijanskih kapitalistikih kompanija i njihovih cetinjskih vazala. U utakmici Austro-Ugarske i Italije, oko kolonijalnoga osvajanja Balkana, Albanija je predstavljala onu zemlju u kojoj su koplja bila najneposrednije ukrtena. Propagande svima sredstvima trudile su se da jedna drugoj izvuku zemljite ispod nogu. A da taj sukob interesa u Albaniji ne bi doveo u opasnost saveznike odnose sa kojima su skopani drugi vani interesi, diplomatija je uspela da zaotrenost ublai podelom sfera interesa, po kojoj je Austro-Ugarska koncentrisala svoj rad u Severnoj a Italija u Junoj Albaniji. Veliki kapitalistiki grabljivci postigli su jo jedan sporazum o davljenju malih naroda i deljenju njihovih zemalja. I kada je pred prvi balkanski rat propao predlog grofa Bertholda o formiranju jedne autonomne oblasti od bosanske granice do Soluna, kada je nestalo politike moreuzine izmeu Srbije i Crne Gore i time zatvoren taj jedini slobodan suvozemni prolaz na jug, onda put za Solun ne ide vie preko Mitrovice ve preko Draa. Stvaranje autonomne Albanije imalo je sada za obe ove drave ne samo taj interes da se niko trei ne pusti na Jadransko more, ve i da se dobije bar jedan prozori za sprovoenje stare politike na Balkanu. Sa gledita ve postojeih tenji zavojevakih kapitalistikih i vlasnikih faktora sasvim je prirodno to je za to zaloen ceo autoritet Austro-Ugarske i Italije. 3. Jadransko more i Balkan Ove velike borbe evropskih drava na Istoku ine nekoliko vekova sutinu Istonoga pitanja. A kako je u opseg te borbe i osvajakih planova zainteresovanih drava uvueno i Balkansko poluostrvo, to

su promenljive faze kroz koje je ona prolazila nerazluno isprepletane sa sudbinom balkanskih naroda. Ne samo to se Turska vladavina u Evropi, kao to je to formulisao francuski filozof Monteskije jo pre sto pedeset godina, drala na surenjivosti ovih suparnica, ve je i postepeno potiskivanje te vladavine, podizanje nezavisnih balkanskih dravica i povlaenje njihovih granica stajalo iz koraka u korak pod uticajem toga suparnitva i osvajakih tenji i planova velikih sila. To saznanje postalo je danas na Balkanu vrlo popularno, ali u toliko se manje zna i vodi rauna o uticaju trgovinskoga saobraaja Zapada sa Istokom na razvitak balkanskih naroda. Sve do u najnovije doba osnovica privrednoga i trgovinskoga ivota na Balkanu bilo je Jadransko more. Du njegove balkanske obale bilo je rasporeeno vie taaka iz kojih su polazile najvanije saobraajne veze poluostrva sa svetom. Oko tih taaka obrazovali su se trgovaki centri. Za vreme cvetanja iltalijanskih gradskih republika, kada je Jadranskim morem kao jednim velikim prirodnim kanalom tekao ceo za ono doba tako kolosalan promet izmeu Istoka i Zapada, ti centri su bili prirodne stanice svetskoga saobraaja, pune drai i privlane snage za vlastelu srednjevekovnih balkanskih drava, naroito Srbije. Iz njih su polazili i kroz planinske spletove u unutranjost poluostrva sa mukom se probijali vie vrlo vanih trgovakih puteva kojima je saobraaj tekao u oba pravca: srednjevekovna vlastela je iznosila na trite suvike svojih feudalnih tributa a uvozila raskone istonjake proizvode koji su zapaljivali matu naih narodnih pevaa. Ta razmena je vrena u primorskim centrima. Od tih centara naroito se istiu na severnom delu obale Dubrovnik, Kotor i Bar, a na jugu Skadar, Dra i Valona. Iz radova Jireeka i Cvijia saznajemo da je iz Dubrovnika vodio jedan znaajan put preko brda emerno na Drinu, Uice, aak i dalje, putajui jedan krak na Plevlje, Novi Pazar i Toplicom za Ni. Juni putevi su bili podesniji. Meu njima se istiu tri: severni polazi od Skadra Belim Drimom za Prizren i Kosovo; srednji, takozvani Via Egnatia, polazio je od Draa i predstavljao glavni drum za Carigrad; juni je isticao iz Valone i Devolom iao preko Kostura za Makedoniju i Tesaliju. Za trgovakim i privrednim vezama ile su i politike tenje. Koliko je meni poznato arhivarska metoda rada u naoj istorijskoj nauci nije doputala da se uoi veliki uticaj koji su imale trgovake veze Jadranskoga mora sa poluostrvom na srednjevekovnu istoriju srpskog naroda. Meni se, meutim, ini da se i laiku namee zakljuak: da je u ono vreme Jadransko more bilo gravitaciona taka ne samo trgovinskoga ve i politikoga ivota srpskoga naroda. Samo se tim uticajem moe objasniti to je u srednjem veku najivlji politiki ivot naeg naroda bio ba u oblastima Jadranskoga mora, dakle u zemljama koje su bile ne u centru ve na zapadnoj granici naega etnografskoga prostiranja. Sa gravitiranjem ka Jadranskom moru pomerala se naravno i ta granica naega narodnoga elementa. Ali svi napori srpskih srednjevekovnih gospodara da se utvrde na Jadranskom moru ostali su bezuspeni, jer su nailazili na otpor jaih suparnika, ranije italijanskih gradova i Maara, a docnije Francuza, Talijana i Austrijanaca. U srednjem veku Zahumsko primorje je bilo glavni izlaz srpske drave na more. Ali je taj izlaz bio izgubljen jo poetkom XIV veka u borbi sa bosanskim banovima koji su bili u vazalnim odnosima prema severnim susedima, i nikada vie Srbi nisu uspeli da ga povrate. Posle pomenutoga skretanja svetske trgovine sa Sredozemnoga mora na Atlanski okean Jadransko more je izgubilo svoj svetski trgovinski znaaj, ali trgovaki ivot na njegovoj balkanskoj obali nije se ugasio. Stari putevi nisu tada opusteli. Bogatstvo balkanskih zemalja i relativno razvijena srednjevekovna kultura u njima davali su dovoljno hrane za odravanje starih komunikacija. Ali kao rezultat toga saobraajnoga skretanja trgovaki centri na balkanskoj obali Jadranskoga mora postaju sve vie lokalne take koje rade iskljuivo sa balkanskim zemljama. Do u najnovije doba, do pre nekoliko desetina godina iz unutranjosti poluostrva stizali su mnogobrojni karavani u Dubrovnik, Kotor, Bar, Skadar i Dra. Ali to nije uinila turska najezda i pad italijanskih gradova, nastupilo je kao posledica novih

saobraajnih i politikih promena. Trgovaki centri na Jadranskom moru dobijaju opasnoga konkurenta sa severa i juga. Sa privrednim podizanjem Srednje Evrope kulturni ivot Srbije poinje skretati ka severu, pijacama Srednje Evrope. Privredna osnovica severnih balkanskih zemalja nije vie Jadransko more ve Sava i Dunav, i taj preokret nije mogao biti bez velikoga uticaja na pojavu srpskoga ustanka. A od kako je Srednja Evropa vezana eleznicama sa Solunom i Carigradom, trgovinski saobraaj Balkanskoga poluostrva ne struji vie transverzalno, popreno, iz unutranjosti jadranskoj obali, ve uzduno, iz unutranjosti ka Solunu na jugu i Peti i dalje na severu. A da se ta promena izvri do kraja, da stari trgovaki putevi opuste i stari primorski centri izgube skoro svaku vezu sa poluostrvom, uticale su politike promene, u prvom redu okupacija Bosne i Hercegovine i izukrtanje estih politikih granica. Za pitanje kojim se sada bavimo promena saobraajnoga pravca na poluostrvu pomerila je centar politikoga ivota srpskoga naroda na sever. Njegove trgovake veze sa Jadranskim morem bile su, sa izuzetkom uskoga primorja Crne Gore, potpuno preseene. Sa tim je preseeno i kulturno uticanje i nacionalno prodiranje u primorske oblasti. Namesto toga javlja se obrnut proces: srpski elemenat se povlai severoistono, dublje u unutranjost i blie severnoj granici, ostavljajui u starim krajevima stare srpske spomenike u sredini iskljuivo ili preteno albanskoga naroda. Kada je u trgovakom kretanju zapadne polovine Balkanskoga poluostrva odsudno preovladao pravac sever-jug, Srbija je pala u potpunu privrednu zavisnost od Austro-Ugarske. Nekoliko decenija Srbija je u privrednom pogledu bila u stvari dodatak austro-ugarske privredne oblasti, njena najjunija provincija. U Srbijinom trgovinskom saobraaju sa inostranstvom, koji se oliavao u izvozu poljoprivrednih proizvoda za uvoz fabrike robe, Austro-Ugarska je predstavljala za Srbiju ceo svet. Ali ma koliko da se taj odnos u toku vremena snano pripije uz privredu i ivot slabije strane, on se pre ili posle mora zavriti sukobom koji je neizbena posledica razvitka kapitalizma. Za vreme carinskoga rata koji je sa manjim prekidima trajao do uoi balkanskoga rata, obe strane stajale su jedna prema drugoj sa novim pretenzijama: prema Austro-Ugarskoj, koja je teila da otkloni agrarcima nepovoljnu konkurenciju srpske stoke uz jednovremeno zadobijanje na srpskoj pijaci izuzetnoga povlaenja svojoj industriji, stajala je Srbija sa tenjom da obezbedi izvoz agrarnih proizvoda i da jednovremeno zatiti domau industriju. Sukob je bio neizbean. Politiki znaaj ovoga sukoba je u tome to je buroazija uspela da tenju za izlaskom na Jadransko more oivi i u narodne mase unese. Ostvarenje te tenje postalo je sada glavni cilj svekolike Srbijine politike. Za buroaski reim slobodan izlazak na more predstavljao je vie nego jedno trgovinsko pitanje; to je bio, kao to emo docnije videti, onaj ivotni nerv o kome visi ceo privredno-finansijski sistem buroazije, kredit na strani, opstanak reima. Kada je za vreme aneksione krize Milovanoviev predlog o hodniku na more propao, grozniavo se radilo na dobijanju Jadranske eleznice. A posle pobeda na Kumanovu i Bitolju, kada je iz oblasti preko kojih vodi put za oba mora, Jadransko i Jegejsko, Turska potisnuta, slobodan izlazak Srbije na more bio je ve u pola postignut cilj. Kako je izvoenje toga zadatka shvatila vlada Srbije? [1] Vid. P. Herre, Der Kampf um die Herrschaft in Mittelmeer. S. 64 i dalje.
[2] Vid. P. Herre, isto delce. Str. 95. [3] Vid. Dr. Paul Rohrbach: Deutschland unter den Weltvlkern. S. 235, 236Vid. Dr. Paul Rohrbach: Deutschland unter den Weltvlkern. S. 235, 236.

IV Albanija i Srbija
1. Zavojevake tenje nae buroazije Austro-Ugarska i Italija zauzimaju se za autonomiju Albanije u svom interesu a ne u interesu albanskoga naroda! To je druga osnovna misao Balkanicus-a i Dr. Vladana, i za potvrdu iste oni

navode stotinama citata iz svih moguih knjiga i novina! U toj velikoj bibliografiji nije u ovoj prilici ostala nezastupljena ni tampa socijalne demokratije! Ali da su ova gospoda stajala togod blie idejama socijalne demokratije, ne bi ula u taj apsurdan poloaj: da u isto vreme kada se bore protiv zavojevake politike Austro-Ugarske i Italije preporuu i brane zavojevaku politiku Srbije. Njihovo gledite je oajno prosto: Albaniju hoe da porobe te hoe da porobe, pa kada joj je to sueno, onda je bolje da taj poroblja bude Srbija nego ove dve velike sile. Mi nismo protiv zavojevanja Albanije, izjavljuju Balkanicus i Dr. Vladan, ve samo traimo da taj zavojeva Albanije ne bude niko drugi nego mi. Drugim reima: protiv zavojevake politike mi se bunimo u ime zavojevake politike; pravo koje drugom odriemo prisvajamo sebi u istom trenutku, na istom pitanju. Jo kako su silni razlozi kojima se to pravo Srbiji brani! Balkanicus veli: Otkuda taj izuzetak i ta privilegija za Albance, da oni ne mogu i ne smeju doi nijednim delom svojim pod vlast Srba? Zar nije srpski narod razdeljen na nekoliko administracija i dravnih uprava? Neka se pogleda samo na Austro-Ugarsku: tu ima Srba pod jednom upravom u Bosni i Hercegovini, pod drugom u Madarskoj, pod treom u Hrvatskoj, pod etvrtom u Dalmaciji. Kad moe jedan deo Turaka ostati pod bugarskom i srpskom vlau, onda e i g. Dervi Hima dopustiti da mogu to isto i Albanci, i to u toliko pre to su oni uvek do sad bili pod tuom vlau, i to su oni u onim oblastima koje sad hoe, uz pripomo svojih zainteresovanih protektora, od Srba da uzmu i od Jevrope isprose, ili zlikovaki uljezi, ili su onamo davno krvno i geografski izmeani sa Srbima, kao napr. u okolini Skadra i pored crnogorske granice.[1] A da bi nas uverio koliko bi to reenje bilo radikalno, konano, da nikada vie ne zamara Evropu, Dr. Vladan nam navodi ova izlaganja arla Loazo-a: Evropa bi trebala da s najveom gotovou prihvati ovu priliku, te da podeli ove nedisciplinovane ljude izmeu Srbije, Grke i Crne Gore. Arnauti bi se, naputeni od Carigrada, koji ih je uvek mazio, i saterani u granice razuma, vrlo brzo izmirili sa svojom sudbinom. Na svaki nain njlhovo prilagoavanje novom stanju ticalo bi se samo njih i njihovih novih gospodara. Albansko pitanje, iseckano na nekoliko komada i smanjeno, prestalo bi da uznemiruje Evropu.[2] U Albaniji Austro-Ugarska i Italija vode zavojevaku politiku, to je fakat. Ali misle li Balkanicus i Dr. Vladan da ima koga koji bi u drugo to verovao? Zar da nacionalni princip tite Austro-Ugarska koja je sva sagraena na negiranju nacionalnoga naela ili Italija koja ba naih dana davi jedan drugi narod s one strane Sredozemnoga mora? U veku imperijalistike politike takve parole isto tako ravo prilie ovim dvema kapitalistikim dravama, kao to je ranije ruska parola o osloboenju hriana u Turskoj stajala ravo caristikoj Rusiji, koja je bila najgori delat slobode u zemlji i u susedstvu. Te politike lai ne prolaze vie tako dobro ni kod balkanskih naroda, koji su stekli veliko iskustvo da ih je svako spreganje sa jednim ili drugim pokroviteljem stalo u toliko teih rtava u koliko su mu se oni u bezgraninoj udnji za osloboenjem od turskoga jarma predanije predavali. Za njih znaju i svi oni elementi u samoj Albaniji koji za autonomiju svoje zemije rade. Jedan od najuticajnijih ljudi u Elbasanu, docnije izabran za guvernera toga mesta, nije se ustezao da mi na pitanje odgovori potpuno jasno i otvoreno: da se Austro-Ugarska zalae da Skadar ostane Albaniji zbog toga to on i dalje treba da bude krajnja severna mrtva straa protiv nadiranja Srbije i Crne Gore u oblast njenoga uticaja, kao to se Italija zauzela za junu Albaniju da se niko drugi ne bi utvrdio na drugoj strani Otrantskog kanala. Nepopustljivo zauzimanje Austro-Ugarske i Italije za autonomiju Albanije je spasavanje poslednje stope zemlje sa koje se obezbeuju od opasnosti tuega izlaska na Jadransko more i sa koje se moe uticati na tok stvari na Balkanu. Austro-Ugarska hoe dalje lebensfhige Albanie, za ivot sposobnu Albaniju, u trenutku kada vidi pred sobom opasnost da Srbija ne postane za ivot sposobna. Smer ove politike je jasan kao sunce. Hoe se poto poto jedan nov, za ivot nesposoban pigmej na Balkanu, da drugi pigmej koji se napree da iskri njene lance ne bi postao za ivot sposoban. To je stara metoda stvaranja slabih, za ivot nesposobnih, osuenih da vise o skutovima evropske diplomatije, bez obzira javlja li se ona pod lanom etiketom, nacionalnoga naela ili politike ravnotee.

Ali ako Balkanicus i Dr. Vladan, istiui zavojevake tenje Austro-Ugarske i Italije u Albaniji, nisu rekli nita novo, nita to ne bi bilo poznato u najirim slojevima naega naroda, oni su zastupanjem prava Srbije na zavojevanje Albanije bili veran izraz jedne nove politike Srbije. Izobliavajui zavojevaku politiku tih dveju drava oni su, uspeli da izoblie nacionalnu politiku Srbije, oslobodilaku politiku srpske buroazije. Jer ako su brige austrijskih vlasnika o pravu balkanskih narodnosti na nacionalno samoopredelenje grozno egaenje sa narodnosnim naelom, to su pretenzije Srbije na zavojevanje Albanije grubo gaenje, bacanje pod noge toga naela. Proklamujui tu politiku srpska buroazija je sad prvi put sa lica srpskoga naroda skinula veo jedne potitene nacije koja se bori za svoje osloboenje. I kod nae buroazije su iezle uspomene na nekadanje mladalake ideale o slobodi, jednakosti i bratstvu, a zajedno sa njima nestalo je i sposobnosti da ceni tenje naroda za slobodom. Ona se ugiba pod pritiskom severnoga suseda, sva visi o skutovima ruske diplomatije, sredstva za vladanje pozajmljuje od stranih kapitalistikih kompanija, ali je stekla ideologiju eksploatatora i vlasnika koji se zamilja na elu gladne armije, kao gospodar nekoliko miliona pridavljenih podanika, sanja o veliini, rogui se, apeluje samo na silu i davi slabije od sebe u isto vreme kada joj preti opasnost da bude i sama od jaih pridavljena. A to je taj preokret u politici nae buroazije, koji bi pre ili posle morao doi kao rezultat kapitalistike proizvodnje, nastupio pre nego to je srpski narod uopte doao do nacionalnoga ujedinjenja, to su vlasnici Srbije politikom raskomadanou i porobljenou svoga roenoga naroda poeli pravdati svoje apetite na porobljavanje drugih naroda, to je samo dokaz da kapitalistika privreda profita i buroaska militaristiko-birokratska dravna sistema izazivaju u malih i velikih predstavnika dananjega drutvenoga poretka iste apetite u zemlji i van zemlje, u unutranjoj i spoljanjoj politici. Ovaj novi kurs u politici srpske buroazije ima za socijalnu demokratiju vie nego teorijski znaaj. On nije samo potvrda naega gledita da su nacionalni ideali vladajuih klasa la iza koje se krije tenja za eksploatacijom naroda u zemlji i porobljavanjem tuih naroda. Nacionalno osloboenje i ujedinjenje koje trai za svoj narod kapitalistika buroazija odrie tuim narodima. Sa njenoga klasnoga gledita to je prirodno i razumljivo: kada se pod mojim klasnim gospodarstvom nalazi moj roeni narod, ta se bunite vi, divlji Albanci, da uete u gotov, po svima propisima moderne drave ustrojen sistem pokornosti! Spoljanja politika vladajuih klasa je samo produenje njihove unutranje politike. I kao to proletarijat u nekoj zemlji predstavlja jednu drutvenu klasu koja se ne moe boriti za osloboenje iz klasnoga ropstva a da ne oslobodi celo drutvo, tako i socijalna demokratija ne moe zastupati slobodu svoga naroda a da ne zastupa nacionalnu slobodu i svih drugih naroda. U tome je jedna od bitnih razlika izmeu gledita socijalne demokratije i buroaskih partija na nacionalno pitanje. Ali veliki praktini znaaj ovoga pitanja mora nas interesovati u toliko vie to posledice toga zavojevakoga upinjanja naih vlasnika predstavljaju nepresuni izvor ne samo novih zloinstava prema albanskom naselju ve i stalne opasnosti po mir i spokojstvo naega naroda, nedoglednih tereta i rtava. Srbija je gurnuta u onaj opasni vrtlog borbe zavojevakih prohteva sa svima moguim predvienim i nepredvienim smetnjama i strujama, vrtlog u kome e narodna snaga malaksati u uzaludnim naprezanjima da se doepa obale. Za savlaivanje svake nove smetnje inie se novi i sve vei napori, i za rtve koje je narodnim masama sve tee podnositi u cilju opravdanja ukazivae se na rtve koje su ve podnesene. Osvajaki upad u Albaniju urodio je ogorenjem albanskoga naroda prema Srbiji i pobunama, a pobune iziskuju nova finansijska i vojnika naprezanja; nesigurnost na novoj zapadnoj granici Srbije nastupila je kao posledica zavojevake politike prema albanskom narodu, a javlja se kao povod stalnoga mobilnoga stanja vojske; iz istoga uzroka doli smo u sukob sa jaim pretendentima na Albaniju, i u zanosu stvaranja velike jadranske drave podjarmljivanjem tuega naroda vlasnici propovedaju neko veliko budue razraunavanje sa njima. Zaduivanje zemlje, novi dravni tereti, militarizam i ostale parazitske ustanove trae od naroda u toliko vee rtve u koliko ga vie veita nesigurnost, opasnost od rata i este mobilizacije materijalno dave i privredno iscrpljuju. Tako e jedanput zahuktali dogaaji po sili unutranje logike stvari gurati iscrpelu nau zemljicu iz krize u krizu, iz opasnosti u opasnost, a svi buroaski organi javnoga miljenja starae se da se pravi uzrok tih nedaa zaboravi i odgovornost prenese na drugoga. Zato socijalna demokratija, kao jedan odluan protivnik zavojevake politike koja je aetak svih tih nedaa, ne moe pustiti da proe

nezabeleen onaj trenutak kada se na vlasniki svet maio tue zemlje i tue slobode, kada su nekadanji heroldi nacionalnoga osloboenja poneli zastavu nacionalnoga porobljavanja, kada su interesi kapitala progutali interese nacije. Ona mora stalno ukazivati na nerazdvojnu uzronu vezu izmeu zavojevake politike buroazije i tekih posledica i rtava kojima se kraj nigde ne vidi, vezu izmeu teorija Balkanicus-a i Dr. Vladana i prakse Ise Boljetinca. 2. Tenja ka moru Oduevljenje kojim je buroaska javnost primila prvu vest o izlasku albanskoga odreda na Jadransko More poticalo je iz uverenja da je sada postignut i onaj cilj koji je od pre desetak godina lebdeo pred oima ne samo vlada i buroaskih grupa, ve i ire javnosti. Ta Srbija je izala na more, i jo kako! Ono to je htela ostvariti Jadranskom eleznicom, ona postie sada preko svoje teritorije; ona je sada gospodar svoga saobraaja sa svetom! Tenje Srbije za slobodnim izlaskom na more obino su dovoene u vezu sa smetnjama koje je Austro-Ugarska inila i mogla initi srpskom izvozu. Srbija je jo uvek preteno agrarna zemlja. Od njenoga celokupnoga izvoza, koji je 1910. dostigao cifru od 98.388.028 dinara, sirovine ine nepunih 64 odsto a preraevine 36 odsto. Sa izuzetkom 1.691.819 dinara izvoza sirovih rudarskih proizvoda i 10,320.817 dinara preraenih rudarskih sa nekoliko stotina hiljada industrijskih proizvoda, sav ostali izvoz od 88 procenata ine proizvodi zemljorada i stoarstva i od tih proizvoda prve, najneposrednije preraevine. Cela srpska izvozna trgovina lei dakle na seoskom gazdinstvu u kome jo uvek preovlauje sitni posed, a na izvoznoj trgovini lei sposobnost Srbije da odgovara svojim dunikim obavezama. Tako je pitanje o obezbeenju izvoza postalo zajednikom brigom dva tako udaljena sveta: vladajue buroazije i seoske mase. Za buroaziju koja dravom upravlja, osiguranje izvoza je znailo osiguranje poreskih prihoda, osiguranje uvoza zlata potrebnoga za plaanje interesa na dravni dug. Svaki poremeaj izvozne trgovine pogaao je najosetljivije mesto svake vlade, jer su joj time ugroavana neophodno potrebna sredstva za odranje na vlasti. Ali poremeaj izvozne trgovine pogaao je i najosetljivije mesto seoske mase, jer je vodio padanju cena agrarnim proizvodima u zemlji. A to god je seljak prinuen da svoje proizvoe jeftinije proda, u toliko mora izneti na pijac vei deo svoje etve, pa da podmiri potrebu u novcu, u toliko manji deo etve ostaje za potrebe njegove porodice. Svako padanje cena, dakle, znai za iroke narodne mase veu glad u kui, vei dug na njivi, manje stoke u toru. Kada je sada Austro-Ugarska pod pritiskom svojih agraraca, poela zatvarati severni put srpskoj izvoznoj trgovini, to nije samo bacilo u brigu vladajuu buroaziju ve je pogodilo i najosetljiviju stranu seoske mase. Budua nacionalna misao poinje sve vie dobijati privredni smisao, osloboenje Srbije od privredne zavisnosti od Austro-Ugarske i slobodan izlaz na more. Na tom pitanju vladajua buroazija uspeva da za svoju nacionalnu politiku zagreje iroke narodne mase. A za taj veliki uspeh svoje klasne vladavine ona ima da blagodari u prvom redu agrarcima i vlasnicima Austro-Ugarske. Ali tenja za slobodnim izlaskom na more nije poticala samo iz elje da se osigura izvoz agrarnih proizvoda. Potreba osiguranja izvoza i smetnje Austro-Ugarske uinile su da se za pitanje izlaza na more zainteresuje sitnoseljaka masa, kao najmnogobrojniji glasaki i vojniki elemenat u zemlji, ali ta tenja je postajala u toliko neodoljivom u koliko je u nas jae ovlaivala kapitalistika proizvodnja espapa. U teritorijalnom proirenju i izlasku na more vladajua buroazija je gledala onaj cilj svoje klasne politike koji je isticao iz industrijalizacije zemlje i razvitka kapitalistike proizvodnje. Ali to se zarad ostvarenja toga cilja radilo tako odluno, grozniavo, upravo va banque, ili-ili, to moe biti potpuno jasno samo onom koji uvidi da je u tom leao spas celoga privredno-finansijskoga sistema buroazije na kome se njena vladavina drala, da je to jedini izlaz iz stanja koje je svakim danom postajalo sve kritinije. Srbija je tipian predstavnik malih agrarnih zemalja, sa primitivnim oruima i nainima rada, ali mnogobrojnih, krupnih i tekih veza sa stranim kapitalizmom. Nenormalni razvitak tih kapitalistikih

veza malih agrarnih, u svom privrednom razvitku zaostalih zemalja pokazuje se u tome to njih kapitalistika privreda ne osvaja kroz radionice i fabrike, odozdo, iz privrednog ivota, ve kroz ministarske kancelarije, odozgo, preko dravnoga a ne privatnoga gazdinstva. Veliki dravni dug na strani postao je pre nego to se poelo raditi na podizanju proizvoakih snaga koje bi podnoenje tih dunikih obaveza olakale. Prvo je u zemlju ula maina za ubijanje, pa tek maina za rad. Kao rezultat toga nenormalnoga, obrnutoga razvitka dravni budeti su rasli bez obzira na porast privredne snage narodne, a jo jae od dravnih budeta raste njihov pratilac, zaduivanja na strani. Od 1880. do 1910. dravni budet je porastao od 20 na 120 miliona ili za 475 procenata, a zaduenje zemlje je poraslo od 32 na 735 miliona ili za 2197 procenata. Dravni dug je rastao pet puta bre od dravnoga budeta. Ali ova kolosalna cifra dravnoga zaduenja sama za sebe jo ne kazuje jasno svu teinu dunikoga ropstva. Da se oseti sva teina takvoga razvitka veza Srbije sa stranim kapitalizmom, ne sme se izgubiti iz vida da su ceo porast dravnoga budeta gutali neproduktivni izdaci na dug i vojsku, kao to je opet najvei deo dravnih zajmova, ogromno vei deo, upotrebljen za pokrivanje budetskih deficita i izvanrednih rashoda na militarizam. Na emu se taj raspikuski sistem gazdovanja odravao? Za plaanje interesa na zajmove Srbija je dolazila do zlata izvozom agramih proizvoda. Od kraja osamdesetih godina njen trgovinski bilans je aktivan, to jest ona primi veu sumu zlata za izvoz nego to izda na uvoz. Ali suvici zlata koje je davao aktivni trgovinski bilans nisu mogli dosei da pokriju izvoz zlata za plaanje dugova. Zbog toga je meunarodni bilans plaanja Srbije, na suprot aktivnom trgovinskom bilansu, ipak ostao stalno pasivan. Za poslednjih trideset godina Srbija je stalno imala da izdaje vie zlata nego to ga je primala za svoj izvoz. Ta diferencija je bila od 1891. do 1900. 49.354.772 din, 1901-1910. 71.153.924 din. Da bi se taj bankrotski sistem gazdovanja odrao, Srbija je padala u sve nove i nove dugove, njima bankrotstvo odlagala i terete svoje sadanje politike sve vie prenosila na budue generacije. Ali dokle tako? Pod pritiskom dravnih tereta izvoz je istina rastao, ali iza toga porasta ne stoji pojaanje privredne snage zemlje. Naprotiv, to poveanje izvoza je posledica poveanja dravnih tereta a ne privrednoga razvitka i jaanja zemlje. Ono je posledica iscrpljivanja koje pridavljuje svakoga proizvoaa posebice, nagonei ga da radi pribavljanja poreza otuuje kako hranu porodice tako i sredstva proizvodnje, a zatim izmodava celokupnu privrednu snagu zemlje, jer sredstva potrebna za njeno privredno jaanje crpe strani zelenaki kapital. U brem raenju izvoza nego uvoza ne ogleda se nikako bre raenje privredne snage zemlje od razvijanja kulturnih potreba naroda, ve se ogleda u stvari vetako poveanje izvoza na raun sposobnosti naroda da svoje ivotne potrebe podmiri. Ali narod, sve nesposobniji za potronju, postaje i sve nesigurniji kao poreski platac. Vladajua buroazija je poela oseati da ni najskandalozniji sistem posrednih poreza koji ne propusti opteretiti nijednu ivotnu potrebu nije nikakva sigurna garantija dravnih poreskih prihoda, ako potroaka mo masa slabi ili ako se ona slabije i sporije razvija nego to rastu potrebe drave. Usavravanje aparata za pumpanje poreza ne moe da nadoknadi ono to se gubi sa iscrpljivanjem optega rezervoara dravnih prihoda, sa iscrpljivanjem privredne narodne moi. Jo jednom se demonstrativno pokazuje tanost naela: da je privredna snaga zemlje jedina prava osnova sigurnih dravnih prihoda i dobroga finansijskoga stanja. A gde je ta privredna snaga zemlje? Je li ona u ruiniranom sitnom seoskom gazdinstvu? Zemlja isplakana, etveni prinos manji nego u Rusiji, stoarstvo u opadanju: sitna poljoprivredna preduzea nisu vie sposobna da podmire skuene potrebe porodica, jo manje da napune velike dravne kase. Dravni budeti rastu nepojamno brzo, jer neprestano rastu dunike obaveze i trokovi oko sistema buroaske vladavine, a u isto vreme sasvim opravdano poinje se gubiti vera u raenje izvoza poljoprivrednih proizvoda. U toj bezizlaznoj situaciji vladajua buroazija se baca svim sredstvima koja joj dravna vlast stavlja na raspoloenje na vetako podizanje industrije. Sistem posrednih poreza ona sada dopunjuje sistemom zatitnih carina. Srbija je opasana jednim neprelaznim carinskim zidom, pod ijom zatitom kapital, apsolutno osloboen svakoga obzira prema stranoj konkurenciji, uiva privilegiju neogranienoga gospodara na domaoj pijaci, monopolsko pravo eksploatacije. U sprovoenju te

politike vlada ima da regulisava surevnjivu borbu izmeu predstavnika stranoga i domaega kapitala, ali na kraju krajeva sistem zatitnih carina pobeuje, jer odgovara i interesima buroazije kao nosioca dravne vlasti i interesima buroazije kao nosioca kapitalistike eksploatacije. Tim sistemom ona, s jedne strane, osigurava kapitalistikoj klasi ekstra-profit, s druge strane vetakim uvlaenjem kapitala u zemlju ini da kroz ruke proizvoaa i potroaa poteku vee sume novca koje e im ona na zgodnom mestu, putem posrednih poreza, opet oteti. Uvlaenjem stranoga kapitala u zemlju poveava se cirkulacija novca, mase vie troe ma da vie ne jedu, ali zato rastu sume ekstra-profita kapitalistike klase i posrednih poreza drave, raste pljakanje proletarijata i narodnih masa. Veliina te pljake ogleda se u nenormalno velikoj razlici izmeu nominalne i realne nadnice, izmeu veliine nadnice u novcu i koliine ivotnih namirnica koja se za nju moe da kupi. Nije teko uoiti da se ovaj sistem podizanja domae proizvodnje izvrgava u sistem privrednoga iscrpljivanja zemlje. Visokim cenama svih proizvoda suava se potroaka sposobnost naroda koja je prva pogodba zdravoga privrednoga napretka, a monopolskim privilegijama ubija se staranje za tehniko usavravanje rada bez koga se podizanje privrednih snaga neke zemlje ne moe ni zamisliti. Ali ta posmatranja ne spadaju u okvir ovoga posla. Mesto toga treba naroito istai: da se na privredno-finansijskom sistemu koji smo ukratko skicirali dri i ekonomska egzistencija i politika vladavina buroazije u Srbiji. Na osnovu toga ekonomsko-finansijskoga stanja zemlje i veite brige svake vlade moe se objasniti to Srbija nadire da poto poto izae iz starih granica i prodre na more, da prodre na more po cenu svih rtava i velikih opasnosti. Sa industrijskim razvitkom neke zemlje buroazija gura vlade na proirenje pijaca i oblasti eksploatacije. Politika zavojevanja tuih zemalja i stvaranja kolonija, zbog koje je danas Evropa podeljena u dva oruana logora, odgovara tenji kapitalistikih klasa za osiguranjem profita, za monopolom eksploatacije. Kada smo god ukazivali na taj ekonomski uzrok dananjega grozniavoga oruanja, sukoba interesa i zavojevake kolonijalne politike, branioci te politike u Srbiji, da bi predstavili svoje tenje kao najidealniju oslobodilaku nacionalnu borbu, dobacivali su nam: gde je u Srbiji ta razvijena industrija, gde je ta kapitalistika klasa koja gura na zavojevanje tuih zemalja? Mi priznajemo da kapitalistika industrija u Srbiji nije ni priblino toliko razvijena koliko je u vladajue buroazije razvijen apetit za proirenjem teritorije i izlaskom na more porobljavanjem tuih naroda. Ali je vlada u Srbiji toliko revnosniji izvrilac elja svih vlasnikih klasa i kasta za proirenjem granica i porobljavanjem tuih naroda, u koliko to vie odgovara nudama privredno-finansijskoga sistema na kome se dri, koji je stub njene vlasti. Odranje toga sistema je prva taka u programu svake vlade. Na njemu se podie kula od miliona dravnoga budeta, on prua sredstva za izdravanje militarizma i drugih neproduktivnih ustanova, on prua sredstva za odgovaranje dunikim obavezama prema inostranstvu, na njemu se dri kredit za nova zaduenja. Ako kapitalistika buroazija u Srbiji i balkanskim dravicama uopte nije jo toliko razvijena, da celokupnu dravnu politiku stavi u slubu svoga interesa, ona u nas ima za svoga saveznika samu dravnu vlast koju potreba odranja goni na teritorijalno proirenje poto poto. Tako su neodoljive ekspanzivne tenje balkanskih dravica postale neodoljivom potrebom vlada, jedinim izlazom iz tekoga poloaja u kome su sa svojim privredno-finansijskim sistemom doterale na ivicu bankrotstva. Za buroaziju u Srbiji izlazak na more ne znai u prvom redu ekonomsku emancipaciju zemlje kao to se to rado i mnogo govori, - jer celokupna privredno-finansijska politika vladajue buroazije predstavlja postojano otuivanje prava slobodnoga raspolaganja privrednim izvorima zemlje i predavanje naroda u kamatno ropstvo da bi se dobila sredstva za odranje vladavine - ve pre svega emancipaciju privredno-finansijskoga sistema na kome se njena vladavina dri. Izlazak na more predstavlja jedino sredstvo da se privredni sistem zatitnih carina oslobodi zavisnosti od inostranstva, da se od njega ne moraju initi nikom nikakve koncesije. U koliko dakle kapitalistika buroazija nije dorasla da vri presudni uticaj na pravac dravne politike, svaka vlada je prinuena da ne strepi od rtava koje tenja ka moru stavlja u izgled, ne samo zbog slobodnoga saobraaja sa svetom ve zbog odranja svoje vladavine. Zato je jedan na nacionalni radnik i patriotski pisac s retkom iskrenou rekao: Rat koji ne garantuje slobodan izlaz srpskih espapa na svetski trg ne moe se nazvati oslobodilakim!

Tako je albanska politika srpske vlade olienje avanturistikoga lutanja jednoga oajnika koji bez ikakvih izgleda na uspeh i bez jasnoga cilja rasipa dragocenu snagu, da bi izbegao bankrotstvo pred kojim stoji ceo njegov privredni i politiki pravac. 3. Poraz zavojevakog podviga Polet narodnih masa, koji je godinama pripreman politikom ekonomske emancipacije i dostigao najviu taku od objave carinskoga rata do aneksije Bosne i Hercegovine, buroazija je za vreme balkanskih ratova umela obilno iskoristiti. Za najlue podvige ona je mogla raunati sa ljudskim materijalom ija gotovost na podnoenje rtava prevazilazi obaveze vojne discipline. I u slatkom zanosu da dri u svojoj ruci naoruanu celu zemlju, buroazija je u rastoavanju narodne snage otila preko svih granica mogunosti i poinila najlue zloupotrebe. Vrhunac tih zloupotreba je pokuaj izlaska na more putem zavojevanja Albanije. Za izlazak na more Srbija je imala dva prirodna pravca. Prvi preko Crne Gore za Bar, vodi preko oblasti koje pripadaju dvema srpskim dravama i koje su naseljene skoro iskljuivo srpskim narodom. Drugi, vardarskom dolinom za Solun, vodi onom saobraajnom arterijom koja je samom prirodom odreena da bude glavni pravac privredne veze Balkanskoga poluostrva sa svetom. to se drugoga pravca tie, kao to emo docnije videti, buroazija balkanskih dravica je bila nesposobna da savlada separatistike tenje i da od nezamenljivoga solunskoga pristanita uini ono za ta ga je priroda poloaja odredila, naime da bude svetska kapija za sve tri drave; a srpski i bugarski vlasnici specijalno priredili su svojim narodima bregalniku katastrofu, da Solun ostane u iskljuivoj vlasti Grka kojima je najmanje potreban i koji e se njime najmanje sluiti. Srpska buroazija nije bila ak ni toliko jaka da slomi dinastiku iskljuivost izmeu Srbije i Crne Gore i da spajanjem dveju oblasti jednoga istoga naroda u jednu dravnu celinu izae na toliko eljeno more preko svoje jednostavne teritorije. Mesto toga izmeu dve roene zemlje pobijaju se danas mee, i ako ni na jednoj ni na drugoj strani nema ni deset lica koja bi to mogla razumeti i odobriti. A kraljevski straari koji e te mee uvati jesu svedoci nesposobnosti buroazije da izvri delo narodnoga ujedinjenja. Namesto da trai izlazak na more u ovim prirodnim pravcima, za ta je bilo potrebno biti reen na sistematsku i odlunu borbu protiv separatistikih tenji, vlada je separatizam uzela za osnovicu ugovora sa saveznicima. Time je buroazija sama sebi zatvorila oba prirodna pravca za izlazak na more. A odriui se njih ona se otiskuje da put na more probije kroz albanske kreve, pravcem koji vodi preko oblasti sa kompaktnim tuim elementom, elementom najvee otporne snage u preanjoj evropskoj Turskoj; ta oblast je u isto vreme tako jako uvuena u osvajake zamke dve velike evropske sile. Kako je ta politika pretrpela potpun poraz jo na pola puta, mi danas imamo skupo plaeno iskustvo samo o snazi austro-italijanskoga uticaja, te sada niko i ne misli o rtvama koje bismo tek morali podneti oko zavojevanja i dranja u pokornosti albanskoga naroda. Pre svega Jadransko more, kao sredstvo naega saobraaja sa svetom, nije bez krupnih nedostataka. 1. Jadransko more je izgubilo svoj nekadanji trgovaki znaaj. Luke Jadranskoga mora nisu vie stanice svetskoga saobraaja kao pre nekoliko vekova; one nisu vie ni centri u kojima se vri razmena proizvoda balkanskih zemalja. Veliki svetski putevi Sredozemnim morem ne stiu se vie u Jadranskom moru ve, obino obilazei njega, ukrtaju se u Solunu, od koga su ve stvorili najvaniju taku ne samo balkanskoga ve i srednjeevropskoga saobraaja sa Istokom. Upuena na neku luku Jadranskoga mora srpska trgovina, traei slobodan izlazak na prostrani svetski trg, nala bi se opet lice u lice sa parobrodskim drutvima i pijacama poglavito Austro-Ugarske i Italije. 2. Kada bi ak Jadransko more potpuno zadovoljavalo potrebe naega trgovinskoga saobraaja, pravac toga saobraaja ne moe se odreivati proizvoljno i nezavisno od pravca svetskoga saobraaja. Taj pravac, kao to je to prof. Cviji svestrano pokazao, izlazi danas na Solun. Ova luka je izlazna taka vardarsko-moravske komunikacione arterije koja je sa uzdizanjem Srednje Evrope i nadiranjem njenoga punog napona privrednog ivota na azijski Istok dobila veliki evropski znaaj. Ona je privukla sebi svu trgovinu iz oblasti preanje i sadanje Srbije. Iz ranije Srbije trgovina je tekla na

sever, iz stare Srbije i Makedonije na jug, a sa sastavljanjem ovih oblasti u jednu dravnu cjelinu pod pretpostavkom jednake predusretljivosti odravae se trgovina na obadve strane. Ali pravac sever-jug ne moe biti vetaki promenjen u pravac istok-zapad, ma koliko se to elelo iz obzira politikih aspiracija. Sve vetake mere koje se u tom cilju preduzimaju, kao to je to eleznika politika, trae izvanredne rtve i predstavljaju po privredu teret slian strategijskim eljeznicama. A ako je srpska vlada, lupajui se po Albaniji, propustila osigurati naoj trgovini slobodan izlaz preko Soluna, onda bratoubilaki rat nije samo jedan zloin prema srpskom narodu ve i jedan zloin za tu raun. 3. Izlazak na Jadransko more, kao ventil sigurnosti na sluaj nenormalnih odnosa prema severu i jugu, opteretio bi nau privrednu snagu nesrazmerno velikim rtvama. Pre svega podizanje dobroga pristanita skopano je sa velikim tekoama. Najbolji poznavalac Balkana prof. Cviji veli: U onom delu koji je zauzela srpska vojska ima samo jedan bolji zaliv i to je Draki. I ako je zasut peskom i stoga samo 6-10 m. dubok i izloen junim i jugozapadnim vetrovima, od njega bi se moglo napraviti dobro trgovako pristanite, istina, s velikim trokovima.[3] Bez velikih tehnikih radova ne mogu se upotrebiti za pristanite ni ostali zalivi na toj obali. Ali svi ti trokovi oko pristanita i sprovoenja eleznice gube se prema onim neproraunljivim rtvama koje bi osiguranje toga saobraajnog pravca gutalo. Bilo da Srbija dobije samo prugu bilo i jedan iri ili ui pojas zemlje, odravanje albanskoga stanovnistva u pokornosti bilo bi skopano sa rtvama za koje bi se dobar trgovac teko odluio. to god bi taj pojas zemlje bio iri, u toliko bi i rtve bile vee. Za odravanje u pokornosti cele Severne Albanije na koju se bilo oko bacilo, Srbija bi morala drati velike vojnike posade i bez svake sumnje posvegodinje prolevati krv za povraaj reda. Transporti srpskoga izvoza na Jadransko more kretali bi se uz pratnju sve jaega militarizma, stalnih mobilizacija i tekih kolonijalnih ratova. Zavojevaka politika je prodrta vrea. Alir je kotao Francusku vie od ratne otete koju je 1871. platila Nemakoj. Juno-afrike kolonije su kotale Nemaku preko milijarde maraka a nisu dale nita. Zapletena u Albaniji Srbija bi tek tada videla da je ostale zavojevake drave mnogo lake stii u vrenju svirepstava prema zavojevanim narodima nego u podnoenju rtava na koje otpor tih naroda goni. A ako Srbija nije u stanju uiniti nijedan korak u svome privrednom jaanju, a da ne uini dva u privrednom rasipanju na neproduktivne ciljeve, onda moe oekivati vreme kada e ljudi initi glavni deo njenoga izvoza, a oni nee ii preko Albanije nego preko Evrope. Tako izlazak na Jadransko more, iskupljen zavojevanjem Albanije, predstavlja za Srbiju jednu ekonomsku apsurdnost. Ali porobljavanje albanskoga naroda, kao sredstvo izlaska na more, pokazalo se i kao politika apsurdnost. Na osnovici zavojevake politike, u kojoj nikad ne odluuju prea prava i vee potrebe ve iskljuivo vea snaga, igra je za Srbiju bila unapred izgubljena. Srbija se u Albaniji srela sa dvema velikim silama koje su tamo ve bile stekle vei uticaj od same Turske. Nita ne ini to Albanija samo po sebi nije vredna rtava koje Austro-Ugarska i Italija oko nje podnose, jer se one ne podnose za Albaniju ve za uticaj koji se preko Albanije ima u Jadranskom Moru i na Balkanu. Je li vlada g. Paia pravilno procenjivala jainu otpora na koji e od strane te dve drave naii, ili je precenjivala potporu svojih prijatelja,- to pitanje, nije bez interesa, ali se za nas ovde njegova vrednost gubi pred faktom: da je Srbija svojim zavojevakim metodima i pretenzijama uz kepeku snagu nesvesno radila da se Albansko Pitanje rei po elji onih koji svoje apetite podupiru jaim, nesravnjeno jaim sredstvima. U veku krupne imperijalistike politike, zavojevaka politika male i privredno nerazvijene Srbije, upuene na zajednicu a ne davljenje malih oko sebe, pokazala se kao ekonomska i politika apsurdnost, kao protivurenost in adjecto, kao nemogua politika. San o izlasku na Jadransko more zavojevanjem Albanije pripada prolosti, ali njegova senka e dugo vremena pomraavati nebo nad srpskim narodom. Srbija je htela i izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more a od zamiljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja. Htela je da istisne tui uticaj iz Albanije, a postigla je da ga jo vie uvrsti. Osvajakim hitcem htela je jedno radikalno, definitivno reenje u korist svoga gospodarstva na jadranskoj obali, a uspela je da se tue gospodarstvo definitivno utvrdi. Njena tenja ka moru dala je naopake rezultate, jer je

sprovoena naopakim sredstvima, to jest: ono to se moglo postii samo u sporazumu i uz prijateteljsko sauee osloboenoga albanskoga naroda htelo se postii protiv njega. Tenje izlaska na more metodima zavojevake politike pretrpele su potpun poraz. 4. Vojna okupacija Albanije Vojnu okupaciju Albanije srpska vlada je izvodila sa onoliko smiljenosti i procene okolnosti sa koliko se u privatnom ivotu preduzimaju obine etnje. Po odsustvu vojnikih i politikih predostronosti na koje su sve prilike upuivale, taj ozbiljni vojni i politiki korak liio je na kakav politiki pacir, Lustreise to bi Nemci rekli, ali pacir koji e u istoriji srpskoga naroda ostati kao najkrvaviji spomenik jednogodinjega ratnoga reima buroazije i najbolji svedok njegove bezobzirnosti prema ivotima ljudi. Sa divljenjem je neko uporedio izlazak srpskih trupa na Jadransko more sa Napoleonovim prelaskom preko Alpa. to je do prostoga vojnika stajalo, oni su zaista ogromne smetnje savladali na nain koji je divljenja dostojan. Ali to je stajalo do vojnih i politikih upravljaa, oni su po svojoj bezobzirnosti inili pravu suprotnost pregalatvu vojnika, gomilajui lakomislenost za lakomislenou, ludost za ludou, rtve za rtvama. Ta strahovita niska rtava prua se od polaska do povratka. Dopisnik zagrebakoga Obzora, D. Mai, opisuje pohod drinske divizije ovako: Sedmi dan toga emernoga putovanja stajao je srpsku vojsku dosta rtava. Komora ve tri dana nije nikako stizala. Nije bilo hrane ni za ljude ni za konje. Neprestano peaenje po zimi i kii, nespavanje i gladovanje toliko je slomilo vojnike, da su se sad jedva drali na nogama. Svakoga trenutka skliznuo bi po koji konj i skotrljao bi se niz klisuru sa tovarom ili municijom. Ljudi su se ustavljali, trpali na sebe municiju, i samo padali od tereta i nemoi. Ve je izgledalo, ako potraje jo samo koji dan tako, da nijedan iv nee izii iz ovih pustih planinskih krajeva. Ali se ipak utei ilo dalje. I tako ceo dan, po nesnosnoj i neprestanoj kii ta, vojska nije ila nego se upravo vukla u razvuenim kolonama, ostavljajui za sobom slabe, bolesne i mrtve. Nimalo manje muke i rtve imala je da podnese i umadijska divizija, koja se krenula od Prizrena preko Oroi. O gladovanju te kolone pisao je jedan oficir: Ma kako da je poslastica u to vreme bio hleb, ja sam mogao dobiti jednu polovinu - nudio mi je jedan moj vojnik, koji ga je platio 4 dinara. Sutra dan se prodavao po 5 i 6 dinara, a jedan je konjanik platio za jedan tajin i pare slanine 8 dinara. Docnije kad je nestalo hleba tako je isto skakala cena i kukuruzu, jer se sitan branski kukuruz duine 12-15 cm prodavao poslednjeg dana gro komad. Ove visoke cene slabo mogu ti dati prestavu o veliini gladi i muke to smo pretrpeli. A kada su se tako namuili oficiri, onda kolike su tek bile patnje onih siromaha koji za celo vreme dugoga ratovanja nisu ni od kuda dobili ni krene pare! [4] Od samoga poetka primorski odred srpske vojske poeo je obeleavati svoj trag estim grobovima pomrlih od gladi i umora, izmrzlih od mraza bez injela i atorskih krila. ije su to rtve? Prema srpskim trupama koje po svojoj brojnoj snazi i fizikoj iznurenosti nisu bile sposobne da izdre nikakvu ozbiljniju borbu sa organizovanim albanskim plemenima, ova su se ponaala sa dostojanstvom neutralnih ali i nezavisnih posmatraa koji su davali besu i primali snishodljiva uveravanja o miroljubivim namerama srpskoga vojnoga pohoda. Sa autoritetom jednoga plemenskoga dinasta Prenk Bib Dada propustio je gladne, gole i bose, do sri u kostima iznemogle srpske trupe pod uslovom da mirno prou putem i da se ne usude initi ma kakvo zlo Mirditima. Jo stroije su se komandanti uvali da ne dirnu u strljenovo gnezdo Malisoraca. Ovakvo dranje albanskih plemena poticalo je iz uverenja, dobivena iz Bea i Rima, da je autonomija Albanije zajemena i da e se srpske trupe morati vratiti. Napoleon je puten preko Alpa, jer se Napoleon morao vratiti.

Najvei deo naih vojnika u Albaniji stradao je od bolesti, poglavito iznemoglosti i dizenterije, koja je morala nastupiti kao prirodna posledica gladi i rave opreme. To su stradanja prealjenih, upuenih na boju veresiju, izvrilaca napoleonskih podviga o ijem najnunijem opremanju i snabdevanju politiki i vojni upravljai nisu nita mislili. A njihovi komandanti koji se nisu ustezali da ubiju od gladi i iznemoglosti pala vojnika ili da to trpe nisu imali ni trunka od duha onoga ruskoga vojskovoe koji je, prelazei preko Alpa, povratio odanost gladne vojske ulaskom u raku koju je samom sebi bio namenio. Na celom maru radile su naizmenino i svaka u svom pravcu slepe sile: glad i iznemoglost, batine i revolver! Koliko je cenjen ivot ovih ljudi neka poslui i ovaj primer. Po nareenju komandanta na dugakom putu od preko stotine kilometara ostavljena su manja odeljenja vojnika kao relejske stanice. Ludost ove naredbe u isto vojnikom pogledu je oigledna, kao to je bila oigledna i sudbina ovih naputenih ljudi koji su se nali u moru uzrujana albanskoga stanovnitva, ogorena svirepstvima srpske vojske u istonim krajevima. To ogdrenje je ove jadnike progutalo. Od izvesnih stanica nije niko ostao da javi ta je sa njima bilo, i uzaman ih njihovi roditelji i braa jo uvek preko novina trae. Osvetniko paljenje sela i masakriranje albanskoga stanovnitva nije nikakva naknada za uzaludne gubitke. Niska ludosti i rtava koja je na kraju krajeva progutala primorski odred nema kraja. Kako je veliina zadatka u svakom pogledu premaala snagu odreda, na predstrau na Daju, mestu prve pogibije u borbi sa skadarskom posadom, baeno je neto malo drinaca drugog poziva. Bez atorskih krila i u kru gde nije bilo ni drvceta da se vatra zaloi, oni su uvali strau i propadali od zime. I posle prvoga ozbiljnoga napada odmornih trupa skadarske posade drinci su morali popustiti, ostavljajui iza sebe leeve koje su pojaanja umadinaca nekoliko dana kupila i sahranjivala. Ali je brdika kasapnica vrhunac ovoga bezobzirnoga bacanja ljudi u smrt i avanturistikih bravura bez smisla i ikakvih izgleda na uspeh. Istoriju te kasapnice jo uvek obavija taman veo. Skadarska utvrenja su najmodernijega tipa, jer je Turska naroito polagala da Skadar, kao istaknuti iljbok na krajnjoj i vrlo vanoj taci carstva, bude to bolje utvren. Rovovi su maskirani, u zemlji, i sagraeni od betona. Najboljim dvogledima spolja se nita ne vidi, a kada se otvori borba ne zna se odakle sve vatra ne sipa. Prodiranje napadaa spreava nekoliko nizova razlinih prepona, naroito hajdukih jama koje se mogu staviti pod vodu i bodljikastih ica koje su povezane gvozdenim stubovima utvrenim u cementnim podlogama. Celo utvrenje je sada branjeno ne samo peakom vatrom iz zaklonjenih rovova ve mnogobrojnom artiljerijom, naroito gradskim topovima najveega kalibra. Da se takva utvrenja ne osvajaju golim akama, uz potporu nekoliko brdskih baterija, ak bez ijednoga poljskoga topa, to je mogla proceniti najobinija vojnika pamet. Pa ipak je napad nareen i 26 januara srpskom narodu prireena jedna od najluih i najteih pogibija u celom srpsko-turskom ratu. Glas o strahovitoj pogibiji prodrla je sluajno preko Crne Gore do Beograda, i beogradska tampa nije pogreila kada je u lanku Bitka na Brdicama napala strahovitu pogibiju reima: Opte je oseanje, da se tamo nije vodio raun o ljudima. Ljudi su izgubili svoju raniju vrednost i vrede taman onoliko koliko i bundeve. A posle nekoliko dana jedan strunjak, iza koga se krije izvesno neki oficir, pie u istom listu u lanku Jedan zloin: Svakoga dana izbijaju u javnosti novi jezoviti detalji o strahovitoj kasapinici na koju je izveden na primorski odred na Brdicama. Vlada, istina, produava i dalje da ovu krvavu tragediju obmotava najveom misterioznou i uvek izbegava da objavi listu gubitaka koje je naa vojska pretrpela u tom mahnitom preduzeu. Ali posle objave naeg izvetaja iz Muriana javno mnenje uzbueno je toj meri tim zloinom izvrenim nad srpskom vojskom, da zatajivanja i zatikavanje vie ne pomau. Na Brdicama palo je u ludo blizu 1300 srpskih vojnika i 39 oficira. Za taj beskorisni pokolj mora neko odgovornost da ponese.

Tani podaci o gubicima na Brdici nisu jo objavljeni, ali oni su kod Srba znatno vei nego to je u gornjem lanku navedeno, a kod Crnogoraca nekoliko puta toliki. Hiljade ljudi su baeni u smrt kao da se od blata mese, kao da nikada vie nee nikom trebati. Mesto da na gornje optube dade obavetenja, vladin organ Samouprava je odgovorila kako je pred zoru, 26 januara, komandant primorskoga odreda dobio izrino nareenje od crnogorske Vrhovne komande da vri napad na Brdicu. Napad je istoga asa nareen i njemu se ima da blagodari, po pisanju vladinoga lista, to je jedan poloaj Brdanjola pao Crnogorcima u ruke! Prema tome, komandant primorskoga odreda ili je svesno bacio u smrt nekoliko hiljada svojih ljudi radi uspeha sumnjive vrednosti na crnogorskom frontu ili je servirao nekoliko hiljada rtava iz respekta prema visokoj linosti glavnoga komandanta crnogorskih trupa. Da su u celom preduzeu odluivali razlozi koji nemaju niega zajednikoga sa najobinijim pravilima ratovanja, vidi se i po tome to je u klopku upala samo jedna kolona i usamljena, bez pomoi i naslona desno i levo, izginula. Tako je pred tvrdim bedemima Skadra odigrana jedna krvava igra vojske, da bi se zadovoljila monarhistika sujeta kleptomana koji je pod tim bedemima sahranio svoju alosnu zemljicu. Mesec dana posle toga desila se strahovita pogibija u luci San-ovani di Medua. Trupe koje su transportovane iz Soluna morem da pojaaju opsadu Skadra provele su na laama u luci itav dan, ekajui da se ko smiluje i da ih iskrca, i u tom ekanju zatekla ih je turska krstarica Hamidija.. Brdika kasapnica nije izazvala ni za nokat veu opreznost prema opasnostima u koje se ljudi guraju. Na Brdici nije ordonans na vreme preneo zapovest za povlaenje, u Medui nije Hamidija prijavila svoj dolazak! Nije uinjeno ni ono to se za spasavanje ljudi moglo uiniti. I kapetan Iae i sva posluga, kao to to u boinjem broju Pijemonta lepo opisuje major Radoje Jankovi, zaboravie na spasavanje vojnika. Disciplina popusti pred linom opasnou. Nered se uunja u hladnokrvnost. Nijedan amac za spasavanje ne bi skinut. Vojnici behu ostavljeni na milost i nemilost Hamidije koja svu topovsku vatru upravi na lau punu vojnika Vervenjotis. Major Jankovi opisuje taj oajan trenutak ovim ivim reima: Huk topova dobi arobnu mo nad svima. U ciglo jednom momentu oseti se tragedija tog nesrenog dana. Vojnici, sa spremom na leima, bacahu se sa nekoliko metara visine u vodu duboku nekoliko metara. Ranjeni se sklanjahu, da udare zavoje. Rane su bile grozne, zadane komadima elika. Drugi se sputahu niz konopce; po deset odjedared. Jedan konopac se otite! Sva sila Hamidijinoga besa srui se na Vervenjotis. I u tom oajnom trenutku, kada nije bilo nijednoga stareine da posavetuje, ako pomoi ne moe, da podeli sudbinu sa svojim vojnicima, okrenula su svoja dva brdska topia dva vojnika bez epoleta, jedan podnarednik i jedan kaplar, i radi spasavanja svojih drugova uhvatili se u kotac sa topovskim kolosima jedne ratne lae! Hamidija se povukla, ostavljajui iza sebe pravu pusto. Oko lae plovili su injeli, ranevi, polomljeni kundaci, vojniki uprtai i ostali tragovi pretrpljene katastrofe. ajkae, bez gospodara, ljuljale su se neto pod vodom, kao velike alge. Nesrene rtve rasute tamo amo, svuene punim fieklijama, potonule su i dodirujui stopama peskovito dno njihale su se kao podvodno bilje. Belele su se ruke utopljenika. U ponekoj puka mrtvaki stisnuta. Ponekog tiskao je talas na irinu... Na malom talasu ljukaju se jedne nove dvojenice. Gde gde izbije glava. Talas je preliva i zanosi kosu tamo amo, te se ukazuje razdeljak... Lepe momke iz Podrimlja nosi voda kao opalo lie. Prvi put od kako su u ratu, prevarila ih snaga. Junaci od Zebrnjaka, Abdi-pae i Bakarnog Gumna lee savladani. Na svakom licu po jedna elja neizreena. Njihove ih verenice ekaju, njihovo voe pupi, njihove su oi mrtve. I jo bog zna gde bi se zavrila ova niska ludosti i rtava, da se Skadar nije predao i da pitanje Albanije nije doepala Evropa u ruke. Sa makedonskoga ratita srpska vlada bi upuivala nove trupe jedne za drugima, da popune mesta onih koje su progutali sneni nameti albanskih kreva, glad, bolest, Skadarsko blato i Jadransko more. Zbog jednoga ni sa jedne strane neeljenoga sukoba izmeu srpskoga albanskoga odreda i ostataka Davidove vojske krenuta je u Albaniju cela moravska divizija,

a ta bi tek bilo da Albanci nisu mirno ekali reenje Evrope? Ali su ak i divlja albanska plemena znala bolje proceniti presudni znaaj toga reenja po Albaniju nego srpska vlada. Oekujui trenutak kada e ispratiti srpske trupe odakle su i dole, ona su umela utedeti izline rtve mnogo bolje od vlade koja je stajala pod zlokobnom sugestijom ruskoga uticaja. I, zacelo, posle pola godine gladovanja, stradanja, propadanja i ludoga harenja ljudskih ivota, alosni ostatci primorskoga odreda vraeni su natrag, ostavljajui iza sebe kao jedini trag preko 5000 vojnikih grobova i optu omrznutost kod stanovnitva. 5. Kolonijalni ratovi Da vojna okupacija Albanije mora izazvati oajan otpor gortakih albanskih plemena nije izgleda oekivala samo vlada g. Paia. Ona je zaboravila da je Turska bila obetovana zemlja za navike ovih gortaka, da su ih za muslimanski svet vezivale vrlo jake verske veze, pa je ipak jedan veliki deo dravne moi Turske bio vezan u ovim krevima, bune su postale redovno stanje, iz njih je doao i jedan od najodsudnijih udaraca mladoturskom reimu. Dranje Albanaca u pokornosti bio je vrlo teak zadatak za Tursku, i ako je ona imala u Anatoliji bogat rezervoar ljudskoga materijala koji je, kada zatreba, prebacivala protiv pobunjenika u Evropi, protiv albanskih plemena, kao to je ova, kada zatreba, upotrebljavala protiv hriana. Sa tim pitanjima srpska vlada se nije mnogo zamarala. O prirodnom otporu albanskih plemena ona ne samo nije vodila rauna, ve ga je u stvari provocirala, oglasivi albansko naselje, po primeru svih zavojevaa, za ljudski odrod prema kome vredi samo upotreba grube sile. Posle neoekivanih vojnih uspeha prema Turskoj i vlada je, kao i ceo buroaski svet u Srbiji, potonula u idolopokloniko verovanje u mo oruja kao jedino radikalnoga i reavajuega sredstva. Ona je gurnula vojsku pravcem ka primorju bez ikakve politike direktive, posela njome veliki deo albanskih oblasti bez ikakvih strogih nareenja o dranju vojske prema samopouzdanim albanskim plemenima, i time je dala prvi potsticaj stalnom ratu na granici s mnogobrojnim rtvama sa jedne i sa druge strane. Predstavnicima vlasnike politike nije ni na um dolo da misle koliko bi rtava moglo biti uteeno voenjem rauna o dranju vojske prema pokorenom stanovnitvu i o neodoljivoj upornoj tenji ovih plemena da im se inae teki uslovi opstanka ne suavaju i ivotne navike drsko ne vreaju. I im je soldateska, ostavljena samoj sebi, soldateska iza koje se politiki upravljai nisu videli, dola u dodir sa albanskim stanovnitvom, ona je poinila takvu pusto koji je albanski narod gurnuo u oajnu borbu za odranje. Tako je otvorena serija kolonijalnih borbi koje sa veim ili manjim prekidima traju od prelaska srpske vojske preko turske granice do danas i kojima se kraja jo nigde ne vidi. Slepa i gluva prema najgrubljoj praksi kolonijalnog istrebljenja koje je soldateska vrila, buroaska tampa je podigla paklenu poviku protiv arnautskih divljatava, i ta je povika rasla sa nemou vlade da odoli pritisku svojih monih suparnika oko Albanije. Ni nesumnjivo divlja i nekulturna afrika plemena nisu nikada doekivala evropskoga nametljivca celivanjem njegove bele ruke. Jo manje se to moglo oekivati od Albanaca koji su ve bili ispunjeni izvesnim politikim tenjama za koje su poslednjih desetak godina toliko rtava podneli i sa kojima je bio upuen da rauna svaki onaj koji nije bio unapred reen na borbu do istrebljenja. Albanska pobuna septembra meseca, zbog koje je Srbija morala ponovo mobilisati blizu tri divizije, je klasian primer kako se kolonijalni ratovi izazivaju. Okupacija sprske vojske prostirala se sa istoka do na same kapije klisura i klanaca. Ona je rastavila oraa od njive, stoku od pae, stada od pojita, selo od vodenice, kupca i prodaoca od pijace okolinu od varoi, a itava planinska naselja od svoga privrednoga centra i itnice za ishranu. Albanac s one strane nije smeo kroiti na svoju zemlju koja je ostala na ovoj strani. Svi izvori za ivot bili su preseeni. U oajanju i gladi narod je najpre molio za slobodan dolazak na trite, a kada mu je i to uskraeno, izmeu smrti od gladi i smrti od olova on je izabrao ovu drugu. Pri toj pobuni mogli su se umeati razni domai i strani agenti, na koje je vlada s planom skretala panju javnosti, ali zemljite za eventualni uticaj tih elemenata pripremila je vlada g. Paia, odbijajui albansko stanovnitvo od sebe onim istim sredstvima kojima se najbolje mogla

posluiti da mu poloaj olaka i da ga sebi privue. Ali vojni reim nije samo obustavio poslove i presekao redovne izvore zarade, ve je popljakao od stanovnitva celu gotovinu ljudske i stone hrane. Pri srednjevekovnom sistemu snabdevanja trupa, da se koliko toliko utoli glad vojnika, gurani su u glad metani. Taj sistem snabdevanja trupa napunio je depove mnogoga vojnoga i civilnoga inovnika koji su u ove oblasti uli sa dovoljno iskustva kolika je mo novca; on nije olakao narodu u Srbiji teret ratnih trokova, a natovario mu je na vrat jo tee breme uguivanja izazvanih buna. Vlada je tu pljaku uzakonila i podigla do najviega stepena uvoenjem kontribucionih taksa koje su vojne i civilne vlasti u novim krajevima naplaivale. O skandaloznoj preteranosti tih taksa dovoljno je da navedemo samo ovo nekoliko primera. Od sto kilograma naplaivano je na piritus 117 din, na gas 54.65, na so 17.60, na eer 30, na pivo 20, na zejtin 20, na kafu 100 itd. Pohvatani su, dakle, svi oni predmeti koji se u narodnim masama najvie troe, bez kojih one ne mogu. One su se svalile kao sinji teret na opljakane i zarada liene metane i na sirote vojne obaveznike, ako su kad i kad popili kafu, nabavili gasa za svoje straare ili kupili koje pare eera da razblae oporost okorela i buava tajina. I kada ih alje u smrt za bolju budunost njene eksploatacije, buroazija ih prati svojim poznatim aparatom posrednih poreza. A da tim taksama ne bi mnogo zbunila nenaviknuti trgovaki svet novih krajeva i da bi ga uputila kako da se pomogne, na priznanicama po nareenju Vrhovne Komande pie: Uvoznik se ovlauje da kontribucionu taksu, naplaenu na ovu robu, prenese na potroaa.[5] U sasvim normalnim prilikama, kada privredni ivot tee potpuno redovnim tokom, ovoliko poskupljivanje ivota izazvalo bi nesnosno stanje. U prilikama, pak, kada je izvor redovnih zarada presanuo i gotovina popljakana, narod od lira razoruan, kontrobucione takse su gonile pravo oajnoj odbrani ivota. Kada se sve to ima na umu: da za ivot Albanaca nije niko nikome odgovarao, da je vojska rupila u primitivne ivotne navike sa svojom krutom logikom sile, da su svi izvori ivota preseeni, ljudi i stoka ostavljeni bez hrane, da je pljaka dodijala i malom i velikom, i bogatom i siromanom, - kada se sve to ima na umu, onda imate pred sobom retko tipian sluaj kako se stvaraju bune. Da ne govorimo o uasnim scenama bede i gladi koje su se odigravale po Skadru i drugim pribeitima potisnutoga albanskoga stanovnitva! I kada je buna izbila, vlada je preko zastupnika ministra spoljanjih dela izjavila da e Albanci biti primerno kanjeni, buroaska tampa je traila istrebljenje bez milosti, a vojska je izvrivala. Albanska sela, iz kojih su ljudi bili blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarita. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama ivih ena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoruavali i putali, dotle srpska soldateska nije tedela ni njihovu decu, ene i bolesne. Verna slika tih varvarstava iznesena je u dopisima iz Albanije u Radnikim Novinama, u lancima Krvna osveta soldateske i Crnogorski bes. Jo se jednom potvrdilo do je narodna pobuna najprimitivnijih plemena uvek humanija od prakse stajae vojske koju moderna drava protiv pobune upotrebljava. Srpski vlasnici su otvorili svoj registar kolonijalnih ubijanja i grozota i mogu ve dostojno stupiti u vlasniko drutvo Engleza, Holanana, Francuza, Nemaca, Talijana i Rusa. 6. Rezultati zavojevake politike Od buroaskih opozicionih grupa u Skuptini s pravom je neko istakao da u spoljanjoj politici ratna vlada radikalne partije za vreme balkanskih dogaaja nije imala naelne opozicije izuzimajui socijalnu demokratiju. Ta saglasnost buroaskih grupa u spoljanjoj politici postignuta je istina veim rtvama radikala nego njihovih protivnika, jer ako je obezbeenje Balkana balkanskim narodima putem meusobnog sporazuma bilo do ovih dogaaja u istini rukovodno naelo radikalne partije u balkanskoj politici, onda je nesumnjivo da se ona u toku dogaaja vie primakla svojim protivnicima nego oni njoj. U svakom sluaju politika radikalne vlade bila je u pogledu pravca izraz celokupne buroazije, a g. Pai najpogodnija linost da njenom realnom politikom rukovodi. U svojoj albanskoj politici, kao i u drugim prilikama, g. Pai voli da nas ostavlja u neizvesnosti ta upravo hoe. I u diplomatskom radu on je pre svega ef partije koja se razvila iz kolebljive i

neodreene sitne buroazije i koja, noena ogaajima, gleda da okretnou i sitnim lukavstvima nadoknadi odsustvo irokoga politikoga vidokruga i sposobnosti da u oreenom pravcu istraje. Za vreme velikih dogaaja na Balkanu ta kolebljivost je u toliko jae ovladala kabinetima balkanskih dravica, u koliko je rasla nesrazmera izmeu velikih prohteva i malih sredstava. U diplomatskoj vetini g. Paia ona je dobila izraza u njegovoj sposobnosti da neto hoe i nee u isto vreme, a ta politika hoe i nee ostavlja istina njenom rukovodiocu otvorena vrata na koja e se od najozbiljnije preduzeta koraka moi povui kao od pokuaja na koji se ozbiljno nije ni mislilo, ali te pokuaje srpski narod je skupo platio. U takvim pokuajima i pipanjima protekli su najsudbonosniji istorijski momenti, koji su iziskivali odluno zalaganje svega autoriteta za odluke koje bi bile rezultat realne procene opte situacije na Balkanu i stvarnoga poloaja balkanskih naroda. Kakva je ta situacija i kakva ona reenja nalae? Balkansko poluostrvo je jedna meavina nacija sa izukrtanim istorijskim uspomenama. Pojedini delovi poluostrva koji u tim istorijskim uspomenama predstavljaju oblasti za sebe, uneli su se jedni u druge i lee jedan drugom na prirodnim pravcima kulturnoga i privrednoga saobraaja sa svetom. To naroito vai za njegove centralne oblasti, Staru Srbiju i Makedoniju, za oblasti koje ine glavni deo turskoga naslea balkanskih dravica. Tako, kada je iz tih oblasti naporima narodnih masa tursko gospodarstvo istisnuto, stupili su napred vlasniki krugovi balkanskih dravica sa punim akama planova o deobi zadobivenih oblasti na osnovu istorijskih i nacionalnih prava, ekonomskih i politikih nunosti. Ali, eto zla! Deoba nije mogua a da se ne pogazi nacionalni princip, ne ugrozi dravni opstanak, ne povrede stvarni privredni interesi i uobraena i preivela istorijska prava. Kao prirodna kapija Balkana Solun je na primer potreban svima, a Solun je jedan i nedeljiv. Saobraajnu i privrednu osu Balkana, bez koje Solun ne bi bio to je, predstavlja nesumnjivo vardarska dolina, a ona je takoe jedna i nedeljiva. Isto tako su se i granice srednjevekovnih carstava esto pomerale i preklapale, zbog ega su i istorijske pretenzije balkanskih dravica u nepomirljivoj suprotnosti. Ko e, zatim, utvrditi gde prestaje i gde nastaje granica srpskoga i bugarskoga naroda uopte? Kako da se prikupe u jednu nacionalnu zajednicu makedonski Sloveni a da se ne porobe Grci i ostali narodi? Kako da se prikupe u jednu nacionalnu dravu Grci u Trakiji a da se ne porobe Turci i ne preseku veze Bugarske sa Bugarima u okolini Soluna i dalje do Kostura? Eto samo nekoliko nagovetaja o masi stvarnih i uobraenih pitanja, istinskih i lanih interesa, koji su sa unitenjem turske vlasti potekli kao voda iz razbijena suda, i koji su mogli biti povoljno reeni samo stvaranjem jedne nove zajednice. Otvorena unitenjem jedne celine, ta pitanja su mogla biti mirno i povoljno reena samo u jednoj novoj celini vie forme. To je bio jedini put koji pouzdano nije vodio u rat ve zblienju, slobodi, snazi i optem napretku na Balkanu. Da ne govorimo o velikom znaaju otklanjanja bratoubilakoga rata, zajednica naroda na Balkanu je uopte ono reenje sloenoga Balkanskoga pitanja kojim bi svi balkanski narodi dobili najpovoljnije pogodbe za mirno i uspeno razvijanje u budunosti. Samo stvaranjem nove zajednice namesto sruenoga turskoga gospodarstva mogla se sauvati davno izgubljena nacionalna sloboda da se opet ne utopi u krvavoj meusobnoj otmici oko zadobivenih oblasti, otmici koja je najvea nesrea po slobodu balkanskih naroda. Ta sloboda je otmiarskim grabeom osvojenih oblasti udavljena pre nego to se bila rodila, a time je istorijski potvreno gledite socijalne demokratije da nacionalno oslobocnje balkanskih naroda nije mogue bez ujedinjenja celoga Balkana u jednu optu zajednicu. Takva narodna zajednica u isto vreme oslobodila bi sve narode i oblasti Balkanskoga poluostrva uzajamnoga stenjavanja i zatvaranja koje este granice sa sobom nose i svima otvorila slobodan izlazak na more. Balkan bi postao jedna prostrana privredna oblast u kojoj bi moderni privredni ivot dobio poleta, i svaki deo te oblasti dobio bi u celini jemstva za slobodu saobraaja, za osiguranje privrednih potreba, za bre privredno razvijanje uopte. Istinska ekonomska emancipacija balkanskih naroda lei u privrednoj zajednici Balkana. A sa ujedinjenjem politikih snaga i privrednim napretkom balkanski narodi bili bi sposobni da dadu otpora zavojevakim tenjama kapitalistikih evropskih drava. Ako ima politikoga realiteta na Balkanu, to je nunost zajednice balkanskih naroda. Uverenje o toj nunosti istie iz posmatranja stvarne situacije na Balkanskom poluostrvu kao iz kakve otvorene knjige koja tako precizno ocrtava nau budunost, i samo ona politika balkanskih dravica je realna kojoj ta misao slui kao rukovodno naelo.

Kao jedan in u velikoj balkanskoj drami, najtenje vezan sa prethodnom i potonjom radnjom, zavojevaki pohod Srbije na Albaniju je najgrublje otstupanje od naela zajednice balkanskih naroda, a u isto vreme odstupanje koje je plaeno najoiglednijim porazom. Kako se taj in dogaa izvan one zamrenosti istorijskih, etnografskih i politikih odnosa koja obavija sporove u Makedoniji, to se u njemu najjasnije ispoljavaju tendencije balkanske politike buroazije. U njemu su do kostiju razgoliene netolerancija vlasnikih klasa prema drugim narodima, zavojevake tenje i gotovost buroazije da ih sprovodi najbrutalnijim zloinstvima kakva su do sada izvravana samo u prekomorskim kolonijama. Naputanje naela zajednice balkanskih naroda jo pri sklapanju ugovora o zajednikoj akciji protiv Turske oteralo nas je da se prebijamo i uzaman satiremo po vratolomnoj Albaniji, a isterani iz nje odbaeni smo na Bregalnicu da se varvarski i suludo koljemo sa braom. Jedna pogreka je povlaila drugu, jedan poraz dao je drugi. Tako je realna politika g. Paia zapeaena dvama vrlo realnim porazima: albanskim i bregalnikim. A kada se albanska avantura hoe da pravda otsecanjem od Soluna, a bregalniki zloin odbacivanjem iz Albanije, onda se mora da istakne da je uzrok oba zla jedan isti, naime: zavojevaka tenja buroazije i vlasnikih klika i faktora na Balkanu i njihova nesposobnost da ogranienom separatizmu gospodareih interesa pretpostave naelo zajednice, koje su nekada propovedali mnogi njihovi predstavnici. Zavojevako dranje Srbije prema albanskom narodu specijalno pruilo je jedno iskustvo vie o velikoj opasnosti koju svaka borba izmeu balkanskih naroda predstavlja za jednu i drugu stranu. Ono je, u isto vreme, pokazalo i kako se politikom vlasnikih klasa unosi mrnja meu narode. Danas je postalo vrlo rizino propovedati potrebu zajednikoga rada sa Albancima. U pogubnoj utakmici da opravda jednu naopaku politiku buroaska tampa je stvorila o Albancima itavu kulu neistinitih i tendencioznih miljenja, a osvajaka politika Srbije sa svojim varvarskim metodama morala je Albance ispuniti dubokom mrnjom prema nama. Ali toga nije nekada bilo. Srpska i albanska plemena pod Turskom, kao to se to vidi iz prianja Marka Miljanova, ivela su u bliskim vezama. Njih je spajala vrlo velika drutvena srodnost, izraena u mnogim zajednikim obiajima, predanjima i uspomenama, kao i u mnogim zajednikim akcijama protiv turskih vlasti; esto puta postoji i krvno srodstvo. Prema onom to je u narodu zabeleio Miljanov, Kui, Belopavlii, Hoti, Piperi, Klimenti nisu predstavljali uvek dve grupe plemena, albansku i crnogorsku, podeljenih u dva neprijateljska logora, ve su ona esto stajala na jednoj strani protiv zajednikoga neprijatelja. Kao prilog tome da su uspomene na te bliske odnose ivele u albanskom narodu moe se uzeti i ona izjava Albanaca koju je na svom putu po Albaniji zabeleio Dositej Obradovi: mi smo sa Srbi jedan rod i pleme bili. Mnogi faktori i dogaaji posle toga vodili su tome da namesto dobrih susednih odnosa i oseanja srodnosti poinje iriti netrpeljivost i neprijateljstvo. U tom pravcu najvie su pridoneli s planom sprovoena politika razdora iz Carigrada i postupanje Srbije i Crne Gore prema albanskom stanovnitvu za vreme ratova sa Turskom. Ako je ipak iko imao uslova za sporazuman rad sa Albancima, to su ga imale Crna Gora i Srbija. Ne samo izmeanost naselja i srodnost susednih plemena ve i uzajamnost interesa upuivali su ova dva naroda na sporazum i prijateljske odnose. Kao to put na Jadransko More ide preko jednostavnoga albanskoga naselja, veze Albanaca sa unutranjou poluostrva vode preko srpske granice. Kao to je nama potrebno more, jo vie je njima potrebno kopno. Ako nas upuuju na Albance brige za izvoz, Albance upuuju na nas brige za hleb. Ako se te dve strane ne sporazumevaju, one se uzajamno stenjavaju i dave. Ali svi izgledi za politiku sporazuma i prijateljstva razlupali su se u ovoj prilici mnogo vie o jedan osion osvajaki gest Srbije nego o sirovost albanskih plemena. Srbija nije ula u Albaniju kao brat nego kao osvaja. ta vie ona nije ula ni kao politiar ve kao grub soldat. Iza grube vojnike praktike politiar se nije video. Upravo, on je imao samo jednu misao koja se sadravala u nareenju: idite i osvojite! Ili pokoriti ili propasti! Sa politikom koja nije raunala sa ljudima, sa plemenima, sa narodom i prirodnom tenjom da i Albanija stee i svoju samostalnost, Srbija je izgubila svaki dodir sa predstavnicima albanskoga naroda i njega odgurnula u oajnu mrnju prema svemu srpskom. Ako

albanski narod nije do sada predstavljao jednu nacionalnu celinu koju bi mogla zagrejati i pokrenuti jedna misao, ta zajednika misao je danas naalost u optem nacionalnom revoltu albanskoga naselja protiv varvarskoga postupanja njegovih suseda, Srbije, Grke i Crne Gore, revoltu koji je jedan veliki korak u nacionalnom buenju Albanaca. Oslanjajui se iskljuivo na soldatesku koja nema razumevanja ovih pitanja, srpska vlada, zanesena osvajakom udnjom i opsenjena stranim uticajem, nije ak umela iskoristiti svoju polugodinju vlast u Severnoj Albaniji ni za jedan akt koji bi ostavio traga i ublaio rane. Ona to nije umela uiniti ak ni u poslednjem asu kada je pitanje o autonomiju Albanije ve bilo sazrelo. Narodne mase su udno traile osloboenje iz bednoga ifiskoga poloaja, ali za takva revolucionarna dela imala je razumevanja samo Napoleonova vojska revolucije. Obrazovaniji redovi nisu krili od srpskih posada nepokolebljivu privrenost ideji autonomije Albanije, ali to to bi umeo politiki proceniti svaki engleski konzervativac bilo je i suvie daleko od srpskih radikalaca. Oni su nadirali ka moru na snagu. Kao neprijatelj Srbija je ula u Albaniju, kao neprijatelj je izala. Bezgranino neprijateljstvo albanskoga naroda prema Srbiji je prvi pozitivan rezultat albanske politike srpske vlade. Drugi jo opasniji rezultat jest uvrivanje u Albaniji dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile, a ono predstavlja jedno iskustvo vie da svako meusobno neprijateljstvo balkanskih naroda koristi samo njihovom zajednikom neprijatelju. Zavojevako dranje Srbije, Grke i Crne Gore nije moglo spreiti stvaranje autonomne Albanije, ali je ono toga najmlaega pigmeja na Balkanu gurnulo da se jo pre pojave na svet preda na milost i nemilost Austro-Ugarske i Italije. Taj fakat je od velike opasnosti po mir i slobodno razvijanje Srbije. Jasno je da ta opasnost ne dolazi od toga to je autonomna Albanija uopte stvorena, ve od toga to je ona stvorena u borbi protiv zavojevakih elja susednih balkanskih dravica, to je upravo od njih oteta zauzimanjem Austro-Ugarske i Italije i to je time uz ove dve drave tako jako privezana. Tamo gde je prijateljstvo potreba i jedne i druge strane zavladalo je strasno neprijateljstvo, a prijateljske veze uvruju se izmeu dve strane od kojih je jedna unapred osuena da bude rtva druge. I jedan i drugi pozitivan rezultat osvajake politike Srbije prema albanskom narodu osetile su dravne finansije i na privredni razvitak, ali najvie one desetine hiljada robova to propadaju po albanskim krevima. Oni su izbaeni na granicu da svojim ivotima zaustavljaju talas ogorenja koji su vlasnici zavojevakom politikom izazvali i da uvaju zemlju od opasnosti u koju je tom prilikom uvuena. Lancima kojima je htela okovati tui narod buroazija je stegnula siobodu svoje zemlje i svoga naroda. Dokle se, naposletku, osvajaki pohod na Albaniju hoe da opravda lanim teorijama o nesposobnosti Albanaca za nacionalni razvitak, istinite, na alost vrlo istinite zle posledice toga pohoda pokazale su pred celim narodom nesposobnost vlasnikih klasa za politiku narodnih interesa. Kakve e rezultate dati rad onih koji se u Albaniji za autonomiju svoje zemlje bore, to je zasebno pitanje na koje e jedino budunost dati taan odgovor; ali potpun i skup poraz osvajake politike nae buroazije koja se protiv autonomije borila stoji pred nama kao svren in i zvoni kao jedna fina istorijska ironija na teoriju nacionalne nesposobnosti Albanaca. A poto sa porazom osvajake politike nije zavren lanac opasnosti i rtava po slobodu srpskoga naroda i budunost Srbije, potrebno je bar sad pogledati istini u oi i nasuprot predrasudama priznati: da je borba koju danas albansko pleme vodi prirodna, neizbena istorijska borba za jedan drukiji politiki ivot nego to ga je imala pod Turskom i drukiji nego to mu ga nameu njegovi svirepi susedi, Srbija, Grka i Crna Gora. Slobodan srpski narod treba tu borbu da ceni i potuje koliko radi slobode Albanaca toliko i svoje, i da svakoj vladi odree sva sredstva za zavojevaku politiku. Kao predstavnik proletarijata koji nije nikada bio izmear zavojevake politike vladajuih klasa, socijalna demokratija je duna pratiti korak u korak istrebljivaku politiku vlasnika prema Albancima, igosati je kao varvarstvo koje se pod lanim izgovorom vie kulture vri, kao klasnu politiku buroazije koja se najtetnije odaziva po klasne interese proletarijata, kao antinarodnu zavojevaku politiku koja dovodi u opasnost mir i slobodu zemlje i silno pogorava poloaj narodnih masa. Protiv te politike socijalna demokratija istie svoju lozinku: politika i ekonomska zajednica svih naroda na

Balkanu, ne izuzimajui ni Albance, na osnovici pune demokratije i potpune jednakosti.

_______________________________________________________________ [1] Balkanicus: Albanski problemi i Srbija i Austro-Ugarska, str. 62 i 64. [2] Isto delo, str. 160. Kurziv je na. [3] Vid. Jovan Cviji: Izlazak Srbije na Jadransko more. Glasnik Srpskog Geografskog Drutva, god. II, sv. 2, str. 198. [4] Upuujemo itaoce na dragocene beleke druga Koste Novakovia koje su od 1. januara poele izlaziti u Borbi pod naslovom etiri meseca u Srednjoj Albaniji. [5] U bezobzirnosti svojoj vlasti su otile tako daleko da te takse naplauju po bruto teini, dakle i na daru, na teinu suda! Na primer, sanduk piva od 50 flaa je teak 120 kg: taksa se naplati od te teine, i ako samoga piva nema vie od 35 kg. Tako je i sa gasom, piritusom itd. Kod piritusa napr. sudovi su obino gvozdeni, a potroai plaaju taksu ne samo na piritus ve i na gvoe koje ne vide. Tako su te takse udvostruene i utrostruene.

Rukopis pripremio Damjan Pavlica.