UDC 94(44)1809/1909"

Uro Tati

FRANCUSKA U ANEKSIONOJ KRIZI 19081909.

SAETAK: Na stav francuske vlade u Aneksionoj krizi odluujui uticaj su imali pomueni odnosi Francuske sa Nemakom po pitawu Maroka. U takvim spoqnopolitikim okolnostima, kada je Austrougarska 7. oktobra 1908. objavila aneksiju Bosne i Hercegovine, francuska vlada nije pokazala equ da ozbiqno podri svoju saveznicu Rusiju i izloi se opasnosti od sukoba s Nemakom. Francuska je savetovala Rusiji opreznost, a wen ministar Stefan Pion je u jeku krize jasno stavio do znawa da, uprkos ugovoru o savezu, Francuska ne moe ratovati zbog jednog pitawa u kome vitalni interesi Rusije nisu neposredno ugroeni. Takav stav ostavio je otvoren put politici centralnih sila koje su naterale Rusiju na diplomatsku kapitulaciju", a Srbiju primorale da promeni pravac wene tadawe politike prema Austrougarskoj. KQUNE REI: aneksija, Bosna i Hercegovina, Francuska, Srbija, Aleksandar Izvoqski, Stefan Pion, Milovan Milovanovi, Milenko Vesni.

Meunarodni poloaj Francuske 1908. Poetkom 1908. meunarodni poloaj Francuske, na ijem elu je bila radikalna vlada ora Klemansoa (Georges Clemanceau), je bio relativno povoqan. Plan generala Lioteja (Louis-Hubert Lyautey), koji je bio imenovan za visokog komesara u Maroku, podrazumevao je miroqubivo prodirawe u unutrawost zemqe putem trgovine, obnavqawem lokalnih prinadlenosti (vlasti) i saradwe sa policijskim organima koje je inilo domae stanovnitvo. Meutim, borba izmeu sultana Abd-el-Azisa (Abd Al-Aziz) i Mulaj Hafida (Moulay-Hafid), koji je protiv Francuske razvio zastavu marokanske nezavisnosti, ubrzo je pokvarila planove. Poetak godine obeleio je pokuaj Nemake da diskredituje sultana Abd-el Azisa, optuujui ga da je naklowen Francuskoj i pruajui mu dokaze koji govore protiv francuskog uticaja.1 U politikim krugovima poelo je da
1 Arhiv Srbije, Parisko poslanstvo F-3, pov. Br. 18, Milenko Vesni Nikoli Paiu, Pariz, 16. 1908.

24 vlada uverewe da otpor francuskoj akciji ne dolazi od samih Marokanaca i da naredni dogaaji u Maroku mogu imati jo tee i ozbiqnije posledice.2 itava 1908. u Maroku je bila ispuwena incidentima koje je izazvala nemaka vlada u pitawima izgradwe kanala u Tangeru, zakupaca i nemakih podanika u auji, priznavawa Mulaja Hafida, koga je Nemaka elela da imenuje za sultana ne traei prethodno od wega obeawe da pristane na obaveze koje je preuzeo wegov prethodnik, i na kraju dogaaj vezan za dezertere iz Kazablanke koji je Francusku i Nemaku vratio u dane krize iz 1905. Suoena sa takvim unutrawim i spoqnim tekoama, kada je Austrougarska 7. oktobra 1908. objavila aneksiju Bosne i Hercegovine, francuska vlada nije pokazala equ da ozbiqno podri Rusiju i izloi se opasnosti od sukoba s Nemakom. Francuska je savetovala Rusiji opreznost, a wen ministar spoqnih poslova Stefan Pion (Stephen Pichon) je u jeku krize 25. februara 1909. jasno stavio do znawa da uprkos ugovoru o savezu, Francuska ne moe ratovati zbog jednog pitawa u kome vitalni interesi Rusije nisu neposredno ugroeni. Takav stav ostavio je otvoren put politici centralnih sila koje su naterale Rusiju na diplomatsku kapitulaciju", a Srbiju primorao da promeni pravac wene tadawe politike prema Austrougarskoj.

Stav francuske vlade prema proglaewu aneksije Bosne i Hercegovine i srpskom zahtevu za teritorijalnom naknadom Ne obavetavajui i ne savetujui Francusku, saveznicu Rusije, ruski ministar spoqnih poslova Aleksandar Izvoqski (Aleksandr Petrovi Izvolski) je 2. jula 1908. u svom aide-mmoire-u izloio Erentalu (Aehrenthal, Alois Lexa, graf von) miqewe da pitawa o aneksiji Bosne i Hercegovine, o Carigradu i moreuzima, predstavqaju pitawa od opteg evropskog interesa, ali da je on spreman da po potrebi stupi u raspravu o wima.3 Upoznat sa ivom eqom austrougarskih predstavnika da anektiraju Bosnu i Hercegovinu, Izvoqski je sebi bez sumwe predstavio da bi poverqivi pregovori na toj osnovi imali mnogo izgleda na uspeh. Na sastanku u Buhlau 16. septembra, Erental je izloio nameru da konano rei bosansko pitawe, a ako bi Rusija pristala na taj austrijski plan, ministar je bio spreman da raspravqa o otvarawu moreuza za ruske ratne brodove. Izvoqski je pokrenuo veoma krupno pitawe i Francuska je kao saveznik Rusije imala pravo da bude nezadovoqna ako o tome bude drana u neznawu.4 Meutim, vlade velikih sila su upravo preko Pariza saznale o predstojeoj aneksiji. Austougarski ambasador u Francuskoj, grof
2 Arhiv Srbije, Parisko poslanstvo F-3, pov. Br. 18, Milenko Vesni Nikoli Paiu, Pariz, 16. 1908. 3 Vasiq P o p o v i , Istono pitawe, Beograd 1996, 210. 4 Momtchilo N i n t c h i t c h, La crise bosniaque III, Paris 1937, I, 355356.

25 Kevenhiler (Khevenhuller, graf von) je propustio da se povinuje uputstvima dobijenim od svoje vlade i vest o aneksiji saoptio je pre vremena francuskom ministru spoqnih poslova Pionu. Ambasador je dodao da je Austrougarska za ovaj in prethodno obezbedila pristanak Petrograda, Berlina i Rima. Jo ozbiqnija iwenica je bila uruivawe pisma cara Frawe Josifa (Franz Joseph) koje sadri proglas o aneksiji predsedniku republike Falijeru (Fallires, Armand) 3. oktobra. Ovaj potez nije bio u skladu sa uputstvima ministra koji je propisao svim ambasadorima da urue pisma efovima stranih drava tek 5. i 6. oktobra. Na taj nain vladari i dravnici velikih sila su saznali putem telegrama iz Pariza sadraj pisma pre nego to su ga primili. Predsednik republike je skrenuo pawu ambasadoru da je bio vrlo iznenaen to saznaje da je Austrougarska ve osigurala pristanak Nemake, Rusije i Italije, jer nikada nije uo da se govori o pregovorima izmeu sila o tom pitawu.5 Stav Francuske prema ovoj povredi meunarodnih ugovora odreivali su pre svega wen poloaj u Maroku, a potom weni odnosi sa saveznicima i Austrougarskom. Izvoqski je na proglaewe aneksije reagovao zahtevom da se sazove meunarodna konferencija. Wegov program u vezi sa konferencijom i priznavawem aneksije mewae se u zavisnosti kako od stava Engleske i Francuske prema wegovim potezima, tako i od reagovawa wegovih unutrawih protivnika na te poteze.6 Nekoliko dana pre sastanka u Buhlau, Izvoqski je saoptio srpskom ministru inostranih dela Milovanu Milovanoviu da e aneksija biti izvrena. On je uveravao srpskog ministra da Rusija nije dala pristanak Austrougarskoj da kri Berlinski ugovor, ali da e bez obzira na wene i proteste drugih sila, aneksija ostati svren in. Izvoqski je traio nain da se posledice aneksije ublae i ideja o kompenzacijama koju je izneo ruski ministar se tada javila prvi put. Ipak, treba naglasiti da prilikom razgovora dvojice diplomata, ruski ministar nije uspeo da pronae adekvatnu naknadu za Srbiju, osim ako bi ona bila ekonomske ili saobraajne prirode.7 Milovanovi nije bio pripremqen na ovakav razgovor i prihvatio je ideju o naknadama kao jedinom izlazu. On je sam, bez saradnika i neophodne dokumentacije, na karti Balkana skicirao pojas du Drine i Polimqa, koji e u narednih est meseci biti predstavqen Evropi kao srpski teritorijalni zahtev. Sutina plana srpskog ministra bila je da se spajawem Srbije i Crne Gore onemogui daqe prodirawe Austrougarske na Balkan i da Srbija dobije izlaz na more. Izvoqski je odmah prihvatio predlog uveren da ga moe braniti, kako u ime Srbije, tako i u ime Evrope. Na dan proglaewa aneksije 7. oktobra, Milovanovi je sastavio notu velikim silama u kojoj je srpska vlada protestovala protiv krewa Berlinskog ugovora. Vlada je traila povratak
Momtchilo N i n t c h i t c h, navedeno delo, , 255256. Qiqana A l e k s i - P e j k o v i , Odnosi Srbije sa Francuskom i Enleskom 1903 1914, Beograd 1965, 409. 7 Dimitrije o r e v i , Milovan Milovanovi, Beograd 1962, 91.
5 6

26 preaweg stawa ili odgovarajuu naknadu za Srbiju da bi se obezbedila jemstva za wenu nezavisnost i opstanak srpskog naroda, bar u onoj meri u kojoj je to omoguavao ovaj ugovor.8 Odgovor francuskog predsednika Republike Falijera na pismo cara Frawe Josifa zamiqen je tako da wegov sadraj bude koliko god je to mogue prijatan Austrougarskoj u postojeim okolnostima. U pismu nema nijedne zamerke zbog upotrebe svrenog ina, ak ni spomena o krewu meunarodnih obaveza.9 Dokaz za ovu tvrdwu nalazimo u izvetaju srpskog poslanika u Parizu Milenka Vesnia. Iz razgovora sa orom Lujem (Georges Louis), direktorom Politikog odeqewa francuskog ministarstva spoqnih poslova, on je saznao da je miqewe francuske vlade bilo da Srbija u vezi sa aneksijom ne treba da ini suvie nagle korake i da treba da sauva potrebnu hladnokrvnost. Ovaj stav zasnivao se na tome da nain na koji je Austrougarska nameravala da sprovede aneksiju nije u suprotnosti sa meunarodnim ugovorima u onoj meri u kojoj se to tumai u javnosti. Prema pisawu pariskih listova, francuska vlada je gotovo bila reena da prihvati austrougarsko gledite. Vesni se istog dana u Parizu sastao sa Izvoqskim, koji ga je uveravao da Srbija i srpski narod aneksijom nita ne gube, naprotiv, dobijaju time to austrijske trupe naputaju Sanxak.10 Meutim, ve sutradan, 4. oktobra, Klemanso je izrazio britanskom ambasadoru Frensisu Bertiju (Francis Bertie, 1 st Viscount Bertie of Thame) miqewe koje je bilo sasvim u suprotnosti sa zvaninim stavom francuske vlade od prethodnog dana. On je smatrao da Francuska i Engleska nije trebalo bez ozbiqnih prigovora da prihvate nain na koji je postupila Austrougarska. To je bila oigledna povreda jednog meunarodnog ugovora i javnog morala. Naravno, za Francusku i Englesku nije dolazilo u pitawe da uine ili kau neto to bi ih dovelo da upotrebe silu, ali je trebalo da budu otri u izjawavawu i da ne odobre postupak Austrougarske. Pion je obavestio britanskog ambasadora da je prihvatio ideju Izvoqskog koja se tie saziva konferencije sila potpisnica Berlinskog ugovora. Na toj konferenciji, Austrougarska bi bila tuena za krewe meunarodnog ugovora i verovatno bi wena jedina podrka bila Nemaka.11 Razlog za ovu promenu u stavu francuske vlade lei u tome to je ona po dolasku Izvoqskog u Pariz saznala da Austrougarska nije izvrila aneksiju uz saglasnost ruske vlade, kao to joj je to saoptio ambasador Kevenhiler.12 Milenko Vesni je pokuao da pridobije za srpsko stanovite ministra spoqnih poslova Piona, sa kojim se sastao u dva navrata, kao i predsednika vlade Klemansoa. On je opisao Pionu poloaj SrIsto, 9195. Momtchilo N i n t c h i t c h, navedeno delo, , 358. 10 Arhiv Srbije, PO 1908, br. 1765, Vesni Milovanoviu, Pariz 22. H/5. H 1908, pov. Br. 509. 11 Momtchilo N i n t c h i t c h, navedeno delo, , 356. 12 Qiqana A l e k s i , navedeno delo, 422.
8 9

27 bije i srpskog naroda. Vesni je ukazao na oigledno i jednostrano krewe Berlinskog ugovora od strane Austrougarske, koja je potpisala taj ugovor i koji je utvren na weno insistirawe. Srpski poslanik je izrazio ministru svoje uewe da Evropa moe da prihvati takav in i ocenio kao teak poloaj kraqa i srpske vlade.13 Pion je primio Milovanovievo pismo koje sadri protestnu notu srpske vlade i qubazno sasluao Vesnieva objawewa. On je zamolio srpskog poslanika da utie na svoju vladu da odri to veu pribranost i hladnokrvnost i dodao da su koraci koje je preduzela Austrougarska bili za Francusku potpuno iznenaewe. Ministar je rekao da Francuska nije voqna da prihvati ovu oiglednu povredu Berlinskog ugovora i da e sile koje ine Trojni sporazum u najkraem roku pokrenuti inicijativu za saziv meunarodne konferencije radi wegove potpune revizije. Trebalo je da se prethodno utvrdi program konferencije, a Pion je smatrao da e protivqewe Austrougarske wenom sazivu biti uzaludno. Ministar je izjavio da Srbija moe raunati na potporu francuske vlade radi mogue ispravke wenih granica to e biti predmet kasnijih razmatrawa. U razgovoru sa srpskim poslanikom, predsednik vlade Klemanso je rekao da uvia da je Austrougarska preduzela protivpravne korake i najodlunije ih osudio. Meutim, Klemanso i Pion nisu smatrali da zbog ove oigledne povrede meunarodnih ugovora treba ratovati. Dvojica dravnika su izjavili da e uiniti sve da te povrede na konferenciji budu svedene na najmawu meru.14 Srpskoj vladi se posle protestne note savetovalo mirno drawe, iako je oceweno da sadraj note nije izlazio iz okvira diplomatske utivosti.15 Srpski poslanik u Parizu dobio je nalog da teritorijalnu naknadu Srbiji precizira kao ispravku granice Bosne i Hercegovine prema Srbiji i Crnoj Gori, uglavnom du severnog dela Novopazarskog sanxaka. Novopazarski sanxak je trebalo odvojiti od austrougarske teritorije ime bi se spreilo daqe prodirawe Austrougarske ka Egejskom moru i novo zauzimawe srpskih zemaqa pod Turskom. Poto ni Vesni u Parizu, kao ni Slavko Gruji u Londonu, nisu uspeli da pridobiju dravnike za stanovite srpske vlade, Milovanovi je odluio da sam krene u obilazak zapadnih prestonica. On je raunao da e uz podrku ministra Izvoqskog uspeti da uini neto vie za srpske dravne interese.16 U toku oktobra meseca u Parizu su poeli da se ophode sa obzirom prema Austrougarskoj. Francuski ambasador u Beu Filip Krozje (Philippe Crozier) je 10. oktobra saoptio austrougarskoj vladi da su na wegov zahtev srpskom poslaniku u Parizu upuene ozbiqne predstavke po13 Arhiv Srbije, PO 1908, pbr. 1809, Vesni Milovanoviu, Pariz 24. H/7. H 1908, br. 512 14 Isto. 15 Isto, pbr. 1865, Vesni Milovanoviu, Pariz 27. H/10. H 1908; pbr. 1864, Vesni Milovanoviu, Pariz 27. H/10. H 1908, br. 515. 16 Qiqana A l e k s i , navedeno delo, 413415.

28 vodom stava wegove vlade. On je govorio u istom smislu i Izvoqskom. Krozje je istakao veliku vanost koju ministar Pion pridaje prijateqskim vezama izmeu Pariza i Bea i ukazao da interesi Austrije i Francuske ni u jednom pitawu ne dolaze u sukob, ni u Evropi ni van we.17 Meu francuskim ambasadorima nije postojala sloga po pitawu stava koji je Francuska trebalo da ima u krizi koja se upravo otvorila. Ambasador u Carigradu an Konstan (Jean Constans) i ambasador u Beu Krozje izgleda da nisu pridavali dovoqno vanosti savezu wihove zemqe sa Rusijom. Obojica su svojim stavom doprineli da oslabi poloaj Francuske kao ruske saveznice. U Londonu i Petrogradu, isto kao i u Berlinu i Beu, imali su utisak da je francuska vlada imala prijateqski stav prema Austrougarskoj.18 Situacija u Maroku je odluujue uticala na to da francuska vlada bude predusretqiva prema Dvojnoj monarhiji. Poznato je da je jo od prve marokanske krize 19051906, francuska vlada vodila politiku koja je imala za ciq da oslabi saveznitvo izmeu Austrougarske i Nemake i na taj nain omogui da francuski kapital lake pritie u Maroko. Ovu politiku francuska vlada je stalno primewivala bez obzira na to da li su u vladi preovladavale grupacije koje su bile zainteresovane za poslove u Maroku ili grupacije iji su neposredni interesi leali u drugim poslovima u kojima se saraivalo s nemakim kapitalom. Pred aneksiju Bosne i Hercegovine na vlasti je bila prva grupacija sa Klemansoom kao predsednikom vlade. Ona je zahtevala pregovore izmeu francuske i nemake teke industrije kako bi se ublaila konkurentska borba u Maroku.19 Nemaka je 1908. pozvala Francusku na razgovore radi postizawa privrednog sporazuma. Meutim, usred ovih razgovora dogodio se incident u Kazablanki koji umalo nije doveo do rata izmeu dve sile. U Kazablanki je postojala kancelarija nemakog konzulata koja je imala zadatak da organizuje bekstva iz Legije stranaca. U septembru 1908. nemaki konzul je nagovorio na bekstvo iz Legije dva Nemca, jednog Francuza nemakog porekla, jednog vajcarca i jednog Austrijanca. Jedan nemaki slubenik je pokuao da ih sprovede na brod 5. septembra, ali je amac koji ih je prebacivao bio otkriven, a vojnici su uhapeni. Incident je dobio meunarodne razmere, a nemaki konzul je traio da wegovi sunarodnici budu osloboeni.20 Nemaka vlada je zauzela vrst stav po pitawu begunaca iz Kazablanke koji je u Parizu izazvao iznenaewe i strah da se ne poremeti mir u odnosima izmeu Francuske i Nemake. ak ni najoprezniji francuski dravnici nisu iskquivali mogunost da je drawe Nemake u marokanskom pitawu u tesnoj vezi sa, u ovom trenutku, mnogo
Momtchilo N i n t c h i t c h, navedeno delo, 356357. Isto, 357358. 19 Qiqana A l e k s i , navedeno delo, 420421. 20 X. P. G u J. M. J o v a n o v i , Diplomatska istorija moderne Evrope 1878 1919, Beograd 1933, 388.
17 18

29 krupnijim srpskim, odnosno Istonim pitawem. Bez obzira na incident u Kazablanki i proglaewe aneksije Bosne i Hercegovine, izmeu najdera i Krupa je bio postignut sporazum o francusko-nemakom sindikatu kome su pristupili jo neki jaki nemaki koncerni. Vlade u Parizu i Berlinu uspele su da sauvaju potrebnu hladnokrvnost i kod obe je preovladala eqa da se incident rei mirnim putem. Ove tewe zasluivale su pawu srpske vlade zbog potrebne saglasnosti velikih sila u vezi sa dogaajima na Balkanu.21 Na stav francuske vlade prema Austrougarskoj u toku oktobra imali su uticaj pomueni odnosi s Nemakom u pitawu Maroka i incident s dezerterima u Kazablanki, koji je poetkom novembra dobio zabriwavajui obrt. Naime, pretei incident je izglaen zahvaqujui neposrednoj intervenciji Frawe Josifa kod nemakog cara, 6. novembra. Jedna zajednika deklaracija Francuske i Nemake je utvrdila da se dogaaj stavi u nadlenost arbitranog suda u Hagu. Francuska vlada se pokazala osetqivom na uslugu koju joj je tom prilikom uinila Austrougarska. Radi postizawa sporazuma s Nemakom o Maroku, Francuska nije htela da zaotrava odnose sa Dvojnom monarhijom zbog aneksije Bosne i Hercegovine. Ona je elela da, zauzimajui pomirqiv stav u ovom pitawu obavee Austrougarsku. Francuska je oekivala usluge od Austrougarske kada se pojave tekoe u uvek zategnutim odnosima izmeu Francuske i Nemake. Zarad ovih usluga Francuska je bila spremna da se dogovori sa Austrougarskom po pitawu Bosne i Hercegovine i pree preko krewa Berlinskog ugovora i novog austro-nemakog prodora na Balkan. Za vreme rasprave o spoqnoj politici u Narodnoj skuptini u drugoj polovini novembra, uloga Francuske je bila tano odreena. Poslanici su insistirali na interesima Francuske u Turskoj, na zakonitim interesima balkanskih naroda, na potrebi da Francuska ostane verna savezu s Rusijom, na opasnosti od krewa meunarodnog ugovora. Klemanso i Pion su inei usluge Austrougarskoj verovatno eleli da je veu za Francusku. S druge strane, francuski dravnici su bili svesni da bi slini pokuaji mogli tetno da utiu na saveznike odnose Francuske i Rusije. Aneksiona kriza je, bez sumwe, neposredno pogaala francuske interese. Bilo je vano za Francusku da ne oslabi svoj savez s Rusijom i da izbegne zahlaewe u odnosima sa Engleskom zbog wenog energinog stava u pogledu postupaka Austrougarske. Francuska vlada nije mogla da rizikuje da se wena zemqa jednoga dana, sama ili uz nedovoqnu podrku, nae u sukobu s Nemakom. Ona je takoe imala u Otomanskom carstvu krupne materijalne i moralne interese. Verovatno je da je i engleska vlada vrila na Pariz izvestan uticaj u ovom smislu. Upravqajui svojom diplomatskom delatnou i uvek elei da ouva prijateqske odnose sa Austrougarskom, francuska vlada nije mogla da zanemari osetqivost svojih saveznika. U krugovima
21 Arhiv Srbije, PO 1908, Vesni Milovanoviu, Pariz 20. H 1908; Isto, Vesni Velimiroviu, Pariz 28. H 1908.

30 bliskim vladi, postojalo je uverewe da je bosanska kriza samo epizoda u englesko-nemakom suparnitvu. Balkanska prepirka je, zbog wenih saveznikih obaveza, mogla da odvue Francusku u uasan rat kojim bi sudbina zemqe bila dovedena u opasnost. Takvu mogunost je trebalo izbei. Krajem novembra 1908, stav francuske vlade je poeo da se izraava u svojoj konanoj formi: ona je podrala sve napore u korist ouvawa mira i, koliko je to bilo mogue, ne gubei veze sa Beom i ak sa Berlinom, nije napustila Rusiju.22 Protesti sila Antante nisu bili upueni Austrougarskoj zbog aneksije kao takve, ve zbog naina na koji je ona izvrena. Jednostrana izmena Berlinskog ugovora od strane Dvojne monarhije nije omoguavala ni obeteewe ni postavqawe uslova od strane Antante, ime je ugroen wen opti ugled i uiwen opasan presedan. Bilo je neophodno sazvati meunarodnu konferenciju kako bi se centralnim silama pokazalo da ne mogu kriti meunarodne ugovore bez pristanka drugog bloka. Francuska nije mogla da dozvoli sebi da se odvaja od svojih saveznika i da na taj nain doprinese slabqewu bloka od koga zavisi wena bezbednost. S druge strane, postupajui prema optim interesima Antante, francuska vlada se trudila da time ne nakodi svojim interesima u Maroku i Turskoj. Javno izraavawe vrstine Antante pojaavalo je poloaj Francuske u pregovorima s Nemakom. Francuska je bila spremna da prizna aneksiju Bosne i Hercegovine da bi obezbedila podrku Austrougarske u pitawu Maroka. Francuska vlada se odluno izjasnila protiv bilo kakvih mera koje bi dovele do opteg rata zbog aneksije. Ona je pristala na konferenciju samo ako se prethodno utvrdi wen program i ako bi na taj program pristala Austrougarska. Potreba za blagonaklonim drawem Austrougarske u pitawima Maroka i francuski privredni i poslovni interesi u Turskoj su odluujue uticali na stav Francuske u pitawu izlaska Srbije na more.

Milovanoviev put u Pariz Akcija Milovana Milovanovia u oktobru i novembru 1908, bila je usmerena u dva pravca: da pridobije zapadnu Evropu i Rusiju za srpsko gledite i da sporazumno sa Crnom Gorom i Turskom uspostavi odbranu zajednikih interesa. Ciq koji je sebi postavio Milovanovi nije bio toliko da predstavi srpski program u prestonicama zapadne Evrope, koliko da izazove interesovawe za srpsku stvar uopte kod vlada i javnog mwewa velikih sila. U Berlinu se srpski ministar susreo sa obeshrabrenim Izvoqskim. Sile Trojnog sporazuma su ve reile da se iz programa meunarodne konferencije izbace sve precizne odredbe o naknadama Srbiji i Crnoj Gori. Napadnut sa svih strana to se naelno saglasio sa aneksijom, Izvoqski je, ukqeten izmeu Erentala i sopstvene vlade, bio spreman da pogazi dogovor koji je postigao
22

Isto, 312.

31 sa Milovanoviem u Karlsbadu. Posle ubeivawa, Izvoqski se vratio srpskom kompenzacionom programu, uslovqavajui ga podrkom Francuske i Engleske.23 Milovanovi se u Parizu susreo sa Falijerom, Klemansoom i Pionom. U razgovoru sa francuskim ministrom spoqnih poslova Pionom, on je iscrpno izloio gledite srpske vlade i zahtev za teritorijalnim naknadama. Pion je odgovorio da je Francuska naklowena Srbiji i da e diplomatski podrati Rusiju u svemu to ona bude traila za Srbiju i dokle god bude nalazila za shodno da to ini. Francuski ministar je dodao da nema izgleda da Srbija dobije bilo kakvu teritorijalnu naknadu, poto je Austrougarska stavila do znawa da je spremna, pre da vodi rat nego da ispuni ovaj zahtev. U tom pogledu Dvojna monarhija je imala potporu Nemake. Pion je izrazio miqewe da ima izgleda da se od Austrougarske dobiju sledei ustupci: jemstvo za autonomiju Bosne i Hercegovine, potpuno i definitivno naputawe Novopazarskog sanxaka, osigurawe veze Srbije sa Crnom Gorom i Jadranskim morem. Posle Milovanovieve molbe, ministar je obeao ne samo da e podsticati Rusiju da istraje na pitawu teritorijalne kompenzacije, nego da e sa najveom gotovou podravati sve ono to Rusija u tom ciqu preduzme. Milovanovi je izrazio uverewe da e Austrougarska ipak popustiti ako saveznici budu uporni u zahtevu za teritorijalnom naknadom, ako pitawe konferencije ostane otvoreno i ako aneksiju ne priznaju velike sile i Turska. Po reima Milovanovia, ni naputawe Novopazarskog sanxaka od strane austrougarskih trupa ne moe se smatrati kao konano, dok se on ne odvoji od Austrougarske tako to bi se Srbiji dala teritorijalna naknada.24 Na sastanku sa Klemansoom, ministrom finansija i direktorom politikog odeqewa Ministarstva spoqnih poslova orom Lujem, Milovanovi je saznao da u Francuskoj strahuju od rata i da su zabrinuti zbog drawa Nemake. Srpski ministar je smatrao da bi odrawu mira doprinelo da sile podre srpski zahtev za teritorijalnom naknadom, a ne da ga odbace i da pitawe ree nepovoqno po Srbiju. Milovanovi je istakao da ovaj zahtev ini neophodnu dopunu naputawu Novopazarskog sanxaka od strane austrougarske vojske i da predstavqa jedino pravo jemstvo ne samo za srpske nego i za opte evropske interese. Znajui da Francuska ostavqa Rusiji inicijativu u pitawima Balkana, ali da za sebe zadrava ulogu posrednika u pregovorima izmeu Rusije i Austrougarske, Milovanovi je insistirao da se Francuska ogranii na pruawe podrke Rusiji u pitawima programa konferencije i teritorijalne naknade Srbiji. Francuski dravnici, naroito Klemanso, usvojili su u potpunosti Milovanovieve poglede i predloge. Rusija e moi da rauna na Francusku i Englesku u podravawu srpskog zahteva za teritorijalnom naknadom i moi e da postavi kao uslov za odravawe konferencije i priznawe aneksije ispuwewe ovog
23 24

Dimitrije o r e v i , navedeno delo, 110111; Q. A l e k s i , navedeno delo, 433. Arhiv Srbije, PO 1908, Milovanovi Ministarstvu spoqnih poslova, Pariz 21.

H 1908.

32 zahteva. Oni su preporuili Srbiji da to pre zakqui sporazum sa Turskom, za koji su znali da u Kraqevini postoji raspoloewe. to se tie vojnih mera koje je preduzela Dvojna monarhija, francuski predstavnici su smatrali da je iskquena mogunost austrougarskog napada na Srbiju, jer bi na taj nain ona preuzela odgovornost za izbijawe evropskog rata. Srpska vlada treba da bude oprezna, jer e Austrougarska upotrebiti sva sredstva da isprovocira Srbiju i da joj na taj nain da povod za sukob i represalije.25 Klemanso je dotadawe drawe Francuske objawavao time to ona u Balkanskim pitawima stoji iza Rusije kao najjae i neposredno najzainteresovanije sile. Pritom, Rusija je kategorino izjavila da za wu casus belli ne postoji i da nee ratovati zbog aneksije. Francuska vlada je, po reima Klemansoa, u svom i u interesu svoje ruske saveznice delovala da se to pre povrate dobri odnosi izmeu Rusije i Austrougarske i osigura mir. Milovanovi je zabeleio da mu je Klemanso odao priznawe za wegove argumente i obeao diplomatsku podrku sve dok Rusija ne bude zatraila posredovawe.26 U razgovoru sa ministrom finansija, Milovanovi je uspeo da izdejstvuje da se neutroeni ostatak zajma iz 1906, namewen eleznicama, utroi za naoruawe.27 Milovanovi je u razgovorima sa francuskim dravnicima pomenuo i autonomiju Bosne i Hercegovine, ali tek poto je iscrpeo svoje argumente u vezi sa naknadama. Pomenuvi autonomiju, on je odmah izneo miqewe da taj zahtev ne treba iznositi, ve staviti teite na teritorijalnu naknadu. Ako se na konferenciji ne postigne sporazum o naknadama, onda je Austrougarsku trebalo iznenaditi zahtevom o autonomiji, a ne pripremati je unapred na wega. Potpuna unutrawa autonomija Bosne i Hercegovine bi podrazumevala samostalnu trgovinsku politiku, tako da Srbija preko tih autonomnih oblasti dobije slobodan izlaz na more. To je bila sutina zahteva za autonomijom, na ta Austrougarska ne bi nikad pristala, niti bi sile to mogle da joj nametnu. Zahtev za autonomijom u okviru Dvojne monarhije predstavqao bi meawe u wena unutrawa pitawa. S druge strane, autonomija u okviru Turske predstavqala je oduzimawe Bosne i Hercegovine od Austrougarske i naruavala je ravnoteu snaga koju je uspostavio Berlinski kongres. Velike sile ne bi sebi dozvolile da upute ovakav zahtev Austrougarskoj u trenutku izbijawa nove marokanske krize koju je izazvala Nemaka u nameri da izmeni postojeu ravnoteu snaga. Pion je zato prihvatio Milovanovievu sugestiju da se o autonomiji ne govori javno, ve da se najpre insistira na teritorijalnoj naknadi za Srbiju kao na maloj barijeri", pa tek ako se u tome ne uspe da se postavi zahtev za autonomijom Bosne i Hercegovine, koja bi predstavqala veliku barijeru" daqem austro-nemakom prodirawu na Balkan.28
Arhiv Srbije, PO 1908, Milovanovi Velimiroviu, Pariz 23. H 1908. Arhiv Srbije, Hartije Milovana Milovanovia H, 3940; Qiqana A l e k s i , navedeno delo, 438. 27 Arhiv Srbije, PO 1908, Milovanovi Velimiroviu, Pariz 23. H 1908. 28 Qiqana A l e k s i , navedeno delo, 439.
26 25

33 Meutim, tekst programa konferencije, koji je predloio Izvoqski, nije prihvaen ni u Londonu ni u Parizu. Pion je rekao grofu Kevenhileru 15. oktobra da e izjaviti da je za Austrougarsku neprihvatqiv tekst lana . Ovaj lan je ureivao ispravku granice u korist Srbije i Crne Gore na delu teritorije Bosne i Hercegovine koji se granii sa Novopazarskim sanxakom. Uz podrku engleskog ministra spoqnih poslova ser Edvarda Greja (Gray, Sir Edward) tekst je bio zamewen sledeom reenicom: Koristi koje treba priznati Srbiji i Crnoj Gori". Da bi umirio Erentala, Pion je 21. oktobra objasnio grofu Kevenhileru da pod reju koristi (avantages)" nije podrazumevao teritorijalne naknade. Nekoliko dana ranije, Pion je dao slina objawewa nemakom otpravniku poslova u Parizu da bi dve sile Trojnog saveza prihvatile ovakav program konferencije. Pion je rekao nemakom diplomati da je namerno dao lanu neodreen oblik, jer mu je izgledalo malo vano da li e Srbija i Crna Gora iz toga izvui bilo kakvu korist.29 Pion je eleo da sile uesnice konferencije postignu prethodni sporazum u svim pitawima koja e biti predmet rasprave, kako ne bi dolo do wihove podele na dva bloka. Ciq francuske diplomatije je bio da umiri srpsko javno mwewe i da se nastave pregovori s Nemakom. Francuska diplomatija nije uspela da blagonaklonim drawem prema Austrougarskoj po pitawu aneksije podstakne Dvojnu monarhiju da odigra ulogu posrednika u francusko-nemakim pregovorima i umirujue deluje na Nemaku. Milovanovieva poseta Parizu se vremenski poklapala sa eskalacijom francusko-nemakog sukoba i Francuska je odluila da izvri pritisak na Austrougarsku. Qubazan i predusretqiv prijem Milovanovia, podrka wegovom planu i saglasnost da se ostatak francuskog zajma iz 1906. utroi na naoruawe Srbije, bili su prilika da Francuska pokae svoju vernost savezu s Rusijom i da privoli Austrougarsku da utie na Nemaku da se incident u Maroku prijateqski rei. Francuska je imala u Srbiji krupne finansijske i trgovinske intrese, to je bio jo jedan vaan razlog da prui podrku Milovanovievim zamislima.30

Francuska i odbacivawe srpskih zahteva U decembru 1908. su zapoeli austro-turski pregovori koji su trebali da ree pitawe aneksije Bosne i Hercegovine. Zapadne saveznice pratile su odvijawe pregovora i nastojale da se austro-srpski sukob ne zaotrava, savetujui umerenost srpskoj vladi. Ministar Pion je gajio uverewe da u Beu ipak preovladava miroqubiv duh; potvrdu za ovo miqewe Vesni je dobio u saoptewima koja su stizala iz Dvojne monarhije, i prema kojima je car Frawa Josif bio izriito protiv rata.31
29 30 31

Momtchilo N i n t c h i t c h, navedeno delo, , 15. Qiqana A l e k s i , navedeno delo, 442. Arhiv Srbije, PO 1908, br. 569, Vesni Milovanoviu, Pariz 29. H 1908.

34 Jedan deo francuske tampe je tokom januara 1909. zastupao miqewe po kome bi se Srbiji kao naknada za aneksiju Bosne i Hercegovine mogla dati eleznika pruga UiceVarditeSarajevoMetkovi. Kako je izgledalo da ovo gledite podrava francusko Ministarstvo spoqnih poslova, Vesni je pokuavao da objasni Pionu da niko ozbiqan tu eleznicu ne bi mogao prihvatiti kao naknadu Srbiji; da se ona, tavie, ni pod kojim uslovima ne bi mogla primiti pre nego to bi bila sagraena pruga DunavJadransko more. Dvojica diplomata razgovarali su zatim o odnosima Francuske i Austrougarske. Pion je negirao austrofilstvo francuske vlade, koje ne bi bilo saglasno ni sa wenim savezom ni sa wenim prijateqstvima, mada ne porie da su odnosi Francuske prema Austriji prijateqski, to uostalom nije novina". Pion je rekao da e vlada Republike pomoi Srbiji koliko god bude mogla, izraavajui sumwu u mogunost ostvarewa teritorijalnih naknada. Ministar je takoe govorio o neutralizaciji Novopazarskog sanxaka, a kao svedoanstvo wegove blagonaklonosti trebalo je da poslui to to je pristao na Vesniev predlog da Srbija i Crna Gora otkupe Sanxak od Turske.32 Francuska diplomatija je krajem 1908. i u prvim mesecima 1909. nastojala da se odgodi razmatrawe srpskih zahteva, pri emu je wen glavni ciq bio da aneksionu krizu iskoristi za postizawe sporazuma o Maroku s Nemakom. Uveravawa ministra Piona da e zahtev srpske vlade za teritorijalnom naknadom podravati sve dok to bude inila i ruska diplomatija bio je diktiran obzirima prema Rusiji i Antanti.33 Francuska diplomatija je, ne obavetavajui Rusiju, radila na postizawu sporazuma s Nemakom. Na tome su insistirali predstavnici politikih i privrednih krugova zainteresovanih za Maroko. Ti krugovi su se tokom pregovora pozivali na blagonaklono drawe Francuske prema Austrougarskoj u aneksionoj krizi i povezivali marokansko i austro-srpsko pitawe. Meutim, glavna uloga u odrawu dobrih odnosa francuske vlade sa Dvojnom monarhijom, koji je trebalo da doprinesu da bude postignut francusko-nemaki sporazum, pripala je ambasadoru u Beu Filipu Krozjeu. Krozje je verovao da je Austrougarska bila prema Nemakoj skoro u istom poloaju kao Italija i da je Francuska uprkos savezu mogla da joj se priblii s politike take gledita. On je potvrdio da je, prilikom svog boravka u Beu, vodio politiku u tom pravcu.34 Austrougarska diplomatija je imala nameru da pridobije Krozjea da bi oslabila otpor aneksiji od strane Trojnog sporazuma. Ona je elela da poremeti odnose izmeu sila koje su inile Trojni sporazum. Krozje nije shvatao da je potpuno ouvawe saveza s Nemakom bilo za Dvojnu monarhiju apsolutna nunost jer je taj savez nudio jemstvo wenom opstanku i potreban oslonac wenoj politici. Izgledalo je na prvi po32

Arhiv Srbije, Parisko poslanstvo, F-3, Vesni Milovanoviu, Pariz 21. Qiqana A l e k s i , navedeno delo, 465. Momtchilo N i n t c h i t c h, navedeno delo, 313.

1909.
33 34

35 gled da e politika koju je preporuivao Krozje umawiti izglede za sukob izmeu Francuske i Nemake. Meutim, s obzirom na meunarodnu situaciju u Evropi, postojala je mawa opasnost da doe do rata izmeu Francuske i Nemake zbog sukoba wihovih neposrednih interesa nego zbog balkanskih pitawa koje je neoprezno pokrenula Austrougarska. Krozjeovo miqewe i dela davali su stavu francuske vlade tokom aneksione krize nepovoqno tumaewe u pogledu postojanosti saveznikih veza izmeu Francuske i Rusije. Meunarodna situacija je bila neizvesna jer sile nisu postigle dogovor po pitawu odravawa konferencije. U januaru 1909. ambasadori Francuske i Italije u Berlinu su se trudili da saznaju od dravnog sekretara oena (Schoen, baron von) ta nemaka vlada misli o posredovawu zapadnih sila u sporazumu s Nemakom. Francuski ambasador il Kambon (Jules Cambon) je sugerisao da bi u datom trenutku Nemaka mogla ponuditi svoje usluge Beu a Francuska Petrogradu.35 Zarad postizawa francusko-nemakog sporazuma o Maroku, francuski ambasador je takoe predloio zajedniko posredovawe dveju vlada u spreavawu austro-srpskog sukoba. Francuska se obavezala da e posredovati u Petrogradu nasuprot izjavama koje je dala dva meseca ranije srpskom ministru spoqnih poslova Milovanu Milovanoviu. Francusko-nemaki sporazum o Maroku, koji je potpisan u Berlinu 9. februara 1909, izazvao je jo vee sumwe u to da francuska vlada ne daje odluujuu vanost savezu s Rusijom. Sporazum je ukazao na tewu Francuske da nezavisno od Rusije uredi svoje odnose sa centralnim silama. Pokrenute zajednikom eqom da olakaju izvrewe ugovora iz Algesirasa, dve vlade su se sloile u tome da istaknu vanost koju pridaju wegovim odredbama i da na taj nain izbegnu svaki nesporazum izmeu dve zemqe u budunosti.36 Posle sklapawa sporazuma o Maroku s Nemakom, dolo je do promene u stavu francuske vlade u pitawu aneksije. Francuskoj diplomatiji je bilo u interesu da se austro-srpski spor to pre rei mirnim putem. Bilo je predvieno da francuska i engleska vlada zajedniki utiu na Rusiju kako bi odustala od zastupawa teritorijalnih zahteva srpske vlade. Na promenu u stavu dveju sila uticalo je to to su se austro-turski pregovori bliili kraju i to su nagovetavali reewe spora izmeu zainteresovanih strana. Francusko-nemaki sporazum se vremenski poklopio sa zavrnom fazom ovih pregovora, a francuska vlada je smatrala da je za wu najpovoqnije da se u svojim stavovima ne odvaja od stavova engleske vlade. Kao neposredan povod za ovu promenu posluio je zahtev ruske vlade da se Francuska i Engleska izjasne u vezi sa vestima koje se ire u javnosti da Austrougarska namerava da napadne Srbiju. Na taj nain Rusija je htela da navede Francusku i Englesku da jae izraze svoje saveznitvo. Rusija je poruila saveznikim
Momtchilo N i n t c h i t c h, navedeno delo, , 42, 313, 314, 315. Arhiv Srbije, PO rolna 333, pov. Br. 262, Dclaration du 9. fvrier 1909. entre la France et l'Allemagne.
35 36

36 vladama da e teko moi da se suzdri od meawa, poto bi pasivno drawe znailo potpuni slom wene dotadawe spoqne politike i nametnulo joj istupawe iz Antante i korenitu promenu wene spoqnopolitike orijentacije.37 Glavne brige francuske vlade u najdramatinijim danima krize, tokom februara i marta 1909, bile su spreavawe rata i ouvawe bloka Antante putem diplomatske podrke Rusiji. Ministar Pion je rekao nemakom ambasadoru knezu Radolinu (Radolin, Prince Hugo von) da bi Francuska, Engleska i Italija bile spremne da preduzmu u Beu prijateqske korake radi spreavawa sukoba izmeu Austro-Ugarske i Srbije. On je pridavao veliku vanost nemakom ueu u ovom zajednikom koraku. Nemaki kancelar knez Bilov (Bilow, Prince Bernhard von) je 21. februara odgovorio Pionu da nije u mogunosti da prihvati wegov predlog. Delatnost koja tei da ukloni razmirice izmeu Austrougarske i Srbije trebalo bi prema miqewu nemake vlade da se vri uestalije u Beogradu nego u Beu, jer od Srbije dolaze provokacije. Od Srbije je trebalo traiti da se posle miroqubivih uveravawa datih silama obrati neposredno Austrougarskoj i da sa wom razmotri ekonomske prednosti koje je ova elela da joj da. Koraci u Beogradu bi bili utoliko delotvorniji ako bi sve sile, a naroito Rusija uestvovale u tome.38 Odbijawe nemake vlade da izae u susret Pionovom predlogu odredio je stav Francuske i Engleske prema Rusiji. Francuska i engleska diplomatija su izvrile pritisak na Rusiju i prinudile je da odustane od podrke teritorijalnim zahtevima srpske vlade. Francuska vlada je odbila da odobri srpskoj vladi novi zajam kojim je ona elela da ublai finansijske posledice aneksione krize i da dobije nova sredstva za naoruavawe.39 Francuska vlada je smatrala situaciju tako ozbiqnom da je elela da o tome iskreno razgovara sa Petrogradom, i 26. februara wena ambasada je podnela notu ruskom ministarstvu spoqnih poslova. Pawa francuske vlade je bila zaokupqena situacijom koja je proizala iz dugotrajne austro-srpske krize i neizvesnosti koja je lebdela nad konanim namerama Austrougarske i Rusije. Vlada Republike je traila u toj noti razmenu miqewa s ruskom vladom da bi zatim zajedniki odredile pravac koji treba slediti. U pismu je naglaeno da bi Rusija i Francuska trebalo da urade sve to je u wihovoj moi da uklone opasnost od oruanog sukoba u pitawu koje neposredno ne pogaa glavne interese Rusije. Javno mwewe u Francuskoj ne bi razumelo da jedno takvo pitawe moe biti povod za rat u kojem bi francuska i ruska vlada trebale da uzmu uea. Na kraju ovog saoptewa, francuska vlada je zahtevala da razmotri s ruskom vladom pitawe teritorijalnih naknada za koje bi trebalo potraiti reewe razliito od onog koje trai
Qiqana A l e k s i , navedeno delo, 466467. Momtchilo N i n t c h i c h, navedeno delo, , 96. 39 Arhiv Srbije, Parisko poslanstvo, F-4, Navij srpskom Ministarstvu finansija, Pariz 19. 1909.
37 38

37 Beograd. U tom ciqu, Francuska je molila Rusiju da joj saopti svoje gledite. Ovaj korak francuske vlade odluujue je uticao na Nemaku da uputi 21. marta 1909. ruskoj vladi ultimatum, kojim je sukob izmeu dva bloka evropskih sila zavren porazom Antante.40 Francuska vlada je vodila na obe strane svoju akciju u korist odrawa mira. S jedne strane, ona se trudila da odri svoj pomiriteqski uticaj u Beu i da uini da nemaka vlada sprei nepopravqive postupke Austrougarske. S druge strane, u Petrogradu, francuska vlada je traila da saveznice zajedniki odlue o stavu koji treba zauzeti da bi se Srbija navela da napusti zahtev koji je po wenom miqewu najvie vreao Austrougarsku. Da ne bi bila uvuena u rat s Nemakom zbog Srbije, Francuska je morala da izvri pritisak na Rusiju. Poto je obezbedila svoje interese u Maroku, francuska vlada je bila spremna da pree preko novog austro-nemakog prodirawa na Istok. Francuski ambasador u Berlinu il Kambon je upoznao nemaku vladu da je wegov ministar imao nameru da predloi Londonu i Parizu sledei modus procedendi: Francuska, Engleska i Rusija e u saglasnosti s Nemakom dati na znawe Srbiji da ne moe raunati ni na kakvu podrku u svojim teritorijalnim zahtevima i traiti od we momentalno razoruawe i obeawe da e se uzdrati od svih provokacija. Ako Srbija na to pristane, bie joj dozvoqeno da izrazi razumne (umerene) eqe u pogledu ekonomskih prednosti koje bi mogla dobiti od Austrougarske. Sile e saoptiti te eqe Beu i pitati Austrougarsku da li je spremna da ue u pregovore sa Srbijom na tim osnovama.41 Ideju koja je data u nemakom odgovoru od 21. februara, zamisao nemakog ministra spoqnih poslova Kiderlen-Vahtera (Kiderlen Wachter), francuska vlada je skoro predstavila kao svoju ideju. Naknade koje su obeane Srbiji, inile su 7. taku programa konferencije. Austrougarska je to prihvatila uz ograniewe da te naknade mogu imati samo ekonomski karakter.42 Izvoqski je posle ove izjave austrougarske diplomatije i pritiska koji su na wega izvrile saveznice bio ubeen da hitno treba nagovoriti vladu u Beogradu da napusti teritorijalne zahteve. Ruski ministar je smatrao da Srbija treba da uloi napor kojim bi pokazala svoju dobru voqu i liila Austrougarsku izgovora za svoj agresivan stav. U telegramu od 27. februara, Izvoqski je traio od srpske vlade da jasno stavi do znawa silama da se vie nee drati svojih teritorijalnih zahteva i da e se osloniti na odluku sila u svemu to se tie reewa spornih pitawa.43 Vlada Republike se pridruila savetima koje je Izvoqski uputio srpskoj vladi da se odrekne svojih teritorijalnih pretenzija. Francuska nije bila istrajna u pruawu podrke Rusiji u pitawu srpskih teritorijalnih zahteva. Ona nije odrala obeawe koje je dala srpskom
40 41 42 43

Qiqana A l e k s i , navedeno delo, 468469. Momtchilo N i n t c h i t c h, navedeno delo, , 98. Momthilo N i n t c h i t c h, navedeno delo, , 99. Isto, 99.

38 ministru Milovanu Milovanoviu da e podravati srpske zahteve dok to bude inila Rusija.

Stav Francuske prema Srbiji pred zavretak krize i reakcije koje je izazvala kapitulacija Izvoqskog Francuska je pred zavretak Aneksione krize usmerila svoju delatnost na to da sprei napad Austrougarske na Srbiju. Ona je smatrala da bi Austrougarska trebalo da da Srbiji ekonomske povlastice koje je spomenula u svom odgovoru na program konferencije.44 Francuska vlada je sa olakawem primila vest koju je saoptio ruski ambasador Nelidov (Nelidov, Aleksandr) da je Izvoqski preporuio srpskoj vladi da odustane od teritorijalnih zahteva. Ova odluka ruske vlade je Francusku oslobaala straha od ratne opasnosti i brige zbog obaveza koje su proisticale iz ugovora o savezu s Rusijom. Francuska vlada je smatrala da je izvesno da Austrougarska nee pristati da ponudi Srbiji teritorijalnu naknadu i da e rat biti neizbean ako Srbija ostane uporna u svom zahtevu. Na takvu mogunost se gledalo sa velikom zabrinutou i miqewe vlade je bilo da bi Srbija mudro postupila ako bi odustala od teritorijalnih i insistirala na ekonomskim kompenzacijama. Ovaj zahtev bi bio smatran kao razloan i Srbija bi mogla raunati na jaku diplomatsku podrku. Ekonomske naknade koje bi dobila Srbija su morale potvrditi evropske sile, meutim, Francuska nije dala nikakve konkretne predloge na ta bi se te naknade odnosile (ta bi te naknade podrazumevale).45 Izvoqski je u vie navrata izraavao svoje nezadovoqstvo stavom francuske vlade i wenih predstavnika za vreme aneksione krize. Britanski ambasador je napisao da su u Petrogradu imali utisak da savez s Francuskom nije bio od velike pomoi Rusiji tokom krize.46 Izvoqski se alio ambasadoru u Petrogradu admiralu Tuaru da Francuska nije dovoqno snano podravala gledite ruske vlade.47 U pogledu wenog drawa tokom krize, Francuskoj je ila u prilog iwenica da nijedan vitalan ili ak neposredan interes Rusije nije bio doveden u pitawe. Aneksija Bosne i Hercegovine nije predstavqala sluaj koji je predvien ugovorom o savezu. S te take gledita, poziv upuen ruskoj vladi, 26. februara 1909, da dve sile zajedniki odrede pravac koji treba slediti, predstavqao je normalan postupak u odnosima izmeu saveznika.48 Kada se u martu 1909. kriza pogorala i kada se jo uvek strahovalo da e Austrougarska napasti Srbiju, stav francuske vlade je postao vri. Srpski poslanik Milenko Vesni javqa da je
Qiqana A l e k s i , navedeno delo, 471. Arhiv Srbije, Parisko poslanstvo F-3, izv. Br. 37, Vesni Milovanoviu, Pariz 16. 1909. 46 Momtchilo N i n t c h i t c h, navedeno delo, , 315. 47 Isto, , 315. 48 Isto, , 316.
44 45

39 protiv te eventualnosti upuena akcija Trojnog sporazuma, ili tanije Engleske, uz koju Francuska danas ide dosta energino, dok Rusija kao da je paralisana posle svojeg posledweg uniewa".49 Francuska je elela da stavi do znawa vladi u Berlinu da bi ona ispunila svoje saveznike obaveze ako Nemaka napadne Rusiju. Petrograd je bio o tome zvanino obaveten.50 Odbijawe francuske vlade da izloi svoju zemqu ratnoj opasnosti je postalo razumqivo kada je u Pariz stigla vest da je ruski ratni savet, koji se sastao u arkoe Selu 13. marta, zakquio da je Rusija nesposobna da vodi rat. Stav francuske vlade, koji je predstavqao i tumaio ambasador u Beu Filip Krozje, mogao je imati za posledicu da u austrougarskoj prestonici izazove zablude u pogledu politike solidarnosti Francuske sa druge dve sile Trojnog sporazuma, posebno sa Rusijom.51 U Beu su jo bili voeni pregovori izmeu Engleske i Austrougarske da se spor izmeu Dvojne monarhije i Srbije rei mirnim putem, kada je Nemaka 21. marta uputila Rusiji ultimatum kojim je traila od we da bezuslovno pristane na ukidawe lana HH Berlinskog ugovora. Izvoqski je smatrao da je re o zajednikoj akciji Bea i Berlina, koja ne doputa nikakvu opoziciju i koja ima za ciq da stavi Antantu pred sledeu alternativu: mirno reewe pitawa aneksije razmenom nota ili napad na Srbiju. Poto je austro-srpski sukob predstavqao veliku opasnost kako za Rusiju, tako i za opti mir, ruska vlada nije mogla da uini nita drugo nego da prihvati nemaki predlog. Izvoqski je sastavio odgovor nemakom ambasadoru grofu Purtalesu (Pourtales, Graf Friedrich von) ne konsultujui vlade u Londonu i Parizu.52 Stav Izvoqskog je ostavio lo utisak u Parizu i Londonu. Nelidov je pisao Izvoqskom da su u francuskom ministarstvu spoqnih poslova bili neprijatno iznenaeni to je ruska vlada, koja je do sada radila u dogovoru sa Londonom i Parizom, dala svoj pristanak na ukidawe lana HH bez saglasnosti saveznika i pre nego to je Austrougarska pristala na predloge sila koji se tiu Srbije. Pion je bio spreman da odgovori pozitivno na zahtev Austrougarske. Prvi utisak francuskog ministra je bio da je uspeh nemakog demara u Petrogradu olakao mirno reewe krize. Meutim, kada se sutradan pojavio nemaki ambasador Pion se ogradio po pitawu pristanka na ukidawe lana HH na isti nain kao i vlada u Londonu. Francuski ministar je izjavio knezu Radolinu da e dati svoj bezrezervni pristanak na zahtev Austrougarske kao to je to uinila Rusija. Ali, kako je taj odgovor bio ispuwen eqom francuske vlade da sauva opti mir, on je usrdno molio austrougarsku vladu da mu poaqe taj zahtev samo u sluaju da austro-engleski pregovori, koji su zapoeli u Beu u ciqu reewa spora sa Srbijom, ne dovedu do sporazuma. Na odluku francuske vlade, iji je
49 Arhiv Srbije, Parisko poslanstvo F-3, pov. Br. 67, Vesni Milovanoviu, Pariz 13. 1909. 50 Momtchilo N i n t c h i t c h, navedeno delo, , 316. 51 Isto, , 316. 52 Isto, , 128.

40 stav bio u najmawu ruku nesiguran, uticala je izjava Edvarda Greja. Grej je osudio postupak Nemake i rekao da Engleska nikada nee prihvatiti takvu vrstu pritiska. U Parizu su shvatili da bi momentalno prihvatawe nemakog zahteva imalo za posledicu neuspeh osetqivih englesko-austrijskih pregovora.53 Nesporno je da su dve zapadne saveznice pokuale da ublae diplomatski poraz koji je doivela Antanta zbog poputawa Rusije pred nemakim ultimatumom. Engleska i francuska vlada su se opredelile u pitawu konferencije samo da bi podrale Izvoqskog. Kada je ruski ministar 15. marta izjavio da austro-ruski sporazum ne iskquuje nunost podvrgavawa pitawa aneksije Bosne i Hercegovine konferenciji sila potpisnica Berlinskog ugovora, francuska i engleska vlada su odgovorile u istom smislu. Francuska vlada bi smatrala kao presedan da rezultati pregovora izmeu Austrougarske i Turske s jedne, i izmeu Bugarske i Turske s druge strane, ne budu podvrgnuti razmatrawu na jednoj konferenciji sila potpisnica Berlinskog ugovora. Takav postupak bi dao za pravo potpisnicama jednog ugovora da bez pristanka drugih potpisnica zakquuju sporazume krei ovaj ugovor. U vreme nemakog demara u Petrogradu, Erental je u pregovorima sa vladom u Londonu ve poeo da koristi pretwu vojnom akcijom protiv Srbije. Ciq austrougarskog ministra je bio da obezbedi pristanak sila Antante na ukidawe lana HH Berlinskog ugovora. U trenutku kada je ishod krize bio krajwe neizvestan, Rusiji je od strane Engleske bila osigurana samo diplomatska podrka, dok joj je francuska vlada jasno izjavila da treba da upotrebi sve da izbegne sukob u kome weni najvaniji interesi nisu dovedeni u pitawe.54 Francuska i engleska vlada se ni pre nemakog pritiska u Petrogradu nisu opirale ukidawu lana HH Berlinskog ugovora. Pitawe saziva konferencije je bilo za wih pitawe principa. Nemaki predlog nije prihvatao konferenciju, zahtevao je momentalan pristanak i nije nudio nita u zamenu za ustupke koje je Austrougarska traila od sila. Erentalov predlog imao je za Francusku i Englesku veliku prednost: austrougarski ministar nije iskquivao saziv konferencije i zadovoqio se obeawem sila da e prihvatiti na konferenciji ukidawe lana HH. Za vreme najveeg pritiska Austrougarske na Srbiju polovinom marta 1909, francuski ambasador u Beogradu je zajedno sa ostalim predstavnicima velikih sila radio na tome da srpska vlada prizna aneksiju. Francuski ambasador je bio ubeen da srpska vlada eli samo dovoqan pritisak od strane sila da bi prihvatila ma kakvu formu ili tekst koji bi joj one preporuile. On je zajedno sa ostalim predstavnicima podrao intervenciju engleske vlade i uputio 30. marta demar srpskoj vladi. Velike sile su traile od Srbije da napusti proteste i opozicioni stav koji je zauzimala u pogledu aneksije i da promeni pra53 54

Isto, , 175178. Momtchilo N i n t c h i t c h, navedeno delo, , 142.

41 vac svoje politike prema Austrougarskoj kako bi ubudue sa wom ivela u dobrosusedskim odnosima.55 Francuska je priznala aneksiju 19. aprila 1909. Za vreme aneksione krize, Francuska je kao saveznik Rusije, javno podravala u svemu predloge ruske vlade i uticala na wu u pomirqivom pravcu. Ona nije pokazivala veliki interes za Bosnu i Hercegovinu, a po ugovoru o savezu s Rusijom morala je da zarati ako Rusija bude uvuena u oruani sukob. Francuska vlada se od poetka pokazala odlunom da sprei da se situacija ne pogora toliko da poremeti opti mir. Pre svega radi bezbednosti svojih granica, Francuska je elela da ostane verna Trojnom sporazumu. S druge strane, wena vlada je koristila dobre odnose sa Austrougarskom da uz wenu pomo vri umirujui uticaj na Nemaku. Francuskoj je takoe bila potrebna podrka Austrougarske da bi postigla sporazum o Maroku s Nemakom. Posle potpisivawa francusko-nemakog sporazuma u februaru 1909. francuska vlada je imala u aneksionom pitawu u najmawu ruku nesiguran" stav. U dramatinim trenucima krize odluujui uticaj na wu imao je stav engleske vlade. Vlada Republike nije imala equ da promeni politiki pravac. Pion je zabeleio da tewe zbliavawe sa Austrougarskom vlada Republike uopte nije razmatrala.56 Grubi nasrtaj Austrougarske na Bosnu i Hercegovinu 1908. stvorio je u Parizu uverewe da je Austrougarska postala najopasniji inilac po buduu Tursku, pre svega za wen evropski deo, u kojem je u znatnoj meri bio angaovan kapital Otomanske banke. Francuska politika je pokazivala sve veu aktivnost i bila je spremna da podri grupisawe balkanskih drava, ali pod uslovom da to bude prepreka austro-nemakom uticaju.57 Francuska je do 1912. pomagala Srbiju samo ekonomski, i tek tada poiwe da joj prua politiku i vojnu podrku.58 Pravu prekretnicu u srpsko-francuskim odnosima predstavqao je Prvi svetski rat, kada su se obe zemqe nale na istoj strani.59

55 56 57 58 59

Isto, 178180. Isto, , 317. Mihailo V o j v o d i , Putevi srpske diplomatije, Beograd 1999, 229. Milorad E k m e i , Aneksija Bosne i Hercegovine 1908. i istorijske posledice, 396. Mihailo V o j v o d i , navedeno delo, 230.

42
LA FRANCE DANS LA CRISE D'ANNEXION 19081909 Uro Tati Rsum Pendant la crise d'annexion, le gouvernement franais s'tait montr dcid, ds le commencement, faire tous ses efforts pour empcher que la situation ne s'aggravait au point de compromettre la paix. C'tait l'ide fondamentale de la politique franaise l'poque de la crise 19081909. Les angoisses de la crise marocaine n'avaient pu que renforcer le dsir de la France d'avoir la paix. En 1908, les ngociations marocaines avec l'Allemagne n'avaient pas encore abouti et les surprises de ce ct taient toujours possibles. De plus, en octobre 1908 avait surgi l'affaire des dserteurs de Casablanca qui semblait de nouveau mettre srieusement la paix en danger. La rponse du prsident Fallires la lettre autographe de Franois Joseph qui proclamait l'annexion de la Bosnie-Herzgovine se contente de prendre acte de l'annexion, sans formuler de critique. Ministre Pichon, d'abord favorable la reunion d'une confrence, y renonce devant le refus de l'Autriche qui veut la reconnaissance de ce fait accompli" par la Serbie et par la Russie, seules finalement le contester. Le gouvernement franais a considr qu'il tait utile de conserver des relations aussi bonnes que possibles avec l'Autriche-Hongrie. L'ambassadeur de France, Crozier, a eu, au cours de sa rsidence Vienne, l'espoir sur le rle que l'Autriche-Hongrie pouvait jouer dans la politique du maintien de la paix entre la France et l'Allemagne. La crise d'annexion touchait sans doute et directement les intrts franais. Il tait important pour la France de ne pas affaiblir son alliance avec la Russie ni son amiti avec l'Angleterre. Le gouvernement franais ne pouvait pas risquer de voir le pays se trouver un jour seul en face de l'Allemagne. La France avait aussi de grands intrts matriels dans l'Empire ottoman. L'attitude du gouvernement franais a t influence par la nature encore trouble de ses rapports avec l'Allemagne dans la question marocaine. Pichon considre que la modification du statut officiel de la Bosnie-Hrzegovine entrine une ralit de fait et, le 26 fvrier 1909, il refuse un ventuel soutien militaire parce que les intrts vitaux de la Russie ne sont pas en jeu. Le 21 mars, Nicolas II tlgraphie Guillaume II sa reconnaissance de l'annexion. La Serbie ne peut que le suivre, 31 mars. La France reconnait l'annexion en 19. avril 1909.