Prilog razumevanja trijumfa hrianstva u istoriji oveanstva

Milanski edikt je slavljen, ali je tolerancije bilo malo

AUTOR: MIRKO OREVI Milanski edikt ostaje kao prelomni dogaaj hrianske civilizacije posle koga se hrianstvo inkarniralo u crkvu i dravu. Da nije bilo cara Konstantina i Milanskog edikta, koji je on potpisao pre 1.700 godina, istorija hrianstva te posebno hrianske crkve bila bi kraa i drugaija.
Ovu tezu modernih francuskih vizantologa i istoriara religije niko nije osporio, a jo manje mogu osporiti ili relativizirati pisci crkvenih panegirika, koji o velikom caru piu kao o svecu koga je bog izabrao za tu misiju. D. Obolenski u svojoj knjizi Vizantijski komonvelt upozorav a na to stanje u crkvenoj publicistici i naglaava Meutim, s relativno malim brojem izuzetaka, oni su poglavito pisali s jednog etnocentrinog, ako ne i nacionalistikog stanovita. On ne misli samo na Balkan nego i na Zapad. Ernest Renan, ije je delo obeleilo moderna istraivanja hrianstv a, ostao je upamen po jednoj frazi koja se ne moe ni ovde zaobii Moe se rei da je hrianstvo u svom rastu bilo zaustavljeno nekom smrtnom boleu, svet bi bio mitraistiki. O tome ta hrianstvo duguje boanstvima kakva su Mitra ili Kibela znaju oni koji poznaju sakralni scenario tih kultova koje nazivamo paganskim. Tu je i veliki nesporazum koji se teko uklanja re pagus znai selo i zabit izvan civilizacijskih puteva gde su opstajala drevna verovanja i opstaju do danas ali kult boga Mitre ili Kibele sa sauvanim velianstvenim hramovima nije bio u selima, ve upravo na civilizacijskim takama antikog sveta. Ko je jednom bio u hramu boginje Dijane u Rimu ili u hramu boga Jupitera lako se moe uveriti u gotovo neverovatnu injenicu i nakon ruenja od strane hriana on deluje kao spomenik ne neke ruralne kulture nego obrnuto. Sa Milanskim ediktom hriani su do bili slobodu kao i drugi, ali pobednici, a to su bili car Konstantin i hrianska crkva, nisu bili tolerantni. Zapoela su razaranj a drevnih hramova koja su zaprepastila i neke hrianske biskupe. Ostala su svedoanstva o tome i o varvarstvu pobednikog kulta i crkve koja je iz godine u godinu dobijala strukturu moi udruena s dravom. Proklamovana tolerancija se smenjivala sa netolerancijom poput plime i oseke na morskoj puini. To su decenije sile i nasilja u sprezi crkve i imperije, odnosno trona i oltara ko o tome hoe vie da zna, dovoljni su delo velikog naeg vizantologa G. Ostrogorskog i njegovih dananjih sledbenika sa Beogradskog univerziteta. O drugima ovde neemo mnogo. Ni o caru Konstantinu i njegovim vojnikim i dravnikim uspesima i to je dobro poznato. Ali e biti rei o klieima kojima se pokrivaju neke injenice o kojima upravo valja govoriti. Mudri vladar i istovremeno i okrutni tiranin ostavio je dugu istorijsku senku koja do danas traje. Decenijama je savez trona i oltara bio uvr ivan i oblikovao se u jedan model odnosa izmeu crkve i drave koji traje do danas. U ozbiljnoj strunoj literaturi taj se model zove konstantinovski zagrljaj. Crkva je bila slobodna i povlaena, ali istovremeno i potinjena vladaru. Nakon decenija surovih progona biskupi su se nali sa carem na jastucima leei to je drevni rimski obiaj i jedui sa carem u njegovim linim odajama, a neki od njih su jo uvek imali oiljke na telu od nedavnih progona iz vremena Dioklecijana. Car je otvarao sabore i potpisivao dekrete i saborska akta. Lino car nije bio ni t eolog ni mistik, klanjao se bogu Sunca Sol invictus i hrianstvo je prihvatao iz politikih razloga. U tome je bio mudar i dalekovid. Nakon potpisa na Milanskom ediktu Konstantin je jedne biskupe dovodio, a druge progonio. Posle nesumnjivo velike pobede sa ediktom car je zadobio ve 314. jednu pobedu koja se esto prikriva, odnosno o njoj se malo govori. Sledbenici Isusa iz Nazareta su se drali i nisu odstupali od zapovesti da hriani ne ratuju i ne uzimaju oruje u ruke. Oci i uitelji crkve su pisali da su hriani vojnici mira, a Origen je izriito tvrdio da hriani ne uzimaju oruje da ratuju makar to i sam car naredio. Tertulijana i druge neemo ire pominjati, ali vidimo da se Konstantin naao pred velikim problemom. Ako cr kva iz dana u dan raste a to je bio sluaj kako reiti ratove i uea u njima. Sazvao je sabor u Arlu 314. i sabor je zakljuio da hriani moraju ratovati, a ko odbije, bie ekskomuniciran iz crkve. Dobio je car ratnike s krstom koji su mogli da ratuju ne samo protiv neprijatelja nego i meu sobom . A to je bio problem koji je muio cara Konstantina. Isusova bespogovorna zapovest je pila pogaena u krstu cara ratnika. Usledila su hapenja i progoni hri ana koji se nisu povinovali caru to je duga istorija pod senkom cara i zvanino priznate crkve. A do tada su se hriani drali zaveta da ne nose oruje jer su verovali da ih je razoruao Isus iz Nazareta. Senka je decenijama bivala sve dua i sve sumornija, ali je car Konstantin bio uporan i mora se priznati veoma vet. On je znao da eksploatie verovanja i esto se sretao lino s boanstvima. Jo godine 310. negde u nekom galskom svetilitu u klancima planine Vogezi car je imao viziju. Javio mu se bog Apolon i znak je bio XXX. To je bilo predskazanje za trideset godina koje mu slede da vlada. U borbama potom s Maksencijem caru se javio drugi znak 28.oktobra 312. sa likom Hristovim i on je pod tim znakom pobedio jer je znak stavio na lemove vojnika koji su Maksencija survali u treku Tibar. I Eusebije i Laktancije, koji o tome govore kao o udu, znaju da je to lege nda, jer nema nijednog dokaza o tome osim carevog kazivanja dvorskim piscima. Legenda je palila matu i podsticala imaginaciju pesnika i slikara tokom dugih godin a srednjeg veka ona traje do danas. Vladalo se kao i uvek mitovima i legendama, ali je neobino da se to sree i kod dananjih crkvenih pisaca. Bilo je kako je bilo, ali je car Konstantin postao ravnoapostolni i trinaesti apostol i sahranjen je u tom inu. Za pravoslavne je svetac, za katolike nije, ali istoriari znaju ta je bilo i kako je bilo. Iz decenije u deceniju Milanski edikt je slavljen, ali je tolerancije malo bilo. Primera ima mnogo i to su ozbiljni spisi za koje ovde nemamo mnogo ni vremena ni prostora. Vekovima je tako bilo, pa i godine 1943, kada je J.V. Staljin dozvolio ruskoj crkvi slobodu nakon estokih progona. Deluje neverovatno, ali naveemo samo pisanje sovjetske crkvene tampe koja je Staljina slavila kao novog Konstantina. To su itavi traktati kod nas skoro nepoznati. U Milanskom ediktu se samo pominje neko boanstvo, a akt je dobi o ovo ime tek u XVII veku, a tekst nije ni sauvan. Tolerancija je vremenom postajala mrtvo slovo na papiru. To su vekovi kojima se ovde baviti neemo jer su sami ozbiljni istoriari crkve o tome dovoljno rekli, a papa rimski Jovan Pavle II je ponavljao da je istorija Crkve puna grozota kojih se valja stideti. On je mislio na inkviziciju. Na Galileja i ordana Bruna svakako kao o delima dokazane netolerancije i grubog nasilja koje rui poruku svetu u naem vremenu, svetu i

oveku koji je ostavio Isus iz Nazareta. Nije hrianstvo odmah postalo dravna religija svi su bili izjednaeni ali je to postala ubrzo sa Crkvom koja je postala dravna institucija. Svi Konstantinovi naslednici su Crkvu vrsto drali u onom konstantinovskom zagrljaju koji je i danas as vri as meki u odnosu izmeu Crkve i drave. Dana 28. februara 380. godine car Teodosije je objavio edikt koji je jasan i naveemo samo mesto iz (XVI 1.) iz care vog kodeksa. Senka cara Konstantina stoji nad njim i njegovim vremenom elja je naa da svi narodi koji ive pod blagom Milou Naom praktikuju religiju koju je Rimljanima preneo boanski apostol Petar kakva se do danas praktikuje onakvom kakvom je propovedao on, upravo da mi moramo ve rovati u jedno boanstvo Oca i Sina i Duha svetoga i jednako ih slavimo kao Svetu Trojicu. Zapovedamo da oni koji slede ovaj zakon budu sabrani pod imenom hriana katolika, a za one druge, nerazumne i lude, da oni budu osueni zbog srama koji se vezuje za jeretike dogme, i da njihove skuptine ne mogu imati ime Crkve i oni e biti osueni najpre boanskom osvetom, da bi potom bili udareni naom kaznom i inom na koji nas inspirie volja Neba. To je bila carska zapovest i volja Neba a Crkva je tek u retkim prilikama uspevala da carsku re porekne.

Duga senka cara Konstantina

Mirko orevi

Jubilarni znaci u Niu 2013. godine su u mnogo emu sporni ili neoprezno akcentovani, jer, nisu se oglasili istoriari ve cr kveni i dravni zvaninici.
Jubilej 1700. godina od Milanskog edikta cara Konstantina obeleen je u Niu i kao crkveni i kao dravni datum sa znacima koji opominju i akcentima koji upozoravaju i izazivaju nesporazume. Nevana je potonja rasprava u medijima gde je tano roen car Konstantin, ali to je bilo u Niu. Istoriari i vizantolozi nisu sigurni u kojoj je to "ginekeji" - to su bile odaje za ene koje su uvali naoruani evnusi - car Konstancije Klor sa svojom konkubinom Helenom dobio sina Konstantina. Nismo sigurni ni sa tanom godinom roenja, a slubeni zapisnici nisu sauvani, iako su sastavljani pri roenju rimskih imperatora. Ni sam Edikt nije u celosti sauvan i naziv Milanski se odomaio tek kasnije - u XVII veku. To je bilo doba tetrarhija nakon Domicijana i krvavih borbi za vlast i prevlast nad svetom, kao i vreme gonjenja hriana koje je potrajalo skoro tri veka. To je uistinu bogati martirologijum sa svecima i muenicima. Lista nee biti zatvorena vekovima - nije ni danas - ali je civilizacija u znaku krsta i danas tako oznaavana. I s pravom. Iako poetak ne lii na ono kasnije ta se civilizacija u tom znaku ita i danas na najirem prostoru sveta koji se globalizuje.

Jubilej u Niu
Jubilarni znaci u Niu 2013. godine su u mnogo emu sporni ili neoprezno akcentovani, jer, nisu se oglasili istoriari ve crkveni i dravni zvaninici. Ustavni poglavar srpske drave je izrekao neto to je stvorilo zabunu meu prisutnima. Jubilej je proticao u znaku pokroviteljstva Ruske federacije uz prisustvo ruskog ambasadora. "Srbija danas ivi po principima i smislu Milanskog edikta" kazao je ef drave nae. Sve je tu

sporno - u Srbiji danas nema progona hriana ni Crkve jer je ona sekularna i laika drava u kojoj su Crkva i drava odvojene. Kao i u veini savremenih drava u svetu. Neko je ipak kazao u jubilarnoj prilici da Rusija "nema bilo kakve direktne veze sa Milanskim ediktom". Kao ni Srbija ili bilo koja druga slovenska zemlja jer, Rusija je hrianstvo primila na velikom "konkursu religija" godine 989. pod kijevskim knezom Vladimirom koji se opredelio bio za model istonog vizantijskog obrasca. Jo je neprecizniji bio i veu zabunu izazvao episkop niki Jovan. Njegove paralele su zauujue Rusija je sa svojom duhovnou najbolji predstavnik Vizantije i romejskog carstva, a Ni e biti cele

Statua Konstantina Velikog ispred katedraleu Minsteru

godine duhovna prestonica nae zemlje. Predivno je da povodom proslave Milanskog edikta u Srbiji postoji simfonija drave i c rkve, koje zajedniki rade na tom poslu. Nema izofrenije ni dihotomije izmeu duhovnog i svetovnog". Ta politika nota je bacila u senku injenice da je Srbija sekularna drava i da su drava i Crkva po Ustavu odvojene. Teorija simfonije je iz dela cara Justinijana - 515-621. - Novelae constitutiones, a nju je sv. Sava kod nas uneo u svoje Zakonopravilo sa tumaenjem svojim i to negde pre 1219. godine. Tumaenje je tano, iako se sv. Sava vie puta alio da ne poznaje dobro grki jezik. O caru Konstantinu bezmalo sve znamo iz dela istoriara i vizantologa jer je obeleio doba ranog hrianstva i bacio senku na hrianstvo i ranu Crkvu do naih dana.

Savez trona i oltara

Nema vee potrebe govoriti o samom caru Konstantinu jer su istoriari i vizantolozi bezmalo sve rekli i o njemu i o njegovom vremenu, te posebno o surovim borbama za vlast meu njegovim najbliima, a to su zavere i zamke sa ekspirovskim scenariom gde ljudski ivot ne vredi mnogo, a sve je vlast i mo. Da se zadobije vlast nad svetom odnosno Imperijom koja je bila ondanji pax romana i na Istoku i na Zapadu. O ediktu se meutim, ima mnogo rei. To je ukaz dalekosenog znaaja jer su njime potvrene injenice koje su uglavnom nesporne. Edikt je poetak trijumfa hrianstva i hrianske Crkve, ali na te se injenice ne moe gledati a to se ini iz neke jednom zauvek zauzete trijumfalistike perspektive. Najpre, car je ediktom utemeljio princip tolerancije, ukinuo progon hriana koji su od tada bili slo bodni kao i drugi. Kakva je bila sudbina tolerancije o tome emo posebno jer to je itavo komplikovano poglavlje koje obuhvata celo kupnu istoriju Crkve tokom potonjih vekova odnosno na svoj nain do dana dananjega. Druga je injenica jo znaajnija ali se ona razliito tumai. Car Konstantin je ujedinio hriansku Crkvu i bukvalno je institucionalizovao. Dao joj je oblik ograniene slobode i organizovane velike sile strukturalno oblikovane tako precizno da ona odslikava strukturu Rimske imperije. Sve ono to e apostol Pavle kasnije uraditi na svojim putovanjima - kao misionar kod naroda i plemena samo je ta slika. Crkva ima glavu i udove i centar po

modelu Rima i njegovih provincija u ranim vekovima hrianstva. Do tada je hrianstvo bilo rasuto i to su bile grupe progonjene estoko, bez jasno preciziranog dogmatskog naslea i sistema organizacije. Tek u VII veku su hriani u Siriji tanije u Antiohiji uzeli to ime hriani. Poruka svetu i oveku koju je formulisao Isus iz Nazareta meu ribarima na Galilejskom jezeru tek je trebalo da izdri proveru u susretu sa civilizacijskim nasleem antikog sveta. Suoenje je bilo bukvalno ok. Trebalo je objavljenu istinu suoiti sa grkim nousom odnosno razumom.
Simfonija Drave i Crkve: Justinijan

To je preuzeo bio na sebe Jevrejin po roenju i Grk po obrazovanju - uz ostalo i pravno uzeto rimski graanin - apostol Pavle iz Tarzisa. Car Konstantin je uradio prvi deo posla, ali je hrianstvu preostajalo ono najtee - i danas znamo da od hrianskog uenja sadranog u delu Tome Akvinskog Summa theologiae ne bi bilo nita u punom smislu bez Aristotela, kao to ni sveti oci i uitelji Crkve od IV do VII veka ne bi mnogo uradili bez sv. Avgustina. Sveti oci su bili jednostavno neoplatoniari. Ova je napomena ovde bila fatalno vana, bitna, s obzirom da je hrianstvo nakon Konstantina imalo dugu i sloenu istoriju. Stoga se moramo vraati i na vreme cara Konstantina i kasnije na vreme rimskih careva koji su usvojili model "konstantinovskog zagrljaja". To je zapravo model sadran u Milanskom ediktu da se Crkva vee za dravu bez koje ne bi mnogo znaila ni danas. Poruka Isusa iz Nazareta je lebdela u vazduhu kao velianstvena metafora o moguoj civilizaciji ljubavi u haosu ljudske istorije. Snaga te intuicije proroka i uitelja iz Galileje nije potroena ni danas, ali bez ina cara Konstantina ona bi ostala "poezija". Mnogi su sasvim popularno formulisali to sve oko cara Konstantina i njegovih neposrednih i kasnijih naslednika kada je Rim poeo da slabi bacio je ma i prihvatio krst. Trijumf hrianstva je bio neminovan jer je car imao sluha za istor ijski kompromis. O tome govore i legende o Konsantinovim vizijama i susretima s boanstvom kao ona o susretu sa bogom Jupiterom koji mu se 310. godine javio u Vogezima sa znakom rimskih cifara XXX - to je znailo da e jo najmanje trideset godina vladati - a vladao je i vie. I sa onom vizijom krsta uoi bitke s Maksencijem u nebesima koja je poruivala da u tome znaku pobedi. Nije car Konstantin bio ni teolog ni mistik ali mu se misao za istorijske vizije ne moe nikako porei. No, moramo se jo jednom vratiti na proklamovanu tolerancij u koja je bila temeljni princip carskog ukaza - ali pre toga nuno je rei neto to o toleranciji i netoleranciji govori mnogo kao i o samom caru Konstantinu. Lino je bio poklonik boga Sunca - Sol invictus- i dobro su mu bili poznati kultovi antikog sveta koji su hrianstvu prethodili. U njegovo vreme bogovi kakvi su Kibela i Mitra bili su uglavnom zaboravljeni i to je poznato, ali su hramovi i mitreje bili sauvani i trajal i su godinama pod Konstantinovim naslednicima.1 Ovde se otvara novi krug refleksija vezanih za in cara Konstantina i njegovo poimanje hrianstva. Mi ne znamo mnogo o formalnom obrazovanju i vaspitanju cara Konstantina, ali znamo da je i on poput rimskih careva imao dvorske uitelje i sluao je retore odnosno, poznavao je samo hrianstvo i koliko je ono bilo novo ili nije u odnosu na drevne kultove koji su bili ivi i u vreme njegovo. to se tie samog uenja galilejskog proroka i uitelja Isusa iz Nazareta, car je dobro razumeo temeljnu poruku da svi ljudi budu sabrani i to je - mora se priznati - politiki veto iskoristio, pretvarajui univerzalnu poruku ljubavi u imperativnu i imperijalnu ideologiju. U surovim vremenima njegove vladavine kada ljudski ivoti nisu mnogo vredeli - enu je ubio na grozan nain kao i sina Krispa - car je hrianstvo priznao u stilu kompromisa. Car Konstantin nije samo tolerisao Crkvu - obezbeujui joj privilegije - ve je bukvalno gradio i strukturirao kao ustanovu moi. I za vreme njegove vladavine i potom decenijama, Crkva je viena kao snaan oslonac drave odnosno Rimske imperije. Najbolji primer je sabor u Arlu 314. godine na kojem je car slomio veru hriana da ne ratuju s orujem u ruci - sabor je prihvatio odluku da hriani mogu ratovati kada car povede rat. Do tada je uglavnom vaila Hristova zapovest o nenasilju odnosno da hriani ne uzimaju oruje u ruke "makar i car to naredio", na saboru je zapreeno da e takvi biti ekskomonicirani iz Crkve. Jo veu pobedu zadobio je car na prvom veseljenskom saboru u Nikeji. Bez njegove line intervencije aleksandrijski svetenik Arije ne bi bio poraen i arijanizam ne bi bio proglaen za najveu jeres. Arije je imao snane argumente i s mukom ga se sabor oslobodio. To je bila tragina s ituacija. Arije se usprotivio da se Isus proglasi bogom koji je roen od Oca pre svih vekova - kako glasi Simvol vere usvojen na saboru - jer ako je tako "bilo je znai vreme kada ga nije bilo". Arije je u aktima sabora video regeneraciju mnogobotva i udar na monoteizam. Jesu li Sveta Trojica jedan ili "tri boga" deo je rasprava koje su se okonale progonstvom onih koji su sledili Arija i dovoenjem onih koji se priklanjaju formulaciji sabora koja je prihvaena na carevu intervenciju uz pretnje i anateme. Burna istorija ovih raspri nije nepoznata no sledile su decenije da se to nametne i usvoji u Crkvi i tek 381. godine na saboru u Carigradu usvojen je konani versko-ispovedni obrazac poznat pod imenom nikeo-carigradski Simvol vere koji i danas vai u liturgijskoj praksi u Crkvi. Sve se to odvijalo u vremenu kada su drevni kultovi bili jo ivi i kada se Crkva organizaciono uvrivala2. Proklamovana tolerancija u ediktu cara Konstantina jeste znaajna injenica ali nju je pratila i netolerancija. Ovde su nuna neka preciznija objanjenja. Sluiemo se ovde namerno ne delima naunika humanista koji su o tome pisali, ve ozbiljnim istorijama Crkve kak o bismo izbegli prigovor da su laici pristrasni kada o Crkvi govore3.

U vreme obnarodovanja carevog edikta 313. godine bilo je vie faza koje su usledile i koje valja razlikovati u tom periodu. N ajpre su svi bili tolerisani ali su ubrzo krenula razaranja paganskih hramova na najvarvarskiji nain, a to je izazvalo otpor ak i nekih hrianskih biskupa drevna svetilita su bila veliki hramovi poput onih u Nimu ili u Rimu koji su svedoanstva antike civilizacije koja se ne moe svesti samo na paganizam i verovanja u selima i ruralnim sredinama. Bilo je to doba novog ludila kako kau istoriari i stoga je recimo bisk up grada Arla upozoravao precizno na povorke u vreme januarskih "kalendi". To su bile povorke ljudi obuenih u ivotinjske koe sa ritualima iz drevnih vremena. Biskup je upozoravao ljude da se tome odupru ali uz napomenu da ne treba primenjivati silu ve u svakoj prilici posluiti se hristijanizacijom i objekata i rituala za koju je nudio detalje: treba na mestima kropiti svetom vodicom i usmeriti darove koji se prinose prema Crkvi. To su bile umerene preporuke ali su usledile i drugaije i tako je Grgur Veliki nudio instrukcije kalueru Avgustinu koji je poao u misiju evangelizacije Engleske - "Mi odluno zapovedamo da hramovi i idoli u njima ne budu razarani, ve da se to ini samo sa opscenim idolima, jer ako su ti hramovi dobro sagraeni oni u svakom sluaju treba da preu u ruke Crkve i korieni tako da se umesto kulta demonu slui kult bogu". Hramovi su ipak razarani i na njihovom mestu su nicale bazilike posveene hrianskom bogu. To je trajalo vekovima i pratilo je trijumf hrianske crkve koja stoji pod zatitom drave odnosno samih careva nakon Konstantina. Hrianska tolerancija se pretvarala u netoleranciju i u najgrublje nasilje. U dokumentaciji crkvenih istoriara ima toliko detalja da ne mislimo da ih je nuno sve nabrajati. Ono t o je bitno sastoji se u sledeem - nakon gonjenja pagana i njihovih kultova zapoela je faza sukoba i to estokih protiv hriana koji drugaije misle i veruju. To su vekovi borbe Crkve protiv jeretika, a to su bili hriani - sledbenici Arija recimo - ili hriana kojima je bilo jasno da se time rui lik i delo velikog uitelja i proroka Isusa iz Nazareta sa njegovim jevaneoskim maksimalizmom - nasilje se ne moe tolerisati, a posebno ono kada ga drava zajedno s Crkvom forsira. Hrianske muenike smenili su hriani gonitelji. Maritorologijum muenika postaje bogatiji. "Neka sve jeresi koje rue boanski zakon kao i carski zakon - itamo u Teodosijevom kodeksu - budu trajno zabranjene". Car je mislio ne samo na arijance ve i na sve druge izvan zvanino priznate Crkve. Njima je svima - to su jeretici - itamo dalje u carevom kodeksu u XV 5-6. Iz 381. godine zabranjeno da slue, da podiu crkve i da deluju. Sve su to slube Antihristu. Biskup grada Avile koji je propovedao hrianstvo tolerantno i verno Isusu iz Nazareta se ogluio o zapovest i nije pristao na formulaciju da su svi koji drugaije misle "nerazumni i ludi" koji se zvao Priscililien imao je groznu sudbinu. Njega je Crkva zajedno sa njegovim uenicima meu kojima je bila i jedna ena osudila na smrt i oni su pogubljeni u gradu Trevu 386. godine. Glave su im bile odrubljene maem na javnom mestu. On u martirologijum u stoji kao muenik i rtva koju su pogubili hriani. To je bila esta pojava4. Krajem IV veka i poetkom V veka Crkva je stabilizovana i pod carskom zatitom kao institucija i tu poinje srednji vek i u Crkvi i u drutvu. I nakon cara Konstantina i njegovih naslednika senka cara Konstantina je bivala sve dua i sve gua. Cezaropapizam na Istoku i papacezarizam na Zapadu dobijaju obrise lica i nalija i njihova istorija ako nije uvek podudarna tee paralelno u istoriji hrianske Crkve. Ne gree oni koji smatraju da su to dva lica jedne medalje na optem planu. U ovom ogledu koji je samo deo opsenih istraivanja mi ostajemo kod principa da su u tom poslu i takvom istraivanju najmerodavniji crkveni istoriari, i stoga emo se osloniti na njih. Obilje dokumenata o tome imamo u navoenoj knjizi Paul Kristofa koji su uverljiviji od mnogih istoriara laika i humanista koji se oglaavaju o t ome dobu i o stanju u hrianskoj crkvi tokom godina srednjega veka. Nema potrebe sluiti se sintagmom "mrani srednji vek" - crkveni istoriari su ak precizniji i dosledniji u korienju dokumenata koji nam osvetljavaju to doba nakon pada Rima 476. godine i Carigrada 1453. godine. Nije ovaj ogled neki pregled istorije hrianske Crkve ali nudi autentine slike iz njene rane i potonje istorije u smislu znakova koji se itaju u vremenu

Sumnjiva Donatio Constantini

Ako istorija - a posebno istorija Crkve - pomno prati visinske take trijumfa hrianstva i Crkve ona ne zanemaruje ni one take do kojih je Crkva padala u istoriji u toku vekova "konstantinovskog zagrljaja". Tu je senka cara Konstantina najgua i ona se vekovima oseala, a stoji nad Crkvom i danas. U tom smislu je nezaobilazan jedan dokument poznat pod nazivom Donatio Constantini ili kako se kod nas nazivao, Konstantinova darovnica odnosno neka vrsta zavetanja. Car Konstantin je na samrti navodno ostavio dokumenat kojim rimskom papi Silvestru ostavlja pravo da vlada Crkvom i svetom dakle i crkvenu i sv etovnu vlast i da mu to pravo po boanskoj volji niko ne moe osporiti. To je famozna Pseudoisidorova zbirka dokumenata iz IX veka. Tom se lanom darovnicom vladalo vekovima i u Crkvi i u svetu, Urbi et Orbi. Tek godine 1440. je italijanski humanista i istoriar Lorenzo Valla dokazao da je to najbanalniji falsifikat. On je to uinio na osnovu arhivskih dokumenata ali - bilo je kasno jer se godinama vladalo tom poveljom. Osim toga u pomenutom falsifikovanom zborniku ima jo mnogo takvih falsifikata. Falsifikati su raeni tako veto da su ostavljali utisak autentinog

spisa. O renesansnim papama ne treba ni govoriti jer to je crna hronika danas dobro poznata, u kojoj ima momenata koji prevazilaze matu najdarovitijih pisaca fikcija. Dugo je trajalo doba kada su hriani ratovali protiv jeretika i nevernika, ali nije manje trajalo ni doba hrianskih ratova protiv hriana. Krstaki ratovi - i onaj s decom krstaima - su opustoili ne samo daleke zemlje nego i hriansku Evropu. Cilj je bio osloboenje Svete zemlje i Jerusalima u kojem je jo carica Jelena majka cara Konstantina - bila otkrila krst na kojem je raspet bio Isus iz Nazareta. Lane relikvije su
Silvester i Konstantin, predaja Darovnice (XIII v. C. Freska u Santi Quattro Coronati, Rome

bile predmet trgovine i najgroznijih manipulacija. Kada su krstai u leto i u vreme etvrtog krstakog rata krenuli za njima je ostala pusto, a proli su i kroz ondanju Srbiju. Skupocenim poklonima i vetinom koja se mora priznati srpski upan Stevan Nemanja je u Niu s njima sklopio i jedan sporazum, i oni su proli no - na putu su poinili uase nad kojim se zgrozio i sam papa rimski Inoentije III, koji u jednoj okrunici pie o tome - "Mi to ne moemo da priznamo bez oseanja bola i sramote jer tamo gde je izgledalo da emo ostvariti neku korist, mi anjemo razloge za suprotne, blagost naa se prometnula u predmet strepnje. Kako emo grku Crkvu privui u jedinstvo s nama i kako emo uspeti da ona bude odana apostolskoj Stolici poto smo je ovako gonili i ojadili. Ona kod Latina nije videla nita drugo nego primere izopaenosti i mrana dela i to takva da ima puno pravo da nas smatra psima. Oni koji su imali da trae ne samo neku korist za sebe ve korist za Hrista, prolili su krv hriana maem koji su morali okrenuti protiv nevernika. Oni nisu tedeli ni religiju, ni godine starosti ljudi, ni da li je neko muko ili ensko. Oni su javno inili inceste, preljubnitva i bludnienja, oni su podavali majke na elu porodica, nisu tedeli ak ni

device posveene Bogu, sve su bacali u prljavu gnusobu svojih vojnika. Njima nije bilo dovoljno da opljakaju blagajne Imperije, da svla e nemone i najmanju decu. Oni su dizali ruku na blagajne Crkava i, to je jo groznije, na njihovu imovinu u crkvenoj upotrebi. Oni su upali pozlaene odore s oltara i gazili ih i kidali u delove, i gloili su se oko tog plena.Oni su oskrnavili riznice i odneli sa sobom krstove i moti i relikvije". Papa je nemilosrdan u osudi tog hrianskog varvarstva nad hrianima pravoslavnog Istoka. Ostalo je zabeleeno da je Evropa tada spoznala nulti stepen tolerancije odnosno plimu netolerancije. U drugoj polovini IX veka pape su bile rtve krvavih ratova oko prestola - ratove su najee sami vodili - i posebno rtve sopstvenih podela i opredeljivanja za jednu ili drugu stranu meu sukobljenim monicima u gradovima irom Evrope. Pretenzije da imaju punu i svetovnu i crkvenu vlast su dovodile do novih ratova i scene su stravine poput slika pakla koje su opsedale ljude toga doba. Nesloga i nemiri su dobili na snazi posebno u januaru 897. godine. To je crna hronika o papi Formozu koji je bio kao ovek bez mane i ostao je rtva politike igre i u Italiji i u dalekoj Bugarskoj na Istoku. Papa Formoz - 891-896. godine - nije bio jeretik ni neko ko bi mogao biti optuen za neasna dela. Kao biskup grada Porta on je 864. godine trebalo da poe u Bugarsku na poziv cara Borisa - cilj je bio da bude arhiepiskop Bugarske ako pregovori s Borisom krenu u tom pravcu. Bugarska se meutim nije priklonila Rimu i katolicizmu bugarski car Boris se ubrzo okrenuo Istoku i misija je propala. Papa Jovan VIII je mislio da je Formoz opasno ambiciozan i naao je razloga da se okrene protiv Formoza - navodno se kanonima branilo da biskup menja jedno sedite biskupije za drugo. Iako su potom neke pape bile naklonjene Formozu on nije izbegao svoju sudbinu. Papa Formoz je umro ali je ostala sumnja da je bio opasan protivnik pa i jeretik, i nepunu godinu nakon sahrane on j e proglaen krivim. Naredio je novi papa da se njegovo u grobu sahranjeno telo izvadi iz groba i izvede na sud. Zapovest je bila stoga i kanonski precizna. Le je izvaen iz groba i donet u sudnicu. Skinuli su mu odedu u kojoj je sahranjen osim koulje za pokajanje koja se bila upila u telo ve u raspadanju. Le je stavljen na optueniku klupu i pored njega je stajao monah - advocatus diaboli - koji u ime okrivljenog odgovara. U sudnici je zadah tela u raspadanju bio takav da se nije moglo disati - voen je sudski zapisnik jer se suenje odvijalo po kanonskoj proceduri. Presuda je glasila da se osueni mrtvi papa kao le baci u reku Tibar, ali ga je voda nakon nekog vremena izba cila i on je ponovo sahranjen. Zapisnici su potom bacani ili unitavani ali su po delovima kasnije rekonstruisani i tako znamo detalje o suenju leu papinom. Mrtvom papi je oduzeta imovina i njegove odluke i papska akta su proglaeni nevalidnim jer je masa sveta zahtevala s troge mere le je prvo baen u grob neznanih ljudi ali je masa i dalje bila nezadovoljna - le je ponovo izvaen iz Tibra i baen u vodu nanovo. U ovim borbama koje su potrajale godinama bilo je i pobednika i poraenih ali je moralni ugled Crkve padao, a hrianstvo se pretvaralo u nedosanjani san proroka i uitelja s Galilejskog jezera. Papa Stefan VI je umro u bedi, a seanje na nesrenog papu Formoza je oivljavalo i on je rehabilitovan - hronika skandala je crna jer Crkva je poela da eka dan kada e se sliti s dravom u nekoj simfoniji koju su na Istoku ve bili formulisali kodeksom cara Justinijana s njegovim pravnim "novelama". Kada je na papski presto seo Oktavijan pod imenom pape Jovana XII njemu je bilo tek esnaest godina i on je kratko vladao - nije ni u Vizantiji bilo mnogo drugaije u odnosima izmeu Crkve i drave.

Dictatus Papae
Marta meseca 1075. godine papa Grgur VII je objavio jednu instrukciju koja je imala za cilj da se odupre pritiscima laika-vladara da utiu na crkvenu politiku. Dokument je neobian ali u ono vreme je bio neto to se oekivalo. Umesto da ogranii vlast laika, papa je ponudio dokumenat kojim se papska vlast apsolutizuje i daju obrisi teokratije - 27 taaka su jasne i koncizne i stoga je dokumenat nezaobilazan u crkvenoj istoriji. "Crkvu rimsku je utemeljio - glasi prvi stav Gospod sam i samo pontifeks rimski zasluuje naziv univerzalnog, on jedini ima pravo da postavlja i da opoziva biskupe, njegov legat na saborima zapoveda svim biskupima i donosi punovane presude kano nskog znaaja, on jedini objavljuje zakone i kanonske propise i odreuje strukturu Crkve. Samo i jedini on ima insignije vladara i papa je jedini ovek kome vladari mogu i duni su da ljube noge". Papa je jedini ije se ime pominje u svim crkvama, njegovo ime je jedinstv eno u svetu "i njemu je jedinom dozvoljeno i pravo da smenjuje vladare". Take se niu jasno i sve se lako itaju, a posebno one o vrhovnoj vlasti rimskog pape, "onaj ko nije s rimskom crkvom ne moe biti smatran katolikom". Vlast je bila proglaena boanskom. Papa je iznad svih, a posebno iznad zemaljskih vladara koje moe da postavlja i da obara po svojoj volji. Samo par stolea pre toga Karlo Veliki je sebi dao titulu i duhovnog i svetovnog vladara Zapada i samo on odnosno papa moe da oslobodi podanike od zakletve koju su poloili vladaru. Na kupoli bazilike sv. Petra u Rimu i danas stoji ono iz Jovanovog jevanelja - 21. 15. - Pasi ovce moje. Raskol izmeu hriana 1054. godine nije mnogo promenio stanje stvari u odnosima Crkve i drave i zapoelo je vreme krstakih ratova. U Kelnu je gomila sirote dece ok upljena oko propovednika povela i decu u krstaki rat - bosonogi su preli Alpe i krenuli ka enovi ali su usput bili masakrirani od muslimana. Nema potrebe navoditi sve jer to je u istoriji dobro poznato a posebno u istoriji Crkve.

Krstaki rat protiv hriana

U hrianstvu je od poetka bilo raznih struja i car Konstantin koji je uspeo da ujedini i da organizuje Crkvu kao saveznicu sa dravom u tom pogledu nije nita - ili skoro nita - uradio. U XII veku to se posebno zaotrilo oko Crkve i papa Eugen III je bacio anatemu na jeretike, godine 1148., i zapoeli su krstaki ratovi meu hrianima i protiv hriana. Jug Francuske je bio u plamenu jeretike borbe i danas crkve u gradovima i selima svedoe o tim krvavim borbama - najpre su krivima proglaeni radnici "tkai" na ondanjim trgovakim putevima Evrope koji su okupljali oko sebe jeretike i suprotstavljali se Crkvi sa njenim uenjem koje je opstajalo uz pomo sekularne moi i represije. Kada je papa Lucius III objavio svoju "dekretaliju" protiv jeretika Ad abolendam Crkva je povela najkrvavije ratove protiv katara - slino im je uenje sa naim bogumilima - a onaj isti Inoentije III pozvao na rat protiv albigojaca i njima bliskih grupa. Juna Francuska je bila opustoena, a zverstva su nadmaila sve do tada poznato - u znamenitom selu Sen ilu zapoinju krvavi obrauni, a oko grada Bezjea uas je prevazilazio matu i hiljade jeretika je zarobljeno - sam papa Inoentije pominje dvadeset hiljada jeretika - pa je i sama katedrala u tom gradu spaljena. Papski legat je rukovodio programom - ime mu je sauvano Arno Amalrik - i kada su borbe postale prsa u prsa u olujnoj noi nije bilo lako razlikovati ko je jeretik, a ko pravi vernik rimske crkve. Legat je tada naredio svojim vojnicima da postupaju nemilosrdno i izrekao re koja je ostala znamen jedne istorije - "Ubijte sve, a bog e prepoznati svoje". Tako je i bilo. Nije bilo zaista lako prepoznati u aru sukoba koji su katari - oni su sebe nazivali istima - a koji su katolici verni Rimu. Fraza je ta ostala kao beleg zlog i opasnog fanatizma. Stanovnici grada Bezujea su odbili da izrue jeretike i svi su bili pogubljeni. Zajedno su delovali papski legati i zapovednici sekularne sile - i danas u tom gradu svaki dom govori o tome i svaki zapis je nova stranica u toj crnoj hronici. Uas je zahvatio ne i jedino ondanju Francusku ve i bezmalo itavu Evropu5. Oni graani u pomenutim gradovima i selima koji odbiju zapovest da izrue jeretike sami su sebe osudili na smrt. To je bila logika onih koji su gonili hriane koji drugaije veruju ili obred vre na malo drugaiji nain. Jeres i do danas nije precizno definisana u hrianskoj crkvi - i kod katolika i kod pravoslavnih - i re se proizvoljno upotrebljava. Za katolike su svi pravoslavni raskolnici - izmatici odnosno jeretici, a za pravoslavne su svi katolici

jeretici na elu sa papom rimskim koji moe biti hrianin - zvanini je stav u Crkvi pravoslavnoj samo "ako se pokaje za svoje 950. godina stare zablude i vrati u krilo crkve pravoslavne". Izostaviemo ovde navode iz novijih papskih dokumenata o drugim hrianima kakav je Dominus Jesus ili navode iz Justina Popovia i drugih teologa. Svi su svima jeretici. Ono to je novo, re jeretik i jeres se upotrebljava i u laikoj sferi, isto tako proizvoljno i u svakom pogledu blasfemino. Nije u prirodi Isusove poruke da crkva - Isus je koristio ovaj pojam u smislu zajednice verujuih - postane drava, niti je u prirodi drave da bude crkva ali, istorija svedoi o tome iz veka u vek. To je uostalom i smisao sintagme "konstantinovski zagrljaj" koji smo ve u ovim fragmentima naglaavali. Car Konstantin je proklamovao toleranciju, ali se sam nije drao princ ipa tolerancije, a to su njegovi naslednici doveli do paroksizma.

Zla sudbina opata Alfreda Loisya

I opat Alfred Loisy i njegovo delo su uistinu paradigma koja se u ovim fragmentima nikako zaobii ne moe. Delo koje je ovaj opat i naunik napisao i objavio 1902. godine ima svoju dugu i munu istoriju koja na svoj nain rezimira problem postavljen u ovom ogledu, inae postavljen i kod drugih, ve godinama6. Razlog sadanje aktuelnosti ovog dela je pomalo neobian - pokazalo se da je ueni opat Loisy bio prerano u pravu, a danas je to jo vie. Zanimljivo je da je delo opata Loisya i svojevremeno kao i danas poznatije po jednoj frazi koja rezimira celinu dela i koja je postala istorijska - "Isus je najavljivao carstvo boje ali umesto tog carstva dola je Crkva". Znamenita fraza je odjeknula okantno i danas mnogima tako i deluje. Savesni hrianin i naunik je istraivao u istoriji odnos Crkve i Jevanelja i doao do zakljuka koji je ovako rezimirao svojom klasinom i istorijskom frazom. Uporedio je kanonska jevanelja i analizirao ih detaljno. Godine 1907, 7. marta, Alfred Loisy je odlukom pape Pija X ekskomuniciran iz Crkve zbog zloina koji je poinio - zloin je bila knjiga o Crkvi i jevaneljima. "Svima je poznato - u papinoj odluci to je naglaeno - da je svetenik Alfred Loisy koji danas slui u biskupiji grada Langra predavao i potom i objavio vie stvari koje rue temeljne osnove hrianske vere". Kako je i ime ovaj profesor Katolikog instituta u Parizu sruio temelje hrianske vere, to papa Pije X nije objanjavao u svom dekretu koji je potpisao 7. marta 1907. godine - Pontifex maximus manu proprio. Dakle, svojeruno kao hrianski prvosvetenik. Kakvu je to crnu misu sluio A. Loisy i kakvom se crnom magijom u knjizi bavio ni to nije obrazloeno. Alfred Loisy je jednostavno uporedio jevanelja i istoriju Crkve i tano je znao ta je Isus mislio kada je u svojim propovedima uenicima govorio o carstvu bojem - ono je u vama, a u boljim prevodima se kae da je rekao ljudima da je carstvo boje me vama ljudima. Nije A. Loisy imao nameru da ponudi neku senzaciju ve je s brinom panjom naunika odgovorio na jednu knjigu odnosno na publikovana predavanja nemakog profesora Adolfa Harnacka koji je u Berlinu predavao crkvenu istoriju. I sam Harnack je u predavanjima uporeivao Isusovu religijsku svest i naglaavao vanvremenu i univerzalnu vrednost Isusove poruke ali je istovremeno uvideo i utvrdio razliku izmeu rei u jevaneljima i evoluciji hrianstva u potonjim vekovima. Harnack je alegoriki i metaforino govorio o carstvu bojem kao nebeskom carstvu dok je A. Loisy sve situirao u sferu istorije Izrailja jer je hrianstvo i nastalo kao disidents ki pokret u okvirima judaizma. To je bilo skandal i kamen spoticanja koji je odredio sudbinu A. Loisya i kao svetenika i kao naunika u svom vremenu. On je sutinu hrianstva - a delo Harnackovo se tako i zvalo - video drugaije. Danas raspolaemo dokumentacijom o delu A. Loisya koja desetostruko nadmauje obim njegove knjige iz 1902. godine. Metodologija A. Loisya je temeljna i on se esto vraa na izvore meu kojima i na Lukino jevanelje. - 17. 20-21. - gde jasno stoji Isusova napomena da e mnogi rei ovde je ili onde carstvo boje, a ja vam kaem - "Carstvo boje je meu vama". U vaim odnosima prema drugima koji moda i razliito vide i oseaju. Istoriar nije egzegeta niti propovednik. "Rimska crkva je bila zamena za Rims ku imperiju, i ona je kao Crkva tu Imperiju nadivela jer Imperija nije propala, ona se samo transformisala. Rimska crkva je oduvek vladala narodima, njene pape vladaju kao i Trajan ili Marko Aurelije, na mesto Romula i Rema stoji Petar i uz njega Pavle, a mesto prokonzula zauzimaju nadbiskupi i biskupi, a kao vojna sila deluju ete i legioni kaluera, imeprijalna garda su Jezuiti" - to su rei ne iz A. Loisya ve samog Harnacka. A nemaki naunik je autor dela koje se zove Istorija dogmi. Jedino to je jasno to je da u Isusovom uenju nije bilo nikakvih dogmi. Isus samo kae da je Re postala delo i da treba da re bude delo, da ona mora da obavezuje ako neto znai, a kasnije su teolozi ponudili milion tumaenja koja ni Harnacku ni A. Loisyju ne znai mnogo. Samo jedna poruka i ona je u tom smislu sadrana je u Isusovim reima - "Ja sam s vama do skonanja vremena i vekova". Isus nije pisao ni sv. Pismo kao neku vrstu svojih memoara ni jevanelja bila ona kanonska ili potonja gnostika, Isus nije nita pisao ali je znao da ita i Toru i da neka pismena navodi u pesku piui. On je bio prorok Rei. Danas dirljivo deluje sve ono to je A. Loisy pisao biskupima i nadbiskupima u Francuskoj i Italiji. Ta prepiska je pisana za danas nama i ovde iako se o njoj kod nas bezmalo nita ne zna - A. Loisy je bio asistent kod E. Renana kod koga je uio i drevne jezike kakvi su hebrejski i grki aramejski. Prepiska je zbornik spisa o papskom autoritetu o svetim tajnama koje Crkva podeljuje i mnogo emu. U svim odgovorima biskupa imamo samo i to naglaeno da je knjiga opata Loisya tetna i opasna i za itanje i za objavljivanje. U pravu su savremeni teolozi i naunici koji ironino upozoravaju da je knjiga i danas za mnoge opasna "ne otvarajte je, iz nje bije i die strah". Problemi kojima je bio opsednut A. Loisy nisu sasvim novi jer jo od XVI veka u nauci traje izuavanje tekstova izvan Crkve koja nije nikada pristajala na naunu verifikaciju svoje tradicije. Sporo i gotovo nikako napreduje naun okritiko ispitivanje tekstova kako iz istorije Crkve tako i iz same biblijske tradicije. Tek u prvoj polovini XX veka nainje ni su pomaci - i njih i Crkva sve manje osporava jer nema naina da se odupre rezultatima naunih oktria od kojih mnoga epohalna - recimo rukopisi iz Mrtvoga mora, a posebno otkria gnostikih jevanelja i svitaka iz Nag-Hamadija godine 1945. To je sigurno novo poglavlje i u nauci ali u nekim crkvama - o tome se kod nas malo zna i tek su neki od tih spisa prevedeni i to ne sa izvornika ve preko drugih jezika, naroito francuskog ili engleskog.

Hrianstvo je na poetku
Ova sintagma nije neto novo niti je pisac ovog ogleda njen autor - ko sve nije govorio o novom hrianstvu i njegovom poetku. Uitelj i prorok iz Nazareta Isus nije stvorio hrianstvo u smislu koji se danas koristi, kao ni crkvu u smislu koji se koristi u istoriji. On je proao kroz haos svetske istorije kao meteor i njegova poruka traje i nakon dva milenijuma nije potroena moralna sutina objavljene ReiLogosa. O tome je uverljivo govorio i kardinal Jozef Ratzinger odlazei papa Benedikt XVI u uvenom predavanju na pariskoj Sorboni 27. novembra 2000. godine u toku naunog simpozijuma pod naslovom koji mnogo govori Dve hiljade godina posle ega?. Jo jedna

napomena je ovde vana. Ako su religije refleks kultura to je uenje uvenog Ernesta Trela onda to vai i za hrianstvo odnosno za ono to je Isus najavio u poetku crkva je u njegovo vreme bila mnotvo zajednica vernih. U tom smislu valja govoriti o poecima ne samo Crkve nego i hrianstva. Ako je neto nobvo na tom poetku to je ono to je formulisao jo Sv. Avgustin u Confessiones VIII 8.19. a to kod velikog uitelja Crkve glasi to je uveni prvi juri na nebo kada se Avgustin obraa Apiju hrianinu Diu se neuki i otimaju nebo, a mi sa svojim ledenim naukama, evo, valjamo se u ploti i krvi. Zar nas je moda stid poi za njima jer su nas pretekli,a nije nas stid da ih uopte ne sledimo. Vekovima su se mirili Vera i Razum ali se nisu pomirili. A Isus iz Nazareta nije imao taj problem. Univerzitet u Sao Paolu je nedavno pozvao Jean-Yves Leloupa za poasnog profesora i uz titulu formulisao obavezu itanja dela ovog istraivaa nazvavi ga "najoriginalnijim misliocem naega vremena", a pomenuti naunik je teolog i po svom konfesionalnom op redeljenju pravoslavac. Neke napomene uz ono to sledi nune su iz razloga jer je re o jednom teologu koji je nainio otkria ogromnog znaaja7. Sve ono o emu sada govorimo u ovim delovima ogleda potvrdio je i sam naunik J-Yves Leloup u jednom od poslednjih predavanja. Otkrivena nova jevanelja predstavljaju "povratak onog potisnutog u hrianstvu". A to je i ono to smo govorili o njemu u vie navrata8. Legitimno pravo ovekovo je da se pita odakle dolazimo, koji su izvori, na emu

se temelji pravo Crkve i hrianstva i nae hrianske civilizacije, a Jen-Yves Leloup odgovara - "Hrianstvo je religija ako ne nepoznata ono sigurno malo i nedovoljno poznata to se tie njenog porekla". Jedno je istorija Crkve i dogmi, a drugo je istorija hrianstva koja je sada - to je paradoks - na svom poetku suoavanja s tim poreklom. Nije problem u nekom suoavanju u sferi mita i istorije jer mnoge su linosti mitske ali su se ugradile u istoriju i obrnuto. I Isus i Juda i Marija iz Magdale su mitske pojave. Nemamo o njima dovoljno istorijskih zapisa ali - to su arhetipski obrasci enskosti ili izdajnitva ili pak svesnog rtvovanja za ljude i njihovo osloboenje i spasenje. Odreeni obrasci i

El Greco: Isus izbacuje trgovce iz hrama

predstave o njima su "ideoloki odsjaji dominantnih grupa u istoriji i ideolokih shema koje su im bile svojstvene. Crkva ima svog Isusa i svog Judu i svoju Mariju koja je meu "enama mironosicama" nakon raspea i pogrebenja Isusovog na Golgoti. Devojka iz Magdale je arhetip enskog naela. Ona je "voljena" od Isusa samog i Sofija supruga Logosa. Tu se kreu refleksije ovog darovitog naunika. Marijino jevanelje dovodi u pitanje muku i paternalistiku viziju Boga Oca. Taj Bog je, pa i Isus u teolokoj varijanti, aseksualizovan dok se sve drugo odbacuju i prebacuju u domen mitologije. I negde na poetku su sve hrianske zajednice imale svaka svoja jevanelja. Ono to je bilo obavezno u jednoj, u drugoj je odbacivano, to se kasnije nastavilo u crkvama tokom prvih vekova njenog etabliranja. I svaki kontakt s hrianstvom je obavezno kontakt s enskim naelom u nama a Isus iz Nazareta nije ni mogao da propoveda u hramu ako je bio neoenjen jer to je neporeciva judaistika tradicija. Jo su preciznija druga upozorenja ovog naunika - "Marija iz Magdale je ena sa seksualnim sposobnostima i duhom, a ona nije ensko bie kome je amputirana jedna polovina vitalnog bia koje je potpuno samo sa seksual nim i sa duhovnim naelom". Isus i Marija su se "ljubili samo u usta" i na uenje apostola tako su razmenjivali "dah" - pneuma - o emu se u Marijinom jevanelju i govori. Do detalja Jean-Yves Leloup analizira sporove starih doketista i potonjih "jeretika" koji su se usuivali da misle svojom glavom. Seksualnost su iskljuivali samo oni oci i uitelji Crkve koji su i sami imali probleme s tim - tu se navode oci i uitelji iz ranih vekova. Isus nije doao da nas oslobodi materije i seksa ve da svet i materiju i seks oslobodi za puninu ovekovu. Halkidonska ravnotea je znaajno delo - to je sabor u Halkidonu - jer je potvrdio obe prirode u Isusu. Uz nekih desetak "kartica" Marijinog jevanelja - neke stranice su izgubljene - Jean-Yves Leloup je ponudio iroka tumaenja i egzegezu. Njegova egzegeza polazi od teksta koji je godinama deifrovao i prevodio, sa kontekstom gnostikih uenja iz perioda ranog hrianstva. Tu se otkriva imaginacija kao tvoraka energija jedne ene i ovaj teolog tu imaginaciju tumai ne klasinim teolokim razlozima ve uenjem o imaginaciji koju je ponudio veliki grki mislilac leviar Kornelijus Kastorijadis. Marijino jevanelje kao i Jovanovo i Filip ovo pokazuje da je Isus "sposoban za intimne odnose sa enom". Zakljuak deluje blasfemino za teologe u Crkvi ali je on precizan - "Hrianstvo je uistinu roeno iz imaginacije jedne ene". To je zapravo misao Ernesta Renana upravo tako formulisana i tu ideju Jean-Yves Leloup razvija do nivoa koji je sveobuhvatan ali ostaje okantan i izazov je klasinoj teologiji. Smatra se i to vekovima da je hrianstvo delo apostola Pavla odnosno "pavlijada" - i Pavle je zaista uistinu ribara suoio s grkim razumom - ali se ovde naglaava neto jo izazovnije. A to je da na poetku stoji Marija iz Magdale kao olienje enskog principa i ona spaja mukost i enskost u svojoj imaginaciji - a imaginacija, to su akcenti iz Kastorijadisa, i ljubav, grade svet i sve institucije, onim "vrkom razuma i tela" koji se oznaava kao psych. To je "dua". Uz prevod Marijinog jevanelja na na jezik govoriemo ire o svemu u tom spletu problema i o Jean-Yves Leloupu koji ukazuje na poetak hrianstva. (Odlomci i saetak iz ire rasprave na tu temu.) Autor je sociolog religije

1 Lepi mladi Mitra je emanacija boanskog logosa i on se rodio na udesan nain u ljudskom obliku. Trajao je kao bog dobra koj i se bori
proti Arimana boga zla. Na roenju su doli da mu se poklone pastiri kao boanskom detetu, on potom odlazi u nebeske sfer e ali potop unitava zemlju i rod, a bog Mitra plovi na barki nekoj sa ivotinjama i rastinjem za odranje roda ljudskog. On stoluje na nebu i spasava ljude koji veruju. Oni mu slue neku vrstu liturgije na poslednjoj veeri pre uznoenja na nebo koja podr azumeva hleb i vino kojim se

svetenik mitraista prieuje, Mitra vaskrsava i spasava ljude, odvajajui dobre i grenike, a ove poslednje baca osuene na pakao i venu tamu. Oni koji poznaju rituale mitraizma lako e ovde videti neko poreklo hrianske liturgije i rituala - prieivanja i lomljenja hleba za zajednicu ljubavi. 2 Od drevnih kultova u istonom delu Imperije na grkom govornom podruju bio je snaan kult religije spasenja orfizam o kojem iz istorije religija dosta znamo. Religijski scenario je sledei: sin boga Zevsa imao je sina Zagreusa i njega su ubili Titani, preci lju dski, i priredili su gozbu jedui njegovo telo. Bog Zevs vaskrsava sina i on sedi na nebesima kraj oca svojega. Potomci imaju dvostruku prirodu - jednu nebesku po svom poreklu i drugu zemaljsku sklonu zlu. To je greh predaka i oni ga u ritualu okajavaju jer itav rod ljudski j e okaljan tim praroditeljskim grehom. U ritualu vernici se iste od greha askezom u nastojanju da zadobiju veno blaenstvo. Ritualno se sledi bog koji je rtvovan. Kada nastupi smrtni as oiena dua vernika polazi u vena boravita bogova a due nevernika su osuene na paklene muke. Lako se ovde vidi sutina hrianskog rituala. ovek je konano izopaen praroditeljskim grehom, ali je njegova priroda dvostruka. On se moe obnoviti i preporoditi verom i ritualima oienja - uz praktikovanje asketskog naina ivota - i to odmah nakon smrti. U tom asu pravednici odlaze na nebo, a grenici bivaju baeni u pakao. Kao religija spasenja orfizam se gasio ve u doba kasne antike ali u istoriji religija uvek ima ponavljanja i onog to je smisao. Od vrednih naunih studija o orfizmu moemo pomenuti delo Orphee objavljeno jo 1925. godine iako nakon M. Bukanea imamo i druga istraivanja. Ovaj primer uzimamo da bismo naglasili u kom ambijentu se gradi Crkva koja ne moe da izbegne duhovno naslee iz ranijih epoha - ono se odslikava sasvim jasno. 3 Bilo da konsultujemo Malu istoriju Crkve koja je precizna u pogledu podataka i dokumenata - August Franzen - Kleine Kirhen geschichte,Freiburg 1968. imamo obilje podataka o Konstantinovom dobu i Crkvi nakon njega koji govore o toleranciji i netoleranciji tog doba. Isto to vai i za vietomno delo Huberta Jedina Velika povijest crkve Zagreb 1981. godine Posebno je vredno delo Paula Christopha L' Eglise dans l' histoire des hommes u nekoliko tomova Droguet-Ardant Paris 1982. godine U ovom delu imamo dokumentaciju sa bibliografskim prilozima koja sledi istoriju Crkve vienje iznutra iako je autor dela istoriar laik. Valja napomenuti da je ovo delo dobilo imprimatur 1982. godine biskupa grada Limoa u Francuskoj. Plod dugogodinjih istraivanja ovo obimno delo prati Crkvu od prvih dana do aggiornamenta Drugog vatikanskog koncila. Dokumenti su savesno proueni zapisnici sa koncila detaljno dati, sa rekonstrukcijama u sluajevima kada nisu u celosti sauvani. U tom delu se na temelju podataka iz arhiv a govori i o onim momentima iz istorije Crkve koji se u drugim delima zaobilaze kao "neugodni". To posebno vai za najraniji period Crkve i za vreme obnarodovanja Milanskog edikta c ara Konstantina. Tolerancija je bila proklamovana - teza je ovog autora - ali nje nije u punoj meri bilo. Talasi tolerancije i netolerancije posmatrani su kao plima i oseka u vremenu ranog hrianstva. estoko gonjeni ubijani i sakaeni hriani su bivali i gonitelji, nita ma nje surovi prema drugima kojima je carevim ediktom tolerancija bila takoe zajemena. To je objavljeno sa zvaninim blagoslovom biskupa Guffleta pod oznakom Nihil obstat 5. februara 1982. godine. 4 Grard Mordillat et Jerme Prieur - Jesus sans Jesus - le christianisme de l' Empire romain2008. godine strana 209-210. 5 Sve ovo navodimo po navedenoj istoriji crkve Paula Christopha o crkvi u ljudskoj istoriji, ali i na osnovu linih istraivanja u vreme boravka u tim mestima Provanse, a posebno iz arhiva koje donose objavljene istorije tih gradova. Slike su po grozoti ono to nadmauje matu o delima varvara iz istorije Evrope koji nisu bili stranci ve hriani u ratu protiv hriana koji drugaije misle i veruju. 6 Re je o knjizi L' vangile et l' glise - Jevanelja i crkva - koja se pojavila 1902. godine kao "mala crvena knjiica" i potom godinama nije publikovano. A u svoje vreme bilo je mnogo izdanja i izdavaka kua Noesis ga je reprodukovala 2001. godine sa tumaenjima poznatih teologa i dokumentacijom koja delo prati decenijama u hrianskim krugovima. Danas delo izaziva posebnu panju i za to postoj e mnogi razlozi. 7 Godine 1945. u pustinjskom pesku Nag-Hamadija u gornjem Egiptu otkrivena su jevanelja zvana "apokrifna", pisana na koptskom jeziku iz prvog i drugog veka nae ere, koja se razlikuju u mnogom od jevanelja koja nazivamo kanonskim. Jean-Yves Leloup je preveo i protumaio Tomino 1986. godine, Jovanovo 1989. godine i potom i Marijino jevanelje 1997. godine. I prevodi i tumaenja su bili nauna senzacija prvoga reda. O tome polemike ali i sasvima jasna priznanja slede sa svih strana. U svom poslednjem delu Les profomdeurs oublies du christianisme on otkriva zaista novine epohalnog znaaja - ed. Reli Paris 2007. godine - a delo se pojavilo na mnogim jezicima. Ovoga puta on sam tumai svoje delo i otkria u razgovorima sa svojom saradnicom Karin Andrea de Guise. Uz bibliografske detalje i o sebi i o problemu gnostikih i drugih jevanelja koja zaokupljaju panju u itavom hrianskom svetu. Ja ne kaem ljudima - kae ovaj naunik "kako treba da misle i da veruju ve samo da treba da misle". J-Yves Leloup je egzegeta ali nije dogmatiar i oslanja se samo na prouene tekstove sauvane iz najranijih vekova hrianstva. Tekstova do danas skrivanih ili zabranjenih ljudima i u Crkvi i u laikom svetu.

8 Povodom prevoda Marijinog jevan|elja mi smo o otkri}ima ovog nau~nika govorili u ogledima u beogradskoj "Republici" ali i u
knjizi Oslobo|enje i spasenje - Mostart, Zemun 2012. godine - sa osvrtima i na nova dela ovog francuskog nau~nika znalca koptskog jezika i teologa pravoslavca. Odjek tih ideja je ogroman u svetu ali kod nas ima samo nekih neodre|enih komentara u crkvenoj publicistici koji se uglavnom oslanjaju na sli~ne ocene i procene iznete u katoli~kim publikacijama. Polemi~ki intonirane te se primedbe ne temelje na nekim novim podacima pa se rasprava tek o~ekuje. Jean Yves Leloup stoga izvodi jedan zaklju~ak za mnoge neo~ekivan ali u svemu precizan i utemeljen na analizi gnosti~kih jevan|elja, posebno Marijinog jevan|elja. Ona je i po Jovanovom jevan|elju utemeljila hri{}anstvo mnogo pre Pavla i njegove vizije na putu za Damask. U tom smislu je Marija iz Magdale va`na jer hri{}anstvo je nastalo iz imaginacije jedne `ene.

, ,

 , , . , , . . - . , . , , , , , . , () . . , . ( ). ( ). , , , ( ). , , , . , ? . , , , . , . . , , , , ,

 . , , , ( ). , . , , , , . . , , . ( ), , , ( ), , ( ). , , , , . . , , , , . , , . ,

, . , . . , . , , , .

 , , , . , . , , . , . , . . , , , , , , . , . . . . . . . , . , , , . . , . . . . . : , . . ? . . , . , . . .

 ? ( ) . , , . , . , , , . , , , . . , , , , . , , ( = ). . , , , , ... . , , , . . , , , , . vs. . , , . , , , , , . . . 1) ( ) ( ), 2) , , () . , . , , . () , .

 , , . . ( ), , , . , . , , . ,

:, ,

, (, , , , ), , , , . , , (. 13,34). : . : , , ( , , , , , ); ( , , , ); ( , , ); ( , , , ,

 , , , , . , ( , ), , , , . : ,, , . : , , : , , , ... , , ( , , ), , , , . , . , , . : , , , ( - , 2010.). ., 1848. , , , , ( ) . ,, . . , ,

ce

. , . , . , . , . , , .

 , . , , . . . , , , ; . ( ), , , . , , , , . ,, , , , , . . , , , , . . , . . . . . , , . , , . , . . , , , . , . , , , . , , , . , , , . , . , . , , , . , , . , . ,