arka Svirev

SVE ONO TO JE BIO, NJEGOVIH STOTINU IVOTA

(Mirko Magaraevi : Jovan Hristi izbliza, Slubeni glasnik, Beograd, 2010)
Svojevremeno proglaena smrt autora znatno je smanjila produkciju biografskih
istraivanja na studijama knjievnosti. Meutim, evidentan je procvat biografskog u kulturi
amaterizma u kojoj dominira senzacionalizam, kult indiskrecije i komercijalizacije intime.
Stoga je knjiga Mirka Magaraevia Jovan Hristi izbliza od viestrukog znaaja. Sa jedne
strane, ona je, kao produnica tradicije sudbina i ljudi, valjan odgovor knjievnoistraivakom
skepticizmu po pitanju biografskog (pozitivistikog) polazita, a sa druge strane, svojevrsna
revitalizacija samog anra, to jest podsetnik na temu biografija i uzorna linost.
Jovan Hristi izbliza je vie od biografije u klasinom (anrovskom) smislu. Pored
esejistikog prosedea biografski koncipiranog (esej-portret), prevashodno zainteresovanog za
Hristiev intelektualni profil, istovremeno je i skup studija posveenih istraivanjima Hristieve
poezije, esejistike i prevodilakog rada. Takoe, pojedina seanja iz zajednikog ivota
novelistiki su oblikovana. Naposletku, poigramo li se sa idejom o Platonu-romanopiscu,
Magaraevieva knjiga bi se mogla smestiti i u kontekst dijalokog romana iji je sie
stvaralaki agon savremenog Odiseja (sa sabesednicima, vremenom, tekstovima). Razgranatost
je uslovljena samom renesansnom linou Jovana Hristia. Podnaslovna odrednica Portret
jednog prijateljstva upuuje na prisustvo Drugog, to jest i na njegovo autobiografsko otvaranje
kroz izmirenje povesti i is-povesti. Dakle, paralelno sa Hristievim likom (likovima) osvetljava
se i Magaraevi biograf, i hroniar, i hermeneutiar, i (uvek) pesnik kroz kongenijalno
tumaenje Hristievog stvaralatva, intimistiki spomenar svakodnevice, putopisne beleke,
privatne miteme, kritiku vivisekciju stvarnosti (titoistike i miloevievske), meditativan ton
pomean sa otrim tonovima invektiva upuenih uvek vitalnoj palanci i njenoj filozofiji,
nostalgiju koja odaje pravobeogradski diskretan arm buroazije. Kompozicioni princip samo
se u grubim crtama moe oznaiti. Poglavlja se niu po hronolokom principu (od upoznavanja
Magaraevia i Hristia 1967. godine do Hristieve smrti, to jest vremena protekle decenije) uz
preplitanje anticipacija i retrospekcija, a meusobno su istovremeno i tematski povezana.
Sa vie strana je Magaraevi pristupio Hristiu kako bi doao do sri njegove biografije,
odnosno, reima samog Hristia, do onoga to filozofi zovu egzistencija, do osnovnih odrednica
i motiva od kojih je nainjen jedan iovt. Autor je pronicljivo i nadahnuto opisivao Hristiev
mediteranski senzibilitet dosledan pomorskim idealima (estitost i iskrenost, proi kroz ivot

sa moralnom vrstinom i dostojanstvom kao jedinim zabranima od oaja) koji su oblikovali

pregnua i kapetana Roberta Skota i Dozefa Konrada, iji je Hristi potovalac i duhovni
srodnik. Misaona linija na kojoj su Dekart, Paskal, Vitgentajn i Hristi otkriva svoj zajedniki
imenitelj u filozofiji utanja (oslukivanje prisustva stvari u njihovom odsustvu), koja je
reima autora nedovoljno promiljana u sluaju Jovana Hristia. Oslanjajui se na Hristieve
tekstove Sudbina jezika i ehov, dramski pisac, kao i na lino poznanstvo autor filozofiju
utanja istovremeno razume i kao suprotstavljanje epohi brbljanja, refleks visoke uenosti,
plod meditativno-melanholinog karaktera i strategiju odbrambenog mehanizma. Antipodni pol
Hristieve filozofije utanja je filozofija uivljavanja koja se ogleda u doivljaju ispunjenog
odsustva, odnosno odsustva kao prisustva, a koja je imanentna Hristievoj poznoj prozi, esejima
objedinjenim pod naslovom Profesor matematike i drugi eseji i studiji posveenoj dramskom
stvaralatvu ehova.
Magaraevi je u segmentima posveenim Hristievom eseju promiljao, nalazeu
uporite u Oblicima moderne knjievnosti, njegove poglede na morfologiju i sudbinu eseja, jezik
i stil njegove esejistike. Posebna panja posveena je Hristievoj koncepciji jezika koja istie
njegovo posrednitvo izmeu pojava i nas tako to rasvetljava smisao i znaenje pojava i
dogaaja, dakle, potpunije i prisnije osvajanje znaenja i smisla. Autor je Hristia, izuzetnog
poznavaoca evropskog eseja, locirao na najlucidniju liniju evropskog miljenja ije su izdanice
Dekart, Montenj, Kami, izmeu ostalih. U domaem kontekstu njegova esejistika nastavljaja
tradicijsku vertikalu Isidore Sekuli i Milana Kaanina.
Hristievu poeziju Magaraevi je u vie navrata tematizovao, tumaio i visoko
vrednovao. Osvetlio je istorijsku i moralnu svest pesnika u dijahronoj ravni. Od visokog
skepticizma u ranoj poeziji, duha otpora saetog u metafori utemeljenosti graanske svesti
preko kamijevske svesti o neporecivom apsurdu i nesporazumu u zreloj fazi do sterijanske
lucidnosti, kjerkegorovske Bolesti na smrt i stoike pomirenosti u poznoj fazi. Topos
preplitanja mitskih sadraja i elemenata efemerne stvarnosti obeleava Hristievo poetsko
stvaralatvo. Mediteranskoj metafizici Hristievoj Magaraevi je pristupio preko poeme
Mizzogirno u sazvuiju sa Mediteranskim inspiracijama Pola Valerija. Korene Hristieve
fascinacije morem, njegovim duevnim i poetikim pokretaem, nalazi u kosmologiji
predsokratovaca i Parmenidovom uenju. More miri suprotnosti, ono je vii duhovni izazov, ali
istovremeno i argonautski put avanture ulnosti . Jedini prostor u kom je, reima autora inae
emocionalno uzdrljiv Hristi, dozvoljavao sebi da se preda zanosu. Pored mitsko-antikog pola

imaginacije i mediteranskog, Magaraevi je mapirao i urbani ton i urbanu sudbinu. Na

dekirikovskoj pozornici Magaraevi, razmatrajui Hristievu ranu poeziju i docnije Tri pesme
o pokorenom gradu, u poetskim prikazima ponieno otuenog urbanog sveta uoava
karakteristike do sada netematizovane i poziva na novi pravac u tumaenju Hristievih stihova
koji svedoe o kritikom stavu prema beznau i nemoi eksploatisanih i manipulisanih na irem
urbanom horizontu totalitarne savremenosti. Magaraeviev prikaz recepcije Hristieve poezije i
njegova interpretativna ishodita predstavljae neizostavnu bibliografsku referencu u buduim
istraivanjima.
U uvodnoj rei koja stoji namesto predgovora autor istie svojevrsnu esenciju eseja
sabranih oko Hristievog lika napominjui da svedoenja teku pod svetlou uvaavanja onih
sadraja koje naim ivotima daruje i vrlo ljudska i naglaeno stvaralaka strana neijeg
postojanja. U okruje Hristievog profila autor e sabrati i vina koja je voleo, rodoslovne veze,
pisce koje je itao i prevodio, gradove o kojima je sanjao, planine koje je osvajao, biblioteke u
kojima je boravio, i posvete koje je ispisivao. Pogotovo je na poetici posveta Magaraevi
insistirao. Posvete koje mu je Hristi ispisivao posluile su kao predloak za itave mini
karakteroloke studije (o Hristievoj skromnosti, duhovitosti, (samo)ironinosti, stoicizmu,
skepticizmu, duhovnoj uzvienosti i hrabrosti, paradoksima itd). Neupuenom je oigledno da su
one plod doivljenog iskustva i linih seanja, te da vie figuriraju kao motivacioni impuls jer
van konteksta koji podrazumeva lini kontakt ostaju tek konvencionalne posvete. Ovu studiju je,
u krajnjoj liniji, i pisao belletrist veran imaginaciji i u dosluhu sa metaforom, a ne scholar
privren cerebraloj metodologiji. Dodatna zanimljivost prikupljenih i hronoloki posloenih
posveta je njihova semantika slinost sa fotografskim albumom. Svaka od njih korespondira sa
fotografskim snimkom, isekom iz ivota u kom se prepliu fantazija i seanje, a njihovo
tumaenje predstavlja potragu za identitetom, rekonstrukciju proivljene istorije i davanje smisla
linim ivotima. U organizaciji posveta prepoznatljiv je princip fotografskog jezika koji se
ogleda u naporu da se u sveoptoj rascepkanosi, ije su fotografije (posvete) fragmenti, nae
zajedniko naelo sabiranjem oko jedne ie, a ta ia jesu prermanentne karakterne crte Jovana
Hristia, njegovi egzistencijalni motivi i percepcija sveta i ljudi. U korespondenciji sa ovom
tenjom otvara nam se ire znaenjsko polje epigrafa preuzetog iz ve spominjanog eseja o
biografiji, u kom Hristi, pozivajui se na Hakslijev uvid da samo u romanu sve stvari imaju
smisla, utvruje da nae oekivanje da ivot onih ije biografije itamo mora biti skladan koliko i

ivot junaka klasinog romana biva iznevereno, oekivanje da stvaranje mora da d neki
unutarnji smisao svim injenicama ivota i da ih ozari svetlou koja e ih pretvoriti u celinu
kojoj je ono i sredite i vrhunac demantuje sam ivot koji se kree razliitim, nepredvidivim,
nepovezanim putevima. Kao i u sluaju ivotopisa Jovana Hristia. Uprkos tome, uoljiv je
Magaraeviev napor da popuni pukotine smisla, ospori koincidencije, (naizgled) nemotivisane
inove i postupke da razume, da prui homogene konture jednoj egzistenciji. Uoljivo je i breme
koje nanosi svest o nemogunosti istog i (neminovno) pristajanje na mozainost kao autentian
modus bitisanja, prihvatanje dijalektike sopstva koja se ne razreava, nego se odrava u stalnoj
napetosti suprotstavljenih polova.
Magaraevi je pokazao mnoge vrline biografa. Pojedinim je samo teio. Jedna od njih se
ogleda u stavu, reima Hristia, da vrlina biografa nije samo u hrabrosti ... u tome da osete tajnu
jednog ivota koju nikada neemo otkriti, da nam pokau ne dokle se moe ii to manje ili
vie svi znamo nego gde se mora stati. U uvodnoj rei autor je ograniio svoj delokrug rekavi
da rukopis ide samo do odreene granice i da zastaje pred onim mestima gde sagovorniki
domen zalazi u svet pune intimnosti ili gde element line nevolje i traginosti zamie u senku i
tone u najdublju linu tamu. Meutim, u poslednjim zapisima (poglavljima) autorske
intervencije idu i neprimereno dalje. U osvrtu na poslednju deceniju Hristievog ivota, to jest u
pokuaju da odgonetne njegov preobraaj, bilo bi sasvim dovoljno da se zadovoljio uvidom kako
se ehovljev ampanjac mogao desiti svakome. Ovako, neupuenom itaocu (bez potrebe da to i
bude na ovom nivou to jest u ovoj materiji) ostaje da domisli da li je naposletku dekartovca
savladao Spiritus malleus, ili je podlegao uticaju pseudoprijatelja, ili je platio danak politeizmu,
ili su i njega poslovino oborile devedesete. Takoe, kritiki stav bi sadrao dovoljno otrine da
se zadrao na konstataciji da je preobraaj posledica izneveravanja antikog i eliotovskog ideala
duhovne skladnosti, bez dodatnog referisanja ko se sve u ariji tome naudio, pri tome jo
predoavajui drutveni i titularni status onih koji su se zgraavali. Izraeni smisao za selekciju
bitnog od nebitnog, istanan odabir plastinog detalja koji saima celinu ili optost, potovanje
najintimnije privatnosti u poslednjim poglavljima podlegli su emocionalnim naletima i nabojem.
Studiju zatvara esej Kratak pogled na prijateljstvo. Magaraevi dvostruko postavlja ovu
temu, posmatrajui prijateljstvo kao fenomen, ali i promiljajui sopstveno prijateljstvo sa
Jovanom Hristiem, negov smisao i sutinu, to je na neki nain i lajtmotiv svih eseja.
Naposletku, ova knjiga je i motivisana iskrenim i dubokim prijateljstvom, ona mu je oma, kao i
pohvala svakom prijateljstvu lienom interesnih i uskogrudih ciljeva.

Piui u jednom poglavlju o Hristievoj Elegiji o antikvarnici, Magaraevi je izrazio

uverenje da Hristieve knjige nee zadesiti sudbina knjiga zatoenih na rafovima antikvarnica,
nikome potrebnih. Magaraevievu knjigu Jovan Hristi izbliza, takoe, ne oekuje sudbina
knjiga namenjenih antikvarnicama. Zaslugom biografa, ali i biografisanog.