ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA UVOD Kada govorimo o gaanju iz luka i drugim vetinama koje se upranjavaju u Japanu, a verovatno

i u drugim dalekoistonim zemljama, nabitnije je istai da one ne slue samo praktinim ciljevima, i da ne predviaju isto estetsko uivanje, ve podrazumevaju razvoj svesti, koji valja dovesti u vezu sa krajnjom stvarnou. Prema tome, gaanje iz luka ne uvebava se samo zato da bi se pogodila meta, a maem se ne zamahuje kako bi se neprijatelj oborio; plesa ne plee samo zato da bi izvodio ritmike telesne pokrete, nego pre svega da bi harmonino izjednaio svest sa nesvesnim. Da bi neko uistinu postao majstor gaanja iz luka nije dovoljno tehniko znanje. Tehnika mora biti prevaziena tako da umenost preraste u neku vrstu "nemogue vetine" koja izranja iz nesvesnog. U sluaju gaanja iz luka to znai da strelac i meta vie nisu dve suprotstavljene stvari, ve jedna jedina stvarnost. Strelac iz luka nije vie svestan samoga sebe, injenice da mu predstoji zadatak da pogodi krug ispred sebe. To stanje nesvesnosti postie se, meutim, samo ako je on potpuno osloboen i odvojen od svoga Ja, ako je on jedno sa savrenstvom svoje tehnike spretnosti. No, to je neto sasvim razliito od svega to bi se moglo postii pukim uvebavanjem vetine gaanja iz luka. To drugo, to pripada jednom sasvim drugom poretku, naziva se satori. To jeste intuicija, ali intuicija koja se potpuno razlikuje od onoga to se obino podrazumeva pod intuicijom. Zato je ja nazivam "prana" - intuicija. Prana se moe oznaiti kao "transcendentalna mudrost", ali ni to ne moe dovoljno pribliiti sve nijanse znaenja sadrane u ovom izrazu, jer prana je intuicija koja ujedno obuhvata totalnost i individualnost svih stvari. To je intuicija koja bez bilo kakve meditacije spoznaje da je nula beskrajna (-) i da je beskrajnost nula (-); i na to se ne misli simbolino ili matematiki, ve je to neposredno opaljivo iskustvo. Prema tome, govorei psiholoki, satori je nekakva onostranost granica vlastitog Ja. Logiki posmatrano to je uvid u jedinstvo afirmacije i negacije, sa take metafizike to je intuitivno poimanje da je bie bivanje i da je bivanje bie. Karakteristina razlika izmeu zena i svih drugih religioznih, filosofskih i mistikih uenja jeste injenica da on nikad ne iezava iz naeg svakodnevnog ivota, a ipak, pored sve svoje praktine primenljivosti i konkretnosti, u sebi sadri neto to ga izdvaja iz igre svetovne neistote i urbe. Ovde dodirujemo odnos izmeu zena i gaanja iz luka ili drugih vetina poput maevanja, araniranja cvea, ceremonije aja, plesa ili lepe umetnosti. Zen je "dnevna svest", kako to formulie Baso Matsu (umro 788). Ova "dnevna svest" nije nita drugo do "spavanje kada si umoran, jedenje kada si gladan". im ponemo da reflektujemo, razmiljamo i oblikujemo pojmove, gubi se izvorno nesvesno i iskrsava neka misao. Mi vie ne jedemo kada jedemo, ne spavamo, kada spavamo. Luk je odapet, ali strela vie ne leti pravo prema meti, a i meta se vie ne nalazi tamo gde je trebalo da stoji. ovek jeste misaono bie, ali njegova najvea dela se ostvaruju kada on ne rauna i ne misli. Posle dugih godina vebanja u vetini zaboravljanja samoga sebe mora se ponovo postii "detinjastost". Ako to postigne, tada ovek misli, a ipak ne misli. On misli kao kia koja pada sa neba; on misli kao talasi, koji se valjaju po moru; on misli kao zvezde, koje osvetljavaju nono nebo, kao zeleno lie koje leluja na blagom proletnjem povetarcu. On je u stvari sam kia, more, zvezde, zelenilo. Kada ovek postigne taj stupanj "duhovnog" razvoja, tada se moe rei da je on postao zen majstor, uitelj ivota. Njemu kao slikaru nisu potrebni platno, kiica i boje. Njemu kao strelcu iz luka nisu potrebni luk, strela i meta, niti neka druga oprema. Dovoljni su mu sopstveni udovi, telo, glava. Njegov ivot u zenu izraava se kroz sva ova "orua", vana kao njegovi pojavni oblici. Njegove ruke i noge jesu kiice, i itav svemir jeste platno na

kome se sedamdeset, osamdeset, devedeset godina slika njegov ivot. Ova slika naziva se "istorija". Hojen Gosozan (preminuo 1104) kae: "Ovde je ovek koji je prazninu prostora pretvorio u list hartije, talase mora u mastioniocu i planinu Sumera u kiicu kojom pie pet slogova: so-i-sai-rai-i. (Ovih pet kineskih slogova doslovno prevedeni znae: "Prvog patrijarha razlog (osnova) da doe sa Zapada". Ova tema esto predstavlja sadraj jednog mondo-a. To je isto kao kada bi se pitalo o sutini zena. Ako se to shvati, zen je samo to telo). Njemu dajem svoj zagu (zagu je jedan od predmeta koji nosi zen kaluer. On se pred njim iri kada se klanja pred Budom ili uiteljem) i duboko se klanjam pred njim". Mogli bismo postaviti pitanje ta znai taj fantastini nain pisanja. Zato je ovek, koji moe neto tako, dostojan najveeg potovanja? Moda bi zen-majstor odgovorio: "Ja jedem kada sam gladan, spavam kada sam umoran." itaocu e meutim izgledati da na pitanje o strelcu iz luka jo uvek nije odgovoreno. U ovoj divnoj knjizi koja se nalazi pred nama, profesor Herigel, jedan nemaki filozof koji je doao u Japan, i koji je vetinu gaanja iz luka vebao radi razumevanja zena, kao posveenik nudi izvetaj o vlastitom iskustvu. Njegov nain izraavanja pribliie zapadnom itaocu onaj udni i prividno tajanstven nain sticanja iskustva svojstven istonjacima. Ipsvi, Masausets, maja 1953. ZEN I VETINA GAANJA IZ LUKA injenica da se zen - ma ta se pod tim podrazumevalo - moe dovesti u vezu sa gaanjem iz luka, na prvi pogled izgleda kao nepodnoljiva degradacija. ak i kada bismo se irokogrudo sloili s tim da je gaanje iz luka izvanredna "vetina", teko da bismo se usudili da u ovoj "vetini" potraimo ma ta drugo osim izrazito sportskog umea. Upueni smo, stoga, na to da se poblie upoznamo sa zapanjujuim podvizima japanskih strelaca-umetnika, koji uivaju to preimustvo da se mogu pozvati na jednu dostojnu, drevnu i nikada konano prekinutu tradiciju upotrebe luka i strele. Jer, tek pre nekoliko narataja na Dalekom istoku su savremena oruja, koja su u ozbiljnijim sluajevima nesumnjivo neophodna, potisnula stara borbena sredstva; ali time se rukovanje njima ni u kom sluaju nije prekinulo, ve se prenosilo dalje, nastavljajui da se neguje u sve irim krugovima. Da li je moda to razlog zbog kojeg ne oekujemo da postoji neto posebno u nainu na koji se danas ljudi u Japanu bave gaanjem iz luka kao nacionalnim sportom? Nita ne moe biti pogrenije nego to uverenje. Pod gaanjem iz luka u tradicionalnom smislu, koje je cenjeno kao vetina i potuje se kao nacionalno naslee, Japanac ne podrazumeva neki sport nego, ma koliko to isprva neobino zvualo, religiozni ritual. Tako on pod "umetnou" gaanja iz luka ne podrazumeva sportsko umee, kojim se, manje-vie, moe ovladati uglavnom kroz telesne vebe, ve umenost koja izvire upravo iz duhovnih vebi, a koje streme jednom jedinom duhovnom pogotku: iz ega sledi da dobar strelac u osnovi cilja prema sebi i pri tom uspeva da pogodi samog sebe. Nema sumnje da ovo zvui veoma zagonetno. Kako to da gaanje iz luka, koje se nekada uvebavalo radi borbe na ivot i smrt, nije preraslo u neki opipljivi sport i ostalo sauvano u njemu, nego je postalo neka vrsta duhovne vebe? emu onda luk, strela i meta? Zar to onda nije poricanje muevne stare vetine gaanja iz luka, njenog nadasve jasnog i potenog smisla, umesto koga je stavljeno neto nedokuivo, ako ne upravo nestvarno? Valja, meutim, uzeti u obzir to da se specifini duh ove vetine, otkako se ona vie ne mora potvrivati u krvavim borbama, u ovom sluaju ispoljava jo direktnije i ubedljivije - radi se, dakle, o duhu koji nije tek nedavno unet u rukovanje lukom i strelom, ve je oduvek bio s njim povezan. Prema tome, stvar uopte ne stoji tako da se nasleena tehnika gaanja iz luka, otkako ona vie ne igra nikakvu ulogu kao oruje, pretvorila u nekakvu vedru dokolicu, i time postala bezazlena. "Veliko uenje" gaanja iz luka govori upravo drugaije. Ono govori da je gaanje iz luka, kao i ranije, stvar kod koje se radi o ivotu i smrti, u onoj meri u kojoj ono predstavlja borbu strelca sa samim sobom; a taj

nain borbe nije bleda zamena, ve osnov svake borbe okrenute spolja - prema protivniku od krvi i mesa. Tek u toj borbi strelca sa samim sobom ispoljava se, dakle, tajna sutina ove vetine, koja se nije izgubila odricanjem od one svrsishodne primene koja se trai u vitekoj borbi. Stoga onaj ko se danas preda ovoj vetini, iz njenog istorijskog razvoja izvlai nesumnjivu dobit ne podleui iskuenju da praktinim postavljanjem ciljeva pomuti, ako ne i sasvim onemogui razumevanje "Velikog uenja". Jer pristup je dozvoljen (i u tome se slau svi majstori gaanja iz luka kroz istoriju) samo onima koji su "istoga srca" i koji nemaju u vidu skrivene namere. Ako se, polazei sa te take, zapitamo kako to japanski majstori gaanja vide i prikazuju tu borbu strelca sa samim sobom, njihov odgovor zacelo e dobiti veoma zagonetan prizvuk. Naime, borba se za njih sastoji u tome da strelac niani na samoga sebe - a opet ne na samoga sebe - da pri tom pogaa moda samoga sebe - a opet ne samoga sebe, i tako ujedno postaje i onaj koji niani i meta, i onaj koji pogaa i pogodak. Ili, da se posluim nekim izrazima koji su majstorima gaanja prirasli za srce: potrebno je da strelac, uprkos itavoj svojoj delatnosti, postane nepokretno sredite. Tada dolazi najvie i poslednje udo umetnost postaje "neumetnika", gaanje postaje negaanje, vetina bez luka i strele; uitelj ponovo postaje uenik, majstor poetnik, kraj poetak, a poetak savrenstvo. oveku iz istone Azije te tajnovite formule su jasne i bliske. Sa druge strane, bez imalo sumnje one su za nas potpuno zbunjujue. Zato nam ne preostaje nita drugo nego da krenemo u jedno opirnije razmatranje. Odnedavno ak ni za nas Evropljane nije vie nikakva tajna da japanske umetnosti (vetine) svojom unutranjom formom upuuju na zajedniki koren - na budizam. To se odnosi na vetinu gaanja iz luka kao i na slikanje tuem, na pozorinu umetnost ne manje od ceremonije aja, na umetnost ikebane kao i na majstorstvo maevanja. Na prvom mestu to znai da sve one pretpostavljaju jedan duhovni stav koji ve prema svojoj specifinosti svesno neguju, stav koji je u svojoj najjaoj formi svojstven budizmu i koji odreuje bit svetenog oveka. Naravno tu se ne misli naprosto na budizam, koji je zbog svojih spisa jedino i poznat u Evropi, i koji neki ljudi misle da poznaju, ve na "dijana" - budizam koji se u Japanu oznaava kao "zen", i koji u prvom redu nije spekulativnog karaktera, ve se odnosi na neposredno iskustvo onoga to kao bestemeljni temelj bivstvujueg nije postalo kao plod razuma, ve se ak ni posle niza jasnih i neodoljivih iskustava ne moe dokuiti niti odgnetnuti: o tome znamo tako to ne znamo. Zbog tih odluujuih iskustava zen-budizam kroi putevima koji kroz metodski uvebano samoudubljivanje vode ka tome da se u najdubljem dnu due osvesti neto to nema temelja niti se moe imenovati. tavie: potrebno je da se sa njim bude jedno. A to se, kada govorimo o gaanju iz luka, moe izraziti i ovako: duhovne vebe, kojima jedino moemo zahvaliti za to to tehnika gaanja iz luka postaje umetnost i usavrava se kao neumetnika umetnost, jesu mistike vebe, a gaanje iz luka tako, ni u kom sluaju ne moe imati taj smisao da se lukom i strelom radi neto spolja, ve se radi o unutranjoj delatnosti. Luk i strela su takorei samo izgovor za neto to se i bez njih moglo dogoditi, samo put ka nekome cilju, ne sam cilj nego pomo za poslednji i odsudni skok. S obzirom na takvo stanje stvari, sada bi bilo veoma uputno da se radi dubljeg razumevanja osvrnemo na izlaganja zen-budista. U tome zaista ne oskudevamo. Tako je recimo D.T. Suzuki u svojim "Esejima o zen budizmu" dokazao kako su japanska kultura i zen najue povezani, te da shodno tome japanske umetnosti, duhovno dranje samuraja, japanski stil ivota, moralna, estetska, pa ak do izvesnog stupnja i intelektualna ivotna forma Japanaca svoju specifinost duguju temelju zena, da je onaj koji se sa tim temeljom nije srodio, ne moe u dovoljnoj meri razumeti. Neobino znaajni spisi Suzukija - nedavno dostupni i na nemakom jeziku, kao i nalazi drugih japanskih istraivaa izazvali su opravdanu panju. Spremno se priznaje da je dijana-budizam roen u Indiji, da je nakon presudnih promena u

Kini on razvijen do potpune zrelosti, te da ga je najposle prihvatio Japan, gde se on do dana-dananjeg neguje u ivoj tradiciji. Jo se dodaje da zen oslobaa do sada nesluene naine ljudske egzistencije, i da je sticanje uvida u njih od neprocenjive vrednosti. Meutim, uprkos svim naporima propovednika zena, mi Evropljani ostali smo uskraeni za uvid u sutinu zena. Kao da se i sami protivimo dubljem prodiranju, svaki pokuaj da se uivimo i dokuimo prirodu zena ve nakon nekoliko koraka nailazi na nesavladive prepreke. Uvijen u tminu kroz koju se ne moe pordreti, zen mora izgledati kao najudnija zagonetka koju je zadao istono-azijski duhovni ivot: nereiva, a ipak neodoljivo privlana. Razlog za tu nepristupanost, koju bolno oseamo, u izvesnom smislu valja traiti u stilu izlaganja koji je do sada krasio zen. Niko razuman od sledbenika zena nee zahtevati da pokua opisati ona iskustva koja su ga oslobodila i preobrazila, onu nezamislivu i neizrecivu "istinu", od koje ivi. Zen je u tom pogledu slian istoj mistici stapanja. Ko ne uestvuje u mistikim iskustvima ostaje, ma ta radio, van njih. Taj zakon, koga se pridrava svaki pravi misticizam, ne doputa nikakav izuzetak. Tome ne protivurei injenica da postoji obilje zen-tekstova koji se smatraju svetim. Oni meutim imaju tu osobinu da svoj ivotodarni smisao otkrivaju samo onome ko je postao dostojan pomenutih iskustava, pa iz ovih tekstova moe iitati potvrdu za ono to je nezavisno od njih ve postigao. Za neupuenog, meutim, ti tekstovi ne samo da ostaju nemi (ta kako bi on mogao biti u stanju da ita takorei izmeu redova?), ve ga i neizbeno odvode u neku vrstu duhovnog ludila, ak i kada im se priblii s bojaljivim oprezom i nesebinom predanou. Tako zen, kao i svaki drugi misticizam, moe razumeti samo onaj ko je i sam mistik i koji zato ne pada u iskuenje da na drugi nain iznuuje neto to mu je ostalo uskraeno mistinim iskustvom. No, taj koji se preobrazio kroz zen i koji se proistio kroz "vatru istinu", vodi suvie ubedljiv ivot da bi se to moglo prevideti. Stoga nije drsko ako onaj koji, iz duhovne srodnosti pune slutnje to ga tajanstveno goni, stremi bezimenoj moi koja ini tako velike stvari (jer samo puki radoznalac nema nikakvog prava na postavljanje zahteva) oekuje od sledbenika zena da barem opie put koji vodi cilju. Ali, nijedan mistiar, pa tako ni sledbenik zena, nije jo sa prvim korakom taj koji, kroz usavravanje, postaje. Koliko mnogo stvari on mora savladati i ostaviti za sobom da bi konano naao istinu! Koliko esto ga usput mui neuteno oseanje da tei nemoguem. Pa ipak ta nemogunost jednoga dana postaje mogunost, ak sama po sebi razumljiva. Ne prua li to prostor za nadu da briljiv opis tog dugog i tekog puta dozvoljava jedno: da se bar upitamo imamo li odvanosti da njime krenemo? No, takvi opisi puta i njegovih stanica u spisima zena skoro potpuno nedostaju. Razlog za to je taj to se, sa jedne strane, upravo sledbenik zena najodlunije kloni toga da prui neko uputstvo za blaeni ivot. Ta on iz sopstvenog iskustva zna da tim putem ne moe krenuti niko, a jo manje ga moe dovriti, bez savesnog vostva nekog uitelja. Ali, sa druge strane, ne manje presudna je za njega injenica da se njegovi doivljaji, postignua i promene, sve dotle dok su jo "njegovi", stalno moraju ponovo postizati i menjati, sve dok se ono "njegovo" ne uniti. Jer samo tako se stie osnova za iskustva koja ga, kao "sveobuhvatna istina", bude za ivot koji vie nije njegov svakodnevni lini ivot. On ivi tako to vie nije taj koji ivi. BODI_VRH = Polazei odatle postaje razumljivo zato sledbenik zena izbegava da govori ma ta o sebi, o svom razvoju. Ne zato to on to smatra neskromnim brbljanjem, ve zato to on to smatra izdajom zena. Ve i samo razmatranje odluke da neto kae o zenu za njega predstavlja ozbiljan ispit. Opominje ga seanje na jednog od najveih majstora, koji je na pitanje ta je u stvari zen, nepomino utao kao da uopte nije uo pitanje. I zar bi tu sledbenik zena trebalo da padne u iskuenje da polae raun o sebi, o tome ta je sve odbacio, to mu vie nije potrebno.

S obzirom na takvo stanje stvari, ukoliko elim ostati dosledan ne bi bilo ispravno da se i dalje sluim neoekivanim formulama i traim izlaz u reima koje u najmanju ruku deluju kao preterivanje. Ipak, ne beim od namere da osvetlim nain na koji se sutina zena manifestuje u vetini kojoj je on utisnuo sopstveni peat. Ovo osvetljavanje naravno jo nije nikakvo prosvetljavanje u, za zen, tako fundamentalnom znaenju te rei, ali bar ukazuje da se moe pokuati neto rei o onome to se kao iza nekih neprozirnih maglenih zidova krije od pogleda i to kao sevanje nagovetava daleku munju. Vetina gaanja iz luka, tako shvaena, predstavlja takorei uvod u zen i dozvoljava da se, u najpre sasvim opipljivim potezima, uine jasnim zbivanja koja, uzeta sama po sebi nisu odve razumljiva. U predmetnom pogledu bilo bi sasvim mogue da se, polazei od bilo koje od pobrojanih vetina, prokri neki put ka zenu. Verujem, meutim, da u svoju nameru najefikasnije ostvariti tako to u opisati put koji treba da pree uenik vetine gaanja iz luka. Tanije reeno, pokuau da opiem obuku kroz koju sam proao za vreme svog estogodinjeg boravka u Japanu, a koju mi je pruio jedan od najveih majstora te vetine. Sopstvena iskustva daju mi, dakle, za pravo da se poduhvatim tog zadatka. Ali, da budemo barem donekle naisto - jer ve ovaj uvod krije dosta zagonetnih stvari - ne preostaje mi nita drugo sem da opirno opiem sve otpore koje sam imao i sve konice koje sam morao otpustiti pre nego to mi je polo za rukom da prodrem u duh "Velikog uenja". Upustiu se, dakle, u pripovest o samome sebi jedino stoga to ne nazirem nikakav drugi put da bih stigao do postavljenog cilja. Iz istog razloga ograniiu se na izlaganje o sutini stvari kako bi se ona utoliko otrije istakla. Svesno odustajem od toga da prikaem okvir u kome se ta obuka odvijala, da prizovem predstave koje su se uvrstile u seanju, pre svega sliku majstora - ma koliko to moe izgledati primamljivo. Stvar treba da se okree uvek oko same vetine gaanja iz luka, koju je, kako mi se ponekad ini, tee prikazati negoli nauiti; a sam prikaz treba da bude doveden do take gde postaju vidljivi najudaljeniji horizonti iza kojih die zen. * * * Na prvom mestu oseam potrebu da objasnim razloge zbog kojih sam se upustio u prouavanje zena i u tu svrhu poduhvatio zadatka da ovladam upravo vetinom gaanja iz luka. Jo kao student, voen nekakvim tajnovitim tenjama, ozbiljno sam se bavio mistikom, uprkos duhu vremena kome do takvih stvari nije bilo stalo. No, i pored svih napora sve vie i vie postajao sam svestan injenice da mistinim tekstovima mogu da priem samo spolja i da sam to to nazivamo mistikim prafenomenom svakako znao da izdvojim i zaokruim, ali da mi nije polazilo za rukom da preskoim krunu liniju, koja poput nekog visokog zida okruuje tajnu. ak ni u opsenoj literaturi o mistici nisam mogao nai to to sam traio, te sam razoaran i obeshrabren postepeno doao do uvida da samo onaj koji se doista odvojio od ivota moe razumeti ta se pod "odvojenou od ivota" misli, i da je samo onaj koji je izmakao, koji se potpuno reio i oslobodio svega linog spreman da postane jedno sa "vrhovnim bogom". Uvideo sam, dakle, da ne postoji, niti moe postojati, drugi put za mistiku osim puta vlastitog iskustva i patnje i da, ukoliko nema te pretpostavke, sve rei o tome ostaju puko naklapanje. Ali, kako se postaje mistik? Kako se dospeva u stanje stvarne, a ne samo prividne odvojenosti od ivota? Da li jo uvek postoji neki put ka tome i za onoga koji je provalijom vekova odvojen od velikog majstora? Za savremenog oveka koji raste u sasvim drugaijim prilikama? Nigde nisam pronaao ak ni delimino zadovoljavajue odgovore na moja pitanja, iako sam sluao o stupnjevima i stanicama jednog puta koji je obeavao da vodi cilju. Da bih krenuo njime nedostajala su mi precizna metodska uputstva, koja bi za itav deo puta mogla zameniti majstora. No da li bi takva uputstva, ako ih ima, bila dovoljna? Zar se kroz njih u najboljem sluaju ne ostvaruje samo spremnost za primanje neega ime ne raspolae ni najbolja metodika, i zar se mistiko iskustvo moe postii na silu, nekakvom dispozicijom koja potie od oveka? Ma ta uinio naao bih se pred zatvorenim vratima, a ipak nisam mogao da se

uzdrim od toga da ih stalno tresem. enja je, meutim, ostajala, a kada bi ona posustala, obuzimala bi me enja za tom enjom. Kada sam zato jednoga dana - u meuvremenu sam postao privatni docent - dobio ponudu da predajem istoriju filozofije na Carskom Tohoku univerzitetu, sa radou sam pozdravio mogunost da upoznam zemlju i narod Japanaca, osetivi da mi se ukazuje prilika da stupim u dodir sa budizmom, sa njegovom praksom uranjanja i mistikom. Jer, toliko puta sam ve sluao kako tamo postoji briljivo uvana i iva tradicija zena, ve-kovima isprobavana vetina poduavanja i, kao najvanije, da tamo postoje uitelji zena sa zapanjujuim iskustvom u vetini voenja dua. im sam se donekle snaao u novoj sredini, pobrinuo sam se za ostvarenje onoga to mi je lealo na srcu. Meutim, najpre sam se suoio sa zbunjujuim odvraanjem. Rekli su mi da se do sada ni jedan Evropljanin nije ozbiljno potrudio oko zena i da se, ako se odbaci ak i najmanji trag "uenja", ne mogu oekivati zadovoljavajui odgovori "teorijskim" prouavanjem. Stajalo me je mnogih izgubljenih asova dok mi nije polo za rukom da objasnim zato elim da se posvetim upravo nespekulativnom zenu. Tada su mi objasnili da za Evropljanina nema izgleda da prodre u to, za njega svakako najmanje poznato, podruje istonoazijskog ivota - pa ak i ako zapone sa izuavanjem neke japanske umetnosti, koja bi mogla imati veze sa zenom. Pomisao na to da u morati da proem kroz neku vrstu uvodnih tekoa nije me obeshrabrila. Bio sam spreman na svaki ustupak, samo ako bi se ukazao traak nade da u se korak po korak pribliiti zenu, pa mi se ak i neki naporan okolni put inio jo uvek daleko boljim od nikakvog puta. Kojoj bi od ovih, u tu svrhu pobrojanih vetina, valjalo da se posvetim? Moja ena se bez dueg oklevanja odluila za ikebanu i za slikanje tuem, dok je meni vie nade budila vetina gaanja iz luka, voen, kao to se docnije ispostavilo, potpuno pogrenom pretpostavkom da e mi pritom biti od koristi moja iskustva u pucanju iz puke i revolvera. I tako sam jednog od svojih kolega, profesora prava Sozo Komaija, koji je ve dve decenije vebao gaanje iz luka i s pravom bio smatran najboljim poznavaocem ove umetnosti na univerzitetu, zamolio da me upie kao uenika kod njegovog uitelja, uvenog majstora Kenzoa Ave. Majstor je moju molbu najpre odbio, sa obrazloenjem da je ve jednom bio prinuen da poduava jednog stranca, i da je tom prilikom doao do loih iskustava. Izjavio je da zato nije spreman da po drugi put uini ustupak, niti da pristane na to da odustane od objanjavanja ueniku specifinog duha ove vetine. Tek kada sam izjavio da se majstor koji tako ozbiljno shvata svoju vetinu moe prema meni ponaati kao prema svom najmlaem ueniku, poto tu vetinu ne elim upoznati radi zadovoljstva, ve radi "Velikog uenja", on me je prihvatio kao uenika, a ujedno i moju enu. U Japanu je, naime, sasvim uobiajeno da se i devojke obuavaju toj vetini, pa su tako i majstorova ena i njegove obe keri takoe marljivo vebale. I tako je zapoela ozbiljna i stroga obuka, u kojoj je na nau radost kao tuma uzeo uea i gospodin Komai, koji se za nas tako revnosno zauzeo i skoro jemio. Pored toga, imao sam tu povoljnost da, takorei kao vanredan slualac, prisustvujem obuci koju je moja ena dobijala u ikebani i slikanju tuem, ime sam dobio priliku da opirnim poreenjem i dopunama steknem jo iri temelj za razumevanje. * * * Ve na prvom asu obuke iskusili smo da put neumetnike umetnosti nije ni najmanje lak. Majstor nam je najpre pokazao japanske lu-kove i, polazei od njihove specifine konstrukcije, kao i za njihovu izradu naroito upotrebljenog materijala, naime bambusa, stao da objanjava njihovu izvanrednu elastinost. No, kao da mu je bilo jo daleko vanije da nam skrene panju na posve plemenit oblik otprilike dva metra dugog luka, oblik koji on poprima im se tetiva luka okai, luk dakle zapne za upotrebu, i koji se utoliko neoekivanije istie to se tetiva luka vie zatee. Ako se zategne toliko koliko to luk doputa, tada se

On ukljuuje u "sve", dodao je majstor objanjavajui, i ba zato je vano da se naui pravilno zapinjanje. Tada je uzeo najbolji i najai od svojih lukova i pustio je, u naglaeno sveanom dranju, da samo malo zategnuta tetiva luka vie puta odskoi. Time se stvara neki um, sazdan od jednog otrog udara i jednog dubokog zujanja, koji se nikad vie ne zaboravlja, ak ako se samo nekoliko puta uje; to je tako neobino, i tako neodoljivo dira ovekovu duu. Odvajkada mu se pripisuje tajna mo da kroti zle duhove; i ja mogu sasvim razumeti zato je to tumaenje uhvatilo korena u itavom japanskom narodu. Nakon ovog znaajnog uvodnog ina preiavanja i posveivanja, majstor nas je pozvao da ga pomno posmatramo. Stavio je jednu strelu, zategao luk tako snano da sam se ve uplaio da nee moi odgovoriti polaganju prava da to "sve" obuhvati u sebi, i konano je odapeo. Sve to je izgledalo ne samo veoma lepo, ve i veoma lako. Tada je izdao uputstvo: "Uinite to isto tako, no pri tom vodite rauna o tome da gaanje iz luka ne slui jaanju miia. Za zatezanje tetive luka ne smete se upinjati svim vaim telesnim snagama, nego morate nauiti da koristite samo vae dve ake, dok miii ruku i ramena ostaju oputeni i u tome uestvuju kao posmatrai. Tek kada to uzmognete, ispuniete jedan od uslova pod kojima zatezanje i odapinjanje postaju 'duhovni'." Posle tih rei uzeo je moje ake i proveo ih polako kroz faze pokreta koje su se stalno imale izvoditi, da bih se emocionalno postepeno navikao na njega. Ve prilikom prvog pokuaja sa jednim osrednje jakim lukom za vebu primetio sam da sam morao utroiti snagu, pa ak i znatnu telesnu snagu, kako bih ga zategao. Uz to valja imati u vidu da se japanski luk ne dri u visini ramena kao evropski luk, tako da se ovek skoro u njega moe utisnuti. Naprotiv, on se, im se stavi strela, podie takorei ispruenim rukama, tako da se ake strelca nalaze iznad njegove glave. Tako ne preostaje nita drugo sem da se one razvlae ravnomerno nadesno i nalevo, i ukoliko se vie udaljuju jedna od druge, utoliko se dublje pomiu, opisujui krive linije, dok se aka leve ruke koja dri luk i koja je ispruena ne nae u visini oiju, a desna aka savijene desne ruke, koja zatee tetivu, iznad desnog ramenog zgloba, tako da skoro metar dugaka strela sa svojim iljkom samo malo tri preko spoljanje ivice luka - tako je veliki raspon luka. Strelac sada mora ostati neko vreme u tom poloaju, pre no to se strela sme odapeti. Taj neobian nain zatezanja i zadravanja to je iziskivao izvestan utroak snage imao je dakle za posledicu da su ve posle nekoliko trenutaka moje ruke poele podrhtavati, a disanje postalo sve tee i tee. Tokom sledeih nedelja nije dolazilo ni do kakve promene. Zatezanje je i dalje bilo teka stvar i uprkos revnosnom vebanju nije htelo da postane "duhovno". Nastojei da pronaem utehu doao sam na ideju da se tu mora raditi o nekoj smicalici, koju majstor iz nekog razloga ne odaje, te sam uloio svo svoje astoljublje u to da je otkrijem. Tvrdoglavo zagrizavi u svoju nameru, vebao sam dalje. Majstor je paljivo pratio moje napore, blago ispravljao moje kruto dranje, hvalio moju revnost, kudio moj utroak snage, ali me je putao da radim kako znam. Pokretao bi se samo da dobaci nemaku re "gelockert" (oputeno), koju je u meuvremenu nauio, i to prilikom zatezanja luka, stalno kod odsudnog mesta, ne gubei strpljenje i ne prestajui da bude utiv. Ali doao je dan kada sam ja bio taj koji je izgubio strpljenje. Morao sam sebi skrueno da priznam kako ne mogu ak ni da zategnem luk na propisani nain. "Vi to ne moete zato", objasnio mi je majstor, "to ne diete pravilno. Posle udisanja dah morate blago potisnuti nadole, tako da se eludani zid umereno zategne, gde treba da se zadri neko vreme. Tada isputajte dah to je mogue laganije i ravnomernije da biste nakon krae pauze jednim udisajem opet uzeli vazduh - stalno u jednom udisaju i izdisaju, iji e se ritam postepeno sam odrediti. Kada nauite da pravilno izvodite disanje primetiete da vam gaanje lukom iz dana u dan postaje sve lake. Jer ovim disanjem otkriete ne samo poreklo sve duhovne snage, nego ete takoe postii da taj izvor sve bogatije tee i da se, to ste oputeniji, utoliko lake iri vaim udovima." Kao dokaz

za to zategao je svoj moan luk i pozvao me je da mu, stupivi iza njega, opipam miie. Oni su u stvari bili tako olabavljeni kao da nisu obavljali nikakav rad. Nov nain disanja, u poetku bez luka i strele, uvebavao se toliko dugo dok konano nije postao uobiajen. Laku omamljenost, koja se poetku pojavila, brzo sam prevladao. to je mogue laganijem, pri tom stalno otiuem i postepeno presuujuem izdisaju majstor je pridao tako veliki znaaj da ga je radi uvebavanja i kontrole povezao sa nekim tonom zujanja. I tek kada bi sa poslednjim dahom obamro i taj ton, mogao sam opet udahnuti. Udisaj, rekao je jednom majstor, vezuje i povezuje, u zadravanju daha zbiva se sve ono pravo, a izdisaj oslobaa i usavrava, tako to prevladava sva ogranienja. Ali to tada jo nisam mogao razumeti. A onda je majstor bez oklevanja preao na to da disanje, koje se ne uvebava radi njega samog, dovede u vezu sa gaanjem iz luka. Jedinstveni proces zatezanja i odapinjanja bio je ralanjen na tri odeljka: uzimanje lukastavljanje strele, podizanje luka-zatezanje i ostajanje u najvioj napetostiodapinjanje. Svakoj od tih faza prethodilo je udisanje, nosilo ih je zadravanje potisnutoga daha, a okonavalo izdisanje. Pri tom je samo po sebi proizlazilo da se disanje uigravalo to jest, ne samo da je znaajno naglaavalo pojedina mesta i poteze, ve ih je u ritmikom ralanjivanju i meusobno povezivalo - kod svakog uenika ve prema stupnju njegove vetine disanja. Uprkos ovom ralanjivanju dogaaj je izgledao kao zbivanje koje potpuno ivi iz sebe i u sebi, i koje se nikako ne moe porediti sa vebanjem za turnir, kome se proizvoljni delovi mogu dodavati ili oduzimati, a da se time ne razori njegov smisao i karakter. Ne mogu se u mislima vratiti na one dane, a da se pritom ne setim kako mi je u poetku teko padalo da uinim disanje efikasnim. Dodue ja sam tehniki pravilno disao, no kada bih obratio panju na to da prilikom zatezanja luka miii ruku i ramena ostanu olabavljeni, nehotino bi se, utoliko jae, ukrutila muskulatura mojih nogu, kao da sam bio upuen na vrsto uporite i siguran poloaj i kao da sam, slino Anteju, svu snagu imao crpsti iz zemlje. Majstoru uglavnom nije preostajalo nita drugo do da munjevito priskoi i da jedan ili drugi mii noge na naroito osetljivom mestu bolno pritisne. Kada sam jednom, uz svoje izvinjenje, primetio da sam se ipak savesno trudio da ostanem oputen, on je odgovorio: "To je upravo zato to se oko toga trudite, to na to mislite. Usredsredite se iskljuivo na disanje, kao da uopte nita drugo ne treba da inite!" Potrajalo je, naravno, jo izvesno vreme dok mi nije polo za rukom da ispunim ono to je majstor zahtevao. Ali uspelo je. Nauio sam da se tako bezbrino gubim u disanju da sam katkad oseao da ne diem sam, nego da, ma koliko udno to zvualo, kroz mene die sve. Premda sam se u asovima tobonje prisebnosti bunio protiv te udnovate predstave, ipak vie nisam mogao sumnjati u to da je disanje sadravalo ono to je majstor nagovetavao. Tu i tamo, a tokom vremena sve ee, polazilo mi je za rukom da pri punoj oputenosti celoga tela zateem luk i da ga do kraja drim zapetim, a da ne bih mogao rei kako se to dogaalo. Kvalitativna razlika izmeu ove nekolicine uspelih sa jedne, i mnogih neuspelih pokuaja sa druge strane, bila je pri tom tako ubedljiva da sam bio spreman da priznam kako konano shvatam ta se podrazumeva pod "duhovnim" zatezanjem luka. Dakle u tom grmu leao je zec: nikakva tehnika smicalica, koju sam uzalud pokuavao da dokuim, nego disanje koje je oslobaalo i otkrivalo nove mogunosti. To ne govorim nepromiljeno. Dobro znam kako u takvim sluajevima ovek esto dolazi u iskuenje da podlegne snanom uticaju i da pometen samoobmanom dale-kosenost jednog iskustva preceni samo zato to je ono tako neobino. Ali, uprkos svakom mudrijakom izbegavanju i trezvenoj uzdranosti, uspeh ostvaren kroz novo disanje - jer sam tokom vremena mogao ak snaan majstorov luk leerno zatezati - bio je veoma jasan dokaz. U jednom opirnom razgovoru upitao sam gospodina Komaija zato je majstor tako dugo posmatrao kako se uzaludno trudim da zateem luk "duhovno"; zato, dakle,

od samog poetka nije insistirao na pravilnom disanju. "Veliki majstor", odgovorio je, "mora ujedno biti veliki uitelj, to se kod nas podrazumeva. Da je obuku zapoeo vebama disanja nikada ne bi mogao da vas ubedi da mu budete zahvalni za ono presudno. Pre nego to ste bili spremni da dohvatite pojas za spasavanje koji vam je on dobacio, morali ste sa vaim vlastitim pokuajima doiveti brodolom. Verujte mi, to znam iz sopstvenog iskustva, da majstor vas i svakog svog uenika poznaje daleko bolje nego to mi sami sebe poznajemo. U duama svojih uenika on ita vie nego to bi oni sami eleli zapaziti." * * * Posle jedne godine "duhovno", to znai snano, a ipak nenaporno zatezanje luka, nije dalo nikakav zapanjujui rezultat. A ipak me je taj uspeh zadovoljio, jer sam tek sada poeo da shvatam zato je u neki sistem uvedena samoodbrana, koja protivnika obara time to se njegovom strasno izvedenom napadu neoekivano i bez ikakvog utroka snage elastino poputa i na taj nain postie da se njegova snaga okrene protiv njega samoga - zbog ega se, dakle, ovaj nain samoodbrane naziva "blaga vetina". Od pradavnih vremena njenom praslikom smatra se voda koja uvek skree, a ipak se nikada ne uklanja, tako da Lao Ce dubokoumno moe rei kako pravi ivot lii na vodu, koja se svemu prilagoava. Uz to se u majstorovoj koli neretko spominjalo: kome je na poetku lako, njemu je docnije utoliko tee. Meni je poetak bio veoma teak. Zar stoga nisam imao izgleda da, s obzirom na predstojee tekoe koje sam nejasno nasluivao, smem imati samopouzdanja? Kao sledea stvar dolo je na red odapinjanje strele. Do tada smo to mogli initi samo nasumice. To se, takorei u zagradama, nalazilo na ivici vebi. A to to se dogaalo sa strelom bilo je jo manje bitno. Kada bi se ona samo zabila u valjak od ispresovane slame, koji je ujedno predstavljao metu, to bi ve bilo dovoljno. Pogoditi taj valjak nije nikakva majstorija, jer je udaljenost od njega najvie dva metra. Ja sam, dakle, do sada tetivu luka jednostavno isputao u trenutku kada bi ostanak u poloaju krajnje zategnutosti postao nepodnoljiv, kada bih osetio da moram popustiti ukoliko ne elim da se rairene ruke same skupe. Pritom valja istai da zapinjanje nije bolno. Jedna kona rukavica sa ukruenim i debelo postavljenim palcem slui tome da se pritisak tetive due vremena ne oseti kao teak, i da se tako ostanak u poloaju krajnje zategnutosti ne skrati prevremeno. Prilikom zatezanja palac se stavlja i obavija ispod strele oko tetive luka, kaiprst, srednji prst i domali prst obuhvataju ga vrsto i time streli ujedno daju siguran oslonac. Odapinjanje strele, prema tome, izgleda ovako: prsti koji obuhvataju palac otvaraju se i oslobaaju ga. Kroz snano istezanje tetive on biva iupan iz svoga poloaja, ispruen, i tetiva fijue, strela odlee. Ako sam do tada odapinjao, to nikada nije prolazilo bez snanog trzaja, koji se ispoljavao u osetnom i vidljivom potresu itavog tela, ukljuujui tu luk i strelu. Samo po sebi se razume da tako nije moglo doi ni do kakvog glatkog i pre svega ni do kakvog sigurnog odapinjanja. Ono je obavezno bilo poremeeno. "Sve to ste do sada nauili", rekao je majstor jednoga dana, poto mom nainu leernog zatezanja luka vie nije imao ta da zameri, "bila je samo priprema za odapinjanje strele. Sada se nalazimo pred jednim novim, posebno tekim zadatkom i ujedno prelazimo na novi stupanj savladavanja vetine gaanja iz luka". Posle ovih rei uzeo je svoj luk, zategao ga i odapeo. Tek sada, poto sam posebno obratio panju, nije mi promaklo to da je desna majstorova aka, iznenada otvorena i osloboena napetosti, dodue odskoila, ali nije izazvala ni najmanji potres tela. Desna ruka, koja je pre odapinjanja inila jedan otar ugao, naglo se, dodue, otvorila, ali se ujedno i blago ispruila. Neizbean trzaj bio je dakle elastino doekan i ujednaen. Ako se snaga odapinjanja ne bi odavala ni u otrom udaru tetive luka koja odskae, ni u probojnoj snazi strele, nikada je ne bismo pretpostavili iza

odapinjanja. Kod majstora je barem odapinjanje izgledalo tako jednostavno i nepretenciozno kao da se radi o pukoj igri. Lakoa nekog snanog zbivanja nesumnjivo je prizor za iju lepotu je upravo ovek iz istone Azije izvanredno prijemiv i zahvalan. Meni je, meutim, izgledalo (na stupnju na kojem sam se tada nalazio nita mi drugo i nije moglo biti jasno) da je jo vanija okolnost to to od blagog odapinjanja hica zavisi sigurnost pogotka. Znao sam koliko mnogo kod pucanja pukom utie kada se trzajem ovek i najmanje udalji od nianske crte. Sve to sam do tada nauio i uradio postalo mi je shvatljivo samo iz te take gledita: oputenost prilikom zapinjanja, oputenost prilikom najvee napetosti, oputeno odapinjanje hica, oputeno primanje potresa od trzaja - zar se sve to nije nalazilo u slubi sigurnosti pogotka, zbog ega se sa toliko napora i strpljenja i ui gaanje iz luka? No zato je tada majstor govorio tako kao da je sada re o nekom dogaaju, koji daleko prevazilazi sve do sada uvebano i uobiajeno? Bilo kako bilo, ja sam vebao vredno i savesno pridravajui se majstorovih uputstava, a ipak je sav moj trud bio uzaludan. esto mi je izgledalo kao da sam ranije, dok sam jo bez predubeenja odapinjao hitac nasumice, bolje okidao. Pre svega sada sam primeivao da otvaranje desne ake, pogotovo pritisnutog prsta iznad palca, nije uspevalo bez napora. Posledica toga bio je trzaj u trenutku odapinjanja, koji bi poremetio hitac. Jo manje sam bio u stanju da trzaj iznenada osloboene ake doekam elastino. Majstor je odluno izvodio pravilno odapinjanje hica; ja sam odluno pokuavao da inim kao i on - sa jedinim rezultatom da sam postajao jo nesigurniji. inilo mi se da hodam kao bie sa hiljadu nogu koje, otkako je poelo razbijati glavu o tome kojim redom pokree svoje noge, vie nije moglo da se kree. Moj neuspeh je majstora oigledno manje zaprepastio od mene samog. Da li je iz iskustva znao da e do toga doi? "Ne mislite na to ta treba da inite, ne razmiljajte o tome kako to treba izvesti!" doviknuo mi je. "Ta, hitac ide glatko samo onda kada iznenadi i samoga strelca. To mora izgledati kao da je tetiva iznenada presekla palac, koji ju je vrsto drao. Vi dakle ne smete namerno otvarati desnu aku!" Usledile su nedelje i meseci besplodnog vebanja. Iz naina na koji je majstor gaao imao sam priliku da uvek razaberem merilo, da sagledam sutinu pravilnog hica. Ali meni lino nijedan nije polazio za rukom. Ako bih, uzalud oekujui hitac, popustio napetost zato to je ona poela bivati nepodnoljiva, moje ruke bi se polako pribliile jedna drugoj, pa uopte ne bi dolo ni do kakvog odapinjanja. Ako bih joj se zagrieno odupirao sve dok disanje ne bi postalo iscpljujue i teko, to bih mogao da izvedem samo tako to bih pozvao u pomo miie ruku i ramena. Tada sam dodue stajao tu nepomino - kao neki kip, rugao bi se majstor - ali grevitosti i oputenosti bi nestalo. Moda je to bio sluaj, a moda je to i sam majstor namerno udesio da smo se jednog dana nali zajedno na aju. Iskoristio sam povoljnu priliku za razgovor i otvorio mu svoju duu. "Sasvim razumem", rekao sam, "da aka ne sme da se otvori unazad ukoliko ne elimo da pokvarimo odapinjanje. Ali ma kako to postavio, uvek ide naopako. Ako iz sve snage stegnem aku, trzaj prilikom otvaranja je neizbean. Ako se nasuprot tome potrudim da je drim oputeno, tetiva luka e, jo pre nego to je postignut pun raspon, dodue nehotino, ali ipak prerano biti istrgnuta. Kreem se tamo-amo izmeu oba ova bezuspena pristupa ne nalazei nikakav izlaz." "Morate", odgovorio je majstor, "zategnutu tetivu luka drati otprilike tako kao to malo dete dri prueni prst. Ono ga dri tako vrsto obuhvaenog da se ovek stalno udi snazi majune pesnice. A kada ispusti prst, to se dogodi bez ikakvog trzaja. Znate li zato? Jer dete ne misli na nain: sada u ispustiti prst da bih dohvatio neku drugu stvar. Nasuprot tome, nimalo ne razmiljajui ono se okree od jedne ka drugoj stvari, i morali bismo rei da se ono igra stvarima, ako isto tako ne bi bilo umesno da kaemo kako se stvari igraju detetom."

10

"Moda razumem ta ste ovim poreenjem eleli nagovestiti", primetio sam. "Ali zar se ja ne nalazim u potpuno drugaijoj situaciji? Kada zategnem luk, dolazi trenutak u kome oseam: ako odmah ne doe do hica, neu vie moi da izdrim napetost. I ta se tada nehotino zbiva? Samo to da me spopada teko disanje. Ja, dakle, moram sam odapeti hitac, pa ta bude da bude, jer na njega ne mogu vie ekati." "Vi ste samo suvie dobro opisali", odgovorio je majstor, "gde se za Vas nalazi tekoa. Znate li zato ne moete da ekate na odapinjanje i zato poinjete tako disati pre nego to je do njega dolo? Izostaje pravilno odapinjanje u pravom trenutku, jer se ne odvajate od samoga sebe. Vi ne oekujete ispunjenje, nego ekate da ono izostane. Dok stvari tako stoje ne ostaje vam nikakav drugi izbor nego da sami izazovete neko zbivanje nezavisno od sebe, i dok ga tako izazivate vaa ruka se ne otvara na pravi nain - kao ruka nekog deteta; ona se ne rasprskava kao ljuska nekog zrelog ploda." Morao sam priznati majstoru da me je ovo tumaenje jo vie zbunilo. "Jer konano", napomenuo sam mu da razmisli, "ja zateem luk i odapinjem hitac da bih pogodio cilj. Zatezanje je dakle sredstvo za ostvarenje svrhe. I taj odnos ne mogu izgubiti iz vida. Dete ga jo ne poznaje, ali ja ga vie ne mogu iskljuiti". "Prava vetina", uzviknuo je tu majstor, "je besciljna, nenamerna! to upornije ostajete pri tome da nauite odapi-njanje strele kako biste time sigurno pogodili cilj, to manje e vam jedno polaziti za rukom, dok e drugo odmicati. Vama stoji na putu to to imate prejaku volju. Vi mislite da se ono to vi ne inite i ne moe zbivati." "Ali vi ste i sami ipak dosta esto govorili", ubacio sam, "da gaanje iz luka nije nikakva dokolica, nikakva besciljna igra, nego stvar koja se tie ivota i smrti." "I dalje ostajem potpuno pri tome. Mi majstori luka umemo da kaemo: jedan hitac - jedan ivot! Vi jo ne moete razumeti ta to znai, ali e vam moda pomoi neka druga slika koja izraava isto iskustvo. Mi majstori luka govorimo: gornjim krajem luka strelac probija nebo, dok na donjem kraju, na jednoj svilenoj niti, visi zemlja. Ako do odapinjanja doe snanim trzajem, postoji opasnost da se ta nit prekine. Za onoga koji ima u vidu neku nameru i za nasilnika provalija se tada konano otvara, i ovek ostaje u kobnoj sredini izmeu neba i zemlje." "ta dakle treba da nauim?" upitao sam ozbiljno. "Morate se nauiti pravom ekanju." "A kako se to ui?" "Tako to se odvajate od samog sebe, tako to samoga sebe i sve to je vae ostavljate za sobom da od vas ne ostane nita vie osim napetosti liene namere." "Da li to znai da ja namerno treba da budem lien namere", izletelo mi je iz ustiju. "Takvo pitanje mi jo niko nije postavio i ja na njega ne znam pravi odgovor." "A kada emo zapoeti ove nove vebe?" "ekajte dok doe vreme!"

11