Ivan Galeb kao junak i pripoveda romana

Ivan Galeb, pedesetogodinjak, usamljen, u provincijskoj bolnici, osuen na zatvorenost prostora i tiinu, nakon operacije, nostalgino se sea svoje prolosti, intenzivno razmilja o njoj, zapisuje svoja razmiljanja, to se vidi iz odlomka: Jutros sam listao ove biljeke i opet se nasmijao nad samim sobom. Ako se ne varam, htio sam da ispriam neto kao moj ivot, ili moda 'moje detinjstvo', a eto sam odlutao u nekakve meditacije, u nekakva matanja, ak u nekakvo moralisanje! I ispalo je vie kao neki 'idealni dnevnik'. Ne znam sam da li dnevnik nekadanjih dana, ili ovih sadanjih, ili moda nekih treih, nepostojeih dana koji vise van vremena. Dakle, kako je primeeno, pripoveda Ivan Galeb javlja se kao pisac vlastitog ivotopisa, i to to itamo njegovi su zapisi, ali ne odnose se na hronoloki i logiki sled dogaaja i zbivanja iz prolosti, nego se javljaju kao zbir biografskih elemenata i razliitih digresija, u kojima su sadrana oseanja, razmiljanja i prosuivanja, snevanja...Re je vie o duhovnoj biografiji negoli ivotnoj, ispunjenoj dogaajima, priama i ljudskim sudbinama. Roman je mozaika, lirska struktura od kretanja oseanja, utisaka, refleksija i raznih zapaanja, iji je cilj da se prui vertikalni presek kroz svest bia Ivana Galeba, u kome prepoznajemo: - proli ivot - sadanji ivot - univerzalni smisao ispripovedanog ivota, odnosno i neto opte, to nadilazi lino, a to je posebno sadrano u njegovim meditacijama o detinjstvu, o veri, o bogu, o umetnosti, o uspomenama, svakodnevnom, o ivotu i smrti...Tako roman Ivana Galeba nalii na sabiranje utisaka iz velikog sveta, s tim to se lino uvek pothranjuje tim spoljnim svetom i to je teite uvek na linom (sve se prelama u linom); lino doivljava svet, artikulie ga u sebi i saoptava na svoj nain. Zato je to i moderan roman, roman mozaike strukture: nema vrstu kompoziciju. To je roman linosti, ali i roman-esej u kome se javlja: - misao u slikama i - misao u pojmovima. I jednim i drugim odreen je unutranji sadraj bia, ije beleenje prerasta u veliki solilokvij (prianje u sebi i za sebe, ali i potencijalnog itaoca, koji postaje njegov slualac). Uslovljenost radnje romana Roman Proljea Ivana Galeba ima razbijenu strukturu, sainjenu od niza razmiljanja i meditativnih celina, iz sledeih razloga: - Zato to je junak usamljen i zatvoren u bolnikom prostoru koji nastanjuju tiina i vreme, subjektivno vreme - ini se da vreme slabo prolazi. Ivan Galeb doivljava koroziju vremena (nita se ne deava, nikoga ne oekuje), pa ima dosta vremena da nakon pedeset proivljenih godina, u tiini, vezan boleu za krevet, razmilja o svemu to je bilo i to je i on sam bio u detinjstvu i prolosti. - Zato to je intelektualac i umetnik, sklon meditacijama, o emu i sam kae u delu: Doista, oduvijek je bila u meni tenja, strasna tenja da moje matanje, moje iracionalnosti, moje uvstvovanje zaodjenem u vid logike... Imao sam ambiciju da od toga pravim filozofiju... - Sklonost junaka ka digresijama; to je u njegovoj prirodi - da se otkida od jednog predmeta razmiljanja i da se usmerava prema drugome, jer smatra da u digresijama lei sama sutina onoga to eli rei. - Kod njega je to stvar linog uverenja kako treba pisati roman i o emu treba u njemu pisati: Da ja piem knjige, u tim se knjigama ne bi dogaalo ama ba nita. Priao bih i priao to mi god na milu pamet padne, povjeravao itaocu iz retka u redak, sve to mi proe milju i duom... ovjeanstvo je ve dovoljno odraslo, dovoljno se prozlilo a da bi mu trebalo fabulirati! Poruka romana Roman Vladana Desnice predstavlja visoku poetizaciju stvarnosti i filozofske vizije sveta. Naslov romana postaje nosilac jedne sveopte simbolike koja naglaava svet i oveka i sve ono to se izmeu njih javlja. Tu su dva najobuhvatnija pola stvarnosti: tuga i nada - simboli smrti i prolea. Noen seanjima na detinjstvo, na minula prolea, muziar Ivan Galeb, kada je na rubu smrti prteispituje svoj ivot i trai mu smisao, evocirajui trenutke u kojima je najintenzivnije iveo unutranjim ivotom, a ivot mu bio u znaku svetlosti i prolea. Ilustrujui ivot i stvarnost nizom sudbina, slika i situacija, koje su sada deo njegove svesti i unutranjeg ivota, on ukazuje na bipolarnost ili dvojstvo sveta u kome se proimaju radost i tuga, svetlost i tama, bie i nebie, prolaznost i venost, konano i beskonano, kao i to da se ivot sastoji od smenjivanja jednog i drugog i da sve to ini u stvari predivo naeg ivota; predivo od onoga to je prolazno i neponovljivo.

Esej o umetnosti i umetniku

Knjievna umetnost ne moe do kraja da izrazi stvarnost jer rije uvijek iznevjeri misao! A pogotovu iznevjeri osjeaj!. Prema shvatanju Vladana Desnice, umetnost je sredstvo, duhovno sredstvo kojim se lijeimo od ivota, svak na svoj nain... U njoj su simptomi skrivenih potreba da se izae iz sebe i dezertira u tu duhovnu oblast. Ali i dalje ostaje uverenje da je umetnost daleko od toga da moe zadovoljiti nae unutranje potrebe, to, u izvesnom smislu, jeste i gubitak vere u snagu i domete umetnosti. Junak romana misli da je banalnost smrt umetnosti. Vei neprijatelj umetnosti od nje moe biti samo namjerna originalnost. Prema njegovom shvatanju, u umjetnosti ne smije se nita htjeti biti: treba biti. I ne treba se plaiti i stideti od jednostavnosti, od naivnosti. Treba biti samo spontan i svoj, a za to je potrebno hrabrosti, mnogo hrabrosti, naroito kada se kazuju gole istine i gole rei o sebi. Mnogo ta: nae oseanje, vizije sveta, apsurdnosti,

istinska lica i nalija nosimo u sebi kao nau unutranju realnost, nosimo ih prirodno, sa utiskom da ih prihvatamo kao neto normalno. One ine na identitet i toga se ne stidimo, ali se zastidimo naeg identiteta tek kad izuste njegovo ime. To treba pobediti, nadii kao strah da se stvari ne banalizuju. Taj strah, prekomerni strah od banalnosti je prepreka da se kau prave istine o ivotu u umetnosti. Tu je i strah od oseanja. Umetnost nastaje iz antagonizma (iz sukoba) izmeu oveka i sveta, ali i oveka i njega kao umetnika. A ta krasi velikog umetnika? Prema uverenju Ivana Galeba, veliki umetnik je samo onaj koji u sebi objedinjuje i nosi: - veliki um, - veliki duh, - veliki talenat, - osetljivost i fantaziju, - kontemplativnu prirodu - stalnu vezu s prirodom A to znai - umetnik mora biti veliki ovek: talentovan, obrazovan, oseajan, ovek od duha; ovek koji nastupa u ime savesti, a to je vrlo vano, osobito u knjievnosti (knjievna aktivnost u stvari i nije drugo nego jedan neprestani ispit savijesti). Umetniko delo je izraz velike sinteze u kojoj prepoznajemo upravo to: stapanje uma, duha i talenta. Pisac treba da nadraste ustaljene norme; treba da prezire konvencionalne, suvie uhodane oblike stvaranja i vie da tei nedefinisanim formama pisanja, formama u kojima nailazimo na dnevnike i beleke, na razne zapise, meditacije, pisma i solilokvije (dugaka monologiziranja u sebi i za sebe). To je jedan od naina da pisac iz sebe iscedi istu i zgusnutu kap sutine ravno na papir. Pri stvaranju knjievnog i uopte umetnikog dela treba se uvati prenaglaene originalnosti jer je ona jeftina stvar, nastojanje svakog umjetnikog pomodarca. Biti moderan - da,ali ne po svaku cenu, nego spontano, prosto nesvesno, iz duboke potrebe.

Seanja Ivana Galeba i njihova simbolika

Kroz svest Ivana Galeba promiu slike iz detinjstva koje su sada duhovni sadraj njegovog unutranjeg sveta. Sea se dvospratne kue od kamena, na obali mora, i posebnog hodnika koji je delio stan na dve polovine levu i desnu; sea se kako je jedna bila okrenuta suncu, a druga sumrana.On taj hodnik doivljava kao granicu izmeu dva carstva - svetlosti i tame. On se uvek igrao u tom hodniku gdje se bio vjeiti boj izmeu svjetlosti i sjene, stalno naginjui i beei gde je vie svetlosti.Tako da je iz te slike usledila podela sveta na svetlo i tamno,odnosno dobro i zlo: Odatle mi je, moda,ostala za itav ivot ta vjeita dvojnost, ta osnovna podjela svega u ivotu i svijetu na zonu svjetlosti i na zonu mraka.U svetlosti e pronai uvek neto dobro, lepo, radost, harmoniju, a u tamnom i mranom uvek e gledati i nalaziti ono to je tuno, runo, hladno, mrano, zlo... On se opredelio za onu alternativu koja se pojavljivala u svetlosti. Ovo se moe preneti i na sam ivot koji se sastoji od igre naizmeninosti, pa kae da mu se vlastiti ivot ukazuje kao ljeskava i nemirna povrina satkana od krpica svjetlosti i od krpica mraka. Ivan Galeb se sea i prizemlja, sea se dede kao snanog, poslovnog i veoma energinog oveka, zatim bake, krhke, tanke krvi i istanane prirode, naroito u vidu sklonosti za muziku. Seanjem okrznue i dadilju, naroito se sea njenih rei: Ih! ovo vam dijete uje kako trava raste! - to e imati znaaja za njegovo vlastito opredeljenje: istananog sluha, valjda nasleenog od babe, postae muziar - violinista, koji e proi mnogim gradovima. O ocu nema mnogo podataka. Najvie ga pamti po fotografijama iz albuma. Majke se sea kao lepe ene, krotke i prijatne. Izgubio ju je rano na samom prelazu iz djetinjstva u djeatvo. Umrla je od upale plua, ostavivi veliku prazninu u njemu. Junak Vladana Desnice sea se i svojih tetaka. Bile su dve, a ivele kao jedno bie, kao dvije duhovne sijamske blizanke; zavrile su u nekom samostanu, neostvarene kao ljudska bia. Podstaknut lepim danom, poinje da razmilja o pejzau i drveu. Sea se kako je sebe u detinjstvu zamiljao kao drvo; kao drvo na suncu, u noi i na vetru, u sumraku. To je bilo vreme njegove zaljubljenosti u okolinu, u prirodu i stapanja sa njom. Njega posebno privlai stablo, oblak, boja neba, plavi obrisi brda u daljini. Posebno je prisutno seanje na sobu u koju nikada nije zalazio, koja je uvek bila zakljuana kao da krije neku tajnu. Na pitanje ega ima u sobi baba mu je odgovorila da ima jednoga Buka. Buko je bio neto vie od djetinje slike i uobrazilje - neto to nalii na konkretan oblik i ivot. To je bio i poetak njegove moi da zamilja pojedinosti, da ih slae i od njih pravi celinu, duhovnu tvorevinu koju e nositi kroz ceo ivot. Sea se i tavana na koji se peo. Tavan mu je naliio na starinarnicu, sabiralite ostataka smrti. Tu je deak Galeb prvi put video violinu. Bila je to violina bakinog brata, umrlog u mladim godinama. Galeb je esto odlazio na tavan i tamo bi iz te violine izvlaio udesne tonove. Jo tada je zapazio da ton koji daje violina uvek govori ono to je on hteo. Ton je uvek izraavao ono to je on u sebi nosio. Jo su tu bila seanja na cipelara Egidija, na drugove (Ivana, Petra i traginog Slinka), na druenje sa devojkom Aldom... Na kraju dolaze meditacije o samoi, o svakodnevnici, o ivotu i smrti, o Ivanovom izlasku iz bolnice u jedan lep i sunan dan.

Esej o ivotu i smrti

ivot je trajanje i kretanje. Trajanje, odnosno ivot, meri se sadrajnou proivljenog: Na razne se naine moe provesti ivot; raznim se puteljcima moe proi kroz nj... Svako u ivotu gazi za nekom svojom svjetlou, za nekim svojim doivotnim zanosom, za nekim fantomom, za nekim tiranom... Ivan Galeb je gazio za svojom svjetlou, opredeljujui se za punou duha (muzika, kontemplacija, doivljavanje stvarnosti na senzibilan nain) i za ovekoljublje. Jer, prema njegovom shvatanju, oveka treba voleti, pa makar on bio i jedan od velikih grenika. ovek je odreen trajanjem i smru. Smrt je, kao i ivot, Galebova opsesija, prisutna danju i nou. Da bi zaboravio na nju, on se predaje stalnom kretanju i uvek nosi nemir u sebi. Sve dok to postoji, smrt se ini dalekom i bespomonom. Zato i ne treba osuivati ljude koji ostavljaju zavetrinu i sigurnost trajanja i predaju se neizvesnostima. Zato? Iz razloga to udobno stanje ravnotee umrtvljuje bie i ne donosi iznenaenje, ili bilo kakve izazove. U tome i lei razlog to ovek uvek neto radi i nekud ide- stalno traga za mnogo ivotnou, bori se protiv smrti, eli da je nadie. ivot traba prihvatiti onakav kakav on jeste, pun uspona i padova. Treba se nauiti iveti u lepoti, ali i u sloenosti i protivrenostima, uvek sa osloncem u ljubavi, umetnosti i prijateljstvu. Smisao istinskog ivota jeste u jednostavnosti trajanja, a ono je u sitnim radostima, pa makar njihov povod i razlog bili u nitavnom. To je i razlog to Ivan Galeb bolje pamti ugoaje i raspoloenja nego dogaaje. Da bi se radovao, ovek mora da ostane dete, da sauva dete u sebi, jer za radost je potrebno mnogo naivnosti i hrabrosti. ovek, iz tih razloga, i ne treba da se stidi svojih oseanja. Treba se radovati i sitnicama jer one odreuju na ivot i daju mu punou. oveku je potrebna samoa. U ivotu oveka treba da postoji lepota samoe, a ona je u tome da ovek bolje upozna sebe, svoju intimu, da potvrdi svoj identitet jer mnotvo, stalno kretanje u masi, obezliava ono to je individualno. Samo u samoi ovek moe da odredi i bolje sagleda situaciju u kojoj se nalazi, ali i dno samoga sebe. Usamljenost, ako dugo traje, teka je, naroito ako ovek nikoga nema u trenutku kad mu je neko najpotrebniji. Samoa je ovekova sudbina jer je osuen na samou. ovek na kraju, ostaje sam, i umire sam. Treba se uvati ljudi koje ispunjava samo jedna ideja i pokrae samo jedna misao. Ti ljudi u sebi nose prazninu i monotoniju saharske pustoi. Razlog je u tome to jedna sama osnovna poluga, jedna sama unutranja ica, to je ipak premalo da bi se bio pravi ovek, veliki ovek. ivot je ono to se eli; ivot je trajanje, konstatuje Ivan Galeb. Od ivota treba sve uzeti i sve mu dati. Sve treba osetiti i iskusiti: i radost i bol, opsene i razoarenja, glad i sitost svake vrste. U stvarima vlada jedna luda zbrka i jedna mudra harmonija, jedan pijani besporedak i jedan dublji smisao.A prema Ivanu Galebu, ko je to spoznao, taj je dobro proiveo svoj vek; taj je obiao itav svoj krug. U svetlu te konstatacije Ivan Galeb i odmerava svoj ivot. On je proivljen smiljenou, pa se zato miri sa prolaznou ivota jer e rei: Razumio sam nijemi govor stvari i tugu u oku zvijera. Otvorio sam duu svakoj pojavi ivota i oi svakom njegovom vidu.U svakom dodiru ostala je po jedna estica mene. Smrt je druga, ona tuna , mrana strana ivota. Njome se bie hrani; ona je stalna i vjeito prisutna u nama. ovek, svestan nje, nosi stalnu tenju da je prevlada. Jedan od naina je mrziti smrt, pobijati Smrt, svim sredstvima, stalno. ivot je sav od umiranja; on i nije nita drugo do jedan beskrajan niz umiranja svojih roenih i tuih. Smrt je sr ivota, njegov najbitniji sadraj. Postoje nitavni i beznaajni ivoti, ali ne i smrt. Smrt je sveobuhvatni dogaaj, kataklizma, jedino to je istinito i to se stvarno dogaa. Nai napori i dela i nisu nita drugo do pobuna protiv smrti, nepristajanje na smrt, da se ona zavara, traenje izlaza u bezizlazu. Ona je istina koja nikada ne gubi od aktuelnosti. Ipak, ona je realnost i treba je prihvatiti, jer i nakon svih naih injenja i nemirenja sa njom, ona e ipak doi. A koliko je ima, najbolje pokazuju stare stvari i spomenar, i naa seanja.

Esej o eni i lepoti

Ugledavi prvi put mladu i lepu bolniarku koja mu je donela mleko, on je video bie tankih, finih crta i gracioznih pokreta. Ona, odjednom, postaje njegova potreba, iekivanje, ije odsustvo ve stvara prazninu u njemu. U toj eni on vidi olienu lepotu, enu izuzetne fizike lepote koja, kao i izuzetno umetniko delo, pobuuje potovanje; potovanje koje pokree na kontemplaciju, a to je da postoji i ljepota vieg reda koja, kao osobita nadarenost, zrai nekom unutranjom lepotom. Bie koje nosi tu lepotu, instinktivno je osea, postaje samosvesno te lepote kao prirodnog dara i ume da je nosi, tj. da je pokazuje pred drugima. To potvruje dranje i ponos s kojim nastupa lepotica iz nekog divljeg plemena. Njeno oseanje vrednosti izbija iznutra, nesvesno. Fizika lepota, u ovom sluaju, ima odraza na ono to je duhovno i tako postaje, kao i veliko umetniko delo, kosmos za sebe. Ona poprima obeleje univerzalnog, pa zato, iako samo jednom viena, postaje opsesija, ideal i doivotna vrijednost svakoga. Ta lepota ima svoju celovitost i svoj nemi govor; nosi u sebi neto to se ne moe racionalnim i jednostavnim jezikom objasniti. Takva lepota nema granice, ime se i moe objasniti i injenica da ropkinja esto zagospodari pobednikom i njegovom dravom, i da jedna sudopera zablista kao kraljica i da se izjednai sa onima iz najviih slojeva. Takve lepote su nalazile mesto u svim krugovima, pa i tamo gde su najvei duhovi. Zato su izuzetne fizike lepote tako retke, u odnosu na lepotu nieg reda, na lepotu bez talenta, na golu lepotu, lienu duhovnih vrednosti. Takva lepota je prividna, samo spoljanja i besadrajna lepota.

Ivan Galeb ne uoava samo dva stepena lepote, nego ukazuje da postoje dve vrste lepote. Jedna vrsta lepote je ona koja dolazi sa roenjem, nasledna lepota, poneta od oca i majke, to je serijska lepota - ljepota mehanikih odljevaka. Sve je u njoj tano, nepogreivo, kao vozni red. To je vrsta postojane lepote: kad bie miruje, kad uti, kad spava; od lepog deteta postaje lep mladi, pa lep starac, pa i lep mrtvac. Nasuprot ovakvoj lepoti, postoji i druga - krhka, labilna lepota neizvesnosti i strepnje. To nije samo lepota oblika (kao u prethodnom sluaju), nego lepota trenutka, povremenih isijavanja, lepota vezana za neke detalje - zagonetna lepota: Umijee ako ga pogleda, umijee usta da se nasmijee. Nemir koji stalno prebiva u uglovima usnica i koji bez poinka modelira na licu obasjanosti zasjenice...U svakom njihovom inu, rijei, pogledu, kao da je prisutno itavo njihovo bie, itav njihov dotadanji ivot. Takva je lepota, jedne Mona Lize, onespokojavajua lepota koja mui slikare i vajare, lepota nastala nekim udom, pa zato i deluje mistino, neuhvatljivo. c I kad bacim pogled unatrag na ivot, on mi se ukazuje kao ljeskava i nemirna povrina satkana od krpica svjetlosti i od krpica mraka. c Neiscrpne su, naprotiv, bile radosti koje mi je podala igra mia. Zarobio bih u ogledalcetu zraicu sunca, odrazio je s male povrine stakalca negdje napolje, na mrku plohu samostanskog zida, na zbrkana lica dviju domaica to na povratku s trnice razgovaraju na ulici, na njukicu mlade make koja se trudi da apicom otrese svjetlosni odraz... Na svom luckastom letu, moj je mi oivljavao taku na koju bi sjeo, podajui pokret ukoenim predmetima i osmijeh tunim ljudskim stvarima koje ga od svog postanka nisu poznale. c Gledao sam odozdo u njene (majine) jasne i smirene oi nadnesene nada mnom. Povrh njene glave isprepletalo se mrko granje lovora sa svjetlijim granjem oleandra u cvatu na pozadini prorijetkog proljetnog neba. Sav bih se upio u te oi, koje su mi, onako u izokrenutoj slici, s obrvama pod sobom i podonjacima nad sobom, dolazile udne i nove u isti mah i dobro znane i sasvim nepoznate. Dobivale su neto pronicavo, neto to prodire do dna i razgoliava, a one same ostajale nepronicljive, pravei nam znanu i voljenu osobu iznenadno dalekom i zagonetno tuom. Mogao sam da dugo i nenasitno gledam u njih. Pogled mi je ostajao uvijek usredotoen na same te oi, dok se slika lica ukazivala rasplinuta i zamuena, a pojedinosti fizionomije zamagljeno daleke, kao udaljene take pejzaa... Mijenjao se izraz lica kako god htio, razvedravao se ili smraivao, usklaivale se njegove crte u osmijeh - svejedno, same oi ostajale su uvijek iste, duboko ozbiljne, bez prelaznih odraza i letiminih svjetala. Neumitnom jasnoom ocrtane, postojane zjene, a opet nepronicljive, apsolutne, kao zjene gospodnje. c Jednom u predveernji as - dobro se sjeam tog sutona - dok su se topli otkucaji zaljuljanih zvona talasavo razlijegali nad varoicom, a ene po "balaturama" dojile dojenad na posljednjim, ve gotovo vodoravnim zrakama sunca, rodio se u meni prvi put paniki osjeaj. Na raskrvavljenom zapadu rumen je stidljivo premirala, razgarala se, sito se gasila, i opet raarivala u potmulijoj vatri. Tamo kao da se dogaalo neko strasnobolno krvavo nasilje. Golemo crveno sunce tonulo je u more sporo, nekako nepovratno, neopozivo. Po horizontu teturali su teki, pijani oblaci, omoreni o oteali od orgijanja, odozgo tamni i vunasti, a odozdo jarko zabljesnuti snopovima sunevih zraka. Valjali su se po tom razbojitu i omaivali rubove grimizom i eenim utilom. Svijet iza mene kao da je opustio: kao da je taj bolni zapad isisao iz njega svu krv i upio u se sve zaagrene oi ljudi. Osjetih da me s lea bije hlad. Osvrnuh se, gotovo sa zebnjom: zemlja je bila poplavljena sutonom i pokrivena dugim sjenkama. Grdna tjeskoba stite mi srce: obuze me osjeaj opeg potonua. Pomislih da na svijet pada vjena no. c Ovaj na ivot, i ritam ovog naeg kruga, pa i ivot i ritam svakog drugog kruga, ma koliko ivljeg i zbivanjem bogatijeg od ovog naeg, i opet je samo jedan dioni ivot - smo jedan mrtvi rukavac vremena. c Djetinjstvo - pregrt besmrtnosti! c Negdje duboko zapretena u djetinjem biu lei jedna elija u kojoj tinja besmrtnost. A odmah do nje, u neposrednom susjedstvu, druga elija u kojoj drijema smrt. One ive u dobrim susjedskim odnosima. I naizmjenice se javljaju, oglauju se iz dubine - naa vjeita popudbina i nai stalni saputnici, od poetka do kraja. Njihov naizmjenini dvopjev jeste predivo naeg ivota. c Smrt. Vjeita misao. Drug iz djetinjstva. Nasuna hrana mojih dana i mojih noi. Pritajena klica svijesti u naim zaboravima. Jedino stalno i vjeito prisustvo u nama. c Tajna jakih je da umiju biti slabi, tajna slobodnih da umiju svoju slobodu okaiti o klin kad zatreba. c Ljubav je spoj dviju u svemiru rasturenih pola koje se meusobno trae. c Pod septembarskim zvezdama mali je trg spavao, sa svojim nizovima zamraenih prozora. Tek jedan prozori, visoko nad krovovima, bio je osvijetljen - uta etvorina svjetla, izdvojena u noi, za kojom neko umire ili se neko raa. c I kad prieljkujemo onaj pejza, onaj grad, mi elimo samo da opet naemo, da opet osvojimo i usvojimo ono ja koje u tim mjestima i vezano za ta mjesta ivi. c emu toliko ure (ljudi)? Zar se boje da nee stii na svoj do patnje i gorkih saznanja? Za dugih, samotnikih solilokvija u bolnici nauio sam da je svaka urba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se doeka sve,

svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno ovjek obie itav svoj krug. Pa nato onda tolika urba?