Naučni radovi: Isidora Sekulić - BOSANSKI JEZIK, GOVOR, STIL

 
Austrija je u zvaničnom i u privatnom govoru po pravilu upotrebljavala izraz
>bosanski jezik<. Bez sumnje, rukovodila se pri tom političkim potrebama. Ali, ko zna
da li taj naziv nije prvi put i spontano izbacio čovek leđima okrenut svakoj politici,
čovek od jezičkoga i psihološkoga nagona, rečju, čovek koji kroz iezik oseća motive
pokrajine i ljudi, društvenoga života i osuđenja. U jednom osobitom smislu, dakle,
Austrija nije bila sasvim u nepravu sa >bosanskim jezikom<. Možda je baš i neko iz
Austrije osetio da je to jezik, govor, stilizovana fraza osobita;
silno afektivan govor, a ujedno tako bridak da se pre misao oštri o njega nego on o
misao. Jasna reč na jasnom problemu, gotova revolucija - i to je možda Austrija u
bosanskom jeziku naslutila, pa i doslutila.
U Bosni je živeo, i živi još, uporedo sa vedrinom primitivnog sveta, jedan mrgodni duh
teških iskustava. U Bosnu su nailazili tuđinci kao skakavci. Bosanci predstavljaju, od
pet glavnih vera sveta, četiri. Život i duh tih ljudi morao je biti kolebljiv. Ali je Bosanac
ipak ostajao ispunjen ne samo psihološkim nego skoro mitskim nekim otporom prema
svemu sa čim ne može da ima vrstu svoga, ukleta bosaraskog odnosa. Bosna ima još
uvek jedan urođeni strah da ne uzre kao i drugi svet, da se ne razbudi kao i drugi
svet, da se ne sporazume sasvim sa drugim svetom. Zato je bosanski jezik i govor
dugo vremena bio mame jezik saopštavanja, više jezik prikrivairja. Govor koji radije
govori indirektno nego direktno, koji ljudima i stvarima daje nadimke i atribute sasvim
posebnoga stila. I tim putem možda i stekao veliki svoj umetnički kvalitet
transponovanja. Što Bosna jezikom dohvati, blago tome, ili teško tome.
Bosna je vrsta naše Španije. Veliko trenje sa invazijama užasno tućtim; trenje između
najoprečnijih vera; klimatske i terenske strahote; sirotinja svega što siroto može da
bude. Manastir i džamija, kafana i kava, piće, razgovor, žalobna pesma, oskudica
hleba i novca, >besparica bosanska<, i još i neka metafizička nesreća koja lebdi
između ovog i nekog dru-gog sveta. Sve to nije valjalo ni za kakvu kulturu! Ali je
ostala od toga potencija, čas zdrava čas bolesna, koja je dobila izraz u karakteru
Bosanaca, a još silniji izraz u bosanskom jeziku, govoru. Jezik je bio jedina sloboda
bosanskog života. On se izradio kao muzički instrumenat i kao oružje. Tanan je,
užuteo je, očišćen je, poezija je, svetinja je, sablja je. Zašto ie sve išlo u govor, u
jezik? Zato što u primitivnpj Bosni društvenih ideala nije bilo, pa ih u tačnom smislu
reči i danas još nema. Socijalni ideali su tamo još uvek ujedno etički i poetski ideali.
Bosna ]e dugo bila pogažena, i grizlo ju je nesnosno moralno osećanje manika i
zakašnjenja u najosnovnijim životnim potrebama. Takva Bosna zatvarala se u se, i
zatvara se jos. Nesavremena, uvek je stradala i od same sebe. Ništa tursko ni
austrijsko nije bilo jače od nekog virusa bosanskog, opasnog već u dečacima i
mladićima. Stoga, ako je Bosna nekad i izbacila neku svoiu sugestiju ili oblik, to se
nije dalo primetiti na život uopšte, ostajalo je osobenost. A što je Bosna nasilno gutala
od drugih, ostajalo je opet u njoj, ukamareno, tuđe i neživljeno. Zbog jedne i druge
muke, pa i treće, Bosanac se bacao u ekscese u kakve je umeo i mogao, naravno
ponajpre u čulne. Tuda se najkraćim putem ide u ushićenja, u razočarenja, u
umiranja, tri poetska načina samosatiranja. Tim se putem u mukama rađa pesma, i
ono što je u pesmi pesma, izraz umetnosti, stil. I tako, dok je drugi svet umeo čitati i
pisati, Bosna je umela govoriti.
Stari Bizmark, kad je bio poslanik u Rusiji, divio se kako cela Rusija, od Kavkaza do
Sibira, govori jednim jezikom, bez naročito iskvarenih narečja, i to >jezikom tako
zapletene gramatike kao jezik Demostena<. Slično je tajanstven u svojoj moći i
nekvarljivosti jezik i govor bosanski. Bosna je doduše malen prostor, ali joj je
stanovništvo verama tako oštro podeljeno da se čini ima se posla sa nekoliko rasa.
Uostalom, imade i toga, raznih rasa, vrlo raznih nasleđa i sećanja. Ali niko od toga
šarenog stanovništva nije mogao da jezik bosanski izneveri, drukčijom strukturom i
psihologijom ga ukrsti, snizi ga, izopači. Svi Bosanci sobom lože onu tamnu vatru koja
u njihovu jeziku i stilu nikad ne dogoreva. Četiri bosanske vere gledaju se kao iza
puškarnica, svaka vera se prilagođuje skrivenim idealima, ali sva muka duha i tela
Bosne cedi svoju vrednost u jedan jedini jezički izraz. Jezik i stil Bosne, to je jedna
kolektivna umetnost čiste genijalnosti, od ranga narodnih umotvorina, ali koja nije
samo cudo prošlosti, nego i čudo sadašnjosti.
U bosanskom jeziku najmanje udela ima škola. Vitoperost škole nije bosanska stvar.
Velika čulnost i namučena pamet dali su tom jeziku kontrapunkt, vođenie misli i
osećaja u nekoliko planova odjedared. U bosanskom načinu izražavanja ima nešto
zemaljsko, seljačko, blisko, i ima, ispod ili iznad toga, nešto što je jezik duha, iako
potpuno bez tehničke frazeologije. Bosanac ne vadi govor iz džepa i navike, nego ga
bira i slaže iz znanja i osećanja. On po pravilu govori odmereno, lagano, često i tiho,
pazi na svaku reč, jer i svi oko njega mere, cene, i srču reči. U Bosni je kroz stoleća
svako lično zadovoljeme bilo tuđ pojam, ali jezik je Bosancu lično zadovoljenje, slast,
ćeif, pravdanje, osveta, igra i utakmica talenata. On ga zato govori u više planova, sa
mnogo ka-raktera. Tu je opšteljudsko, govor kako ga hoće čula; tu je zatim ono što
interesuje kritiku jednog ispaćenog života u kojem je čovek jedva ostao čovekom. Kad
Bosanac kaže da je >hljeb zelen od godine porazu zbir mnogih simptoma i mnogih
znanja. Na sličan način kaže Bosanac da su >ljudi ganjani do iskapi<. Ili u čisto
opisnom stilu, da >vatra ćumuri<, da >svirač usecka gudaloma, da je neko >frljacnuo
opanak<, jer je obuća ta bila još samo dronjak. Ili u šaljivu stilu, da je >cura iglom
orozor zakovala< ispred momka.
Politika i surovi društveni odnosi nisu dali Bosancu da ima dostojanstven i vrednostan
život. Ljudi se sa stidom jedan od drugog pokretali. Zarivali su se istraživački u stvari i
pojave, napinjali talente da uvrebaju čuda oko sebe i čuda u sebi. Dolazili su tako do
nekog surogata vrednosnog života, postajali i oni nad nečim superiorni. Ali kako ubogi
život oko njih nije imao kulturnih formi ni društvenih radova, sve tekovine duha išle su
u jedini mogući izraz, u jezik, i taj jezik i stil govora postadoše škola, zabava,
umetnost, oružje, lek od smrti. Takav, i to, jezik je taj, naravno, morao biti i veseo i
tužan, i privlačan i nedruštven. Već sama ijekavština, tmola ritmom, nežna, prepuna
je zvuka, a u zvuku uopšte nema mnogo radosti. Treba se sestiti dece koja govore
ijekavski: čoveku se čini da nešto cvili. Pa ipak, kon-stitucionalna je ta ijekavstina u
tom govoru i razgovoru! I čupanje njeno iz jezika operacija je, i žrtva je! Jezik
bosanski, narodni govor, bez ijekavštine, to je simfonija Bethovenova bez roga, bez
tonova svečanih i tajanstvenih.
Turci su Bosnu iscrpljivali materijalno u svakom smislu, harali imanja i tela. Ali ako se
zanimamo za duhovno, naše je mišljenje da su Bosanci duhovno crpli Turke. Koliko je
u tom duhovnom iskustvu čisto turskoga i islamskoga, to je danas teško utvrditi. Ali
koliko je da je, uzeto je, a palo je na dobru zemlju. Bosanska književnost vri od
turskih motiva, sva. I ona starija, orijentalno romantična; i ona novija, najbolja, koja
je do najvišeg stupnja isterala tu umetnost kad je i >turskom< motivu dala sve
čovečno, uvukla ga u duboku problematiku duše čovekove, dala mu deo etičke i
estetičke borbe koju nosi sve što je čovek; najzad i ona najmlađa, koja tek nailazi, i
teži da izrazi Bosnu društveno u najaktuelnijem smislu. A jezik i razgovor bosanski, je
li i on tako pun turskih motiva? Može Bosanac, kad hoće, ili kad mu za što treba,
može da ubaci u svoj rečnik još jedan rečnik, turski, i dobije nov ritam i nove boje. Ali
to je sevdalinstvo, maskarada, ćef, šala Zembiljeva. A čisto narodnim jezikom, kao da
Turaka nikad nije bilo, razgovara Bosanac sa zemljom i nebom; kroz nauku koja
njegovu prirodu i običaj narodni ispituje; najzad sa boginjama umetnosti.
Nešto je tursko ipak leglo i u jezik, ali je davno savladano kao živa klica, i tu je još
samo kao tanak dah arhaičnosti. Ono već spomenuto nedruštveno u jeziku Bosanca,
koji se predaje monologu fatalizma, razgovara sa planinom, a kad oseti da neka
planina >razgovora nema<, nastavi razgovarati sa svojim razgovorom. Ono, čime se
jezik, govor Bosanaca razlikuje od jezika Hercegovaca i Crnogoraca, koji sa primali u
se i mediteransko more i sunce, i nešto od latinske kulture, dok je jezik bosanski bio
zakopan kao seme, i rastao sam iz sebe.
U Bosni još ima stare vulkanske magme, još Bosna svoje tri četiri prošlosti nije
pretvorila u reminiscencije koje se mogu strti kao pogrešni stari računi. Još su po njoj
pokidane žilice bogumilstva, još su u njoj veze sa poslednjim kraljevima i Turcima, još
muke sa Austrijom. Otuda i u jeziku i stilu bosanskom rečnici vekova! Iskustva i
znanja, što leže u tom jeziku, poražavaju. Ima tu izraza pred kojima čula i čuvstva
stoje kao glupaci koji ne znaju šta čuvstvuju. >Def zapršti kao da se sasopa, >vođa
Drine se na suncu ukuhala<. Otuda jedan isti umetnički motiv nije jedan isti, nikada.
Onaj, na primer, u kojem se krije filosofska misao o tragikomediji ljudskih granica i
gospodarenja. Taj motiv je baš u pokorenoj Bosni stekao hiljadu života. Od arhaične
obrade u staroj fratarskoj beležnici gde se mešaju zapisi o svinjskoj masti, procesiji,
leku za nerotkinje, i proroštvu da >narod bosanski uvijek stoji gospodar i sluga svoje
zemlje< - odatle pa do fine pričice Zvonimira Subića Za hadžina vremena, u knjizi
Fazlća potok. U toj se priči glavom paša obrukao: mislio je da će onaj Milošev srpski
asker s one strane u zemlju propasti, ili se sultanovim priznati, čim on, paša, pređe
preko Drine da izbliza vidi to čudo.
Nestalo paše, nestalo Austrije, asker srpski se iskrvio do grozota, granica preorana
gde je za oranje. Samo Drina burno glomata, ili se tiho prodeva između kamenja, huji
ili ćivše, zeleno plava, uvek svoja, s granicom ili bez nje. A tako i njeni pesnici, svi do
jednoga, huje ili čivšu jednim jezikom i stilom koji je uvek svoj, s granicom ili bez nje.

(1941)

Isidora SEKULIC