Guy Debord

Izvetaj o konstruisanju situacija i uslovima za organizovanje meunarodnog pokreta situacionistike orijentacije

1957.

Sadraj
Revolucija i kontrarevolucija u modernoj kulturi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dekompozicija kao najvii stepen buroaske misli . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Uloga manjinskih grupacija u periodu revolucionarne stagnacije . . . . . . . . . . . . . . . . Platforma privremene opozicije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ka situacionistikoj internacionali . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Nai neposredni zadaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 6 8 10 11 15

Revolucija i kontrarevolucija u modernoj kulturi 1

Pre svega, smatramo da se ovaj svet mora promeniti. Teimo najpotpunijem oslobaanju drutva i ivota u kojima se oseamo zatoenim. Znamo da se takva promena moe postii odgovarajuim akcijama. Na zadatak se i sastoji u primeni i pronalaenju novih oblika delovanja, koji se najlake mogu otkriti u oblasti kulture i ponaanja, ali koji se moraju primeniti u interakciji sa svim ostalim revolucionarnim promenama. Ono to nazivamo kulturom datog drutva istovremeno odslikava, ali i prethodi mogunostima organizovanja ivota u tom drutvu. Naa epoha se odlikuje velikim zaostatkom revolucionarne politike akcije u odnosu na mogunosti koje nudi razvoj moderne proizvodnje i koje zahtevaju daleko savreniju organizaciju sveta. ivimo u periodu sudbonosne istorijske krize, koja nas svake godine, u sve zaotrenijem obliku, suoava s globalnim problemom racionalnog ovladavanja novim proizvodnim snagama i izgradnjom nove civilizacije. Ipak, aktivnostima meunarodnog radnikog pokreta, od ijeg ishoda zavisi ruenje celokupne ekonomske infrastrukture eksploatacije, ostvaren je samo polovian uspeh i to na lokalnom nivou. Kapitalizam neprestano smilja nove naine borbe (dravnu intervenciju u privredi, irenje sektora potronje, faistike vlade), prikrivajui klasne suprotnosti raznim reformistikim taktikama i oslanjajui se na slabosti u rukovodstvu radnikog pokreta. Na taj nain je uspeo da sauva postojee drutvene odnose u veini visoko industrijalizovanih zemalja, liavajui time socijalistiko drutvo njegove neophodne materijalne baze. S druge strane, nerazvijene ili kolonizovane zemlje, koje su u proteklih desetak godina vodile mnogo eu i neposredniju borbu protiv kapitalizma, uspele su da ostvare znaajne uspehe. Njihovi uspesi dodatno zaotravaju postojee protivrenosti unutar kapitalistike ekonomije i tako naroito kada je re o kineskoj revoluciji povoljno utiu na obnovu celog revolucionarnog pokreta. Ta obnova ne bi smela da se ogranii na reforme unutar kapitalistikih ili antikapitalistikih zemalja, ve bi morala da dovede do sukoba u kojima e se preispitati odnosi moi na globalnom nivou. Krah moderne kulture, posmatran na nivou ideoloke borbe, posledica je zaotravanja ovih protivrenosti. Nove elje, koje tek poprimaju oblije, predstavljene su nam u izvitoperenoj formi: postojei resursi doputaju njihovo ostvarenje, ali je zaostala ekonomska struktura nesposobna da te resurse iskoristi na pravi nain. U isto vreme, ideologija vladajue klase izgubila je logiku doslednost, tako to je obezvredila sve prethodne poglede te klase na svet (uinivi je time ranjivom i istorijski kolebljivom), i dopustila koegzistenciju celog niza uzajamno suprotstavljenih reakcionarnih ideologija (kap to su hrianstvo i socijaldemokratija). Najzad, savremena zapadna civilizacija je sada otvorena i za uticaje nekih njoj stranih civilizacija, ijih je vrednosti tek odnedavno postala svesna. Osnovni cilj ideologije vladajue klase je odravanje cele te zbrke. Unutar sme kulture (napominjemo da emo u ovom tekstu zanemariti naune ili pedagoke aspekte kulture, iako je zbrka u njima uoljiva ak i na nivou najvanijih naunih teorija ili optih pogleda na obrazovnu praksu; tim pojmom elimo da naznaimo kompleks estetike, oseanja i obiaja uticaj jedne epohe na njen svakodnevni ivot) paralelno se primenjuju dve kontrarevolucionarne taktike zbunjivanja: delimino preuzimanje novih vrednosti i sraunato antikulturna, industrijski podrana proizvodnja (romana, lmova),
1

Izvetaj Gija Debora pripremljen za konferenciju u Kozio Daroi (Cosio dArroscia), povodom osnivanja Situacionistike internacionale, jula 1957. Osnivaki dokument SI.

kao logini produetak istog onog zaglupljivanja kojem je omladina izloena u koli i porodici. Vladajua ideologija neprestano radi na banalizovanju i sterilizaciji svih subverzivnih otkria, posle ega ih bez straha moe pustiti u promet. Ona uspeva u svoja kola upregne ak i neke subverzivne linosti: kada umru, tako to krivotvori njihova dela, a za njihovog ivota, tako to koristi optu ideoloku konfuziju da bi ih opinila nekom od brojnih mistikacija koje joj uvek stoje na raspolaganju. Tako se jedna od paradoksalnih taktika buroazije u periodu njenog iezavanja ogleda u naelnom potovanju intelektualnog i umetnikog stvaranja i faktikom osporavanju rezultata tog stvaranja rezultata koji se, u krajnjoj liniji, ipak eksploatiu. Do toga dolazi zato to je buroaziji potrebno da kod manjine ouva izvesnu meru kritikog i istraivakog duha; meutim, ona e se osigurati tako to e sline aktivnosti preusmeriti ka utilitarnim i krajnje fragmentiranim disciplinama, kako bi onemoguila svaku holistiku kritiku i istraivanje. U oblasti kulture, buroazija nastoji da elju za inovacijama, koja je po nju danas opasna, preusmeri ka nekim degradiranim, bezazlenim i nesuvislim inovativnim formama. Posredstvom trinih mehanizama, kojima se reguliu kulturne aktivnosti, avangardne tendencije bivaju odseene od onih segmenata drutva koji bi mogli da ih podre, ija je veliina, usled optih drutvenih uslova, ionako zanemarljiva. Osobe slinih sklonosti koje su uspele da se proslave, po pravilu bivaju priznate kao istaknuti pojedinci, pod uslovom da pristanu na neka odricanja: kljuno mesto je uvek odricanje od celovitog opozicionog stava i opredeljenje za stvaranje fragmentarnih dela podlonih razliitim interpretacijama. Otuda i sm pojam avangarde, koji, u krajnjoj liniji, uvek denie i koristi buroazija, ima u sebi neeg sumnjivog i ironinog. Pojam kolektivne avangarde, sa svim svojim militantnim konotacijama, relativno je nov proizvod istorijskih uslova, koji u isto vreme ukazuju na nunost koherentnog revolucionarnog programa u kulturi i na nunost borbe protiv snaga koje onemoguavaju razvoj takvog programa. U aktivnostima takvih grupa sve prisutniji su metodi organizovanja preuzeti iz revolucionarne prakse, tako da e njihove akcije ubudue biti nezamislive bez vezivanja za politiku kritiku. U tom pogledu, uoljiv je napredak koji vodi od futurizma, preko dadaizma i nadrealizma, do pokreta nastalih posle 1945. Ipak, na svakom od ovih stupnjeva moe se otkriti ista univerzalistika volja za promenom, kao i ono isto naglo raspadanje pokreta koje usledi poto nemogunost da se stvarni svet iz korena promeni dovede do defanzivnog povlaenja na doktrinarne pozicije, ija je neodrivost upravo bila raskrinkana. Futurizam (iji se uticaj proirio iz Italije u periodu uoi Prvog svetskog rata) zalagao se za revolucionarni pristup literaturi i umetnosti; on je uveo znatan broj formalnih inovacija, ali se pri tom iskljuivo oslanjao na krajnje pojednostavljenu primenu pojma mehanikog napretka. Detinjasti tehnoloki optimizam futurista iileo je zajedno s periodom buroaske euforije koja ga je i iznedrila. Italijanski futurizam je propao, na svom putu od nacionalizma do faizma, ne uspevi ni u jednom trenutku da dosegne neko celovitije teorijsko vienje svog doba. Dadaizam, koji su u Cirihu i Njujorku pokrenule izbeglice i dezerteri iz Prvog svetskog rata, hteo je da odbaci sve vrednosti buroaskog drutva ije je bankrotstvo svima postalo oigledno. Neobuzdani ispadi dadaista u posleratnoj Nemakoj i Francuskoj prevashodno su imali za cilj unitenje umetnosti i literature, a u neto manjoj meri su bili usmereni i protiv odreenih vidova ponaanja (sraunato budalasti spektakli, govori i etnje). Istorijski znaaj dadaizma je u tome to je zadao smrtni udarac tradicionalnoj predstavi o kulturi. Bezmalo trenutno ieznue dadaizma bilo je neminovna posledica njegovog u potpunosti negativnog odreenja. Ipak, dadaistiki duh je izvrio uticaj na sve naredne 4

pokrete, pa e i svako budue konstruktivno gledite morati da ukljui neke negativne aspekte dadaistikog tipa, sve dok nasilnim putem ne budu ukinuti drutveni uslovi koji nameu stalno ponavljanje istroenih i intelektualno prevazienih superstruktura. Tvorci nadrealizma, koji su u Francuskoj aktivno uestvovali u dadaistikom pokretu, nastojali su da deniu oblast konstruktivne akcije oslanjajui se na buntovni duh i krajnji prezir prema tradicionalnim nainima komunikacije, koji su upranjavali i dadaisti. Zapoinjui sa poetskom primenom frojdistike psihologije, nadrealizam je proirio ovaj novootkriveni metod na slikarstvo, lm i neke aspekte svakodnevnog ivota, ali se njegov uticaj, u neto difuznijoj formi, osetio i u mnogim drugim oblastima. Doista, kada je re o slinom poduhvatu, nije toliko vano da li su njegovi uesnici bili vie ili manje u pravu, ve da li je on uspeo da, makar na izvesno vreme, katalizuje elje jedne epohe. Period uspona nadrealizma, obeleen likvidacijom idealizma i kraim izletom u dijalektiki materijalizam, okonao se ubrzo posle 1930, ali je njegov sunovrat postao oigledan tek po zavretku Drugog svetskog rata. Nadrealizam se do tada proirio po velikom broju zemalja. Pored toga, on je ustanovio disciplinu iju strogost ne bi trebalo precenjivati, budui da je esto bila ublaena komercijalnim obzirima, ali koja se ipak pokazala ekasnim sredstvom borbe protiv buroaskih mehanizama za sejanje konfuzije. Nadrealistiki program, koji je sanjajui o novom nainu ivota armisao neprikosnovenu mo elje i iznenaenja, raspolae daleko bogatijim konstruktivnim potencijalima nego to se obino misli. Njegovi ogranieni dometi su u velikoj meri bili posledica nedostatka materijalnih sredstava za ostvarenje tih ciljeva. Ipak, regresija bivih osnivaa pokreta u spiritizam, a naroito mediokritetski kvaliteti njihovih kasnijih epigona, primoravaju nas da uzroke neuspeha nadrealistike teorije potraimo na smim njenim izvoritima. Greka u smim korenima nadrealizma je hipoteza o neogranienom obilju nesvesnih sadraja mate. Uzrok ideolokog neuspeha nadrealizma je u tome to je sav svoj ulog stavio na hipotezu da je nesvesno ona najvia, najzad otkrivena ivotna sila i to je u skladu s tako pojednostavljenim pristupom revidirao celokupnu istoriju ljudske misli, zadravi se na tome. Danas znamo da su nesvesni sadraji mate siromani, da su automatski tekstovi jednolini i da ceo razmetljivi anr udnovatih i okantnih nadrealistikih kreacija malo ime moe da nas iznenadi. Kao posledica formalne privrenosti tom matovitom stilu, imaginarijum modernog doba zavrio je u drugoj krajnosti: u tradicionalnom okultizmu. Ako elimo da steknemo uvid u kojoj meri je nadrealizam ostao zavistan od svoje hipoteze o nesvesnom, dovoljno je da bacimo pogled na neke teorijske radove druge generacije nadrealista: Kalas i Mabij sve svode na jedan od dva aspekta nadrealistikog poimanja nesvesnog za prvog je to psihoanaliza, za drugog su to kosmiki uticaji. U sutini, pravo iznenaenje i novina bilo je otkrie uloge nesvesnog, a ne neki zakon o buduim iznenaenjima i inovacijama. Frojd je doao do istog zakljuka kada je napisao: Sve to je svesno, troi se. Nesvesno ostaje nepromenjeno. Ali, kada ga jednom oslobodimo, nee li i ono podlei habanju? Suprotstavljajui se jednom oigledno iracionalnom drutvu, u kojem je razlaz izmeu stvarnosti i javno proklamovanih vrednosti doveden do apsurda, nadrealizam se naoruao iracionalnim da bi unitio povrne logike vrednosti takvog drutva. Zato se uspeh nadrealizma u znatnoj meri moe objasniti injenicom da se najmoderniji vid ideologije tog drutva odrekao stroge hijerarhije lanih vrednosti i da se i sm otvoreno slui iracionalnim, poseui pri tom u nadrealistiko naslee. Buroazija po svaku cenu mora da osujeti neki novi uzlet revolucionarne misli. Ona je bila svesna opasnosti koja joj je pretila od nadrealizma. Sada, poto je uspela da ga razvodni i utopi na estetskom tritu, zadovoljava se konstatacijom da je on svojevremeno predstavljao najradikalniji i najbuntovniji pokret. 5

Ona time podstie izvesnu nostalgiju za nadrealizmom, dok istovremeno obeshrabruje svako novo istraivanje, automatski ga etiketirajui kao ve vieni nadrealizam, to e rei, ponovljeni poraz, koji, po njoj, vie niko ne moe dovesti u pitanje. Sve se zavrilo time to je otpor otuenom drutvu, kojim jo uvek vlada hrianski moral, naveo nekolicinu ljudi da iskau divljenje potpuno iracionalnom otuenju kakvo postoji u primitivnim drutvima. Ali, treba ii unapred, a ne unazad. Svet treba uiniti racionalnijim; to je preduslov da se u njemu razbuktaju strasti.

Dekompozicija kao najvii stepen buroaske misli

Kultura koja sebe naziva modernom ima dva glavna centra: Pariz i Moskvu. Kulturni stilovi koji kreu iz Pariza i ijem stvaranju Francuzi nikako ne daju najvei doprinos imaju veliki uticaj na Evropu, Ameriku i druge razvijene zemlje kapitalistike zone, kao to je Japan, na primer. Stilovi koje administrativnim merama namee Moskva utiu na sve socijalistike zemlje, a posredno i na sm Pariz, kao i na njegovu evropsku zonu uticaja. Uticaj Moskve je iskljuivo politike prirode. Okolnost da je Pariz uspeo da sauva svoj tradicionalan uticaj moe se delimino objasniti ulogom kulturne prestonice koju je toliko dugo igrao. Poto je buroaska misao izgubljena u lavirintu konfuzije, a izvorna marksistika misao izvitoperena u socijalistikim zemljama, konzervativizam caruje i na Istoku i na Zapadu, naroito u oblasti kulture i obiaja. On je posebno uoljiv u Moskvi, gde preuzima tipine sitnoburoaske stavove iz 19. veka. U Parizu je skriven i pojavljuje se pod maskom anarhizma, cinizma ili humora. Iako su obe dominantne kulture u sutini nesposobne da izau na kraj sa stvarnim problemima naeg vremena, moe se rei da su relevantna istraivanja iz oblasti kulture ipak dalje odmakla na Zapadu i da u tom pogledu moskovska zona predstavlja nerazvijeni region. U buroaskoj zoni, gde se, generalno gledano, tolerie privid intelektualne slobode, obavetenost o idejnim kretanjima i nerazgovetna vizija brojnih preobraaja u drutvenom okruenju, ipak omoguavaju ljudima uvid u burna zbivanja ije su pokretake sile izmakle kontroli. Vladajua propaganda nastoji da se prilagodi situaciji, iako se, u isti mah, opire svim promenama koje bi za nju mogle biti nepovoljne. Reenja koja u meuvremenu nude retrogradne snage mogla bi se svesti na tri glavna stava: nastavljanje s modom proisteklom iz dadaistiko-nadrealistike krize (koja je bila samo sosticirani kulturni odraz onog stanja duha koje se uvek spontano javlja kada doe do ruenja usvojenih pogleda na svet i ustaljenog naina ivota), povlaenje u mentalne ruevine i bekstvo u daleku prolost. Kada je re o prvom stavu, svuda se susreemo s nadrealizmom u razblaenom izdanju. On poseduje sve drai nadrealistike epohe i nijednu od njenih ideja. Njegova estetika se zasniva na ponavljanju. Preostali sledbenici pravovernog nadrealistikog pokreta, koji je u ovoj fazi postao senilno okultan, podjednako su nesposobni da artikuliu neki ideoloki stav, kao i da iznedre ma koju novu misao: oni poklanjaju poverenje najgorim moguim hohtaplerima i ini se da im toga nikada nije dosta. Traenje pribeita u nitavilu je kulturno opredeljenje koje je bilo najizraenije u godinama nakon Drugog svetskog rata. Ono je ostavljalo dve mogunosti, od kojih su se za svaku mogli nai brojni primeri: prikrivanje nitavila odgovarajuom terminologijom ili njegova otvorena armacija. Prva opcija je stekla najveu slavu s pojavom egzistencijalistike literature, koja je pod platom pozajmljene lozoje reprodukovala neke od najbanalnijih aspekata kulturne evolucije iz prethodnih trideset godina i uveala svoju medijsku popularnost pomou zaina od 6

krivotvorenog marksizma ili psihoanalize; povrh svega, potrudila da to ee obavetava javnost o politikom angaovanju svojih predstavnika ili o njihovoj podjednako proizvoljnoj odluci da se iz te politike povuku. Tom taktikom su stekli veliki broj deklarisanih ili potajnih pristalica. Kontinuirano umnoavanje apstraktnih slika i teorijskih radova koji se njima bave moglo bi se, po svom karakteru i obimu, svrstati u istu kategoriju. Veselo zagovaranje potpunog mentalnog utrnua predstavlja pojavu koja se u neoliteraturi poslednjih godina naziva cinizmom mladih romanopisaca s desnice; ali, ono sigurno nije ogranieno samo na desniare, romanopisce ili takozvanu omladinu. Od svih ideologija koje zagovaraju povratak u prolost, doktrina socijalistikog realizma se pokazala najilavijom, poto njena neodbranjiva gledita u oblasti kulturnog stvaralatva nalaze oslonac u navodnim iskustvima jednog revolucionarnog pokreta. Na Konferenciji sovjetskih muziara 1948, Andrej danov je otkrio prave razloge teorijske represije: Zar nismo imali pravo kada smo sauvali remek dela klasinog slikarstva i stali na put njegovim likvidatorima? Zar opstanak takvih kola ne bi znaio smrt slikarstva? Suoena s takvom likvidacijom slikarstva (kao i sa mnogim drugim likvidacijama) i konstatujui raspad svih vrednosnih sistema, napredna zapadna buroazija stavlja svoj ulog na potpunu ideoloku dezintegraciju, bilo iz oajanja, bilo iz prostog politikog oportunizma. Za razliku od nje, danov sa umetnikim ukusom tipinim za jednog skorojevia zastupa stanovite malograanina koji se protivi unitavanju kulturnih vrednosti iz prethodnog veka i jedini izlaz nalazi u autoritarnoj restauraciji tih vrednosti. On je dovoljno neobjektivan da bi poverovao kako e mu kratkotrajne politike okolnosti lokalnog karaktera omoguiti da izbegne odgovor na opte probleme epohe samo ako primora ljude da se iznova bave izuavanjem prevazienih problema i zaborave sve zakljuke koje je iz tih problema istorija svojevremeno izvukla. Tradicionalna propaganda verskih organizacija, a naroito katolike crkve, po svojoj formi i jo nekim aspektima svog sadraja, ne razlikuje se mnogo od socijalistikog realizma. Katolicizam nepromenjenom propagandom brani unitarnu ideoloku strukturu, koju jedino on, od svih snaga iz prolosti, jo uvek poseduje. Ipak, da bi povratila u svoje okrilje sve brojnije sektore drutva koji izmiu njenom uticaju, katolika crkva se uz tradicionalnu propagandu sve vie oslanja na moderne kulturne forme, a posebno na one koje na najbolji nain odslikavaju zamreno teorijsko nitavilo slikarstvo enformela, na primer. Katoliki reakcionari imaju tu prednost u odnosu na predstavnike drugih buroaskih tendencija to su sigurni u postojanje hijerarhije venih vrednosti, pa im je utoliko lake da bezbrino podstiu procese dezintegracije u svakoj od disciplina kojih se dohvate. Kriza moderne kulture dovela je do potpune dekompozicije ideologija. Na tim ruevinama se vie nita ne moe sagraditi. Kritiko razmiljanje je postalo nemogue, jer svako gledite dolazi u koliziju s drugim gleditima, pri emu se svaki pojedinac poziva na fragmente istroenih sistema ili samo sledi line sklonosti. Dekompozicija se moe uoiti svuda oko nas. Nije re samo o sve masovnijem korienju ekonomske propagande radi formiranja sudova o kulturnom stvaralatvu takva taktika ve pripada prolosti. Doli smo do take gde je ideologija odsutna i gde je ekonomska propaganda jedini aktivni faktor, do take na kojoj se ukida svako kritiko rasuivanje ili se ono pretvara u obian uslovni reeks. Sloeno funkcionisanje tehnika prodaje je svojim uspesima iznenadilo ak i proverene strunjake marketinga, jer je u oblasti kulture uspelo da nametne raspravu o nekim pseudotemama. U tome se ogleda socioloki znaaj fenomena Sagan-Drue, uspenog eksperimenta koji se u Francuskoj izvodi ve tri godine i iji se odjek preneo van granica pariske kulturne zone, budei interesovanje u socijalistikim

zemljama. Profesionalni arbitri iz oblasti kulture, koji fenomen Sagan-Drue smatraju nepredvidljivim uinkom nekih mehanizama o ijem funkcionisanju nemaju blagog pojma, po pravilu ga objanjavaju intenzivnom reklamnom kampanjom u masovnim medijima. Ipak, njihova profesija ih obavezuje da u javnosti istupe s nekim ktivnim kritikama te kcije (ne zaboravimo da delo iji se uspeh ne moe objasniti predstavlja najzahvalniju temu za buroaske kritiare zaduene za stvaranje konfuzije). Sasvim prirodno, oni ostaju blaeno nesvesni injenice da su intelektualnih mehanizama za kritiko miljenje bili lieni mnogo pre no to su spoljanji mehanizmi odluili da im tu prazninu popune. Oni odbijaju da se suoe s injenicom da je fenomen Sagan-Drue samo komino nalije preobraaja sredstava izraza u sredstvo delovanja na svakodnevni ivot. Usled tog procesa transformacije, ivot nekog pisca postaje relativno znaajniji od njegovog dela. Poto su danas znaajni iskazi ionako svedeni na najmanju moguu meru, preostalo je samo da se neki znaaj otkrije u linosti pisca, koji takoe nema nikakvih uoljivijih kvaliteta, osim svojih godina, nekog pomodnog poroka ili ivopisnog hobija. Opozicija, koja bi se sada morala ujediniti u borbi protiv ideoloke dekompozicije, ne bi trebalo da gubi vreme na kritiku nekih priglupih dela koja se javljaju u otpisanim formama, kao to su poezija ili roman. Treba kritikovati one aktivnosti koje su od znaaja za budunost, aktivnosti kojima emo i smi morati da se sluimo. Mnogo ozbiljniji simptom trenutne ideoloke dekompozicije je injenica da se funkcionalistika teorija arhitekture danas zasniva na najreakcionarnijim shvatanjima drutva i morala; to znai da su privremeno i delimino validni doprinosi izvornog Bauhausa ili Le Korbizjeove kole izopaeni, kako bi posluili propagiranju krajnje nazadnih pogleda na ivot i okvire u kojima se on odvija. Ipak, sve ukazuje na injenicu da smo posle 1956. uli u novu fazu borbe i da pod pritiskom revolucionarnih snaga, koje se suoavaju sa oajnikim otporom na svim frontovima, postepeno poinju da se menjaju drutveni uslovi iz prethodnog perioda. Vidimo da je u antikapitalistikim zemljama socijalistiki realizam u povlaenju, zajedno sa reakcionarnim staljinizmom koji ga je i proizveo; s druge strane, ini se da je na Zapadu kultura tipa Sagan-Drue predstavljala zavrnu fazu buroaske dekadencije sve vie raste spoznaja o istroenosti kulturnih modela koji su bili u opticaju od zavretka Drugog svetskog rata. Avangardna manjina je najzad u stanju da iznova otkrije pozitivne vrednosti.

Uloga manjinskih grupacija u periodu revolucionarne stagnacije

Jenjavanje svetskog revolucionarnog pokreta, do kojeg je dolo posle 1920. i koje je postajalo sve uoljivije tokom naredne tri decenije, bilo je praeno, s kanjenjem od petest godina, malaksavanjem pokreta koji su nastojali da armiu slobodarske inovacije u kulturi i svakodnevnom ivotu. Ideoloki i praktini znaaj takvih pokreta neprestano se smanjivao, sve dok nisu u potpunosti marginalizovani. Njihovo delovanje, koje bi u povoljnijim okolnostima dovelo do naglog osveenja emotivne klime, u tolikoj meri je oslabilo, da su konzervativne snage uspele da im u potpunosti onemogue pristup drutvenoj areni, u kojoj se lairanima igrama kreira zvanina kultura. Izgubivi vodeu ulogu u kreiranju novih vrednosti, ti pokreti sada sainjavaju rezervnu armiju intelektualnih radnika, iz ijih redova buroazija po volji bira one pojedince koji e najbolje doprineti njenoj propagandi. U ovoj fazi opteg rasipanja, drutveni znaaj eksperimentalne avangarde se naizgled ne moe uporediti sa znaajem pseudomodernistikih tendencija, koje se ak i ne pretvaraju da insistiraju na nekim promenama, ve se zadovoljavaju time da reprezentuju moderno, 8

medijski promovisano lice prihvaene kulture. Ipak, svi koji aktivno uestvuju u stvaranju moderne kulture i kojima je zaista stalo da budu njeni stvaraoci (utoliko pre to je njihova uloga u tom procesu isto negativne prirode), na temelju toga stiu uvid u pravo stanje stvari, uvid kojeg su modernistiki predstavnici drutva na samrti nuno lieni. Siromatvo opteprihvaene kulture i njen monopol nad sredstvima za kulturnu proizvodnju doveli su do srazmernog osiromaenja avangardne teorije i njenih izraza. Ipak, jedino se unutar te avangarde neprimetno formira novi revolucionarni koncept kulture. Danas, u asu kada su dominantna kultura i zaeci one opozicione dospeli do krajnje granice razdvojenosti i nemoi, taj novi koncept bi se morao potvrditi na delu. Istorija moderne kulture u periodu revolucionarne oseke istovremeno je i istorija teorijskog i praktinog neuspeha reformistikog pokreta, koji za posledicu ima izolovanje manjinskih grupacija i stanje sveopte dekompozicije. U razdoblju od 1930. do Drugog svetskog rata prisustvovali smo kontinuiranom slabljenju nadrealistikog pokreta kao revolucionarne snage, dok se istovremeno njegov uticaj toliko proirio da mu je izmakao kontroli. U posleratnom periodu je dolo do brze likvidacije nadrealizma, pod uticajem dva faktora koji su zaustavili njegov razvoj jo 1930: to su bili nemogunost teorijske obnove i gaenje revolucije; ti faktori su se ogledali i u politikoj i kulturnoj reakciji unutar radnikog pokreta. Drugi faktor je, na primer, odigrao presudnu ulogu u raspadu rumunske nadrealistike grupe. Opet, prvi faktor je doveo do brzog osipanja nadrealistiko-revolucionarnog pokreta u Francuskoj i Belgiji. Sa izuzetkom Belgije, gde je jedna frakcija nadrealistike orijentacije uspela da ostane na validnim eksperimentalnim pozicijama, sve nadrealistike tendencije irom sveta prile su taboru mistikog idealizma. Pristalice nadrealistiko-revolucionarnog pokreta iz Danske, Holandije i Belgije su u periodu 1949-1951. formirale Internacionalu eksperimentalnih umetnika; izdavali su asopis Kobra (KOpenhagen-BRisel-Amsterdam), a njihove aktivnosti su se uskoro proirile i na Nemaku. Ove grupe su znaajne zbog toga to su shvatile da je takav vid organizovanja postao nuan usled obima i sloenosti savremenih problema. Ipak, nedovoljno vrsti ideoloki stavovi, ogranienost na eksperimente u plastinoj formi, a nadasve nedostatak sveobuhvatne teorije o prirodi i ciljevima njihovog istraivanja, doveli su do raspada grupe. Letrizam je u Francuskoj zapoeo beskompromisnim suprotstavljanjem svim poznatim estetskim pokretima ije je bankrotstvo u celosti razobliio. Odredivi sebi za cilj neprekidno stvaranje novih formi u svim oblastima, letristika grupa se od 1946-1952. bavila aktivnostima koje su imale izuzetno blagotvoran uinak. Meutim, lanovi grupe su veinom podrazumevali da bi nove estetske discipline mogle da nastati iz okvira veoma slinih preanjim, pa se usled te idealistike greke njihovo stvaranje ograniilo na neke triave eksperimente. Godine 1952, levo orijentisani letristi organizovali su se u Letristiku internacionalu i proterali iz svojih redova nazadnu frakciju. U Letristikoj internacionali se, uz povremene sukobe pristalica razliitih miljenja, nastavilo sa istraivanjem novih naina intervencija na svakodnevnom ivotu. U Italiji, sa izuzetkom eksperimentalne antifunkcionalistike grupe, koja je 1955. osnovala najjau sekciju Meunarodnog pokreta za imainistiki Bauhaus, pokuaji formiranja nove avangarde ostali su vezani za prevaziene umetnike koncepte i nisu uspeli da osiguraju zadovoljavajuu teorijsku podlogu. U istom periodu, najbezazleniji aspekti zapadne kulture namenjeni irokim masama slepo su podraavani irom sveta, od Sjedinjenih Drava do Japana. (Amerika avangarda, koja se po navici okuplja u amerikoj koloniji u Parizu, ivi tamo na krajnje konformistiki nain, izolovana u ideolokom, drutvenom, ak i ekolokom pogledu od svega to se oko 9

nje deava.) Stvaralatvo u zemljama koje su jo izloene kulturnom kolonijalizmu (koji je esto posledica politike represije), iako progresivno u lokalnim okvirima, igra reakcionarnu ulogu u kulturnim centrima razvijenih zemalja. Kritiari koji su celu svoju karijeru izgradili na povlaivanju anahronim sistemima vrednosti, pretvaraju se da nalaze neto novo i njima blisko u grkim lmovima ili gvatemalskim romanima; to neto je egzotizam antiegzotinog, obnova starih formi koje su ve davno eksploatisane u drugim zemljama; ali, taj egzotizam obavlja glavnu funkciju svakog egzotizma: omoguava zatvaranje oiju pred realnim drutvenim uslovima u kojima se odvijaju ivot i stvaralatvo. U socijalistikim zemljama, samo su Brehtovi eksperimenti u Berlinu po svom preispitivanju klasinog pojma spektakla bliski onim konstrukcijama koje smatramo vanim. Samo je Breht uspeo da se odupre gluposti vladajueg socijalistikog realizma. Danas, kada se socijalistiki realizam raspada, od intelektualaca iz socijalistikih zemalja moemo oekivati da se na revolucionaran nain uhvate u kotac s pravim problemima moderne kulture. Ako je danovizam predstavljao najistiji oblik ne samo kulturne degeneracije radnikog pokreta ve i konzervativnog kulturnog stava u buroaskom svetu, oni koji danas na Istoku ustaju protiv danovizma ma kakve bile njihove line pobude nee vie moi da to uine samo u ime neke vee kreativne slobode, na primer, Koktoovog tipa. Negiranje danovizma objektivno znai negaciju danovistike negacije likvidacija. Jedini mogui nain da se danovizam prevazie bie stvarno praktikovanje slobode, koja se ogleda u spoznaji aktuelnih nunosti. I ovde su protekle godine, u najboljem sluaju, bile period smetenog pruanja otpora podjednako smetenoj vladavini reakcionarne gluposti. Nije nas bilo mnogo koji smo joj se stvarno suprotstavljali. Ali, ne bi trebalo da se zadravamo na linim anitetima ili trivijalnim otkriima iz tog perioda. Problem kulturnog stvaralatva od sada e biti reavan samo u povezanosti s napredovanjem svetske revolucije.

Platforma privremene opozicije

Revolucionarna akcija u kulturi ne bi smela da ima za cilj opisivanje ili tumaenje ivota, ve njegovu ekspanziju. Beda i nesrea se moraju napadati na svim frontovima. Revolucija se ne iscrpljuje time to e se dati odgovor na pitanje koliki je nivo proizvodnje u tekoj industriji ili ko njome upravlja. Ona mora da ukine ne samo eksploataciju oveka, ve i sve one strasti, kompenzacije i navike koje je ta eksploatacija proizvela. Treba denisati nove elje koje e biti u skladu sa aktuelnim mogunostima. Ve koliko danas, u jeku borbe izmeu postojeeg drutva i snaga koje e ga unititi, trebalo bi otkriti prve elemente za neku bolju konstrukciju okruenja i nove vidove ponaanja kao praktina iskustva i kao materijal za propagandu. Sve ostalo pripada prolosti i slui njenim ciljevima. Sada moramo organizovati kolektivni rad koji e na unitaran nain iskoristiti sva sredstva u cilju revolucionisanja svakodnevnog ivota. Za poetak, moramo shvatiti uzajamnu povezanost tih sredstava u kontekstu ostvarivanja vee slobode i vee kontrole nad prirodom. Potrebno je konstruisati nove ambijente koji e u isti mah biti proizvod i orue novih oblika ponaanja. Da bi se to postiglo, u poetku bi se empirijski trebalo osloniti na uobiajene procedure i postojee kulturne forme, odriui im pri tom svaku inherentnu vrednost. I sm pojam nekog formalnog izuma ili inovacije izgubio je svako znaenje unutar tradicionalnih okvira umetnosti, budui da se ona sastoji od nedovoljnih, fragmentarnih formi, ija je delimina obnova unapred osuena na neuspeh i zato neizvodljiva.

10

Ne bismo smeli da se olako odreknemo kulture; moramo je prisvojiti kako bismo je bolje negirali. Niko nema pravo da se nazove revolucionarnim intelektualcem ukoliko ne uvia neophodnost kulturne revolucije koja nam predstoji. Intelektualni stvaralac nikada nee postati revolucionar ako se bude zadovoljavao time da sledi politiku neke partije, makar to inio na krajnje originalan nain; on e to postati samo vanpartijskim radom na nunom preobraaju svih kulturnih superstruktura. Na isti nain, ono to u krajnjoj liniji odreuje buroaskog intelektualca nije ni njegovo drutveno poreklo, niti opta kultura (takvo znanje moe posluiti i kao osnova za kritiku date kulture ili za kreativan rad unutar nje), ve njegova uloga u proizvodnji buroaske istorijske forme kulture. Pisci revolucionarnih politikih uverenja koji uivaju naklonost buroaskih knjievnih kritiara trebalo bi da se zapitaju u emu su pogreili. Objedinjavanje vie eksperimentalnih tendencija u jedinstven revolucionarno kulturni front, zapoeto na kongresu u Albi, u Italiji, krajem 1956, pokazalo je da nismo zapostavili tri bitna faktora. Pre svega, moramo insistirati na potpunoj saglasnosti svih pojedinaca i grupa koje uestvuju u ovoj zajednikoj akciji, ali ne smemo dopustiti da se ta saglasnost postigne olako, prikrivanjem izvesnih razmimoilaenja u stavovima. Treba se kloniti aljivdija i karijerista koji su dovoljno glupi da bi poverovali kako bi na taj nain mogli ostvariti neke line ambicije. Podseamo da je re eksperimentalno (iako je svako istinski eksperimentalno ponaanje prihvatljivo) esto bila zloupotrebljena da bi se opravdalo umetniko delovanje unutar neke od postojeih struktura. Jedini validan eksperimentalni postupak zasniva se na egzaktnoj kritici postojeih drutvenih uslova i njihovom promiljenom prevazilaenju. Trebalo bi jednom zauvek shvatiti da se kreacijom ne moe nazvati neto to predstavlja samo lini izraz smeten u okvir koji je osmislio neko drugi. Stvaranje nije puki raspored objekata i formi; to je otkrivanje novih zakonitosti njihovog rasporeda. Najzad, trebalo bi iskoreniti sektatvo u naim redovima, poto ono ometa formiranje zajednikog fronta s potencijalnim saveznicima, u cilju ostvarenja specinih ciljeva i spreava nae inltriranje u paralelne organizacije. Letristika internacionala se u periodu od 1952-1955, posle nekoliko nunih istki, trajno opredelila za odreeni oblik apsolutne iskljuivosti, to ju je odvelo u podjednako apsolutnu izolaciju i uinilo apsolutno neekasnom, a na dui rok je pogodovalo izvesnoj umalosti, opadanju kritikog i stvaralakog duha. Takvo sektako ponaanje se denitivno mora odbaciti i zameniti praktinim delovanjem. To bi trebalo da bude jedini kriterijum za zbliavanje ili raskidanje s drugovima. Naravno, to ne znai da treba zazirati od raskida, u ta bi mnogi eleli da nas ubede. Naprotiv, smatramo da je nuno ii jo dalje u raskidanju s navikama i linostima. Potrebno je da zajedniki deniemo program i da ga ostvarimo na disciplinovan nain, koristei se svim sredstvima, ne iskljuujui ni ona umetnika.

Ka situacionistikoj internacionali
Naa glavna ideja je konstruisanje situacija, odnosno, konkretno konstruisanje prolaznih ivotnih ambijenata i njihov kvalitativni preobraaj u uzbudljive gradske celine. Moramo usavriti sistematsku intervenciju na sloenim faktorima dvaju vanih segmenata koji se nalaze u stalnoj interakciji: materijalnom ivotnom okruenju i ponaanjima koje to okruenje indukuje i radikalno ga menja. Perspektive nae akcije na okruenju zapravo se svode na koncepciju unitarnog urbanizma. Unitarni urbanizam deniemo kao korienje svih umetnikih i tehnikih sredstava 11

u cilju postizanja celovite kompozicije okruenja. Takva objedinjena celina trebalo bi da bude neuporedivo delotvornija u odnosu na preanju dominaciju arhitekture nad tradicionalnim umetnostima, na aktuelni vid sporadine primene specijalizovanih tehnologija na anarhini urbanizam ili na neku formu naunog pristupa, kao to je ekologija. Unitarni urbanizam bi, na primer, morao da podjednako dobro regulie zvuno okruenje i raspodelu razliitih vrsta hrane i pia. On bi morao da podrazumeva stvaranje novih i sabotiranje poznatih formi arhitekture, urbanizma, poezije i lma. Integralna umetnost, o kojoj se toliko prialo, moe se ostvariti samo na nivou urbanizma. Ali, ona vie ne bi smela da korespondira ni sa jednom od tradicionalnih estetskih kategorija. U svakom od svojih eksperimentalnih gradova, unitarni urbanizam e delovati preko odreenog broja polja sil, koje za sada jo moemo nazivati klasinim terminom gradskih etvrti. Svaka etvrt e teiti postizanju specine harmonije, koja e se razlikovati od susednih harmonija ili e se opredeliti za maksimalnu disharmoniju u internim okvirima. Drugo svojstvo unitarnog urbanizma je njegova dinamika to je posledica njegove neposredne povezanosti sa odreenim stilovima ponaanja. Najsvedeniji element unitarnog urbanizma nije kua, ve arhitektonski kompleks kao skup svih faktora koji odreuju neki ambijent ili niz sukobljenih ambijenata, na nivou konstruisane situacije. Prostorni razvoj bi trebalo da vodi rauna o emotivnim uincima koje e eksperimentalni grad proizvesti. Jedan od naih drugova izneo je teoriju o etvrtima raspoloenja, prema kojoj bi svaka etvrt grada proizvodila neko od bazinih oseanja, kojima bi se ljudi po volji preputali. ini se da je taj projekat izvukao neke ispravne zakljuke iz aktuelne tendencije omalovaavanja sluajno proizvedenih primarnih oseanja i da bi njegova realizacija doprinela ubrzanju tog procesa. Drugovi koji istiu zahteve za novom, slobodnom arhitekturom, morali bi da shvate da ta nova arhitektura isprva nee dati primat slobodnim, poetskim linijama i formama u znaenju koje tim reima pridaje i kojima se ponosi slikarstvo lirske apstrakcije ve pre atmosferskom uinku prostorija, hodnika i ulica, atmosferi vezanoj za delatnosti koje se na tim mestima obavljaju. Arhitektura bi morala da se razvija koristei kao gorivo emotivno zapaljive situacije pre nego neke uzbudljive forme, a eksperimenti izvedeni na ovaj nain ve e nas odvesti novim, za sada nesluenim formama. Psihogeografsko istraivanje, kao izuavanje egzaktnih zakona i specinih uinaka geografskog okruenja, svesno organizovanog ili ne, koje neposredno utie na afektivno ponaanje ljudi, poprima tako dvostruko znaenje aktivne opservacije savremenih urbanih aglomeracija i razvijanja hipoteza o strukturi nekog situacionistikog grada. Razvoj psihogeograje u prilinoj meri zavisi od obogaivanja njenih metoda opservacije statistikom, ali jo vie od eksperimentisanja konkretnim urbanistikim intervencijama. Sve dok ne preemo na tu fazu, nema naina da se uverimo u objektivnu istinitost polaznih psihogeografskih postavki. Ali, ak i kada bi te postavke bile pogrene, one bi nesumnjivo davale pogrene odgovore na stvarni problem. Nae delovanje na oblike ponaanja, povezano s drugim poeljnim aspektima revolucije obiaja, moglo bi se saeto denisati kao smiljanje drutvenih igara nove vrste. Glavni cilj bi morao biti intenziviranje kreativnih aspekata ivota i svoenje ispraznog ivotarenja na najmanju moguu meru. Zato se o naem poduhvatu moe govoriti i kao o projektu kvantitavnog uveavanja ljudskog ivota, daleko ozbiljnijem od biolokih istraivanja koja se trenutno preduzimaju, projektu koji podrazumeva kvalitativni razvoj, iji se opseg za sada ne moe predvideti. Situacionistika igra se razlikuje od klasinog koncepta igre po radikalnom negiranju elementa nadmetanja i nepristajanju na odvojenost od svakodnevnog ivota. S druge strane, ona je slina moralnom izboru, poto podrazumeva opredeljenje za sve ono to e osigurati buduu vladavinu slobode i igre. 12

Ovakav nain razmiljanja je proistekao iz izvesnosti u kontinuirano i ubrzano uveanje slobodnog vremena, to je rezultat dananjeg razvoja proizvodnih snaga, ali ima veze i s injenicom da se pred naim oima odvija bitka za dokolicu, iji pravi znaaj u okviru klasne borbe jo nije dovoljno analiziran. Sve do danas, vladajua klasa je uspevala da iskoristi slobodno vreme za koje se revolucionarni proletarijat izborio, tako to je razvijala ogromni industrijski sektor namenjen dokolici, koji se pokazao kao neprevazieno sredstvo za zaglupljivanja proletarijata nusproizvodima mistikovane ideologije i buroaskog ukusa. U tom obilju gluposti koje se serviraju preko televizijskih ekrana verovatno lei jedan od razloga nesposobnosti amerike radnike klase da razvije bilo kakvu politiku svest. Kada kolektivnim pritiskom uspe da cenu svog rada neznatno podigne iznad minimuma nunog za reprodukciju tog istog rada, proletarijat ne uveava samo intenzitet borbe, ve proiruje i teren na kojem se ona vodi. Moglo bi se rei da je sve do danas, u razvijenim industrijskim zemljama, u kojima su se pojavili ovakvi vidove borbe, revolucionarna propaganda igrala podreenu ulogu. Na alost, pojedina iskustva iz 20. veka su pokazala da do zastoja u nunim promenama infrastrukture moe doi i zbog greaka i slabosti na superstrukturnom nivou. U bitku za dokolicu moraju se ubaciti svee snage. Nae mesto je meu njima. Takozvani prolazak je bio poetni eksperiment koji smo preduzeli radi stvaranja novih oblika ponaanja; to je bio eksperiment sa iskustvom emotivne neukorenjenosti, izazvanim brzom promenom ambijenata, kao i sredstvo za izuavanje psihogeograje i situacionistike psihologije. Ipak, primenu te elje za kreativnom igrom trebalo bi proiriti na sve poznate oblike ljudskih odnosa, kako bi se uticalo ak i na istorijsku evoluciju oseanja kao to su prijateljstvo i ljubav. Sve nas navodi na zakljuak da se sutina naih istraivanja temelji na hipotezi o konstruisanju situacija. Ljudski ivot se sastoji od niza neoekivanih situacija; iako nijedna od njih ne lii na drugu, one su ipak, najveem broju sluajeva, toliko jednoline i bezbojne da ostavljaju utisak istovetnosti. Kao posledica toga, one retke, intenzivno proivljene situacije slue samo tome da omee ivot i uspostave stroge granice. Moramo nastojati da stvaramo situacije, tanije, zajednike ambijente, skupove utisaka koji daruju kvalitet nekom trenutku. Ako za primer uzmemo okupljanje grupe osoba tokom datog vremenskog perioda, onda bi bilo poeljno da, uzimajui u obzir iskustvo i materijalna sredstva kojima raspolaemo, odluimo koja organizacija okruenja, koji izbor uesnika i kakva provokacija dogaajima najvie pogoduju stvaranju eljenog ambijenta. Sigurno je da e se potencijali neke situacije znatno uveati u prostornom i vremenskom pogledu sa ostvarenjem ciljeva unitarnog urbanizma i stasavanjem nove situacionistike generacije. Konstruisanje situacija zapoinje na ruevinama modernog spektakla. Nije teko uvideti u kojoj je meri osnovni princip spektakla neintervencija odgovoran za otuenje starog sveta. Za razliku od toga, neki od najuspelijih revolucionarnih eksperimenata u kulturi nastojali su da onemogue psiholoko poistoveivanje gledalaca s glavnim junakom, ne bi li ih tako podstakli na akciju i probudili u njima elju da neto izmene u sopstvenom ivotu. Situacija se gradi da bi je njeni graditelji proiveli. Uloga pasivne ili samo delimino angaovane publike vremenom e se smanjivati, kako bude rastao broj onih koje vie neemo moi da zovemo glumcima, ve ivljem, u novom znaenju te rei. Recimo jo da treba umnoiti one poetske teme i predmete koji su, na alost, danas toliko retki da se i najmanjem od njih pridaje neumeren emotivni znaaj, kao i da treba organizovati igru izmeu igru tih poetskih tema i predmeta. To je, eto, sav na program, koji je u sutini prolaznog karaktera. Nae situacije bie liene budunosti, prolasci. Vena

13

priroda umetnosti, kao i bilo ega drugog, ne ulazi u okvire naih razmatranja, jer pretenduje na ozbiljnost. Venost je najgluplja i najneadekvatnija ideja koju je ovek mogao da pripie svojim postupcima. Situacionistike tehnike tek treba izumeti. Ali, svesni smo da se neki zadatak postavlja samo kada materijalni uslovi nuni za njegovu realizaciju ve postoje ili su na putu da budu stvoreni. Moramo poeti od faze redukovanih eksperimenta. Verovatno e biti neophodno razraditi planove ili scenarije za stvaranje situacija, uprkos svih nedostacima kojima e ti planovi u poetku obilovati. Zato bi bilo poeljno uvesti sistem notacija, ija e se preciznost uveavati u meri u kojoj budemo sticali nova saznanja iz eksperimenata na stvaranju situacija. Pored toga, moraemo da otkrivamo ili da proveravamo vaenje nekih zakona, kao to je onaj po kojem situacionistike emocije izvoru iz ekstremne koncentracije ili ekstremne disperzije ljudskih aktivnosti (klasina tragedija moe da poslui kao primer za prvo, a prolazak kao primer za drugo). Pored neposrednih sredstava koja e biti koriena za specine ciljeve, konstruisanje situacija e u svojoj armativnoj fazi iziskivati nov nain primene reproduktivnih tehnologija. Tako, na primer, moemo zamisliti kako se posredstvom televizije izvesni aspekti jedne situacije uivo prenose osobama koje uestvuju u drugoj, proizvodei na taj nain razliite modikacije i proimanja meu njima. Neto jednostavniji nain bio bi da takozvani dokumentarni lm opravda svoj naziv tako to e oformiti novu kolu, u kojoj e (za potrebe situacionistike arhive) nastojati da na traci zabelei najznaajnije momente neke situacije pre nego to evolucija njenih elemenata dovede do nastanka drugaije situacije. Poto e sistematsko konstruisanje situacija nuno proizvesti do sada neviena oseanja, lmska umetnost e imati priliku da odigra znaajnu vaspitnu ulogu promovisanjem tih novih strasti. Situacionistika teorija odluno podrava diskontinuirani pogled na ivot. Celina neijeg ivota se vie ne bi smela posmatrati kroz pojam jedinstva (koji slui reakcionarnom mistikovanju zasnovanom na veri u besmrtnu duu ili, u krajnjem ishodu, na podeli rada); umesto toga, trebalo bi ga primeniti na konstrisanje svakog pojedinog trenutka unitarnim korienjem situacionistikih metoda. U besklasnom drutvu vie nee biti slikara, ve samo situacionista, koji e se, izmeu ostalog, baviti i slikarstvom. ini se da je glavna ivotna drama, na emotivnom planu, pored venog sukoba elja i stvarnosti koja stoji na putu njihovog ostvarenja, povezana sa oseajem prolaznosti vremena. Za razliku od estetskih postupaka koji tee da ksiraju i ovekovee neku emociju, situacionisti se zalau za preputanje prolasku vremena. inei to i zaotravajui do krajnosti igru stvaranja novih, emotivno provokativnih situacija, situacionisti se klade da e promena uvek izai na neto bolje. Trenutno stanje oigledno ne ide u prilog takvoj opkladi. Ipak, makar je izgubili i po hiljaditi put, ne vidimo nijednu drugu progresivnu opciju. Situacionistika manjina se prvi put pojavila kao tendencija unutar letristike levice, a zatim u Letristikoj internacionali, nad kojom je najzad uspela da uspostavi kontrolu. Ovaj objektivni pokret je svojim stavovima privukao nekoliko nedavno formiranih avangardnih grupa, koje su dole do slinih zakljuaka. Zajednikim snagama, ukloniemo sve ostatke prolosti. Verujemo da bi sporazum o zajednikoj akciji revolucionarne avangarde u kulturi morao da poiva na takvom programu. Ne raspolaemo ni proverenim receptima, niti gotovim reenjima. Predlaemo samo eksperimentalno istraivanje, koje bi trebalo voditi zajedniki, u nekoliko smerova koje smo upravo naznaili, kao i u nekim drugim smerovima, koje tek treba naznaiti. Tekoe s kojima se susreemo u ostvarivanju prvih situacionistikih projekata najbolji su dokaz neistraenosti te oblasti u koju smo se zaputili.

14

Ono to menja nain na koji gledamo neku ulicu mnogo je vanije od onoga to menja nain na koji doivljavamo neku sliku. Nae radne hipoteze bie preispitane u svakoj buduoj pobuni, odakle god ona dolazila. Neke osobe, u prvom redu revolucionarni umetnici i intelektualci koji su se prepustili malodunosti, rei e nam da je situacionizam neprijatan, da nismo stvorili nijedno lepo delo i kako bi bilo bolje da priamo o idu. Rei e nam i da nikome nije jasno zato bismo uopte zasluivali neiju panju. Izbegavae suoavanje s pitanjima koja smo pokrenuli i zamerati nam zbog skandala kojima smo skretali panju na sebe, a alie se i zbog poteza koje smo u nekoliko navrata morali da povuemo da bismo se distancirali od odreenih osoba. Takvima odgovaramo: nije re o tome da li vas sve ovo zanima, ve da li ste sami u stanju da uinite bilo ta iole zanimljivo, u kontekstu novih uslova kulturnog stvaranja. Vaa uloga, kao revolucionarnih umetnika i intelektualaca, ne bi smela da se svede na jadikovanje zbog ugroavanja slobode, u asu kada odbijamo da koraamo rame uz rame s neprijateljima slobode. Ne smete podraavati buroaske estete koji navode ljude da ine samo ono to je pre njih ve uinjeno, jer ih to to je ve uinjeno vie nikako ne ugroava. Dobro znate da nema te kreacije koja bi bila bezgrena. Vaa je uloga da se upoznate sa aktivnostima internacionalne avangarde, da uestvujete u konstruktivnoj kritici njenog programa i da mu obezbedite podrku u javnosti.

Nai neposredni zadaci

U radnikim partijama ili ekstremistikim strujama unutar tih partija, moramo ukazati na potrebu za preduzimanjem ekasne ideoloke akcije u cilju suzbijanja tetnog emotivnog uticaja razvijenih kapitalistikih metoda propagande. U svakoj prilici, svim raspoloivim hiperpolitikim sredstvima moramo promovisati poeljne alternative spektaklu kapitalistikog naina ivota, kako bismo unitili buroaski pojam sree. U isto vreme, imajui u vidu da u redovima vladajue drutvene klase ima elemenata koji su, iz dosade ili elje za neim novim, uvek bili skloni da podre ideje koje, u krajnjoj liniji, vode ka propasti njihove klase, trebalo bi podsticati osobe koje imaju kontrolu nad ogromnim resursima koji nam nedostaju, da nam kreditima, koji e im omoguiti istu materijalnu dobit kao i krediti za nauna istraivanja, obezbede sredstva za izvoenje eksperimenata. Svuda moramo ponuditi revolucionarnu alternativu vladajuoj kulturi; uskladiti sva ona istraivanja koja se trenutno vode bez ikakvog uvida u celinu i podstai, kritikom i propagandom, najnaprednije umetnike i intelektualce svih zemalja da stupe u kontakt s nama radi preduzimanja zajednikih akcija. Izraavamo spremnost da na osnovu ovog programa obnovimo razgovore sa svima koji su, nakon uea u nekoj od prethodnih faza nae akcije, jo uvek spremni da nam se pridrue. U prvi plan moramo istai slogane unitarnog urbanizma, eksperimentalnog ponaanja, hiperpolitike propagande i konstruisanja ambijenata. Strasti su bile dovoljno tumaene: sada treba otkriti nove. Gi Ernst Debor, 1957.

15

Anarhistika biblioteka Anti-Copyright

28. 11. 2012.

Guy Debord Izvetaj o konstruisanju situacija i uslovima za organizovanje meunarodnog pokreta situacionistike orijentacije 1957. Preveo Miodrag Markovi, 2008. Rapport sur la construction des situations et sur les conditions de lorganisation et de laction de la tendance situationniste internationale, Paris, 1957. asopis Gradac br. 164-165-166, Situacionistika internacionala, izbor tekstova, aak 2008, str. 63-77. http://anarhisticka-biblioteka.net