Stiven Presfild

LOV NA ROMELA

Preveo Nenad Dropuli

Istorijska napomena

vo delo je plod mate, ali je zasnovano na stvarnosti. Sve pojedinosti o kamionima i tenkovima istorijski su tane, kao i geografske pojedinosti o pustinji i nazivi mesta, ratni pohodi i vremenski raspored bitaka, zatim oprema, oruje, terminologija i svi operativni i komunikacijski postupci. Sve vojne jedinice su stvarne, uz izuzetak patrole T3 i puka 22. oklopne brigade, koji su izmiljeni. Sve injenice o Romelovom ivotu i smrti su tane. Svi dogaaji povezani s izvianjem i opkoljavanjem Maretske linije krajem 1942. i poetkom 1943. godine zaista su se odigrali, osim onih u kojima uestvuje patrola T3. Oznake patrola i zapovednici Pustinjske grupe za daleka dejstva istorijski su tani, a njihova nareenja navedena su onako kako su i izdata. Svuda gde se pojavljuju istorijske linosti Dejk Izonsmit, Padi Mejn, Nik Vajlder, Ron Tinker, da navedem najistaknutije njihovi postupci pre i posle glavne operacije opisani su tano kako su ih te linosti i izvele. Ostali likovi su izmiljeni ili stvoreni na osnovu vie linosti.

Neka se prijavljuju samo vrsti i odluni ljudi, kojima ne smetaju teak ivot, oskudica u hrani i vodi i mnogo neudobnosti. Iz prvobitnog biltena Kopnene vojske Velike Britanije, izdatog u severnoj Africi u leto 1940, kojim su traeni dobrovoljci za kasniju Pustinjsku grupu za daleka dejstva

Kad mi je umro otac, njegov najblii prijatelj preuzeo je ulogu mog mentora i drugog oca. Ovo nije bilo lako, poto je ap puno ime bilo mu je R. Lorens apman iveo u Engleskoj, dok je dom moje porodice bio na Menhetnu. ap je bio izdava, pa je esto poslom dolazio u Njujork; seam se da me je svake zime vodio na atletske mitinge u Medison skver garden. U to vreme atletska takmienja u zatvorenom prostoru odravala su se u dvorani prepunoj duvanskog dima, toliko gustog da se jedva videlo s jednog kraja na drugi. Leti sam odlazio kod apa i njegove ene Rouz u London i u kuu Rouzinog brata Doka u kotskom selu Golspi. ap i Rouz imali su usvojenicu Desiku, moju vrnjakinju, i dva neto starija sina, Patrika i Toma. Nas etvoro bili smo nerazdvojni. Sam ap izgubio je roditelje u ranoj mladosti, pa je bio vrlo osetljiv prema potrebama deaka bez oca. Vodio me je na planinarenje i pecanje, nauio me je da skuvam aj i da napiem izjavnu reenicu. ap je bio vrlo poznat urednik i izdava; nije bilo neobino zatei za njegovom trpezom pisce kao to su Don Ozborn i Harold Pinter. ap je bio i ratni heroj, iako nikada nije govorio o tome. Dobio je

14

Stiven Presfild

OIS za slubu u severnoj Africi u Drugom svetskom ratu. Ovaj akronim oznaava Orden za izuzetnu slubu. Jedino britansko vie odlikovanje je Viktorijin krst, koji odgovara naoj Kongresnoj medalji asti. Nisam tada sve shvatao, bio sam premlad, ali je to ipak na mene ostavilo snaan utisak. Seam se da mi je Rouz jednom u njihovom stanu u Najtsbridu pokazala album s fotografijama. Video sam Rouz, slikanu negde 1939. godine, blistavu kao glumica Din Tirni u filmu Lora. Video sam i mladog porunika apmana, smelog kao Tajron Pauer. kiljio sam u poutele snimke mladih Engleza i Novozelanana iz apove jedinice, Pustinjske grupe za daleka dejstva, kako poziraju pored kamiona podeenih za divljinu i naoruanih mitraljezima brauning kalibra 30 mm i dvocevnim vikers mitraljezima kalibra 303. Na bonim stranama kamiona videli su se peani kanali perforirane eline ine pomou kojih su ljudi izvlaili kamione kad se zaglave u mekom pesku. Rouz mi je rekla da je za takve patrole bilo uobiajeno da prelaze stotine, pa i hiljade kilometara nemilosrdne pustinje bez vode i benzina znajui da ih niko nee izbaviti ako neto poe naopako. Oko hiljadu devetsto sedamdesete ap je poeo da pie memoare o tom vremenu. Imao sam tada jedanaest ili dvanaest godina; seam se da je ap slao Desiku i mene u Javni arhiv u anseri lejnu da mu traimo vojna dokumenta. S tih papira tek nedavno je bila skinuta oznaka vojne tajne; na prvoj strani svakog zapisa bio je peat s natpisom NAJSTROA TAJNA DO 1972.

Lov na Romela

15

Desika i ja dobijali smo od apa po pet penija za kopiranje tih papira, to je u to vreme bio veliki novac. ap je radio kod kue u svojoj radnoj sobi, majunoj prostoriji pretrpanoj ratnim dnevnicima, prepiskom s nekadanjim drugovima, mapama severne Afrike i operativnim izvetajima na engleskom i nemakom. Bio sam opinjen. Gnjavio sam apa neprestanim pitanjima, a on je uglavnom imao dovoljno strpljenja da mi odgovara. No tek oko hiljadu devetsto devedesete, kada sam postao istoriar, ozbiljno sam razmislio o apovim memoarima. Bio sam kod njih u kotskoj u gostima, i ap i ja igrali smo golf na terenu Strui, odmah pored kluba Rojal Dornoh. Upitao sam ga ta je bilo s memoarima. Rekao je da ih je zavrio, ali da ih nije pokazao nikome osim Rouz. Pitao sam ga da li ja mogu da ih vidim. Ne, ne, nita ne valjaju. Osim toga, ne mogu da ih objavim. ap je izneo brojne ograde, pre svega u pogledu line prirode materijala. Ne eli, rekao je, da nanese bol jo ivim udovicama i odrasloj deci ljudi iju smrt je opisao u knjizi. Video sam da je njegov sopstveni bol dubok i snaan. Ipak, pisca tako neto ne sme da zaustavi, i ap je to znao. Moe li mi makar rei o emu knjiga govori? To ak nije ni knjiga. To je... ta ja znam... prikaz. ega? Nieg naroitog. Jedne patrole. tavie, neuspene patrole. Uspeo sam da izvuem iz njega da je zadatak patrole bio da pronae i ubije feldmarala Ervina Romela, legendarnu Pustinjsku Lisicu. Tada sam se ozbiljno zagrejao. Molio sam apa da mi pokae nekoliko stranica. Nije popustio. Optuio sam ga

16

Stiven Presfild

da je pisac plaljivac. Pokazuje, rekao sam, sve simptome straha od objavljivanja za koji mi je rekao da ga njegovi pisci pokazuju. Daj, ape, ne moe biti strog prema njima a poputati sebi. Oni su profesionalni pisci, odgovorio je. Ja nisam. Po povratku u Sjedinjene Drave apova pria nije mi izbijala iz glave. Poeo sam da istraujem to vreme. Pustinjska grupa za daleka dejstva, otkrio sam, bila je meu prvim jedinicama koje e kasnije poneti naziv specijalnih snaga. Sedite joj je bilo u Kairu i u nekoliko oaza Libijske pustinje, a imala je zadatak da izvia iza neprijateljskih linija i izvodi napade na Italijane i Romelov Afriki korpus. Grupa je bila mala i tajna. Sam Romel je izjavio da su njeni pripadnici pojedinano naneli vie tete silama Osovine nego bilo koja druga jedinica na severnoafrikom frontu. Trideset prvog avgusta 2001. godine ap je doiveo srani udar. Proao je dobro i brzo se oporavio. Dve godine kasnije na Boi dobio je drugi udar. Odleteo sam k njemu. Zabrinuo sam se. Rouz se nije odmicala od njega. Tri noi posle Boia ap ju je uzeo za ruku. Rekao je da verovatno nee doiveti Novu godinu. U deset i petnaest je umro. Sahranjen je u Magdaleninom koledu u Oksfordu. Prenerazio sam se videvi koliko je ljudi dolo, preko etiri stotine oaloenih ispunilo je manastir, meu njima i tri dobitnika Bukerove nagrade ija je dela ap ureivao ili objavio. Dan pre nego to sam poao iz Njujorka, stigao mi je paket od Rouz.

Lov na Romela
ap je eleo da dobije ovo. Kazao je da vie nije pisac plaljivac.

17

Bio je to rukopis. Proitao sam ga tokom leta, a onda jo dva puta u sledea tri dana. Morao sam biti oprezan, trudio sam se da ga ocenim objektivno, nisam smeo dozvoliti da me ponesu trenutna oseanja ni lina naklonost prema piscu. Ipak, ve na prvoj stranici znao sam da u rukama imam neto posebno. Knjiga je bila sam ap, ono najbolje to sam znao o njemu, i mnogo tota to nisam stigao da otkrijem, ubrajajui tu i njegovu ljubav prema Rouz koja me je vie puta dovela do suza. Najbolji od svega bili su ipak portreti ljudi i pustinjskog rata. apovi Englezi i Novozelanani uopte nisu bili profesionalni vojnici. Nisu se itavog ivota obuavali za rat, za razliku od svojih brojnih neprijatelja iz zemalja Osovine, no svejedno su bili dorasli svakom izazovu. apova pria govorila je o civilima koji su iz nude prigrlili vrline rata, a te vrline su ih preobrazile. apovi memoari dotakli su se i druge teme, po mom miljenju jednako znaajne, a to je uzdranost, vitetvo ak, kojim su se obe sukobljene strane odlikovale za sve vreme severnoafrike kampanje. Poto su se snage borile u otvorenoj pustinji, daleko od mesta naseljenih civilima, bilo je veoma malo onoga to danas nazivamo usputnom tetom. Ravna prazna pustinja i izuzetna surovost prirode i terena davali su sukobu nekakvu istotu. Mitraljesci su najee obustavljali vatru dok protivniki vojnici iskau iz onesposobljenih tenkova. Bolniarima je bilo doputano da pretre s nosilima brisani prostor kako bi izneli ranjenike. U

18

Stiven Presfild

previjalitima na frontu ranjenici su dobijali istu negu, bez obzira na to da li su vojnici saveznika ili Osovine, a esto su im pomo zajedno pruali nemaki i britanski lekari radei rame uz rame. Najbolji primer ovakvog dranja bio je sam Romel. Kada je Hitler naredio da se zarobljeni britanski komandosi pogube, feldmaral je bacio zapovest u smee. Zahtevao je da savezniki zarobljenici dobijaju ista sledovanja i medicinsku negu kao i on sam. Napisao je ak i knjigu pod naslovom Krieg ohne Hass (Rat bez mrnje). Memoari uesnika severnoafrike kampanje svedoe da je, uprkos estini i surovosti borbi, u odnosima izmeu pojedinaca bilo uzdranosti i popustljivosti kakve su danas gotovo nezamislive. Ovo poglavlje je uvod u apove memoare. Za njim sledi itava knjiga. Odluio sam da je ne prebacim na ameriki engleski, nego da je ostavim u obliku u kom ju je ap napisao. Donekle sam je uredio za amerike itaoce i dodao sam kratki pogovor s ciljem da auriram podatke o ivotu i smrti oficira i vojnika o kojima je pisao, poto je vreme dovrilo njegovo delo. Da bih izbegao fusnote i pojmovnik, uzeo sam sebi slobodu da to neupadljivije mogu u tekst unesem objanjenja specifinih engleskih izraza i skraenica koje je ap povremeno koristio. Gde god se pojavio argon iz onog vremena, pokuao sam da oblikujem okolni tekst tako da znaenje bude jasno ili da se makar moe lako protumaiti iz konteksta. S izuzetkom ovih izmena, konani tekst ostao je blizak apovom rukopisu koliko je to bilo mogue.

Prva knjiga

Englez

oslednjih meseci 1942. i prvih sedmica 1943. godine imao sam izuzetnu sreu da uestvujem u operacijama iza neprijateljskih linija iji je cilj bio da se pronae i ubije feldmaral Ervin Romel, vrhovni zapovednik nemakih i italijanskih snaga u severnoj Africi. Ovu operaciju izraz prepad nikada nije upotrebljen odobrio je general-potpukovnik Bernard Lo Montgomeri, zapovednik Osme armije, isplanirao ju je potpukovnik Don Haket zvani an iz Odreda G, a sproveli su je delovi SAS-a,* Specijalne vazdune slube potpukovnika Dejvida Sterlinga, pojaani pripadnicima neregularnog Prvog razornog odreda, poznatijeg kao Privatna vojska Popskog, kao i oficirima i drugim pripadnicima Pustinjske grupe za daleka dejstva. Izgledi na uspean ishod operacije nisu se zasnivali na vatrenoj moi, poto su najvea upotrebljena vozila bili evrolet kamioni od tone i po, bez oklopa i naoruani samo protivavionskim mitraljezima kalibra
* Akronim od engl. Special Air Services. (Prim. prev.)

22

Stiven Presfild

50 mm marke brauning i bredama kalibra 20 mm, nego na lukavstvu, smelosti i iznenaenju. Pokuaji atentata na Romela izvoeni su i ranije, ali u slabo branjenim pozadinskim oblastima u koje se meta privremeno povlaila radi odmora ili oporavka. Operacija u kojoj sam uestvovao trebalo je da udari u samo srce nemakog Afrikog korpusa na bojitu. Potpuno je ispravan utisak da je ova zamisao roena iz oajanja. U trenutku prvobitnog planiranja operacije u leto 1942. godine Romel i Oklopna armija Afrika upravo su potukli britansku Osmu armiju u nizu bitaka u Libijskoj pustinji. Nemake oklopne jedinice potisnule su nae tenkove i vojsku irom Libije, preko granice s Egiptom do samih kapija Aleksandrije. eril je upravo bio smenio zapovednike kopnene vojske. U Kairu su se spaljivale knjige ifara. Romel je bio za jedan juri udaljen od Sueca i naftonosnih polja Bliskog istoka. Rusija se omamljena teturala pod napadom sto ezdeset est nemakih divizija. Ako se dokopa arapske nafte, Hitlerova ratna mainerija mogla bi da slomi kimu Crvenoj armiji. Spas se nije mogao oekivati od Amerike. Sjedinjene Drave tek to su stupile u rat, a opta mobilizacija usledie tek za nekoliko meseci. Saveznici su gledali u oi sveoptem porazu. Da li bi akcija komandosa u severnoj Africi mogla to da izmeni? Mogla bi, verovali su planeri u Kairu, ako se ukloni Romel. Romel je bio srce i dua snaga Osovine u pustinji. vabe nemaju generala koji moe dostojno da ga zameni, rekao je major Dejk Izonsmit, na zapovednik, govorei na prvom savetovanju. Ako njega ubijemo, zver e uginuti.

Lov na Romela

23

Moe li ovakav napad da uspe? Mogao bi, i to, paradoksalno, upravo zahvaljujui linoj neustraivosti i smelom stilu komandovanja Pustinjske Lisice. Romel je zapovedao sa samog fronta. Pokazivao je vostvo odlazei lino tamo gde je najgue i ne mislei na sopstvenu bezbednost. Romel nije lakomislen, izjavio je Izonsmit. On je jednostavno shvatio da je u mobilnom ratu zapovednikovo prisustvo u sreditu akcije sutinski vano. Romela je, kako nam je reeno, meu niim oficirima bio rav glas da ume nenajavljen da se pojavi na prvoj liniji, da izae iz svog izviakog aviona fizeler tork ili iz linog oklopnog komandnog vozila mamut, ponekad iz tenka ili tabnog vozila, a ponekad je ak dolazio i na motociklu koji je zaustavio negde usput. Neretko je izdavao nareenja neposredno zapovednicima pukova, pa je ak ponekad, ponesen trenutkom, lino preuzimao komandu nad manjim jedinicama kao to je peadijska eta. Zbog takve smelosti Romel je nekoliko puta za dlaku sauvao ivu glavu. Jednom je sluajno sleteo usred saveznikih jedinica i jedva je uspeo da pobegne dok su mu meci zvidali oko glave. Drugi put je nekako uspeo da izbegne zarobljavanje kad je ostao bez goriva tik ispred granine ice, meu vojnicima Komonvelta. U treoj prilici spaslo ga je tabno vozilo jednog njegovog generala koji je, oponaajui svog komandanta i uitelja, eleo da ode napred to vie moe. Zbog svoje poslovine agresivnosti, kako smo se nadali, Romel bi mogao da podlegne iznenadnom napadu. Ako se savezniki komandosi stazama duboko kroz pustinju neprimeeni primaknu nemakoj pozadini, ako uspeju

24

Stiven Presfild

neopaeno da se provuku napred, ako utvrde gde se Romel nalazi... ako veta i smela grupa uspe da izvede sve ovo, moda e uspeti da zada udarac koji e izmeniti tok rata.

Zovem se apman, Riard Lorens apman. Septembra 1942. godine bio sam porunik u Dvadeset drugoj oklopnoj brigadi Sedme oklopne divizije. Bio sam tenkista i teoretski sam zapovedao vodom od etiri tenka A-15. Kaem teoretski jer se u borbi sve menjalo toliko brzo, usled neprijateljske paljbe i kvarova, da je vod esto spadao samo na dva, pa i na jedan prvobitni tenk, a onda se preko noi dopunjavao razliitim tipovima tek pristiglim iz radionica amerikim grantovima, britanskim krusejderima i stjuartima s avionskim motorom ovi poslednji izraivani su u SAD, a posade su ih zvale medenjaci. Isto tako menjao se i sastav ljudstva, ali to je druga pria. Sutina je u tome da su se u to vreme okolnosti zaverile da me izvuku iz Oklopne divizije i prebace me u Pustinjsku grupu za daleka dejstva. Moj poloaj u ovoj jedinici bio je iskljuivo tehniki; bio sam pridodat Grupi sa zadatkom da procenim putanje kojima e se patrole kretati, odnosno pogodnost terena za budui prelazak tenkova i tekih vozila. Nisam bio prvi tenkovski oficir s ovakvim zadatkom. Savetnici iz Kraljevskih oklopnih jedinica redovno su se vozili s patrolama Grupe u sline svrhe, Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo radilo je neto slino traei mogue terene za sletanje u utrobi pustinje.

Lov na Romela

25

Zadatak Pustinjske grupe za daleka dejstva bili su prepadi i izvianje u neprijateljskoj pozadini. U vreme kad sam ja pristupio, patrole su imale pet do est kamiona, jednog oficira i petnaest do dvadeset vojnika. Bile su potpuno samodovoljne, nosile su benzin, vodu, hranu, municiju i rezervne delove. Osim sopstvenih borbenih operacija, Grupa je slala agente i uhode na tajne zadatke i obezbeivala prevoz i navigaciju za napade SAS-a i drugih jedinica komandosa. No, Grupa se najvie radovala kad ide u tetu tako su njeni pripadnici nazivali napade na neprijateljske aerodrome, radionice i putanje konvoja. U vreme britanskog povlaenja prema El Alamejnu u leto 1942, Grupa je postojala ve gotovo dve godine. Napala je, unitila ili otetila stotine aviona sila Osovine i naterala Italijane i Nemce da povuku hiljade vojnika s fronta i rasporede ih u pozadinsko obezbeenje. Stekla je izvestan razmetljivi ugled. Stotine vojnika dobrovoljno su se prijavljivale u Grupu, ali prijem nije bio lak. Jednom je od sedamsto prijavljenih Grupa primila samo dvanaesto ricu. Merila za prijem bila su mnogo preciznija nego to bi se oekivalo. Nisu se traili pirati ni ubice; oficiri Grupe eleli su vrste, zrele momke koji umeju da misle pod pritiskom, da blisko sarauju s ostalima i podnesu ne samo izuzetnu opasnost, nego i jednolinost, naporan rad i oskudicu. Osobine kao to su snalaljivost, pribranost, strpljenje, vrstinu, a naravno i smisao za humor, cenili su visoko koliko i hrabrost, agresivnost i sirovu ratobornost. Grupa je obilovala svim ovim osobinama. Do sada sam se uzdravao od pisanja o svojim borbenim doivljajima izmeu ostalog i zato to sam pred ratnom knjievnou