Seminarski rad Meunarodno komuniciranje Tema: SR Jugoslavija (Srbija) u zapadnim medijima tokom devedesetih godina XX veka

Sadraj: I Uvod..4

II Nemaki i austrijski mediji i njihov odnos prema krizi u Jugoslaviji -Srbi kao faisti, komunisti, teroristi...-.......................................................................................4 III Veza zapadnih zvaninika i medija i paradigma nacionalnih interesa...............................8 IV Medijska izvetavanja i prelomni trenuci u ratu.................................................................10
V Ameriki i britanski mediji o jugoslovenskoj krizi.12 VI Zakljuak..............................................................................................................................................14 Literatura...................................................................................................................................................16

SR Jugoslavija (Srbija) u zapadnim medijima tokom devedesetih godina XX veka

I Uvod U beznadenoj situaciji na Kosovu polju, tako prenosi legenda, knez Lazar odbija pregovore sa nadmonim protivnikom. Umesto da se preda, srpski voa bira carstvo nebesko1 Jugoslovenska kriza, i sukobi koje je sa sobom nosila tokom poslednje decenije XX veka, njena dinamika i rasplet, privukli su panju drutveno-politikih elita iz gotovo svih zemalja sveta, a naroito zapadnih. Meutim, nain na koji su svi oni izvetavali i promiljali o toj krizi je doveo do toga da ni skoro dve decenije posle nje, niko ne zna zapravo pravu sliku ratnog vihora i posledice koje je sa sobom doneo. Zapravo, javnost je u takvoj situaciji, da jo uvek ne znaja prave uzroke, uesnike, rtve, a to je najtunije od svega, ni njihov taan broj. Bilo je s druge strane i vrlo objektivnih izvetaja o jugoslovenskim sukobima, mada se njihov uticaj ni danas ne osea kao uticaj jednostranih i pristrasnih medijskih i svakih drugih izvetaja. Odreeni ljudi, redakcije i medijski radnici u sutini su imali jedan zadatak-da u skladu sa interesima svojih drava, nalogodavcima i vladajuim kulturnim i kognitivnim kodom, prikau rat na podruju bive Jugoslavije. Tu dolazimo do kljune teme koja e se provlaiti kroz itavu analizu-u kojoj su meri zapadne vlade ohrabrivale, pomogle i upravljale ratnim deavanjima pomou svojih propagandnih maina, koliko je pisanje njihovih medija bilo pod uticajem monih establimenta, kao i koliko su uticaja u svemu tome imale SAD, Nemaka i Vatikan kao predvodnici ruenja velikosrpskog projekta Slobodana Miloevia, ali i sa njim ugleda srpske drave i ukorenjivanja etniki istih drava na podruju bive Jugoslavije, pre svega Slovenije i Hrvatske. Ova analiza kao osnovnu tezu prouavanja postavlja izvetavanje medija zemalja zapadne Evrope i SAD, (ne)istinitost stigmatizacije Srba kao glavnog uzroka svih ratnih deavanja, ne samo devedesetih godina, ve tokom cele istorije evropskog kontinenta, ali i nain na koji je ona izvedena. Posebno e biti zanimljiva analiza diplomatskih napora zapadnih dravnika na razbijanju Jugos lavije i njihova podudarnost sa nastupima pojedinih medija. II Nemaki i austrijski mediji i njihov odnos prema krizi u Jugoslaviji -Srbi kao faisti, komunisti, teroristi...U svom grubom antisrpskom izraavanju razlika je samo u nijansama izmeu poslednjeg nemakog cara i poslednjeg efa diplomatije Helmuta Kola.2 U ovom delu analize panja se posveuje pre svega kontinuitetu negativne medijske propagande Nemake i Austrije u odnosu na Srbe, ne samo tokom ratova na tlu bive
1

Ljiljana Gliovid, Jezik, mediji i politika: Tretman Srbije u nemakoj tampi pre promene vlasti u Srbiji oktobra 2000. godine, asopis za upravljanje komuniciranjem, Centar za usmeravanje komunikacija, Novi Sad i Fakultet politikih nauka, Beograd, 2011., str. 97. 2 Ljiljana Gliovid, Jezik, mediji i politika: Tretman Srbije u nemakoj tampi pre promene vlasti u Srbiji oktobra 2000. godine, asopis za upravljanje komuniciranjem, Centar za usmeravanje komunikacija, Novi Sad i Fakultet politikih nauka, Beograd, 2011., str. 98.

Jugoslavije, ve i tokom istorije. Naime, Nemaka i Austrija su posle jednog perioda medijskog, politikog i vojnog primirja prema Srbima, koje je trajalo skoro 50 godina, otpoele sada, jednom novom estinom i drugaijom lepezom medijskih mogunosti, novi sukob sa srpskim etnikim korpusom. U tu svrhu, pomaganje cepanja Jugoslavije jeste bilo cilj samo po sebi, a priznavanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske je bilo samo sredstvo zarad ostvarenja tog vieg cilja. Politika elita, a pod tim se podrazumeva i elita na vlasti i elita u opoziciji, kao i cela drutvena javnost, bili su u ove dve zemlje na istoj strani i sa jednim zadatkom-smrviti konano matanja i ideje srpskog odnosno jugoslovenskog rukovodstva. Analizom izvetavanja nemake tampe namee se zakljuak da su u upotrebi bili obrasci koji su podsticali na ukorenjivanje stereotipa, ije tragove moemo nai i u vilhelmovskoj eri. Osnov itave nemake i austrijske antisprske medijske kampanje i lina, nalazi se zapravo u hrvatskom politikom i drutvenom diskursu. Pitanje faizma, kako vidimo ne samo da nije bilo reeno u hrvatskoj javnosti jednom za sva vremena, i odnos prema njemu, nego je toliko dugo bilo dozvoljeno da plamiak profaistikog promiljanja neprestano tinja. Kada je dolo do najezde bombi i sudara sa susednim narodima, taj plamiak je postao buktinja. Nemaka i Austrija meutim, nikada nisu javno opravdavale faistika dela kao to su to inili pojedini hrvatski dravnici, ali je uvek bilo razumevanja za takve njihove medijske istupe. Osnovni model koji je korien u medijskoj propagandi je uistinu bio model prijateljaneprijatelja, koji predvia da se onaj drugi uniti runom slikom, i ne samo to, nego i podsticanjem runih oseaja i neprijatnosti prilikom same pomisli na tog drugog, koga oznaavamo neprijateljem. Do koje mere je ila takva bezobzirna kampanja, pokazuje i podatak da opravdanja ustakog reima, kao istorijskih tenji hrvatskog naroda za nezavisnou, od strane Franje Tumana, nisu ni na koji nain sankcionisana, a da su zloini koje su srpski vojnici poinili desetostruko uveavani i ponekad lano predstavljeni. Istovremeno, o zloinima prijatelja, u ovom sluaju hrvatske strane, nije se moglo gotovo nita doznati u medijima. S druge strane, sama negativna slika Srba nije bila dovoljna. Bilo je neophodno podstai negativna oseanja pri samoj pomisli na termin Srbin. Zato su Srbi bili okarakterisani kao zli, prljavi, divlji, genocidni, nacionalistiki i komunistiki bastioni, dok su se prijatelji Zapada prikazi vali kao jedine rtve i kao neko kome treba pomoi uvek u borbi sa moralnim Zlom koje dolazi iz Beograda. Upravo, da bi se javnost konano pridobila, politiko-medijski establiment je povezivao Srbe, suprotno istorijskoj tradiciji, sa faizmom, dok su se prijatelji u ratu prikazivali kao narodi koji su oduvek batinili antifaizam. Srbi su predstavljeni i kao ohola, dominantna rasa sposobna samo da ubija druge narode, koji ne ele da ostanu u zajednikoj dravi. ak je i srpska manjina u Hrvatskoj prikazivana kao najvei hendikep3 na putu za samostalnost Hrvatske, to je ustvari sluilo opravdanju borbenih dejstava sa ciljem njihovog proterivanja. Sva suprotna miljenja, simpatije prema srpskom rukovodstu krnje Jugoslavije, JNA kao poiniocu mnogih zloina naruenih iz Beograda, ali i srpskim rtvama koje su posle muslimanskih bile
3

Ljiljana Gliovid, Jezik, mediji i politika: Tretman Srbije u nemakoj tampi pre promene vlasti u Srbiji oktobra 2000. godine, asopis za upravljanje komuniciranjem, Centar za usmeravanje komunikacija, Novi Sad i Fakultet politikih nauka, Beograd, 2011., str. 92.

najbrojnije, jednostavno se nisu mogla uti u javnosti, jer za njih nije bilo prostora. One nisu guene silom, ve nisu propagirane, jer nisu bile u interesu ovih zemalja, odnosno interesu kakvim su ga politike elite Nemake i Austrije smatrale. Moemo zapravo sa pravom rei da su ove dve zemlje bile zaetnici negativne medijske kampanje, koja se kao kuga proirila Zapadom. Redukcija i uproavanje sukoba dihotomijom dobri momci-loi momci i stigmatizacijom jedne strane, odnosno Srba bili su jo jedan od puteva kojim se polazilo u toj konstrukciji u nemakim i austrijskim medijima tokom devedesetih godina prolog veka. Ekstremno razlikovanje dobre i loe strane zapoeto je polarizacijom u predratnom periodu, tokom osamdesetih godina, naroito 1988. godine za vreme Gazimestanske euforije u Srbiji. Ona se najbolje uoava kroz uproeno predstavljanje nacionalnih osobina, odnosno sklonosti jednog naroda ka demokratskom sistemu, a drugih ka autoritarnom sistemu. Srbima se tako pripisuje prirodna sklonost autoritarnim i totalitarnim drutvima, a Slovencima i Hrvatima demokratskim drutvima. Ako pogledamo kosovski sukob, nemaki izvetai i intelektualci su uveliko koristili ve oprobanu dihotomiju dobrih i loih momaka. Jedan od primera je i lanak Renate Flotau Spremni na herojsku smrt koji sadri elemente epskog narativa i svodi se na velianje OVK, od strogog etikog kodeksa njenih lanova do pria o lanu OVK i njegovoj eni kao prikladnoj matrici za konstruisanje ideala hrabrog ratnika korienjem motiva ene koja prati u smrt svoga mua.4 Voe javnog mnjenja meutim, nisu delovale na svoju ruku u ostvarenju zadatka ruenja slike rukovodstva Srbije i Jugoslavije, i celog srpskog naroda, ve je taj animozitet p ojaavan negativnim oseanjima nemakog i austrijskog mnjenja u odnosu na istorijska iskustva tih zemalja sa Srbijom kao vekovnom preprekom na Balkanu. Svi duhovi prolosti, sada su se vratili iz svojih grobova. Obnovljena je slika divljeg naroda sa Balkana, naroito u svetlu poraza dve zemlje u proteklim ratovima, i elje za revanizmom i ponitavanjem rezultata Drugog svetskog rata na Balkanu, a osnovno sredstvo je bila velikosrpska ideologija, ijom opravdanou ili neopravdanou se ovde neemo baviti. Zato je to bilo tako dramatino? Odgovor je jednostavan-ove dve zemlje, a naroito Nemaka, morale su se vratiti na evropsku i svetsku politiku scenu posle pada Berlinskog zida, a najbolja prilika za to jeste upravo neka krizna situacija, poput one u Jugoslaviji. Sva upozorenja na negativne posledice takvih injenja, koja su dolazila bilo iz Beograda, bilo iz nekih evropskih prestonica, okarakterisana su kao deo velikosrpske propagande. S druge strane, svesrdno su plasirani navodi koji govore o ispravnosti onoga to e se Srbima desiti. Tako, Sddeutsche Zeutung, tradicionalno socijalistiki usmeren, je na primer, pisao o tome kako Norbet Ginzel, zastupnik SDP-a u Bundestagu, poziva na otre sankcije protiv Srba kako bi se kaznili zbog bezobzirne i netane kampanje u medijima o uspostavljanju etvrtog rajha i revanizma Nemake. Die Welt, s druge strane, eli da

Ljiljana Gliovid, Jezik, mediji i politika: Tretman Srbije u nemakoj tampi pre promene vlasti u Srbiji oktobra 2000. godine, asopis za upravljanje komuniciranjem, Centar za usmeravanje komunikacija, Novi Sad i Fakultet politikih nauka, Beograd, 2011., str. 93.

diskvalifikuje srpske medije, a naroito novine, nazivajui ih ratno-hukakim, to u osnovi tada i nije bilo potpuno netano. Na osnovu podataka, iji je broj zaista sveden i ogranien, moemo zakljuiti da se koreni medijskog lina srpske drave u nemakoj i austrijskoj medijskoj maineriji mogu nai u blioj istoriji. Da bismo imali jasniju sliku o emu se tu zapravo radi, trebalo bi uspostaviti direktnu vezu izmeu nemakih i austrijskih zvaninika od pre 80 godina, i onih od pre 20 godina, tj. iz vremena Prvog i Drugog svetskog rata i rata u Jugoslaviji. Naime, moemo otkriti u tim analizama, brojne neodgovorne izjave pojedinih zvaninika obe zemlje koje su ile u pravcu rasbuktavanja ratnih sukoba na tlu bive Jugoslavije i okretanja balkanskih naroda jednih na druge. Jedna od tih izjava bila je ona koju je dao nemaki ministar odbrane 1991. godine, Rupert olc, pozivajui Nemaku da omogui stvaranje novog poretka na Balkanu, koji bi bio zapoet priznavanjem Slovenije i Hrvatske, kako bi se internacionalizovala situacija u Jugoslaviji, zemlji koja ne bi trebalo da postoji, jer je navodno vetaka tvorevina. Beki gradonaelnik je takoe izjavljivao da austrijski vojnici treba da se bore protiv Srba u Bosni, to je ilo u prilog pozivu uesnika jedne emisije na nemakoj dravnoj televiziji, da se protiv Srbije povede kaznena ekspedicija, to je moglo biti dovedeno u direktnu vezu sa austrijskim i nemakim planovima u Prvom svetskom ratu kada je koriena slina retorika. Moemo zakljuiti da su nemaka i austrijska politika prema Srbiji ostale konstantne, a da se samo promenio oblik izraavanja obrisa tih politika, zavisno od meunarodnih okolnosti. estina optubi i neistina koje su plasirane u nemakim i austrijskim medijima moe se najbolje sagledati kroz slike Srba kao naroda, koje su nuene javnosti. Te slike se mogu analizirati i u kontekstu rata na Kosovu. Naime, nemaki Frankfurter Rundschau je iznosio u javnost potpune neistine o trovanju albanskih aka u Podujevu, za ta su optueni Srbi, koji su navodno koristili nacistike metode ubijanja, poput otrovnog gasa, to je bio klasian primer lai. Daleko uticajniji Frakfurter Allgemeine Zeutung je o istoj vesti izneo niz optubi na raun Srba kao naroda, bez ikakve osnove, navodei da srpski lekari preuzimaju bolnice na Kosovu, a da se otputaju albanski lekari i osoblje, ne bi li se izvodili eksperimenti nad albanskom decom (a situacija je bila upravo suprotna, to je i potvreno u izvetaju Dika Martija usvojenim u Savetu Evrope). Naravno, situacija na Kosovu jeste bila veoma teka, i ne moemo preutati injenicu da su u sferi ekonomije albanski radnici bili zaista diksriminisani od strane reima Slobodana Miloevia, ne bi li se iselili iz zemlje. Meutim, to ne opravdava teinu besmislenih optubi u zapadnim medijima o celokupnom srpskom narodu. Antisrpska propaganda je dakle, od samog poetka rata, zasnivana na davno formiranim stereotipima i produbljivanju tradicionalno formirane slike meu Nemcima i Austrijancima o Srbima kao istorijskim neprijateljima. Die Zeit je na primer, posle priznanja Slovenije i Hrvatske, pisao o Srbima kao narodu koji podsea na razbojnike i batinae. Upravo ta slika potie iz vremena pre Prvog svetskog rata, i to u asopisima Kladeradatsch i Ulk. ak i osamdeset godina nakon uasa koji su proizvele austrijske i nemake jedinice, o Srbima, ali i drugim balkanskim narodima, stalno su se pojavljivali tekstovi sa pogrdnim karikaturama i opisima, poput onih da su Srbi svinje, da je Beograd meavina azijatskog mentaliteta i evropske megalomanije, i da su Srbi
7

narod koji osim ubijanja nema ta da radi, pa se u mirnodopskim situacijama dosauje... Frakfurter Allgemeine Zeutung je devedesetih godina, pratei liniju izvetavanja nemakih medija tokom Drugog svetskog rata, uporno gradio sliku o Srbima na temi unitenja njihove zemlje, koja nema ta da radi u civilizovanom svetu. Takoe, moramo imati na umu da su svi nemaki listovi, a najvie Franfurter Allgemeine Zeutung, pisali o Jugoslaviji kao mrtvoroenetu predodreenom da ne postoji, to predstavlja paralelu sa Hitlerovom izjavom o Jugoslaviji kao mrtvoroenetu. Naravno, svega toga ne bi bilo da nisu stizali pogreni potezi iz tog i stog Beograda, koji su na neki nain opravdavali negativna oseanja u odnosu prema Srbima. Pozivi na rat, nazivanje pogrdnim imenima pripadnika etnikih manjina, ali i negativna medijska kampanja naruena iz kabineta pravih krivaca ratova, samo su doprineli antisrpskoj propagandiRat je unapred bio izgubljen, da li opravdano ili neopravdano, to ostaje istoriji da jednog dana prosudi. Meutim, sve bi ovo bilo podnoljivo, da nemaki i austrijski mediji nisu upotrebili jednu skandaloznu optubu na raun srpskog naroda, a to je da on batini faizam. Beki Der Standard, navodei izjave ustakog ambasadora u Berlinu tokom Drugog svetskog rata, da Srbi ele da vladaju Jugoslavijom po principu jedan narod-jedan firer. Der Spiegel takoe navodi da je na delu srpski faistiki ekspanzionizam. Austrijski mediji nisu zaostajali nita za nemakim, s tim da moramo napomenuti da su oni bili u nekim sluajevima mnogo neodgovorniji i nastrojeni veoma neprijateljski prema celokupnom srpskom narodu. Tako, Neue Kronen Zeutung pie o upiranju sablje statue Bana Jelaia u Zagrebu, prema Srbiji. Istovremeno, Srbi su bili opisivani ne samo u nemakim i austrijskim medijima, ve i u ostalim zapadnim medijima, kao istorijski remetilaki faktor u Evropi, to opet prati liniju izjava nemakih i austrijskih zvaninika za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. O Jugoslaviji se govorilo kao o neuspelom versajskom eksperimentu, insinuirajui da je neophodna revizija versajskog mirovnog ugovora, koji je uneo 20 godina mira na evropski kontinent. Te iste formulacije koriene su, primera radi, i u ustakoj i nemakoj tampi tokom nacistikog perioda, ne bi li se dokazalo da versajski sistem ne funkcionie i ne bi li se opravdao novi rat u Evropi. III Veza zapadnih zvaninika i medija i paradigma nacionalnih interesa Kriza u Jugoslaviji je bila odlian povod da se pojedine zemlje zapadne Evropse, i uopte zapadnog dela planete, nametnu kao odluujui faktor u periodu globalizacije. Kada govorimo o sprezi medija i zvaninika pojedinih zemalja, moramo imati na umu da su brojne neodgovorne izjave pojedinih osoba, koje su se nalazile na veoma odgovornim pozicijama, samo rasplamsavale buktinju rata, to je imalo vei efekat kada istu izjavu u razliitim oblicima daju razliite osobe preko medija masovnog komuniciranja. Glavnu ulogu do priznanja otcepljenih jugoslovenskih republika, u ovom smislu imali su zvaninici Nemake, Austrije i SAD. Zvaninici su, moemo s pravom rei, inili ono to se od njih i oekivalo u ratnim vremenima, odnosno, maksimalno su koristili nove tehnologije u korist svojih zemalja, kako bi dobili rat. Ali
8

ono to se nikako ne sme zaobii je neistinito i iskrivljeno izvetavanje sa lica mesta od strane pojedinih uticajnih medijskih kua, kao i slepo prenoenje vrlo zapaljivih izjava pojedinih zvaninika, bez trunke kritinosti i bez sagledavanja pria svih strana ravnopravno. Ako krenemo od poetka, moemo se prisetiti zapaljivih izjava Helmuta Kola, koji je stalno pozivao na unitenje poslednje oaze komunizma u Evropi (iako su poslednje oaze komunizma Moldavija i Belorusija). Brojni ministri spoljnih poslova Nemake su tokom ratnih deavanja pozivali na bacanje Srbije na kolena, to se moe tumaiti nedovoljnim poznavanjem istorije, i opasnosti koje mogu iz toga proistei, budui da su i Hitler i austrougarski vojni zvaninici pozivali na upravo istu stvar-bacanje Srbije na kolena i njeno cepanje. S druge strane, mediji su bili kanali kroz koje su svakodnevno proticale neke vrlo neozbiljne izjave, od toga da je Srbija izvrila genocid nad Bonjacima i Hrvatima, (iako se genocidna namera nikada u istoriji nije dokazala ni protiv jedne drave, i iako bi po tom kljuu neke druge drave imale vie izgleda za osuujuu presudu na nekom od meunarodnih sudova) naravno ne umanjujui uase koje je JNA poinila na ratom zahvaenim podrujima, do toga da se egzodus Srba iz Krajine, kada vie nije mogao biti sakriven, nazivao samo nedobrovoljnim isterivanjem5. Takoe, Madlen Olbrajt, dravni sekretar SAD, Bil Klinton, predsednik SAD i ostali zvaninici su u jeku propagandnog rata protiv Srbije, iznosili niz neistina o ratnim deavanjima, od toga da je 800 000 Albanaca pobijeno, do toga da Srbi otvaraju masovne koncentracione logore, i da je najvei u Pritini (iako se zna da u tim trenucima Srba nije vie bilo u Pritini, niti njihove vojske). Sve to, i vie, iznoeno je javno, u nekim vrlo gledanim televizijskim emisijama, u udarnim terminima, tako da bi se i javnost pridobila i kako bi se od nje dobila saglasnost za ono to e uslediti, a to je Vesli Klark, komandant NATO-a za Evropu, slikovito predstavio, kao pretvaranje Srbije u prah i pepeo. Istovremeno, ne umanjujui patnje bilo kog naroda, ovde se moramo osvrnuti na krivotvorenje nekih vrlo osetljivih podataka, poput onog da je u BiH poginulo 250 000 civila, to je ak Marti Ahtisari, kao nezavisni pregovara, uveao na 300 000, a to se kasnije potvrdilo kao poptuno neistinita informacija, budui da je Meunarodni krivini tribunal za bivu Jugoslaviju u Hagu identifikovao 96 000 rtava rata, od kojih je 70% vojnih lica. Kako je rat odmicao, bilo je neophodno pojaati negativne predstave o Srbima kao narodu, ne bi li se zaista opravdalo njihovo ubijanje, bili oni civili ili vojna lica. Tako su tekle kroz medije brojne izjave Riarda Holbruka, Madlen Olbrajt i aka iraka o Srbima kao teroristima, svinjama, odvratnom narodu, narodu bez vere i morala, narodu koji se treba udaviti u sopstvenom smradu itd. Bilo je i nekih vrlo nacistiki obojenih izjava, poput onih Vorena Kristofera, biveg dravnog sekretara SAD, koji je Srbe nazvao nemoralnom rasom, ili Dozefa Bajdena koji Srbe naziva ubicama beba. Jedan od svakako najstranijih primera uplitanja proklamovanih nacionalnih interesa pojedinih zapadnih zemalja, interesa politikih lidera i medija, odnosno sagledavanje uticaja
5

Slobodan Vukovid, Etika zapadnih medija-antisrpska propaganda devedesetih godina XX veka, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovida 2009., Sremski Karlovci, str. 71.

takvog delovanja na izvetavanja medija, moemo analizirati na sluaju bombardovanja zgrade Radio-televizije Srbije 1999. Da zgrada RTS-a nije bila bombardovana grekom ili zbog toga to je irila lai i pozivala na masovna ubistva pripadnika drugih naroda, protivnika u ratu, svedoe i brojne izjave i pozivi RTS-u od strane zapadnih zvaninika da obustavi emitovanje svog propagandnog programa, i da odvoji bar est sati za emitovanje vesti iz zapadnih izvora, ili bi u suprotnom mogla biti pogoena granatama kao legitimni vojni cilj. ak su i kasniji izvetaji Meunarodne federacije novinara potvrdili gnuanje veine svetske javnosti zbog bombardovanja jednog de facto civilnog cilja, zgrade jedne televizije, ma koliko ona bila u slubi diktatora ili njegovog reima. Tu dolazimo do skrivenih tehnika pritiska na medije. Naravno, ruenje zgrade RTS-a je primer upotrebe gole sile, ali ono to se krije kao reakcija na tu vest, ustvari otkriva kakav uticaj pojedinih struktura moe biti na medijska izvetavanja, kako bi se ona kretala u okviru nacionalnih interesa. Na proslavi posle bombardovanja zgrade, Riard Holbruk je zapravo estitao svima na ruenju zgrade RTS-a, ujedno ih podseajui da su upravo zahvaljujui podrci novinara zapadnih zemalja vojne strukture prikazale i opravdale taj in kao legitimni vojni cilj, i da su oni zapravo u slubi svojih domovina i nacionalnih interesa, onakvih kakvim su ih proklamovali zvaninici tih zemalja. Naravno, bilo im je predoeno, da ako se i dalje ne kreu u tom pravcu, sva dravna pomo, naroito ako govorimo o medijima u SAD, moe izostati, ili da se ak drava moe obruti i tubama i zabranama pojedinih medijskih kua, a da bi veliki vojni, ekonomski i svaki drugi vidovi finansijskih korporacija mogli da povuku svoje donacije i oglaavanja. Bilo je odmetnika od poznate linije izvetavanja, ali su oni vrlo brzo bili napadnuti i marginalizovani, na poznate naine. ienje medija je dozvolilo trijumf prljavog novinarstva6 Zakljuak je da pored velikih i monih dravnih struktura, presudan uticaj na izvetavanje medija, naroito u kriznim situacijama, vre i veliki lobiji, vojni i industrijski kompleksi i pojedinci. Sve u svemu, moemo rei da su se mediji i zvaninici u medijima utrkivali ko e vie ocrniti Srbe kao narod iz nekoliko razloga: Ideolokih zabluda, starih i novih predrasuda, stereotipa, lakeg napredovanja kroz podravanje onih koji su moniji, ali i t o je najbitnije iz razloga zamagljivanja svih tragova uea pojedinih zapadnih vlada u masovnih i stranim zloinima na podruju bive Jugoslavije. Meutim, ono to je isto veoma vano, jeste i potovanje proklamovanih nacionalnih ciljeva, i njihova zatita u medijima, nebitno da li su oni stvarni, ili ih je neko postavio kao ciljeve, vodei se linim interesima. IV Medijska izvetavanja i prelomni trenuci u ratu Novinari su vrlo brzo bili ubeeni da se dobro bori protiv zla, ili da je bilo obavezujue ili manje rizino uzeti to zdravo za gotovo, pa su se pridruili paketu i postali advokati pretpostavljene dobre strane i njenih rtava.7

6 7

Edward S. Herman, Good versus evil-how the media got it wrong in Yugoslavia, 2006., str. 8. Edward S. Herman, Good versus evil-how the media got it wrong in Yugoslavia, 2006., str. 4.

10

Kada govorimo o pojedinim istorijskim dogaajima, koji su se zaista dogodili tokom rat a u bivoj Jugoslaviji, moramo imati u vidu i profesionalno prilagoavanje izvetaja sa terena, njihovo menjanje, dopunjavanje i preuveliavanje, kao i lairanje podataka, u skladu sa trenutnim potrebama naruilaca takvih radnji. Kao to je i ranije navedeno, sve te radnje su imale za cilj samo jedno-opravdati kasnije napade i gaanja civilnih ciljeva, i opravdavanje moralno i pravno sumnjivih akcija koje su dugo pipremane i planirane. Zarad takve politike igre izmeu medija i zvaninika, koriena su i sredstva izmiljanja dogaaja, pripisivanje zloina samo jednoj strani, u ovom sluaju srpskoj, i to ba u trenucima prelomnih deavanja i upotrebe vojnih sredstava protiv Srbije. Meutim, da ne bi bilo zabune, sva ta preuveliavanja, upotrebe stranih dogaaja u propagandne svrhe, izmiljanje dogaaja i lairanje podataka, su bila poznata zapadnim zvaninicima koji se moda i nisu slagali sa svim tim, ali koji su o tome utali, kako ne bi njihove zemlje izgledale neozbiljno i sumnjivo prilikom kljunih napada. Jedan primer je sasvim dovoljan-Republikanska istrana komisija SAD je sasvim dobro znala, to se i pokazalo u njenim izvetajima, ko stoji iza pojedinih masakara u BiH. Naime, jasno su optuili u tim dokumentima Iran za irenje uticaja u Evropi preko mudahedina angaovanih u BiH. Pored toga, bili su svesni da su muslimanske snage esto napadale svoje poloaje sa srpskih linija, preobueni u srpske uniforme kako bi se za napade optuile srpske snage. Bilo je poznato i da se muslimanske snage naoruavaju upravo iz Irana, i manjim delom iz Zagreba, dok su odnosi izmeu BiH i Hrvatske bili dobri. Naravno, svi ti izvetaji su bili tajni dok je rat trajao, kako se ne bi nakodilo tadanjih pozicijama odreenih zemalja. Jo dva karakteristina primera spinovanja i nametanja dogaaja, bila su granatiranja civila u ulici Vase Miskina i na groblju u Sarajevu, kada su poginula dva amerika novinara, ba u vreme posete jednog amerikog zvaninika BiH. Za napade je optuena srpska strana, iako srpske snage nisu bile ni blizu tih deavanja. Granatiranje pijace Markale u Sarajevu 1994. je iskorieno, takoe, za opravdanje kasnijih akcija amerikih snaga protiv snaga bosanskih Srba. Iako su brojne nezavisne komisije, UN i pojedini zvaninici, tvrdili da nema pouzdanih dokaza ko je organizovao masakr na pijaci, i iako su srpski zvaninici traili slanje jo nezavisnih komisija, zvaninici SAD su tvrdili da je to tipian izgovor od strane pravih krivaca. S druge strane postojali su izvetaji UNPROFOR-a, naalost tajni, o tome da su napade izvrile muslimanske snage, to potvruje i njihova strategija i nain borbe podmetanjem eksplozivnih sredstava. Dok svi ti izvetaji nisu postali javni, naalost, svi zapadni mediji, koji su bili pod stranim pritiscima opisanim u prethodnoj glavi, objavili su vest o tome da su srpske snage jo jednom okirale javnost svojom brutalnou i napadima na mirne civile na pijaci. Bila je
uobiajena praksa da mediji progutaju i prenesu bez provere navode o ubistvima u mnogim borbenim zonama. Iako je to bilo skoro uvek potpuno pogreno, mediji su se odluili na to, i ak kada su posle uvideli da nisu u pravu, apsolutno nita nisu inili da to isprave.8

Edward S. Herman, Good versus evil-how the media got it wrong in Yugoslavia, 2006., str. 10.

11

Kada govorimo o sluaju Raak na Kosovu, situacija je bila potpuno ista. U njegovoj proizvodnji je uestvovao ameriki diplomata i ekspert za spinovanje i amerike geostrateke interese, Vilijem Voker, amerika dravna sekretarka Madlen Olbrajt, pa ak i OEBS na elu sa svojim timom patologa. Izvetaj koji je usledio posle dogaaja u Raku, navodno je pokazao da su stradali nevini civili, to je ilo u prilog ranijim izjavama Madlen Olbrajt i Vilijema Vokera o surovosti jugoslovenske vojske prema civilima u Raku, iako nije bilo tragova krvi, i iako se broj poginulih stalno menjao. Zapadni mediji su naravno ovu vest preneli gotovo brzinom svetlosti. Bilo je i svetlih primera profesionalnog novinarstva, poput novinara Berliner Zeutung-a, Le Monde-a, i Le Figaro-a, koji su izvetavali o tome da su navodi iz izvetaja veoma sumnjivi, i da tu jednostavno ima dosta neslaganja sa relanou. Kao zakljuak se namee i injenica da dogaaj u Raku nosi isti politiki predznak kao i sluaj pijace Markale, odnosno, da je bio u slubi opravdanja kasnijih dogaaja, odnosno u ovom sluaju bombardovanja SR Jugoslavije, sa jedno malom, ali vanom razlikom-sluaj u Raku je u medijima zapadnih zemalja ipak podelio makar na momenat zapadnu javnost, budui da su izvetai izvukli pouke iz ranijih dogaaja u Hrvatskoj i BiH. Naroito je podeljena bila francuska javnost, poput nemake javnosti, dok je amerika javnost i ovog puta nekritiki gledala na takve vesti i izvetaje. Meutim, prevagu je i u ovom sluaju odneo drugi deo javnosti, koji je zduno podravao novu akciju protiv Jugoslavije.
V Ameriki i britanski mediji o jugoslovenskoj krizi

Za vreme profesorskog staa, mnogi liberali i zastupnici progresivizma bili su ubeeni da je ovog puta administracija SAD vodila pravednu borbu.9 Sjedinjene drave su imale veoma vanu ulogu u ratovima na prostoru bive Jugoslavije. One su sa kratkim prekidima, bile prisutne gotovo u svim deavanjima tokom sukoba, a na kraju su praktino iscrtale ono to e se kasnije zvati Zapadni Balkan. Amerika administracija je, moemo slobodno rei, delovala na momente nesnalaljivo i uplaeno na poetku sukoba, pa se stoga zalagala za odravanje postojeeg stanja i granica Jugoslavije. Meutim, od decembra 1991. sve se menja. Nemaka administracija je bila odluno protiv takve politike, to je stvorilo na jedan kratak trenutak prazninu u zapadnom politiko-odbrambenom bloku. S jedne strane su bile Francuska i SAD, a sa druge Nemaka Austrija. Zaokret u amerikoj spoljnoj politici i pribliavanje nemakim stavovima, nagovestili su pre svega nemaki i austrijski mediji. Postojala su nagaanja, naroito u bekom Kurier-u da je amerika administracija ubrzano menjala svoje poetne pozicije zbog opasnosti da sada ujedinjena i snana Nemaka ne izvri pritisak na Evropsku zajednicu i tako stvori evropski vojni savez, nezavisan od NATO-a. Pratei liniju izvetavanja nemakih medija, i ameriki mediji su ili putem kojim je ila dravna mainerija-putem optuivanja srpskog rukovodstva, pa na kraju i srpskog naroda krivim za sve ratove ne samo na prostoru bive Jugoslavije nego i na veem delu evropskog kontinenta. Prema tome, namee se zakljuak da je, kako se menjao stav amerike administracije prema
9

Michael Parenti, The rational destruction of Yugoslavia, 2008.

12

deavanjima u Jugoslaviji, menjan i stav amerikih medija, a vrhunac svega je bila nemilosrdna antisrpska kampanja i neosetljivost za strane stvari koje su zadesile Srbiju. Blaa varijanta antisrpske propagande otpoela je u predveerje rata, krajem 1989. godine. The New York Times je Sloveniju i Hrvatsku jo tada svrstao u katolike i naprednije republike, a Srbiju i ostatak zemlje u preteno pravoslavne i neshvatljive. Tanije, slovenaki narod je okarakterisan kao vredan, katoliki narod, koji je oblikovao kulturu pod austrijskim uticajem, i kojima je juna Jugoslavija, gde preovladavaju islam i istono pravoslavno hrianstvo, strana zemlja, udna i pretea.10 The Washington times je s druge strane naglaavao da se vlasti katolikih republika zalau sa mirni raspad zemlje, a da se komunistiko-nacionalistika Srbija tome protivi. Na poetku izbijanja sukoba, otpoela je nemilosrdna i nezaustavljiva kampanja protiv svega to nosi predznak srpsko. Prvi od elemenata koji su tada bili plasirani u medijima, bio je element Velike Srbije, koju zagovara srpsko etniko rukovodstvo iz redova bivih komunista. Takoe, bilo je primera brojnih novinara koji lano izvetavaju sa terena, pa tako Aleksandra Tutl govori o mirnim, asnim hrvatskim vojnicima, koji batine zapadne vrednosti, i o srpskim kukavikim i banditskim etama, koje ubijaju ak i kokoke i krave koje su pripadale Hrvatima. The New York Times tako pie o 600 000 proteranih graana Hrvatske, pri emu se broj preuveliava oko tri puta, i pri emu se zaboravlja napomenuti da su to mahom bili srpski civili, budui da masovnog egzodusa hrvatskog naroda iz Hrvatske nije bilo, barem ne u broju od 600 000, ili tri puta manje ako govorimo o pravom broju. San Francisco Examiner je izdavao brojne tekstove o izmiljenim dogaajima, ali na taj nain to je prvo plasirana izmiljena vest, ili pretpostavka novinara, da bi tek na kraju teksta bilo jasno da je vest nepotvrena i da verovatno nije istinita. Naime, tokom rata u SR Jugoslaviji, odnodno na Kosovu i Metohiji, naslov u San Francisco Examiner-u je glasio Taktika Srba je organizovano silovanje, poruuju albanske izbeglice. Na kraju teksta je bilo napisano da izvetaji napisani od strane OEBS-ovih posmatraa nisu pronali takvu organizovanu politiku.11Takoe, The Washington Post, pie o paljenju crkava i sakaenju hrvatskih leeva u Zagrebu, iako se zna da srpska peadijska vojska nije nikada kroila u Zagreb. Ako se osvrnemo malo blie Srbiji, naii emo na slino izvetavanje britanskih medija. Na poetku krize je postojala izvesna uzdranost prema sukobima, a kako je vreme prolazilo, optube na raun Srbije i Srba bile su sve snanije. Meutim, u Britaniji su postojali i mnogo ei primeri sudskih zabrana onih tekstova koji su branili stajalite zvaninog Beograda, a oni koji su bili objavljivani, podvrgnuti su otroj kritici. Jednostavno, zapadne jugoslovenske republike su viene kao deo novog poretka, a Srbija kao deo starog poretka, koji nema ta da trai u civilizovanoj Evropi. Osnovne slike o Srbiji bile su nacizam, komunizam, dirigovana ekonomija, ovinizam, istonjatvo... Ono to je bila karakteristika britanske tampe u to vreme, pa i sada, ako se setimo karikatura pojedinih istonih svetenika i istorijskih linosti, jeste i
10

Slobodan Vukovid, Etika zapadnih medija-antisrpska propaganda devedesetih godina XX veka, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovida 2009., Sremski Karlovci, str. 206. 11 Michael Parenti, The rational destruction of Yugoslavia, 2008.

13

pogrdno prikazivanje celog jednog naroda. Meutim, moramo napomenuti da se u britanskoj javnosti ipak mogla uti i neka dobra re o srpskom narodu, i saoseanje sa rtvama u Drugom svetskom ratu. Bilo je i tekstova, dodue veoma retkih, koji su pominjali Jasenovac, vezu tadanjeg hrvatskog rukovodstva sa ustakom imigracijom u Nemakoj i pokrtavanje Srba u ratu. The Financial Times od poetka izbijanja krize, otvoreno je stao na stranu secesionistikih tenji, dok se druga, srpska strana, uopte nije mogla uti niti probiti u njegovim vestima i izvetajima. Ono to je ovaj list koristio, jeste i glas uglednih analitiara, i politiara koji su u narodu uivali veliko poverenje, poput Margaret Taer, koja je impresionirana demokratskom, slobodnotrinom orijentacijom Franje Tumana.12 Istovremeno, ovaj list je stalno plasirao tezu o Jugoslaviji kao tamnici naroda, koja nikada nije bila prihvaena u zapadnim republ ikama, ve da je nametnuta od strane velikosrpskog agresora. Isto tako, kada se govori o Srbima, govori se o komunistima i teroristima, a kada se govori o Hrvatima onda se govori o mirnom narodu. Jugoslavija je tako prikazana kao srpska centralistika tvorevina, a hrvatske ideje kao ideje istinskog federalizma. Na kraju, namee se pitanje uticaja ovakvog pisanja amerikih i britanskih medija, na javnost pre svega. Propaganda elektronskih i tampanih medija je definitivno imala ogromnog uticaja na formiranje javnog mnjenja u SAD i Velikoj Britaniji. Na poetku krize, mediji su bili neodluni, poput vlada ovih zemalja, tako da se javnost nije preterano uzbunjivala zbog sitnih sukoba u Jugoslaviji. Javnost istovremeno, nije imala formrian stav o toj krizi, pa je tako oko 53% ispitanika verovalo da su sve etnike skupine u Jugoslaviji krive za eskalaciju sukoba. Nakon formiranja zvaninog stava amerike i britanske administracije, mediji su zauzeli identine pozicije-trebalo je maksimalno optuiti srpsku stranu i zagovarati priznanje zapadnih republika, a i ostalih, ako to ele. U javnosti je tako plasirano dodatnih 700 priloga sa satanizacijom Srba i Srbojugoslavije, kako bi javnost iz korena promenila stav u skladu sa aktuelnim medijskim izvetajima. Nakon toga, po brojnim izvetajima, oko 60% ispitanika je verovalo da su Srbi krivi za sva zversva koja su potresala Jugoslaviju, i da ih je trebalo kazniti. Konani rat je sada mogao da pone.... VI Zakljuak Nestankom istonog bloka, zapadna Evropa postaje sinonim za evropski kontinent i vrednosno merilo stvari. Oni koji su se nali izvan nje, nisu mogli nita da urade. Istorijska pripadnost istonom delu kontinenta, i uticaj istonih civilizacija, bili su dovoljni da se podruje jugoistone Evrope diskvalifikuje iz imena Evropa, i preimenuje u naziv Zapadni Balkan. Informaciona tehnologija i savremeni sistemi komunikacija uestvovali su u oblikovanju konteksta svake informacije, a samim tim i percepcije realnosti. Paljivim odabirom tema,
12

Slobodan Vukovid, Etika zapadnih medija-antisrpska propaganda devedesetih godina XX veka, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovida 2009., Sremski Karlovci, str. 241.

14

strukture analize i cilja poruke, nastoji se dati odreeno znaenje injenicama. To se upravo desilo i u prikazanoj analizi sukoba u bivoj Jugoslaviji. Uruavanjem gvozdene zavese i nestankom komunistikog Istoka, dolo je do oivljavanja starih demona geostrateke borbe na evropskom kontinentu, i to na najkrvavijem primeru, ratu u jedinoj ekonomski naprednoj komunistikoj dravi u Evropi. Analiza zapravo, pravei sponu izmeu nekadanjih geopolitikih tenji pojedinih zemalja, novog rasporeda snaga nakon 1989. godine i stavova zapadnoevropskih i amerikih zvaninika sa kraja XX veka, kao i medijskih napisa i stavova politikih voa iz perioda Prvog i Drugog svetskog rata, prikazuje oivljavanje starih strahova i elja, koji su bili u stanju hibernacije tokom 60 godina. Ovim kratkim prikazom medijskih izvetaja u zapadnoj Evropi, zapravo se italac navodi na razmiljanje i davanje odgovora na pitanja poput: Da li sile koje su izgubile dva rata, ponovo ele da utiu na kreiranje istorije i ima li revanizma u njihovom ponaanju? Nisu li mediji zapadnih zemalja preterali u opisu stanja stvari i ocrnjivanju jednog naroda, slepo pratei diskurs javne politike zapadnih vlada? Nismo li svedoci prekrajanja istorije kao posledice medijskog izjednaavanja ustakih zloina i zloina srpskih jedinica tokom rata u Jugoslaviji?

15

Literatura:

1) Slobodan Vukovi, Etika zapadnih medija-antisrpska propaganda devedesetih godina XX veka, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia 2009., Sremski Karlovci 2) Slobodan Vukovi, Mediji u slubi dravne politike, www.comparativelaw.info/spz20091.pdf 3) Ljiljana Gliovi, Jezik, mediji i politika: Tretman Srbije u nemakoj tampi pre promene vlasti u Srbiji oktobra 2000. godine, asopis za upravljanje komuniciranjem, Centar za usmeravanje komunikacija, Novi Sad i Fakultet politikih nauka, Beograd, 2011. 5) Ljiljana Gliovi, Srbija u ogledalu nemake tampe 1987-2006, Slubeni glasnik, 2011. 4) Edward S. Herman, Goog versus evil-how the media got it wrong in Yugoslavia, 2006., www.coldtype.net 5) Michael Parenti, The rational destruction of Yugoslavia, 2008.,
http://www.michaelparenti.org/yugoslavia.html

www.BesplatniSeminarskiRadovi.com

16