BIBLIOTEKA MODERNA"

Urednik IGOR MARKOVI

SEREN KJERKEGOR

BREVIJAR
Prema izbora PETERA EFERA I MAKSA BENZEA Preveo D. Najdenovi

MODERNA BEOGRAD 1990.

PREDGOVOR

Naslov originala: Sren Kierkegaard Brevier

ESTETICKO, ETIKO, RELIGIOZNO

Seren Kjerkegor (18131855) spada u filosofe tanane, melanholine oseajnosti. U priguenoj duevnoj svetlosti njegove potitene unutranje oi. okrenute ka intenzivnom beskraju, enjivo sanjaju o dodiru ovekovog dna. Po njemu, samo u oveku, u, njegovoj unutranjoj beskrajnosti, ispoljava se linost svojom itavom unutranjom stranom i iskrenou, a njegovo se bie preiava dovoenjem u neposredan odnos prema venoj sili koja svojom prisutnou na svim mestima proima itavo postojanje. Onaj koji bira samo estetiki ne dolazi nikada do tog preobraaja, do tog vieg posveenja. Ritam u njegovoj dui je, uprkos svoj njenoj strasnosti, samo slabo disanje (spiritus lenis). Jo 1830. godine, u poetnoj mladalakoj samoi, pod uticajem teolokih studija, u Kopenhagenu, oseao je u sebi bolesnu ukletost filosofa-pesnika. as je beao od ivota as se vraao njemu, lutao izmeu slasti i gorine, od Kopenhagena i Jitlanda do Berlina, traio mesto duevnog primircnja, ali ga nije nalazio. U Berlinu, divei se nemakom duhu, ita Kanta, Fihtea, openhauera, Getea i ilera, a Hegela, arom pesnika, osporava. Tamo upoznaje Reginu Olzen. Dolazi do veridbe. Posle kraeg vremena, ozareno lice zaljubljenoga, pokriva senka udesne sumnje. Da li njegova ukleta, pesnika priroda moe da usrei devojku? Da li, moda, njegova nena, melanholina priroda ne 7

stoji na putu jednom normalnom, zdravoin braku? Na postavljena pitanja, u slatkoj patnji, daje odgovor: Poslati zlatnu vrpcu znai na istoku smrtnu presudu za primaoca. Poslati prsten valjda znai ovde smrtnu presudu za poiljaoca". I 11. avgusta 1841. godine, izmeu Kjerkegora i Regine Olzen, dolazi do raskida. Time on zadobija slatku bolest na smrt" i preko potrebnu stvaralaku samou, a ona jednu divnu uspomenu. Tek posle Reginine udaje, kroz svetu samou, Kjerkegor zamenjujui estetski, ravnoduni, plan ivljenja za etiki, zadobija duevnu slobodu. Mogao je, bez grize savesti, ui u oluju i tajne ponora zagonetne egzistencije. Jer estetika nije zlo, nego ravnodunost i zato sam i rekao da se izbor zasniva na etici". Traei i ispitujui pratamu ljudske egzistencije, kroz dubinu sopstvenog bia, uspravljao je oveka. Nasuprot hegelovskom ponitavanju individualnosti oveka, u ime Weltgeista, Kjerkegor mu vraa duevnu snagu, a sa duevnom snagom i etiku toplinu. Nejasnu spekulaciju zamenjuje jasnom egzistencijom. Mnogi pisci i filosofi njegove tragove slede. Dostojevski, Nie, Bergson, Jaspers, Hajdeger i drugi, slino njemu, u ponorima suprotnosti vide metafiziku paradoksalnost ljudske egzistencije; jer u dvojakosti postojanja, krui ovekovo bie, uvek spremno na neto novo. Na osnovu unutranjih iskustava, Kjerkegor ita tajne ivota, na osnovu sukoba tame i svetla, razreava zagonetke smrti. to je suprotnost izraenija i nesmirenija, to je egzistencija zagonetnija i privlanija. Bolest od neizvesnosti, strah od nita", stradanje od suvika ljubavi, u venoj nerazreivosti, izgovaraju se celim njegovim biem u tonu tihog ispovedanja. La, kao preka ljudska potreba, kao posrednica izmeu oveka i istine, izmeu propasti i spasenja, uiteljica je njegove besputne sete. U neizrecivom prostoru i zatamnjenom vremenu, ona, u bespuu rizika, ucrtava put beskrajnog uzleta ili konanog pada. Otuda njegovo glavno delo 8

nosi naslov Ili-ili" (1843), a ili-ili znai-rizik, nesvakodnevni podvig, kritiku vremena, svezu snagu budunosti. U stalnom prelazu iz vremena u vreme, iz sna u javu, njegov svet estetiara uporedo stoji sa svetom etiara. Duh estetiara, okrenut lepoti i uivanju, u pojedinanom, nalazi svuda samo sebe. Njegovo se vreme svodi na kratko vreme, na iv i nezaboravan trenutak. Tu bezmerja nema. Duh etiara, okrenut istoriji, i zajednici, kroz opte i bezgranino, osvaja venost. I estetsko i etiko, u ovom izboru, jednakom merom su sadrani. Jer ovekova lepota, moral i verovanje, oduvek stoje pred jednom ogromnom kapijom rizika na kojoj pie: ue li, ovee, u nepoznato, kajae se, ne ue li, opet, kajae se. Uvek pred tobom stoji tvoje ili-ili. Nasuprot estetskom i etikom izrazu, stoji religiozno. ovek sabira duu i postaje veliki svojom mudrou ija je tajna glupost, svojom nadom iji je oblik ludilo, svojom ljubavlju koja zrai mrnju prema samom sebi. Dok je estetska egzistencija preteno uivanje, etika je egzistencija preteno borba i pobeda. Religiozna egzistencija jeste stradanje. I to ne kao prolazni trenutak, ve kao stalno praenje. U stradanju poinje religiozno da die." Jer estetski ovek ima trenutak, etiki pobeuje u istoriji, a religiozni ovek ima venost." Ceo obim estetskog, kod Serena Kjerkegora, staje u etiko, a etiko sa svim svojim zahtevima, staje u religiozno, naravno, uime optih oeanja. I estetsko, i etiko, i religiozno, uslovljeni su ovekovim radnjama, kao zadovoljstvo ili kao patnja, ili jo odreenije, uslovljeni su verom, ljubavlju, uzvienom nadom, u oekivanju venoga. Ali, u oekivanju venoga, u svetu snage, najvei, obino, postaje onaj koji nemogue potrauje.
Vito Markovi

SAMOPOSMATRANJE I SHVATANJE IVOTA

Da kaem neto o sebi: ja nisam, nipoto, kako to moda vreme trai, nikakav reformator, niti kakav dubokoumni duh, vidovnjak, prorok. Ne, ja sam dozvolite ja sam u izuzetnoj meri izraziti policijski talent. Jo od detinjstva bio sam pod vlau ogromne sete, ija dubina nalazi jedini pravi izraz u tome to mi je podarila ogromnu spretnost da se skrivam iza prividne veselosti i ivotne radosti. Jedina mi je radost bila, ukoliko se mogu prisetiti, to niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrean... U ivotu sam bio bacan tamo-amo, u mnogoem, gotovo u svaem, bio sam iskuavan, utoliko pre u zabludama. Pa sam, avaj, bio i na putu propasti: tako sam bio sam u svojoj dvadesetpetoj godini zagonetno razvijena, izuzetna mogunost, ije naznaenje i znaenje nisam razumeo uprkos najnapornije refleksije, koja je moda sve razumevala. Jedno sam samo saznao: da mi je najpravilnija namena ivota bila u pokajanju. iveo stvarno, meutim, ja i nisam, izuzev pod opredeljenjem: duh. ovek stvarno ja bio nisam, dete i mladi najmanje . . . Ja sam imao svoj alac u mesu, duhovnu obdarenost (naroito fantaziju i dialektiku) i obrazovanje u izobilju, jedan enormni razvoj kao posmatra, jedno zaista retko hriansko vaspitanje, sasvim svoj dialektiki odnos prema hrianstvu. Od
11

detinjstva bio sam vaspitan u poslunosti, u apsolutnoj poslunosti, obdaren gotovo drskom verom da sve mogu, a samo jedno ne: da budem, pa makar jedan jedini dan, slobodan kao ptica, ili osloboen okova sete u kojima me drala neka tua sila. Najzad sam bio sam sebi pokajnik. U tom se desio veliki zemljotres, strahoviti preokret, koji mi je nametnuo jedan novi, nepogreni zakon tumaenja svih fenomena. Naslutio sam tada da duboka starost moga oca nije nikakav Boji blagoslov, ve naprotiv kletva, da su izuzetne duhovne moi, nae porodice samo zato postojale da se meusobno satru. Osetio sam tada kako oko mene tiina noi narasta kad sam nesrenika u svom ocu upoznao, nesrenika koji je trebalo sve nas da nadivi, venac jedan na grobu svih svojih nadanja. Moralo je biti nekog greha na celoj porodici, neka kazna morala je na njoj poivati. Valjalo je ona da iezne, monom Bojom rukom iskorenjena, kao neuspeo pokuaj ugaena. I samo kadikad nalazio sam neto utoljenja u pomisli, da je mome ocu bila namenjena teka dunost da nas smiri utehom religije. Da nas sve pripremi na prijem u jednom boljem svetu ako u ovome ak i sve izgubimo, ako nas snae kazna koju jevreji stalno svojim neprijateljima ele: da je seanje na nas potpuno iezlo.

SOLOMONOV SAN

Dovoljno je poznata Solomonova presuda, On je umeo da razlikuje istinu od lai i da mudroga vladara uini slavnim. San njegov manje je poznat. Ako postoji kakva patnja zbog simpatije, onda je to stid zbog oca svog. Zbog onoga koga najvie volimo, kome najvie dugujemo: pribliiti mu se nauznak, okrenuta lica, da se ne bi njegova sramota videla. Zar ima, meutim, veega blaenstva simpatije nego to je smeti voleti svog oca po sinovljevoj elji, a jo uz to imati sree a se smemo ponositi njime, jer je on izabranik, snaga naroda, ponos zemlje, prijatelj Boga, obeanje budunosti, hvaljen u ivotu, velian u svom spomenu! Sreni Solomone, ovo je bila tvoja srea! U izabranom n a r o d u . . . bio je on sin c a r e v . . . sin cara, izabranika meu carevima! Tako je Solomon iveo sreno kod proroka Natana. Mo i velika dela njegova oca nisu ga oduevljavala za delo, jer za to nije imao nikakve prilike. Ali su ga ona oduevljavala za divljenje, a divljenje ga je uinilo pesnikom. Ako je, meutim, pesnik bio ljubomoran na svoga junaka, sin je bio blaen u svojoj odanosti ocu. Utom poseti jednom mladi svog kraljevskog oca. Jedne se noi probudi on, jer je uo nekakav pokret tamo gde je otac spavao. Obuzima ga strah. On se plai da to nije zlikovac koji e mu ubiti oca. On se prikrada blie. Tada uzri on Davida u skruenosti srca, zauje krik oajanja iz due po13

kajnika. Onemoao ponovo se vraa u postelju, zaspi. Ali ne miruje, ve sneva. On sanja da je David bezbonik, od Boga oturen, da je carsko velianstvo gnev Boji nad njim, da za kaznu mora nositi purpur, da je osuen da vlada, osuen da slua blagosiljanja naroda dok mu potajno i skrivena pravda Gospodnja sudi. I san sluti da Bog nije Bog pobonih, ve Bog bezbonih. I da se mora biti bezbonikom da bi se postalo bogoizbranikom. A ova protivrenost i jeste uas sna. Kao to je David leao skruena srca, tako je Solomon ustao sa leita svog, ali njegov razum bee skruen. Strah ga je obuzimao kad je pomiljao ta to znai biti Boji izabranik. On je slutio da prisnost svetitelja sa Bogom, iskrenost i s t o g a pred Bogom nije bilo objanjenje, ve da je potajni greh bio tajna koja je sve objanjavala. I Solomon postaje mudar, ali ne i junak. On postaje mislilac, ali ne i molitvenik. On postaje propovednik, ali ne i vernik. On je mogao mnogima pomoi, samo ne sebi. On je postao poudan, ali ne i pokajan. On je postao skruen, ali ne i uspravan. Jer se snaga njegove volje preuznela nad onim to je premaalo snage mladia. I on se tetura kroz ivot snaan, natprirodno snaan. To znai: u smelim obmanama i udnim izmiljotinama fantazije enstveno slab, otrouman u tumaenju misli. Dolo je, meutim, do razdora u njegovom ivotu. I Solomon tako oslabi, da nije mogao nositi ni svoje vlastito telo. Kao neki onemoali starac sedeo bi on u svom haremu dok ne prhne veselost i ne poklikne: Udrite u cimbale, igrajte mi, o ene!" Ali kada je, privuena njegovom mudrou, dola kraljica Istoka da ga poseti, njegova dua postade bogata. I mudri odgovori tecijahu sa njegovih usana kao divna izmirna sa drvea Arabije.
1. avgasta 1835. (Dvaestdvogodinjak)

14

Ono to mi u najdubljem osnovu nedostaje jeste da budem naisto ta treba da r a d i m , a ne ta treba da z n a m, izuzev saznanja koje prethodi svakom delanju. O emu se radi jeste da razumem svoje naznaenje, da vidim ta upravo hoe Bog da inim. Valja nai istinu, moju istinu za koju u iveti i u m r e t i . . . To je ono to nisam imao: da ivim potpuno ovejim ivotom, a ne samo ivotom saznanja, tako da osnov za graevinu mojih misli ne bude takozvano o b j e k t i v n o , neto to niukom sluaju nije moje vlastito, ve neto to je spojeno sa najdubljim korenom moje egzistencije, ime sam takorei urastao u boanske, na emu u se vrsto drati ako se i ceo svet stropota. Ja sam esto jeo plodove sa drveta saznanja i esto se naslaivao njihovim prijatnim ukusom. Ali je ova naslada trajala samo u trenutku saznanja, ne ostavljajui nikakva dublja traga u meni. Izgleda mi kao da nisam pio pehar mudrosti, ve se u njega u t o p i o . . . Pre svakog drugog saznanja moramo samog sebe upoznati. Tek kad je ovek sam sebe prisno razumeo i video samo svoj hod na svome putu, tek onda njegov ivot stie mir i znaaj, tek se onda on oslobaa onog dosadnog, kobnog s a p u t n i k a . . . one ironije ivota koja se javlja u sferi saznanja i zapoveda istinitome saznanju da otpone sa nesaznanjem. Onako kao to je Bog stvorio svet ni iz ega. Moje je stanovite: naoruana neutralnost. Tragino je ono to se pokazuje u nemogunosti da imamo nekoga kome bismo sebe uinili razumljivim. Ovo je tako divno izraeno u knjizi Postanja kad Adam daje ime svim ivotinjama, ali nijedno za sebe ne nalazi. Ljudi me tako malo razumeju da ne razumeju ni moju albu to me ne razumeju! Da ja imam pravo, to u osnovi razumeju svi, pa ak i biskup Minster; da meni ne daju za pravo, znamo svi pa ak i ja.

15

Svaka je istina samo do izvesnog stupnja istina. Pree li taj stupanj, doe li kontrapunkt, ona postaje neistina.
Mart 1855. (Godina smrti)

ta ja hou, Serene Kirkegarde? Sasvim prosto: ja hou potenje. Svetina je to, na kraju krajeva, o kojoj u svojoj polemici nisam vodio rauna. A to sam nauio od Sokrata. Ja hou da upozorim ljude da ne erdaju i da ne rasipaju i v o t . . . Ja hou da skrenem panju -ljudima na njihovu vlastitu ruevinu. Ako oni to nee milom, naterau ih silom. Zadatak je moj da izvrim reviziju odredbe pojma hrianin". Postoji samo jedan jedini ovek koji ima uslova za stvarnu kritiku moga rada: to sam ja. Koji je to put kojim moramo svi i i . . . Preko mosta uzdisaja u venost.

ESTETSKI I ETIKI STADIJUM

ta znai to iveti estetski, a ta znai to iveti etiki? ta je estetsko u oveku, a ta etiko? Na ovo bih odgovorio: estetsko je u oveku ono ime je on neposredan, ono to on jeste; etiko je u oveku ime on postaje to postaje. Ko u i o d estetskoga, k r o z i za estetsko u sebi ivi, taj ivi estetski. Etika linost je kao tiha voda koja ima duboko korito. Ko, naprotiv, estetski ivi, pokretan je samo na povrini. Geslo estetiara glasi: in vino veritas. Svaki ovek, makako neznatno obdaren, ma kako podreena poloaja u ivotu, ima prirodnu potrebu za jednim shvatanjem, za pretstavom o znaenju i svrsi ivota. Tako i onaj koji estetski ivi. Obian izraz, koji se u sva vremena i od svih stadija uje, glasi: ivot treba uivati. Manjevie ovaj se izraz, naravno, menja ukoliko je pretstava o zadovoljstvu razliita. Ali u tome da ivot treba uivati, svi se slau. Ko meutim kae da hoe da uiva ivot, taj stalno potinjava svoj ivot izvesnom uslovu ili van linosti ili u samoj linosti, ali tako da taj uslov nije samom linou postavljen. Ko estetski ivi, taj ne moe, u dubljem smislu, da da rauna o sebi. Jer neprekidno ivi u trenutku. Jer on o sebi zna samo u izvesnom relativitetu i u okviru izvesnog ogranienja. Neu sporiti da estetski ivot trai, ako dospe do svoje visine, mnotvo duhovnih darova. Ovi darovi mo2 Brevijar

17

raju, ta vie, da budu neobino razvijeni, ali su ipak oni sputani. Otuda nema j a s n o s t i . . . Ti si duhovit, ironian, dobar posmatralac i dialektiar, iskusan u zadovoljstvu, ti ume da rauna sa trenutkom, ti si sentimentalan. Kakokad, prema okolnostima. Ali pored svega toga ti ivi u trenutku. Tvoj se ivot drobi u pojedinostima, te ti je nemogue da ga objasni. Ko hoe da izui vetinu, uivanja najbolje je da se obrati tebi, ali ako eli da razume svoj ivot, onda on nije u tebi naao pravoga oveka. Estetska linost posmatra samu sebe u svojoj konkreciji i razlikuje dakle inter et inter. Ona primeuje da joj neto pripada sluajno, a neto bitno. Ova je razlika, meutim, krajnje relativna.. Jer dokle ovek estetski ivi, sve mu upravo pripada podjednako sluajno. Prema tome, po sredi je samo nedostatak energije ako se estetska linost uporno dri ove razlike. Ti veli da je ivot maskarada i da ti je on neiscrpni izvor uveseljavanja. Pa ipak nikome nije polo za rukom da te upozna. Svako je tvoje objavljivanje obmana. Ti moe samo na ovaj nain disati, spreiti da neko u tebe prodre i dah ti oduzme. Tvoja se delatnost sastoji u tome da sauva svoj skrivnik. I to ti je uteha, jer je tvoja maska najzagonetnija od sviju. Ti ustvari i nisi nita. Ti postoji stalno samo u odnosu. I to to si, ti si samo u tom odnosu. Prui li enjivo nekoj pastirici ruku, oas se pretvara u sentimentalnog pastira. asnog duhovnog oca obmanjuje svojim bratskim celivom. Ti si sam nita, tajanstvena prilika.. Ma kolike bile razlike u okviru estetskoga, svi se stadiji ipak u bitnome slau. Slau se, naime, u tome, da se duh ne moe odrediti kao duh, ve neposredno. Razlike mogu da budu neobino velike od potpune bezduhovnosti do najvieg stupnja duhovnoga. Ali i kod najduhovitijeg estetiara duh nije odreen kao duh, ve kao sposobnost. Linost nije duhovno, ve fiziki neposredno odreena. Ovde imamo shvatanje sveta koje ui da
18

je zdravlje najdragocenija vrednost oko koje se sve okree. Malo vei poetski oblik ima isto shvatanje kad kae: lepota je neto najuzvienije. Lepota je, meutim, samo jedno neposredno blago. Zato vidimo da je ovo shvatanje ivota retkokad sprovedeno. Nae se, dodue, esto mlada devojka ili mlad ovek koji se prse svojom lepotom, ali ih ona ubrzo obmane . . . Oba shvatanja ivota slau se u tome da ivot treba uivati. Uslov za ovo lei u samoj individui, ali tako da on nije postavljen samom individuom. Mi idemo dalje i nalazimo shvatanja ivota koja isto tako nalaze ivotni smisao u zadovoljstvu, ali im uslov za ovo lei van linosti. Takav je sluaj kada sadrinu ivota sainjavaju bogatstvo, slava, plemstvo itd. Ovde u pomenuti i jednu vrstu zaljubljenosti. Kad zamislim mladu devojku koja voli svom duom svojom, ije oko ne zna ni za kakvo drugo zadovoljstvo do ljubljenoga da vidi, ije srce nema druge elje do njemu da pripada, kad za nju nita, ama nita ni na nebu ni na zemlji sem njega vanosti nema, onda opet imamo shvatanje ivota iji je uslov van linosti... Idemo dalje i ponovo nalazimo shvatanja ivota koja ue da ivot valja uivati, ali uslov za o v o nalazi se u samoj linosti, ipak tako da ga nije sama linost postavila; Ovde se linost, uopte uzev, odreuje kao talenat. Postoji praktini talenat, umetniki talenat, filosofski talenat. Zadovoljstvo u ivotu, uivanje, trai se u upranjavanju o v o g talenta. Moda se ne ostaje pri talentu u nje. govoj neposrednoj datosti, ve se on svestrano kultivie. Ali je sam talenat za zadovoljenje u ivotu uslov koji ipak nije samom linou postavljen... Ova estetska shvatanja sveta lie jedino na drugo po tome to imaju izvesno jedinstvo, izvestan sklad: to je o d r e e n a stvar oko koje se sve okree. O n o na emu ona izgrauju svoj ivot jeste neto p o j e d i n a n o . Z a t o se taj ivot ne drobi kao ivot onih koji ga zasnivaju na raznolikosti. I ovi ue: uivaj ivot, a to objanjavaju ova19

ko: ivi za zadovoljstvo. Zadovoljstvo je, pak, samo po sebi raznovrsnost, te e se zato i njihov ivot iscepkati u beskonanu raznovrsnost... U samom zadovoljstvu linost je neposredna. I makoliko ono utanano i rafinovano, ma koliko smiljeno ono bilo, linost je neposredno u njemu. U zadovoljstvu ivi ona neprekidno u trenutku. I makako sloena u ovom odnosu ona bila, ona je ipak trajno neposredna, jer ivi u momentu . . . Retkokad nalazi se ovo shvatanje ivota sprovedeno u velikom stilu, pa ipak se poee nau ljudi koji tu neto petljaju. A kad potom nestane uslova, onda pomiljaju kako bi oni moda, da su neto uslovi ostali u njihovoj vlasti, dostigli sreu i radost za kojima su u ivotu udeli. Pa ipak se u istoriji naie na ovaj ili onaj takav sluaj. Poto smatram da je korisno uvideti kuda vodi ovakvo shvatanje ivota i kad mu sve ide na ruku, prikazau jedan takav lik. Biram za ovo onog svemonog oveka, cara Nerona, kome se svet poklonio, koji je bio okruen ogromnom svitom dragovoljnih slugu zadovoljstva. Ti si se jednom sa uobiajenom drskou izjasnio da se Neronu ne moe zameriti to je zapalio Rim kako bi dobio pretstavu o poaru Troje, ne pitajui se da li je on stvarno umeo umetniki da uiva u njemu. To je, dakle, jedan od tvojih carskih prohteva: da nikad ne uzmie pred milju, nikad od nje da se uasne. Za to nije potrebna nikakva carska garda, nikakvo zlato i srebro, nikakva blaga sveta. To se moe uiniti za sebe, potpuno sam, sasvim tiho. Tako je pametnije, ali ne manje uasno. Moda nema nameru da brani Nerona. No ipak je i to jedna vrsta odbrane kad se ne obraa panja na ono t a je on uinio, ve k a k o je uinio. Meutim, ja znam da je ova drskost misli neto to se esto nalazi u mladih ljudi. Oni u takvom trenutku kao da na svetu odmeravaju svoju snagu i lako dolaze u iskuenje da sami sebe nadmae, naroito kad ih neko slua. Ja znam vrlo dobro da e i ti kao ja i svaki drugi ovek, pa ak i sam Neron, uasnut ustuknuti pred takvom

20

razuzdanosti. Ja ipak ne bih nikad mogao savetovati oveku da se, u naj stroijem smislu, pouzda u to kalko je on dovoljno jak da i sam ne postane nekakav Neron. Ako ja, naime, iskaem ta-po mom miljenju ini sutinu bia Neronovog, moda e ti se to uiniti kao suvie blaga re. Ipak ja nisam blag sudija, mada ja, u jednom drugom smislu, nikad ne osuujem oveka. Ali veruj mi: izraz nije blag, ve i s t i n i t . . . S e t a je bila Neronovo bie. Biti setan znai za nae vreme neto veliko. Otuda dobro razumem zato ti je ovaj izraz blag. Ja nadovezujem na jedno staro crkveno uenje koje je setu uraunavalo u smrtne grehe. Ovo e, ako se ne varam, biti za tebe svakako vrlo neprijatno obavetenje, jer skroz na skroz menja tvoje shvatanje ivota. Ipak u ovde odmah iz predostronosti primetiti da ovek moe imati brige i nevolje, ta vie talko velike da ga moda celoga veka mogu pratiti, pa da opet to bude lepo i istinito. Ali setnim postaje ovek samo svojom roenom krivicom. Ja zamiljam, dakle, staroga sladostrasnika. Nije on okruen svojim liktorima samo kad se penje na svoj presto ili kad ide u senat, ve pre svega onda kad polazi da utoli svoje prohteve. Onda mu oni kre put za otimaki pohod. Zamiljam ga neto starijeg, sa mladou je svreno, lakoumnost je iezla, sit je svakog mogueg uivanja. Ovakav ivot, makako pokvaren bio, uinio je, istina, da mu dua sazri, ali pored svega svog velikog iskustva on je jo uvek dete ili mladi. Neposrednost duha ne moe da se probije, pa ipak trai ona prodor, trai vii oblik egzistencije. Bude li se ovo dogodilo, onda e doi as kada e sjaj prestola, njegova mo i vlast potamneti. A za to ba nema on snage. Otuda se maa zadovoljstva. Sva pamet ovoga sveta dovija se da izmisli nova zadovoljstva. Jer samo u trenutku zadovoljstva nalazi on pokoja. Kad trenutak iezne, ophrva ga malaksalost. Duh stalno nastoji da se probije, ali ne dolazi do prodora: on biva stalno obmanut. Onda se u njemu nakuplja duh kao tamni oblak i-

21

ji gnev titi njegovu duu i pretvara se u strah, koji ni u asu gneva ne prestaje. Zato njegovo oko seva tako da zastrauje. Jer se iza oka nalazi dua kao neka pomrina. Svet cepti pred njim, pa ipak je samo njegovo najintimnije bie strah. Dete neko koje ga druke pogleda nego to je on navikao moe da ga uasne. Isto tako i svaki nehotini pogled. Kao da ga ovaj ovck magijom skamenjuje. Duh bi u njemu da prodre, samog sebe u svojoj svesti da ima, a duh biva potisnut. I nov gnev se nabira. On nije on sam. Samo kada svet pred njim drhti, stian je. Onda nema nikoga ko bi se usudio da ga dokopa. Otuda pred ovekom ovaj strah, koji je u Nerona isti sa svima ljudima ovoga kova. On je besomuan, neslobodan u sebi. Otuda izgleda kao da svaki pogled hoe da ga sputa. On, car, Rima, moe zastrepeti od pogleda najbednijeg sluge. Sretne li ga takav pogled, onda njegovo oko prodire oveka koji se usudio da ga tako pogleda. Hulja stoji uz skute cara, razume pogled i sa ovim ovekom je svreno! Neron nema na savesti nikakvo ubistvo, ali duh potresa novi strah. Samo u asu zadovoljstva nalazi on razonode. On spaljuje pola Rima, ali patnja ostaje ista. Uskoro ga ni to ne uveseljuje. Postoji jo jedno vee zadovoljstvo: da zastrauje ljude. On je sam sebi zagonetan i strah je njegovo bie. Otuda hoe da bude zagonetka svima i njihovim strahom da se naslauje. Otuda ovo carsko smekanje koje niko ne ume da shvati. Ljudi pristupaju njegovom prestolu, on se na njih prijateljski osmehuje, pa ipak ih obuzima uasan strah: moda je ovo osmehivanje njihova smrtna presuda. Moda e se raspui zemlja i oni survati u ponor. ena jedna prilazi njegovom prestolu. On joj se milostivo smeka, pa ipak se ona onesveuje od straha: moda ju je ovaj osmeh ve izabrao za rtvu njegovog sladostraa. A ovaj strah ga uveseljava. On nee da imponuje, on hoe strah da ugoni. On se ne pojavljuje ponosan u svome carskom dostojanstvu; slab, nemoan puzi on, jer ova slabanost jo vie uzne22

miruje. On izgleda kao samrtnik, njegovo je disanje iznemoglo, pa ipak je on car Rima i dri u ruci svojoj ivot ljudi. Njegova je dua malaksala. Samo ala i igra misli mogu za asaik da ga oive, t o svet, meutim, prua, iscrpeno je, pa ipak on ne moe da die ako zanemi. On bi mogao narediti- da se dete ubije pred oima majke ne bi li video njeno oajanje koje prua nov izraz njegovoj strasti za uveseljavanje. Da nije car Rima on bi moda okonao svoj ivot samoubistvom. Pa to je u stvari drugojai izraz za istu stvar kad Kaligula eli da glave svih ljudi vise na jednom vratu kako bi ih jednim udarcem unitio . . . ta je seta? Seta je histerija duha. Doe u ivotu oveka as kada je neposrednost takorei sazrela i kada duh zahte jedan vii oblik, u kome bi se kao duh dojmiti mogao. Kao neposredni duh vezan je ovek sa vascelim zemaljskim ivotom, a sad bi duh da se sabere iz ove rasejanosti, da samog sebe preobrazi. Linost bi da postane svesna sebe u svojoj venoj vanosti. Ne dogodi li se to, sprei li se i potisne uzmah, onda nastupa seta. Mnogo to moe se preduzimati da se na nju zaboravi. Moe se raditi, moe se latiti nevinijih sredstava nego Neron: seta ne uzmie. Ima neeg neobjanjivog u seti. Koga mori briga i neraspoloenje, taj zna zato se brine i pati. Ako zapitamo setnika kakav je razlog njegove sete, ta je to to ga titi, on e odgovoriti: ne znam, ne umem da objasnim. U tome je beskrajnost sete. Njegov je odgovor sasvim taan. Jer im on prozre svoju setu, ona je otklonjena, dok briga kod brinika nije otstranjena samim tim to on zna zato se brine. Ali je seta greh, upravo greh instar omnium. Jer seta j e greh: n e h t e t i d u b o k o i p r i s n o . A t o je izvor svih grehova. Neposrednost je srea, jer u neposrednosti nema protivrenosti. Neposrednik je bitno srean. Shvatanje sveta neposrednosti jeste srea. Neposrednik ne moe da shvati nesreu; on moe samo da je sluti. Zato je nesrea jaa od 23

p o s r e d n o s t i jeste oajanje. Postoji j o jedan stadijum estetskog shvatanja ivota, utananiji i finiji od s v i h . . . Ovo poslednje shvatanje ivota jeste samo oajanje. I o n o je jedno shvatanje ivota, j e r linost ostaje u krugu neposrednosti. Ono je poslednje shvatanje ivota, j e r je u izvesnoj meri postalo svesno nitavosti ovoga shvatanja... Ima ipak razlike izmeu oajanja i oajanja. Ako zamislim nekog umetnika slikara na primer koji oslepi, on e moda, ako neeg dubljeg u njemu nema, oajavati. Ali on tada oajava zbog pojedinanog. Ako mu se povrati onji vid, onda oajanja nestaje. To nije sluaj sa tobom. Ti si duhovno neobino obdaren i tvoja je dua u izvesnom smislu suvie duboka da bi ti se tako to desilo. U spolianiem odnosu nita ti se uostalom i nije dogodilo. Jo uvek ima u svojoj vlasti sve momente za estetsko shvatanje ivota: ima imanja, nezavisan si, zdravlje ti je izvrsno, duh ivahan, nisi postao nesrean to ti je devojka ljubav ismejala. Pa ipak oajava. To nije nikakvo aktuelno oajanje, ve oajanje u mislima. Tvoja je misao isprednjaila, ti si prozreo svaku sujetu, ali nisi dalje doao. Datom prilikom ti u njemu potanja: poto se za trenutak odaje uivanju, primeuje da je to sujeta. Tako si stalno izvan sebe sama: naime u oajanju. Ono postoji, jer se tvoj ivot nalazi izmeu dve ogromne suprotnosti: ponekad raspolae dinovskom energijom, ponekad vlada isto takva velika ravnodunost. Sumnja je oajanje misli, oajanje je sumnja linosti... Sumnja je unutranje kretanje u mislima. Prema svojoj sumnji odnosim se ia to je vie mogue bezlino. Oajanje je mnogo dublji i savremeniji izraz, njegovo je kretanje mnogo obimnije od kretanja sumnje. Oajanje je upravo izraz za celu linost, sumnja iskljuivo za misao . . . Otuda se sumnja nalazi u diferenciji, oajanje u a p s o lutnome.

njega. A ovaj o d n o s p r e m a s t r a s t i fantazije u ne-

24

Ti si esto govorio da bi sve u s v e t u radije bio nego pesnik, poto je egzistencija pesnika po pravilu ljudska rtva. Moram sa svoje strane priznati da su pesnici iveli koji su sebe nali p r e no to su poeli da pevaju, ili su sebe nali na taj nain to su pevali. Ali, s druge strane, nema sumnje da se pesnika egzistencija k a o takva nalazi u tmini: to je posledica toga to se oajanje ne sprovodi, to dua neprekidno u oajanju strepi i duh svoje pravo preobraenje ne moe da nae. Pesniki ideal je uvek neistiniti ideal, jer je istiniti ideal uvek stvarni ideal. Kada duhu nije dozvoljeno da se uzvine u vean svet duha, to on zaostaje i raduje se slikama koje se u oblacima ogledaju. Raduje se i plae nad njihovom prolaznou. Zato je pesnika egzistencija kao takva nesrena egzistencija. Ona je neto via od prolaznostima ipak nije venost. Pesnik vidi svoje ideale, ali mora da pobegne iz sveta da bi se njima radovao. On ne moe ove idole da nosi u sebi usred ivotnog metea. Ne moe mirno da ide svojim putem, a da ne bude napadnut od karikature koja ga okruuje. Jo manje ima on snage da ove ideale u ivotu o s t v a r i . . . Ako, meutim, nee da bude pesnik, onda za tebe nema drugog puta do ovoga koji ti ja pokazujem: o a j a v a j ! Izaberi, dakle, oajanje. Jer je oajanje samo izvestan izbor: sumnjati se moe bez izbora, ali ne i oajavati. Oajavanje je biranje. ta se tu bira? Bira ovek samoga sebe, ali ne u svojoj neposrednosti, ne kao sluajnu linost, ve u svojoj venoj vanosti. Ne moe se nikad oajavati, a da se to ne zahte. Da bi se istinski oajavalo, mora se to istinski i hteti. Ako se pak hoe, onda se je istinski izvan oajanja. Ako je istinski izabrano oajanje, onda je istinski uinjen izbor oajanja: ovek je izabrao sebe u venoj vanosti svojoj. Linost se tek u oajanju smiruje. Ne sa nunou, jer je nekada nuno ne oajavati, ve sa slobodom. Tek je u tome naeno a p s o l u t n o . . . Nije daleko vreme kad e se, 25

moda po dosta skupu cenu, saznati da polazna taka za nalaenje a p s o l u t n o g a nije sumnja, nego oajanje. Birajui apsolutno ja biram oajanje. U oajanju pak ja biram apsolutno. Jer sam ja sam apsolutno, ja postavljam apsolutno. Ovo mogu i druke rei:, ja biram apsolutno koje mene bira, ja postavljam apsolutno koje mene postavlja. A ta je to to ja biram? Je li to ovo ili ono? Ne, jer ja apsolutno biram. Apsolutno pak biram upravo zato, jer sam izabrao da ne biram ovo ili ono. Ja biram a p s o l u t n o . A ta je a p s o 1 u tn o? To sam ja u svojoj venoj vanosti. Kao a ps o l u t n o ja ne mogu nita drugo izabrati do samoga sebe. Jer: izaberem li neto drugo, onda biram neto konano. Dakle, ne biram apsolutno. Ali ta znai to: moje j a? Ako odmah treba da naem neki izraz, evo odgovora: j a je neto najapstraktnije od svega i istovremeno najkonkretnije od svega to je sloboda. U oajanju, dakle, ja biram samoga sebe. Ako ve oajavam, moda u oajavati i nad samim sobom kao nad svim drugim. Ali j a nad kojim oajavam jeste konanost kao svaka druga konanost. Meutim j a koje biram jeste apsolutno ja ili ja u svojoj apsolutnoj vanosti. . . Zato oajavaj! Neka tvoja lakoumnost nikad vie ne dotera dotle da kao nestalni duh, kao utvara luta ruevinama sveta koji je za tebe izgubljen. Oajavaj! Neka tvoj duh nikad vie ne uzdie u seti. Neka ti se svet ponovo javi lep, makar ga drugim oima gledao nego ranije. Neka se tvoj duh slobodno vine u slobodu. E t i a r samo sprovodi do kraja oajanje koje je vii estetiar otpoeo. To je i l i i l i , koje ljude nad anelima uzvisuje. Ono zato se ja zauzimam u svome i l i i l i jeste etiko. Zato jo nema spomena o izbo26

ru neeg, ni spomena o realitetu biranja, ve o realitetu d a se bira. To bih eleo da te osvestim. Do ove take ovek oveku moe pomoi. Ako se pak dovde doe, onda se umanjuje znaaj koji ovek za oveka moe imati. U jednom ranijem pismu ja sam primetio: biti voljen to je kao kad se biu oveka podari harmonija koja se nikad vie ne gubi. Sad kaem da biranje daruje biu oveka neku sveanost, neko tiho dostojanstvo koje se nikad potpuno ne gubi. Ima ljudi koji to to su nekad imali prilike da licem u lice vide nekog velikog oveka smatraju za izuzetnu vrednost. Oni nikad ne zaboravljaju ovaj utisak; on je njihovoj dui dao idealnu sliku koja oplemenjuje njihovo bie. Pa ipak ni ovaj trenutak, makoliko on bio znaajan, nije nita prema trenutku izbora. Kad se sve stia oko oveka, sveano kao zvezdana no, kad je dua u celom svetu sama sa samom sobom, onda se ona ne susree sa izvrsnim ovekom, ve sa samom silom venom. To je kao kad bi se nebo otvorilo. I ovek bira sama sebe, ili, ta vie, prima samoga sebe. Tada je dua videla najuzvienije neto to smrtno oko ne moe videti i neto to se nikad zaboraviti ne moe. Tada prima dua vitetvo koje vavek oplemenjuje. ovek nije postao neto drugo nego to je bio, ve on postaje on s a m . Kao to naslednik pa bio on naslednik svih blaga ovoga sveta nita ne dobija do svoga punoletstva, tako ni najbogatija linost nije n i t a pre nego to izabere samu sebe, dok je, s druge strane, najsiromanija linost s v e kad je izabrala samu sebe. Jer nije veliko biti ovaj ili onaj, ve biti ja. A to moe svako ko hoe. Estetski izbor je potpuno neposredan i utoliko nikakav izbor, ili se gubi u raznovrsnosti. Ako, dakle, neka devojka sledi izboru svoga srca, onda ovaj izbor, makoliko uostalom lep on bio nije u strogom smislu nikakav izbor. Jer on je potpuno neposredan. Ako ovek estetski izmeri mnotvo ivotnih zadataka, onda on nee doi lako do jednog i l i i l i . Jer samoodredno u izboru nije 27

etiki naglaeno. Jer se, poto se ne bira apsolutno, samo za trenutak bira, pa se zato u sledeem trenutku moe neto drugo izabrati. Moje i l i i l i ne znai na prvom mestu izbor izmeu dobra i zla. To je izbor kojim se stavljamo ili ne stavljamo pod suprotnost dobra i zla. Pitanje je u tome: pod kakvim se uglom hoe da posmatra i ivi celi svoj ivot. Ko se stavlja pod suprotnost dobra i zla, taj moda bira d o b r o , to se tek docnije ispostavlja. Jer nije zlo u e s t e t s k o m , ve u indiferenciji. I zato se, kao to sam ve rekao, izbor konstituie etikim. U ovom izboru, dakle, ne odluuje se da li se hoe dobro ili. zlo; bira se samo: da se hoe. Odluuje se o htenju. A samim tim je ve postavljena razlika izmeu dobra i zla. Ko bira etiko, taj bira dobro, ali je d o b r o sasvim apstraktno. Time je njegova egzistencija dodue postavljena, to jo nipoto ne znai da bira, mada je izabrao d o b r o , ne moe birati i z 1 o. D o b r o je naime d o b r o to ga ja hou; inae nije to. Ono je izraz slobode. Isto tako je i sa z l o m : ono jeste ukoliko ga ja hou. Ovim nije nipoto umanjeno znaenje d o b r a i z l a , niti srozano na subjektivnu odredbu. Naprotiv: time je izreena apsolutna vanost ove odredbe. D o b r o je ono to u sebi i za sebe postoji, postavljeno od ono : ga to u sebi i za sebe postoji. A to je sloboda. ime uopte razlikujemo d o b r o i z l o ? Moe li se ova razlika zamisliti, tojest je li ona misli pristupana? Kad mislim, ja sam u odnosu prema onome to mislim, ali ba zbog toga i ne razlikujem izmeu dobra i zla. Misli to hoe, misli najapstraktniju, misli najkonkretniju od svih kategorija, ti nikad ne misli pod odredbom d o b r a i z l a . Misli celu istoriju: ti misli neizbeno kretanje ideja, ali nikad ine misli pod odredbom d o b r a i z l a . Ti uvek misli relativne razlike . . . Mislei ja postajem i beskonaan, ali ne apsolutan, jer ja iezavam u apsolutnom. Tek kada samog sebe izaberem, postavljam samog sebe beskonano apsolut28

nim, jer sam ja sam a p s o l u t n o i samo sebe sama mogu apsolutno izabrati. A ovaj apsolutni izbor mene sama jeste sloboda. Tek kada sam samog sebe izabrao, postavio sam apsolutnu razliku: naime razliku izmeu dobra i zla. Ovde bih potsetio na odredbu koju sam ranije dao o etikome: e t i k o je to ime ovek postaje ono to postaje. Ono ne ini linost drukom nego to je. Ono nee ni e s t e t s k o da uniti, ve da ga rasvetli. Da bi ovek iveo etiki potrebno je da bude svestan samog sebe tako prodorno da mu ne umie nijedna :sluajnost. Ova konkrecija ne gasi e t i k o , ve u njemu vidi svoj zadatak, vidi ono iz ega treba da stvara i ta da uobliava. Etiko se uopte posmatra sasvim apstraktno. Otuda pred njim potajna jeza. Etiko se posmatra kao neto tue linosti. Otuda opiranje da mu se potpuno predamo, jer nismo sigurni kuda nas vremenom moe odvesti. Tako se neki ljudi plae i smrti, jer imaju o njoj samo tamne i nejasne pretstave da e dua sa smru ui u drugi poredak stvari, u kome su postojei zakoni sasvim razliiti od onih sa kojima su se u ovom svetu upoznali. Razlog strahu od smrti jeste nenaklonost linosti da sama sebi bude providna. Lako je, ako se hoe, uvideti besmislenost takvoga straha. Tako je i sa etikim. Ako se ovek plai providnosti, on e stalno dzbegavati etiko, koje upravo i ne eli nita drugo do prozranost. Etiko se odreuje kao dunost, a dunost opet kao zbir pojedinanih propisa, ali su linost i etiko meusobno tui. ivot linosti je, prirodno, vrlo ruan i dosadan, te kada e t i k o ne bi imalo dublje veze sa linou bilo bi teko braniti ga pred e s t e t i k i m . Ne sporim da ima ljudi koji ne odmiu dalje. Ali to ne zavisi od dunosti, ve od oveka. Prilino je udnovato da se pri rei d u n o s t obino misli na neki spoljanji odnos, iako samo izvoenje rei ukazuje na unutranji odnos. Jer valjda to to ja negujem, to mi spada u dunost ne

29

kao sluajnoj individui, ve kao mome pravom biu, stoji u najprisnijem odnosu prema meni samom. Dunost, naime, nije nikakav spoljanji nalog, ve unutranji imperativ. Kada se tako shvati dunost, onda je to znak da se linost sama u sebi orijentisala. Za ovog oveka dunost se nee iscepkati u niz pojedinanih odredbi. On je takorei odeven svojom dunou, jer mu je ona izraz njegovog najprisnijeg bia. Kad se je ovek, na taj nain, sam u sebi orijentisao, onda se on udubio u e t i k o, te nee juriti bez daha za svojim dunostima. Otuda prava etika linost ima u sebi mira i pouzdanosti, jer nema dunosti van sebe nego u sebi. Ukoliko je ovek dublje etiki zasnovao svoj ivot, utoliko e manje oseati potrebe da svakog trenutka govori o dunosti, svakog asa da zebe da li ju je ispunio, neprestano da se savetuje sa drugima ta mu je dunost. Pravilno upueni etos ini individuu beskrajno sigurnom u sebe; dok nepravilno uoeni beskrajno nesigurnom. Ja ne mogu da zamislim nesreniju i muniju egzistenciju nego kad ovek vidi svoju dunost van sebe, pa se ipak stalno pati da je izvri. . . . T e k kada je sama dunost ono to je op t e , tek tada se moe ostvariti e t i k o . To je tajna savesti, koju individualni ivot nosi u sebi: da je on istovremeno i i n d i v i d u a l n o i o p t e . . . Ko posmatra ivot etiki ne vidi u njemu o p t e . I ko etiki ivi, izraava u svom ivotu o p t e . On stvara od sebe opteg oveka, naravno ne time to e svoju konkreciju svui, jer bi onda postao nita, ve time to e je obui i nju op ti m traiti. Dunost je o p t e to se od mene trai. Ako, dakle, ja nisam o p t e , to ne mogu ni vriti dunost. Dunost je opet, s druge strane, neto pojedinano, neto samo za mene, pa ipak je to dunost, dakle neto opte. Ovde se javlja linost u svom najpunijem vaenju. Niti je ona bez zakona, niti daje sama sebi ovaj zakon. Jer odredba dunosti ostaje i dalje u snazi, dok se linost javlja kao jedinstvo opteg i pojedinanog. E t i k o apeluje tre30

nutno na pojedinca da etiki egzistira. Ono se ne razmee milionima i generacijama, ne uzima oveanstvo ukupno niti kao policija hapsi nevino oveanstvo. Etiko ima posla sa pojedinim ovekom i, da se dobro razumemo, sa svakim pojedinano. Etiko, kao apsolutno beskrajno je vano po sebi i nije mu potrebno gizdanje da bi se bolje istaklo. Pravo etiko nadahnue sastoji se u htenju svim biem svojim, ali, boanstvenom alom uzneseno, ono nikad i ne pomilja da li e se time ili nee neto postii. im volja pone kriom pohotno da udi za efektom linost postaje n e m o r a l n a . . . Jedna odista velika etika linost ovako bi ispunila svoj ivot: ona bi se svom snagom razvila, verovatno bi pritom ogromno dejstvo spolja imala, ali se to nje ne bi ticalo, jer zna da ono to je spoljanje nije u njenoj vlasti i zato i ne znai nita ni p r o ni c o n t r a. Otuda ako je etika individua svrila svoj zadatak, dobar boj bojevala, onda je postigla da postane pojedinana linost, to e rei: postala je individualni i istovremeno opti ovek. Biti pojedinaan ovek nije, po sebi i za sebe, nita veliko, jer tu se ovek izjednauje sa svakom tvari u prirodi. Ali to biti tako da je on u isto vreme i opti ovek, to je odista prava ivotna vetina. Linost nema, dakle, e t i k o izvan sebe nego u sebi; iz ove dubine izbija ono. To naravno vai, kao to je reeno, onda, ako se apstraktnom i praznom bukom ne uniti, ve se usvoji ono to je konkretno. Kad posmatram ivot, posmatram ga u njegovoj lepoti... Meni za to nije potrebno da lutam po svetu, ili da cunjam po ulicama ... Dospem li kad, stanem na prozor i posmatram ljude. Tako vidim svakog oveka u njegovoj lepoti. Ja ga vidim u njegovoj lepoti pa makako on neznatan i malen bio, jer ga vidim kao pojedinanog oveka koji je istovremeno i opti ovek. Vidim ga kao onoga koji ima 31

svoj konkretni ivotni zadatak. On ne postoji drugoga radi i kad je najbedniji najamnik. On ima svoju teleologiju u samom sebi, on izvruje svoj.zadatak: on e pobediti, ja to vidim. Jer hrabar ovek ne vidi utvare, ve pobedonosne junake; kukavica ne vidi junake, ve samo utvare. Ubeen sam: on mora pobediti. Zato.je njegova borba lepa . . . Kroz ovu veru vidim lepotu ivota. A ova lepota koju ja vidim nema niega bolnog i setnog to je nerazluno vezano za lepotu prirode i umetnosti, nerazdvojno ak od vene mladosti grkih bogova. Kad smo ivot skroz proplovili, on treba da nam pokae da li imamo hrabrosti da shvatimo da je ivot ponavljanje. I da li smo raspoloeni da se radujemo tom ponavljanju... ta bi, doista, bio ivot bez takvog ponavljanja? Ko bi mogao poeleti da bude tabla na kojoj vreme uvek nova slova pie? Ko bi mogao eleti da ga pokree sve to je prolazno, novo, kojim se dua uvek samo svojim mekutvom naslauje? Ko hoe samo da se nada, taj je kukavica, a ko hoe ponavljanje, taj je pravi ovek. I ukoliko je on to sebi temeljnije umeo da objasni, utoliko je dublji ovek.

RELIGIOZNO

Meu mnogim dobrima ima samo jedno koje je najvee, koje se ne moe svojim odnosom prema drugim odrediti poto je najvee, mada eljnik nema o njemu odreenu pretstavu, jer je najvee. Najvee kao Nepoznato. Ovo je blago Bog. Ostala dobra imaju imena i oznake, ali gde dua najdublje die, gde se, kako izgleda, ovo Nepoznato pokazuje, tu je divljenje. I ovo divljenje je smisao neposrednosti za Boga i poetak svakog dubljeg razumevanja. Iskanje eljnika je slepo ne toliko u pogledu predmeta, jer ovaj je Nepoznato, koliko u pogle du priblienja ili udaljenja od njega. Izraz divljenja je oboavanje. Divljenje je dvoznano duevno stanje, koje u sebi skriva strah i blaenstvo. Zato je oboavanje istovremeno smeano iz straha i divljenja. ak i najpreienija i najumnija sluba Boja jeste: blaenstvo u strahu i trepetu, uzdanje u ivotnoj opasnosti, prostosrdanost u svetu o grehu. ak najpreienija i najumnija sluba Boja ima lomljivost divljenja. Veliinu odnosa prema Bogu ne odreuje neposredna veliina ni snage ni mudrosti, ni dela: najmoniji je u dubokoj nemoi, vernik uzdie iz najdublje nude, najsilniji je onaj koji istinito skrsti ruke. Moliti se ne znai uti govor samog sebe, ve znai: utati, produiti sa utanjem i ekati dok Bog uslii molitvenika.
3 Brevijar

33

Izmeu Boga i oveka postoji beskrajna, ponorna kvalitativna razlika. To znai, ili to je izraz za to, da ovek ba nita ne moe. Bog sve daje. On je taj koji oveku, u prvom redu, i veru daje. To je blagodat. Ovde je poetak celokupnog hrianstva. Dok je estetska egzistencija preteno uivanje, etika je egzistencija preteno borba i pobeda. Religiozna egzistencija jeste stradanje. I to ne kao prolazni trenutak, ve kao stalno praenje. U stradanju poinje r e l i g i o z n o da die. Znaenje religioznog stradanja jeste biti mrtav za neposrednost. Razlog je ovog stradanja u tome, to se linost u neposrednosti upravo apsolutno odnosi prema relativnim svrhama. Njegovo je znaenje u obrtanju odnosa: biti mrtav za neposrednost. Ili, egzistencijalno reeno: linost ne moe nita, ona je pred Bogom nita. Ovde se odnos prema Bogu opet na negativnome zapaa. Samounitenje je bitni oblik za odnos prema Bogu. Zato je patnja poetak, a trepet bdenje patnje. Ukoliko je patnja dublja, utoliko se ovek veim nitavilom osea. ak manje nego nita. A to je ba stoga to je patnik trailac, koji je poeo da saznaje o Bogu. Uvek je govoreno, pa ak i u neznabotvu, da bogovi ono to je najuzvienije ne prodaju zabadava, da je boanska zavist, kojom je boanstvo uvrstilo sebi cenu, postavila uslove odnosa. Kako onda ovo: kao pojedinac Boga opaziti, ne bi imalo svoju cenu. A ova je cena zahtev da ovek bude grenik. Pa ipak to nije, ako tako smem rei, neka utivost koju ovek ukazuje Bogu: da njegovo sveto prisustvo potlauje pojedinca do grenika. Ne, pojedinac je ve to b i o , a toga je p o s t a o svestan tek njegovim prisustvom. Ukoliko je dublja patnja, utoliko se dublje pojima mo greha. A najvei izraz za najveu patnju bio bi, izgleda, ako bi se neko oseao najveim grenikom. 34

U religioznoj sferi pozitivno se na negativnome raspoznaje. Odnos prema venom blaenstvu raspoznaje se na patnji. Negativni je izraz odluno jai: odnos se uoava na totalitetu svesti o grehu.'.. Svest o grehu jeste presudni izraz za egzistencijalni patos prema venom blaenstvu. Blaenstvo vere je, naprotiv, u tome to je Bog ljubav. To jo ne znai da vera razume k a k o je to odluka Boja o izvesnom oveku ljubav. U ovome ba i jeste sukob, paradoks vere: verovati, a to ne razumeti. A kad sukob vere otpone, kad se sumnje probude, ili kad sumnja sa mnogim divljim mislima na veru kidie", onda se javlja krivica o grehu kao poslednja odbrana, kao poslednje pojaanje. Trebalo bi verovati da je ta svest neprijateljska snaga. Ali ne, ona ba hoe da pomogne veri, da time pomogne verniku to e ga pouiti da ne sumnja u Boga, ve u sebe samoga. Mesto laljivog razmiljanja sumnje to je upravo najopasnija izmiljotina sumnje grmi svest o grehu svoje stoj!" i povraa spasenju veru, spasenju time to se nije pojavio spor o tome da je Bog ljubav. Jer kao to Sveto Pismo kae da je Bog sve potinio grehu da bi svaka usta zapuio, tako i ova smerna i spasonosna misao zapuuje sumnjama usta. Kad hiljadu pitanja sumnje navale na veru i stvore privid kao da Bog ne moe da odgovori, tada svest o grehu ui vernika, da je to on sam koji mi na jedno od hiljadu ne moe odgovoriti: dakle je Bog ljubav. Ne shvati li silinu ovog zakljuka, shvatie je vera. Shvatie da je uobraenje: moi sumnju do kraja domisliti, ali da je blaeno to je sumnja onemoguena. Ako ovek u odnosu prema Bogu uvek grean strada, onda je svakoga asa, pa ma ta se desilo, sigurno da je Bog ljubav. Ili bolje: onda je svakoga asa spreen pad u sumnju, jer svest o krivici privlai panju na sebe. Ono to pretstava o Bogu ili o njegovom venom blaenstvu treba da uini kod oveka jeste, da on preobrazi svoju egzistenciju u datom smeru. Umi35

ranje za neposrednost jeste taj preobraaj. To se zbiva polako, dok se ovek najzad ne oseti uhvaen u apsolutnoj pretstavi o Bogu. Jer apsolutna pretstava o Bogu ne znai: imati apsolutnu pretstavu en passant, ve: imati apsolutnu pretstavu svakoga trenutka. To je ukidanje neposrednosti i smrtna presuda unitenju. Kao kad ptica, koja je bezbrino letela, bude uhvaena, kao kad se riba, koja je bezbrino prosecala vodu i pouzdano krmanila kroz arobnu zemlju morskoga tla, nae van svoga elementa na zemlji: tako je vernik uhvaen. Jer apsolutnost nije, na tako prost i lak nain, element konanoga bia. I kao bolesnik koji se ne moe maknuti, jer ga sve boli, a kao to, opet, bolesnik dok je iv ne moe da se ne kree ma da ga sve boli: tako vernik lei vezan za konanost sa svojom apsolutnom pretstavom o Bogu, o nitavnosti oveka. I nije ptica u kavezu, i nije riba na obali, i nije bolesnik na bolesnikoj postelji, i nije suanj u najtenjoj tamnici tako uhvaen kao onaj koji je uhvaen pretstavom o Bogu. Jer kao Bog, tako je zamamna pretstava o Bogu svud i svakad. Da, kako mora biti uasno za onoga koga smatraju za mrtva kad on, jo iv i treznih ula, uje ta prisutni o njemu govore, a on ne moe niim izraziti da je jo iv: tako je i stradanje zbog unitenja za vernika kad on u svojoj nitavosti apsolutnu pretstavu ima, ali nema odnosne meusobnosti. Ako se dogodila pesnika istina da je jedan veliki i opiran plan, narisan u srcu ovekovom i tu vrsto dran, razbio lomljivi sasud, ako se dogodilo da je neka devojka zbog toga to je, ljubljena oboavaocem, presvisla od sree: onda nije udo to je Jevrejin verovao da jedan cigli pogled Boga znai smrt, a neznaboac da je odnos prema Bogu vesnik bezumlja. Kad hrianstvo zahteva da ljubimo svoga neprijatelja, onda se u izvesnom smislu moe rei da ovaj zahtev ima svoj opravdani razlog, jer Bog hoe da ga ljubimo, poto je Bog, ljudski govoreno, najuasniji neprijatelj ovekov, smrtni neprijatelj nje36

gov: ta on hoe da ti strada, da umre. On mrzi ba ono u emu se ivot prirodno sadri, o ta si ti svom svojom ivotnom radou obisnuo. Ljudi koji nikako ne stupaju u vezu sa Bogom, uivaju kakva ironija! tu sreu, da ih Bog u svome ivotu nikako ne mui. Ne, on ljubi samo one koji sa njim stupaju u vezu, iji on, ljudski govoreno, smrtni neprijatelj mora da se nazove ali iz ljubavi. On je tvoj smrtni neprijatelj. On, ljubav, hoe iz ljubavi prema tebi da ga ti ljubi; to znai da ti mora umreti, izumreti. Inae ga ne moe ljubiti. Tako on, svuda prisutan i sveznaju kao to je, pazi na tebe, prozire i najneznatnije to se u tebi zbiva, prozire on, tvoj smrtni neprijatelj! uvaj se da neto eli, uvaj se da se neega plai! Jer ono to eli nee se ispuniti, ve mnogo pre suprotno. I ono ega se plai, snai e te. Ukoliko ga se vie plai, utoliko e te pre snai. Jer on te ljubi i hoe da ga ljubi, i jedno i drugo iz ljubavi. Ali im neto eli ili se neega plai, onda ,ne misli na njega. Ili: ako ga dovede u vezu sa svojom eljom ili svojim strahom, onda ne misli na njega po sebi i za sebe; to jest, ti ga ne ljubi. A on hoe da bude ljubljen, hoe to iz ljubavi. Onome ko ljubi Boga nisu potrebne nikakve suze, nikakvo divljenje. On u ljubavi zaboravlja na stradanje. On to tako potpuno zaboravlja, da docnije ne bi ni najmanje slutio o svom bolu kad se Bog toga ne bi seao. Jer Bog vidi skriveno, i zna nevolju, i broji suze, i nita ne zaboravlja. Beskrajna rezignacija poslednji je stadijum koji prethodi veri tako da svaki onaj koji nije uinio ovaj pokret nema vere. Jer sam ja tek u krajnjoj rezignaciji sam sebi jasan u svom venom vaenju. Tek onda moe biti rei o tome da se snagom vere osvoji egzistencija. Vera ne pripada rezignaciji, jer u rezignaciji dobijam svoju venu s v e s t . . . U rezignaciju ne spada vera. No da bih za dlaku vie dobio, nego to je moja vena svest, za to je potrebna vera. U tome

37

je paradoks. esto se zamenjuju kretanja. Kau da je vera potrebna da bi se sve napustilo. uje se i neto udnovatije: uje se kako se ovek ali da je izgubio veru. Ako se pogleda na skali gde je ovaj ovek, primeuje se da je on dospeo do take odakle treba da se uini beskonano kretanje rezignacije. Rezignacijom se odriem svega. Ovo kretanje vrim iz samog sebe. Ako ga ne uinim, to stoga to sam kukavica, mekuac, bez oduevljenja i to ne oseam znaaj visokoga dostojanstva, da je svaki ovek upuen da bude svoj cenzor, to je mnogo otmenije nego biti generalni cenzor cele rimske republike. Ovo kretanje inim iz samog sebe, i ono to time dobijem, to sam ja sam u svome venom vaenju, u potpunom sporazumu sa svojom ljubavi prema venom biu. Verom se ja niega ne odriem. Verom, naprotiv, dobijam sve, ba u smislu onom, po kome e onaj koji ima vere koliko goruino zrno gore premetati. Valja imati iste ljudske hrabrosti da se sve privremeno napusti da bi se venost dobila, a kad je dobijem ne mogu se je vavek odrei. To je protivrenost u sebi, ali valja imati paradoksnu i smirenu hrabrost: dokopati se preko a p s u r d n o g a celokupne vremenosti. To je hrabrost vere. Verom Avram nije izgubio Isaka, ve ga je verom dobio. Blagodarei rezignaciji onaj bi bogati mladi sve razdao. Da je, meutim, tako uinio, vitez vere bi mu rekao: ako uzveruje, vratie ti se pomou a p s u r d n o g a svaka para. Prema ovoj rei nije, svakako, mogao biti ravnoduan nekadanji bogati mladi: sa njegovom bi rezignacijom zlo stojalo da je razdelio svoju imovinu zbog toga to mu je dodijala. Oko vremenosti, prolaznosti sve se okree. Ja mogu svojom vlastitom snagom svega da se liim i onda mira i pokoja u bolu nai. Ja se sa svime pomiriti mogu. ak i kad bi onaj strani demon, uasniji od kostura smrti koji zastrauje ljude, ak kada bi mi bezumlje pokazalo luaku koulju i ja. preko njegovog izraza lica, shvatio da je meni valja obui. Ja svoju duu jo mogu spasti ako mi je vie

38

do toga stola da, mesto zemaljske sree, ljubav ,prema Bogu u meni pobedi. U ovom poslednjem trenutku ovek moe jo uvek da sabere svu svoju duu u jednom jedinom pogledu na nebo, od kojega svako dobro dolazi. I ovaj e pogled biti razumljiv za njega i za onoga od koga trai da ostane veran ,svojoj ljubavi. Onda neka mirno obue koulju. ija dua nema ovu romantiku, taj je prodao svoju duu, pa ma on za to dobio itavo carstvo ili bedne srebrnjake. Lino svojom snagom ja ne mogu da dobijem ,ni najmanje od onoga to pripada prolaznosti, jer mi je snaga stalno potrebna za odricanje. Ja vlastitom snagom mogu da ostavim princezu, i neu se uzmrgoditi, ve nai radosti, mira i pokoja u svome bolu, ali je svojom snagom neu moi ponovo dobiti, jer mi je ba ta snaga za odricanje potrebna. Ali e je v e r o m tako kae onaj divni sudija dobiti pomou a p s u r d n o g a . Ljubav ima svoje svetenike u pesnicima. Kad i kad uje se glas koji ume neobino ljubav da velia, ali se o veri ni rei ne uje. Ko govori u poast ovoj strasti? Filosofija prolazi bez osvrta. Teologija sedi nafrakana na prozoru, oblee oko naklonosti filosofije, nudi joj na prodaju svoju lepotu. Teko je, vele, Hegela razumeti, ali Avrama razumeti, to je sitnica. Ja sam, meutim, upotrebio mnogo vremena za razumevanje Hegelove filosofije i veru,jem da sam je unekoliko razumeo. Ako ga uprkos uloenoga truda na nekim mestima nisam shvatio, prilino sam drzak da pretpostavim, da ni on sam sebi nije bio dovoljno jasan. Sve to ja inim lako, neusiljeno, moja glava ne pati od toga. Naprotiv, kad treba da razmiljam o Avramu, ja sam kao ubijen. Stalno mi je pred oima ogromni paradoks koji ispunjuje Avramov ivot. Moja misao, uprkos sve svoje strasti, ne moe tu da prodre. Ne miem ni za dlaku dalje. Napreem svaki mii da doem cilju. U tom trenutku postajem nemoan. Kad bi ovek bio u stanju da svu sadrinu vere prelije u oblik pojma: ni onda ne bi znailo da je 39

razumeo veru, razumeo kako on u nju ili kako ona u njega ulazi. Ne! Niko ko je bio veliki u svetu nee biti zaboravljen. Ali svako ko je bio veliki na svoj nain i svaki prema veliini onoga t o j e v o l e o . Jer ko je sebe voleo postao je veliki kroz samoga sebe, a ko je druge ljude voleo postao je veliki svojom predanou, ali ko je Boga voleo postao je vei od svih. Niko nee biti zaboravljen, ali je svako postao veliki u srazmeri svoje n a d e. Neko je postao veliki u oekivanju onoga to je mogue, a drugi oekivanjem v e n o g a, ali najvei je postao onaj koji je nemogue oekivao. Nikoga nee zaboraviti, ali je svako bio veliki prema veliini onoga ime se je b o r i o . Jer ko se borio sa svetom postao je veliki time to je svet pobedio. Ko se sa sobom borio postao je veliki, jer je sebe savladao. No ko se sa Bogom rvao postao je vei od svih. ovek protiv oveka, jeda borba u svetu, ali ko se sa Bogom rvao postao je vei od svih. Takva je bila borba na zemlji: jedan je sve savladao svojom moi, a drugi savladao Boga svojom nemoi. Jedan se pouzdao u sebe i dobio sve, drugi je, uveren u svoju snagu, rtvovao sve, a ko je poverovao u Boga bio je vei od svih. Jedan je bio veliki svojom snagom, a drugi svojom mudrou, jedan je bio veliki svojom nadom, a drugi svojom ljubavlju, ali je Avram bio vei od svih, veliki svojom nemoi, veliki svojom mudrou ija je tajna glupost, veliki svojom nadom iji je oblik ludilo, veliki svojom ljubavlju koja znai mrnju prema samom sebi. Sa verom je otiao Avram iz zemlje otaca i postao tuinac u zemlji obeanja. J e d n o je ostavio, a j e d n o sobom poneo: ostavio je zemaljski razum, a veru poneo. Inae se ne bi otselio, ve bi pomislio: pa to je bezumlje! Verom je postao tuinac u obeanoj zemlji. Tu nije bilo nieg to bi ga na sve milo i drago potsealo, ve je sve novo i novo navodilo duu njegovu na tunu enju. Pa ipak je on bio Boji izabranik koji je Gospodu

40

omileo. Vaistinu, da je on bio proklet, odbaen od milosti Boje, onda bi on to bolje shvatio. Zato je to bilo kao neko ismevanje njega i njegove vere. .Bilo je tada na svetu oveka koji je iveo prognan iz svoje otadbine koju je voleo. On nije zaboravljen niti njegove tubalice kad je sa tugom traio i naao izgubljeno. Od Avrama nema nijedne tubalice. oveno je tugovati, oveno plakati sa rasplakanima, ali je vee od ovoga verovati, blaenije vernika pogledati. Sa verom je primio Avram obeanje da e u njegovom semenu biti blagosloveni svi narodi. Vreme je odmicalo, mogunost bila tu: Avram je verovao. Tada je bilo nekoga na zemlji koji je takoe iveo u iekivanju. Vreme je odmicalo, dan bio na izmaku. On nije bio toliko bedan da napusti svoju nadu. Zato i nee biti zaboravljen. On je tugovao i nije ga tuga izneverila: kao to je ivot to bio uinio, uinila je i ona sve to je za njega mogla uiniti. U sladosti tuge imao je on svoju izneverenu nadu. oveno je tugovati, oveno je tugovati sa tunima, ali je vee od toga verovati, blaenije vernika pogledati. Od Avrama nemamo nijednu jadikovku. On nije tuno brojao dane kojima je vreme odmicalo. On nije posmatrao Saru podozrivim pogledima da ne stari. Nije zadravao tok sunca da Sara ne ostari, a sa njom i oekivanje njegovo. On nije Sare radi pevao svoju tunu pesmu. Avram je postao star, a Sara poruga u zemlji. Pa ipak je on bio Boji izabranik i naslednik obeanja da e ,u njemu svi narodi biti blagosloveni. Onda bolje da nije bio Boji izabranik? ta znai to biti Boji izabranik? Je li to da se u mladosti ne ispune snovi mladosti, da bi se to dogodilo u starosti sa velikom tegobom? Avram je ipak verovao i vrsto se obeanja drao. Da se Avram kolebao, on bi obeanje napustio. On bi Bogu rekao: Moda ipak nije tvoja volja da se ono ostvari, a to je, eto, moja jedina elja, moje blaenstvo. Dua je moja iskrena, ja nemam potajne mrnje to je nisi ispunio". On ne bi bio zabaravljen. Ponekoga bi svojim primerom i

41

spasao. Ali ne bi postao otac vere. Jer je neto veliko napustiti svoju elju, ali jo vee: vrsto se je drati poto je naputena. Neto je veliko venosti se domognuti, ali jo vee prolaznoga se vrsto drati poto je naputeno. U tom se ispuni vreme. Da Avram nije verovao moda bi Sara presvisla od tuge, a Avram, otupeo od jada, ne bi ispunjenje razumeo, ve bi ga doekao sa osmehom kao san mladosti. Ali je Avram verovao. Za to je bio mlad. Jer ko se uvek najboljem nada, taj ostari, ivot ga izneveri. Ko je spreman na najgore, taj na vreme ostari. A ko veruje, taj je veito mlad, ostaje u veitoj mladosti. U tome je vrednost ove pripovetke! Jer je Sara, iako mnogo stara, dovoljno bila mlada da zaeli materinsku radost, a Avram, mada osedeo, dosta mlad za elju da postane o t a c . . . Spolja posmatrano, udo je u tome to se oekivanje ispunilo. U dubljem smislu udo se sastoji u veri da su Avram i Sara bili dovoljno mladi da ele, da je vera odrala njihovu elju, a time i njihovu mladost. On je primio ispunjenje obeanja, primio ga sa verom. I ono se ispunilo po obeanju i po veri. Jer je Mojsije, dodue, udario tapom po steni, ali vere nije imao. Onda nastade radost u domu Avramovu kada je Sara stojala kao nevesta na zlatni dan venanja. Pri tom ipak nije ostalo. Jo jedno je iskuenje ekalo Avrama. On se borio sa onom podmuklom silom koja se svemu domilja, sa onim budnim neprijateljem koji nikad ne spava, sa onim starim ovekom koji sve nadivljuje. On se sve vreme borio i veru sauvao. No odjednom se sva strahota borbe u jednom jedinom trenutku zgusnula. Posle toga htede Bog okuati Avrama... i ree mu Bog: Uzmi sada sina svoga, jedinca svoga miloga, Isaka, pa idi u Zemlju Moriju i spali ga na rtvu tamo na brdu gde u ti kazati". Tako je sve bilo uzalud, uasnije nego da se nikad nije dogodilo! Tako se, dakle, Gospod potsmevao Avramu! Na udan nain omoguio je ono to je besmisleno, pa sad hoe opet da ga vidi uni42

stana. I to je bila ludost, ali se Avram tome ne nasmeja kao Sara kad joj je javljeno obeanje,. Sve je bilo proigrano. Sedamdeset godina venog iekivanja, kratkotrajna radost u ispunjenju vere. Ko to uzima starcu tap iz ruku, ko to trai da ga on sam izlomi! Ko to na sede vlasi oveka navlai bezutenost, ko trai da on to sam ini! Zar nema milosti za asnu starinu, nema milosti za nevino dete! Pa ipak je Avram bio izabranik Boji, a Bog onaj koji je iskuenje poslao! Sad je trebalo sve proigrati! Divno seanje naroda, obeanje u semenu Avrama sve je to bilo samo jedna dosetka, Gospodova trenutna misao, koja je sad imala da zbrie Avrama. Ono bescenblago, staro kao i vera u srcu Avrama, mnogo starije od Isaka, plod Avramova ivota, osveeno molitvama, sazrelo u borbi, blagoslov Avramovih usana, ovaj mu je plod trebalo u nevreme otrgnuti i beznaajnim ga uiniti. Jer kakav bi on smisao imao ako se Isak rtvuje! Taj bolni, pa ipak tako blaeni as kad je trebalo da se Avram rastane od svega to mu je milo bilo, kad je trebalo jo jednom da podigne svoju estitu glavu, kada je njegovo lice trebalo da zasija kao lice Gospoda, kada je trebalo da sabere svu svoju duu u blagoslovu, blagoslovu tako snanom da Isak bude blagosloven za sva vremena taj bolni as nije trebalo da doe! Moda je Avram imao da se rastane od sina, ali tako da on sam ostane. Smrt je imala da ih rastavi, ali tako da Isak bude njena rtva. Ovaj starac nije mogao radosno na samrti da stavi blagosiljajui svoju ruku na Isaka, ve, sit ivota, nasilno na njega da podigne ruku. I to je bio Bog koji ga je kuao! Zaista, avaj! Avaj vesniku koji bi sa takvom veu doao Avramu! Ko bi se usudio da bude tako tuni vesnik! Ali to je bio Bog koji je Avrama kuao. No Avram je verovao, verovao u o v a j ivot. Da je njegova vera bila upravljena na onaj ivot, onda bi on sve lake odbacio i pohitao svetu kome nije pripadao. Ali vera Avramova nije bila takva, ako uopte takve ima. Jer upravo to i nije vera, ve 43

najtananija mogunost vere, koja na krajnjem vidiku sluti svoj predmet, od njega ipak ogromnom provalijom rastavljena, provalijom u kojoj oajanje svoje kolo igra. Avram je, meutim, verovao ba u , ovaj ivot: da u ovoj zemlji ostari, potovan od naroda, blagosloven u plemenu, nezaboravljen u Isaku, najmilijem svom u ivotu, koga je obasuo takvom ljubavi za koju je malo rei da je njome ispunio verno svoju oinsku ljubav da sina voli, kao to u javljanju glasi: sina svojega miloga. Jakov je imao dvanaest sinova i jednoga koga je voleo. Avram je imao samo jednoga koga je voleo. No Avram je verovao i nije sumnjao. Verovao je u b e s m i s l e n o . Da je Avram sumnjao tada bi on uinio neto, neto veliko i divno. Jer ta bi Avram mogao neto drugo do veliko i divno da uini! On bi iziao na brdo Moriju, nasekao drva za vatru, zapalio lomau, uzeo no i zavapio Bogu: Ne ismej ovu rtvu! To nije najbolje to imam, znam ja to dobro. Jer ta je starac jedan prema detetu obeanja? Pa ipak je najbolje to ti mogu dati. Ne daj nikada da Isak sazna da bi se nepomueno mogao svojoj mladosti radovati". Onda bi no u svoje roene grudi zario. Svet bi ga oboavao i nikad ne bi njegovo ime zaboravio. Ali jedno je biti oboavan, a drugo postati zvezda vodilja koja zastraene spaava. No Avram je verovao. On nije molio za sebe da obrlati Gospoda. Samo onda, kada je pravedna kazna postigla Sodom i Gomor, obratio se Avram svojim molbama. Mi itamo u onoj svetoj knjizi: I htede Bog okuati Avrama, pa mu ree: Avrame, gde si? A on odgovori: evo m e ! " Ti, na koga se obraam, da li je takav sluaj s tobom? Zar ti, kada bi video u daljini pribliavanje tekih udesa, ne bi rekao brdima: sakrite me, a breuljcima: sruite se na mene? Zar se tvoja noga ne bi tromo micala putem kao da eli povratak starome tragu? Da li bi ti, kada bi bio pozvan, odgovorio, ili ne bi odgovorio? Moda tiho, apatom? Ne tako Avram! Radosno,

44

prostoduno, poverljivo, glasno odgovorio je: evo m e ! Dalje itamo: i sutradan rano ustade Avram". Kao da je iao na neku gozbu, tako je hitao. I ve je rano ujutru bio na ugovorenom mestu na brdu Moriji. On ne ree nita Sari, nita Eleazaru. Ko bi ga i mogao razumeti? Zar mu nije iskuenje svojim biem zavet utanja naruilo? On nacepa drva za vatru, sveza Isaka, zapali lomau i istre no". Sluaoci moji! Bilo je nesumnjivo roditelja koji je izgubio svoje dete, ali to je bio Bog, neizmenljiva i nepronicljiva volja Svemoguega, ija ga je ruka uzela. Ne tako kod Avrama. Njemu je pretstojalo teko iskuenje. Isakova sudbina bila je u Avramovoj ruci, ruci sa noem. I tako je stojao on, starac, sa jednom jedinom nadom. No on nije sumnjao, nije se plaljivo osvrtao levo i desno, nije izazivao nebo svojim molitvama. On je znao da je to bio svemogui Bog koji ga je kuao, znao da je to bila najtea rtva koja se od njega mogla zahtevati, ali on je jo znao da nijedna rtva nije teka kad je Bog trai i on je potegao no. Ko je ojaao Avramovu ruku, ko mu zadrao podignutu desnicu da nemono klone? Ko ovo pogleda sledie se. Ko je ojaao Avramovu duu da ,se ne smrkne pred njegovim oima tako da ne vidi ni Isaka ni ovna? Ko ovo pogleda oslepee. Pa ipak je moda retko nai koga koji je i uzet i slep, a jo rede nekoga koji bi dostojno ispriao ta se zbilo. Mi svi znamo: to je bilo samo kuanje. Da je Avram posumnjao, kad je bio na brdu Moriji, da se obazreo na sve strane za savet, da je, pre no to je izvadio no, sluajno ugledao ovna, da mu je Bog dozvolio da njega prinese na rtvu mesto Isaka, onda bi se on vratio kui, sve bi ilo po starom, on bi imao Saru, zadrao bi Isaka. Pa opet, sve bi bilo izmenjeno! Jer bi njegov povratak bio bekstvo, njegovo spasenje sluaj, njegova nagrada posramljenje, njegova budunost moda propast. Jer onda ne bi bio ni svedok vere, ni svedok Boje blagodati, ve svedok toga kako je teko ii na brdo Moriju. ak ni 45

onda ne bi Avram bio zaboravljen, a ni brdo Morija. O brdu se ne bi govorilo kao o Araratu na kome se koveg zaustavio, ve bi se pominjalo kao uas, poto je tu Avram posumnjao. Ako vera ne moe volju za ubistvom svoga sina da uini svetim inom, onda neka se sudi o Avramu kao o svakom drugom oveku. Ako neko nema hrabrosti da do kraja domisli svoju misao, da, naime, kae da je Avram ubica, onda je bolje da stekne ovu hrabrost nego da gubi vreme u nezasluenim pohvalama. Etiki izraz za ono to je Avram uinio jeste da je Isaka hteo u b i t i , religiozni da ga j e hteo r t v o v a t i . Etiko je o p t e , i, kao takvo, opet boansko. Otuda imamo pravo rei da je svaka dunost u osnovu svaka dunost prema Bogu. Ako se pak ne moe vie rei, onda se istovremeno kae da ja upravo nemam dunosti prema Bogu. Dunost postaje dunou time to se na Boga odnosi, ali samom, dunou ne stupam u odnos prema Bogu. .Takva je dunost ljubavi prema blinjem. Ona je dunost zbog toga to e na Boga odnosi, ali u dunosti samoj ja ne stupam u odnos prema Bogu, ve prema blinjem koga ljubim. Kaem li ja tada, u vezi sa ovim, da ja Boga ljubim, onda je to ustvari samo praznoslovlje. Praznoslovlje ukoliko se ovde misli na Boga" u jednom sasvim apstraktnom smislu kao na boansko, tojest kao na o p t e , tojest na dunost. Sva se, dakle, egzistencija ljudskoga roda potpuno zatvoreno zaobljuje u samoj sebi, a e t i k o je istovremeno ono to ograniuje i to ispunjuje. Bog postaje nevidljiva, beskrajno mala taka, nemona misao: njegova j e ; mo samo u e t i k o m e, koje ispunjuje egzistenciju. I tako smo dospeli kod paradoksa. Ili pojedinac moe kao pojedinac da stoji u apsolutnom odnosu prema a p s o l u t n o m e , i onda etiko nije [najvie, ili je Avram izgubljen: on nije ni tragini heroj ni estetski heroj. Paradoks je vere, dakle, u tome da pojedinac vie stoji od o p t e g a, da pojedinac da pot46

setim na jednu sada redu religioznu razliku odreuje svoj odnos prema o p t e m svojim odnosom prema a p s o l u t n o m e , a ne svoj odnos prem a a p s o l u t n o m e svojim odnosom prema o p t e m . Paradoks se moe i ovako izraziti: ima apsolutne dunosti prema Bogu. Jer u ovom odnosu dunosti odnosi se pojedinac kao pojedinac apsolutno prema a p s o l u t n o m e . Ako se onda u vezi sa ovim kae da je dunost Boga ljubiti, onda se time obeleava neto drugo od prethodnoga. Jer ako je dunost apsolutnost, onda je e t i k o svedeno na jednu relaciju. Odavde jo ne sledi da se ona unitava, ali ona dobija sasvim drugi izraz, p a r ad o k s n i i z r a z , p o kome, naprimer, ljubav prema Bogu moe odvesti plemia vere dotle da svojoj ljubavi prema blinjemu da izraz, koji je etikom izrazu dunosti suprotan. Ako nije tako, onda veri nema mesta u postojanju. Onda je vera napast, a Avram izgubljen, jer joj.je popustio. Ako je, pak, e t i k o u tolikoj meri teleoloki poniteno, kako onda egzistira pojedinac u kome je poniteno? On egzistira kao pojedinac nasuprot o p t e m u . Da li time grei? Jer ovo je oblik greha, posmatran u ideji. Ako dete i ne grei, jer svoje egzistencije kao takve nije svesno, to je njegova egzistencija, posmatrana u ideji, ipak greh. I e t i k o trai samog sebe svakoga asa od njega. Ako se ospori da se ovaj oblik egzistiranja moe tako shvatiti da nije greh, onda je presuda nad Avramom izreena. Kako je, dakle, Avram egzistirao? On je verovao. Ovo je paradoks, koji on ne moe nikome da objasni. Jer paradoks je u tome to se on, Avram, kao pojedinac postavlja u apsolutni odnos prema a p s o l u t n o m e . Ima li on prava na to? Njegovo je pravo opet paradoksno. Jer ako je u pravu, onda ne time to je on o p t e , ve to je pojedinac.

APSTRAKTNI I KONKRETNI MISLILAC

ovek je sinteza beskonanosti i konanosti, prolaznog i venog, slobode i nunosti, kratko: sinteza. Duh je mo koja ima saznanje o ivotu. ovek je duh. Ali ta je duh? Duh je j a. Ja biti znai konkretno p o s t a t i . . . Ja je u svakom trenutku, u kome jeste, u postajanju. Jer j a nije stvarno tu, ve neto to treba da postane. Onaj ko egzistira stalno je u postojanju. Stvarno egzistentni subjektivni mislilac podraava, stalno mislei, svoju egzistenciju i preobraa sve svoje miljenje u postajanje. ta je a p s t r a k t n o miljenje? To je miljenje kod kojega nema onoga koji misli. Ono se ne obzire ni na ta to nije misao. Samo je misao u svom vlastitom mediumu. Egzistencija nije bez misli, ali je u egzistenciji misao u tuem mediumu. ta je k o n k r e t n o miljenje? To je miljenje kod koga postoji onaj koji misli i odreeno n e t o (u znaenju neeg pojedinanog) to se misli, gde egzistencija daje egzistentnom misliocu misao, prostor i vreme. Dok su objektivnom misliocu ravnoduni misaoni subjekt i njegova egzistencija, subjektivni mislilac interesuje se preteno svojim sopstvenim miljenjem egzistira u njemu. Zadatak je subjektivnog mislioca da sebe u egzistenciji r a z u m e . . . U svem svom miljenju mora 48

on sa - misliti (ujedno misliti) da je on sam taj koji egzistira. Subjekt koji ispituje, pekulira, saznaje, stara se o istini, ali ne o subjektivnoj istini, o istini usvajanja. Mislilac koji istrauje jeste i sam moda zainteresovan, ali ne beskrajno lino, sa strau u pravcu svog linog blaenstva. Zainteresovan u svom odnosu prema ovoj istini. Nauni ispitiva moe neumornom revnou da radi, moe u oduevljenoj slubi nauci i ivot-da prekrati, moe spekulativni mislilac da ne tedi ni vreme ni trud: on ipak nije beskrajno lino sa strau u pravcu svoga sopstvenoga blaenstva zainteresovan. Naprotiv, on to i nee da bude. Njegovo posmatranje hoe da je objektivno, bez interesa. Ako se o b j e k t i v n o pita o istini, onda se objektivno reflektira na istinu kao na neki predmet, prema kome se saznajni subjekt odnosi. Ne reflektuje se na odnos, ve na to da je ono prema emu se odnosi istina, istinito. Ako je to prema emu se odnosi istina, istinito, onda je subjekt u istini. Ako se s u b j e k t i v n o pita o istini, onda se time subjektivno reflektira na odnos linosti. Ako je samo k a k o ovoga odnosa u istini, onda je linost u istini, pa ma se ona tako i prema neistini odnosila. Objektivno se naglauje: t a se kae; subjektivno: k a k o se kae. Strast za beskonanou je presudna, a ne njena sadrina. Otuda su subjektivno k a k o i subjektivitet i s t i n a . . . Ako je subjektivitet istina, onda odredba istine mora u sebi da sadri i izraz za suprotnost prema objekrivitetu, uspomenu na raskrsnicu. Ovaj izraz pokazuje u isto vreme i napetost oseajnosti. Evo jedne takve definicije istine: istina je objektivna neizvesnost vrsto drana pri usvajanju strasne oseajnosti, istina najvea ikoja postoji za egzistentnog oveka. Onde gde put skree (gde je to, ne moe se objektivno rei, jer je ba to subjektivitet), onde ostaje objektivno znanje onakvo kakvo je. Objektivno se tada ima samo neizvesnost, ali to
4 Brevijar

49

ba i navija beskonanu strast oseajnosti. A istina i jeste odvanost da se izabere sa strau za beskonanou ono to je objektivno neizvesno. Ako posmatram prirodu da bih naao Boga, onda u njoj vidim mudrost i svemo, ali vidim u isti mah i mnogo ta drugo to me plai i buni. Odavde je summa summarum objektivna neizvesnost, ali ba zato je oseajnost tako velika, jer oseajnost obuhvata objektivnu neizvesnost svom strau za beskonanou. U odnosu prema izvesnom matematikom stavu data je objektivnost, ali zato je njena istina ravnoduna istina. No data odredba istine je opisivanje vere. Bez rizika nema vere. Vera i jeste protivnost izmeu beskrajne strasti i oseajnosti i objektivne neizvesnosti. Mogu li shvatiti Boga objektivno, onda ne verujem. Ali ba to to ne mogu, moram verovati. A ako hou da se odrim u veri, moram stalno motriti da vrsto drim objektivnu neizvesnost i opet da verujem. U stavu da je subjektivnost (oseajnost) istina sadri se sokratska mudrost, ija je besmrtna zasluga u tome to je vodila rauna o bitnom znaenju egzistiranja, o tome da je saznalac postojalac. Unititi naelo protivrenosti znai u egzistenciji: biti u protivrenosti sa samim sobom. Stav protivrenosti ojaava jedinku u vernosti samoj sejbi, tako da e ona, poput one postojane t r o j k e o kojoj Sokrat tako lepo govori, radije sve izdrati nego postati e t v o r k a ili ak sasvim veliki okrugli broj: radije biti m a l o u vernosti sebi nego u m n o g o j protivrenosti sa samim sobom. Zadatak je ljudskoga saznanja da shvati: da ima neto to ono ne moe razumeti i ta je ovo n e t o . Ljudsko saznanje je prilino zaposleno time da razumeva i, opet, da razumeva. Ako, meutim, ono uloi trud da samo sebe razume, ono mora, prosto, d a prizna p a r a d o k s n o . P a r a d o k s n o nije nikakva koncesija, ve jedna kate-

50

gorija, metafiziki udes koji izraava odnos izmeu egzistentnog, saznajnog duha i vene istine. Samo istina koja duhovno naziava, podie, jeste istina za tebe. Izmeu zamiljene i stvarne radnje,.izmeu mogunosti i stvarnosti nema po s a d r i n i savreno nikakve razlike; po o b l i k u je razlika bitna. Ako ovek ivi tako da ne zna ni za jedno vee merilo ivota od razuma, onda je vasceli njegov ivot relativitet: on radi iskljuivo za relativne svrhe. On ne preduzima nita dok mu razum, pomou verovatnoe, ne objasni,korist ili tetu i ne odgovori na pitanje z a t o ? i e m u ? Druke je sa a p s o l u t n i m . Pri prvom pogledu osvedoava se razum da je a p s o l u t n o bezumlje. Dati ceo svoj ivot za stradanje i rtvu jeste za razum bezumlje. Razum kae: Ako treba da stradam, ako treba neto da rtvujem ili na meki nain i samoga sebe da prinesem na rtvu, onda moram znati kakvu korist i dobit imam od toga. Inae sam lud ako to uinim. Ako nekom oveku kaem: odlazi u svet, u njemu e ovako proi: progonie te iz godine u godinu, a na kraju e i sam ivot na uasan nain izgubiti onda razum odmah pita: emu to? Nema, zaista, nikakvog cilja: a ba to posvedoava da je a p s o1 u t n o tu. U tome i jeste muka za razum. Strast prouzrokuje svaki pokret beskonanosti; nikakva resfleksija ne moe pokret ostvariti. Strast je neprestani skok u egzistenciju, skok koji objanjava pokret, dok je meditacija (ukidanje suprotnosti u veem jedinstvu) imera, koja kod Hegela treba sve da objasni, a istovremeno je jedino to on nikada nije pokuao da objasni. Svako se logiko miljenje zbiva u nareju apstrakcija i sub specie aeterni. Egzistencijalno miljenje sastoji se u tome, da apstrahuje tekou zamiljanja venoga u njegovom postajanju, na ta smo u stvari prinueni, jer je i onaj koji misli u postojanju. isto miljenje je fantom.

51

Sistem i zavrenost su toliko jedno i isto da sistema uopte i nema ako nije dovren. Fragment jednoga sistema je n o n s e n s. Logiki sistem moe postojati, ali nema niti e biti sistem postojanja, egzistencije. Sistema egzistencije nema. Takav sistem, dakle, ne postoji? Nipoto! Ovo se u reenome i ne podrazumeva. Sama je egzistencija sistem za Boga, ali ne i za egzistentni duh. Sistem i dovrenost odgovaraju jedno drugom, dok je egzistencija upravo neto suprotno. Apstraktno posmatranje, sistem i egzistencija ne mogu se ujedno misliti. Da bi sistematska misao mogla misliti egzistenciju) ona je mora zamisliti kao ponitenu, dakle ne kao egzistenciju. Pre nego to se sistem zakljui, mora egzistencija biti potrta u v e n o m e , ne sme da ostane nikakav egzistentni ostatak, pa ak ni takva nitica kao to je postojei gospodin profesor koji sistem pie. Bog ne misli, on stvara. Bog ne egzistira, on je veit. ovek misli i egzistira, a egzistencija podvaja miljenje i bie, dri ih meusobno spolja u sukcesiji. Kad filosofi govore o stvarnosti, to je isto toliko varljivo kao kad kod starudara itamo na nekoj tablici: ovde se glaa rublje. Ako odemo da damo svoje rublje na glaanje, biemo nasaeni, jer ovde se tablica nalazi samo na prodaju.

KRITIKA VREMENA I SAVREMENOG HRIANSTVA

Jednom kada su cene zainima u Holandiji pale, bacili su trgovci nekoliko tovara u more da bi cenu podigli. Ovo je bila oprostljiva, moda neophodna prevara. Da li nam je neto slino potrebno u svetu duha? . . . Je li ova samoobmana potrebna naem pokolenju? Je li ovo virtuozitet za koji je ono vaspitno? Zar ono nije dovoljno usavreno u vetini da samo sebe obmanjuje? Zar mu, naprotiv, nije potrebna iskrena ozbiljnost koja neustraivo i nepodmitljivo ukazuje na zadatke, potena ozbiljnost koja sa ljubavlju omeuje ove zadatke, koja ne plai ljude da e u n a j v i e m u prenagliti, ve odraava zadatak mladalakim i lep i m , pa ipak tekim i zanoljivim za ljude plemenite? Jer samo ono to je teko oduevljava plemenite prirode. Ma ta jedno pokolenje od drug o g a moglo da naui, nijedno pokolenje ne moe da naui od drugoga ono to je stvarno oveno. Svako pokolenje poinje, u ovom pogledu, primitivno. Ono nema drugojai zadatak od prethodnoga pokolenja, ono i ne odmie dalje pod pretpostavk o m da prethodno pokolenje nije svoj zadatak izbeglo i samo sebe prevarilo. Ovo pravo o v e n o jeste strast, kojom pokolenje i sebe samo i drugo pokolenje potpuno razume. Tako nijedno pokolenje nije nauilo od drugoga kako se voli. Nijedno pokolenje ne dospeva da otpone s neke druge take do od poetka. Nijedno pokolenje nema krai zadatak od prethodnoga.

53

Nae je vreme prevashodno razumsko, refleksivno, bestrasno, vreme koje prolazno usplamti oduevljenjem i mudro istrajava u ravnodunosti... Jedno strasno pobunjeniko vreme sve e poruiti, prevrnuti. Revolucionarno, ali bestrasno i refleksno vreme stvara od razvoja snaga dijalektiku vetinu: ostaviti sve po starome, ali mu lukavstvom podmuklo ponititi znaenje. Mesto u pobuni, ono vrhuni u tome da unutranju stvarnost odnosa raslabi do golog kretanja refleksije . . . Pojavljeni r e s a n t i m a n - znai nivelisanje. Dok strasno doba nagli napred, die se i pada, uspravlja i obara, dotle refleksivno bestrasno doba ini obratno: ono uguuje i spreava ono nivelie. Nivelisanje je tiho, matematiki apstraktno zanimanje, koje ne privlai nikakvu panju. Dok plahovito, trenutno oduevljenje moe zlovoljno i samu nesreu da poeli u traganju za snagama egzistencije, apatiji, koja ga smenjuje, malo je ovim nemirom pomoeno. Isto kao inenjeru koji nivelie. Ako vrhunac pobune lii na provalu vulkana, tako da se ni sopstvena re ne moe uti, onda nivelisanje na svom vrhuncu, gde se vlastito disanje uje, lii na grobnu tiinu nad kojom ne moe nita da se uzdigne, u koju sve nemono pada. Nalet oduevljenja moe da se zavri porazom, ali je pobeda nivelirajuih eo ipso njihov poraz. Ako treba da se ostvari nivelisanje, onda mora prvo da se stvori jedan fantom: njegov duh, ogromna apstrakcija, sveobuhvatno neto koje je n i t a, fata morgana. Ovaj fantom je publika. Samo u jednom bestrasnom, ali refleksivnom vremenu moe se ovaj fantom razviti pomou tampe, kad i ova sama postane apstrakcija. U vremenima oduevljenja, u strasno buntovnim vremenima, kada i sam narod zahte da ostvari besplodnu, opaku ideju da sve porui i sravni sa zemljom: i onda jo nema publike. Ima partija i miljenja. U takvim vremenima tampa e uzeti karakter mnenja. A kako su ustojani profesionalci izloeni pre svega razvijanju ulne obmane, to e bestrasno, ubajae54

no, refleksivno vreme, ako je samo i jedino tampa u stanju da slabaki ulije neku vrstu ivota u ovu umalost, stvoriti publiku. Publika je pravi vetak nivelisanja. Jer ako neto p r i b l i n o nivelie, to ini neko i neto, ali publika je ogromno nita. Publika je sve i nita. To je najopasnija i najnitavnija sila. Moe se itavoj naciji govoriti u ime publike, pa ipak je publika manja od jednog jedinog, ma kako neznatnog, stvarnog oveka. Moral je karakter. Karakter je neto urezano. More nema karaktera, pesak ga takoe nema, apstraktna razumnost isto tako ne. Jer karakter je oseajnost. Nemoral je kao energija takoe karakter. Dvosmisleno je, naprotiv, kad se nema ni jednog ni drugog. A dvosmislenost je u egzistenciji kada se kvalitativna suprotnost kvaliteta oslabi refleksijom koja razjeda. Pobuna strasti je elementarna. Razjedanje dvosmislenosti je mirniji, ali dan i no kovani verini zakljuak. Razlikovanje izmeu dobra i zla slabi lakomisleno, otmeno, teoretsko znanje zla, ohola mudrost koja zna da se dobro u svetu nita ne ceni i nita ne vredi tako da ubrzo postaje glupost. Nikoga dobro ne nadahnjuje za veliko delo, nikoga ne uurbava zlo na neuveni greh. Utoliko nemaju ta jedno drugome da prebace. Pa upravo se zbog ovoga utoliko vie brblja, jer je dvosmislenost trajan nadraaj i mnogo govorljivija nego radost zbog dobra i odvratnost prema zlu. ta je to brbljanje? To je ukidanje strasne suprotnosti izmeu utanja i govorenja. Samo onaj ko ume sutinski da uti ume sutinski da govori. Samo onaj koji ume sutinski da uti ume sutinski da dela. utljivost je oseajnost. Brbljanje predujmljuje sutinsko govorenje . . . Brbljivost hvata jeza od trenutka utanja, koji e obelodaniti prazninu. ta je bezoblinost? To je ukinuta strasna razlika izmeu oblika i sadrine, koja dodue, suprotno ludosti i gluposti, moe kao sadrinu imati istinu, ali ija istinitost ne moe biti sutinski istinita . . . 55

ta je povrnost i njena elja za reprezentacijom? Povrnost je ukinuta strasna razlika izmeu zatvorenosti i otvorenosti. Ona je otkrivanje praznine, koja spolja, ipak, dobija preimustvo, zbog sjajne varke, nad stvarnim' otkrivanjem koje ima specifino obeleje udubljivanja, dok povrnost prua privid mnogostruke mogunosti. A elja za reprezentacijom je samozacopanost uobraenja. ta je rezonovanje? To je ukinuta strasna suprotnost izmeu subjektivnosti i objektivnosti. Rezonovanje kao apstraktno miljenje nije dovoljno dialektiki duboko, kao miljenje i uverenje ono nema individualne punokrvnosti. Onaj pak koji rezonuje ima, ekstenzivno, privid preimustva. Jer mislilac obuhvata svoju nauku, ovek moe imati miljenje koje se odnosi na njegovu struku, moe imati ubeenje na osnovu izvesnoga shvatanja ivota, ali onaj koji rezonuje, rezonuje o svem i svaem. Ovo je moje uverenje: kolikogod rasula, zlosti i odvratnosti moe biti u ljudima kad postanu neodgovorna i nepokajna ,publika", gomila" i tome slino, toliko je istinitoga, dobroga i dostojnog ljubavi kad ih uinimo jedinkama. Postoji shvatanje o ivotu koje smatra da je onde istina gde je gomila; istina kao da mora Imati gomilu za sobom. Ima i drugo shvatanje ivota po kome je svuda tamo neistina gde je gomila. Ova bi misao trenutno u krajnjoj zaotrenosti glasila: im bi se 'svi pojedinci, od kojih bi svaki ponaosob imao istinu, stopili u gomilu", odmah bi se tu pojavila i neistina (pod pretpostavkom da svetina doe do presudnog glasakog, bunog i glasnog znaaja). Jer gomila" je neistina . . . Gomila ne ova ili ona, iva ili pokojna, gomila neznatnih ili otmenih, bogataa ili siromaha itd., ve gomila shvaena kao pojam jeste neistina, poto gomila ili navodi na nepokajnost ili neodgovornost, ili suvie slabi odgovornost pojedinca da ona postaje sasvim neznatna stvar. Gle, tu

56

n i j e b i l o n i j e d n o g j e d i n o g v o j n i k a k o j i b i n a Kaj a M a r i j a p o d i g a o r u k u : t o j e b i l a i s t i n a . Ali b i s a m o t r i - e t i r i e n e , s a s v e u ili p r e t s t a v o m d a su gomila, sa n a d o m da niko ne m o e sigurno r e i k o j e t o b i o , ili k o j e p r v i o t p o e o , i m a l e z a to hrabrosti! Kakva neistina! Neistina je najpre u t o m e , d a g o m i l a ili i n i o n o t o s a m o p o j e d i n a c u g o m i l i i n i , ili o n o t o u s v a k o m s l u a j u s v a k i p o j e d i n a c ini. J e r gomila j e a p s t r a k t u m , koji n e m a r u k u . Svaki p o j e d i n a c i m a po pravilu dve ruke, i k a d taj pojedinac digne ruke na Kaja Marija, o n d a su obadve te r u k e ovoga pojedinca, a ne njegovog suseda, jo m a n j e gomile, koja r u k u n e m a . O n d a je d r u g a neistina ta, da svetina i m a hrabrosti i t a m o gde najvei straljivac m e u svim p o j e d i n c i m a n i k a d nije bio t a k o plaljiv k a o to je t o u v e k g o m i l a . J e r s v a k i p o j e d i n a c k o j i b e i u gom i l u . . . d o d a j e svoj d e o k u k a v i l u k a k u k a v i l u k u koji se g o m i l a " zove. Uzmi za p r i m e r najuzvienije, misli na H r i s t a i sav l j u d s k i r o d , sve l j u d e k o j i su r o e n i i k o j i e ikada biti roeni. Situacija upojedinaenja je ova: k a o pojedinac, u osamljenoj okolini s a m o sa njim, Hristom, kao pojedinac pristupiti njemu i p l j u n u t i ga: ovek koji bi za to i m a o h r a b r o s t i n i t i s e j e r o d i o , n i t i e s e r o d i t i . T o j e i s t i n a ! Ali k a d su postali gomila, o n d a su imali h r a b r o s t i za to strana neistina! N e k a d je b i l o : T a k o i toliko r e v n o v a t i u privoljevanju ljudi da u m a s a m a ( p o m o g u s t v u svi) p r e u u h r i a n s t v o , d a s e z a b o r a v i l o , ili b a r n i j e o z b i l j n o u z e l o , da li je t o , u t a su o n i u l a z i l i , i bilo uopte hrianstvo. Po meni: Najstroije paziti da b u d e jasno ta je to hrianstvo, pa m a k a r niko, ak ni ja sam, ,u njega ne s t u p i o . . . . jer ono to je pomelo hrianstvo i to je dalo povoda uobraenju o nekakvoj triumfalnoj crkvi jeste to, to se hrianstvo shvatilo k a o istina u smislu gotovog r e z u l t a t a , a ne k a o i s t i n a u smislu p u t a " .

57

U prekrasnoj katedrali pojavljuje se blagorodni, preasni, tajni, generalni vrhovni propovednik dvorski, odabrani ljubimac otmenog sveta. On stupa pred odabrani krug odabranih i dirljivo propoveda o tekstu koji je sam odabrao: Bog je odabrao u svetu m a l o i n e z n a t n o " i niko se ne smeje. Tako stoji sa hrianstvom: drava poruuje vladarski hiljadu ispitanih inovnika . . . i hrianstvo propada u blebetanju. Hrianstvo je bilo mona stvar kada se snano pojavilo u svetu i do izraza dolo. Ali onoga asa kad je ili htelo da se, preko pape, ogradi, ili da baci narodu bibliju na glavu, i l i . . . veroispovest lii na starca koji misli da je dosta preiveo u svetu i sad je red da se zakljua.

HRIANSTVO JE OGROMNA ULNA OBMANA

Svako ko u m e sa zbiljom i izvesnim smislom d a p o s m a t r a : o n o t o s e h r i a n s t v o z o v e , ili s t a n j e u izvesnoj t a k o z v a n o j h r i a n s k o j zemlji, m o r a , nema sumnje, o d m a h da se zabrine. ta to znai da s e sve o v e h i l j a d e i h i l j a d e l j u d i t a k o o l a k o n a z i v a j u h r i a n i m a ! Ove m n o g e i m n o g e ljude, od k o j i h p r e t e n i b r o j , s u d e i p o s v e m u , i m a j u svoj i v o t u sasvim drugim oblastima, to se golim o k o m moe videti! Ljudi koji n i k a d u c r k v u ne idu, n i k a d a na Boga ne misle, n i k a d a njegovo i m e ne spominju, sem k a d psuju. Ljudi k o j i m a n i k a d nije p o s t a l o j a s n o d a b i n j i h o v ivot m o g a o i m a t i izvesnu obav e z u p r e m a B o g u ! P a i p a k svi o v i l j u d i , p a a k i oni koji tvrde da n e m a Boga, nazivaju se hrianima, drava ih s m a t r a za hriane, crkva ih k a o h r i a n e sahranjuje, kao h r i a n i se u venost odailju. Ovo je razlika izmeu genija i hraanina: genije je izuzetak prirode; genijem se nijedan ovek sam nainiti ne moe. Hrianin je izuzetak slobode, ili tanije, pravilo slobode, pravilo koje se retko nalazi, ali koje svaki od nas treba da postane. Z a t o j e h t e o B o g d a s e h r i a n s t v o s v a k o m e p r o p o v e d a . Z a t o su apostoli bili vrlo p r o s t i ljudi, uzori u obliku n e z n a t n o g a sluge, k a k o bi p o k a z a l i da je ovaj izuzetak p r a v i l o i svima p r i s t u p a a n . Pa ipak je h r i a n i n n e t o r e d e od genija. D r a v a se neposredno odnosi p r e m a broju, prema kvantitativnom. Stoga ako se drava smanju-

59

je, broj moe postupno toliko da se smanji da drava prestaje, da njen pojam iezne. H r i a n s t v o se druke odnosi prema broju: dovoljan je jedan hrianin, pa da moe biti istinito da hrianstvo egzistira. Hrianstvo se upravo odnosi prema broju u obrnutoj srazmeri: kad svi ljudi postanu hriani, onda pojam hrianin" nestaje. Pojam hrianin" je polemiki pojam: hrianinom se moe biti samo nasuprot neemu . . . im je suprotnost iskorenjena, onda je hrianin biti besmislica kao to i jeste sluaj u hrianstvu", koje je na lukav nain unitilo hrianstvo 'time to kae: mi smo svi hriani. Ne, zvanino hrianstvo nije hrianstvo Novoga Zaveta.
26. januara 1855.

Jedna teza samo jedna jedina. O Lutere, ti si imao devedeset i pet teza: uasno! Pa ipak je, u dubljem smislu, nesumnjivo: ukoliko vie teza, utoliko manje uasno. Stvar je daleko uasnija: postoji samo jedna teza. Samo jedna teza: hrianstvo Novog Zaveta uopte ne egzistira. Ovde nema ta da se reformie. Jedino jo preostaje da se rasvetli jedan stoleima produavani, milionima (krivih ili nevinih) vreni hrianski zloin, priem se mudro, pod imenom usavravanja hrianstva, postupno pokuavalo da se hrianstvu tajemice uvreba Bog, a ono samo pretvori u suprotnost onoga to je ono u Novom Zavetu. Neznabotvo to je hrianstvo hrianstva". Je li to isto uenje kad Hristos kae bogatom mladiu: Prodaj sve to ima i podaj, siromasima" i ikad svetenik kae: Prodaj sve to ima i daj meni"? ;Ne moe se ni od ega iveti. To se uje, naroito od svetenika. A ba svetenici izvode ovu vetinu: od hrianstva ni traga ni glasa ipak oni ive od toga.

60

Kada je Adam iveo u raju naredba je glasila: moli se. Kad je bio isteran, glasila je: radi. Kad se Hristos pojavio glasila je: moli se i radi. Filosofija i hrianstvo ne mogu se nikad sloiti. Jer ako treba neega od najbitnijeg u hrianstvu vrsto da se dri, naime spasenja, onda se ono, ako treba neto stvarno da znai, mora protegnuti na celoga oveka. Sem ako mi njegove moralne sposobnosti izgledaju nepotpune, a naprotiv njegovo saznanje savreno? U naim hrianskim vremenima hrianstvo nije daleko od toga da postane paganizam.

SADRAJ

PREDGOVOR ESTETIKO, ETIKO, RELIGIOZNO SAMOPOSMATRANJE I SHVATANJE IVOTA . SOLOMONOV SAN ESTETSKI I ETIKI STADIJUM RELIGIOZNO APSTRAKTNI I KONKRETNI MISLILAC . . . KRITIKA VREMENA I SAVREMENOG HRIANSTVA HRIANSTVO JE OGROMNA ULNA OBMANA

. .

5 7 11 13 17 33 48 53 59