Vajnberg Stiven SNOVI O KONANOJ TEORIJI Prevod: Nedeljkovi B. Aleksandar Weinberg Steven DREAMS OF A FINAL THEORY, 1992.

Ovo je knjiga o jednoj velikoj intelektualnoj pustolovini, o traganju za konanim zakonima prirode. Veliki deo rada u dananjoj fizici visokih energija nadahnut je snom o konanoj teoriji; iako ne znamo kakvi bi ti konani zakoni mogli biti, niti koliko e godina proi dok ih najzad ne otkrijemo, stie se utisak da u dananjim teorijama ve naziremo izvesne obrise one konane. Ali i sama pretpostavka da takva, konana teorija postoji, protivurena je, i predmet je sadanje estoke debate. Rasprava o ovome stigla je i u dvorane pojedinih odbora amerikog Kongresa; fizika visokih energija postaje sve skuplja, a njeni izgledi da dobije podrku javnosti zavise, u izvesnoj meri, od njene istorijske misije otkrivanja konanih zakona. Od samog poetka, moja namera u ovoj knjizi bila je da teme koje su u vezi sa konanom teorijom izloim kao deo intelektualne istorije naeg doba, za itaoce koji nemaju prethodno znanje iz fizike ili vie matematike. Ova knjiga zaista dotie kljune zamisli na kojima se zasniva dananji rad na granicama fizike. Ali ovo nije udbenik fizike, pa zato italac nee ovde nai zasebna poglavlja o esticama, silama, simetrijama i strunama. Umesto toga, ja sam utkao postavke moderne fizike u raspravu o tome ta konana teorija znai i kako emo je nai. U ovome sam se upravljao svojim sopstvenim iskustvom kao itaoca knjiga iz izvesnih oblasti, kao to je istorija, za koje sam ja laik. Istoriari esto podlegnu iskuenju da prvo daju narativni prikaz dogaaja, odnosno ispriaju ih, a onda nareaju zasebna poglavlja o populaciji, ekonomiji, tehnologiji i tako dalje. S druge strane, oni istoriari koje ovek ita iz zadovoljstva, od Tacita (Tacitus) i Gibona (Gibbon) do Eliota (H. J. Elliott) i Morisona (S. E. Morison), spajaju naraciju sa tim 'pozadinskim', uoptenijim informacijama, a istovremeno i iznose dokaze u prilog onim zakljucima ka kojima ele da povedu itaoca. Piui ovu knjigu, nastojao sam da radim kao oni i da se oduprem iskuenju da sve bude sasvim uredno poreano. Nisam oklevao da unosim i onu istorijsku i naunu grau koja je moda ve poznata itaocu ako je on istoriar ili naunik, niti da poneto od toga i ponavljam, ako mi se uini da e biti korisno. Kao to jednom prilikom ree Enriko Fermi (Enrico Fermi), nikada ne treba potceniti zadovoljstvo koje oseamo kad ujemo neto to ve znamo. Knjiga Snovi o konanoj teoriji sastoji se iz tri dela i kode, odnosno zavrnice. Prvi deo obuhvata poglavlja 1, 2 i 3; tu je predstavljena zamisao o konanoj teoriji. Drugi deo, a to su poglavlja od etvrtog do osmog, objanjava kako smo ostvarili dosadanji napredak prema konanoj teoriji; a poglavlja 9, 10 i 11 gledaju napred, u budunost, i nagaaju kako e konana teorija izgledati i kako e uticati na ljudski rod. Konano, u poglavlju 12 okreem se argumentima za izgradnju i protiv izgradnje novog superprovodnog superkolajdera, skupocenog novog ureaja koji je oajniki potreban fiziarima visokih energija, ali ije je budue finansiranje neizvesno. U seriji beleaka na kraju knjige itaoci e nai potpuniju raspravu o nekim zamislima iz glavnog teksta. U nekim sluajevima, morao sam u glavnom tekstu preterano pojednostaviti neke naune koncepte, pa sam u zavrnim belekama davao

tanija odreenja o tome. U tim belekama navedene su i bibliografske reference za pojedine materijale navedene u tekstu. Duboko sam zahvalan Luiz Vajnberg (Louise Weinberg) to je navaljivala da preradim jednu raniju verziju ove knjige, i to mi je ukazivala na koji na in to da uradim. Toplo zahvaljujem i Denu Frenku (Dan Frank) iz izdavake kue 'Panteon' ('Pantheon Books') na ohrabrenjima i na znatnom urednikom radu i usmeravanju, kao i Nilu Beltonu (Neil Belton) iz 'Hainson Radijusa' ('Hutchinson Radius') i mom literarnom agentu Mortonu Janklovu (Morton Janklow), koji su davali vane sugestije. Takoe su mi pomogli svojim komentarima i savetima u vezi sa raznim temama filozofi Paul Fajerabend (Paul Feyerabend), Dord Gejl (George Gale), Sandra Harding (Sandra Harding), Majls Dekson (Myles Jackson), Robert Nozik (Robert Nozick), Hilari Patnem (Hilary Putnam) i Majkl Redhed (Michael Redhead); istoriari Stiven Bra (Stephen Brush), Piter Grin (Peter Green) i Robert Henkinson (Robert Hankinson); strunjaci iz oblasti pravnih nauka Filip Bobit (Philip Bobbitt), Luiz Vajnberg i Mark Judof (Yudof); istoriari fizike Derald Holton (Gerald Holton), Ejbraham Peiz (Abraham Pais) i S. Semjuel veber (S. Samuel Schweber); fiziar-teolog Don Polkinghorn (John Polkinghorne); psihijatri Lion Ajzenberg (Leon Eisenberg) i Elizabet Vajnberg (Elisabeth Weinberg); biolozi Sidni Brener (Sydney Brenner), Frensis Krik (Francis Crick), Lorens Gilbert (Lawrence Gilbert), Stiven D. Gould (Stephen J. Gould) i Ernst Mejr (Mayr); fiziari Jakir Aharonov (Yakir Aharonov), Sidni Koulman (Sydney Coleman), Brus De Vit (Bruce De Witt), Manfred Fink (Manfred Fink), Majkl Fier (Michael Fisher), Dejvid Gros (David Gross), Bengt Nejdel (Bengt Nagel), Stiven Orag (Stephen Orzsag), Brajan Pipard (Brian Pippard), Dozef Polinski (Joseph Polchinski), Roj viters (Roy Schwitters) i Lionard Saskind (Leonard Susskind); hemiar Roald Hofman (Roald Hoffmann); astrofiziari Vilijem Pres (William Press), Pol apiro (Paul Shapiro) i Etan Vinijek (Ethan Vishniac); kao i autori Dejms Glajk (James Gleick) i Lars Gustafson (Gustafsson). Mnoge ozbiljne greke izbegnute su uz njihovu pomo . Stiven Vajnberg Ostin, Teksas avgust 1992. 1. PROLOG Ako sam ikada ikakvu lepotu eleo, i dobio, i video - to je samo san o tebi bio. Don Don, Dobro sutra Ovaj vek, koji se sada blii kraju, video je u fizici zasenjujue proirenje granica naunog znanja. Ajntajnove (Einstein) dve teorije relativnosti, posebna i opta, izmenile su, trajno, nae sagledavanje prostora, vremena i gravitacije. Uinjen je i jedan jo korenitiji raskid sa prolou - naime, kvantna mehanika izmenila je i sam jezik pomou koga opisujemo prirodu: nauili smo da ne govorimo o esticama koje imaju neka odreena mesta i odreene brzine, nego o talasnim funkcijama i verovatnoama. Iz

sjedinjavanja relativnosti sa kvantnom mehanikom razvio se jedan novi pogled na svet, pogled u kome materija vie nije najvanija. Umesto materije, sredinju ulogu u naem pogledu na svet zauzela su naela simetrije, od kojih su neka, pri sadanjem stanju Vaseljene, skrivena od naeg pogleda. Na ovim temeljima izgradili smo uspenu teoriju elektromagnetizma, kao i jakog i slabog meudejstva elementarnih estica. esto smo se oseali kao Zigfrid kad je okusio zmajevu krv i onda primetio, iznenaen, da sad razume jezik ptica. Ali tu smo se i zaglavili. Godine posle sredine sedamdesetih bile su godine najvee osujeenosti u istoriji fizike elementarnih estica. Plaamo sada cenu svog uspeha: teorija je napredovala toliko da e za dalji napredak biti potrebno prouavanje izvesnih procesa pri energijama koje se ne mogu postii u dananjim eksperimentalnim postrojenjima. Da bi se probili iz ovog zastoja, fiziari su poeli 1982. godine razvijati planove za nauni projekt koji bi svojim dimenzijama, ali i cenom, nadmaio sve dosadanje: superprovodni superkolajder.Superconducting Super Collider. Plan je, u svom konanom obliku, zahtevao da se iskopa tunel, ovalnog oblika, dugaak osamdeset pet kilometara, na jednom terenu juno od Dalasa. U ovaj podzemni tunel bile bi ugraene hiljade superprovodljivih magneta, sa zadatkom da vode dva zraka naelektrisanih estica poznatih kao protoni, ali u suprotnim smerovima, milionima puta u krug, sve bre i bre, dok se ne postigne energija dvadeset puta vea od najvee mogue u danas postojeim akceleratorima estica. Na nekoliko mesta na ovom prstenu bilo bi udeeno da se protoni ta dva suprotna zraka sudaraju, i to po nekoliko stotina miliona puta u sekundi; pri tom bi ogromni detektori, od kojih bi neki bili teki i po nekoliko desetina hiljada tona, beleili ta se deava pri tim sudarima. Procenjeno je da bi izgradnja kotala preko osam milijardi dolara. Superkolajder je naiao na veliko protivljenje ne samo tedljivih kongresmena nego i nekih naunika koji bi radije videli te pare potroene na njihovim poljima istraivanja. Gunanja protiv takozvane velike nauke ima mnogo, a neka od njih su naciljana prema superkolajderu. Za to vreme, evropski konzorcijum poznat kao CERN razmatra izgradnju jedne sline instalacije, koja bi se zvala 'Veliki kolajder hadrona', LCH.Large Hadron Collider. Taj LCH kotao bi manje nego superkolajder zato to bi iskoristio jedan ve postojei tunel ispod planina Jura u vajcarskoj, blizu eneve, ali, iz istog razloga, njegova energija bila bi ograniena na manje od polovine one energije koju bi superkolajder imao. U mnogo pogleda, amerika rasprava o superkolajderu i evropska o LCH-u su uporedne. U asu kad ova knjiga kree u tampu, u godini 1992, situacija je sledea: fondovi za superkolajder, koji su glasanjem Predstavnikog doma ukinuti u junu, ipak su produeni glasanjem Senata u avgustu. Budunost superkolajdera bila bi obezbeena kad bi on dobio neku krupniju podrku iz inostranstva, ali ona je zasad izostala. Kako stvari stoje, ak iako je superkolajder sa svojim fondovima 'ostao iv' u Kongresu ove godine, mogao bi biti ukinut u tom istom Kongresu sledee godine, ili bilo koje godine sve dok ne bude izgraen. Moe se dogoditi da zavrne godine dvadesetog veka vide obustavu epohalnog traganja za temeljima fizike; a radovi bi se mogli nastaviti moda tek kroz mnogo godina. Ovo nije knjiga o 'superkolajderu'. Ali rasprava o tom projektu prinudila me je da u govorima koje sam drao, i u mom svedoenju pred Kongresom, pokuam objasniti ta

to mi hoemo da postignemo naim izuavanjima elementarnih estica. ovek bi oekivao da ja, poto sam trideset godina radio kao fiziar, mogu lako da izvedem ovo, ali nije ba tako lako. Meni lino, zadovoljstvo koje daje taj rad sam po sebi oduvek je bilo dovoljan razlog da se time bavim. Sedim za radnim stolom ili za stolom u nekom kafiu i baratam raznim matematikim izrazima, oseajui se pri tom kao Faust koji se igra pentagramima i eka pojavu Mefistofela. S vremena na vreme, matematike apstrakcije, eksperimentalni podaci i fiziarska intuicija sastave se u neku odreenu teoriju o esticama, silama i simetrijama. I, s vremena na due vreme, ispostavi se da je neka od tih teorija tana; jer opiti pokau da se priroda zaista ponaa onako kako bi, po toj teoriji, trebalo da se ponaa. Ali ovo nije sve. Za fiziare koji se bave elementarnim esticama postoji jo jedna motivacija, samo to je nju tee objasniti, ak i nama samima. Nae sadanje teorije imaju samo ogranienu vrednost, jo su neodlune i nepotpune. Ali ponekad ugledamo iza njih obrise jedne konane teorije, koja bi vaila neogranieno i koja bi nas sasvim zadovoljila svojom potpunou i svojom konzistentnou. Tragamo za univerzalnim istinama o prirodi, a kad ih naemo, pokuavamo ih objasniti tako to emo pokazati kako one mogu biti izvedene iz nekih jo dubljih istina. Zamislite prostor naunih naela kao da je pun strelica: svaka je jedno naelo i svaka pokazuje na neku drugu stranu, udaljavajui se od onih osnovnijih. Te strelice-objanjenja ispoljavaju vanu pravilnost: nisu grupisane u neke izdvojene i nepovezane grudve, pri emu bi svaka grudva bila po jedna nezavisna nauka, i ne lutaju besciljno - nego su sve povezane, i ako du njih gleda unazad, odakle su dole, stie utisak da su sve poletele iz samo jednog, zajednikog izvora. Ta zajednika polazna taka, izvorite svih ostalih objanjenja, to je ono to ja nazivam konana teorija. Jasno je i neosporno da mi takvu konanu teoriju sada nemamo, i da je malo verovatno da emo je uskoro otkriti. Ali s vremena na vreme uhvatimo poneki nagovetaj da ona i nije tako daleko. Ponekad u raspravama fiziara, kad se pokae da ideje koje su matematiki lepe odista imaju i vaenje u stvarnom svetu, steknemo utisak da postoji neto iza kolske table po kojoj piemo kredom, neka dublja istina koja nagovetava onu konanu teoriju zbog koje tolike druge nae ideje uspevaju tako dobro. Kad je re o konanoj teoriji, hiljadu pitanja i ograda naviru u um. ta nam to znai da jednim naunim naelom 'objanjavamo' drugo? Kako znamo da postoji zajednika polazna taka svih takvih objanjenja? Hoemo li je ikada otkriti? Koliko smo sada blizu? Kako e ta konana teorija izgledati? Koji e delovi sadanje fizike opstati i u konanoj teoriji? ta e ona kazivati o ivotu i svesti? I, kad je budemo imali, ta e se desiti sa naukom i sa ljudskim duhom? Ovo poglavlje samo dotie ta pitanja, a potpuniji odgovor preputa ostatku ove knjige. San o konanoj teoriji nije poeo u dvadesetom veku. On se, na Zapadu, moe pratiti unazad sve do jedne kole koja je cvetala vek pre roenja Sokrata, u grkom gradu Miletu, tamo gde se reka Meander uliva u Egejsko more. Ne znamo mi mnogo o uenjima presokratovaca, ali kasniji izvetaji i nekoliko sauvanih odlomaka nagovetavaju da su Mileaani ve tragali za objanjenjem svih prirodnih pojava pomo u nekog osnovnog gradivnog sastojka materije. Za Talesa, prvog od tih miletskih mislilaca, temeljna tvar bila je voda; za Anaksimena, poslednjeg iz te kole, vazduh.

Danas i Tales i Anaksimen izgledaju arhaino. Sada se sa mnogo vie divljenja gleda na jednu kolu koja je iznikla jedan vek kasnije u Abderi na obali Trakije. Tamo su Demokrit i Leukip pouavali da je sva materija sainjena od majunih, venih estica koje oni nazvae atomi. (Atomizam ima korene u indijskoj metafizici, iz doba ak i pre Demokrita i Leukipa.) Ti rani atomisti mogu izgledati kao predivan sluaj 'rano sazrelih', ali meni se ne ini mnogo znaajno da li su Mileaani greili, a Abderani na neki nain bili u pravu. Niko od presokratovaca, ni u Miletu ni u Abderi, nije imao nita ni nalik naoj modernoj zamisli o onome to jedno tumaenje mora postii da bi bilo uspeno nauno objanjenje: o kvantitativnom razumevanju pojava. Koliko smo, zapravo, napredovali ka razumevanju toga zato priroda jeste onakva kakva jeste ako nam Tales ili Demokrit kau da je kamen nainjen od vode ili od atoma, a mi ni posle toga ne znamo kako da izraunamo gustinu, tvrdo u ili elektrinu provodljivost tog kamena? A bez te sposobnosti koliinskog predvianja, mi, naravno, ne moemo ni ustanoviti da li su Tales ili Demokrit u pravu ili nisu u pravu. U onim prilikama kada sam u Teksasu i na Harvardu drao predavanja iz fizike studentima drutvenih nauka, smatrao sam da je moj najvaniji zadatak, ali svakako i najtei, upravo da im doaram kakva je to ogromna mo - biti sposoban da podrobno izrauna ta e se deavati pod raznim okolnostima u raznim fizikim sistemima. Mi smo te studente uili kako da izraunaju otklon zraka u katodnoj cevi ili pad kapljice ulja, ne zato to bi to bili prorauni potrebni svakom oveku, nego zato to su, radei ih, studenti mogli sami da iskuse ta naela fizike stvarno znae. Nae poznavanje naela koja upravljaju tim i drugim kretanjima lei u samom jezgru fizike i dragoceni je deo nae civilizacije. Sa te take gledanja, 'fizika' Aristotela nije bila nita bolja od ranijih, manje usavrenih nagaanja jednoga Talesa ili Demokrita. U svojim knjigama Fizika i O nebu, Aristotel tvrdi da je kretanje projektila (baenog predmeta) delimino prirodno, a delimino neprirodno; prirodno je, kao kod svih tekih tela, ono sa usmerenjem nadole, ka sreditu svih stvari, a neprirodno je ono izazvano vazduhom, jer, navodno, kretanje vazduha jeste pravi uzrok bacanja projektila. Ali tano kojom brzinom e projektil ii svojom putanjom i koliko e daleko stii pre nego to tresne o zemlju? Aristotel ne kae da su to preteka izraunavanja ili merenja, niti kae da zakoni kretanja jo nisu dovoljno poznati da bi se podrobno opisalo kretanje projektila. Zapravo, Aristotel i ne nudi nikakav odgovor, ni taan ni pogrean, jer ne uvia da su to pitanja na koja vredi odgovarati. A zbog ega vredi na njih odgovarati? Moda italac, kao ni Aristotel, ne mari mnogo za brzinu padanja nekog hitnutog tela. I ja mogu rei - ba me briga za to. Ali je vano da znamo naela, dakle Njutnove (Newton) zakone kretanja i gravitacije, kao i jednaine aerodinamike - da bismo mogli tano odrediti gde se projektil nalazi u svakom trenutku svog leta. Ne kaem ja da mi moemo ba tano izraunati kako se projektil kree. Protok vazduha pored nekog kamena nepravilnog oblika ili pored pera u repu strele veoma je sloen, pogotovu ako je vazduh uskomean; zato e naa izraunavanja, najverovatnije, biti samo priblino tana. Bie samo dobre priblinosti. Postoji i problem tanog odreivanja poetnih uslova. Ipak, mi moemo upotrebiti nama poznata naela fizike da reimo jednostavnije probleme, kao to je kretanje planeta kroz bezvazduni prostor ili postojano proticanje vazduha oko lopti ili ploa, dovoljno dobro da se uverimo da zaista znamo koja na ela upravljaju letom projektila. U istom smislu, mi ne moemo

izraunati kako e se prirodna evolucija ivih bia ubudue odvijati, ali sada ve prilino dobro poznajemo naela koja tom evolucijom upravljaju. Ova jasna razlika je vana, ali esto biva zamuena u raspravama o znaenju ili postojanju krajnjih zakona prirode. Kad kaemo da jedna istina objanjava drugu - na primer da naela fizike (zakoni kvantne mehanike), upravljajui elektronima i elektrinim poljima, objanjavaju i zakone hemije - mi time ne kaemo, ba, da moemo izvesti konkretnu dedukciju jedne istine iz druge. To se ponekad i moe postii, recimo, u hemiji, u sluaju veoma jednostavnog molekula vodonika. Ali ponekad je problem naprosto previe sloen za nas. Kad govorimo ovako o fizikim objanjenjima, imamo na umu ne ono to e neki naunik, bukvalno, objasniti postupkom dedukcije, nego ono to je neizbeno ve ugraeno u prirodu, samo po sebi. Na primer, ak i pre nego to su fiziari i astronomi nauili u devetnaestom veku kako da izraunaju meusobna privlaenja planeta i tako dobiju tane proraune planetnih kretanja, oni su ve znali, sa poprilinim stepenom sigurnosti, da se planete kreu tako kako se kreu zato to podleu Njutnovim zakonima kretanja i gravitacije, ili nekim jo tanijim zakonima kojima se Njutn samo pribliio. Danas, iako ne moemo predskazati sve to hemi ar moe zapaziti, mi verujemo da se atomi u hemijskim reakcijama ponaaju tako kako se ponaaju zato to im fizika naela koja vladaju elektronima i elektrinim silama unutar atoma ne ostavljaju slobodu da se ponaaju nikako drugaije. Ova poenta je osetljiva za objanjavanje izmeu ostalog i zato to je nezgodno rei da jedna injenica objanjava drugu i onda kad nisu prisutni ljudi, stvarni konkretni ljudi, da dedukciju zaista i izvedu. Ali mislim da moramo govoriti tako zato to je to sutina nae nauke: otkrivanje onih objanjenja koja su ugraena u logiku strukturu prirode. Naravno da postajemo mnogo vre uvereni da znamo tano objanjenje kad smo u stanju da se latimo posla i izvrimo neka izraunavanja i uporedimo nalaze sa opaanjima: ako ne za hemiju belanevina, onda bar za hemiju vodonika. Iako Grci nisu imali na cilj, da steknu sveobuhvatno kvantitativno razumevanje prirode, tano kvantitativno rezonovanje svakako nije bilo nepoznato u antikom svetu. Ve hiljadama godina ljudi poznaju pravila aritmetike i pravila geometrije u ravni, kao i velika periodina kretanja Sunca, Meseca i zvezda, pa ak i takve finese kao to su tani datumi ravnodnevica. Osim ovoga, postojao je i procvat matematike posle Aristotela, tokom helenistike ere koja obuhvata vreme od osvajakih pohoda Aristotelovog aka Aleksandra Velikog, pa sve do pada grkog sveta pod rimsku vlast. Kad sam studirao filozofiju, nanosilo mi je odreenu bol da ujem da se za helenske filozofe kao to su Tales i Demokrit kae da su bili fiziari; ali, kad smo preli na velike helenske naunike kao to su Arhimed iz Sirakuze, koji je otkrio zakone uzgona tela uronjenog u tenost, ili Eratosten Aleksandrijski, koji je izmerio obim Zemlje, imao sam oseaj da sam kod svoje kue, okruen kolegama, naunicima. Nita ni nalik na helensku nauku nije vieno nigde na svetu sve do uspona moderne nauke u Evropi u sedamnaestom veku. Pa ipak, koliko god da su izvanredni bili, helenski filozofi prirode nisu se nikad ni pribliili ideji o postojanju jedne grupe zakona koja bi tano regulisala celu prirodu. Uistinu, re 'zakon' retko je koriena u antikim vremenima (a ni jedan jedini put kod Aristotela, niti u Bibliji) osim u onom prvobitnom znaenju - da ljudski ili boanski zakoni odreuju ljudima kako da se ponaaju. (Istina je da re 'astronomija' dolazi od grkih rei 'astron' to znai zvezda i 'nomos' to znai zakon, ali ovaj termin je u antikoj nauci o nebesima korien ree nego termin 'astrologija'.) Tak kad su se pojavili Galilej

(Galilei), Kepler (Kepler) i Dekart (Descartes) u sedamnaestom veku, nalazimo moderno shvatanje zakona prirode. Prouavalac klasike Piter Grin smatra da krivicu za ogranienost grke nauke treba traiti u upornom intelektualnom snobovskom stavu Grka, koji su vie voleli statine pojave nego dinamine, i rado se posveivali mislilatvu, a nerado tehnologiji, sa izuzetkom vojne tehnologije. Prva trojica kraljeva helenistike Aleksandrije podravala su istraivanja o letenju projektila zato to je to imalo vojnu primenljivost; ali Grcima bi izgledalo nedolino da primene precizno rezonovanje na jedan tako banalan proces kao to je kotrljanje lopte niz nagnutu ravan, problem koji je Galileju osvetlio zakone kretanja. Ima i moderna nauka svoju snobovtinu - biolozi vie panje posveuju genima nego upalama na nonim prstima, a fiziari rado prouavaju sudare proton-proton pri energiji od 20 biliona volti, a 'dignu nos' ako to isto treba raditi na 20 volti. Ali to su taktike snobovtine, zasnovane na oceni (tanoj ili pogrenoj) da e neke pojave voditi ka veim otkriima nego neke druge; ne proistiu iz ubeenja da su neke pojave vanije nego druge. Sa Isakom Njutnom moderni san o konanoj teoriji stvarno poinje. Kvantitativno nauno razmiljanje nikada nije stvarno iezlo, a u Njutnovo doba ve je bilo ponovo ivnulo; Galilej mu je udahnuo najvie novog ivota. Ali je Njutn uspeo svojim zakonima kretanja i optim zakonom gravitacije objasniti toliko toga, od orbita planeta i njihovih satelita pa sve do dizanja i sputanja plime i padanja jabuke, da je on svakako morao prvi put osetiti mogunost zaista sveobuhvatne, sveobjanjavajue teorije. Svoje nade Njutn je izrazio u predgovoru prvome izdanju svoje velike knjige, Principia: "eleo bih da moemo izvesti i ostale prirodne pojave,Naime, one koje nisu razmatrane u delu Principia. istom vrstom rezonovanja koje vai i za mehanika naela. Jer mene navode mnogi razlozi da naslutim da sve te pojave zavise od izvesnih sila." Dvadeset godina kasnije, Njutn je opisao u svojoj knjizi Optika kako bi se, po njegovom miljenju, taj program mogao izvesti: Dakle, najmanje estice prirode dre se jedna uz drugu najjaim privlaenjima i sainjavaju krupnije estice, ija je vrlina privlaenja slabija; a mnoge od tih se udruuju izmeu sebe i sainjavaju jo krupnije estice, ija je ta vrlina jo slabija; i tako dalje, u raznovrsnim nizanjima, sve dok se ova progresija ne zavri najveim esticama, od kojih zavise hemijske radnje kao i boje raznih tela, i ije sjedinjavanje daje tela toliko velika da se mogu ulima osetiti. Postoje, dakle, agensi u prirodi sposobni da nateraju estice izvesnih tela da se dre vrsto jedna uz drugu, privlanim silama vrlo jakim. Posao je eksperimentalne filozofije da ih nae. Njutn je posluio kao veliki uzor, za kojim je naroito u Engleskoj poao jedan osobeni stil naunih objanjenja; smatralo se da je materija sainjena od majunih, nepromenljivih estica; da estice deluju jedna na drugu pomou 'izvesnih sila', meu kojima je gravitacija samo jedna vrsta; i da ako znamo poloaje i brzine ovih estica u svakom trenutku, kao i to kako da izraunavamo sile izmeu njih, onda, pomou zakona kretanja, moemo predvideti gde e one biti i u ma kom kasnijem trenutku. Brucoima se i do dana dananjeg, ponegde, ovako predaje fizika. Naalost, iako je njutnovska fizika postigla posle Njutna jo mnoge uspehe, bio je to orsokak.

Svet je, ipak, jedno sloeno mesto. Dok su naunici saznavali sve vie i vie o hemiji, svetlosti, elektricitetu i toploti u osamnaestom i u devetnaestom veku, mogunost njutnovskog objanjenja morala im se initi sve udaljenija. Naroito u hemiji: da bi objasnili hemijske reakcije i afinitete uz oslonac na njutnovsko sagledavanje atoma kao estica koje se kreu pod uticajem svojih uzajamnih privlaenja i odbijanja, morali su nainiti toliko proizvoljnih pretpostavki o atomima i o silama, da se, zapravo, nita ne bi postiglo. Pa ipak, negde oko 1890. godine udnovato oseanje dovrenosti proirilo se na mnoge naunike. U folkloru nauke postoji jedna apokrifna pria o nekom fiziaru koji je, pred sam kraj devetnaestog veka, proglasio da je fizika manje-vie cela otkrivena i da se vie nema ta raditi, osim to treba izvesna merenja poboljati za jo nekoliko decimalnih mesta. Izgleda da je ova pria potekla iz primedbe koju je 1894. izgovorio ameriki eksperimentalni fiziar Albert Majklson (Albert Michelson): "Iako nikada nije bezbedno tvrditi da fizika nauka ne krije u svojoj budunosti uda jo udesnija od onih dosad otkrivenih, izgleda verovatno da je veina velikih osnovnih naela ve vrsto uspostavljena i da se dalji napredak ima traiti uglavnom u strogoj primeni tih naela na sve pojave koje opazimo... Jedan istaknuti fiziar je napomenuo da budue istine fizike nauke treba traiti u estoj decimali." Dok je ovo Majklson govorio u ikagu, u publici je bio Robert Endrus Milikan (Robert Andrews Millikan), takoe ameriki eksperimentalista; on je nagaao da se te rei 'istaknuti fiziar' odnose na jednog uticajnog kotlananina, Vilijema Tomsona (William Thomson), to jest lorda Kelvina. Priao mi je jedan prijatelj da se po Kembridu esto govorkalo, u doba kad je on bio student, a to je bilo pred kraj etrdesetih godina, da je lord Kelvin rekao kako u fizici nema vie nita novo da se otkrije, nego samo treba ostvarivati merenja sve tanija i tanija. Ja tu reenicu nisam uspeo nai u sabranim govorima lorda Kelvina, ali postoji obilje drugih dokaza o veoma rairenom (ali ne bez izuzetaka) oseanju naunog samozadovoljstva pred kraj devetnaestog veka. Kad je mladi Maks Plank (Max Planck) stupio na svoje radno mesto na Univerzitetu u Minhenu godine 1875, tadanji profesor fizike Doli (Jolly) nagovarao ga je da ne izuava tu nauku. Po Dolijevom miljenju, nije se imalo vie ta otkriti. Miliken je dobijao sline savete: "Godine 1894", prisea se on, "iveo sam u jednom stanu na petom spratu u 64. ulici, jedan blok zapadno od Brodveja, sa jo etvoricom postdiplomaca Univerziteta Kolumbija, od kojih je jedan bio medicinar, a ostala trojica na politikim i sociolokim naukama; oni su me neprestano grdili to sam se zalepio za jednu 'dovrenu', da, za jednu 'mrtvu' stvar, kao to je fizika, dok se novo, 'ivo' polje, a to su drutvene nauke, tek otvara." Primeri takvog devetnaestovekovnog samozadovoljstva esto se navode kao upozorenje nama koji se u dvadesetom veku usuujemo da govorimo o konanoj teoriji. Na taj nain se poprilino promauje sutina pomenutih samozadovoljnih stavova. Majklson, Doli i Milikenovi prijatelji sa kojima je delio sobu nisu ni slu ajno mogli pomisliti da su fiziari uspeno objasnili prirodu hemijskih privlaenja - a jo manje su mogli pomisliti da su hemiari uspeno rastumaili mehanizam nasleivanja. Ljudi koji su izgovarali takve primedbe mogli su to initi samo zato to su odustali od starog sna Njutna i Njutnovih sledbenika da e fizikim silama biti objanjene i hemija, i sve druge nauke; za te ljude, hemija i fizika postale su izjednaene nauke, nauke koje su, svaka za sebe, stigle podjednako blizu, zapravo, nadomak, potpunosti. Iako je bilo veoma raireno

u devetnaestovekovnoj nauci, to oseanje potpunosti proisticalo je, ipak, samo iz smanjenih ambicija. Ali predstojale su vrlo brze promene. Za fiziara, dvadeseti vek poinje godine 1895, kada je Vilhelm Rentgen (Wilhelm Rntgen) neoekivano otkrio rendgenske zrake. Nisu bili rendgenski zraci sami po sebi toliko znaajni, koliko je njihova pojava podstakla fiziare da veruju da predstoje jo mnoga otkria, naroito zahvaljujui prouavanju raznovrsnih zraenja. A otkria su odista usledila, jedno za drugim, u brzom nizu. U Parizu 1896, Anri Bekerel (Henri Becquerel) otkriva radioaktivnost. U Kembridu 1897. godine, D. D. Tompson meri koliko magnetna i elektrina polja skreu katodni zrak, i za dobijene nalaze nudi kao tumaenje tvrdnju da postoji jedna temeljna estica, elektron, prisutna u svoj materiji, a ne samo u katodnom zraku. U Bernu 1905. godine, Albert Ajntajn (iako jo nije stekako nikakvo akademsko zaposlenje) izlae novi pogled na prostor i vreme, svojom teorijom relativnosti, ujedno predlae novi nain da se dokae postojanje atoma, i jo tumai raniji rad Maksa Planka o toplotnom zraenju pomou jedne nove elementarne estice, estice svetlosti, koja e kasnije dobiti naziv foton. Malo kasnije, godine 1911, Ernest Raderford (Ernest Rutherford) u svojoj laboratoriji u Manesteru koristi nalaze opita sa radioaktivnim elementima i izvodi zakljuak da se atomi sastoje od malih, masivnih jezgara okruenih oblacima elektrona. A godine 1913. jedan Danac, Nils Bor (Niels Bohr), koristi taj model atoma i Ajntajnovu zamisao o fotonu da objasni spektar najjednostavnijeg atoma, vodonikovog. Umesto samozadovoljnog dremea, najednom - uzbuenje; fiziari su poeli oseati da bi uskoro mogla biti pronaena jedna konana teorija, koja bi objedinila bar celu fiziku, ako ne i vie. Ve 1902, nekada samozadovoljni Majklson mogao je objaviti: "ini se da nije daleko dan kada e se konvergentne linije iz mnogih prividno dalekih oblasti razmiljanja sresti na... zajednikom tlu. Onda e i priroda atoma, i snage koje dejstvuju pri hemijskom spajanju atoma; meudejstva izmeu tih atoma, i nediferanciranog etra, koje se ispoljava kroz pojave svetlosti i elektriciteta; i strukture molekula, i molekularnih sistema kojima su atomi sastavni delovi; i objanjenja za koheziju, elastinost i gravitaciju - sve to e biti dovedeno u red, u jedno, kompaktno telo naunog znanja." Taj isti Majklson koji je ranije mislio da je fizika ve upotpunjena, zato to nije oekivao da e fizika objanjavati hemiju, sad je poeo oekivati sasvim drugu vrstu potpunosti u bliskoj budunosti - naime, takvu koja bi obuhvatila i hemiju i fiziku. To je bilo, ipak, malo preuranjeno. San o konanoj objedinjenoj teoriji stvarno se poeo uobliavati tek dvadesetih godina ovog veka, sa otkriem kvantne mehanike. Bio je to jedan novi, nesviknuti okvir za fiziku, sainjen od talasnih funkcija i verovatnoa umesto od estica i sila iz njutnovske mehanike. Sa kvantnom mehanikom, najednom je bilo mogue izraunati osobine ne samo pojedinanih atoma, i njihovih meudejstava sa zraenjima, nego i osobine atoma sastavljenih u molekule. Konano je postalo jasno da hemijske pojave jesu ono to jesu upravo zbog elektrinih meudejstava elektrona i atomskih jezgara. Ovo ne znai da su na amerikim fakultetima hemiju poeli predavati profesori fizike, niti da se Ameriko hemijsko drutvo (ACS) prijavilo da bude kolektivno ulanjeno u Ameriko fiziko drutvo (APS). Muka je dovoljna snai se u jednainama kvantne mehanike pa izraunati jainu veze spajanja dva atoma vodonika u najjednostavnijem molekulu vodonika; tek uz posebno hemiarsko iskustvo i uvid mogue je ovladati sloenijim molekulima, naro ito onim vrlo sloenim kakvi se javljaju

u biologiji, i ustanoviti kako oni reaguju u raznim okolnostima. Ali je uspeh kvantne mehanike u izraunavanju osobina vrlo jednostavnih molekula pokazao da hemija dejstvuje tako kako dejstvuje zbog zakona fizike. Pol Dirak (Paul Dirac), jedan od osnivaa nove, kvantne mehanike, trijumfalno je proglasio godine 1929. da "osnovni fiziki zakoni potrebni za matematiku teoriju fizike jesu, dakle, u celosti poznati, a tekoa je samo u tome to primena ovih zakona vodi ka jednainama previe sloenim da bi se mogle reiti". Ubrzo potom, pojavio se i jedan udnovat nov problem. Prvi kvantnomehaniki prorauni atomskih energija dali su nalaze koji su se dobro uklapali sa opitima. Meutim, kad se kvantna mehanika primenila ne samo na elektrone u atomu nego i na elektrina i magnetna polja koja ti elektroni proizvode, dolo se do zaklju ka da atom raspolae beskonanom energijom! Druge beskonanosti pojavljivale su se u drugim izraunavanjima, i sledeih etrdeset godina ovi apsurdni nalazi bili su, inilo se, najvea prepreka napretku fizike. A na kraju se pokazalo da taj problem sa beskonanostima nije katastrofa, nego, naprotiv, jedan od najboljih razloga za optimizam u vezi sa napredovanjem ka konanoj teoriji. Kad se radi kako valja i treba definicijama masa i elektrinih naboja, pa i drugim konstantama, sve te beskonanosti se meusobno ponite, ali samo u nekim teorijama - onima sasvim posebne vrste. Tako e se moda dogoditi, jednog dana, da mi budemo matematiki dovedeni do jednog dela, ili do cele, konane teorije, jer e nam to biti jedini nain da izbegnemo te beskonanosti. Zapravo, jedna ezoterina nova teorija, teorija struna, moda ve i sad daje jedinstven nain da se izbegnu beskrajnosti, ako pomirimo relativnost (ukljuujui i optu teoriju relativnosti, Ajntajnovu teoriju gravitacije) sa kvantnom mehanikom. Ako tako bude, onda e taj nain biti vaan sastavni deo ma koje konane teorije. Ne elim sugerisati da e se do konane teorije doi dedukcijom iz iste matematike. Jer, najzad, zbog ega bismo mi verovali da su bilo relativnost bilo kvantna mehanika logiki neizbene? Meni se ini da nam je sad najbolje da kaemo: konana teorija je tako kruta, da se ne moe izobliiti ni u kakvu drugu, makar i malice drugaiju teoriju, a da se pri tome ne pojave logike besmislice kao to su beskonane energije. Postoje i dodatni razlozi za optimizam, koji proistiu iz neobine injenice da do napretka u fizici esto dolazimo rukovodei se izvesnim ocenama za koje jedino moemo rei da su estetske. Ovo je veoma udnovato. Zato bi fiziarevo oseanje da je jedna teorija lepa od druge vodilo ka uspehu u istraivanjima? Ima nekoliko moguih objanjenja, a jedno od njih pripada ba fizici atomskih estica: lepota u naim sadanjim teorijama moda je 'tek san' o lepoti koja nas eka u konanoj teoriji. U naem veku, Albert Ajntajn je bio taj koji je najotvorenije stremio ka konanoj teoriji kao svom cilju. Kao to kae njegov biograf Ejbraham Peiz, "Ajntajn je lik ba kao iz Starog zaveta, kao Jehova, vrsto uveren da postoji zakon, i da se taj zakon mora pronai". Poslednjih trideset godina svog ivota Ajntajn je posvetio traganju za takozvanom objedinjenom teorijom polja, koja bi objedinila teoriju elektromagnetizma koju je dao Dejms Klerk Maksvel (James Clerk Maxwell) sa optom teorijom relativnosti, odnosno Ajntajnovom teorijom gravitacije. Ajntajnov napor nije uspeo, a mi, raspolaui sadanjim znanjem, vidimo i da je bio pogreno usmeren. Ajntajn ne samo da je odbacio kvantnu mehaniku, on je i usmerio svoj trud na suvie usku oblast. Elektromagnetizam i gravitacija su jedine temeljne sile koje se u svakodnevnom ivotu primeuju (i jedine koje su bile poznate kad je Ajntajn bio mlad ovek), ali u prirodi

postoje i neke druge vrste sila, ukljuujui slabu i jaku nuklearnu. Uistinu, napredak koji jeste postignut u objedinjavanju postignut je spajanjem Maksvelove teorije elektromagnetizma sa slabom nuklearnom silom, a ne sa teorijom gravitacije, gde je problem raznih beskonanosti, kako se pokazalo, mnogo tee reiv. Ipak, Ajntajnova tadanja borba jeste i naa borba danas. Naime - traganje za konanom teorijom. Razgovori o konanoj teoriji kao da rasruju neke filozofe i naunike. Zaas vas optue da ste redukcionist, ili, jo gore, da ste imperijalista fizike. Ovo je jednim delom svoenje na razne smene i glupe pomisli koje bi se u neijoj glavi mogle javiti kad uje rei 'konana teorija' - na primer, da bi otkrie konane teorije u fizici znailo kraj nauke. Naravno da konana teorija ne bi bila kraj nau nog istraivanja, niti istraivanja u oblasti iste nauke, pa ak ni u istoj fizici. Za mnoge predivne pojave, od turbulencije do misli, bie nam potrebno objanjenje i kad otkrijemo neku, bilo kakvu, konanu teoriju. tavie, u rasvetljavanju mnogih od tih pojava nee nam mnogo pomoi konana fizika teorija (mada, kod nekih, hoe). Konana teorija bie konana u samo jednom smislu - ona e dovesti do kraja jednu vrstu nauke, onu drevnu vrstu koja traga za naelima koja ne mogu biti objanjena pomou drugih, jo dubljih naela. 2. O PARETU KREDE Dvorska luda: ...Razlog to sedam zvezda nije vie od sedam, e, to je jedan lep, lep razlog. Kralj Lir: Zato to ih nije osam? Dvorska luda: Da, uistinu. Ti bi bio dobra budala. Vilijem ekspir, Kralj Lir Mnoga uda i mnoge divote otkrili su naunici. Ali moda najlepa i najudnija stvar koju su otkrili jeste obrazac nauke same. Naa nauna otkria nisu nezavisne, izdvojene injenice; jedno nauno uoptavanje nalazi objanjenje u nekom drugom naunom uoptavanju, a ovo opet u sledeem. Ako pratimo ove strele objanjenja unazad ka njihovom izvoru, otkrivamo jedan izuzetan konvergirajui obrazac - koji je, moda, najdublja stvar koju smo dosad saznali o Vaseljeni. Razmotrite jedno pare krede. Kreda je tvar dobro poznata veini ljudi (a naroito fiziarima koji razgovaraju jedan s drugim pred kolskim tablama), ali ja kredu ovde koristim kao primer zato to se o njoj vodila jedna rasprava slavna u istoriji nauke. Godine 1868, Britansko udruenje za unapreenje nauke odravalo je svoj godinji sastanak u Noriu, na istoku Engleske, velikom gradu koji je bio sedite biskupije i administrativni centar oblasti. Bili su to uzbudljivi dani za naunike i za uenjake okupljene u Noriu. Panja javnosti bila je skrenuta na nauku ne samo zato to vie niko nije mogao ne primeivati da je nauka znaajna za tehniku nego, jo i vie, zbog toga to je nauka menjala nain na koji su ljudi razmiljali o svetu i o svome mestu u svetu. Nadasve, zato to je objavljivanje Darvinovog (Charles Darwin) dela O nastanku vrsta putem prirodnog odabiranja, devet godina pre toga, postavilo nauku jasno u opoziciju prema preovlaujuoj religiji tog vremena. Prisutan na sastanku u Noriu bio je i Tomas Henri Haksli (Thomas Henry Huxley), istaknuti anatom i estok polemiar, poznat svojim savremenicima kao 'Darvinov buldog'. Kao to je bila njegova uobiajena praksa,

Haksli je iskoristio priliku da se obrati radnitvu tog grada. Naslov njegovog predavanja bio je: 'O paretu krede'. Volim da zamiljam Hakslija kako stoji na podijumu i dri u podignutoj ruci, zbilja, komad krede, moda iskopan iz krednih geolokih formacija koje lee ispod Noria, ili pozajmljen od nekog prijateljski nastrojenog drvodelje ili profesora. Haksli je poeo opisujui kako se ti kredni slojevi, vie od stotinu metara debeli, prostiru ne samo ispod velikog dela Engleske, nego i ispod Evrope i Levanta, odnosno Bliskog i Srednjeg istoka, pa sve do sredinje Azije. Kreda je pretenim delom jedna jednostavna hemikalija, karbonat krenjaka ili, moderno reeno, kalcijum-karbonat, ali ispitivanje mikroskopom pokazuje da se ona sastoji od nebrojenih fosilnih ljuturica, preostalih od majunih ivotinja koje su ivele u drevnim morima to su nekada pokrivala Evropu. Haksli je ivopisno doarao kako su, tokom miliona godina, ti mali leevi tonuli na dno mora, a tamo bili sabijeni pod pritiskom u kredu, i kako se uhvaeni u kredi nau ponegde i fosili krupnijih ivotinja kao to su krokodili, ivotinja koje izgledaju sve razliitije od svojih dananjih istovrsnika ukoliko kopamo dublje i dublje kroz slojeve krede, to znai da su te ivotinje evoluirale tokom miliona godina dok se kreda slegala na dno. Haksli je pokuavao da ubedi radne ljude Noria da je svet mnogo stariji od est hiljada godina, koliko su dozvoljavali biblijski uenjaci, i da su se od samog poetka pojavljivale nove ive vrste, koje su onda evoluirale. O svim tim pitanjima danas vie nema ta da se raspravlja - ili bar ne raspravlja niko ko ima iole ikakvog pojma o nauci. Ne moemo poricati veliku starost Zemlje, niti stvarnost evolucije. Poenta koju ja hou ovde da izvedem nema veze ni sa jednim pojedinanim znanjem, nego sa injenicom da su sva ta znanja meusobno povezana. Zato ja, evo, poinjem na isti nain kao Haksli, od pareta krede. Kreda je bela. Zato? Jedan odgovor, onaj koji prvi pada na um, glasio bi: zato to nije nijedne druge boje. Odgovor je to koji bi se svideo dvorskoj ludi kralja Lira, ali, zapravo, i nije mnogo udaljen od istine. U Hakslijevo doba ve je bilo znano da je svaka boja u spektru povezana sa svetlou neke odreene talasne duine - pri emu su dui talasi oni na crvenoj strani spektra, a krai oni na plavoj ili ljubiastoj. Bilo je shvaeno da je bela boja preplet svetlosnih talasa svakojakih duina. Kad svetlost pada na neprozirnu tvar kao to je kreda, samo jedan deo se odbija; ostatak biva apsorbovan. Tvar koja ima neku odreenu boju, kao to je zelenkastoplava boja mnogih bakarnih jedinjenja (na primer, u bakar-aluminijum-fosfatu koji izgleda tirkizno) ili ljubiasta boja u jedinjenjima kalijuma, ima tu boju zato to veoma apsorbuje svetlost nekih talasnih duina; ona boja koju vidimo jeste ona koju ta tvara odbija, u meavini sa drugim, ne mnogo apsorbovanim talasnim duinama. Kod kalcijum-karbonata od koga je kreda sainjena, sluaj je takav da se svetlost veoma apsorbuje samo u infracrvenim i ultraljubiastim talasnim duinama, koje su nam ionako nevidljive. Zato je u svetlosti koja se od krede odbija prisutna otprilike ista ona kombinacija vidljivih talasnih duina koja je na tu kredu i pala. Otud mi imamo utisak beline kad gledamo oblake, sneg ili kredu. A zato? Zato neke tvari veoma upijaju vidljivu svetlost odreenih talasnih duina, a neke ne? Pokazalo se da je to zbog energija odreenih atoma i energije svetlosti. Ovo se poelo shvatati tek posle radova Alberta Ajntajna i Nilsa Bora u prve dve decenije ovog veka. Kao to je Ajntajn prvi shvatio godine 1905, zrak svetlosti sastoji se od ogromnog broja estica koje lete u jednom mlazu. Te estice kasnije su

dobile naziv fotoni. Fotoni nemaju nikakvu masu niti elektrini naboj, ali svaki foton ima izvesnu, tano odreenu, energiju, koja je obrnuto srazmerna talasnoj duini te svetlosti. Bor je 1913. izloio pretpostavku da atomi i molekuli mogu postojati samo u tano odreenim stanjima, stabilnim konfiguracijama koje imaju svaka svoju odreenu energiju. Iako se esto kae da su atomi nalik na male suneve sisteme, postoji izmeu atoma i sunevih sistema i jedna kljuna razlika. U nekom sunevom sistemu mogue je pogurati neku planetu na orbitu malo udaljeniju od sunca, dodaju i planeti malo energije, ili malo vie, ali kod atoma ta stanja su diskretna - atom moe primiti samo izvesne tano odreene koliine energije, ne moe malo vie ili malo manje. Normalno stanje za svaki atom ili molekul jeste stanje njegove najmanje (najnie) enegije. A kad atom ili molekul apsorbuje svetlost, on preskae iz stanja nie u neko od svojih stanja vie energije (i obratno, kad emituje svetlost). Uzete zajedno, ove ideje Ajntajna i Bora kau nam da jedan atom ili jedan molekul mogu apsorbovati svetlost samo ako talasna duina svetlosti ima jednu od nekoliko tano odreenih vrednosti. To su ba one talasne duine koje odgovaraju fotonskim energijama jednakim razlici energije koju taj atom ili molekul ima u svom normalnom stanju i u svom stanju poviene energije. Kad bi to ikako drugaije bilo, onda ne bi prilikom apsorbovanja fotona od strane atoma ili molekula bilo ouvanja energije. Tipina bakarna jedinjenja imaju zelenkastoplavu boju zato to postoji jedno odreeno stanje atoma bakra kad on ima energiju za 2 volta viu nego to bi normalno imao; izuzetno je lako atomu bakra da preskoi na taj vii nivo tako to e apsorbovati jedan foton ija je energija ba 2 volta.Volt, kad se koristi kao jedinica energije, definie se ovako: volt je energija koju ima jedan elektron kad ga guramo kroz neku icu baterijom od 1 volt. (Kad se tako koristi, ova jedinica bi trebalo, ispravnije, da se zove 'elektron-volt', ali ja u govoriti samo 'volt' zato to je to uobiajeno u fizici.) Mikron je milioniti deo metra. Takav foton ima talasnu duinu od 0,62 mikrona, koja odgovara crvenkastonaranastoj boji, pa kad se dogodi apsorpcija takvih fotona, onda oni preostali, odbijeni, daju naem oku utisak zelenkastoplave boje. (Ovo nije samo trapav nain da se jo jednom kae ista stvar - naime, da su ta jedinjenja zelenkastoplava; vidimo isti obrazac atomskih energija i kad atomu bakra dodajemo energiju i na neki drugi nain: na primer, zaspemo ga mlazom elektrona.) Kreda je bela zato to molekuli od kojih je sastavljena nemaju (eto, sluaj je takav, naprosto nemaju) nijedno stanje u koje bi lako preskakali ukoliko bi apsorbovali fotone ma koje boje vidljive svetlosti. Zato? Zato atomi i molekuli imaju ta svoja diskretna stanja, a svako stanje svoju tano odreenu energiju? Zato te energetske vrednosti jesu tolike kolike jesu? Zato svetlost dolazi u vidu pojedinanih estica, od kojih ba svaka ima energiju obrnuto srazmernu njenoj talasnoj duini? I zato je izuzetno lak preskok atoma ili molekula na via energetska stanja upravo apsorbovanjem fotona? Nije bilo mogue shvatiti ove osobine svetlosti i atoma ili molekula sve dok, sredinom dvadesetih godina, nije postavljen jedan novi okvir za fiziku, poznat kao kvantna mehanika. estice okupljene u jednom atomu ili molekulu opisuju se, u kvantnoj mehanici, pomo u neega to se zove talasna funkcija. A talasna funkcija se ponaa donekle nalik na talas svetlosti, ili na zvuni talas, s tim to amplituda te funkcije (tanije, kvadrat amplitude te funkcije) daje verovatnou da emo esticu nai na nekom odreenom mestu. Ba kao to vazduh u cevima orgulja moe trepereti samo na izvestan broj odreenih naina, svaki put sa nekom odreenom talasnom duinom, tako i talasna funkcija za bilo koju esticu u atomu ili molekulu moe da se pojavi samo u jednom odreenom broju kvantnih stanja, pri

emu svako kvantno stanje ima svoju energiju. Kad se jednaine kvantne mehanike primene na atom bakra, pokae se da je jedan od njegovih elektrona na energetski najvioj (spoljanjoj) orbiti labavo vezan i da lako moe presko iti na sledeu, jo viu orbitu, ako apsorbuje vidljivu svetlost. Kvantnomehaniki prorauni pokazuju da se energija tog atoma u prvom stanju razlikuje od one u drugom stanju za tano 2 volta, a to je jednako energiji fotona crvenkasto-naranaste svetlosti.U metalnom bakru, ti elektroni naputaju svoje atome i teku izmeu njih, pa zato bakar u metalnom stanju i nema nikakvu posebnu sklonost da apsorbuje fotone narandaste svetlosti, zbog ega i nije zelenkastoplav. Meutim, molekuli kalcijum-karbonata u komadu krede, nekim sluajem, nemaju nijedan labavo vezan elektron koji bi mogao apsorbovati fotone ma koje vidljive talasne duine. A to se tie fotona, njihove osobine objanjavaju se tako to se naela kvantne mehanike primenjuju, na slian nain, i na samu svetlost. Pokazuje se da i svetlost, poput atoma, moe postojati samo u izvesnim kvantnim stanjima, od kojih svako moe imati samo jednu, tano odreenu energiju. Na primer, crvenkastonarandasto svetlo sa talasnom duinom od 0,62 mikrona moe postojati samo u stanjima ije su energije jednake: nula, 2 volta, 4 volta, 6 volti, i tako dalje, a mi to tumaimo kao stanja u kojima ne postoji nijedan foton, ili postoji jedan foton, ili dva fotona, ili tri fotona, i tako dalje, a svaki foton ima energiju od tano 2 volta. Zato? Zato su kvantnomehanike jednaine koje vladaju esticama u atomima takve kakve jesu? Zato se materija sastoji od tih estica, elektrona i atomskih jezgara? Pa, kad ve tako priamo, zato uopte postoji neto tako kao to je svetlost? Veina ovih pitanja bila je prilino tajanstvena u dvadesetim i tridesetim godinama, kad je kvantna mehanika prvi put primenjena na atome i svetlost, a malo bolje je shvaena u poslednjih petnaestak godina, kad je takozvani standardni model elementarnih estica i sila postigao uspeh. Kljuni preduslov za ovo novo razumevanje bilo je pomirenje do koga je dolo u etrdesetim godinama izmeu kvantne mehanike i one druge velike revolucije u fizici dvadesetog veka, Ajntajnove teorije relativnosti. Naela relativnosti i kvantne mehanike meusobno su maltene nespojiva i mogu koegzistirati samo u jednoj ogranienoj klasi teorija. U nerelativistikoj kvantnoj fizici dvadesetih godina, mi smo mogli zamiljati takorei svaku ili bilo koju vrstu sila izmeu elektrona i jezgara, ali, kao to emo videti, u relativistikoj teoriji nije tako, nego se sile izmeu estica mogu javiti samo kao posledica razmene sa drugim esticama. Nadalje, sve te estice su paketii energije, kvanti, u raznim vrstama polja. Neko polje, recimo elektrino ili magnetno ili neko drugo, jeste jedna vrsta napetosti u prostoru, neto nalik na napetosti koje mogu postojati u nekom vrstom telu, s tim to je polje - napetost u samom prostoru. Postoji po jedan tip polja za svaku vrstu elementarnih estica; u standardnom modelu, postoji elektronsko polje, iji kvanti jesu elektroni; postoji elektromagnetno polje, sainjeno od elektrinih i magnetnih polja, iji kvanti jesu fotoni; ne postoji polje za atomska jezgra, niti za estice (poznate kao protoni i neutroni) od kojih su sainjena jezgra, ali zato postoje polja za razliite tipove estica koje se zovu kvarkovi, od kojih su nainjeni i protoni i neutroni; a ima i nekoliko drugih polja, koja sad nije potrebno posebno pominjati. Jednaine teorija polja poput ove standardne ne bave se esticama, nego poljima; a estice se pojavljuju kao manifestacije tih polja. Razlog to je obina materija sazdana od elektrona, protona i neutrona jeste naprosto taj to su sve druge masivne estice nestabilne, i tu svoju nestabilnost pokazuju na silovit, estok nain. Standardni model zasluuje da ga smatramo dobrim objanjenjem zato to nije naprosto ono to kompjuterski hakeri

opisuju izrazom 'klad' (kludge), to kod njih znai: gomila kojekakvih delova sklepana kako bilo, ali ipak sposobna da radi i uradi posao. Struktura standardnog modela je najveim svojim delom prilino kruta im se odluimo za jedan izbor polja koja treba modelom obuhvatiti i jedan izbor optih naela (kao to su kvantna mehanika i teorija relativnosti) koja vladaju meudejstvima tih polja. Zato? Zato se svet sastoji od ba tih polja: od polja kvarkova, polja elektrona, polja fotona i tako dalje? Zato ta polja imaju ba te osobine koje su u standardnom modelu uzete kao polazne pretpostavke? Pa, kad ve tako priamo, zato priroda posluno ispunjava ono to od nje zahtevaju naela relativosti i kvantne mehanike? Izvinjavam se - na ta pitanja jo nisu naeni odgovori. Komentariui dananje stanje fizike, Dejvid Gros (David Gross), teoretiar sa Prinstona, daje spisak pitanja koja su jo otvorena: "Sad kad razumemo kako te stvari dejstvuju, po injemo se pitati zato postoje kvarkovi i leptoni, zato se ustrojstvo materije ponavlja u tri generacije kvarkova i leptona, zato sve sile proistiu iz lokalnih gradijentnih simetrija? Zato, zato, zato?" (Ovi termini, nabrojani na Grosovom spisku 'zato', bie objanjeni u naim kasnijim poglavljima.) Upravo nada da e se nai odgovori na ova pitanja ini fiziku elementarnih estica tako uzbudljivom. Re 'zato' je po zlu poznata zbog svoje klizavosti. Filozof Ernest Nejdel (Ernest Nagel) nabraja deset primera pitanja sa reju 'zato' gde ta re svaki put znai neto drugo, na primer: "Zato led plovi po vodi?", "Zato je Kasije spremio zaveru za ubistvo Cezara?",i "Zato ljudska bia imaju plua?" Drugi primeri u kojima se 'zato' koristi u nekim drugim znaenjima zaas vam padnu na pamet, recimo: "Zato sam ro en?" (ili: roena). Ja u upotrebljavati 'zato' po smislu blisko onome u pitanju "Zato led plovi po vodi?" utoliko to se ne sugerie da je neko imao neku svesnu nameru. Pa i tako, prilino je pipavo odrediti tano ta ovek radi kad na takvo pitanje odgovara. Sreom, nije ba ni neophodno. Nauno objanjavanje jeste jedan nain ponaanja koji nam omoguuje, ba kao i ljubav ili umetnost, da uivamo. Najbolji nain da se shvati priroda naunog objanjavanja jeste da iskusite onu neobinu, estoku radost, kao da sve u vama zazvoni, kad neko (najbolje je da to budete Vi lino) uspe da, zaista, objasni neto. Ne elim time da kaem da se ovek moe u nauna objanjavanja uputati sasvim nesputano, ali ne moe ni u ljubav, ni u umetnost. U sva ta tri sluaja postoji neka standardna istina koju ovek mora da uvaava, mada, naravno, re 'istina' ne znai ba isto u nauci, u ljubavi, i u umetnosti. Takoe ne elim rei da nije nimalo zanimljivo pokuati formulisati neke uoptene opise o nainu na koji se u nauci radi; ali takvi opisi nisu stvarno potrebni u jednom naunom delu, a kad pogledate, nisu ni u ljubavi, a ni u umetnosti. Nauno objanjavanje kakvo sam ja dosad opisivao oigledno se zasniva na izvoenju jedne istine iz druge. Ali objanjavanje nije samo dedukcija; ono je i vie, ali i manje od toga. Dedukcijom izvesti jednu tvrdnju iz neke druge ne daje uvek objanjenje, to vidimo u sluajevima kad se dve tvrdnje mogu izvoditi tako to prva proistie iz druge, a druga, jednako, iz prve. Ajntajn je 1905. godine izveo zakljuak da moraju postojati fotoni, tako to se oslanjao na uspenu teoriju toplotnog zraenja koju je pet godina ranije predloio Maks Plank; a sedamnaest godina kasnije, Satjendra Nat Boze (Satyendra Nath Bose) pokazao je da se ta Plankova teorija mogla izvesti iz Ajntajnove teorije fotona. Objanjavanje, za razliku od dedukcije, nosi u sebi i jedinstveno oseanje usmerenosti. Mi imamo neodoljiv utisak da je fotonska teorija svetlosti temeljnija nego

bilo kakve izjave o toplotnom zraenju, i zato kaemo da ona predstavlja objanjenje i za toplotno zraenje. Iako je Njutn svoje slavne zakone kretanja izveo jednim delom iz ranijih Keplerovih, u kojima je Kepler opisao kretanje planeta u Sunevom sistemu, mi naprosto kaemo da Njutnovi zakoni objanjavaju i Keplerove, a ne obrnuto. Razgovor o jo temeljnijim istinama nervira filozofe. Moemo rei da su osnovnije istine one istine koje su u nekom smislu obuhvatnije, ali i to je teko ba tano iskazati. Meutim, gde bi naunici bili kad bi se ograniili samo na ideje koje su filozofi uspeno razvili. Nijedan aktivni fiziar ne sumnja da su Njutnovi zakoni osnovniji od Keplerovih, niti da je Ajntajnova teorija fotona osnovnija od Plankove teorije o toplotnom zraenju. Nauno objanjenje moe biti i neto manje od dedukcije, jer mi moemo kazati da je neka injenica objanjena nekim naelom, iako je ne moemo dedukcijom izvesti iz tog naela. Koristei pravila kvantne mehanike, moemo dedukovati razne osobine jednostavnijih atoma i molekula, i ak proceniti, otprilike, energetski nivo nekih sloenih molekula kao to su molekuli kalcijum-karbonata u kredi. Hemiar Henri efer (Henry Shafer) sa Berklija javlja da "najnoviji teorijski metodi, inteligentno primenjeni na mnoge molekule ak tako krupne kao to je naftalin, daju nalaze koje moemo ceniti jednako kao da su dobijeni pouzdanim opitima". Ali niko nije stvarno uzeo da reava jednaine kvantne mehanike da bi dedukovao tanu talasnu funkciju ili tanu energiju nekog zaista sloenog molekula, kao to je molekul proteina. Pa ipak, mi nimalo ne sumnjamo u to da pravila kvantne mehanike 'objanjavaju' i odlike takvih molekula. Ovo je delimino zbog toga to moemo upotrebiti kvantnu mehaniku da dedukujemo, do tanina, osobine jednostavnijih sistema kao to su molekuli vodonika, ali delom i zato to raspolaemo matematikim pravilima koja bi nam omoguila da izraunamo sve osobine bilo kog molekula sa bilo kojim eljenim stepenom tanosti ako bismo imali dovoljno veliki kompjuter i dovoljno kompjuterskog vremena. Moemo ponekad rei da je neto objanjeno ak iako nismo ubeeni da emo ikad biti u mogunosti da to dedukujemo. U ovom trenutku, ne znamo kako da primenimo na standardni model na atomska jezgra i izraunamo podrobno njihove osobine, i nismo sigurni da emo ikada znati kako da te proraune izvedemo, pa ak ni ako bi nam na raspolaganju stajalo neogranieno raunarsko vreme. (To je zato to su sile u jezgru toliko jake, da ne doputaju nijednu od onih raunskih tehnika koje uspevaju kod atoma i molekula.) Ipak, mi ne sumnjamo da osobine jezgara jesu takve kakve jesu upravo zbog poznatih naela standardnog modela. Ova re 'zbog' ne odnosi se na nau sposobnost da se stvarno latimo posla i dedukujemo neto, nego odraava nae vienje poretka stvari u prirodi. Ludvig Vitgentajn (Ludwig Wittgenstein) je upozorio, poriui svaku mogunost da se jedna injenica objasni pomou neke druge, da "u temelju celog modernog pogleda na svet lei privid da takozvani zakoni prirode jesu objanjenja za prirodne pojave". Ovakva upozorenja ostavljaju me hladnim. Rei fiziaru da zakoni prirode ne objanjavaju prirodne pojave isto je to i rei tigru koji se unja prema svom plenu da je 'sve meso trava'. injenica da mi naunici ne umemo da objasnimo, na nain koji bi filozofi odobrili kao ispravan, ta mi to, zapravo, radimo, ne znai da ne radimo korisne stvari. Dobro bi nam dola pomo profesionalnih filozofa da bolje razumemo ta radimo, ali ako njihove pomoi ne bude, mi emo svejedno nastaviti da obavljamo svoj posao.

Mogli bismo krenuti du slinog lanca 'zato' za svaku od fizikih osobina krede: zato se lako lomi, zato ima takvu gustinu, zato prua takav otpor proticanju elektrine struje. Ali pokuajmo sada ui u lavirint objanjavanja kroz jedna druga vrata razmotrimo hemijske osobine krede. Kao to je Haksli rekao, kreda je uglavnom jedno jedinjenje; on je rekao 'karbonat krenjaka', mi se danas izraavamo modernije kalcijum-karbonat. Haksli nije rekao, ali je verovatno znao da se ta hemikalija sastoji od tri elementa, i to od kalcijuma, ugljenika i kiseonika, i to u nepromenljivoj teinskoj razmeri koja iznosi 40% za prvi, 12% za drugi i 48% za trei od pomenutih hemijskih elemenata. Zato? Zato nalazimo ovo hemijsko jedinjenje kalcijuma, ugljenika i kiseonika ba u toj razmeri svaki put, a ne nalazimo ga u mnogo drugih razmera? Odgovor su nali hemiari u devetnaestom veku sluei se teorijom atoma, jo pre nego to je iko naao ijedan neposredan eksperimentalni dokaz da atomi postoje. Teine jednog atoma kalcijuma, jednog atoma ugljenika i jednog atoma kiseonika stoje u meusobnoj razmeri 40:12:16, ali u sastav jednog molekula kalcijum-karbonata ulaze jedan atom kalcijuma, jedan ugljenika i tri atoma kiseonika, pa su zato teinski odnosi kalcijuma, ugljenika i kiseonika u kalcijum-karbonatu 40:12:48. Zato? Zato atomi raznih elemenata imaju te teine koje opaamo, i zato se molekuli sastoje od tano odreenog broja atoma svake vrste? Ve u devetnaestom veku znalo se da je u molekulima kao to je kalcijum-karbonat broj atoma pomenuta tri elementa odreen elektrinim nabojima koje izmeu sebe razmenjuju, kad se ujedinjuju u molekul, ti atomi. Godine 1897. D. D. Tompson je otkrio da te elektrine naboje prenose negativno naelektrisane estice zvane elektroni, estice koje su mnogo lake od celih atoma i koje, protiui kroz icu, daju najobiniju elektrinu struju. Jedan element se od drugog razlikuje naprosto po svom broju elektrona: vodonik ima jedan elektron, ugljenik est, kiseonik osam, kalcijum dvadeset, i tako dalje. Kad se pravila kvantne mehanike primene na atome od kojih se kreda sastoji, pokae se da atomi kalcijuma i ugljenika lako daju svoje elektrone, i to kalcijum dva, a ugljenik etiri; a svaki atom kiseonika lako prima dva elektrona. Zato tri atoma kiseonika u kalcijum-karbonatu pokupe svih est elektrona, dva koja je dao kalcijum i etiri koja je dao ugljenik, i svi su lepo podmireni, nema ni vika, a ni manjka. Elektrina sila izazvana ovom razmenom elektrona dri molekule na okupu. A atomske teine? Znali smo jo od Raderfordovog rada iz 1911. da je gotovo sva masa ili teina atoma sadrana u malom, pozitivno naelektrisanom jezgru, oko koga se elektroni vrte. Posle izvesne zabune, konano je shvaeno, u tridesetim godinama, da se atomska jezgra sastoje od dve vrste estica, sa priblino jednakom masom: od protona, koji ima pozitivan elektrini naboj tano jednak negativnom elektrinom naboju elektrona, i od neutrona, koji nema nikakav elektrini naboj. Jezgro vodonika je naprosto jedan proton. Broj protona mora biti jednak broju elektrona da bi atom ostajao elektrino neutralan, a neutroni su potrebni zato to je jaka privlanost izmeu protona i neutrona bitna da bi jezgro ostalo na okupu. Neutroni i protoni imaju maltene istu teinu, a elektroni daleko manju, pa se vrlo dobar priblian podatak o teini jednog atoma moe dobiti ako naprosto saberemo koliko ima protona i neutrona u jezgru: teina vodonika iznosi jedan (jedan proton), ugljenika dvanaest, kiseonika esnaest, a kalcijuma etrdeset, to odgovara atomskim teinama koje su bile znane, ali ne i shvaene, u Hakslijevo doba.

Zato? Zato postoje neutron i proton, jedan neutralan, a drugi naelektrisan, a oba sa otprilike istom masom i oba mnogo tea nego elektron? Zato se privlae tako silno, da stvaraju atomsko jezgro koje je nekih sto hiljada puta manje nego atom? Objanjenje opet nalazimo u pojedinostima naeg sadanjeg standardnog modela elementarnih estica. Najlaki kvarkovi zovu se 'u' i 'd', po engleskim reima za gore i dole (up, down) i imaju elektrine naboje, i to prvi + 2/3, a drugi -1/3. (Ako za jedinicu mere smatramo naelektrisanje elektrona i kaemo da je ono -1.) Proton se sastoji od dva u i jednog d, pa zato ima naelektrisanje 2/3 + 2/3 - 1/3 = +1. Neutron se sastoji od samo jednog u, ali dva d, i otud ima naboj 2/3 - 1/3 - 1/3 = 0. Mase protona i neutrona su priblino jednake zato to potiu uglavnom od jakih sila koje dre kvarkove na okupu, a te sile su jednake kod u kvarka i d kvarka. Elektron je mnogo laki zato to ne osea te jake sile. Svi ti kvarkovi i elektroni su paketii energije razliitih polja, a njihove odlike proistiu iz odlika tih polja. I eto nas opet kod standardnog modela. Uistinu, bilo koje pitanje o fizikim i hemijskim osobinama kalcijum-karbonata odvee nas, na nain manje-vie isti, du lanca ovih 'zato' do iste take konvergencije: do nae sadanje kvantnomehanike teorije elementarnih estica, do standardnog modela. Ali fizika i hemija su lake. ta ako se upustimo u neto tee, kao to je biologija? Naa kreda nije neki savreni kristal kalcijum-karbonata, ali opet, nije ni neka neorganizovana masa pojedinanih molekula, kao to gas jeste. Umesto toga, kreda je, kao to je Haksli i objasnio u svome predavanju u Noriu, sainjena od kostura vrlo sitnih organizama koji su u sebe upijali izvesnu koliinu kalcijumovih soli, kao i ugljendioksida, iz drevnih mora, da bi od tih sirovina gradili oko svojih mekanih tela kalcijumkarbonatne ljuturice. Nije potrebno mnogo mate da ovek uvidi zato im je to bilo korisno: more nije bezbedno mesto za nezatiene zalogajie belanevina. Ali ovo ne objanjava, samo po sebi, zato biljke i ivotinje razvijaju organe poput tih kalcijumkarbonatnih oklopa da bi opstale; imati potrebu za neim nije isto to i dobiti to neto. Klju za ovo naen je u radovima Darvina i Volisa (Alfred Russel Wallace), a Haksli je dao ogroman doprinos njihovom popularisanju i branjenju. iva bia pokazuju nasledne varijabilnosti - neke korisne, a neke ne - ali oni organizmi koji imaju korisne varijacije ee preivljavaju, pa zato i prenose svoje osobine naslednicima, svome potomstvu. Ali otkud varijacije i zato su nasledno prenosive? To je konano objanjeno tokom etrdesetih godina naeg veka, kad je sagledana struktura jednog veoma velikog molekula, DNK (dezoksiribonukleinska kiselina), koji slui kao kalup na kome se od amino-kiselina kuje i sastavlja jedna po jedna belanevina. Molekul DNK ima oblik dvostrukog heliksaVrsta spirale - prim. prev. koji uva genetske informacije u jednom kodu zasnovanom na nizanju hemijskih jedinica du dve uporedne niti tog heliksa. Genetska informacija se prenese kad se dvostruki heliks rascepi i svaka nit sklopi po jednog dvojnika sebe; nasledne varijacije dogode se kad neka nezgoda poremeti hemijske jedinice koje sainjavaju jednu i drugu nit heliksa. Kad se sie na nivo hemije, ostatak je srazmerno lak. Dodue, DNK je suvie sloena da bismo mogli pomou jednaina kvantne mehanike otkrivati njenu strukturu. Ali ta struktura je i pomou metoda obine hemije otkrivena dovoljno dobro, i niko ne sumnja u to da bismo mi, imajui dovoljno veliki raunar, mogli, u naelu, objasniti sve osobine DNK tako to bismo reavali kvantnomehanike jednaine za elektrone i jezgra elemenata koji je ine, a to su dobro znani, najobiniji elementi, ije je osobine

standardni model reio. I eto, opet smo na onoj istoj taki konvergencije naih strelica objanjenja. Malo sam ovde prikrio jednu vanu razliku izmeu biologije i fizike: element istorinosti. Ako, izgovarajui re 'kreda', imamo na umu 'onaj materijal od koga su bele litice na obali kod Dovera', ili 'onaj materijal u Hakslijevoj ruci', onda izjava da se kreda sastoji od 40% kalcijuma, 12% ugljenika i 48% kiseonika mora nai svoje objanjenje u jednoj meavini univerzalnog i istorijskog; u to moraju ui i razni dogaaji iz istorije nae planete ili iz ivota Tomasa Hakslija. One tvrdnje koje se moemo nadati da objasnimo pomou konanih zakona prirode jesu tvrdnje o optim istinama. Jedna takva univerzalna tvrdnja jeste izjava da (pri dovoljno niskim temperaturama i pritiscima) postoji jedno hemijsko jedinjenje sainjeno od kalcijuma, ugljenika i kiseonika u tano tim razmerama. Mi mislimo da su ovakve izjave istinite svuda u Vaseljeni, u svim vremenima, oduvek i zauvek. Na isti nain, moemo davati izjave sa optim vaenjem o osobinama DNK, ali injenica da na Zemlji postoje iva stvorenja koja koriste DNK i pomou DNK prenose nasumine varijacije sa pokolenja na pokolenje zavisna je od nekih istorijskih sticaja okolnosti: postoji, eto, jedna planeta kao to je Zemlja; desilo se, nekako, da pone ivot, i da pone genetika; a posle toga je evolucija imala na raspolaganju dugo vreme u kome je radila svoj posao. Ne pojavljuje se ovaj element istorinosti samo u biologiji. Vidimo ga i u mnogim drugim naukama, kao to su geologija i astronomija. Pretpostavimo da jo jednom dohvatimo na komadi krede i zapitamo se zato se ovde na Zemlji nalo dovoljno kalcijuma, ugljenika i kiseonika da poslue kao sirovine za fosilne ljuturice od kojih je kreda sainjena? To je lako - ta tri elementa su najnormalnije zastupljena irom Vaseljene. Ali zato su? Opet se moramo obratiti jednoj meavini istorije i optih naela. Upotrebljavajui standardni model elementarnih estica, moemo pratiti tok nuklearnih reakcija u standardnoj teoriji Velikog praska dovoljno dobro da izraunamo da se ona materija koja se formirala u prvih nekoliko minuta postojanja Vaseljene sastojala od priblino tri etvrtine vodonika i jedne etvrtine helijuma, a da je drugih elemenata bilo samo u tragovima, i to uglavnom onih vrlo lakih kao to je litijum. To su bile sirovine od kojih su kasnije, u zvezdama, napravljeni tei elementi. Proraun o kasnijem toku nuklearnih reakcija u zvezdama pokazuje da elementi koji su najobilnije proizvo eni jesu ba oni elementi ija su jezgra najvre vezana unutar sebe, a meu takvima su ugljenik, kiseonik i kalcijum. Zvezde su izruivale ovaj materijal u meuzvezdanu sredinu na razne naine, pomou zvezdanih vetrova i pomou eksplozija supernova, a onda je iz tog medijuma, koji je bio bogat sastojcima krede, nastalo drugo pokolenje zvezda, kao to je Sunce; sa tim zvezdama obrazovane su i njihove planete. Ali ovaj scenario ostaje u zavisnosti od jedne istorijske pretpostavke - da se dogodio jedan manje-vie homogen Veliki prasak, u kome je nastalo priblino po deset milijardi fotona na svaki kvark. U toku su napori da se ova pretpostavka objasni pomou raznih spekulativnih kosmolokih teorija, ali i te teorije se opet oslanjaju na razne istorijske pretpostavke. Nije jasno da li e istorijski element i univerzalni element u naim naukama ostati zauvek tako razdvojivi, zasebni. U modernoj kvantnoj mehanici kao i u njutnovskoj mehanici postoji jasna razlika izmeu onih uslova koji nam kau u kakvom je poetnom stanju jedan sistem (svejedno da li je taj sistem cela Vaseljena, ili samo neki deo Vaseljene) i onih zakona koji potonjim razvojem upravljaju. Ali mogue je da e se jednog dana, u budunosti, doi do zakljuka da su poetni uslovi bili deo samih zakona

prirode. Jedan jednostavan primer koji nam pokazuje kako je to mogue pojavio se u takozvanoj kosmologiji postojanog stanja koju su potkraj etrdesetih godina predloili Herman Bondi (Herman Bondi) i Tomas Gold (Thomas Gold) i, u neto druga ijoj verziji, Fred Hojl (Fred Hoyle). U toj slici, oni priznaju da se galaksije veoma velikim brzinama udaljavaju jedna od druge (injenica koju neki ljudi esto iskazuju na nain koji nas lako moe odvesti na pogrean put - naime, kau da se 'svemir iri'),Pogreno nas vodi iskaz 'svemir se iri', jer ne ire se zvezdani sistemi, niti galaksije, niti se iri prostor sam. Galaksije su se razletele na sve strane, i nastavljaju da jure tako, ali to je kretanje kao kad eksplodira neki oblak estica koje potom nastavljaju da se udaljavaju, brzo, jedna od druge. ali tvrde da se nova materija neprestano stvara da bi popunila sve vee meugalaktike praznine; tavie, kau oni, ta nova materija stvara se tano onim tempom koji je potreban da bi se izgled Vaseljene odravao - tako da bude uvek isti. Nemamo nijednu uverljivu teoriju o nainu na koji bi se ovo neprekidno stvaranje materije moglo dogoditi, ali prihvatljiva je pretpostavka da bismo, kada bismo imali neku takvu teoriju, mogli pomou nje pokazati da irenje Vaseljene ima sklonost ka nekoj ravnotei: naime, da je stvaranje materije uravnoteeno sa irenjem, onako kao to bi trebalo da se cene na tritu uvek nekako podeavaju i uravnoteuju sve dok ponuda i potranja ne postanu meusobno izjednaene. U takvoj teoriji postojanog stanja, nikakvih poetnih uslova nema, jer nije ni bilo nikakvog poetka; zato u njoj dedukujemo izgled svemira polazei od jednog stanja koje se ne menja. Prvobitna verzija teorije postojanog stanja manje-vie je sruena raznovrsnim astronomskim posmatranjima, meu kojima je glavno ono iz 1964. kada je otkriveno mikrotalasno zraenje koje kao da je zaostalo iz nekog doba kad je svemir bio mnogo vreliji i gui. Mogue je da e ideja postojanog stanja biti vraena u ivot, i to u mnogo velianstvenijim razmerama, u nekoj buduoj kosmolokoj teoriji u kojoj bi se sadanje irenje Vaseljene ocrtalo samo kao jedna fluktuacija u venoj, ali i veno fluktuirajuoj Vaseljeni koja, u proseku, ostaje uvek ista. Ima i drugih, finijih naina da se jednog dana eventualno dedukuju poetni uslovi iz konanih zakona. Dejms Hartl (James Hartle) i Stiven Hoking (Stephen Hawking) predloili su jedan nain na koji bi ova fuzija fizike i istorije mogla biti dostignuta primenom kvantne mehanike na celu Vaseljenu. Kvantna kosmologija je danas predmet ustrog sporenja meu teoretiarima; njeni konceptualni i matematiki problemi su veoma teki, i zasad se ne primeuje napredak ka nekim odreenim zakljucima. U svakom sluaju, ak i ako se poetni uslovi Vaseljene jednog dana uspeno ukljue u zakone prirode, ili dedukuju iz njih, mi, iz isto praktinih razloga, nikada neemo moi da odstranimo sluajne i istorijske elemente iz nauka kao to su biologija, astronomija i geologija. Stiven Gould je iskoristio udnovate fosile (zaista nastranog izgleda) u Burdesovom kriljcu, u kanadskoj saveznoj dravi Britanska Kolumbija, da ilustruje kako je malo neizbenoga u obrascima bioloke evolucije na Zemlji. ak i u vrlo jednostavnim sistemima moe se pojaviti fenomen zvani haos koji potire nae napore da im predvidimo budunost. Haotian sistem je onaj u kome maltene sasvim jednaki poetni uslovi mogu na kraju dovesti do sasvim razliitih ishoda. Mogunost haosa u jednostavnim sistemima bila je, zapravo, poznata ve na poetku ovog veka; matematiar i fiziar Anri Poenkare (Henri PoincarQ) pokazao je tada da se haos moe razviti ak i u sistemu tako jednostavnom kao to je sunev sistem sa samo dve planete. Ve mnogo godina se zna da tamne praznine u Saturnovim prstenovima jesu na tano onim mestima

odakle bi haotina kretanja mogla izbaciti svaku orbitujuu esticu. Ono novo i uzbudljivo u teoriji haosa danas nije otkrie da haos postoji, nego otkrie da izvesne vrste haosa ispoljavaju neke gotovo opte osobine koje se mogu matematiki analizovati. Postojanje haosa ne znai da ponaanje sistema kao to su Saturnovi prstenovi nije potpuno odreeno zakonima kretanja i gravitacije i svojim poetnim uslovima, nego samo znai da mi, kao ljudi koji se prihvataju praktinih poslova, ne moemo izraunati kako e se neke stvari ponaati (na primer, estice na orbitama u tamnim pukotinama izmeu Saturnovih prstenova). Ili, da kaemo jo tanije: prisustvo haosa u jednom sistemu znai da, bez obzira na to koliko tano mi ustanovljavamo poetne uslove, mora ipak doi vreme kada emo izgubiti svu svoju sposobnost da predvidimo dalje ponaanje sistema, mada e ostati na snazi i druga istina: naime, koliko god daleko u budunost poelimo da protegnemo nae prognoze o ponaanju jednog sistema kojim vladaju Njutnovi zakoni, uvek postoji jedan stepen tanosti merenja poetnih uslova koji bi nam uistinu i omoguio da predvidimo njegovo ponaanje. (To je kao da kaemo da, iako automobil koji nastavi da vozi mora pre ili posle potroiti sav svoj benzin i stati, pa ma koliko da smo sipali u rezervoar, ipak, bez obzira na to koliko daleko smo mi naumili da otputujemo, uvek postoji jedna mera, odnosno koliina benzina koja bi bila dovoljna za putovanje tako daleko.) Drugim reima, otkrie haosa nije ukinulo determinizam pretkvantne fizike, ali nas jeste prinudilo da budemo malo obazriviji kad se izjanjavamo ta taj determinizam, po naem miljenju, zna i. Kvantna mehanika nije deterministika u istom smislu kao njutnovska mehanika; Hajzenbergovo naelo neodreenosti upozorava nas da ne moemo tano izmeriti istovremeno i poloaj i brzinu estice, kao i da, ak i u sluaju da uspeno izvedemo sva merenja koja jesu mogua u jednom trenutku, ve za sledei i sve sledee trenutke moemo predvideti samo verovatno e o onome to e se deavati. Pa ipak, kao to emo videti, ak i u kvantnoj mehanici jo postoji istina da je, u jednom smislu rei, ponaanje svakog fizikog sistema u potpunosti determinisano, odnosno odreeno poetnim uslovima i zakonima prirode. Naravno, taj determinizam koji, u manjoj ili veoj meri, u naelu opstaje, nee nam mnogo pomoi kad smo prinueni da radimo na stvarnim sistemima koji nisu jednostavni, kao to je berza ili ivot na Zemlji. Uplitanje istorijskih sluajnosti zauvek ograniava obim onoga to se moemo nadati da objasnimo. Svako objanjenje sadanjih oblika ivota na Zemlji mora uzeti u obzir izumiranje dinosaurusa pre ezdeset pet miliona godina, a sadanje objanjenje za tu pojavu bilo bi da je udarila kometa; ali niko nikada nee moi da objasni otkud to da kometa udari u Zemlju ba tada. Vrhunac svih moguih nada nauke bio bi da emo jednog dana moi da ocrtamo objanjenja za sve prirodne pojave polazei od prirodnih zakona, kao i od istorijskih sluajnosti. Ovo veito utrpavanje istorijskih sluajnosti u nauku takoe znai da moramo dobro pripaziti kakvu vrstu objanjenja zahtevamo od naih konanih zakona. Na primer, kad je Njutn prvi put predloio svoje zakone kretanja i gravitacije, njemu je zamereno da ti zakoni ne objanjavaju jednu od najupadljivijih nepravilnosti u Sunevom sistemu naime, injenicu da se sve planete okreu oko Sunca u istom smeru. Danas mi shvatamo da je to stvar istorije. Nain na koji se planete okreu oko Sunca jeste posledica injenice da se Sunev sistem iz rotirajueg diska gasa kondenzovao na jedan tano odreeni nain, a ne na neki drugi. Ne bismo ni oekivali da pravac okretanja planeta oko Sunca izvedemo samo na osnovu zakona kretanja i gravitacije. Razdvojiti zakon od istorije, to vam je delikatan posao, koji mi kroz praksu sve bolje uimo.

Ne samo da je mogue da e ono to danas smatramo proizvoljnim po etnim uslovima biti jednog dana, konano, ipak izvedeno iz univerzalnih zakona - mogue je i obrnuto: da e se za naela koja mi danas smatramo univerzalnim zakonima jednog dana ispostaviti da su bila samo istorijske sluajnosti. Nedavno se nekolicina teorijskih fiziara poela poigravati idejom da ono to mi obino nazivamo Vaseljena - naime, ovaj oblak galaksija koji se iri i koji se prostire bar nekoliko desetina milijardi svetlosnih godina u svakom pravcu - jeste samo jedna pod-vaseljena, maleni deo mnogo vee megavaseljene koja bi se sastojala od mnogo takvih delova, s tim to bi u svakom od njih one vrednosti koje mi nazivano prirodne konstante (elektrini naboj elektrona, razmera masa elementarnih estica i tako dalje) mogle biti druga ije. Moda e se ispostaviti da ak i ono to nazivamo zakonima prirode varira od jedne do druge takve podvaseljene. U tom sluaju, objanjenje za konstante i zakone koje smo mi otkrili moda u sebi sadri i jedan neizbrisivi istorijski element: udes koji nas je bacio ba u ovu podvaseljenu gde jesmo. Ali ak i ako bi se pokazalo da u tim idejama ima neega, ne verujem da emo morati da odustanemo od naih snova o otkrivanju konanih zakona prirode; ti konani zakoni bili bi, onda, megazakoni koji odreuju kakve su verovatnoe bivanja u ovom ili onom tipu podvaseljena. Sidni Koulman i drugi ve su preduzeli odvane pokuaje da izraunaju te verovatnoe primenjujui kvantnu mehaniku na celu megavaseljenu. eleo bih naglasiti da su ovo veoma spekulativne ideje, koje nisu matematiki u potpunosti formulisane i za koje, do danas, ne postoji nikakva eksperimentalna podrka. Priznao sam dosad postojanje dva problema koji su se ispreili na naem putu du lanca objanjenja ka konanim zakonima: jedan je zadiranje istorijskih sluajnosti, drugi je sloenost koja nam onemoguava da, bukvalno, objasnimo sve, ak i ako se ograniimo samo na univerzalne stvari, slobodne od istorinosti. Postoji jo jedan problem sa kojim se treba suoiti, a taj je spojen sa sada veoma popularnim izrazom 'izranjanje'. Naime, dok gledamo prirodu i prenosimo pogled ka nivoima sve vee i vee sloenosti, vidimo da izranjaju izvesne pojave kojih uopte nema na jednostavnijim nivoima, a ponajmanje na nivou elementarnih estica. Na primer, nema nieg ni nalik na inteligenciju na nivou pojedinane ive elije, a, opet, niega ni nalik na ivot - na nivou atoma i molekula. Sutinu izranjanja lepo je uhvatio fiziar Filip Anderson (Philip Anderson) naslovom jednog svog lanka iz 1972: 'Vie je drugaije'.Misli se na 'vie' u smislu 'vea koliina neega', a ne 'na veoj visini' - prim. prev. Izranjanje novih pojava na viim nivoima sloenosti najupadljivije je u biologiji i u naukama o ponaanju (bihejvioralnim disciplinama), ali vano je shvatiti da takvo izranjanje nije neto to bi se pojavljivalo samo kod ivih bia, ili samo u ljudskim poslovima; dogaa se i u samoj fizici. Primer izranjanja koji je istorijski najznaajniji u fizici jeste termodinamika, nauka o toploti. Kako su je prvobitno formulisali u devetnaestom veku Karno (Carnot), Klauzijus (Clausius) i drugi, termodinamika je bila jedna autonomna nauka, nije bila dedukovana iz mehanike estica i sila nego izgraena na konceptima kao to su entropija i temperatura, za koje u mehanici ne postoji pandan, odnosno nema nieg to je jednom drugom ambijentu slino i odgovarajue po ulozi. Samo je prvi zakon termodinamike, o ouvanju energije, sluio kao most izmeu mehanike i termodinamike. Sredinje naelo termodinamike bilo je drugi njen zakon, po kome (po jednoj formulaciji) fiziki sistemi poseduju ne samo energiju i temperaturu nego i jednu osobinu zvanu entropija, koja se proticanjem vremena uvek uveava u svakom zatvorenom sistemu, a dostie najveu

vrednost kad je taj sistem u ravnotei. To je naelo koje zabranjuje Tihom okeanu da spontano preda Atlantiku toliko toplotne energije da se Tihi zaledi, a Atlantski prokljua; takva kataklizma ne bi morala naruiti zakon o uvanja energije, ali jeste zabranjena, zato to bi umanjila entropiju. Fiziari devetnaestog veka su, najee, uzimali drugi zakon termodinamike kao aksiom, izvuen iz iskustva, jednako temeljan kao to je i ma koji drugi zakon prirode. U to vreme, to nije bilo nerazumno. Jasno se videlo da termodinamika uspeno dejstvuje u najrazliitijim kontekstima, od ponaanja vodene pare (problem koji je termodinamici omoguio poetak) do zamrzavanja, kljuanja i hemijskih reakcija. (Danas bismo dodali jo neke, egzotinije primere; astronomi su otkrili da se oblaci zvezda u globularnim jatima ponaaju kao gasovi sa odreenom temperaturom, a rad Dejkoba Bekentajna /Jacob Bekenstein/ i Hokinga pokazao je, teorijski, da crna rupa ima entropiju srazmernu svojoj povrini.) Ako je termodinamika toliko univerzalna, kako se ona moe logiki povezati sa fizikom pojedinih, odreenih, vrsta estica i polja? U drugoj polovini devetnaestog veka rad jedne nove generacije teorijskih fiziara, meu kojima su bili Maksvel u kotskoj, Ludvig Bolcman (Ludwig Boltzmann) u Nemakoj i Dosaja Vilard Gibs (Josiah Willard Gibbs) u Americi, pokazao je da naela termodinamike mogu, zaista, da se izvedu matematiki, analizom verovatnoa razliitih konfiguracija u izvesnim vrstama sistema, i to u onim vrstama ija je energija raspodeljena na veoma veliki broj podsistema, kao to je, na primer, gas ija je energija raspodeljena meu molekulima od kojih je on sainjen. (Ernest Nejdel je ovo naveo kao paradigmatian primer svoenja, odnosno redukcije jedne teorije na drugu.) U tako nastaloj statistikoj mehanici, toplotna energija gasa naprosto je kinetika energija njegovih estica; entropija je mera nereda u sistemu; a drugi zakon termodinamike izraava tenju izolovanih sistema da postanu jo nesreeniji. Prelivanje toplote svih okeana u Atlantski znailo bi poveanje reda; zato se i ne deava. Tokom izvesnog vremena, u osamdesetim i devedesetim godinama devetnaestog veka, vodila se bitka izmeu pristalica nove statistike mehanike i onih koji su, kao Plank i hemiar Vilhelm Ostvald (Wilhelm Ostwald), nastavili da se bore za logiku nezavisnost termodinamike. Ernst Cermelo (Ernst Zermelo) je otiao jo dalje, pa je tvrdio da, poto po statistikoj mehanici smanjenje entropije jeste malo verovarno, ali nije i nemogue, pretpostavke o molekulima, dakle pretpostavke na kojima se statistika mehanika izgradila, moraju biti pogrene. Bitku je dobila statistika mehanika, i to poetkom ovog, dvadesetog veka, kad je postalo opte prihvaeno da su atomi i molekuli stvarnost. Pa ipak, i kad je termodinamika objanjena u terminima estica i sila, ona se nastavila baviti izranjajuim konceptima, kao to su temperatura i entropija, koji gube svaki smisao na nivou pojedinanih estica. Termodinamika vie lii na jedan nain razmiljanja, nego na skup univerzalnih fizikih zakona; gde god se ona moe primeniti, ona nam i dozvoljava da opravdamo upotrebu istih takvih naela, ali objanjenje zato je termodinamika primenljiva na neki odreeni sistem imae uvek oblik dedukcije metodima statistike mehanike na osnovu podrobne slike onoga to sistem sadri, a ovo nas neizbeno vodi dole, na nivo elementarnih estica. Pa, kad gledamo onu nau sliku sa strelama objanjenja, moemo shvatiti da je termodinamika jedan obrazac ili raspored strela, koji se pojavljuje mnogo puta, na mnogo mesta, u veoma razliitim fizikim kontekstima, ali uvek tako da njegove strele moemo metodima statistike mehanike pratiti unazad, do dubljih zakona, i

konano do naela fizike elementarnih estica. Kao to ovaj primer pokazuje, injenica da se jedna nauna teorija moe uspeno primeniti na mnogobrojne i veoma raznovrsne pojave ne znai, niti uopte nagovetava, neku nezavisnot te teorije od dubljih fizikih zakona. Ista ova pouka vai i za druge oblasti fizike, na primer za dve srodne ovoj - haos i turbulenciju. Fiziari koji rade u tim oblastima nali su izvesne obrasce ponaanja koji se javljaju ponovo i ponovo, u kontekstima veoma razliitim; na primer, smatra se da postoji izvesna optost u svim vrtlozima i svakom vrtloenju, od turbulencije morske vode kad plima nadire u moreuz Paget kod Sietla, do turbulencije u meuzvezdanim gasovima koja nastaje kad kroz njih prohuji neka zvezda u prolazu. Ali nisu sva proticanja fluida turbulentna, niti turbulencija, kad se pojavi, svaki put ispoljava te tobo univerzalne osobine. Kakvim god se mi matematikim rezonovanjem sluili da objasnimo opte osobine turbulencije, ipak nam preostaje dunost da objasnimo zato to tako ide kod nekog odreenog turbulentnog fluida, a kod drugog ne; a odgovor e se neminovno svoditi na sluajnosti kako se ta voda kanalie, i na optost kao to su zakoni kretanja fluida i osobine vode - univerzalnosti, meutim, koje se onda moraju objasniti dubljim zakonima. Slino se moe rei za biologiju. U njoj, glavnina onoga to vidimo jeste proistekla iz istorijskih sluajnosti, a ipak postoje neki obrasci koji su moda samo grubo, priblino univerzalni, kao to je ono pravilo populacione biologije koje kae da se mujaci i enke najee raaju u priblino jednakom broju. (Godine 1930. genetiar Ronald Fier /Ronald Fisher/ objasnio je da kad se u nekoj ivoj vrsti javi tenja da se raa, recimo, vie mujaka nego enki, onda svaki gen koji daje jedinkama sposobnost da proizvode vie enki, a manje mujaka poinje da se iri kroz populaciju, zato to ensko potomstvo jedinki sa takvim genom nailazi na manje takmaca kad treba nai mujaka za sparivanje.) Pravila poput ovog vae kod iroke raznovrsnosti ivih vrsta i moe se oekivati da e vaiti ak i kod ivih bia koja bismo jednog dana mogli otkriti na nekoj drugoj planeti, ukoliko se ta bia razmnoavaju seksualno. Rezonovanje koje vodi do ovih pravila vai i za ljude, i za ptice, i za vanzemaljce, ali ono se uvek zasniva na izvesnim pretpostavkama o tim organizmima, a ako se zapitamo zato bi one bile tane, odgovor moramo potraiti jednim delom u istorijskim sluajnostima, a drugim delom u univerzalnostima kao to su osobine DNK (ili ko zna ega to obavlja posao DNK na drugim planetama), koje, opet, moraju nai svoja objanjenja u fizici i hemiji, pa prema tome i u standardnom modelu elementarnih estica. Ovo se ponekad gubi iz vida zato to naunici, opisujui svoj konkretni rad na polju termodinamike, dinamike fluida ili populacione biologije, koriste jezike koji vae samo unutar tih polja nauke, posebne jezike; tu se govori o entropiji, ili o vrtloenju, ili o reproduktivnim strategijama, a ne govori se jezikom elementarnih estica. Razlog nije samo taj to mi ne moemo pomou naih prvih naela neposredno izraunavati sloene pojave, nego i taj to je na jezik, kad o neemu govorimo, odraz onih pitanja koja bismo o tome eleli postaviti. ak i kad bismo imali neki orijaki raunar koji bi mogao pratiti istoriju svake pojedine elementarne estice u nadiranju plimnih voda ili u jednoj vo noj muici, dobijena planina odtampane hartije malo bi koristila onome ko bi eleo znati da li se voda komea i da li je muica iva.

Nema razloga da pretpostavimo da konvergiranje naunih objanjenja mora voditi i konvergiranju naunih metoda. Termodinamika, haos i populaciona biologija nastavie da se slue svaka svojim jezikom, po svojim pravilima, ma ta mi nauili o elementarnim esticama. Kao to hemiar Roald Hofman kae: "Veina korisnih koncepata u hemiji... je netana. A kad ih pone svoditi na fiziku, nestanu." Napadajui one ljude koji bi hteli da svedu hemiju na fiziku, Hans Primas (Hans Primas) je naveo spisak pojedinih koncepata koji su u hemiji korisni, ali koji bi mogli u ovakvom svoenju biti izgubljeni: valenca, struktura veze, lokalizovane orbitale, aromatinost, kiselost, boja, miris i vodoodbojnost. Ja ne vidim zato bi hemiari prestali da govore o takvim stvarima; treba da govore, dokle god im je to korisno ili zanimljivo. Ali injenica da oni nastavljaju tako govoriti ne baca sumnju na jednu drugu istinu - naime, da svi ti pojmovi u hemiji dejstvuju tako kako dejstvuju zbog onog to lei u njihovom temelju, a to je kvantna mehanika elektrona, protona i neutrona. Kao to kae Lajnus Pauling (Linus Pauling), "Ne postoji nijedan deo hemije koji ne zavisi, u svojoj temeljnoj teoriji, od kvantnih naela." Od svih oblasti iskustva koje pokuavamo pomou strela objanjenja povezati sa naelima fizike, najtea za tako neto jeste svest. Mi neposrednim iskustvom znamo da imamo svest, tu nije potrebno ni da nam ula neto javljaju, ali kako staviti svest u granice fizike i hemije? Fiziar Brajan Pipard, koji je zauzeo staru Maksvelovu katedru, odnosno postao kavendiki profesor na Univerzitetu Kembrid, to formulie ovako: "Svakako je nemogue da teorijski fiziar, pa makar imao i neogranienu mo izraunavanja, dedukuje iz zakona fizike da e jedna kompleksna struktura biti svesna svog postojanja." Moram priznati da ja, lino, nalazim da je ovo pitanje uasno teko, a za njega i nisam strunjak. Ali mislim da se ne slaem ni sa Pipardom ni sa drugima koji su istog gledita. Jasno je da postoji ono to bi knjievni kritiar mogao nazvati 'objektivna korelativa' svesti: naime, izvesne fizike i hemijske promene u mom mozgu, koje ja opaam i za koje uviam da su u korelaciji (kao uzrok, ili kao posledica) sa promenama u mojim svesnim mislima. Sklon sam da se smekam kad sam zadovoljan; moj mozak pokazuje jednu elektrinu aktivnost kad sam budan, a drugu, drugaiju, kad spavam; hormoni u mojoj krvi navode me na jaka oseanja; ponekad i kaem ono to mislim. Te nabrojane stvari nisu svest sama; nikad ne bih mogao iskazati osmesima, modanim talasima, hormonima, a ni reima, kakvo je to oseanje biti srean ili tuan. Ali ako za trenutak ostavimo po strani svest, ini se razumno da pretpostavimo da te objektivne korelative svesti moemo prouavati naunim metodima, i da emo ih ranije ili kasnije objasniti u terminima fizike i hemije mozga i tela. (Kad kaem 'objasniti', to ne znai da emo ba biti sposobni da predvidimo sve ili da predvidimo mnogo; ali razumeemo zato osmesi, modani talasi i hormoni rade tako kako rade, u istom smislu u kome razumemo dejstvovanje vremenskih prilika u naoj atmosferi, iako nismo sposobni da predvidimo vreme za sledei mesec.) U samom Pipardovom Kembridu ima jedna grupa biologa, na ijem elu je Sidni Brener, koja je ustanovila potpun dijagram nervnog sistema jednog malog glatkog crva C. elegans. Oni, dakle, ve imaju osnovu da, u izvesnom smislu, daju kompletan odgovor zato taj crvi radi ono to radi. (Samo jo nemaju program zasnovan na tom dijagramu nervnog sistema sposoban da generie ono isto ponaanje koje se kod crvia stvarno vidi.) Jasna je stvar da crvi nije ljudsko bie. Ali izmeu crvia i ljudskog bia postoji

jedan kontinuum ivotinja sa sve sloenijim nervnim sistemima, u kome su i insekti, i ribe, i mievi, i ovekoliki majmuni. Gde bismo, tano, mogli povui liniju razgranienja? Pretpostavimo, dakle, da emo pomou fizike (u koju emo ukljuiti i hemiju) shvatiti objektivne korelative svesti i da emo takoe razumeti kojim procesima evolucije su ti objektivni korelativi postali ovo to jesu. Onda nije nerazumno nadati se da kad objektivni korelativi svesti budu objanjeni, mi moemo negde u tim objanjenjima primetiti neto, neki fiziki sistem za obradu informacija, to odgovara naem iskustvenom znanju o svesti samoj - naime onome to je Gilbert Rajl (Gilbert Ryle) opisao sintagmom 'duh u maini'. Moda to nee biti objanjenje svesti, ali bie neto veoma blisko objanjenju. Nema nikakvih jemstava da e napredak u drugim poljima nauke biti neposredno potpomognut ma kojim novim postignuima u istraivanju elementarnih estica. Ali (ponavljam ovo, i ponavljau) mene ovde ne zanima toliko ta naunici rade, jer njihov rad odraava ljudske ograniene sposobnosti i ljudska ograniena zanimanja, koliko me interesuje logiki poredak ugraen u samu prirodu. E, u tom smislu se moe kazati da neke grane fizike, kao to je termodinamika, i neke druge nauke, kao to su hemija i biologija, jesu zasnovane na dubljim zakonima, a ponajvie na zakonima fizike estica. Govorim ovde o logikom poretku u prirodi i preutno zauzimam jedan poloaj koji bi istoriar filozofije nazvao 'realistiki' - ne u onom dananjem smislu da je realist ovek koji uporno i bez privida sagledava svu tvrdo u stvarnosti, nego u jednom daleko starijem znaenju te rei - naime, da je realist onaj ovek koji veruje da apstraktne zamisli imaju svoje stvarno postojanje. Srednjovekovni realist verovao je da stvarno postoje izvesne univerzalije kao to su, na primer, Platonove forme; suprotna su bila uverenja nominalista, recimo Viljema od Okama (William of Ockham), koji je proglasio da su Platonove forme samo rei i nita vie. (Ovo moje upotrebljavanje izraza realizam i realist obradovalo bi jednog od mojih najomiljenijih pisaca, viktorijanca Dorda Gisinga /George Gissing/, koji je prieljkivao da "rei realizam i realist nikad vie ne budu upotrebljene, osim u svom pravom znaenju, kako su odredili pisci sholastike filozofije.") Nipoto ne bih da u ovu raspravu uem na strani Platona. Ja ovde samo zastupam tvrdnju da zakoni fizike stvarno postoje, a protivim se modernim pozitivistima, koji priznaju da je stvarno samo ono to se moe neposredno opaziti. Kad kaemo da je jedna stvar stvarna, mi, naprosto, iskazujemo jednu vrstu potovanja. Naime, hoemo da kaemo da tu stvar moramo uzimati za ozbiljno, jer bi ona mogla delovati na nas na razne, pa i nepoeljne naine, a i zato to ne moemo saznavati o toj stvari injenice bez ulaganja odreenog truda koji ne moe biti samo u naoj mati. Ovo vai, recimo, za stolicu na kojoj sedim (filozofi se rado slue ovim primerom) i, zapravo, i nije neki jak dokaz da je ta stolica stvarna, ali jeste objanjenje ta mi mislimo kad kaemo da je stvarna. Kao fiziar, ja sagledavam nauna objanjenja i zakone kao stvari koje jesu ono to jesu i koje se ne mogu usput izmiljati kako kome padne na pamet; dakle, moj odnos prema pomenutim zakonima ne razlikuje se mnogo od mog odnosa prema stolici na kojoj sedim, i ja zato pridajem zakonima prirode (ija aproksimacija jesu nai dananji zakoni) tu ast da ih smatram stvarnim. Ovaj utisak se pojaava kad se pokae da neki zakon nije ba ono to smo mislili, a to vam je doivljaj kao kad sednete i otkrijete da vam je neko izmakao stolicu. Ali moram priznati da je moja spremnost da priznajem zakonima da su 'stvarni' donekle slina spremnosti engleskog

politiara Lojda Dorda (Lloyd George) da deli ljudima plemike titule: zasnovana je na mom uverenju da uopte nije bitno da li u ja to priznavati ili ne. Ova rasprava o stvarnosti zakona prirode mogla bi biti kudikamo manje akademska ako bismo uspostavili kontakt sa drugim inteligentnim biima na dalekim planetama, i to sa biima koja su takoe dola do naunih objanjenja za prirodne pojave. Da li bismo ustanovili da su oni otkrili iste zakone prirode? Kakve god zakone otkrili, vanzemaljci bi ih, naravno, iskazivali drugim jezikom i drugim sistemom beleenja, ali mi bismo ipak mogli zapitati ima li neke podudarnosti izmeu njihovih zakona i naih. A ako bi je bilo, ko bi onda mogao poricati da ti zakoni postoje objektivno i stvarno. Naravno, ne znamo kakav bi bio taj odgovor, ali ovde na Zemlji ve smo videli jedan mali probni sluaj neeg slinog. Ono to nazivamo moderna fizika zapoelo je, iz nekog razloga, u Evropi krajem esnaestog veka. Oni koji sumnjaju u stvarnost zakona prirode trebalo bi da oekuju da su drugi delovi sveta, drei se svojih jezika i vera, imali i svoje zasebne naune tradicije, pa da su zato i razvili zakone fizike sasvim drugaije od evropskih. A to se, naravno, nije dogodilo: fizika modernog Japana i Indije ista je kao evropska i amerika fizika. Priznajem da ovaj argument nije u celosti ubedljiv, jer je zapadna civilizacija duboko uticala na ceo svet, i to u mnogo emu, od organizovanja vojske do oblaenja farmerica. Pa ipak, ja sam sluao rasprave o teoriji kvantnog polja ili o slabom meudejstvu u fakultetskim prostorijama u Cukubi, kao i u Bombaju, i to iskustvo mi daje moan utisak da zakoni fizike imaju svoje sopstveno postojanje. Nae otkrie povezanih konvergentnih obrazaca naunih objanjenja ima duboke implikacije, i to ne samo za naunike. Naporedo sa glavnim tokom naunog znanja, postoje i izolovane barice neega to u (hajde da se neutralno izrazim) nazvati 'onim to bi elelo biti nauka'. To su astrologija, prekognicija, 'kanalisanje', vidovitost, telekineza, kreacionizam, i razni srodnici pomenutih. Ako bi se moglo pokazati da ima iole istine u ma kojoj od pomenutih stvari, bilo bi to otkrie veka, daleko uzbudljivije i vanije od svega to se danas deava u normalnom fiziarskom radu. Pa ta onda treba graanin da pomisli kad neki profesor, ili filmska zvezda, ili knjiga iz 'Tajm-Lajf' edicije kae da jedna od tih nazovinauka jeste istinita? Uobiajeni odgovor na ovo bio bi da treba oprobati valjanost iznetih dokaza i pri tom biti ovek otvorenog uma, bez teorijskih predrasuda. Ja ne smatram da je to koristan odgovor, ali ini se da je iroko prihvaen. Rekoh u nekom TV intervjuu jednom prilikom da verovati u astrologiju znai okrenuti lea celokupnoj modernoj nauci. I dobih posle toga utivo pismo od jednog biveg hemiara i metalurga u Nju Dersiju koji mi je zamerio to nisam lino prouio dokaze u prilog astrologije. Slino tome, kad je Filip Anderson (Philip Anderson) nedavno napisao omalovaavajui lanak o verovanju u vidovitost i telekinezu, ukorio ga je jedan njegov kolega sa Prinstona, Robert Dan (Robert Jahn), koji je, ree, vrio opite sa 'anomalijskim pojavama u vezi sa sveu'. Dan se poalio: "Iako je njegova (Andersonova) radna soba samo koju stotinu metara daleko od moje, on nije posetio nau laboratoriju, nije neposredno sa mnom popriao o naim delatnostima, pa, ini se, ak nije ni paljivo proitao nau tehniku literaturu." Ono to Dan, i taj hemiar u Nju Dersiju i drugi njihovi istomiljenici previaju jeste oseanje povezanosti naunog znanja. Mi ne razumemo ba sve, ali razumemo dovoljno toga da znamo da u naem svetu nema mesta za telekinezu ili astrologiju. Kakav bi to fiziki signal iz naeg mozga mogao pokretati udaljene predmete, a ipak ne delovati ni na jedan nauni instrument? Branioci astrologije ponekad ukazuju na nesumnjivo

dejstvo Meseca i Sunca na plimu, ali dejstvo gravitacionih polja drugih planeta sasvim je slabano da bi moglo primetno uticati ak i na Zemljine okeane, a da i ne govorimo o neemu tako malenom kao to je jedna osoba. (Neu gubiti vreme u dokazivanju ovoga, ali u rei da sline primedbe vae za svaki pokuaj da se terminima standardne nauke objasni vidovitost, prekognicija ili bilo koja od nazovinauka.) U svakom sluaju, korelacije koje astrolozi predviaju nisu od one vrste koja bi mogla nastati zbog nekih veoma tananih gravitacionih dejstava; astrolozi ne tvrde samo da pojedini razmetaji planeta utiu na ivot ovde na zemlji, nego i to da se ta dejstva razlikuju od oveka do oveka, u zavisnosti od datuma roenja! Ja, zapravo, i ne smatram da veina onih koji veruju u astrologiju misli da astrologija dejstvuje pomo u gravitacije, ili pomou ma koje druge sile poznate fizici; mislim da oni smatraju da je astrologija jedna autonomna nauka, sa svojim sopstvenim temeljnim zakonima, i da ne moe biti objanjena ni fizikom ni ma im drugim. Kad smo otkrili veliki obrazac naunog objanjavanja, to nam je bilo korisno izmeu ostalog i zato to smo uvideli da ne postoji nijedna autonomna nauka. Pa ipak, zar ne bi trebalo da ispitamo astrologiju, telekinezu i sve to, kako bismo se uverili da u takvim verovanjima nema niega? Ja nemam nita protiv da svako ispita ta god hoe, ali rado bih objasnio zato ja ne elim da se zamajavam time, niti to ikome preporuujem. U svakom trenutku pred nama se pojavljuje iroka raznovrsnost novih zamisli za kojima bismo mogli krenuti; ne samo astrologija i njoj sline stvari, nego i mnoge ideje daleko blie glavnom toku nauke, i mnoge koje se sasvim uklapaju u moderno nauno istraivanje. Zalud je priati da bi dobro bilo oprobati valjanost svih njih; za to, naprosto, nema vremena. Meni potom stie svake nedelje pedesetak nacrta za lanke o fizici elementarnih estica, i o astrofizici; a stiu i lanci i pisma iz svakojakih oblasti tobonje nauke. ak i kad bih se ostavio svakog drugog posla u ivotu, ne bih mogao ni poeti poteno razmatrati sve te ideje. ta ovek moe? Nije to samo problem naunika, svako se nalazi pred slinim problemima. Svi mi, hteli-ne hteli, moramo oceniti, koliko najvetije umemo, za kojim zamislima vredi ii; moda emo nai da za veinom ne vredi. A da bismo ovo uspeno radili, pomae nam ponajvie obrazac naunog objanjavanja. Kad su panski naseljenici u Meksiku poeli u esnaestom veku da nadiru na sever, u zemlju koja se zvala samo Tehas, vodile su ih glasine o gradovima od zlata, o sedam gradova Cibole. U ono doba, to i nije bilo tako nerazumno. Malo koji Evropljanin bio je u Tehasu, moda nijedan; ko je mogao znati kakva sve udesa postoje ili ne postoje tamo. Ali pretpostavimo da neko danas javi o dokazima da negde u modernom Teksasu postoji sedam zlatnih gradova. Da li biste vi, kao osoba bez predrasuda, preporuili da se pokrene pohod i zae u svaki kutak drave izmeu Crvene reke i Rio Grande sa zadatkom da se trae ti gradovi? Mislim da biste ocenili da mi o Teksasu znamo ve sasvim dovoljno i da je toliki deo njega istraen i naseljen, da naprosto ne vredi tragati za tajanstvenim zlatnim varoima. Pa, eto, isto tako, nae otkrie povezanog i konvergentnog obrasca naunih objanjenja pouilo nas je (a to nam je bilo vrlo korisno) da u prirodi nema prostora za astrologiju, telekinezu, kreacionizam i druga sujeverja. 3. DVAPUT URA ZA REDUKCIONIZAM Draga, ti i ja znamo zato je letnje nebo plavo,

i zato na drveu ptice cvrkuu svoje melodijice. Meredit Vilson, Ti i ja Ako tako ide i pita zato ovo, zato ono, a kad ti se objasni pomou naunih naela, ti onda pita zato su ta naela tana, i ako navaljuje i dalje, kao nevaspitano dete - zato? zato? zato? - ranije ili kasnije neko e rei da si redukcionist. Raznim ljudima ta re znai razliite stvari, ali koliko ja znam, jedna zajednika crta svih predstava o redukcionizmu jeste svest o izvesnoj hijerarhiji u kojoj se neke istine, koje su manje temeljne, mogu svesti na neke druge, temeljnije istine, kao to se hemija moe svesti na fiziku. Redukcionizam je postao standardna Rava Stvar u politici nauke; Nauni savet Kanade nedavno je napao lanove Koordinacionog odbora za poljoprivredu, tvrdei da su pod uticajem redukcionista. (A to je verovatno trebalo znaiti da Koordinacioni odbor suvie forsira biologiju i hemiju biljaka.) Fiziari elementarnih estica naroito su izloeni napadima ove vrste; nesklonost prema redukcionizmu esto je kvarila odnose izmeu njih i drugih naunika. Protivnici redukcionizma imaju irok spektar razliitih ideolokih polazita. Na razumnom kraju nalaze se oni koji upuuju zamerke nekim naivnijim oblicima redukcionizma. Sa takvima se i ja slaem. Smatram da sam redukcionist, ali ne mislim da su problemi fizike elementarnih estica jedini zanimljivi i duboki u nauci, pa ak ni u fizici. Ne smatram da hemiari treba da bace iz ruku sav drugi svoj posao i posvete se samo reavanju kvantnomehanikih jednaina za razne molekule. Ne verujem da biolozi treba da odbace razmiljanja o celim biljkama i ivotinjama, pa da gledaju samo elije i DNK. Za mene, redukcionizam nije linija-vodilja u naunoistraivakom radu, nego je jedan stav prema prirodi samoj. Redukcionizam nije nita manje ili vie nego uvianje da nauna naela jesu onakva kakva jesu zbog dubljih naunih naela (i, u nekim sluajevima, zbog istorijskih sluajnosti), i da se sva ta naela mogu pratiti unazad do jednog jednostavnog skupa meusobno povezanih zakona. U ovom trenutku u istoriji nauke, ini se da najbolji nain za pristupanje tim zakonima jeste kroz fiziku elementarnih estica, ali to je jedan nebitan vid redukcionizma i mogao bi se jednog dana promeniti. Na suprotnom kraju tog spektra jesu oni protivnici redukcionizma koji su zgroeni pojavom to, prema njihovom miljenju, predstavlja sumornost, tmuran izgled moderne nauke. Kad god se njihov svet svede na pitanja fizike estica ili polja i njihovih meudejstava, ti ljudi se oseaju u istoj toj meri umanjeni. Podzemni ovek Dostojevskog zamilja naunika koji mu govori: "Priroda sa tobom ne razmenjuje miljenje; ba nju briga ta ti eli, i da li su njeni zakoni tebi po volji ili ne. Mora ovo prihvatiti tako kako jeste..." A ovek mu odgovara: "Boe blagi, pa ta je mene briga za sve zakone prirode i aritmetike ako ih, iz nekog razloga, ne volim..." Svojevrstan repi na ovom kraju spektra, ludaka krajnost, jesu oni kojima je u glavi 'holistika', uverenje da postoje psihoenergije, ivotne sile koje se ne mogu obuhvatiti zakonima obine, neive prirode. Neu pokuavati da odgovorim takvim kritiarima nikakvim ohrabrujuim govorom o lepotama moderne nauke. Redukcionistiki pogled na svet jeste leden i bezlian. Mora biti prihvaen takav kakav jeste, ne zato to nam se dopada, nego zato to svet tako dejstvuje.

U sredini spektra antiredukcionista nalazi se jedna grupa ljudi koja je manje nezainteresovana, a daleko znaajnija. To su oni naunici koji se razbesne kad im neko kae da se njihova grana nauke zasniva na dubljim zakonima fizike elementarnih estica. Ve godinama se ja raspravljam o redukcionizmu sa jednim mojim dobrim prijateljem, evolucionim biologom Ernstom Mejrom, koji nam je dao, izmeu ostalog, nau najbolju upotrebljivu definiciju ta je to iva vrsta. Nae rasprave poele su kad se, u jednom svom lanku iz 1985, on obruio na jedan red teksta koji sam ja napisao u asopisu Scientific American godine 1974. U tom lanku sam napomenuo da se mi, u fizici, nadamo da emo nai nekoliko jednostavnih optih zakona koji bi objasnili zato priroda jeste takva kakva jeste; i jo sam rekao da, za sada, najblie to uspevamo prii objedinjenom pogledu na prirodu jeste opis elementarnih estica i njihovih meudejstava. U svome lanku, Mejr je ovo nazvao 'jezivom ilustracijom fiziarskog naina razmiljanja', a za mene rakao da sam 'beskompromisan redukcionist'. Odgovorio sam lankom u asopisu Nature da sam ne beskompromisan nego kompromisan redukcionist. Usledila je frustrirajua prepiska, u kojoj je Mejr skicirao jednu klasifikaciju nekoliko razliitih vrsta redukcionizma i identifikovao moju podvrstu te jeresi. Ja njegovu klasifikaciju nisam ba razumeo; meni su sve Mejrove kategorije zvuale isto, a nijedna nije opisivala moje poglede. Dok, sa svoje strane (tako se meni inilo), Mejr nije razumeo distinkcije koje sam ja pravio izmeu redukcionizma kao opteg recepta za napredak u nauci, to nije moje uverenje, i redukcionizma kao izjave o poretku u prirodi, to jeste, po mom miljenju, naprosto istinito.Koliko ja shvatam, Mejr pravi razliku izmeu tri vrste redukcionizma: jedno bi bio konstitutivni redukcionizam (ili ontoloki, ili analitiki), koji je metod prouavanja jednog objekta tako to se neprestano pitamo od kojih je osnovnih sastojaka nainjen; drugo bi bio redukcionizam teorija, koji se trudi da celu jednu teoriju objasni pomou neke druge, obuhvatnije; a tree bi bio eksplanatorni redukcionizam - naime, gledite da "ve i samo znanje o najsitnijim sastojcima jednoga sloenog sistema jeste dovoljno da taj sistem objasnimo". Glavni razlog to ja ovu kategorizaciju odbacujem jeste sledei: nijedna od te tri kategorije nema mnogo veze sa onim to ja priam (mada bi 'redukcionizam teorija' valjda bio najblii). Sve tri Mejrove kategorije definisane su onim to naunici stvarno rade, ili su uradili, ili bi mogli uraditi; a ja govorim o prirodi samoj. Na primer, iako fiziari ne mogu da uzmu u ake neki vrlo sloeni molekul kao to je DNK i objasne, konkretno, jasno i glasno ceo njegov sastav terminima kvantne mehanike, elektrona, jezgra atoma i elektrinih sila, i iako ostaje hemija koja ume i moe svojim jezikom, i svojim konceptima, da objasni taj molekul, ipak u hemiji ne postoji nijedno autonomno naelo koje bi bilo, naprosto, jedna nezavisna istina, neoslonjena na dublja naela fizike. Mejr i ja razgovaramo, i danas, prijateljski jedan s drugim, ali smo odustali od pokuaja da preobratimo jedan drugog. Najozbiljnije posledice na ameriko planiranje naunog rada imao je antiredukcionizam unutar same fizike. Ono to redukcionisti govore o vanosti fizike elementarnih estica, fiziare aktivne u nekim drugim poljima fizike ponekad veoma nervira - na primer, one koji rade na polju kondenzovane materije; oseaju da se moraju finansijski nadmetati sa fizikom elementarnih estica da bi dobili vei udeo u naunim budetima. Ove raspre su podignute na novi, jo vii nivo zle volje kad je predloeno da se milijarde dolara potroe na novi akcelerator estica, superprovodni superkolajder. Godine 1987, izvrni direktor slube za odnose sa javnou pri Amerikom fizikom drutvu, izjavio je da je projekat superkolajdera "moda najprotivurenije pitanje koje se

ikad postavilo pred zajednicu fiziara". Dok sam radio kao lan Nadzornog odbora za projekat superkolajdera, zajedno sa drugim lanovima tog odbora morao sam poprilino objanjavati javnosti ciljeve naeg projekta. Jedan od lanova odbora ubeivao nas je da ne treba da stvaramo utisak da je, prema naem miljenju, fizika elementarnih estica temeljnija od drugih polja, jer to samo ljuti nae prijatelje u drugim oblastima fizike. Razlog to mi smatramo da je fizika elementarnih estica temeljnija od drugih oblasti fizike jeste taj to ona to i jeste. Ne znam kako bih branio troenje tolikih para na fiziku estica, a da ne kaem sasvim otvoreno tu istinu. Ali kad kaem da je fizika estica sutinskija, ja time ne mislim da je ona matematiki dublja, ili da je potrebnija za napredak u drugim oblastima, nego samo mislim da je blia taki konvergencije svih naih strelica objanjenja. Predvodnik meu fiziarima kojima se ne dopadaju pretenzije fizike estica jeste Filip Anderson (Philip Anderson) koji radi u 'Belovim' laboratorijama i u Prinstonu, teorijski fiziar od koga su potekle mnoge meu najprodornijim zamislima u savremenoj fizici kondenzovane materije (a to je fizika poluprovodnika, superprovodnika i takvih stvari). Anderson je svedoio protiv superkolajdera pred istim onim kongresnim odborom pred kojim sam svedoio i ja godine 1987. Njegovo je miljenje bilo (a takvo je i moje) da Nacionalna zadubina za nauku (National Science Foundation, NSF) daje nedovoljno novaca za istraivanja u oblasti kondenzovane materije. Njegovo je uverenje bilo (a takvo je i moje) da mnoge diplomirane studente zavede sjaj fizike elementarnih estica, iako bi mogli imati uspenije naune karijere u kondenzovanoj materiji i srodnim oblastima. Meutim, Anderson je nastavio sledeim reima: "...oni (rezultati fizike estica) nisu ni u kom smislu temeljniji od onoga to je Alen Taring (Alan Turing) postigao kad je osnovao raunarstvo, ili to su postigli Frensis Krik i Dejms Votson (James Watson) otkrivajui tajnu ivota." Nisu ni u kom smislu temeljniji? Na tom mestu se putevi Andersonovi i moji razilaze. Neu raspravljati o radu Taringa i o poecima kompjuteristike, koja meni vie lii na deo matematike i tehnologije nego na uobiajeni istraivaki rad u prirodnim naukama. Matematika sama po sebi nikad ne objanjava nita - ona je samo sredstvo kojim se moemo posluiti da bismo jedan skup injenica objasnili nekim drugim skupom injenica, a ujedno ona je i jezik kojim ta objanjenja kazujemo. Ali Andersonov opis rada Krika i Votsona, koji su otkrili udvojenu heliksnu strukturu molekula DNK (a to je mehanizam koji uva i prenosi genetske informacije) kao 'tajne ivota', daje mi municiju da nastavim raspravu. Upravo taj njegov opis otkria DNK izgledao bi nekim biolozima kao redukcionistika zabluda, u jednakoj meri u kojoj pretenzije fiziara estica izgledaju Andersonu kao redukcionistika zabluda. Jer, na primer, Hari Rubin (Harry Rubin) je napisao pre nekoliko godina da je "DNK revolucija navela celo jedno pokolenja biologa na uverenje da celokupna tajna ivota lei u strukturi i dejstvovanju DNK. Takvo njihovo uverenje je neumesno, a redukcionistiki program se mora dopuniti novim konceptualnim okvirom." Moj prijatelj Ernst Mejr se godinama borio protiv redukcionistikih trendova u biologiji, koji, plai se on, pokuavaju svesti sve to mi o ivotu znamo na prouavanje samo DNK; zato on kae da "nesumnjivo, hemijska priroda nekoliko crnih kutija u klasinoj genetskoj teoriji jeste popunjena otkriem DNK, RNK i drugih, ali to nije nimalo uticalo na transmisionu genetiku". Neu se uputati u tu raspravu meu biolozima, a ponajmanje na strani antiredukcionista. Nema sumnje da je DNK bila od ogromne vanosti u mnogim

oblastima biologije. Pa ipak, postoje neki biolozi na ije poslove ne deluju neposredno ta molekularno-bioloka otkria. Poznavanje strukture DNK nee neto naroito koristiti populacionom ekologu koji pokuava da objasni raznovrsnost biljnih vrsta u tropskoj dungli ili biomehaniaru koji se trudi da objasni kako leptiri lete. Moja poenta jeste da, ak i kad nijednom biologu ne bi bilo nimalo korisno nijedno otkrie molekularne biologije, ipak bi Anderson bio u pravu, u jednom znaajnom smislu, u pogledu onoga to je rekao o tajni ivota. Nije stvar u tome da je otkrie DNK bilo bitno za nauku o ivotu, nego u tome da je DNK, sama po sebi, bitna za ivot sam, sav ivot i svaki ivot. iva bia jesu onakva kakva jesu zato to su prirodnim odabiranjem i evolucijom postala takva, a evolucija ja mogua zato to osobine DNK i sa njom povezanih molekula dozvoljavaju organizmima da svoje genetske planove prenose na svoje potomstvo. U tano istom smislu, znamo da bez obzira na to jesu li ili nisu otkria u oblasti fizike estica korisna svim drugim naunicima, naela fizike estica jesu u temelju vaskolike prirode. Oponenti redukcionizma esto se oslanjaju na argument da otkria u oblasti fizike elementarnih estica najverovatnije nee biti korisna naunicima na drugim poljima. Istorijski dokazi ne podravaju takvo gledite. Fizika elementarnih estica u prvoj polovini ovog veka bila je, velikim delom, fizika elektrona i protona, i imala je ogroman, neosporan uticaj na nae razumevanje materije u svim njenim oblicima. Otkria u dananjoj fizici elementarnih estica imaju ve sad znaajan uticaj na kosmologiju i astronomiju - na primer, mi koristimo nae poznavanje raspoloivih raznovrsnih elementarnih estica da bismo izraunali koliko je kojih hemijskih elemenata proizvedeno u prvim minutima postojanja Vaseljene. Niko ne moe rei kakvi dalji rezultati mogu nastati. Ali isto u svrhe rasprave, pretpostavimo da vie nijedno otkrie fizike estica nee uticati na rad naunika u ma kom drugom polju. Ipak bi fizika estica ostala izuzetno znaajan posao. Znamo da je evolucija ivih bia omoguena osobinama DNK i drugih molekula, i da osobine svakog molekula jesu onakve kakve jesu zbog osobina elektrona i atomskih jezgara i elektrinih sila. A zato te stvari jesu takve kakve jesu? Ovo je donekle objanjeno standardnim modelom elementarnih estica, a mi sada elimo nainiti sledei korak i objasniti i standardni model, i naela relativnosti i drugih simetrija na kojima je on zasnovan. Ne razumem kako ikome ovo moe ne izgledati znaajno, ikome ko je radoznao da sazna zato je svet takav kakav jeste, sasvim nezavisno od eventualne vee ili manje korisnosti fizike estica ma kojim drugim naunicima. Uistinu, elementarne estice same po sebi nisu osobito zanimljive, ili bar ne u onom smislu u kome su ljudi zanimljivi. Elektroni se izmeu sebe razlikuju po impulsu i po spinu; izuzimajui te dve osobine, svaki elektron u Vaseljeni sasvim je isti kao i svaki drugi: kad si video jedan elektron, video si ih sve. Ali upravo ova jednostavnost nagovetava da elektroni nisu, kao ljudska bia, sastavljeni od mnogobrojnih osnovnijih delia, nego da su neto nalik na najosnovnije sastavne delie svega ostalog. Upravo zato to su tako dosadne, elementarne estice su tako zanimljive; njihova jednostavnost nagovetava da emo, prouavajui ih, do i blie sveobuhvatnom razumevanju prirode. Moda e primer sa superprovodljivou na visokim temperaturama pomoi da objasnimo u kakvom to posebnom, ogranienom znaenju fizika elementarnih estica jeste temeljnija od drugih grana fizike. U ovom trenutku, Anderson i drugi fiziari

kondenzovane materije pokuavaju da shvate zbunjujuu istrajnost superprovodljivosti u izvesnim jedinjenjima bakra, kiseonika i nekih neobinijih elemenata na temperaturama daleko iznad onih koje su svojevremeno smatrane moguim. U isto vreme, fiziari elementarnih estica pokuavaju da shvate poreklo mase koju imaju kvarkovi, elektroni i druge estice u standardnom modelu. (Gle uda, ta dva problema su matematiki povezana; kao to emo videti, oba se svode na pitanje kako se izvesne simetrije u odgovarajuim jednainama gube tokom reavanja tih jednaina.) Nema sumnje da e fiziari kondenzovane materije ranije ili kasnije reiti problem superprovodljivosti pri visokim temperaturama, ak i bez ikakve neposredne pomoi fiziara elementarnih estica, a kad jednog dana fiziari elementarnih estica shvate poreklo mase, bie to, najverovatnije, bez ikakve neposredne pomoi fiziara kondenzovane materije. Razlika izmeu ta dva problema sastoji se u tome to, kad fiziari kondenzovane materije budu konano objasnili superprovodljivost pri visokim temperaturama - ma kakve nove i zadivljujue ideje smislili usput - njihovo objanjenje morae na kraju da ima oblik matematike demonstracije koja izvodi postojanje ove pojave iz poznatih osobina elektrona, fotona i atomskih jezgara; za razliku od toga, kad fiziari estica budu konano objasnili poreklo mase u standardnom modelu, objanjenje e biti zasnovano na nekim vidovima tog modela koji nam danas nisu ni priblino jasni i koje ne moemo doznati (mada moemo nagaati) bez novih podataka iz instrumenata kao to je superkolajder. Tako fizika elementarnih estica predstavlja krajnju granicu domaaja naeg znanja, na jedan nain na koji to fizika kondenzovane materije ne predstavlja. Ovo nije, samo po sebi, odgovor na pitanje kako treba rasporeivati pare iz budeta za istraivanje. Ljudi se u nauno istraivanje uputaju iz mnogo razliitih pobuda - zbog korisnih primena u medicini i tehnologiji, zbog nacionalnog prestia, matematiarskog 'sportskog duha', pa i zbog iste radosti shvatanja divnih pojava - to nam daju i druge nauke, u jednakoj meri kao (a ponekad i vie nego) fizika elementarnih estica. Fiziari estica ne smatraju da im izuzetno temeljna priroda njihovog posla daje pravo da prvi zahvataju iz dravne kase, ali smatraju da ta temeljnost jeste jedan inilac koji se ne moe naprosto prenebrei kad se donose odluke o finansiranju naunog rada. Moda najpoznatiji pokuaj da se odrede neka merila za donoenje takvih odluka jeste pokuaj Alvina Vajnberga(Alvin Weinberg).Alvin Vajnberg i ja jesmo prijatelji, ali nismo roaci. Godine 1966, kad sam prvi put bio u poseti Harvardu, naao sam se na ruku u klubu univerzitetskih nastavnika sa pokojnim Donom Van Vlekom (John Van Vleck), starijim fiziarem robustnog i patricijskog dranja koji je meu prvima primenio nove metode kvantne mehanike na teoriju vrstog stanja u poznim dvadesetim godinama. Van Vlek me je pitao jesam li rod onome Vajnbergu. Ovo me je malo zbunilo, ali razumeo sam ga; u to vreme bio sam, otprilike, mladunac meu teoretiarima, a Alvin je bio direktor Nacionalne laboratorije Ouk Rid. Posegnuo sam u svoje rezerve drskosti i odgovorio da sam ja onaj Vajnberg. Nisam ga neto mnogo impresionirao. U jednom lanku iz 1964, on je ponudio ovo uputstvo: "Ja bih stoga izotrio kriterijum naune vrednosti predlogom da, ako su svi drugi elementi izjednaeni, ono polje ima najveu naunu vrednost, koje najvie doprinosi susednim nau nim disciplinama i najvie ih obasjava" (podvukao Alvin). Kad je proitao jedan moj lanak o tim pitanjima, Alvin mi je pisao da me podseti na ovu svoju zamisao. Ja je nisam zaboravio, ali se nisam sa njom ni sloio. Moje je miljenje, a tako sam i u odgovoru Alvinu napisao, da bi se takvom vrstom rezonovanja moglo pravdati troenje milijardi dolara na klasifikaciju leptirova u

Teksasu, sa obrazloenjem da e ono osvetliti klasifikaciju leptirova i severno od Teksasa - u Oklahomi, kao i klasifikaciju leptirova uopte. Neozbiljan i smean primer, ali namera je samo da ilustrujem da jedan nezanimljiv nauni projekt ne postaje mnogo privlaniji ako kaemo da e nam olakati sprovoenje drugih takoe nezanimljivih projekata. (Sad sam verovatno nagrajisao kod lepidopterista koji bi upravo eleli da potroe milijarde dolara na klasifikovanje leptirova u Teksasu.) Ali ono to mi stvarno nedostaje u kriterijumu Alvina Vajnberga za odbir najkorisnijih naunih poduhvata jeste redukcionistika perspektiva: uvianje da jedno od merila zanimljivosti jednog naunog projekta jeste njegova sposobnost da nas povede blie taki gde sva naa objanjenja konvergiraju. Pojedina pitanja iz ove rasprave o redukcionizmu u fizici korisno je pokrenuo autor Dejms Glajk. (On je predstavio irem italitu fiziku haosa.) U jednom svom nedavnom istupanju, Glajk kae: Haos je antiredukcionistiki. Ova nova nauka izlae jednu veliku tvrdnju o svetu: naime, kad se doe do najzanimljivijih pitanja, pitanja o redu i neredu, raspadu i stvaranju, o uspostavljanju obrazaca, pa i o ivotu samom, celina ne moe da se objasni pomou svojih delova. O sloenim sistemima postoje izvesni temeljni zakoni, ali to su zakoni nove vrste. Zakoni strukture, organizacije i razmere, koji naprosto ieznu kad svoj pogled usmerite na pojedinane komponente sistema - ba kao to i psihologija rulje koja je krenula da nekoga linuje iezne kad dovedete samo jednoga uesnika na razgovor, pa zatim drugog, opet samog, i tako dalje. Ja bih odgovorio, prvo, da su razliita pitanja zanimljiva na razliite naine. Naravno da su pitanja o ivotu i kreativnosti zanimljiva zato to smo mi ivi i zato to bismo voleli biti kreativni. Ali ima i drugih pitanja koja su zanimljiva zato to nas nose blie taki konvergencije naih objanjenja. Otkrivanje izvora Nila nije nimalo olakalo probleme egipatske poljoprivrede, ali ko moe rei da nije bilo zanimljivo? Osim toga, promauje se poenta ako se u pitanjima te vrste kae da se celina moe ili ne moe 'objasniti pomou svojih delova'; prouavanje kvarkova i elektrona je temeljno ne zato to je sva obina materija sastavljena od kvarkova i elektrona, nego zato to smatramo da emo, prouavajui kvarkove i elektrone, saznati neto o naelima koja upravljaju svim stvarima. (Jedan opit u kome su elektroni ispaljivani na kvarkove u atomskim jezgrima konano je dokazao opravdanost moderne objedinjene teorije za dve od etiri temeljne sile prirode, i to za slabo nuklearno meudejstvo i za elektromagnetnu silu.) Zapravo, fiziar elementarnih estica danas posveuje veu panju neobinijim esticama, koje nisu prisutne u obinoj materiji, nego kvarkovima i elektronima, koji jesu; a to iz razloga to smatramo da u ovom trenutku pitanja na koja treba odgovoriti mogu biti bolje osvetljena prouavanjem tih egzotinih estica. Kad je Ajntajn svojom optom teorijom relativnosti objasnio prirodu gravitacije, on to nije "objasnio pomo u njenih delova" nego pomou geometrije prostora i vremena. Mogue je da e fiziari u dvadeset prvom veku nai da prouavanje crnih rupa ili gravitacionog zraenja otkriva vie o zakonima prirode nego fizika elementarnih estica. Naa sadanja usredsreenost

ba na elementarne estice stvar je nae taktike ocene da u ovom trenutku u istoriji nauke to jeste nain da se napreduje ka konanoj teoriji. Najzad, tu je i pitanje izranjanja: da li je stvarno istina da postoje nove vrste zakona za sloene sisteme? Jeste, naravno, u smislu da razliiti nivoi iskustva zahtevaju opis i analizu pomou razliitih termina. A to jednako vai i za hemiju, kao i za haos. Meutim, jesu li to nove vrste temeljnih zakona? Glajkova rulja za linovanje daje protivprimer. Ono to saznamo o ruljama, mi moemo formulisati u obliku zakona (hajde da kaemo jedan od njih, odavno poznat: 'revolucija uvek jede svoju decu'), ali ako zapitamo za objanjenje zbog ega ti zakoni vae, neemo biti mnogo sreni ako nam neko uzvrati da su oni temeljni i da se ne mogu dalje objanjavati niim drugim. Radije emo ipak tragati za nekim redukcionistikim objanjenjem, upravo u terminima psihologije pojedinaca. Isto ovo vai za izranjanje haosa. Uzbudljivi napredak koji je u oblasti haosa postignut u poslednje vreme nije se zasnivao samo na posmatranju haotinih sistema i formulisanju iskustvenih zakona koji te sisteme opisuju; primenjivani su - tavie, bili su jo vaniji - postupci matematike dedukcije zakona koji haosom upravljaju, polazei od mikroskopskih fizikih zakona koji upravljaju sistemom to postaje haotian. Nasluujem da su, u praksi, svi aktivni naunici (a moda i svi ljudi uopte) jednako redukcionisti kao i ja, iako neki, kao Ernst Mejr i Filip Anderson, ne vole da se izraavaju tim reima. Na primer, medicinsko istraivanje bavi se problemima koji su tako hitni i teki da e se predlozi za novi lek, ili novi nain leenja, esto morati da daju samo na osnovu medicinskih statistika koje kau da neto uspeva, bez razumevanja zato i kako uspeva; ali ak i ako mnogi pacijenti potvrde, na osnovu svog iskustva, da neki novi lek ili nain leenja uspeva, bie on posmatran veoma skeptino ako ne bude mogue nai i neko reduktivno objanjenje za njegov uspeh, svoenjem na zakone iz neke nauke kao to je biohemija i biologija elija. Pretpostavimo da u nekom medicinskom asopisu izau naporedo dva lanka sa izvetajima o leku protiv otoka lezda prouzrokovanog tuberkulozom: u jednom lanku neka bi bila izneta tvrdnja da se otok moe izleiti pomou pilee supe, a u drugom lanku, pomou dodira kraljevske ruke. ak i ako bi statistiki dokazi izneti za ova dva 'leka' imali jednaku teinu, mislim da bi doktori (a i svako drugi) reagovali na ta dva lanka veoma razliito. O pileoj supi veina ljudi bi verovatno nastojala da zadri neki uzdran stav, 'otvoren um': gledali bi da se ba i ne izjasne kategorino, dok stvar ne bude potvrena ili odbaena nekim objektivnim testiranjem. Pilea supa je sloena meavina dobrih stvari, pa ko zna kako bi njena sadrina mogla delovati na mikobakterije koje izazivaju tuberkulozu? Meutim, koliko god statistikih dokaza bilo da su tuberkulozni izleeni kad ih je pipnuo kralj, itaoci bi ispoljili veliku nevericu, zato to ne bi videli nikakav nain da se takvo izleenje objasni reduktivno. Zato bi jednoj mikobakteriji bilo vano da li ovek koji pipka domaina jeste najstariji sin ranijeg monarha, propisno krunisan i miropomazan? (ak i u srednjem veku, kad je bilo iroko rasprostranjeno verovanje da kraljevski dodir lei otok lezda, sami kraljevi kao da nisu bili veoma uvereni u to. Koliko je meni poznato, ni u jednom od onolikih silnih srednjovekovnih rvanja za vlast, recimo izme u Plantageneta i Valoa, ili izmeu kua Jork i Lankaster, nijedan pretendent na presto nije pokuao da pipanjem lei tuberkulozne i na taj nain dokae da ba on treba da bude vladar.) Ako bi danas jedan biolog poeo govoriti da ovaj drugi nain leenja nije potrebno objanjavati zato to je mo kraljevskog pipanja jedan autonomni zakon prirode,

jednako temeljan kao i ma koji drugi, ne bi dobio neku naroitu podrku od svojih kolega, jer oni se rukovode redukcionistikim pogledom na svet, pogledom u kome nema mesta za takav autonomni zakon. Isto ovo vai i u svim ostalim naukama. Ne bismo obratili mnogo panje na neki predloeni zakon makroekonomike ako se on ne bi mogao objasniti ponaanjem jedinki; niti na hipotezu o superprovodljivosti koja se ba nikako ne bi mogla objasniti odlikama elektrona, fotona i jezgara. Redukcionistiki stavovi daju nam jedan koristan filter, koji naunicima u svim oblastima uteuje vreme koje bi inae protraili na ispitivanje bezvrednih zamisli. U tom smislu rei, mi smo sada svi redukcionisti. 4. KVANTNA MEHANIKA I NJENA NEZADOVOLJSTVA Jedan igra je stavio kuglu na sto i udario je vrhom bilijarskog tapa. Gledajui njeno kotrljanje, gospodin Tompkins primeti, na svoje veliko iznenaenje, da se poela 'iriti u stranu'. Jedino tim reima mogao je da opie udnovato ponaanje bilijarske kugle, koja je, u pokretu preko zelenog polja, gubila otre obrise i dobijala neki ispran izgled. inilo se da to nije jedna kugla zakotrljana preko stola, nego mnotvo kugli, koje se sve delimino meusobno preklapaju. Gospodin Tompkins je pojave analogne ovoj viao ve mnogo puta, ali danas nije popio ni kap viskija, pa mu nije bilo jasno kako je mogue da se ta pojava deava sad. Dord Gamov, Gospodin Tompkins u Zemlji uda Otkrie kvantne mehanike sredinom dvadesetih godina bilo je najdublja revolucija u teoriji fizike jo od roenja moderne fizike u sedamnaestom veku. Kad smo ranije priali o osobinama krede, lanac pitanja nas je dovodio ponovo i ponovo do odgovora datih terminima kvantne mehanike. Sve one kitnjaste matematike teorije za kojima su fiziari ili poslednjih godina - teorije kvantnih polja, gejd teorije, teorije superstruna - formulisane su unutar ve datih okvira kvantne mehanike. Ako u naem sadanjem razumevanju prirode postoji ita to ima izgleda da se ouva i u konanoj teoriji, to je kvantna mehanika. Istorijski znaaj kvantne mehanike lei ne toliko u injenici da je ona dala odgovore na izvestan broj starih pitanja o prirodi materije - mnogo je vanije to to je izmenila nau predstavu o vrsti pitanja koja nam je dozvoljeno da postavimo. Za one koji su u fizici bili naslednici Njutna, fizike teorije bile su neto to nam je trebalo posluiti kao matematika maina pomou koje bismo izraunali poloaje i brzine estica u bilo kom sistemu u svim buduim vremenima, pod pretpostavkom da imamo potpuno znanje (neostvarivo, dabome, u praksi) o poloajima i brzinama svih tih estica u jednom, bilo kom, trenutku. Kvantna mehanika je, meutim, uvela jedan sasvim novi nain govora o stanju sistema. U kvantnoj mehanici, govorimo o matematikim konstrukcijama koje se zovu 'talasne funkcije', a koje nas obavetavaju samo o verovatno ama da e estice imati razne mogue poloaje i brzine. Tako je duboka ova promena da fiziari danas koriste re 'klasini' ne u znaenju 'grko-rimski' niti 'kao Mocart i njemu slini', nego: 'onaj pre kvantne mehanike'. Ako postoji jedan trenutak koji oznaava roenje kvantne mehanike, to je onaj kad je mladi Verner Hajzenberg (Werner Heisenberg) otiao na letovanje godine 1925.

Poto je bio alergian na seno, koje je kod njega izazivalo sensku groznicu, Hajzenberg je pobegao sa cvetnih polja blizu Getingena na usamljeno ostrvo Helgoland u Severnom moru. Ve godinama pre toga, Hajzenberg i njegove kolege vodili su borbu sa problemom koji je pokrenut Borovom teorijom atoma 1913. godine: zato elektroni u atomima zauzimaju samo izvesne, odreene orbite, sa odreenim energijama? Na Helgolandu, Hajzenberg je krenuo iz poetka. Zakljuio je da, poto niko ne moe da posmatra orbitu jednog elektrona u atomu, on, Hajzenberg, treba da uzme u obzir samo one koliinske vrednosti koje se mogu izmeriti: konkretno, enegije kvantnih stanja, u kojima svi elektroni jednog atoma zauzimaju doputene orbite, i verovatnu uestalost pojave da neki elektron spontano pree iz jednog od tih stanja u neko drugo tako to e emitovati jednu esticu svetlosti, jedan foton. Od tih uestalosti dogaanja Hajzenberg je sainio neto to je nazvao 'tablica' i uneo u nju matematike operacije koje e dati nekoliko novih tabela, i to po jednu vrstu tabele za svaku fiziku koliinu, kao to je poloaj ili brzina ili kvadrat brzine jednog elektrona.Tanije reeno, stavke unete u te Hajzenbergove tabele bile su ono ta mi nazivamo 'tranzicione amplitude', veli ine iji kvadrati daju verovatnoe prelaza. Kad se Hajzenberg vratio sa Helgolanda u Getingen, rekoe mu da raunske operacije koje je on izveo na tim tablicama jesu ve dobro poznate matematiarima: zovu se matrice, a operacija kojom od tablice sa upisanim brzinama jednog elektrona napravi drugu, u koju e biti upisani kvadrati tih brzina - to je mnoenje matrice. Ovo je jedan primer avetinjske sposobnosti matematiara da se pripreme za pojavu struktura koje stvarno postoje negde na svetu, ali jo nisu otkrivene. Poto je znao na koji nain energija estice u jednom jednostavnom sistemu zavisi od njene brzine i mesta, Hajzenberg je uspeo, na ovaj nain, da izrauna tablicu koja pokazuje koju energiju taj sistem ima u raznim svojim kvantnim stanjima; taj njegov posao bio je svojevrsna parodija naina na koji se u njutnovskoj fizici izraunava energija jedne planete na osnovu podataka o njenoj brzini i poloaju. Ako itaocu, ili itateljki, nije ba najjasnije ta je to Hajzenberg radio, nema problema - nije ni meni. Nekoliko puta sam itao taj rad koji je Hajzenberg napisao kad se vratio sa Helgolanda. Ja ba mislim da razumem kvantnu mehaniku, ali nikad nisam shvatio koje su pobude navodile Hajzenberga da ini te matematike korake u svom radu. Teorijski fiziari u svojim najuspenijim radovima preuzimaju na sebe najee jednu od sledee dve uloge: ili su mudraci ili arobnjaci. Fiziar-mudrac razmilja, uredno i sreeno, o fizikim problemima, i to na osnovu temeljnih zamisli o tome kako priroda treba da dejstvuje. Ajntajn je, na primer, razvijaju i optu teoriju relativnosti, igrao ulogu mudraca: imao je pred sobom jasno odreen problem - kako da uklopi teoriju gravitacije u svoje nove poglede na vreme i prostor koje je predloio 1905. godine u posebnoj teoriji relativnosti. Imao je neke vredne naznake pravca pred sobom, ponajpre jednu izvanredno zanimljivu injenicu koju je otkrio Galilej: naime, da kretanje malih tela u gravitacionom polju ne zavisi od prirode tih tela. Ovo je Ajntajna navelo na pomisao da bi gravitacija mogla biti osobina samog prostorvremena. Ajntajn je, osim toga, imao na raspolaganju i dobro razvijenu matematiku teoriju zakrivljenih prostora, koju su razradili Riman (Georg Friedrich Bernhard Riemann) i drugi matematiari u devetnaestom veku. Danas je mogue drati predavanja iz teorije relativnosti i pri tome se sluiti manje-vie istim pravcem razmiljanja kojim je iao i sam Ajntajn kad je konano, 1915. godine, napisao svoj rad. Ali postoje i fiziari-arobnjaci, koji, ini se, ne idu putevima razmiljanja, nego preskoe sve meukorake i uskoe pravo u svoja nova

uvianja istine o prirodi. Posle pisci udbenika fizike moraju da preureuju rad ovih arobnjaka tako da izgleda kao da je bio rad mudraca; inae nijedan italac ne bi razumeo taj deo fizike. Plank je bio arobnjak godine 1900. kad je smislio teoriju toplotnog zraenja, a Ajntajn je ulogu arobnjaka poneo na svojim pleima 1905. kada je predloio teoriju fotona. (Moda je zbog toga kasnije opisivao teoriju fotona kao najrevolucionarniju stvar koju je ikad uradio.) Obino nije teko razumeti radove fiziaramudraca, ali radovi fiziara-arobnjaka su esto nerazumljivi. U tom smislu, Hajzenbergov rad iz 1925. bio je isto arobnjatvo. Moda ne treba suvie pomno da zavirujemo u taj Hajzenbergov prvi rad. Hajzenberg je bio u dodiru sa nekoliko nadarenih teorijskih fiziara, meu kojima su bili Maks Born (Max Born) i Paskval ordan (Pascual Jordan) u Nemakoj i Pol Dirak u Engleskoj, i pre nego to se godina 1925. zavrila oni su Hajzenbergovu zamisao uobliili u jednu shvatljivu i sistematinu verziju kvantne mehanike; ta verzija je danas poznata kao matrina mehanika. Ve u januaru sledee godine, Hajzenbergov stari kolski drug Volfgang Pauli (Wolfgang Pauli) u Hamburgu uspeo je da upotrebi matrinu mehaniku za reavanje jednog tipinog, paradigmatinog problema atomske fizike, a to je izraunavanje energije razliitih kvantnih stanja vodonikovog atoma, i na taj nain da dokae opravdanost Borovih ranijih ad hoc rezultata. Taj kvantnomehaniki proraun energetskih nivoa vodonikovog atoma, koju je Pauli izveo, bilo je ispoljavanje matematike brilijantnosti, mudra upotreba Hajzenbergovih pravila i posebnih simetrija vodonikovog atoma. Iako su Hajzenberg i Dirak bili moda vei stvaraoci od Paulija, nijedan ivi fiziar u ono doba nije bio pametniji od njega. Ali ak ni Pauli nije bio sposoban da proiri svoja izraunavanja na sledei najjednostavniji atom, helijumov, a kamoli na jo tee atome ili na molekule. Kvantna mehanika koja se danas predaje studentima i koja se koristi u svakidanjem radu hemiara i fiziara, zapravo, nije ta matrina mehanika Hajzenberga, Paulija i njihovih saradnika, nego jedan njen matematiki ekvivalent - mnogo pogodniji za upotrebu; naime, jedan matematiki formalizam koji je uveo malo kasnije Ervin redinger (Erwin Schrdinger). U redingerovoj verziji kvantne mehanike, svako mogue kvantno stanje jednog sistema opisuje se tako to se daje jedna koliina, poznata kao talasna funkcija sistema, otprilike kao to svetlost opisujemo kao talas elektrinih i magnetnih polja. Talasno-funkcijski pristup kvantnoj mehanici pojavio se pre Hajzenbergovog rada, i to godine 1923. u radovima oveka koji se zvao Luj De Brolji (Louis de Broglie), zatim i godine 1924. u njegovoj doktorskoj tezi koju je odbranio u Parizu. De Brolji je pogodio da se elektron moe posmatrati kao neka vrsta talasa, sa talasnom duinom koja je u nekoj vezi sa njegovim impulsom na isti nain na koji talasi svetlosti, po Ajntajnu, imaju vezu sa impulsom fotona: talasna duina je u oba sluaja jednaka jednoj temeljnoj konstanti prirode, koja se zove Plankova konstanta, podeljenoj tim impulsom. De Brolji pojma nije imao, ba nikakvu ideju, o fizikom znaenju tog talasa, niti je izmislio ma koju vrstu jednaine dinamikog talasa; on je naprosto pretpostavio da e dozvoljene orbite elektrona u vodonikovom atomu biti taman dovoljno velike da izvestan broj potpunih talasnih duina moe da se uklopi u prostor oko orbite na sledei nain: jedna talasna duina za stanje najnie energije, dve talasne duine za sledee stanje, i tako dalje. I, zaudo, ovo jednostavno, a prilino slabo obrazloeno nagaanje dalo je upravo iste one uspene odgovore za energije orbita tog jednog elektrona u vodonikovom atomu kao Borova izraunavanja deceniju ranije.

Poto je De Brolji iza sebe imao takav doktorat, od njega se moglo o ekivati da e jurnuti dalje i reiti sve probleme fizike. A, zapravo, on nije postigao, do kraja svog ivota, nita vie u fizici, nijedno iole znaajno otkrie. Tek je redinger u Beu godine 1925. i 1926. preobrazio De Broljijeve prilino mutne zamisli o elektronskom talasu u precizan i koherentan matematiki formalizam koji se mogao primeniti na elektrone ili druge estice u bilo kom atomu ili molekulu. redinger je, osim toga, uspeo pokazati da je njegova 'talasna mehanika' ekvivalent Hajzenbergove matrine mehanike; te dve se mogu matematiki izvesti jedna iz druge. U srcu redingerovog pristupa bila je jedna dinamika jednaina (od tada poznata kao redingerova jednaina) koja je nalagala na koji nain e se bilo koji dati talasestica menjati sa protokom vremena. Neka od reenja redingerove jednaine za elektrone u atomima naprosto osciliraju u jednoj jedinoj istoj frekvenciji, kao zvuni talas koji dobijamo iz savrene zvune viljuke. Takva posebna reenja podudaraju se sa moguim stabilnim kvantnim stanjima nekog atoma ili molekula (dakle, neto nalik na stabilne talase, odnosno vibracije u zvunoj viljuki), pri emu energiju tog atomskog stanja dobijamo mnoenjem frekvencije tog talasa sa Plankovom konstantom. To su energije koje nam se otkrivaju kroz boje svetlosti koje jedan atom moe emitovati ili apsorbovati. redingerova jednaina je matematiki ista vrsta jednaine (poznata kao parcijalna diferencijalna jednaina) koju ljudi koriste jo od devetnaestog veka da prouavaju talase zvuka ili svetlosti. Fiziari su u dvadesetim godinama ve tako pouzdano vladali takvim jednainama, da su se odmah bacili na izraunavanje energija i drugih osobina svakojakih atoma i molekula. Bilo je to zlatno doba fizike. Uspeh je za uspehom stizao, i to brzo, a tajne kojima je atom bio okruen topile su se. Ali i pored ovih uspeha, ni De Brolji ni redinger, a ni ma ko drugi, nisu u prvo vreme znali koja to vrsta fizike koliine osciluje u elektronskom talasu. Talas bilo koje vrste mi moemo opisati u bilo kom eljenom trenutku tako to emo napisati spisak brojeva, po jedan broj za svaku taku u prostoru kroz koju talas prolazi. Na primer, u zvunom talasu brojevi daju pritisak vazduha u svakoj taki vazduha. U talasu svetlosti, brojevi daju jaine i pravce elektrinih i magnetnih polja u svakoj taki prostora kroz koju svetlost putuje. Elektronski talas bi se takoe mogao opisati u svakom trenutku kao niz brojeva, po jedan broj za svaku taku prostora u atomu i oko njega. E, taj niz je poznat kao talasna funkcija, a pojedinani brojevi u njemu nazivaju se vrednosti talasne funkcije. Ali u prvo vreme ovek je o toj talasnoj funkciji mogao rei samo jedno: naime, da ona jeste reenje redingerove jednaine; niko jo nije znao koju fiziku veliinu ti brojevi opisuju. Kvantni teoretiari sredinom dvadesetih godina bili su u istom poloaju kao fiziari koji su prouavali svetlost na poetku devetnaestog veka. Posmatranje pojava kao to je difrakcija (neuspeh svetlosnog zraka da ide dalje u pravoj liniji kad proe kroz vrlo malu rupu, ili vrlo blizu nekog predmeta) navelo je Tomasa Janga (Thomas Young) i Ogastina Fresnela (Augustin Fresnel) na pomisao da je svetlost nekakav talas, i da, protiskujui se kroz rupicu, ne uspeva vie ii u pravoj liniji zato to je prenik rupice manji od talasne duine svetlosti. Ali niko na poetku devetnaestog veka nije znao da kae ega je svetlost talas; tek u radovima Dejmsa Klerka Maksvela u ezdesetim godinama devetnaestog veka postalo jasno da je svetlost talas variraju ih elektrinih i magnetnih polja. Ali ta je to to varira u elektronskom talasu?

Odgovor je doao iz jedne teorijske studije o nainu na koji e se slobodni elektroni ponaati kad budu ispaljeni na atome. Prirodna je stvar opisivati jedan elektron koji putuje kroz prazan prostor kao talasni paketi, svenji elektronskih talasa koji putuju zajedno, nalik na 'puls' svetlosnih talasa koji e nastati ako upalimo reflektor samo na tren. redingerova jednaina pokazuje da, kad takav paketi tresne u jedan atom, trebalo bi da se razbije; jo sitniji talasii da se razlete na sve strane, kao kapljice vode kad mlaz vode iz batenskog creva udari u kamen. Ovo je bilo zbunjujue. Jer, u stvarnosti, elektron koji udari u atom - odleti na jednu stranu, ceo. Ne raspadne se; ostane elektron. Godine 1926, u Minhenu, Maks Born je predloio da se ovo neobino ponaanje talasne funkcije shvati u terminima verovatnoe. Ne, ne raspadne se elektron ni na kakve delie; ali mogao bi odleteti na ma koju stranu, a verovatno a da e odleteti na neku odreenu stranu najvea je u onim pravcima gde su vrednosti talasne funkcije najvee. Drugim reima, elektronski talasi nisu talasi neega; njihov smisao je samo u tome to nam vrednost talasne funkcije za bilo koju taku u prostoru kae kolika je verovatnoa da se elektron nalazi ba u toj taki ili negde blizu. Ni redingeru ni De Broljiju nije prijalo ovakvo tumaenje elektronskih talasa. Verovatno iz tog razloga njih dvojica nisu vie nita vano dala daljem razvoju kvantne mehanike. Ali je tumaenje elektronskih talasa putem verovatnoe dobilo podrku tako to je sledee godine Hajzenberg ponudio jedan zaista izvanredan argument. Hajzenberg je razmotrio probleme na koje fiziar nailazi kad krene da meri poloaj i impuls jednog elektrona. Da bi tano izmerio poloaj tog elektrona, mora upotrebiti svetlost neke kratke talasne duine, zato to difrakcija uvek zamuti sliku svakog predmeta koji je manji od talasne duine koriene svetlosti. Meutim, svetlost kratkih talasnih duina sastoji se od fotona sa impulsom odgovarajue velikim, a kad takvi fotoni tresnu u elektron, on neizbeno mora da bude odgurnut tim udarom, pri emu odnosi sa sobom deli impulsa tih fotona. Prema tome, to tanije pokuavamo izmeriti poloaj jednog elektrona, to manje tano moemo izmeriti njegov impuls. Ovo pravilo postalo je poznato kao Hajzenbergovo naelo neodreenosti.Budimo malo taniji: poto talasna duina svetlosti jeste jednaka Plankovoj konstanti podeljenoj impulsom fotona, neodreenost poloaja ma koje estice ne moe biti manja od Plankove konstante podeljene neodreenou impulsa te estice. Ne primeujemo ovu neodreenost kod obinih predmeta kao to je bilijarska kugla zato to je Plankova konstanta tako malena. U sistemu mernih jedinica kojim se fiziari najradije slue, a koji je zasnovan na centimetru, gramu i sekundi kao osnovnim jedinicama duine, mase i vremena, Plankova konstanta iznosi 6,626 hiljaditih delova milionitog dela milionitog dela milionitog dela milionitog dela, dakle, 6,626 kroz hiljadu miliona miliona miliona miliona; to vam je nula, pa decimalna zapeta, pa jo dvadeset est nula, i tek tada 6626. Ovo je tako maleno, da je talasna duina bilijarske kugle koja se kotrlja po stolu mnogo manja od prenika jednog atomskog jezgra, zbog ega moemo lako i tano izmeriti i poloaj i brzinu te kugle u isto vreme. Elektronski talas sa vrlo velikom amplitudom na nekom odreenom mestu u smislu poloaja oznaava elektron iji poloaj prilino pouzdano znamo, ali iji impuls ne znamo i koji bi mogao imati maltene bilo koju vrednost. Nasuprot tome, elektronski talas uoblien tako da se u njemu glatko i esto smenjuju mnoga mala izdignua i ulegnua rairena preko mnogih talasnih duina predstavlja elektron iji impuls prilino tano znamo, ali iji je poloaj veoma neodreen. Tipiniji elektroni, kao to su oni u atomima i molekulima, nemaju tano odrean ni poloaj ni impuls.

Iako su se navikli da reavaju redingerovu jednainu, fiziari su nastavili da raspravljaju jo godinama o nainu na koji kvantnu mehaniku treba tumaiti. Ajntajn je bio neobian po tome to je odbacio kvantnu mehaniku u celosti; veina fiziara je naprosto nastojala da je shvati. Veliki deo ove rasprave vodio se na Univerzitetskom institutu za teorijsku fiziku u Kopenhagenu, pod rukovodstvom Nilsa Bora.Imao sam sreu da se susretnem sa Borom lino, iako je to bilo pred kraj njegove karijere, a na poetku moje. Bor je bio moj domain kad sam otiao u njegov institut u Kopenhagenu da tamo provedem prvu godinu mojih postdiplomskih studija. Meutim, razgovarali smo samo kratko, i ja od njega nisam dobio nikakve rei mudrosti - Bor je bio poznati 'mrmljator', i uvek je bilo teko shvatiti ta pokuava da kae. Pamtim uasnuti izraz lica moje ene kad je Bor neto govorio njoj, prilino opirno, na zabavi u trpezariji njegove kue, i kad je ona shvatila da joj izmie ba sve to joj taj veliki ovek govori. Bor se, delimino, usmerio na jednu udnovatu odliku kvantne mehanike, koju je nazvao komplementarnost: znanje o jednom vidu nekog sistema onemoguuje ti da stekne znanje o nekom drugom vidu tog istog sistema. Hajzenbergovo naelo neodreenosti jeste jedan primer komplementarnosti: znanje o poloaju (ili impulsu) jedne estice onemoguuje ti da sazna koji je impuls (odnosno poloaj) te estice.U poznijim godinama Bor je naglaavao znaaj komplementarnosti u temama veoma dalekim od fizike. Pria se da su Bora jednom prilikom pitali na nemakom jeziku koja osobina je komplementarna istini (nemaki Wahrheit, ita se 'varhajt' - prim. prev.). On je porazmislio, pa rekao: jasnoa (nemaki Klarheit, ita se 'klarhajt' - prim. prev.) Snagu te opaske osetio sam dok sam pisao ovo poglavlje. Negde oko 1930. godine rasprave u Borovom institutu dovele su do ortodoksne 'kopenhagenske' formulacije kvantne mehanike, u terminima koji su sad postali mnogo optiji nego to su oni o talasnoj mehanici pojedinanih elektrona. Bez obzira na to da li se jedan sistem sastoji od jedne estice ili od mnogo estica, njegovo stanje u svakom trenutku opisuje se spiskom brojeva koji su poznati kao vrednosti talasne funkcije, pri emu po jedan broj odgovara svakoj moguoj konfiguraciji sistema. Isto ovo stanje moe se opisati tako to emo dodeliti vrednosti talasnih funkcija konfiguracijama koje se opisuju na razne druge naine - na primer, poloajima svih estica u sistemu, ili impulsom svih estica u sistemu, ili ve nekako, samo nikako ne poloajem i impulsom svih estica u sistemu. Sutina kopenhagenskog tumaenja jeste otro razdvajanje samog sistema od aparata pomou koga merimo konfiguraciju sistema. Kao to je naglasio Maks Born, izmeu dva trenutka u kojima mi vrimo merenja, vrednosti talasnih funkcija nastavljaju evoluirati, i to nainom savreno kontinuiranim i deterministikim, pod diktatom neke od optih verzija redingerove jednaine. Dok se to nastavlja, za sistem se ne moe rei da se nalazi u ma kojoj odreenoj konfiguraciji. Ako izmerimo konfiguraciju jednog sistema (na primer, tako to emo izmeriti poloaje svih estica ili impulse svih estica, ali ne oba), sistem preskae u jedno stanje koje sasvim sigurno jeste u jednoj konfiguraciji, ili u drugoj, sa verovatnoama koje su odreene kvadratima vrednosti talasne funkcije za te konfiguracije neposredno pre merenja. Opisivanje kvantne mehanike jedino reima dovodi, neizbeno, do toga da ljudi samo nejasno shvate o emu je tu, uopte, re. Ali kvantna mehanika sama po sebi nije nimalo nejasna; iako u prvo vreme izgleda 'uvrnuto', ona daje taan okvir za izraunavanje energija, uestalosti prelaza i verovatnoa. elim da pokuam povesti

itaoca malo dublje u kvantnu mehaniku, a da bih to postigao, razmatrau najjednostavniji mogui sistem, koji ima samo dve mogue konfiguracije. Moemo ga zamisliti ovako: to je ona mitska (ne postoji stvarno) estica koja ima samo dva mogua poloaja, a ne beskonano mnotvo moguih poloaja; rei emo da su to poloaji ovde i tamo. Dakle, stanje ovog sistema moe se u svakom trenutku opisati pomo u dva broja: to su dve vrednosti talasne funkcije, jedno je vrednost ovde, a drugo je vrednost tamo. U klasinoj fizici opis nae mitske estice je veoma jednostavan: ona sasvim sigurno jeste ovde ili jeste tamo, a od ovde do tamo i nazad moe da preskae, na nain koji nalae neki zakon dinamike. Meutim, u kvantnoj mehanici stvari su kudikamo zapetljanije. Kad mi ne pazimo na tu esticu, tada bi stanje sistema moglo biti isto ovde, u kom sluaju bi vrednost tamo njene talasne funkcije sasvim iezla; ili bi moglo biti isto tamo, u kom sluaju bi vrednost ovde njene talasne funkcije sasvim iezla; ali isto tako je mogue (a uobiajenije) da ne iezne nijedna od te dve vrednosti, i da estica, samim tim, nije nesumnjivo ovde, ali nije ni nesumnjivo tamo. E, kad pogledamo da li je estica tamo ili je ovde, ustanovimo, dabome, da jeste u jednom od ta dva poloaja; verovatnoa da e se pokazati da je ovde data je kvadratom vrednosti ovde neposredno pre merenja, a verovatnoa da je ipak tamo data je kvadratom vrednosti tamo. Prema kopenhagenskom tumaenju, kad merimo da li je estica u konfiguraciji ovde ili u konfiguraciji tamo, vrednosti ovih talasnih funkcija preskoe do nekih novih vrednosti; pa ili vrednost funkcije ovde postane jednaka jedinici, a vrednost funkcije tamo postane jednaka nuli, ili obratno; ali poznajui njihove talasne funkcije mi ne moemo predvideti ta e se desiti, samo znamo verovatnoe dogaaja. Ovaj sistem sa samo dve konfiguracije toliko je jednostavan da u redingerovoj jednaini moe biti opisan bez simbola. Izmeu dva naa merenja, brzina promene vrednosti talasne funkcije za ovde dobija se izraunavanjem vrednosti za ovde pomnoene jednim konstantnim brojem i sabiranjem tog rezultata sa vrednou za tamo koja mora biti takoe pomnoena jednim, ali ne tim istim, konstantnim brojem; a brzina promene vrednosti za tamo dobija se tako to se vrednost za ovde pomnoi treim konstantnim brojem i tako dobijena vrednost sabere sa vrednou za tamo pomnoenom etvrtim konstantnim brojem. Ta etiri konstantna broja zovu se, kolektivno, hamiltonovski brojevi za ovaj jednostavni sistem. Hamiltonovski brojevi karakteriu sam sistem, a ne bilo koje odreeno stanje sistema; kau nam sve to se ima znati o nainu na koji se stanje sistema razvija od ma kojih datih poetnih uslova. Sama po sebi, kvantna mehanika nam ne kae koliki su hamiltonovski brojevi, nego njih moramo da izvedemo iz naeg eksperimentalnog i teorijskog znanja o prirodi sistema o kome je re. Ovaj na jednostavan sistem moe se, vidite, upotrebiti i kao ilustracija za Borovu ideju komplementarnosti, tako to emo razmotriti druge naine za opisivanje stanja te iste estice. Na primer, postoji jedan par stanja, neto nalik na stanja pouzdano utvrenog impulsa, kojima moemo dati nazive stani i kreni, pri emu je vrednost talasne funkcije za ovde ili jednaka vrednosti takve iste funkcije za tamo, ili jednaka njenoj minusnoj vrednosti. Pa, zato, moemo opisati, ako nam je volja, talasnu funkciju u terminima njenih stani i kreni vrednosti, a ne njenih ovde i tamo vrednosti: vrednost stani je zbir vrednosti za ovde i tamo, a kreni je njihova razlika. Ako, sticajem okolnosti, sigurno znamo da je poloaj estice sasvim sigurno ovde, a nije tamo, vrednost talasne funkcije za tamo mora, dabome, ieznuti, iz ega proistie da vrednosti stani i kreni kod ove talasne funkcije moraju biti meusobno jednake, a to znai da mi pojma nemamo kakav

je njen impuls: verovatnoa je izjednaena, 50% za jednu i 50% za drugu mogunost. Obratno, ako znamo da je estica sasvim sigurno u stanju stani, odnosno nepomina, ne kree se, to znai da je njen impuls jednak nuli, onda vrednost talasne funkcije za kreni iezava, a poto je vrednost talasne funkcije za kreni razlika vrednosti za ovde i za tamo, proistie da vrednosti za ovde i za tamo moraju biti meusobno jednake; drugim reima mi nemamo pojma da li je estica ovde ili tamo - verovatnoa je 50% za prvu i 50% za drugu od te dve mogunosti. Sagledavamo, dakle, potpunu komplementarnost izmeu merenja ovde ili tamo i merenja stani ili kreni: moemo izvriti jedno, ili drugo, ali koje god od ta dva da izvrimo, ostajemo sasvim u mraku po pitanju ishoda koje smo mogli dobiti da smo izvrili onu drugu vrstu merenja. Svi su saglasni oko toga kako treba kvantnu mehaniku koristiti, ali postoje velika neslaganja kako treba razmiljati o onome to radimo kad je koristimo. Za neke ljude, i to one koji su bili ranjeni redukcionizmom i determinizmom njutnovske fizike, dva vida kvantne mehanike kao da su ponudila dobrodoli melem. Dok u njutnovskoj fizici ljudska bia nisu imala nikakav poseban status, u kopenhagenskom tumaenju kvantne mehanike ljudska bia igraju presudnu ulogu, jer, kad vre merenje, u isti mah i daju talasnoj funkciji njen smisao. tavie, njutnovski fiziar je govorio o tanom predvianju, dok strunjak za kvantnu mehaniku nudi samo proraune verovatnoa, to opet kao da otvara prostor za ljudsku slobodnu volju ili za boanski upliv. Neki naunici i pisci, kao to je Frithof Kapra (Fritjof Capra) pozdravljaju ove injenice, u kojima vide mogunost za pomirenje duha nauke sa nekim blaim delovima nae prirode. A mogao bih tako i ja, kad bih mislio da je to stvarno postojea mogunost, ali ne mislim da jeste. Kvantna mehanika je za fiziku bila od ogromnog znaaja, ali ja u kvantnoj mehanici ne uspevam pronai ba nijednu poruku za ljudska bia koja bi se u bilo emu znaajnom razlikovala od poruke njutnovske fizike. Poto su ova pitanja jo i sad protivurena, pridobio sam dvojicu dobro poznatih ljudi da ovde povedu raspravu o tome. DIJALOG O SMISLU KVANTNE MEHANIKE MALI TIMI: Ja mislim da je kvantna mehanika naprosto divna. Nikad mi se nije dopadalo ono kako u njutnovskoj mehanici, ako zna poloaj i brzinu svake estice u jednom trenutku, moe predvideti sve o budunosti, a za slobodnu volju i za neku posebnu ulogu ljudskih bia da ne ostane nita. Sad su u ovoj kvantnoj mehanici sva vaa predvianja mutna i zasnivaju se na verovatnoama, i nita nije ni u kakvom odreenom stanju sve dok ljudsko oko to ne osmotri. Siguran sam da je neki mistik sa Istoka rekao, nekad, neto tako. CICIJA SKRUD: Bah! Moda sam se ja predomislio za ono oko Boia, ali sauvao sam sposobnost da prepoznam kojetariju kad je ujem. Istina je, dakako, da elektron nema u isto vreme i odreeni poloaj i odreenu brzinu, ali to samo znai da te dve veliine nisu one prave, prikladne veliine koje treba da upotrebljavamo kad opisujemo elektron. Ono to u svakom trenu imaju i elektron i svaki mogui skup estica jeste talasna funkcija. Ako neko ljudsko bie posmatra sistem, onda je tom talasnom funkcijom opisano stanje celoga sistema, ukljuujui i to ljudsko bie. Razvoj jedne talasne funkcije podjednako je deterministiki kao to su to orbite estica u njutnovskoj mehanici. U stvari, i vie je deterministiki, jer jednaine koje nam kau kako se talasna

funkcija razvija u vremenu tako su jednostavne da tu haotina reenja nisu doputena. I gde ti je tu slobodna volja? MALI TIMI: Stvarno me iznenauje da ti odgovara tako nenauno. Talasna funkcija ne poseduje nikakvu objektivnu stvarnost, odnosno nije uopte stvarna, jer se ne moe meriti. Na primer, ako mi uoimo da estica jeste ovde, na osnovu toga ne moemo zakljuiti da je pre tog naeg merenja vrednost za tamo bila nula; ma, mogla je ona imati ma koju vrednost i za ovde i za tamo, a potom se naprosto desilo da je iskoila ovde, a ne tamo kad smo mi uzeli da je osmotrimo. Poto talasna funkcija ne postoji stvarno, onda to si se ti toliko oduevio zbog njenog deterministikog evoluiranja? ta mi uopte moemo izmeriti? Samo vrednosti kao to su mesta, impulsi i spinovi, a i o takvima predviati moemo samo verovatnoe. Dok se ne umea neko ljudsko bie da izmeri te veliine, ne moemo rei da estica uopte ima ikakvo stanje. CICIJA SKRUD: Dragi moj mladiu, ti si, izgleda, nekritino progutao jednu doktrinu iz devetnaestog veka, koja se zvala pozitivizam, a koja je govorila da nauka treba da se bavi samo onim stvarima koje se mogu, stvarno i konkretno, posmatrati. Slaem se ja da nije mogue nikakvim opitom izmeriti talasnu funkciju. Pa ta? Ako ponovi mnogo puta merenja polazei svaki put od istog poetnog stanja, moi e da odredi kakva mora biti talasna funkcija tog stanja, i pomo u dobijenih rezultata proverie tanost naih teorija. ta bi vie od toga hteo? Doista bi trebalo da prebaci svoj nain miljenja u dvadeseti vek. Talasne funkcije su stvarne iz istog razloga iz koga su kvarkovi i simetrije stvarni: zato to su korisne kad ih ukljuimo u nae teorije. Svaki sistem je uvek u nekom odreenom stanju, bez obzira na to da li ga neko ljudsko bie posmatra ili ne; a to stanje nije opisano ni poloajem, ni impulsom, nego talasnom funkcijom. MALI TIMI: Nisam raspoloen da se raspravljam o tome ta je stvarno, a ta ne, sa nekim ko provodi svoje noi lutajui u drutvu duhova.Kao to je Skrud inio u prii arlsa Dikensa 'Boina pesma' - prim. prev. Nego, da ja tebe samo podsetim u kakav ozbiljan problem upada ako zamisli da je talasna funkcija neto to stvarno postoji. Ajntajn je to pomenuo u jednom svom napadu na kvantnu mehaniku, zna, u onom govoru na konferenciji 'Solvej' u Briselu, a posle i u onom slavnom tekstu koji su zajedniki napisali on, Boris Podolski (Boris Podolsky) i Natan Rozen (Nathan Rosen). Pretpostavimo da imamo sistem sainjen od dva elektrona, pripremljen tako da elektroni u jednom trenutku imaju poznato, veliko meusobno rastojanje i poznat ukupan impuls. (Ovo nije protiv Hajzenbergovog naela neodreenosti. Recimo, mogli bismo meriti njihovo rastojanje tako to bismo slali svetlosne talase vrlo kratkih talasnih duina od jednog elektrona do drugog, i nazad, i stalno tako; pri svakom naletu, svetlosni talasi bi promenili impuls jednog od ta dva elektrona, ali zbog ouvanja impulsa ne bi se promenio zbir njihovih impulsa.) Ako neko, tada, izmeri impuls prvog elektrona, impuls drugog bie istog trena poznat: to ti je as posla, poto zna zbir impulsa njih dva. A ako neko, na onom drugom mestu, izmeri poloaj drugog elektrona, stvarno je lako odmah ustanoviti poloaj i prvog, jer se njihovo rastojanje zna. Meutim, ovo bi znailo da ti, im osmotri stanje prvog elektrona, trenutno menja talasnu funkciju tako da sad onaj drugi elektron ima tano odreen poloaj ili tano odreen impuls, iako ni blizu njega nisi iao. Je l' tebi stvarno prija da zamilja da su talasne funkcije stvarne, kad ih moe ovek menjati tako?

CICIJA SKRUD: Pa, ja to mogu prihvatiti. I ne brinem se, da zna, zbog onog pravila u posebnoj teoriji relativnosti koje zabranjuje odailjanje bilo kakvih signala brih od svetlosti; nema ovde sukoba sa tim pravilom. Fiziarka koja izmeri impuls drugog elektrona nema nikakav nain da zna da li je, ili nije, naena vrednost pretrpela neku promenu zbog toga to je neko posmatrao prvi elektron. Koliko god je njoj, toj fiziarki, poznato, pre njenoga merenja taj njen elektron je mogao imati i odreen poloaj i odreen impuls. ak ni sam Ajntajn nije mogao pomou te vrste merenja poslati trenutni signal od jednog elektrona drugom. (A kad ve o tome govorimo, mogao si ba pomenuti da se Don Bel /John Bell/ dosetio izvesnih jo uvrnutijih posledica kvantne mehanike, a u vezi sa atomskim spinovima, i da su potom eksperimentalni fiziari dokazali da se spinovi u atomskim sistemima odista ponaaju onako kako to kvantna mehanika predvia; ali ta emo, svet naprosto jeste takav.) Meni se ini da nas nita od pomenutog ne prisiljava da prestanemo smatrati talasnu funkciju stvarnom; nego se ona naprosto ponaa drugaije nego to smo mi navikli da mislimo, a u to njeno neobino ponaanje spadaju i trenutne (bez ikakvog proticanja vremena) promene koje utiu ak i na talasnu funkciju celog svemira. Ja da ti kaem: mani se traganja za nekakvim filozofskim porukama u kvantnoj mehanici i pusti me da je i ubudue koristim. MALI TIMI: Bez uvrede, ali ako ti veruje da se moe trenutno izmeniti jedna talasna funkcija razapeta preko cele celcate Vaseljene, onda si zaista spreman da poveruje u sve i svata. Oprostie mi ako ukaem da si maloas govorio sam protiv sebe. Pria da se talasna funkcija svakog sistema razvija na savreno deterministiki nain i da se verovatnoe pojavljuju u toj slici tek kad mi potegnemo da neto konkretno izmerimo. Ali upravo prema tvojim sopstvenim tvrdnjama, ne samo elektron, nego i merni instrument, pa i ljudsko bie koje mernim instrumentom rukuje, jesu jedan, celovit, veliki sistem, opisan talasnom funkcijom koja ima ogroman broj svojih vrednosti, a sve te vrednosti nastavljaju se razvijati deterministiki ak i dok merenje traje. Pa lepo, ako se sve odvija deterministiki, kako moe biti ikakve neizvesnosti o rezultatima merenja? Odakle to verovatnoe 'uskau' dok vrimo merenje? Ja imam razumevanja za obe strane u ovoj raspravi, mada neto vie za realistu Skruda nego za pozitivistu Timija. Dodelio sam Malom Timiju pravo da zavrna re bude njegova zbog toga to je problem koji on na kraju pominje bio i ostao najvanija zagonetka u tumaenju kvantne mehanike. Ortodoksno kopenhagensko tumaenje koju sam dosad opisivao zasniva se na otrom razdvajanju fizikog sistema, na koji se mogu primeniti pravila kvantne mehanike, i instrumenata pomo u kojih elimo sistem ispitivati: njih opisujemo u skladu sa klasinim, pretkvantnim pravilima fizike. Naa mitska estica mogla bi imati jednu talasnu funkciju koja bi imala vrednosti i za ovde i za tamo, ali kad izvrimo posmatranje, one se nekako pretvore u jedno odreeno ovde ili tamo, na nain koji je u sutini nepredvidljiv, osim to se moemo pozivati na verovatnoe. Ali ova razlika tretmana, odnosno razliitost naina na koji tretiramo posmatrani sistem i merni ureaj, mora biti fiktivna. Verujemo da kvantna mehanika vlada svim stvarima u celom kosmosu, ne samo pojedinanim elektronima, atomima i molekulima nego i opitnim instrumentima, kao i fiziarima koji ih koriste. Ako talasna funkcija opisuje i merni aparat, i posmatrani sistem, i ako evoluira determinisitiki, po zakonima kvantne mehanike, uvek pa i za vreme trajanja opita, onda, kao to pita Mali Timi, odakle 'uskau' verovatnoe?

Nezadovoljstvo ovim vetakim rascepom izmeu sistema i onih koji ga posmatraju, rascepom toliko primetnim u kopenhagenskom tumaenju, povelo je mnoge teoretiare ka jednom unekoliko drugaijem gleditu, a to je takozvano tumaenje o mnogo svetova ili o mnogo istorija kvantne mehanike. Ovo tumaenje prvi put je prezentovano u doktorskoj tezi Hjua Evereta (Hugh Everett) na Prinstonu. Prema njegovoj zamisli, merenje ovde-ili-tamo, koje bismo izvrili nad naom mitskom esticom, znai nekakvo meudejstvo izmeu nje i posmatrakih instrumenata - takvo, zapravo, da talasna funkcija tog objedinjenog sistema na kraju ima merive vrednosti za samo dve konfiguracije; jedna vrednost odgovara konfiguraciji u kojoj je estica ovde, a kazaljka instrumenta pokazuje takoe ka rei ovde; druga vrednost odgovara mogunosti da je estica tamo, pri emu e i kazaljka instrumenta biti uperena ka oznaci tamo. Postoji, dakle, jo i sad, jedna odreena talasna funkcija, proizvedena na nain sasvim deterministiki, meudejstvom estice sa mernim ureajima, a sve to po pravilima kvantne mehanike. Meutim, ova dva stanja talasne funkcije odgovaraju stanjima sa razliitom energijom, a poto su merni instrumenti makroskopske (a ne mikroskopske) veliine, i ta razlika energije je veome velika, a iz toga proistie da te dve vrednosti osciluju na veoma razliitim frekvencijama. Kad pogleda u kom pravcu je uperena kazaljka na tom mernom instrumentu, to ti je kao da nasumce nalazi na radio-aparatu jednu od dve mogue stanice, 'Radio Ovde' i 'Radio Tamo'. Pod uslovom da su frekvencije na kojima rade te dve stanice dobro razdvojene, jedna drugoj nee smetati (nema interferencije, odnosno meanja), pa e ti primati ili jednu ili drugu, sa verovatnoom srazmernom njihovoj jaini. Ovo odsustvo interferencije izmeu dveju vrednosti jedne iste talasne funkcije znai, zapravo, da se istorija sveta rascepila u dve zasebne istorije, i to jednu gde je estica ovde i drugu gde je estica tamo, i da e odsad obe te istorije nastaviti da se odvijaju zasebno, ne utiui jedna na drugu. Primenjujui pravila kvantne mehanike na kombinovani sistem, sainjen od estice i mernog aparata kojim hoemo esticu da posmatramo, mi moemo zaista dokazati da verovatnoa da emo esticu nai ovde, a da e pri tom i kazaljka biti uperena na ovde, jeste srazmerna kvadratu vrednosti talasne funkcije te estice za ovde u trenu neposredno pre poetka meudejstva estice sa mernim instrumentom, ba kao to postulira kopenhagensko tumaenje kvantne mehanike. Meutim, ovaj argument ne odgovara stvarno na pitanje Malog Timija. Kad izraunavamo verovatnoe u tom kombinovanom sistemu (estica plus merni aparati, sve zajedno kao jedna konfiguracija), mi preutno uvlaimo u to i naunicu koju Skrud pominje. Ona je posmatra, ona oitava skalu i vidi da li je kazaljka uperena ka ovde ili ka tamo. Iako je u ovoj analizi merni instrument tretiran kvantnomehaniki, tu damu smo tretirali klasino; a ona gleda i nalazi da kazaljka jasno, nesumnjivo, pokazuje ovde ili pokazuje tamo, na nain koji, opet, mi ne moemo predvideti, osim tako to emo se pozivati na verovatnoe. Mogli bismo, naravno, tretirati i posmatraicu kvantnomehaniki, ali samo po cenu da uvedemo drugog posmatraa, koji opaa zakljuke nae dame: taj, recimo, ita njen lanak u nekom asopisu za fiziku. I tako dalje. Dug je spisak fiziara koji su radili sa eljom da iz temelja kvantne mehanike iiste sve izjave o verovatnoi i svaki drugi interpretativni postulat koji povlai liniju razgranienja izmeu posmatraa i posmatranih sistema. Trai se kvantnomehaniki model sa talasnom funkcijom koji opisuje ne samo razne posmatrane sisteme, nego i neto to predstavlja (ili zastupa) svesnog posmatraa. Sa takvim modelom pokualo bi se

pokazati da se, kao ishod ponavljanih meudejstava posmatraa sa pojedinim sistemima, talasna funkcija kombinovanog sistema pouzdano razvija ka jednoj konanoj talasnoj funkciji, u kojoj se posmatra uverio da verovatnoe prilikom pojedinanih merenja jesu ono to kopenhagensko tumaenje propisuje. Nisam ubeen da je ovaj program rada dosad bio sasvim uspean, ali mislim da na kraju moe biti. Ako tako bude, onda e se dokazati da je Cicija Skrud, sa svojim realizmom, sasvim u pravu. Zaista je iznenaujue koliko bi se malo time promenilo. Veina fiziara koristi kvantnu mehaniku svaki dan u svom radu, i ne brine o sutinskom problemu njenog tumaenja. Poto su to razumni ljudi, sa vrlo malo vremena raspoloivog za ispitivanje svih ideja i podataka u svojim uim poljima specijalizacije, i poto ne moraju da se brinu o ovom sutinskom problemu, oni se o njemu i ne brinu. Pre oko godinu dana, dok smo Filip Kandelas (Philip Candelas), sa Katedre za fiziku Univerziteta u Teksasu, i ja ekali lift, na razgovor se usmerio ka jednom mladom teoretiaru koji je kao postdiplomac mnogo obeavao, a onda nestao sa vidika. Pitao sam Fila ta je zasmetalo radu tog biveg studenta. Fil je zatresao glavom i pokunjeno rekao: "Pokuao je da shvati kvantnu mehaniku." Do te mere je filozofija kvantne mehanike nebitna za njenu upotrebu da ovek pone podozrevati da su sva ta duboka pitanja o smislu merenja, zapravo, prazna, i da nam ih namee na jezik, jezik koji se razvio u jednom svetu kojim gotovo u celosti vlada klasina fizika. Ali priznau da mi je malice nelagodno to ceo ivot provedoh radei unutar jednog teorijskog okvira koji nikome nije ba jasan. Osim toga, nama je zaista potrebno da shvatimo kvantnu mehaniku bolje, i to nam je potrebno u kvantnoj kosmologiji, primeni kvantne mehanike na celokupnu Vaseljenu, gde se nikakav spoljanji posmatra ne moe ni zamisliti. Sada je Vaseljena daleko prevelika da bi kvantna mehanika mogla bitno da je izmeni, ali prema teoriji Velikog praska, bilo je u prolosti jedno vreme kad su estice bile toliko zbijene da su kvantna dejstva morala biti znaajna. Niko danas ne zna ak ni pravila za primenu kvantne mehanike u ovom kontekstu. Meni se ini da je od jo veeg znaaja pitanje da li je kvantna mehanika uopte istinita. Imala je sjajan uspeh u objanjavanju osobina estica, atoma i molekula, tako da mi znamo da je vrlo bliska istini. Znai, pitanje je postoji li neka druga logiki mogua teorija ija su predvianja veoma bliska, ali ne sasvim ista kao predvianja kvantne teorije. Lako je smisliti naine da se gotovo sve fizike teorije izmene u nekim sitnicama. Na primer, Njutnov zakon gravitacije, koji kae da je gravitaciono privlaenje izmeu dve estice obrnuto srazmerno kvadratu njihovog rastojanja, mogao bi se izmeniti samo malice, tako to bismo pretpostavili da ne odgovara sasvim kvadratu rastojanja, nego da mu je vrednost malo via ili malo manja. Mogli bismo eksperimentalno oprobati Njutnovu teoriju, tako to bismo uporedili osmatranja Sunevog sistema sa onima koja bi se oekivala od sistema u kome se sila tee menja malo drugaije; na taj nain utvrdili bismo koliko daleko od kvadrata udaljenosti moe biti ta sila. Pa, i opta teorija relativnosti mogla bi se izmeniti malice, na primer tako to bismo u jednaine polja ukljuili i sloenije male lanove ili bismo u teoriju mogli uvesti nova polja slabog meudejstva. Veoma je upeatljiva injenica da dosad nije uspelo iznalaenje nijedne logiki dosledne teorije koja bi bila bliska kvantnoj mehanici, osim kvantne mehanike same.

Pokuao sam i ja da sazdam jednu takvu teoriju pre nekoliko godina. Moja namera bila je ne da ozbiljno predloim alternativu kvantnoj mehanici nego da dobijem bar kakvu-takvu teoriju koja bi bila bliska kvantnoj mehanici, ali ne sasvim istovetna sa njom, i koja bi, zato, mogla posluiti kao probni kamen za eksperimentalnu proveru. Pokuavao sam, na ovaj nain, da pruim eksperimentalnim fiziarima predstavu o vrsti opita koji bi dali zanimljive naine da koliinski proverimo istinitost ili neistinitost kvantne mehanike. Trebalo bi malo proveriti samu kvantnu mehaniku, a ne bilo koju odreenu teoriju kvantne mehanike kao to je standardni model; iz tog razloga, da bi se mogla eksperimentalno uoiti razlika izmeu kvantne mehanike i njenih alternativa, ovek mora da potrai neku, veoma uoptenu, crtu koja postoji u svakoj moguoj kvantnomehanikoj teoriji. Izmiljajui, dakle, nekakvu alternativu kvantnoj mehanici, ja sam sa zakaio za jednu njenu optu crtu, koja mi je uvek izgledala proizvoljnija od drugih, a to je njena linearnost. Ovde treba da kaem poneku re o znaenju linearnosti. Prisetimo se da se vrednosti talasne funkcije u svakom sistemu menjaju nekom brzinom, koja zavisi od samih tih vrednosti, ali i od prirode sistema, i od okoline. Na primer, ritam promene vrednosti za ovde kod talasne funkcije nae mitske estice jeste jedan konstantan broj pomnoen vrednou za ovde, plus jedan drugi konstantan broj pomnoen vrednou za tamo. Dinamiko pravilo ove vrste naziva se linearno, zato to, ako u bilo kom trenutku izmenimo jednu vrednost talasne funkcije, pa onda ucrtamo grafikon bilo koje vrednosti talasne funkcije u bilo kom kasnijem trenutku naspram one vrednosti koju smo izmenili, dobijamo grafikon koji je prava linija, ukoliko su sve druge vrednosti ostale iste. Hajde da se izrazimo veoma priblino i da kaemo: reagovanje sistema na bilo koju promenu srazmerno je toj promeni. Jedna veoma vana posledica ove linearnosti jeste to to, kao to je Cicija Skrud istakao, kvantni sistemi ne mogu ispoljiti haotinost: mala promena u poetnim uslovima daje samo malu promenu u vrednostima talasne funkcije u bilo koje kasnije vreme. Postoje mnogi klasini sistemi koji su u ovom smislu linearni, ali linearnost u klasinoj fizici nije nikad tana. Nasuprot tome, smatra se da je kvantna mehanika ba tano linearna, pod svim okolnostima. Ako ovek eli potraiti naine za menjanje kvantne mehanike, prirodno je da oproba mogunost da razvoj talasne funkcije ipak nije sasvim tano linearan. Uloio sam neto truda, i posle izvesnog vremena smislio sam jednu malice nelinearnu alternativu kvantnoj mehanici. Ova alternativa ostavljala je utisak da je, sa stanovita fizike, razumna, a mogla se lako i proveriti, sa veoma visokom tanou, tako to bi se ispitala jedna opta posledica linearnost - naime, injenica da u svakom linearnom sistemu frekvencije svih oscilacija ostaju nezavisne od naina na koji su te oscilacije pobuene. Na primer, Galilej je primetio da uestalost kojom klatno ide napred-nazad ne zavisi od toga koliko ga daleko napred i koliko daleko nazad nose ti zamasi. To je zato to, dokle god magnituda oscilacije ostaje dovoljno mala, klatno jeste linearan sistem; brzina promene njegovog otklona u jednu stranu i njegovog impulsa srazmerne su njegovom (tim redom) impulsu i otklonu u jednu stranu. Svi asovnici su zasnovani na ovoj osobini oscilacija u linearnim sistemima, svejedno da li su to asovnici sa klatnom, ili oprugom, ili kvarcnim kristalom. Pre nekoliko godina, posle jednog razgovora sa Dejvidom Vajnlendom (David Wineland) iz Nacionalnog biroa za standarde, uvideo sam da spin jezgra koje taj Biro koristi da bi odredio tano vreme daje

divan test linearnosti kvantne mehanike: u mojoj malice nelinearnoj alternativi kvantnoj mehanici, frekvencija precesije ose spina jezgra oko linija sila magnetnog polja zavisie, dodue veoma slabo, od ugla koji zaklapaju osa spina i linije sila magnetnog polja. injenica da nikakvo dejstvo slino tome nisu primetili u Birou za standarde meni je odmah rekla da bi svi eventualni nelinearni efekti kod prouavanoga jezgra (jednog izotopa berilijuma) mogli doprinositi energiji jezgra manje od jednog milijarditog dela milijarditog dela milijarditog dela. Posle ovog mog rada, Vajnlend i nekoliko drugih eksperimentalista u Harvardu, Prinstonu i drugim laboratorijama izveli su jo ta nija merenja, pa se pokazalo da bi nelinearni efekti morali biti ak i manji od toga. Dakle, ako je linearnost kvantne mehanike samo priblina, onda je to, ipak, jedna veoma, veoma dobra priblinost. Nita od ovog nije bilo osobito iznenaujue. ak i ako postoje neke male nelinearne korekcije koje treba uneti u kvantnu mehaniku, nije bilo razloga da oekujemo da e te korekcije biti dovoljno krupne da se pokau u prvoj rundi opita smiljenih da bi se one otkrile. Ali ono to me jeste razo aralo bila je injenica da je moja nelinearna alternativa kvantnoj mehanici naletela na izvesne isto teorijske unutranje tekoe. Kao prvo, nisam uspevao pronai nikakav nain da proirim nelinearnu verziju kvantne mehanike na one teorije koje su zasnovane na Ajntajnovoj posebnoj teoriji relativnosti. Kao drugo, posle objavljivanja mog rada, N. Gisin (N. Gisin) u enevi i moj kolega Dozef Polinski (Joseph Polchinski) na Univerzitetu Teksas ukazali su, nezavisno jedan od drugog, da bi u onom Ajntajn-Podolski-Rozenovom opitu (pomenuo ga je Mali Timi) nelinearnost opte teorije mogla biti upotrebljena da se signali alju trenutno na velika rastojanja, to je ishod zabranjen posebnom relativnou. Zasad sam odustao od rada na tom problemu; ja naprosto ne znam kako bi se kvantna mehanika mogla i najmanje izmeniti, a da se ne srui cela, do temelja. Ovaj teorijski neuspeh da se nae prihvatljiva alternativa kvantnoj mehanici meni je nagovestio, ak i vie nego to je to uinila tana eksperimentalna potvrda linearnosti, da kvantna mehanika jeste takva kakva jeste zbog toga to bi i najmanja izmena u njoj dovela do logikih apsurda. Ako je to tako, onda kvantna mehanika moe ostati trajni deo fizike. tavie, kvantna mehanika bi mogla preiveti ne samo kao aproksimacija jedne dublje istine, u onom smislu u kome je Njutnova teorija gravitacije bila aproksimacija kasnije Ajntajnove opte teorije relativnosti, nego i kao tano vaei sastavni deo konane teorije. 5. PRIE O TEORIJAMA I OPITIMA Dok starimo svet udnovatiji postaje, obrazac sloeniji mrtvih i ivih. Ne jedan silovit trenutak izdvojen, bez 'pre' i 'posle', nego ivotni vek iji svaki trenutak bukti. Tomas Sternz Eliot, Istoni Kouker Sada elim ispriati tri prie o uspesima postignutim u fizici dvadesetog veka. Jedna udnovata injenica proistie iz te tri prie: fiziare je, iznova i iznova, usmeravalo

njihovo oseanje za lepotu, ne samo prilikom razvijanja novih teorija, nego i u odmeravanju koliko vrede one ve razvijene. ini se da mi tek uimo kako da predvidimo lepotu prirode, na jednom najtemeljnijem nivou. A ta ete bolju potvrdu da se zaista kreemo ka otkriu konanih zakona prirode. Prva moja pria odnosi se na optu teoriju relativnosti, a to je Ajntajnova teorija gravitacije. Ajntajn je ovu teoriju razvijao od 1907. do 1915. godine, a zatim ju je predstavio svetu nizom radova tokom 1915. i 1916. godine. Najkrae reeno, umesto njutnovske slike, u kojoj je gravitacija privlaenje koje postoji izmeu svih tela sa masom, opta teorija relativnosti opisuje gravitaciju kao posledicu zakrivljenja prostorvremena, nastalog dejstvom i materije i energije. Do sredine dvadesetih, ova revolucionarna teorija ve je bila opteprihvaena kao ispravna teorija gravitacije, i na tom poloaju ostala je, evo, sve do danas. Kako se ovo dogodilo? Ajntajn je 1915. godine uvideo da njegova teorija reava jedan stari sukob izmeu uoenih osobina Sunevog sistema i njutnovske teorije. Jo od 1859. bilo je teko shvatiti orbitu planete Merkur saglasno pravilima Njutnove teorije. Prema Njutnovoj mehanici i teoriji gravitacije, ako u Vaseljeni ne bi postojalo ba nita osim Sunca i jedne jedine planete, ta planeta bi se kretala u savrenoj elipsi oko Sunca. Orijentacija te elipse - usmerenost njene due i krae ose - nikada se ne bi izmenila; orbita bi se drala kao da je privrena, u prostoru. Poto Sunev sistem sadri nekoliko razliitih planeta, koje malice uznemiravaju gravitaciono polje Sunca, orbite svih planeta (a sve te orbite su eliptine) ispoljavaju svojstvo precesije; to znai, polagano se okreu. U devetnaestom veku doznalo se da orbita planete Merkur menja svoju orijentaciju za priblino 575 lunih sekundi u jednom veku. (Ugao od jednog lunog jednog stepena deli se na 3.600 lunih sekundi.) Meutim, Njutnova teorija zahteva da ta precesija iznosi 532 lu ne sekunde u jednom stoleu; razlika, dakle, iznosi 43 lune sekunde u svakom veku. Drugi nain da kaemo ovo isto bio bi sledei: ako ekate 225.000 godina, Merkurova eliptina orbita okrenue se za jedan pun krug kroz kosmos, vrtei se oko Sunca, i nai e se opet u onoj istoj orijentaciji koju ima danas. A Njutnova teorija predvia da bi trebalo da ekate 244.000 godina. Dakle, nije neka estoka drama; ali ipak, u pitanju je nepodudarnost koja je astronomima smetala vie od pola veka. Kad je Ajntajn 1915. godine izraunao posledice svoje nove teorije, naao je da ona pretpostavlja Merkurovu precesiju koja je bra za 43 lune sekunde godinje. (Jedno od dejstava koja doprinose ovom preteku precesije u Ajntajnovoj teoriji jeste dodatno gravitaciono polje koje nastaje zbog prisustva energije samog gravitacionog polja. Po Njutnu, gravitaciju proizvodi samo masa, ne energija, pa ne bi ni moglo biti takvog dodatnog gravitacionog polja.) Ajntajn je posle priao kako je zbog ovog uspeha bio nekoliko dana van sebe od radosti. Posle rata, astronomi su podvrgli optu teoriju relativnosti jo jednoj eksperimentalnoj proveri: naime, izmerili su koliko Sunce zakrivljuje zrake svetlosti koji prolaze blizu njega. Ovo je uraeno za vreme pomraenja Sunca godine 1919. Fotoni u zraku svetlosti prema Ajntajnovoj teoriji takoe su podloni dejstvu gravitacije, koja vue taj zrak ka sebi, ba kao to kometa koja iz velikih daljina ue u Sunev sistem mora znatno izmeniti putanju, napraviti zaokret oko Sunca i onda se odbaciti nazad u meuzvezdani prostor. Naravno, savijanje zraka svetlosti znatno je manje nego savijanje putanje komete, zato to svetlost putuje mnogo bre; isto tako, putanju bre komete Sunce e povijati manje, a putanju sporije komete uspee da povije vie. Ako je opta

teorija relativnosti tana, povijanje svetlosnog zraka koji samo to ne okrzne Sunce iznosie 1,75 lunih sekundi, odnosno oko pet desetohiljaditih delova ugla od jednog stepena. (Da bi izmerili otklon od pravolinijske putanje zraka svetlosti sa udaljene zvezde, astronomi moraju ekati potpuna pomraenja Sunca. Tada Mesec zakloni sjajni Sunev disk i mogue je videti zrak svetlosti zvezde koji prolazi tik pored Sunca. Zato astronomi izmere poloaje nekoliko zvezda na nebeskoj sferi est meseci pre pomraenja, kad je Sunce na drugoj strani neba, onda ekaju est meseci i, kad pone pomraenje, izmere koliko su zraci tih zvezda povijeni usled prolaska pored Sunca, a to se vidi na taj nain to se poloaj tih zvezda na nebu prividno promeni.) Godine 1919. britanski astronomi preduzeli su pohod radi posmatranja pomraenja Sunca. Njihova ekspedicija otila je na dva ostrva u Atlantiku, jedno u blizini severoisto ne obale Brazila, a drugo u Gvinejskom zalivu. Ustanovili su da povijanje svetlosnih zraka sa nekoliko zvezda zaista jeste onoliko koliko je to Ajntajn predvideo, uzevi u obzir i nepouzdanosti upotrebljenih instrumenata za posmatranje. Tako je opta teorija relativnosti stekla priznanje celog sveta i postala tema za askanje uz koktele svuda na ovoj planeti. Znai, ta ima vie da se pria, sve je jasno, zar ne? Opta teorija relativnosti nasledila je Njutnovu teoriju gravitacije zato to je objasnila jednu staru nepravilnost, preveliku precesiju Merkurove orbite, a i zato to je tano predvidela jedno upeatljivo novo dejstvo, povijanje svetlosnih zraka koji prolaze blizu Sunca. Nepravilnost Merkurove orbite i povijanje svetlosti bili su, naravno, vani delovi te prie. Ali kao i sve drugo u istoriji nauke (ili u istoriji ma ega drugog, pretpostavljam), i ovo je jednostavno kad se gleda izdaleka, a kad pogleda malo poblie, jednostavnost iezava. Razmotrimo sukob izmeu Njutnove teorije i opaenog ponaanja Merkura. Zar nije ta nepodudarnost jasno pokazivala, ak i bez opte teorije relativnosti, da sa Njutnovom teorijom gravitacije neto nije u redu? Moda; a moda i ne. Svaka teorija slina Njutnovoj teoriji gravitacije koja ima ogroman raspon primene uvek je podlona mnotvu opitnih nepravilnosti. Ne postoji teorija koju nije osporio bar jedan opit. Njutnovu teoriju Sunevog sistema opovrgavali su nalazi raznih astronomskih posmatranja, od poetka do kraja istorije te teorije. Do 1916. godine nagomilalo se tu tota: ne samo ta jedna nepravilnost orbite Merkurove nego i nepravilnosti u kretanju Halejeve i Enkeove komete, kao i u kretanju Meseca. U ta etiri sluaja javljala su se kretanja u neskladu sa Njutnovom teorijom. Sad znamo da nepravilnosti sa kometama i Mesecom nisu imale nikakve veze sa temeljnim pitanjima teorije gravitacije. Halejeva i Enkeova kometa su odstupale od ponaanja oekivanog po Njutnovoj teoriji zato to tada niko nije umeo da valjano izrauna pritisak gasova koji bee iz rotirajue komete kad se ona, prolazei pored Sunca, zagreva. Slino tome, kretanje Meseca je vrlo sloeno zbog toga to je Mesec prilino veliki objekat, te zato podloan svakojakim sloenim plimnim silama. Kad gledamo unazad, nismo iznenaeni da se kretanje ta tri objekta nije podudaralo sa Njutnovom teorijom. Bilo je, slino ovome, i nekoliko predloga kako da se nepravilnosti Merkurove orbite objasni unutar Njutnove teorije. Jedna mogunost, koja se poetkom ovog veka uzimala za ozbiljno, bila bi da se izmeu Merkura i Sunca nalazi neka materija koja malice uznemirava Sunevo gravitaciono polje. Ne postoji nikad, ni u jednom neslaganju izmeu teorije i opita, nita to bi ustalo i mahnulo zastavicom i povikalo: "Ja sam vana nepravilnost!" Nije postojao nijedan pouzdan nain da naunik, kritiki osmatrajui podatke u poslednjim godinama devetnaestog ili u prvoj deceniji

dvadesetog veka, zakljui da je bilo koja od te etiri nepravilnosti u Sunevom sistemu znaajna. Tek uz pomo teorije sagledalo se koja su osmatranja vana. Kad je Ajntajn izraunao, godine 1915, da opta teorija relativnosti pretpostavlja dodatnu Merkurovu precesiju od 43 lune sekunde godinje, tano kao to je posmatranjima utvreno, onda je to, naravno, postalo vaan deo dokaza u prilog njegovoj teoriji. Zapravo, kao to u dokazati kasnije, moda je trebalo da stvar bude jo ozbiljnije shvaena. Moda zbog irokog izbora drugih moguih objanjenja za Merkurovu nepravilnost, ili zbog predrasude da teoriju ne treba braniti podacima koji su bili poznati jo pre njenog formulisanja, ili moda naprosto zbog Prvog svetskog rata - tek, Ajntajnov uspeh u objanjavanju Merkurove precesije nije imao ni priblino onoliki odjek u javnosti kao izvetaj britanskog pohoda koji je prilikom pomraenja 1919. potvrdio Ajntajnovu prognozu o savijanju svetlosnih zraka pod dejstvom Suneve gravitacije. Posvetimo se, zato, sad tom savijanju zraka. Posle 1919. astronomi su nagrnuli da proveravaju Ajntajnove prognoze i pri raznim drugim pomraenjima. Bilo je jedno pomraenje 1922. godine, koje se moglo gledati iz Australije; pa jedno godine 1929. na Sumatri; pa jedno 1936. godine u SSSR-u; i jedno 1947. godine u Brazilu. Neka od tih posmatranja dala su rezultate u skladu sa Ajntajnovom teorijom, ali druga su dala rezultate u ozbiljnom neskladu sa njom. Iako je pohod iz 1919. prijavio 10% merne nesigurnosti pri posmatranju desetak zvezda, kao i podudaranje sa Ajntajnovim predvianjima do tanosti od priblino 10%, nekoliko pohoda pri potonjim pomraenjima nije uspelo postii toliku tanost, ak ni uz osmatranje daleko veeg broja zvezda. Istina je, dodue, da je pomraenje 1919. godine bilo izuzetno pogodno za taj posao. Pa ipak, sklon sam da verujem da su se lanovi pohoda iz 1919. malo zaneli svojim oduevljenjem za teoriju relativnosti, te da je to uticalo na njihov rad kad su analizirali podatke. Jo u ono vreme, neki naunici su sa uzdranou primili podatke dobijene prilikom pomraenja iz 1919. Podnosei izvetaj Nobelovom odboru 1921. godine, Svante Arenijus (Svante Arrhenius) pomenuo je razne kritike upuene tom izvetaju o savijanju svetlosti. Jednom prilikom, ja sam u Jerusalimu imao susret sa jednim postarijim profesorom, Samburskim (Sambursky), koji je 1919. bio Ajntajnov kolega u Berlinu. On mi je rekao da su astronomi i fiziari u Berlinu sa skepsom primili tvrdnje britanskih astronoma da je Ajntajnova teorija proverena sa ba tolikom tanou. Ovde ja nipoto ne sugeriem da se nekakva neasna namera uvukla u rad tog pohoda. Zamislite samo koliko vas raznih neizvesnosti opseda dok merite to savijanje svetlosti to prolazi pored Sunca. Gleda neku zvezdu koja iskrsne na nebu blizu Sunevog diska, im Mesec zakloni Sunce. Poredi poloaje te zvezde na dve fotografske ploe, nainjene u razmaku od est meseci. ta ako je teleskop bio malo drugaije fokusiran? Mogla se i foto-ploa za est meseci malo rairiti ili skupiti. I tako dalje. Kao i u svim opitima, potrebne su svakojake korekcije. Astronom unosi te ispravke najbolje to moe. Ali ako je taan odgovor ve unapred poznat, postoji u oveku prirodna tenja da unosi ispravku za ispravkom sve dok ne dobije 'dobar' rezultat, da bi potom prestao da unosi ispravke. I zaista, astronomi iz pohoda prilikom pomraenja iz 1919. bili su optueni za pristrasnost zato to su izostavili podatke sa jedne fotografske plo e, rezultate koji bi bili u neskladu sa Ajntajnovim predvianjem; a oni su se branili da je ta ploa bila neispravno snimljena zbog promene u fokusiranju teleskopa. Sada, gledajui unazad, zakljuujemo da su Britanci o toj stvari rekli istinu, ali ne bih bio iznenaen da su

preduzimali sve nove i nove ispravke, sve dok konano nisu svoje rezultate uklopili u Ajntajnovu teoriju. Opte je prihvaeno uverenje da pravi test valjanosti jedne teorije jeste poreenje njenih predvianja sa kasnijom opitnom proverom. Pa ipak, koristei se nadmonim poloajem ljudi koji sa dananjim znanjem gledaju ta se radilo u prolosti, mi moemo rei da je Ajntajnovo uspeno objanjenje, u godini 1915, ve ranije izmerene nepravilnosti Merkurove orbite bilo daleko bolja potvrda njegove opte teorije relativnosti nego ona druga, kasnija potvrda, zasnovana na savijanju zraka zvezdane svetlosti prilikom pomraenja Sunca godine 1919. i kasnije. Dakle, u sluaju opte teorije relativnosti, jedna retrodikcija, izraunavanje ve znanog nepravilnog kretanja Merkura, bila je u stvari test daleko pouzdaniji nego kasnija predikcija novog uinka, savijanja svetlosti u gravitacionim poljima. Mislim da ljudi naglaavaju predvianje kao glavni metod potvrivanja istinitosti naunih teorija zato to je klasini stav komentatora nauke sledei: nemati poverenja u teoretiara. Ljudi se plae da e teoretiar podeavati svoju teoriju da bi se uskladila sa ve poznatim opitnim injenicama, i da, zbog toga, sklad teorije sa ve znanim injenicama nije pouzdan dokaz njene tanosti. Ali, iako je Ajntajn ve 1907, ako ne i ranije, doznao za preveliku precesiju Merkura, niko kome je iole poznato kako je on razvijao optu relativnosti, niko ko je iole pratio Ajntajnovu logiku, nee ni sluajno pomisliti da je on razvijao relativnost zato da bi objasnio tu precesiju. (Uskoro u se vratiti Ajntajnovom lancu razmiljanja.) esto treba biti nepoverljiv upravo prema uspenom predvianju. U sluaju predvianja koje se ostvari, kao to se ostvarilo Ajntajnovo o savijanju svetlosnih zraka gravitacijom Sunca, istina je da teoretiar ne zna, dok razvija teoriju, kakvi e se nalazi kasnije dobiti prilikom provere; ali, s druge strane, eksperimentator i te kako zna teorijski razultat kad kree u opit. To moe dovesti, a u istoriji i jeste dovodilo, do pogreaka, jednako esto kao i preterano oslanjanje na uspeno naknadno potvrivanje teorije. Ponavljam: nee eksperimentatori krivotvoriti podatke. Koliko je meni poznato - zaista, po svemu onome to sam ikada uo i video - u celokupnoj istoriji fizike nije se nikada dogodio ni jedan jedini vaan sluaj bukvalnog krivotvorenja podataka. Ali kad eksperimentator zna rezultat koji bi, po teoriji, trebalo da dobije, njemu je teko da prestane tragati za grekama u svom radu kad taj rezultat ne dobija, i jednako teko, kad dobije taj rezultat, da nastavi traganje za grekama. U prilog potenja eksperimentatora ide to to ne dobiju svaki put one rezultate koje oekuju. Da sumiram dosadanju priu: videli smo da su rani opitni dokazi za optu teoriju relativnosti knjiga koja je spala na samo dva slova: na jedan pozitivan dokaz a posteriori (o nepravilnosti u Merkurovom kretanju) koji verovatno nije shvaen onako ozbiljno kako je trebalo da bude shvaen, i na jedno uspeno predvianje, o defleksiji svetlosti u prolasku pored Sunca, iji je uspeh silno odjeknuo irom sveta, iako podaci nisu bili ba tako ubedljivi kako se tada mislilo, i iako su jo tada neki naunici, moda malobrojni, a moda i ne ba tako malobrojni, doekali te podatke sa skepsom. Tek posle Drugog svetskog rata nove tehnike u radarskoj i radio-astronomiji omoguile su da se izvedu novi, daleko taniji testovi u cilju provere opte teorije relativnosti. Sada moemo kazati da su predvianja teorije relativnosti u vezi sa savijanjem (kao i sa kanjenjem) svetlosnog zraka koji prolazi pored Sunca, odnosno njena predvianja u vezi sa orbitalnim kretanjem ne samo Merkura, nego i asteroida Ikarus i drugih prirodnih i

vetakih tela, potvrena tako dobro, da su preostale opitne nepouzdanosti u iznosu manjem od 1%. Ali na ovo je trebalo dugo, dugo ekati. Svejedno, iako se u prvim decenijama oslanjala samo na tako slabe opitne dokaze, Ajntajnova opta teorija relativnosti postala je ona standardna, zvanino vaea, uneta u udbenike, jo dvadesetih godina, i odrala se na tom poloaju iako se u dvadesetim i tridesetim godinama ulo, od raznih pohoda koji su pratili pomraenja, da novi nalazi posmatranja jesu u najboljem sluaju dvosmisleni. Pamtim kako sam, uei optu teoriju relativnosti u pedesetim godinama, pre nego to su savremena radarska astronomija i radio-astronomija poele davati upeatljive nove dokaze o tanosti te teorije, verovao, zapravo, smatrao da se samo po sebi podrazumeva da je opta teorija relativnosti manjevie tana. Moda smo svi mi bili naprosto lakoverni i imali sree, ali ne verujem da je to pravi odgovor. Verujem da je opta teorija relativnosti bila tako rado prihvaena dobrim delom zbog privlanosti same teorije - drugim reima, zbog njene lepote. Ajntajn je, razvijajui optu teoriju relativnosti, iao istom linijom razmiljanja koju su jasno mogli pratiti i fiziari potonjih pokolenja kad su preduzimali da tu teoriju ue; a ta linija razmiljanja delovala je i na njih jednako zavodljivo kao i na samog Ajntajna. Poetak ove prie moemo nai u godini 1905, Ajntajnovoj annus mirabilis. U toj jednoj godini on je jo radio na kvantnoj teoriji svetlosti i na teoriji kretanja estica u fluidima, ali razvio je i svoj novi pogled na prostor i vreme, koji je danas poznat pod nazivom posebna teorija relativnosti. Ta teorija dobro se uklopila sa prihvaenom teorijom elektriciteta i magnetizma, Maksvelovom elektrodinamikom. Posmatra koji bi se kretao stalnom brzinom, uoio bi da su prostorni i vremenski intervali, a i elektrina i magnetna polja promenjeni njegovim kretanjem u tano tom obimu da Maksvelove jednaine ostanu u celosti na snazi. (Nimalo iznenaujue, jer je Ajntajn svoju teoriju razvijao imajui od poetka nameru da zadovolji upravo taj zahtev.) Ali posebna teorija relativnosti nije se nimalo dobro uklopila sa Njutnovom teorijom gravitacije. Kao prvo, u Njutnovoj teoriji gravitaciona sila izmeu Sunca i neke planete zavisi od njihove udaljenosti, odnosno mesta gde se nalaze u isto vreme, dok u posebnoj teoriji relativnosti ne postoji nikakvo apsolutno znaenje istovremenosti - razliiti posmatrai, koji se razliito kreu, mogu se ne slagati izmeu sebe ako se zapitaju da li se neki dogaaj desio pre nekog drugog dogaaja, posle njega, ili istovremeno. Na nekoliko naina se mogla Njutnova teorija 'zakrpiti' da bi bila dovedena u sklad sa posebnom relativnou, i Ajntajn je bar jedan od tih naina oprobao pre nego to je doao do opte relativnosti. Kljuni podatak koji ga je poveo stazom ka optoj relativnosti odnosio se na jedno dobro znano svojstvo kojim se odlikuje gravitacija: sila gravitacije srazmerna je masi tela na koju deluje. Ajntajn je razmiljao da se to ba podudara sa takozvanim inercijalnim silama koje deluju na nas kad se kreemo neujednaenom brzinom ili menjamo pravac kretanja. Inercija jeste ona sila koja gurne putnike dublje u njihova sedita kad avion pone ubrzavati svoje kretanje po pisti sa koje e uzleteti. Centrifugalna sila zahvaljujui kojoj Zemlja ne pada na Sunce takoe je inerciona sila. Sve te inercione sile su, kao i gravitaciona, srazmerne masi tela na koje deluju. Mi, na Zemlji, ne oseamo ni gravitaciono polje Sunca, a ni centrifugalnu silu koju stvara Zemljino okretanje oko Sunca zato to su te dve sile jednake i meusobno se potiru; ali ova ravnotea bila bi naruena ako bi samo jedna od njih bila srazmerna masi objekata na koje deluje, a druga ne. Onda bi neki predmeti popadali sa Zemlje na Sunce, a neki drugi bi odleteli sa Zemlje u meuzvezdani prostor. Uopteno govorei, injenica

da su i sila gravitacije i sila inercije srazmerne masi tela na koje deluju, ali ne zavise ni od jedne druge odlike tog tela, omoguuje nam da u bilo kojoj taki svakog gravitacionog polja prepoznamo jedan 'referentni okvir slobodnog padanja' (inercijalni sistem) u kome se ne osea ni prva sila, a ni druga, zato to su njih dve tu savreno uravnoteene za sva tela. Kad oseamo teu, ili kad oseamo da nas vue inercija, to je zato to nismo u slobodnom padu. Na primer, na povrini Zemlje telo u slobodnom padu ubrzava ka sreditu Zemlje stopom od 9,81 metar u sekundi na kvadrat, i mi emo tu gravitacionu silu oseati, osim ako nekim sluajem ne jurimo nadole i ne ubrzavamo svoj pad tano toliko. Ajntajn je napravio logiki skok i poeo nagaati da su sila gravitacije i sila inercije, u osnovi, jedna ista stvar. On je ovo nazvao naelom ekvivalencije gravitacije i inercije, ili, saeto reeno, naelom ekvivalencije. Prema ovom naelu, svako gravitaciono polje je u celosti opisano ako kaemo koji je njegov referentni sistem za slobodni pad u svakoj taki prostora i vremena. Ajntajn je utroio gotovo deset godina posle 1907. godine tragajui za odgovarajuim matematikim okvirom za ove zamisli. Naposletku je naao tano ono to mu je bilo potrebno, u dubokoj analogiji izmeu uloge gravitacije u fizici i uloge zakrivljenja u geometriji. injenica da se moe postii da sila tee nestane tokom jednog kraeg vremena u bilo kojoj taki gravitacionog polja i u maloj oblasti oko te take (tako to emo usvojiti odgovarajui referentni sistem slobodnog pada), sasvim nalikuje na injenicu da mi, na zakrivljenim povrinama, moemo napraviti mapu zakrivljenosti i u nju tano uneti daljine i pravce, za bilo koju taku koja nam se svidi i za njeno neposredno, vrlo blisko, susedstvo. Ako je jedna povrina zakrivljena, onda nema te mape koja e tano prikazati sve daljine i pravce na njoj; mapa bilo kog prostranog podruja predstavljae kompromis, na neki nain e izobliiti daljine ili pravce. Mnoge mape sveta prave se pomou poznate Merkatorove projekcije, koja dobro prikazuje pravce i daljine blizu polutara, ali ih sasvim izobliuje blizu polova, tako da se Grenland 'naduje' i postane mnogo puta vei nego to stvarno jeste. Na isti nain, jedan od znakova da smo u gravitacionom polju jeste taj da ne moemo pomo u jednog referentnog sistema slobodnog pada ponititi gravitaciona i inerciona dejstva svuda. Sa ove analogije izmeu gravitacije i zakrivljenosti Ajntajn je nainio sledei skok - do zakljuka da je gravitacija u osnovi samo posledica zakrivljenosti vremena i prostora. Da bi ovu teoriju primenio, bila mu je potrebna neka matematika teorija zakrivljenih prostora koja bi ila dalje od dobro znane geometrije Zemljine sferine, dvodimenzione povrine. Ajntajn je bio najvei svetski fiziar posle Njutna, a matematiku je znao jednako dobro kao veina fiziara tog doba, ali ipak nije bio matematiar. Konano je naao tano ono to mu je bilo potrebno, i to ve uraeno, spremno za upotrebu: naao je teoriju zakrivljenih prostora koju su razradili Riman i drugi matematiari u prethodnom veku. U svom konanom obliku, opta teorija relativnosti i nije nita drugo nego ponovljeno tumaenje ve ranije stvorene matematike zakrivljenih prostora, ali sad u terminima gravitacije, zajedno sa jednom jednainom polja koja tano odreuje koliku zakrivljenost e proizvesti bilo koja data koliina materije ili energije. I, za divno udo, opta teorija relativnosti dala je, za tela u Sunevom sistemu koja imaju male gustine i male brzine, rezultate sasvim iste kao Njutnova teorija gravitacije; razlika se mogla uoiti tek na nekim siunim dejstvima kao to je precesija orbita ili savijanje svetlosti.

Imau kasnije jo poneto da kaem o lepoti opte teorije relativnosti. Nadam se da sam dosad uspeo da vam, bar donekle, doaram privlanost te zamisli. Uveren sam da je upravo ta unutranja privlanost odrala veru fiziara u optu teoriju relativnosti u onim decenijama kad su dokazi prikupljani na uzastopnim posmatranjima raznih pomraenja ostajali onako razoaravajui. Ovaj utisak postaje jai kad pogledamo kako je opta relativnost primljena u prvih nekoliko godina, pre pohoda povodom pomraenja iz 1919. godine. Najvanije je, zapravo, bilo kako ju je primio sam Ajntajn. Na dopisnici koju je poslao starijem teoretiaru Arnoldu Zomerfeldu (Arnold Sommerfeld), a na kojoj stoji datum '8. februar 1916', dakle tri godine pre pohoda povodom pomraenja, Ajntajn komentarie: "U tanost opte teorije relativnosti bie ubeen kad je proita. Iz tog razloga, ja je neu braniti ni jednom jedinom rei." Nemam naina da saznam u kojoj meri je uspeno izraunavanje precesije Merkurove orbite doprinelo Ajntajnovom pouzdanju u optu teoriju relativnosti godine 1916, ali znatno pre toga, pre nego to je izvrio to izraunavanje, neto mu je moralo dati dovoljno pouzdanja u ideje koje lee u temeljima te teorije - toliko pouzdanja da je on nastavio na njoj raditi; a to 'neto' su jedino mogle biti same te ideje. Ne bi trebalo da potcenjujemo ovo rano pouzdanje. Istorija nauke nudi nam nebrojeno mnotvo primera naunika koji su imali dobre ideje, ali ih nisu razradili, a godinama kasnije pokazalo se (esto na taj nain to su neki drugi naunici utvrdili) da te zamisli vode ka znaajnom napretku. esta je greka pomisliti da svaki naunik odano brani sve svoje ideje. Vrlo esto, naunik koji se prvi doseti neke mogunosti podvrgava svoju zamisao neosnovanoj ili preteranoj kritici, zato to bi on (ili ona) morao raditi dugo i naporno ili (jo vanije) odustati od neke druge ideje ako bi za ovom prvom ozbiljno poao. Desilo se, eto, da fiziari jesu bili imresionirani optom teorijom relativnosti. Jedna grupa znalaca nastanjenih u Nemakoj i drugde ula je za optu teoriju relativnosti i dola do zakljuka da je to vana i obeavajua teorija znatno pre pohoda povodom pomraenja iz 1919. U ovoj grupi bili su ne samo Maks Born i Zomerfeld u Minhenu, Dejvid Hilbert u Getingenu, i Hendrik Lorenc u Lajdenu (sa svima njima Ajntajn je bio u dodiru tokom rata), nego i Pol Lanven (Paul Langevin) u Francuskoj i Artur Edington (Arthur Eddington) u Engleskoj, ovek koji je pokrenuo pohod povodom pomraenja 1919. godine. Pouno je videti kako je Ajntajn od 1916. kandidovan za Nobelovu nagradu. Prvi put ga je nominovao Feliks Erenhaft (Felix Ehrenhaft) ve godine 1916, i to za teoriju o Braunovom kretanju i za posebnu i optu relativnost. Godine 1917. A. Has (A. Haas) ga je nominovao, predlaui da Ajntajn tu nagradu dobije za optu teoriju relativnosti i navodei, kao dokaz, uspeno izraunavanje precesije Merkurove orbite. Te iste, 1917. godine Emil Varburg (Emil Warburg) nominovao je Ajntajna, navodei nekoliko njegovih doprinosa nauci, pa i optu teoriju relativnosti. Jo nekoliko predlagaa nominovalo je Ajntajna tokom godine 1918. sa slinim obrazloenjima. Onda je Maks Plank, jedan od oeva moderne fizike, 1919. godine, i to etiri meseca pre pohoda povodom pomraenja, nominovao Ajntajna za optu teoriju relativnosti, primetivi tim povodom da je Ajntajn "uinio prvi korak dalje od Njutna". Nemam nameru da ovim sugeriem da je svetska zajednica fiziara jednoglasno i bez rezerve stala na stranu opte teorije relativnosti od poetka. Nije. Na primer, Nobelov odbor je 1919. godine u svome izvetaju preporuio da se prieka do 29. maja, dana

pomraenja, pa tek potom da se donese odluka o optoj relativnosti; a kad je Ajntajnu konano data Nobelova nagrada, godine 1921, nije eksplicitno reeno da je to za teoriju bilo opte, bilo posebne relativnosti, nego je sroeno ovako: "Za njegove doprinose teorijskoj fizici, a naroito za otkrie zakona o fotoelektrinom efektu". Nije stvarno mnogo vano ustanoviti tano trenutak kad su fiziari postali 75% uvereni, ili 90% ili 99% uvereni da je opta teorija relativnosti tana. Za napredovanje fizike od bitnog znaaja jeste ne zakljuak da je neka teorija istinita, nego zakljuak da neka teorija zasluuje da se shvati ozbiljno - i da se predaje postdiplomcima, da se o njoj piu udbenici, a nadasve, da tu teoriju ugradi u svoj sopstveni istraivaki rad. Sa te take gledanja, najpresudniji rani preobraenici koje je opta teorija relativnosti osvojila (posle samog Ajntajna) bili su oni britanski astronomi koji su stekli uverenje ne da je ta teorija istinita nego da je dovoljno verodostojna i lepa da njoj posvete jedan deli svojih istraivakih karijera, kako bi bila proverena; oni su, u tom cilju, potegli na put iz Britanije do mesta udaljenih vie hiljada kilometara, i posmatrali su pomraenje 1919. Ali jo pre toga, pre nego to je opta teorija relativinosti upotpunjena i pre nego to je Merkurova orbitalna precesija uspeno izraunata po njoj, lepota Ajntajnovih ideja navela je Ervina Frojndliha (Erwin Freundlich) sa Kraljevske opservatorije u Berlinu da pripremi ekspediciju na Krim, koju je finansirao Krup, sa ciljem da osmatra pomraenje do koga je dolo 1914. godine. (Frojndlih nije uspeo obaviti posmatranja zbog rata tavie, u Rusiji je nakratko dopao i u zatvor; to mu je bila nagrada za uloeni trud.) Prijem na koji je nailazila opta teorija relativnosti nije zavisio samo od opitnih podataka, niti, opet, samo od unutranjih kvaliteta te teorije, nego od zamrene mree vrenja opita i teoretisanja. Ja sam ovde naglaavao teorijsku stranu, da bih napravio protivteu naivnom prenaglaavanju opita. Naunici i istoriari nauke odavno su odustali od starog gledita Frensisa Bejkona (Francis Bacon) da naune hipoteze treba razvijati strpljivim i nepristrasnim posmatranjem prirode. Oigledno je, i zaista je nesumnjivo, da Ajntajn nije razvijao optu teoriju relativnosti zurei u astronomske podatke. Pa ipak, i danas nalazimo da ljudi iroko prihvataju uverenje Dona Stjuarta Mila (John Stuart Mill) da teorije moemo proveriti jedino posmatranjem. Dok je, kao to smo videli, proveravanje opte teorije relativnosti u stvarnosti ilo kao nerazdvojan proces estetskih ocena i opita. U izvesnom smislu moe se rei da je od samog poetka postojala ogromna koliina opitnih podataka u prilog teoriji relativnosti. U to spadaju posmatranja naina na koji Zemlja krui oko Sunca i kako Mesec krui oko Zemlje; isto tako, sva druga podrobna posmatranja Sunevog sistema, ak i ona koja je vrio Tiho Brahe (Tycho Brache), pa i jo ranija; a sva ta posmatranja ve su bila objanjena Njutnovom teorijom. Ovo moe, na prvi pogled, izgledati kao vrlo neobina vrsta dokaza. Ne samo to sad navodimo kao dokaze za optu teoriju relativnosti izraunavanje planetnih kretanja koje je bilo ve obavljeno pre nego to je ta teorija nastala - nego i govorimo o astronomskim posmatranjima uraenim mnogo pre Ajntajna i odavno objanjenim pomou druge teorije, Njutnove. Kako se bilo kakva predvianja ili naknadni dokazi u prilog takvih posmatranja mogu predstaviti kao trijumf opte teorije relativnosti? Da bismo ovo razumeli, moramo paljivije osmotriti i Njutnovu i Ajntajnovu teoriju gravitacije. Njutnova fizika jeste objasnila gotovo sva primeena kretanja u Sunevom sistemu, ali za to je platila odreenu cenu: morala se osloniti na jednu grupu polaznih pretpostavki koje su bile donekle proizvoljne. Na primer, pogledajte zakon koji

kae da se gravitaciona sila koju proizvodi bilo koje telo smanjuje upravo srazmerno poveanju kvadrata rastojanja od tog tela. U Njutnovoj teoriji ne postoji nikakav ubedljiv razlog zato bi to morala biti ba ta veliina - rastojanje dignuto na kvadrat. Njutn je razvio zamisao o tome zato da bi objasnio ve poznate injenice o Sunevom sistemu - na primer, Keplerovu relaciju izmeu veliine planetnih orbita i vremena potrebnog da planete obiu oko Sunca. Da nije bilo tih ve izvrenih posmatranja, ovek bi mogao u Njutnovu teoriju uneti, umesto rastojanja dignutog na kvadrat, rastojanje dignuto na kub, ili dignuto na 2,01, bez i najmanje izmene u konceptualnom okviru teorije. Takva jedna promena bila bi samo menjanje jedne sporedne pojedinosti u teoriji. Ajntajnova teorija bila je dalako manje proizvoljna, imala je daleko veu krutost. Kad se tela kreu polako kroz slaba gravitaciona polja, gde ovek moe legitimno govoriti o obinoj gravitacionoj sili, opta teorija relativnosti zahteva da sila privlaenja opada ba srazmerno kvadratu rastojanja. Ne postoji nain da vi 'malo podesite' Ajntajnovu teoriju i ugradite vrednost makar i malice drugaiju, umesto kvadrata rastojanja, a da pri tom ne pogazite i najosnovnije postavke same teorije. Osim toga, kao to je Ajntajn u svojim spisima veoma isticao, injenica da dejstvo sile tee na mali predmet jeste srazmerno masi tog predmeta, ali ne zavisi ni od koje druge osobine tog predmeta, nekako se proizvoljno pojavljuje u Njutnovoj teoriji. Moglo je biti drugaije, moglo je dejstvo sile tee zavisiti bar donekle i od veliine, ili oblika, ili hemijskog sastava tog malog tela, a da se konceptualna osnova Njutnove teorije nimalo ne narui. U Ajntajnovoj teoriji, sila kojom gravitacija deluje na bilo koji predmet mora biti srazmerna njegovoj masi i nezavisna od ma koje druge osobine tog predmeta;Strogo uzev, ovo vai samo za male i spore predmete. Kod predmeta koji se kree brzo, gravitaciono delovanje na njega zavisi i od njegovog impulsa. Iz tog razloga, gravitaciono polje Sunca moe savijati zrake svetlosti, koji imaju impuls, ali nemaju masu. da nije tako, onda bi se gravitacione i inercione sile uravnoteivale razliito kod raznih tela, pa se ne bi moglo govoriti o inercijalnom referentnom sistemu u kome nijedno telo ne osea posledice gravitacije. Ovim bi bilo iskljueno svako objanjavanje gravitacije kao geometrijskog dejstva prostorvremenske zakrivljenosti. Prema tome, vidimo, jo jednom, da Ajntajnova teorija ima tu krutost koja je Njutnovoj nedostajala; zato je Ajntajn mogao osetiti da je kretanje Sunevog sistema objasnio bolje nego to je to Njutn uspeo. Na nesreu, ovu postavku o krutosti fizikih teorija ne moemo jasno definisati. I Njutn i Ajntajn su znali opte odlike kretanja planeta pre nego to su formulisali svoje teorije; Ajntajnu je bilo jasno da e morati da ugradi neto nalik na zakon o kvadratu rastojanja da bi njegova teorija mogla uspeno ponoviti ono to je Njutn ve dobro objasnio. Osim toga, bilo mu je vrlo jasno da e morati na kraju da ima gravitacionu silu srazmernu masi. Tek naknadno, kad mi gledamo celinu te teorije u njenom konano razvijenom obliku, u mogunosti smo da kaemo da je Ajntajnova teorija objasnila to pravilo o kvadratu rastojanja i to drugo o srazmernosti gravitacione sile masi - jer ocenjujemo da bi Ajntajnova teorija, da je bila nekako preoblikovana da dopusti neku alternativu pravilu o kvadratu rastojanja ili da dopusti nejednakost gravitacione mase i inercione mase, postala odmah nepodnoljivo runa. I tako, opet nosimo sa sobom i estetske ocene i celokupno nae nasleeno teorijsko blago kad ocenjujemo ta znae neki dobijeni podaci.

Moja sledea pria odnosi se na kvantnu elektrodinamiku - kvantnomehaniku teoriju o elektronima i svetlosti. Ona je, na neki nain, nalije prve prie. etrdeset godina je izdrala opta teorija relativnosti kao iroko prihvaena ispravna teorija gravitacije, iako je imala na svojoj strani samo svoju neodoljivu lepotu i vrlo 'tanak' dokazni materijal. Nasuprot tome, za kvantnu elektrodinamiku postojalo je od samog poetka veliko bogatstvo opitnih dokaza, ali je ona ipak posmatrana, dvadeset godina, sa nepoverenjem, i to zbog jedne unutranje teorijske protivurenosti za koju se inilo da moe biti razreena samo na razne rune naine. Kvantna mehanika primenjena je na elektrina i magnetna polja u jednom od prvih radova o ovoj oblasti, takozvanom 'radu trojice', iji su autori bili Maks Born, Verner Hajzenberg i Paskval ordan godine 1926. Oni su uspeli izraunati da energija i impuls elektrinih i magnetnih polja u zraku svetlosti dolaze u paketiima koji se ponaaju kao estice; time su opravdali Ajntajnovo uvoenje estice svetlosti zvane foton iz 1905. godine. Drugi glavni sastojak kvantne elektrodinamike dao je Pol Dirak 1928. godine. Dirakova teorija je, u svom prvobitnom obliku, pokazivala kako se mogu elektroni opisivati terminima talasnih funkcija, a da to bude u skladu sa posebnom teorijom relativnosti. Jedna od najvanijih posledica Dirakove teorije bila je to da za svaku vrstu naelektrisane estice kao to je elektron mora postojati i druga vrsta sa istom masom ali suprotnim naelektrisanjem, za koju e se moi kazati da je antiestica. Antiestica elektrona otkrivena je 1932. godine i danas je za nju prihvaeno ime 'pozitron'. Kvantna elektrodinamika koriena je u poznim dvadesetim i ranim tridesetim godinama za izraunavanja u irokoj raznovrsnosti fizikih procesa (kao to je rasejanje jednog fotona kad se sudari sa jednim elektronom, rasejanje jednog elektrona u sudaru sa drugim elektronom, potiranje, i proizvodnja jednog elektrona i jednog pozitrona istovremeno) sa ishodima koji su se, najee, izvrsno podudarali sa rezultatima opita. Pa ipak, sredinom tridesetih godina preovladalo je, kao standardna mudrost, uverenje da se kvantna mehanika ne moe uzimati ozbiljno osim kao jedna priblinost, koju treba pogledati samo kad su u pitanju reakcije fotona, elektrona i pozitrona dovoljno niske energije. Problem nije bio od one vrste koja se obino pojavljuje u popularnim istorijama nauke, u nepodudaranju teorijskih oekivanja i opitnih injenica, nego je bio u jednoj upornoj unutranjoj protivurenosti u samoj toj fizikoj teoriji. Naime, u beskonanostima. Primetili su ga, na razliite naine, i Hajzenberg, i Pauli i vedski fiziar Ivar Valer (Ivar Waller), ali se on najjasnije, i na nain ponajvie uznemiravajui, pojavio 1930. godine u jednom lanku mladog amerikog teoretiara po imenu Dulius Robert Openhajmer (Julius Robert Oppenheimer). Openhajmer se trudio da izrauna, pomou kvantne elektrodinamike, jedno istanano dejstvo u vezi sa energijama atoma. Moe se, naime, dogoditi da elektron u jednom atomu emituje esticu svetlosti, dakle foton, zatim da neko vreme nastavi kretanje po svojoj orbiti, a onda da ponovo apsorbuje taj isti foton, kao kad u amerikom ragbiju etvrt-bek sam sustigne i uhvati loptu koju je bacio daleko napred. Taj foton nijednog trenutka ne izie iz tog atoma; ostaje unutra, u njemu, a svoje prisustvo odaje samo posredno, tako to deluje na izvesne odlike atoma, kao to su energija i magnetno polje. (Za takve fotone se kae da su virtuelni.) Po pravilima kvantne elektrodinamike, ovaj proces dovodi do promene energije tog atomskog stanja. Ova promena moe se izraunati sabiranjem beskonanog broja zasebnih doprinosa. Po jedan doprinos mora se dati za svaku moguu vrednost energije koju moe imati taj virtuelni

foton; ali nema nikakvih ogranienja njegove energije. Openhajmer je u svom izraunavanju ustanovio da, poto u taj zbir ulaze doprinosi od fotona neogranieno visoke energije, i sam zbir postaje, dabome, beskonano veliki, to vodi do beskonano velikog poveanja energije atoma.Nije svaki zbir beskonanog broja sabiraka beskonaan. Na primer, iako zbir 1 + 1/2 + 1/3 + 1/4 +... jeste beskonaan, zbir 1 + 1/2 + 1/4 + 1/8 + ... nije beskonaan nego iznosi tano 2, a to vam je vrednost sasvim konana. Via energija odgovara kraim talasnim duinama; poto ultraljubiasta svetlost ima krau talasnu duinu nego vidljiva svetlost, ova beskonanost postala je poznata pod imenom 'ultraljubiasta katastrofa'. Tokom tridesetih i ranih etrdesetih godina dvadesetog veka meu fiziarima je vladalo slaganje oko toga da pojava ultraljubiaste katastrofe u Openhajmerovim i drugim slinim izraunavanjima pokazuje da naprosto ne moemo u postojeu teoriju elektrona i fotona verovati kada su u pitanju estice sa energijama iznad nekoliko miliona volti. Najistaknutiji zastupnik ovog gledita bio je sam Openhajmer, delimino i zbog toga to je bio voa jedne grupe za prouavanje kosmikih zraka, estica visoke energije koje stiu iz kosmosa, zaleu se u Zemljinu atmosferu i silovito 'oru' kroz nju; Openhajmerova izuavanja naina na koji te estice kosmikih zraka stupaju u meudejstvo sa atmosferom pokazivala su da se neto udno deava sa esticama visoke energije. A zaista se i deavalo neto udno, ali ne zbog nekog sloma kvantne teorije elektrona i fotona, nego zato to su se tu proizvodile estice novog tipa, estice za koje danas imamo naziv 'muoni'. Ali ak i kad je ova zabuna sasvim raiena godine 1937, otkriem muona, opteprihvaeno uverenje bilo je da kvantna elektrodinamika poinje negde da grei im je primenimo na elektrone i fotone visoke energije. Problem ovih beskonanosti mogao je biti preseen grubom silom - naime, ljudi su mogli naprosto izrei dekret, svoju jednostranu 'odluku', da elektroni mogu emitovati i apsorbovati samo fotone sa energijama ispod neke granine vrednosti. Svi uspesi koje je kvantna elektrodinamika u tridesetim godinama postigla objanjavaju i meudejstva elektrona i fotona odnosili su se na fotone niskih energija; bilo je, dakle, mogue da sauvamo te uspehe tako to emo pretpostaviti da postoji neka gornja granica, dovoljno visoka, recimo 10 miliona volti. Odreujui neku takvu granicu energiji virtuelnih fotona, mogli smo postii da kvantna elektrodinamika predvia samo vrlo male energetske pomake atoma. Niko u to doba nije mogao meriti energije atoma dovoljno tano da bi ustanovio da li se taj veoma maleni pomak zaista dogaa ili ne; dakle, nije se imalo ta priati o podudaranju ili nepodudaranju sa rezultatima opita. (Zapravo, kvantna elektrodinamika bila je posmatrana sa toliko pesimizma, da niko nije ni pokuao da izrauna koliko bi tano mogao iznositi taj maleni pomak u energiji.) Nevolja sa ovim reenjem problema pomenutih beskonanosti bila je ne u nekom neskladu sa ishodima opita nego u injenici da bi takvo reenje bilo odve proizvoljno i runo - toliko da niko nije mogao da podnese ni samo razmiljanje o takvom neem. U fizikoj literaturi iz tridesetih i etrdesetih godina dvadesetog veka moete nai itave hrpe drugih ponuenih, takoe neukusnih reenja za problem tih beskonanosti; bilo je ak i teorija da se beskonanost stvorena emitovanjem i reapsorbovanjem visokoenergetskog fotona odmah potire nekim drugim procesima koji imaju negativnu verovatnou. Pominjati 'negativnu verovatnou' u ovom smislu rei predstavlja, naravno, isti besmislicu; injenica da je neko pokuao i to uvesti u fiziku samo je mera oajanja koje su ljudi nad tim problemom oseali.

Na kraju je, u poznim etrdesetim godinama dvadesetog veka, izronilo pravo reenje, ali ono je bilo daleko prirodnije i daleko manje revolucionarno. Sada se pria i prepriava kao dobra ala da je reenje dolo naunicima bukvalno u glavu - i to glavu ovna; jer, naeno je poetkom juna 1947. godine na konferenciji u jednom hotelu koji se zove 'Ovnujska glava' na ostrvu elter, nedaleko od obale Long Ajlenda. Ova konferencija organizovana je da bi se nali u istoj prostoriji oni fiziari koji su, posle ratnih godina, bili spremni da ponu iznova razmiljati o temeljnim problemima fizike. Po rezultatima koji su na njoj postignuti, bila je to najvanija konferencija fiziara posle one 'konferencije Solvej' u Briselu na kojoj su Ajntajn i Bor vodili bitku o budunosti kvantne mehanike, petnaest godina ranije. Meu fiziarima na ostrvu elter bio je i Vilis Lemb (Willis Lamb), mladi eksperimentator sa Univerziteta Kolumbija. Upotrebom mikrotalasne radarske tehnologije razvijene u vreme rata, Lemb je neposredno pre konferencije uspeo da tano izmeri onaj efekat koji je Openhajmer izraunao 1930. godine, dakle pomak energije vodonikovog atoma zbog emitovanja i reapsorbovanja fotona. Ovaj pomak od tada se zove Lembov pomak. Reenje koje je tad naeno odreuje putanju fizike sve do danas. Nekoliko teoretiara ve je, pre dolaska na konferenciju, doznalo za Lembov rezultat. Oni su stigli na konferenciju naoruani jednom idejom o tome kako bi se Lembov pomak mogao izraunati upotrebom naela kvantne elektrodinamike uprkos problemu sa beskonanostima. Razmiljali su ovako: pomak u energiji jednog atoma, nastao zbog emisije i reapsorpcije jednog fotona, nije stvarno opaziva veliina; jedino je opaziva ukupna energija atoma, a ona se izraunava tako to se ovaj energetski pomak sabere sa energijom koju je 1928. godine izraunao Dirak. Ta ukupna energija zavisi od gole mase i od golog naelektrisanja elektrona. To su masa i naelektrisanje koji se pojavljuju u jednainama kvantne teorije pre nego to se ponemo brinuti o emitovanju i reapsorbovanju fotona. Ali slobodni elektroni, a isto tako i elektroni u atomima, stalno emituju i reapsorbuju fotone, to stalno utie na elektronovu masu i na elektronovo naelektrisanje; iz ovoga sledi da gola masa i golo naelektrisanje nisu isti kao izmerena masa elektrona i izmereno naelektrisanje elektrona koje vidimo zapisane u tablicama elementarnih estica. Zapravo, da bismo objasnili te opaene veliine (koje su, dabome, konane) - masu i naelektrisanje elektrona - moramo uvideti da su gola masa i isti naboj elektrona beskonani. Ukupna energija jednog atoma je, dakle, zbir dve veliine, obe beskonane: iste energije, koja je beskonana zato to zavisi od beskonane iste mase i od naelektrisanja, kao i od onog energetskog pomaka koji je Openhajmer izraunao, a koji je beskonaan zato to prima energiju od virtuelnih fotona koji imaju beskonanu energiju. Time se dolo do pitanja: da li je mogue da se te dve beskonanosti meusobno ponitavaju i da ostavljaju jednu konanu energiju kao svoj zbir? Na prvi pogled, odgovor je moralo biti jedno obeshrabruju e 'ne'. Ali Openhajmer je iz svojih prorauna neto izostavio. Taj energetski pomak dobija priloge ne samo od onih procesa u kojima elektron emituje jedan foton, pa ga onda ponovo apsorbuje, nego i iz onih procesa u kojima se jedan pozitron, jedan foton i jo jedan elektron pojavljuju spontano iz praznog prostora, posle ega taj foton biva apsorbovan prilikom anihilacije pozitrona i prvobitnog elektrona. Zapravo, ovaj bizarni proces se mora uklju iti u izraunavanje, da bi konano reenje o energiji tog atoma zavisilo od brzine atoma na tano onaj nain na koji to nalae posebna teorija relativnosti. (Eto jednog primera za istinu koju je Dirak otkrio jo mnogo ranije: naime, da kvantnomehanika teorija atoma

jeste u saglasnosti sa posebnom teorijom relativnosti samo ako sadri u sebi i pozitron, antiesticu elektrona.) Jedan od teoretiara na ostrvu elter bio je Viktor Vajskopf (Victor Weisskopf), koji je jo 1936. godine izraunao energetski pomak koji bi trebalo da proistie iz ovog pozitronskog procesa, i ustanovio da njime moe, zamalo, da poniti onu beskonanost koju je Openhajmer naao.Budimo malo konkretniji: zahvaljujui ukljuenju pozitronskog procesa, zbir energija poao se ponaati kao niz 1 + 1/2 + 1/3 + ... umesto kao niz 1 + 2 + 3 + 4... Oba ta zbira su beskonana, ali je prvi manje beskonaan od drugog, u smislu da je potrebno manje napora da izraunamo ta sa njim da radimo. Nije bilo mnogo teko pogoditi da, ako ovek uzme u obzir ne samo pozitronski proces nego i razliku izmeu elektronove gole mase i golog naelektrisanja i njihovih uoenih iznosa, beskonanosti u tom energetskom pomaku mogu da se sasvim ponite. Iako su i Openhajmer i Vajskopf prisustvovali konferenciji na ostrvu elter, teoretiar koji je prvi izraunao Lembov pomak bio je Hans Bete (Hans Bethe), ve proslavljen zbog svog rada u nuklearnoj fizici, a naroito zbog radova u tridesetim godinama, kad je opisao lance nuklearnih reakcija koji dovode do toga da zvezde sijaju. Gradei dalje na idejama o kojima se govorilo na ostrvu elter, Bete je u vozu, na povratku sa ostrva elter, nainio jedan grub proraun o sada izmerenom Lembovom energetskom pomaku. Bete, dodue, jo nije imao na raspolaganju zaista delotvorne tehnike kojima bi ukljuio u svoje izraunavanje i pozitron i druge posledice posebne teorije relativnosti, pa je njegov rad u vozu bio poprilino slian Openhajmerovom radu sedamnaest godina pre toga. Ali razlika je postojala, a sastojala se u tome to je Bete sada, dolazei do bilo koje beskonanosti, izbacivao ono to energetskom pomaku doprinose emisije i reapsorpcije visokoenergetskih fotona (pretpostavio je, donekle proizvoljno, da gornja granica mogue energije fotona jeste ona energija koja je sadrana u elektronovoj masi), pa je zato i dobio jedan konaan rezultat, koji nije bio mnogo daleko od Lembovog merenja. Maltene je mogao i Openhajmer isto to izraunati 1930. godine; maltene - ali nije. Tek je hitnost jednog opitnog rezultata koji je sad trebalo objasniti, udruena sa ohrabrujuim idejama koje su bile svuda u vazduhu na konferenciji na ostrvu elter, konano naterala nekoga da navali na posao i izgura ta izraunavanja do kraja. Uskoro potom, fiziari su izraunali Lembov pomak tanije, uzimajui u obzir i pozitrone i druga relativistika dejstva. Vanost ovih izraunavanja nije bila toliko u njihovom tanijem rezultatu, koliko u injenici da je problem onih beskonanosti ukroen; dolo se do naina da se te beskonanosti ponite, a da se pri tome ne moraju proizvoljno izbacivati doprinosi visokoenergetskih virtuelnih fotona. Kao to Nie (Nietzsche) kae, 'Ono to nas nije ubilo, ojaalo nas je'. Kvantnu elektrodinamiku zamalo da ubije problem tih beskonanosti; spasena je idejom da beskonanosti mogu da budu ponitene opisanim postupkom redefinicije ili renormalizacije elektronove mase i elektronovog elektrinog naboja. Ali da bi se problem tih beskonanosti tako reio, potrebno je da se one pojavljuju u izraunavanjima samo na nekoliko vrlo ogranienih naina, to je mogue samo u jednoj ogranienoj klasi teorija izuzetno jednostavnih kvantnih polja. Za takve teorije kaemo da su renormalizabilne. Najjednostavnija verzija kvantne elektrodinamike renormalizabilna je u ovom smislu rei, ali i najmanja promena ma koje vrste uneta u takvu teoriju pokvarila bi ovaj ishod,

odvela bi do neke teorije u kojoj se te beskonanosti ne bi mogle meusobno ponititi nikakvim redefinisanjem konstanti same teorije. Otud je ta teorija bila ne samo matematiki zadovoljavajua i usaglaena sa razultatima opita, nego je, inilo se, sadrala u samoj sebi i objanjenje zato jeste takva kakva jeste: zato to bi i najmanja izmena u njoj vodila ne samo ka neslaganju sa opitom, nego i ka rezultatima koji su sasvim besmisleni - ka beskonanim odgovorima na sasvim razumna pitanja. Izraunavanja Lembovog pomaka u godini 1948. bila su jo strano sloena zato to su, iako su sad ukljuivala i pozitrone, davala Lembov pomak kao zbir iznosa koji, svaki ponaosob, kre posebnu teoriju relativnosti, ali kad se saberu daju konaan odgovor koji jeste u saglasnosti sa teorijom relativnosti. Nezavisno su Riard Fajnmen (Richard Feynman), Dulijan vinger (Julian Schwinger) i Sinitiro Tomonaga (Sinitiro Tomonaga) krenuli da razvijaju mnogo jednostavnije postupke izraunavanja, i to izraunavanja koje e pri svakom koraku biti u skladu sa teorijom relativnosti. Te svoje tehnike iskoristili su da izvre i neka druga izraunavanja, postiui, ponekad, spektakularno dobru podudarnost sa obavljenim opitima. Na primer, elektron ima svoje majuno magnetno polje; prvi ga je izraunao Dirak godine 1928, oslanjajui se na svoju relativistiku kvantnu teoriju elektrona. Neposredno posle konferencije na ostrvu elter, vinger je objavio rezultate jednog svog priblinog izraunavanja koliko bi, zbog tih procesa u kojima se virtuelni foton emituje i reapsorbuje, trebalo da bude promenjena snaga magnetnog polja elektrona. Od tog doba pa do danas ovo izraunavanje je neprestano usavravano, i dananji je rezultat sledei: magnetno polje elektrona pojaava se, zbog raznih fotonskih emisija, reapsorpcija i slinih dejstava, za inilac 1,00115965214 (sa nesigurnou koja iznosi otprilike 3 u poslednjoj brojki) u odnosu na staro Dirakovo predvianje u kome su te fotonske emisije i reapsorpcije bile zanemarivane. Priblino u isto vreme kad je vinger obavljao svoja izraunavanja, vrio je opite I. I. Rabi (I. I. Rabi) sa svojom grupom na Kolumbiji, i dokazao da je magnetno polje elektrona odista malice vee nego to je stari Dirakov proraun predvideo; a to 'malice' ispalo je taman koliko je vinger izraunao. Najnoviji opitni rezultati pokazuju da je magnetno polje elektrona jae od Dirakove vrednosti za inilac 1,001159652188, sa nesigurnou koja iznosi otprilike 4 u poslednjoj brojki. Ovo numeriko podudaranje izmeu teorije i opita moda je najupeatljivije u sveukupnoj nauci. Posle takvih uspeha, nije nikakvo udo da je kvantna mehanika, u svojoj jednostavnoj renormalizabilnoj verziji, postala opteprihvaena kao tana teorija fotona i elektrona. Ipak, i posle uspeha teorije na takvim opitnim oprobavanjima, i posle nalaenja naina da se sve te beskonanosti meusobno ponite ako se njima rukuje korektno, injenica da se jednog trenutka pojavljuju nekakve beskonanosti izaziva i dalje nova gunanja protiv kvantne elektrodinamike i slinih teorija. Naroito se u tome isticao Dirak, koji je govorio da kad izvrimo renormalizaciju, mi samo pometemo beskonanosti pod tepih. Ja se po tom pitanju nisam slagao sa Dirakom i raspravljao sam se sa njim o ovome na konferencijama u Koral Gejblsu i na jezeru Konstans. Uzimanje u obzir razlike izmeu golog naelektrisanja i iste mase elektrona i izmerenih vrednosti mase i naelektrisanja elektrona nije samo trik izmiljen da se otarasimo onih beskonanosti; to je neto to se u svakom sluaju moralo uraditi, ak i da je sve od samog poetka bilo konano. U toj proceduri nema nieg proizvoljnog i nieg ad hoc; tu je naprosto re o korektnom prepoznavanju ta mi to, zapravo, merimo kad u laboratoriji merimo masu i naelektrisanje elektrona. Ja nisam video ta je tako strano u beskonano

velikoj goloj masi i beskonano velikom golom naelektrisanju, ako se na kraju dobiju za te veliine rezultati koji su konani, nedvosmisleni i u saglasnosti sa opitima. Meni se inilo da teorija koja je tako spektakularno uspena kao to to kvantna elektrodinamika jeste, mora biti manje-vie tana, iako je mogue da je mi jo nismo formulisali na pravi nain. Ali ovi argumenti nisu nimalo uticali na Diraka. Nisam se sloio sa njegovim stavom prema kvantnoj elektrodinamici, ali nisam ni mislio da je to kod njega samo neka puka tvrdoglavost; zahtev da teorija bude u svojoj celosti konana slian je mnogim drugim estetskim sudovima koje su teorijski fiziari uvek morali donositi. Moja trea pria u vezi je sa razvijanjem i konanim prihvatanjem moderne teorije o slaboj nuklearnoj sili. Ova sila nije u svakodnevnom ivotu onako vana kao to su vane elektrina, magnetna ili sila tee, ali ona ima kljunu ulogu u onim lancima nuklearnih reakcija koji stvaraju energiju i proizvode razne hemijske elemente u jezgrima zvezda. Slaba nuklearna sila se prvi put pojavila kad je Anri Bekerel otkrio radioaktivnost godine 1896. Kasnije, tokom tridesetih godina dvadesetog veka, postalo je jasno da u onoj vrsti radioaktivnosti koju je Bekerel otkrio, a koja se zove beta raspad, slaba nuklearna sila dovodi do toga da se u jezgru atoma jedan neutron pretvori u proton, stvarajui pri tome jedan elektron i jo jednu esticu, koja je danas poznata kao antineutrino; te dve bivaju 'ispljunute' iz jezgra. Ovo je neto to se ne sme dogoditi delovanjem ma koje druge sile: nije dozvoljeno. Jaka nuklearna sila, koja dri protone i neutrone na okupu, u jezgru, kao i elektromagnetna sila, koja pokuava prisiliti protone u jezgru da se odgurnu jedan od drugoga, jesu sile koje ne mogu promeniti identitet tih estica, a gravitaciona sila svakako ne ini nita slino; preme tome, kad je primeeno da se neki neutroni pretvaraju u protone ili obratno, bio je to nagovetaj da bi u prirodi mogla postojati jo jedna, nova vrsta sile. Kao to joj ime kae, slaba nuklearna sila je slabija od elektromagnetne i slabija od jake nuklearne sile. Ovo se pokazuje, na primer, kroz injenicu da je nuklearni beta raspad tako spor; najbri nuklearni beta raspadi traju, u proseku, jedan stoti deo sekunde, a to je zaista leerno i dremljivo u poreenju sa tipinim trajanjem procesa koje izaziva jaka nuklearna sila, obavljajui posao za jedan milioniti deo milionitog dela milionitog dela milionitog dela sekunde - odnosno, iskazano razlomkom, jedan kroz milion miliona miliona miliona. Godine 1933. Enriko Fermi (Enrico Fermi) nainio je prvi znaajan korak prema teoriji ove nove sile. U njegovoj teoriji, slaba nuklearna sila ne deluje iz daljine, kao gravitaciona, elektrina ili magnetna; umesto toga, ona preobrati jedan neutron u jedan proton, jedan elektron i jedan antineutrino, i to sve trenutno i sve u jednoj jedinoj, istoj taki u prostoru. Usledilo je etvrt veka mukotrpnog vrenja opita, ne bi li se nekako pohvatali svi 'nevezani krajevi kanapa' koji su iz Fermijeve teorije strili na sve strane. Najglavnije od tih nereenih pitanja bilo je: kako slaba sila zavisi od relativne orijentacije spinova onih estica koje su u taj dogaaj umeane. Godine 1957. ovo je reeno, i Fermijeva teorija o slaboj nuklearnoj sili dobila je svoj konani oblik. Posle ovog proboja postignutog 1957. godine, moglo se kazati da vie nema nepravilnosti u naem razumevanju slabe nuklearne sile. Pa ipak, iako smo imali teoriju koja je uspeno objanjavala sve to se opitima utvrdilo o slaboj nuklearnoj sili, fiziari su (veina njih) i dalje smatrali da je to veoma nezadovoljavajua teorija. Zato smo

nastavili rad, mnogi od nas, pokuavajui da tu teoriju nekako o istimo i da je prisilimo da zazvui razumno. Stvari koje su u Fermijevoj teoriji kripale bile su teorijske, ne opitne. Kao prvo, iako je ova teorija dobro radila kod nuklearnog beta raspada, pri pokuaju da se primeni na neke egzotinije procese davala je besmislene rezultate. Teoretiari postave savreno razumno pitanje - na primer, kakva je verovatno a da se jedan neutrino u sudaru sa drugim neutrinom raseje; prionu na posao, obave izraunavanja (uzimajui u obzir emisiju i reapsorpciju jednog neutrona i jednog antiprotona) i dobiju kao odgovor neto beskonano veliko. Samo, da se razumemo, niko nije obavljao takve opite; ali izraunavanja su davala rezultate koji ni sluajno ne bi mogli nikakvim opitom biti potvreni kao istiniti. Kao to smo ranije videli, neke sline beskonanosti iskrsavale su u teoriji elektromagnetnih sila koju su dali Openhajmer i drugi po etkom tridesetih godina dvadesetog veka, ali krajem etrdesetih teoretiari su nali da se sve takve beskonanosti u kvantnoj elektrodinamici mogu ponititi ako se masa i naboj elektrona definiu kako valja, odnosno 'renormalizuju'. Kako se nae znanje o slaboj sili poveavalo, postajalo je sve jasnije da se beskonanosti u Fermijevoj teoriji slabe sile ne mogu tako ponitavati; ta teorija nije bila renormalizabilna. Druga stvar koja u njoj nije valjala bilo je prisustvo velikog broja proizvoljnih elemenata. Osnovni oblik slabe sile bio je manje-vie shvaen ve iz samih opita, i mogao je biti i sasvim drugaiji, a da se ne narui nijedno poznato naelo fizike. Ja sam na teoriji slabih sila radio, sa prekidima, jo od kad sam poloio maturu, ali zadesilo se da sam godine 1967. radio, umesto toga, na jakim nuklearnim silama, a to su one koje dre neutrone i protone zajedno u atomskom jezgru, na okupu. Pokuavao sam da razvijem jednu teoriju jakih sila zasnovanu na analogiji sa kvantnom elektrodinamikom. Smatrao sam da bi razlika izmeu jakih nuklearnih sila i elektromagnetizma moda mogla da se objasni pomo u jedne pojave koja je poznata kao razbijena simetrija o kojoj u govoriti kasnije. Nije uspevalo. Zaao sam u razraivanje nekakve teorije koja nije nimalo liila na ono to smo opitima doznali o jakim silama. Onda mi je najednom palo na pamet da te moje ideje, iako se pokazalo da u oblasti jakih sila nisu nizata, daju matematiku osnovu za jednu teoriju slabe nuklearne sile, teoriju pomou koje ovek moe postii ta god eli. Uoio sam priliku da razvijem teoriju slabe sile analognu kvantnoj elektrodinamici. Ba kao to elektromagnetnu silu izmeu udaljenih naelektrisanih estica izaziva razmena fotona, tako i slaba sila ne bi delovala cela odjednom u jednoj taki prostora (kao kod Fermija) nego bi bila izazvana razmenom estica slinih fotonu izmeu dvaju estica koje se nalaze na dva razna mesta. Te nove estice nalik fotonu ne bi mogle biti bez mase, kao to foton jeste (jer, kao prvo, da su bile bez mase bile bi otkrivene odavno), ali ja sam ih uveo u teoriju na na in toliko slian ulaenju fotona u kvantnu elektrodinamiku da se, po mom miljenju, teorija mogla posle renormalizovati u istom smislu kao kvantna elektrodinamika - naime, kad iskrsnu beskonanosti, ja ih ponitavam redefinisanjem masa i drugih veliina u teoriji. tavie, moja teorija bila bi u veoma velikoj meri 'sputana', odnosno vezana svojim sopstvenim osnovnim naelima, tako da bi se izbegla glavnina proizvoljnosti ranijih teorija. Razradio sam jedno odreeno, konkretno izvoenje ove teorije - to e rei, jedan odreeni skup jednaina koje odreuju kako e se estice ponaati u meusobnim reakcijama; postavio sam ih tako da Fermijeva teorija ostane kao priblino tano reenje za nie energije. Ispalo je da sam, radei ovo, poeo da radim i neto to mi uopte nije

bila u poetku namera: da pravim teoriju ne samo slabih sila zasnovanu na analogiji sa elektromagnetizmom, nego objedinjenu teoriju slabih i elektromagnetnih sila, koja e pokazati da su te dve vrste sila, zapravo, samo vidovi jedne iste sile, koja je kasnije dobila naziv elektroslaba. Foton, ta temeljna estica ije emitovanje i apsorbovanje prouzrokuje pojavu elektromagnetnih sila, sad se naao udruen u vrsto spletenu grupu, ili porodicu, drugih slinih, nalik njemu, ije je postojanje moja teorija predvidela: u toj grupi bile su naelektrisane 'W' estice ijom se razmenom proizvodi slaba sila beta radioaktivnosti, pa jedna neutralna (nenaelektrisana) estica kojoj sam dao naziv 'Z', a o kojoj u govoriti kasnije. (estice 'W' bile su ve stara pria, odavno su se pominjale u svakojakim nagaanjima o slabim silama; slovo 'W' je prvo slovo engleske rei za 'slab' /weak/. A slovo 'Z' sam odabrao za novog brata (ili sestru) ovih estica zato to ta estica ima elektrini naboj 'nula' /zero/, kao i zato to je 'Z' poslednje slovo u engleskoj abecedi, a ja sam se nadao da e to biti poslednja estica u toj porodici.) U sutini istu ovu teoriju razradio je sasvim nezavisno godine 1968. pakistanski fiziar Abdus Salam (Abdus Salam), radei u Trstu, u Italiji. Pojedine vidove ove teorije nagovestili su u svojim radovima jo ranije Salam i Don Vord (John Ward), a jo ranije, moj drug iz srednje kole, a kasnije kolega u studentskim danima na Univerzitetu Kornel, eldon Gleou (Sheldon Glashow). Ovo ujedinjenje slabe i elektromagnetne sile bilo je ba dobro, u svom skromnom obimu i dometu. ovek uvek voli da objanjava sve vei i vei broj razli itih stvari pomou sve manjeg i manjeg broja ideja, mada ja, kad sam poinjao, zaista nisam znao da na tu stranu idem. Ali godine 1967. ta moja teorija nije dala ba nikakvo objanjenje ni za jednu od eksperimentalno ustanovljenih nepravilnosti u fizici slabih sila. Ta teorija nije objasnila nijednu ve postojeu opitnu injenicu koju ve nije objasnila Fermijeva teorija pre nje. I, dodau, elektroslaba teorija nije privukla gotovo nikakvu panju u poetku. Ali ne verujem da su drugi fiziari pokazali tako slabo zanimanje samo zato to nije imala nikakvu opitnu podrku. Njima je podjednako znaajno bilo to to su ostala otvorena neka isto teorijska pitanja, o unutranjoj doslednosti moje teorije. I Salam i ja smo izrazili naa uverenja da e ova teorija odstraniti problem beskonanosti kod slabih sila. Ali nismo bili dovoljno bistri da to i dokaemo. Godine 1971. dobio sam jedan probni otisak iz tamparije, od mladog postdiplomca na Univerzitetu Utreht u Holandiji po imenu Gerard 't Huft (Gerard 't Hooft). U svom lanku 't Huft je tvrdio da je pokazao da je problem tih beskonanosti u elektroslaboj teoriji zaista reen; one e se zaista meusobno ponititi, dok izraunavamo opazive veliine, ba kao to se meusobno ponitavaju u kvantnoj elektrodinamici. Ja u prvi mah nisam mnogo verovao tom 't Huftovom tekstu. Nikad nisam za tog momka dotad uo, a osim toga, on je u svom radu upotrebio jedan matematiki metod na koji sam odranije gledao sa nepoverenjem. (Taj metod svojevremeno je razvio Fajnmen.) Malo kasnije uo sam da je teoretiar Ben Li (Ben Lee) prihvatio 't Huftove ideje i dao se na posao da postigne iste rezultate pomo u konvencionalnijih matematikih metoda. Poznavao sam Bena Lija i visoko sam ga potovao - pa sam reio: ako on shvata tog 't Hufta ozbiljno, onda u i ja. (Ben je kasnije postao moj najbolji prijatelj i saradnik u fizici. Tragino je poginuo u automobilskoj nesrei godine 1977.) Posle ovoga, pomnije sam osmotrio ta je to 't Huft uradio, i tada sam uvideo da je on zaista naao klju za dokazivanje da e se te beskonanosti meusobno potirati.

Posle 't Huftovog rada, elektroslaba teorija, iako jo nije imala ni najmanju mrvicu opitne potvrde, poela je da 'uzlee', da postaje deo radnog programa fizike. U ovom sluaju mogue je prilino tano odrediti nivo zanimanja za jednu naunu teoriju, zato to je Institut za naune informacije (ISI - Institute for Scientific Information) objavio pregled koliko puta je moj prvi rad o elektroslaboj sili naveden u radovima drugih naunika, kao primer kako je analiza navoenosti korisno sredstvo za osvetljavanje istorije nauke. Taj moj rad napisan je 1967, a navo en je godine 1967, 1968. i 1969. nula puta. (Tokom tog vremena Salam i ja smo se upinjali da dokaemo ono to je tek 't Huft dokazao - naime, da je ta teorija osloboena beskonanosti.) Godine 1970. neko je, ne znam ko, naveo elektroslabu teoriju jednom. Godine 1971, kad je 't Huftov rad iziao iz tampe, moj rad iz 1967. naveden je tri puta; jedan od tih navoda bio je u radu samog 't Hufta. Godine 1972, iako jo nije bilo nikakvih opitnih potvrda, pomenut je u ezdeset sedam radova drugih naunika. Godine 1973, 165 puta - i to se tako poveavalo, postupno, sve do 1980. godine kad su ga naveli u 330 radova. Jedna nedavna studija koju je uradio ISI pokazala je da je taj moj rad o elektroslaboj sili najnavoeniji rad o fizici elementarnih estica koji se pojavio u poslednjih pola veka. Proboj koji je u prvi mah uzbudio fiziare ogledao se u tome to su oni uvideli da elektroslaba teorija jeste reila jedan interni konceptualni problem fizike estica, onaj sa beskonanostima u slabim nuklearnim silama. Ali godine 1971. i 1972. nije bilo ba ni trunice opitnog dokaza da je ta teorija bolja od stare Fermijeve. Onda su opitni dokazi ipak poeli priticati. Razmenjivanje 'Z' estice moralo je dovesti do jedne nove vrste slabe nuklearne sile, koja je postala poznata kao slaba neutralna struja, a to se moralo pokazati tako to bi jezgra obinih atoma rasipala mlazeve neutrina. (Termin 'neutralna struja' ovde je upotrebljen zato to se u tim procesima ne dogaa nikakva razmena naelektrisanja izmeu jezgara i drugih estica.) Preduzeti su opiti sa ciljem da se zaviri u eventualno postojanje takvog rasejanja neutrina, u laboratoriji CERN (to je skraenica za naziv zajednike evropske laboratorije u enevi: Conseil EuropeQn de Recherches NuclQaires). Kao i u Fermilabu, koji je blizu ikaga. Za ovo je bio potreban jak podstrek. Za svaki takav opit neophodna je saradnja trideset do etrdeset fiziara. Ne uputaju se oni lako u takve poduhvate, ako nemaju jasnu predstavu o tome ta ele postii. Otkrie slabih neutralnih struja prvi put je oglaeno godine 1973. u CERN-u, a posle izvesnog oklevanja, i u Fermilabu. Posle 1974, kad su i Fermilab i CERN slono potvrdili da slabe neutralne struje postoje, u naunom svetu je preovladalo, bar kod veine naunika, uverenje da je elektroslaba teorija istinita. U Stokholmu je dnevni list 'Dagens Niheter' ak objavio, godine 1975, da emo Salam i ja dobiti Nobelovu nagradu za fiziku. (Ali nismo.) ovek bi se mogao zapitati zato je elektroslaba teorija prihvaena tako brzo i iroko. Pa, naravno, zato to je predvidela neutralne struje, a onda su one naene. Zar nije to nain na koji sve teorije bivaju prihvaene? Mislim da ne valja davati tako jednostavan odgovor na pitanja te vrste. Kao prvo, neutralne struje nisu bile nita novo u spekulacijama o slabim silama. Jednom prilikom traio sam tragove tih razmiljanja, idui unazad, kroz dokumente iz ranijih vremena, i naao da su neutralne struje pominjali jo Dord Gamov (George Gamow) i Edvard Teler (Edward Teller) godine 1937; tada su oni, polazei od prilino ubedljivih argumenata, predvideli da e neutralne struje biti naene. Bilo je ak i ranijih opitnih dokaza u prilog neutralnim strujama, u ezdesetim godinama dvadesetog veka, ali

niko nije u to poverovao; eksperimentatori koji su nalazili dokaze za takve slabe struje uvek su saoptavali da je to bio neki element 'u pozadini', 'um'. Jedino to je 1973. godine bilo novo, a eksperimentatorima veoma znaajno, bila je prognoza da snaga neutralne struje mora biti unutar jednog odreenog raspona. Na primer, u jednoj vrsti neutrinske reakcije, dejstva neutralnih struja morala bi imati snagu koja bi iznosila 15% do 25% snage obinih slabih sila. Ovo predvianje omoguilo je da se podesi stepen osetljivosti instrumenata potreban u opitnom traganju za tom pojavom. Ali ono to je zaista presudno delovalo godine 1973. bila je unutranja 'prinuujua' osobina te teorije, njena unutranja doslednost i krutost, zahvaljujui kojima je bilo, sa stanovita fiziara, razumno da poveruju da e u svom sopstvenom daljem radu bolje napredovati ako je prihvate kao tanu nego ako je izbegavaju i ekaju da nekako sama od sebe nekud ode. U jednom smislu, elektroslaba teorija jeste imala opitnu podrku ak i pre otkria neutralnih struja zato to je korektno 'naknadno objasnila' sve one osobine slabih sila koje su ve bile objanjene Fermijevom teorijom, a isto tako i sve osobine elektromagnetnih sila koje su odavno bile objanjene kvantnom elektrodinamikom. I ovde se ovek moe opet zapitati, kao i u sluaju opte teorije relativnosti, zato treba da smatramo da je tano vienje unazad neki veliki uspeh, kad ono samo objanjava stvari ve objanjene ranijom teorijom? Evo zato. Fermijeva teorija objasnila je odlike slabih sila tako to se oslonila na izvestan broj proizvoljnih postavki, proizvoljnih u onom smislu rei kao to je proizvoljno uskoila obrnuta srazmernost kvadratu rastojanja u Njutnovoj teoriji gravitacije. A elektroslaba teorija je, meutim, objasnila te iste pojave (na primer zavisnost slabih sila od spinova uestvujuih estica) na jedan prinudan nain, koji mora biti ba takav, a ne drugaiji. Ali ovakve ocene ne mogu se dati tano, one su stvar ukusa i iskustva. Najednom, godine 1976, tri godine posle otkria neutralnih struja, nastupila je kriza. Nije se vie moglo sumnjati u to da neutralne struje postoje, ali opiti izvedeni 1976. godine nagovestili su da te sile nemaju neke od onih odlika koje su teorijom bile predviene. Nepravilnost je iskrsla u opitima u Sietlu, kao i u Oksfordu, u vezi sa nainom na koji se polarizovana svetlost prostire kroz isparenje bizmuta. Znalo se jo od radova an-Batista Biota (Jean-Baptiste Biot) godine 1918. da kod polarizovanog svetla, kad prolazi kroz rastvor izvesnih eera, dolazi do rotacije ravni polarizacije, i to nalevo ili nadesno. Na primer, ravan polarizacije svetlosti zaokrene se nadesno kad ta polarizovana svetlost prolazi kroz rastvor obinog eera, dekstroze; ali nalevo, kad prolazi kroz rastvor levuloze. Ovo je zato to molekul dekstroze nije isti kao njegova slika u ogledalu, molekul levuloze: razlikuju se na onaj nain na koji se desna rukavica razlikuje od leve (dok, recimo, eir ili kravata izgledaju isto, bez obzira na to da li ih gledate neposredno ili u ogledalu.) ovek ne bi normalno oekivao da se ta vrsta rotacije dogodi polarizovanoj svetlosti koja prolazi kroz gas sainjen od pojedinanih atoma, kao to je bizmutova para. Ali elektroslaba teorija predvidela je da e postojati asimetrija izmau leve strane i desne strane u slaboj nuklearnoj sili izmeu elektrona i atomskih jezgara, izazvana razmenom 'Z' estica, to e atomima dati osobinu levosmernosti ili desnosmernosti kao to imaju rukavice ili molekuli eera. (Oekivalo se da e ovaj efekat biti naroito izraen kod bizmuta zbog jedne neobinosti u njegovim atomskim energetskim nivoima.) Izraunavanja su pokazala da e asimetrija izmeu levog i desnog u bizmutovom atomu uzrokovati polaganu rotaciju polarizacije nalevo dok polarizovana svetlost prolazi kroz isparenje bizmuta. Na svoje iznenaenje, eksperimentatori u

Oksfordu i u Sietlu nisu nali nikakvu rotaciju te vrste; zato su saoptili da, ako takve rotacije uopte ima, ona mora biti mnogo sporija nego to je bilo predvieno. Ovo je odjeknulo kao bomba, i to velika. Ovi opiti kao da su pokazali da teorija koju smo Salam i ja razradili, radei svaki zasebno, u godinama 1968. i 1969, nikako ne moe biti tana u svojim pojedinostima. Ali ja nisam bio spreman da napustim osnovne zamisli elektroslabe teorije. Jo od 't Huftovog rada iz 1971. godine bio sam sasvim ubeen u tanost glavnih crta ove teorije, ali onu verziju koju smo Salam i ja sazdali smatrao sam za samo jednu od mogunosti, i to izuzetno jednostavnu. Na primer, moglo bi biti jo lanova te iste porodice koju ine foton, 'W' estica i 'Z' estice, ili bi moglo biti i nekih drugih estica u srodstvu sa elektronom i neutrinom. Pjer Diem (Pierre Duhem) i V. Van Kvin (W. Van Quine) jo su odavno ukazali na to da nijedna nauna teorija ne moe biti ba sasvim sruena opitnim isprobavanjem zato to uvek postoji neki nain da se preuredi ili teorija ili neke postavke oko nje, i da se postigne saglasnost teorije i provera. U nekom trenutku ovek naprosto mora da donese odluku: da li su ta dodatna zapetljavanja, koja je potrebno nainiti da bi se izbegao sukob sa opitnim rezultatima, naprosto suvie runa da bi se u njih moglo verovati. I zaista, posle tih opita u Oksfordu i Sietlu, mnogi od nas teoretiara prionuli su na posao da nau, eventualno, neko malo preinaenje elektroslabe teorije, takvo koje bi objasnilo zato sile neutralnih struja nemaju onu oekivanu asimetriju izmeu leve strane i desne strane. U prvo vreme smo mislili da e biti mogue nainiti teoriju samo malice runijom i nategnuti je dovoljno da se uskladi sa svim dobijenim podacima. Pamtim da je u jednom trenutku Ben doleteo u Palo Alto, gde sam provodio tu godinu, a ja sam odustao od davno planiranog putovanja u nacionalni park Josemajt i ostao da sa njim razraujem te nae pokuaje da elektroslabu teoriju uklopimo u najnovije podatke (ukljuujui i nagovetaje, koji su, meutim, bili netani, da se u reakcijama visokoenergetskih neutrina pojavljuju i druge nepodudarnosti). Ali sve uzalud, nita nam nije polazilo od ruke. Jedan od naih problema sastojao se u tome to su nam opiti u CERN-u i Fermilabu ve dali veliko bogatstvo podataka o rasejanju neutrina u sudarima sa protonima i neutronima, i gotovo svi ti podaci su, inilo se, potvrivali da je dotadanja verzija elektroslabe teorije ispravna. Bilo je teko videti kako bi ijedna druga teorija mogla postii to, a istovremeno se uklopiti u rezultate opita sa bizmutom na neki prirodan nain - to znai, bez uvoenja mnogih komplikacija paljivo nametanih da se to uklapanje postigne. Neto kasnije, kad sam se vratio u Harvard, Hauard Dordi (Howard Georgi) i ja sainili smo jedan opti proglas u kome smo objavili da ne postoji nikakav prirodni nain da se elektroslaba teorija dovede u saglasnost sa rezultatima pristiglim iz Oksforda i Sietla, kao i sa starijim podacima o neutrinskim reakcijama. Ovo, dabome, nije spreilo neke teoretiare da saine vrlo neprirodne teorije (aktivnost koja je oko Bostona postala poznata pod nazivom 'protivprirodni trud'), u skladu sa najstarijim pravilom naunog rada, a to je da je bolje raditi ita nego nita. Onda je godine 1978. izveden novi opit u Stanfordu; slaba sila izmeu elektrona i atomskih jezgara izmerena je na sasvim drugi nain. Nisu upotrebljeni elektroni u atomima bizmuta, nego su jezgra deuterijuma gaana zrakom elektrona ubrzanim u tamonjem visokoenergetskom akceleratoru. Tom prilikom se taj zrak rasipao. (Deuterijum nije izabran iz nekog posebnog razloga; bio je, naprosto, zgodan izvor

protona i neutrona.) Ovi eksperimentatori su nali oekivanu asimetriju izmeu leve strane i desne strane. U ovom opitu, asimetrija se ispoljavala kao razlika u rasipanju onih elektrona iji je spin usmeren nalevo i onih kod kojih je usmerenje nadesno. (Kaemo da je spin estice koja se kree usmeren nadesno ili nalevo ako prsti desne ruke ili leve ruke pokazuju pravac ose spina kad palac pokazuje pravac kretanja estice.) Jedni su se rasipali priblino za jedan desetohiljaditi deo vie nego drugi, a teorija je predvidela tano to. I gle, odjednom su fiziari estica irom sveta pohitali da zakljue da je prvobitna verzija elektroslabe teorije bila, ipak, tana. Ali zapazite da su ostala na vidiku i ona dva opita iji su rezultati bili u suprotnosti sa predvianjima elektroslabe teorije o slaboj sili neutralne struje izmeu elektrona i jezgara, naporedo sa tim jednim, samo jednim, koji je teoriju, tavie u kontekstu malo izmenjenom, potvrivao. Pa zato su onda, im se pojavio taj jedan opit u saglasnosti sa elektroslabom teorijom, fizi ari gotovo svi zakljuili da elektroslaba teorija mora biti ispravna? Jedan od razloga svakako je bio i taj to nam je svima laknulo to neemo morati da se petljamo ni sa kakvim neprirodnim varijantama prvobitne elektroslabe teorije. Estetski kriterijum prirodnosti upotrebljen je jo jednom da pomogne fiziarima pri odmeravanju vrednosti meusobno protivurenih opitnih podataka. Isprobavanje elektroslabe teorije nastavilo se i drugim proverama. Stanfordski opit nije ponovljen, ali je nekoliko grupa atomskih fiziara poelo tragati za asimetrijama leve i desne strane ne samo kod bizmuta nego i kod drugih atoma kao to su talijum i cezijum. (Jo pre stanfordskog opita, jedna grupa u Novosibirsku prijavila je da je nala oekivanu asimetriju kod bizmuta, ali na taj izvetaj niko nije obratio mnogo panje pre stanfordskog opita, izmeu ostalog i zato to se na Zapadu nije smatralo da su fiziari iz Sovjetskog Saveza veoma pouzdani u pogledu tanosti.) Izvedeni su novi opiti u Berkliju i u Parizu, a fiziari u Oksfordu i Sietlu ponovili su svoje opite. Sada postoji opta saglasnost eksperimentalista, ali i teoretiara, da taj oekivani efekat asimetrije leve strane i desne strane zaista postoji i da ima otprilike onu veliinu koja je po teoriji oekivana, kako kod atoma tako i kod rasipanja visokoenergetskih elektrona prouavanih u stanfordskom opitu. Najdramatiniju proveru elektroslabe teorije izveo je, nesumnjivo, Karlo Rubija (Carlo Rubbia) sa svojom grupom u CERN-u. Ti ljudi su 1983. otkrili 'W' esticu, a 1984. i 'Z' esticu; postojanje obe te estice ispravno je predvidela elektroslaba teorija u svojoj prvobitnoj verziji. I sad, kad se osvrnem na te dogaaje, ja se sa aljenjem zapitam - zato potroih toliko vremena u pokuajima da krpim elektroslabu teoriju ne bi li se ona nekako uklopila u one nalaze iz Oksforda i Sietla? Eh, kamo sree da sam otiao na odmor u Josemajt godine 1977. kao to sam i bio planirao; a ovako, evo ta se desilo, ni do danas ne odoh tamo. Cela ta pria lepo ilustruje jednu polualjivu maksimu koja se pripisuje Edingtonu: ne treba nijednom opitu verovati dok ga ne potvrdi neka teorija. Ne elim da vas ostavim u utisku da teorije i opiti uvek ovako deluju jedni na druge i na napredak nauke. Naglaavao sam, ovde, znaaj teorije zato to elim da stvorim protivteu jednoj veoma rairenoj vrsti razmiljanja koju smatram preterano empiristikom. Istina je takva da se ovek moe proetati kroz istoriju vanih opita u fizici i nai da su oni odigrali mnoge, veoma razliite uloge, kao i to da su meudejstva teorije i prakse bila veoma raznovrsna. Ispada da ta god kaete o tome kako bi teorija i

opit mogli meudejstvovati, najverovatnije ete biti u pravu, a ta god kaete o tome kako moraju meudejstvovati, najverovatnije ete pogreiti. Traganje za slabim silama neutralne struje u CERN-u i Fermilabu primer je one klase opita koji se preduzimaju u cilju oprobavanja teorijskih zamisli koje jo nisu opteprihvaene. Ti opiti ponekad potvrde, ali ponekad i opovrgnu teoretiareve ideje. Pre nekoliko godina, Frenk Vilek (Frank Wilczek) i ja smo, nezavisno jedan od drugog, predskazali postojanje jo jedne nove estice. Onda smo se dogovorili da za nju odredimo ime 'aksion', ne znajui da postoji i jedna vrsta deterdenta sa tim nazivom. Eksperimentalisti su tragali za aksionom i nisu ga nali, bar ne sa onim odlikama koje smo mi predvideli. Naa zamisao ili je pogrena ili su joj potrebna preinaenja. Jednog dana, meutim, dobio sam poruku od jedne grupe fiziara koji su se bili sastali u Aspenu. Poruka je glasila: "Nali smo ga!" - ali je, naalost, bila prikaena za kutiju deterdenta. Ima i opita u kojima iskrsnu potpuna iznenaenja, stvari koje nijedan teoretiar nije predvideo. U toj su kategoriji opiti u kojima su otkriveni rendgenski zraci, pa oni u kojima su otkrivene takozvane 'udne estice', ili, kad ve o tome govorimo, ono osmatranje u kome je uoena nepravilnosti u precesiji orbite planete Merkur. Mislim da upravo takvi opiti donose najvie radosti u srca eksperimentalista i novinara. Postoje i opiti koji pred nas nabace neto to je maltene potpuno iznenaenje naime, nau ona dejstva o kojima se samo raspravljalo, ali se mislilo da su posredi samo mogunosti, stvari ne logiki iskljuene, ali ipak ni takve da bi ih stvarno trebalo oekivati. U ovu vrstu spadaju opiti koji su otkrili krenje takozvane 'simetrije preokretanja vremena' i opiti u kojima je naeno nekoliko novih estica kao to je kvark dole i jedna vrlo teka vrsta elektrona koji je poznat kao tau lepton. Postoji i jedna zanimljiva klasa opita u kojima su naena izvesna dejstva koja neki teoretiari jesu predvideli, ali eksperimentatori tada nisu za to uli, zato to teoretiar nije imao dovoljno poverenja u svoju ideju i nije hteo da je objavi, da se 'reklamira' i da se nudi sa njom eksperimentalistima, ili zato to je u kanalima naune komunikacije vladala, naprosto, prevelika vika i galama. U takve spadaju otkrie sveprisutnog pozadinskog uma na podruju radio-talasa, preostalog posle Velikog praska, i otkrie pozitrona. A postoje, vidite, i neki opiti koji se obavljaju iako je ishod unapred poznat, iako su teorijska predvianja sasvim vrsta, a teorija nesumnjivo tana; to se radi zato to su posmatrane pojave do te mere same po sebi zanosne, i nude takvo obilje mogunosti za dalje vrenje opita, da ovek naprosto mora da krene u njih. Ja bih u tu kategoriju ubrojao otkrie antiprotona i neutrina, i, jo skorije, otkrie estica 'W' i 'Z'. Tu pripadaju i potrage za raznim egzotinim dejstvima koja predvia opta teorija relativnosti, kao to je gravitaciono zraenje. Konano, ovek moe zamisliti i jednu dodatnu kategoriju, opite koji obaraju opteprihvaene teorije, teorije koje su ve postale deo standardne fizike i oko kojih postoji opta saglasnost. Nije mi poznato da se dogodio ijedan takav opit u poslednjih sto godina. Bilo je, naravno, mnogo sluajeva da se opitom dokae da neka teorija ima uu oblast vaenja nego to se do tada verovalo. Pri velikim brzinama, Njutnova teorija kretanja postaje neupotrebljiva. Takozvana parnost, a to je simetrija leve strane i desne strane, ne vai kod slabih sila. I tako dalje. Ali u dvadesetom veku, jo nijedna teorija koju je svet fizike prihvatio kao u osnovi tanu nije se pokazala kao jednostavna greka, u onom smislu u kome je Ptolemejeva teorija epicikala planetnog kretanja bila greka, i

kako je teorija da je toplota jedna tenost zvana 'kalorik' bila greka. Pa ipak, u ovom, dvadesetom veku, kao to smo videli na primerima opte teorije relativnosti i elektroslabe teorije, opta saglasnost u prilog ove ili one fizike teorije esto je postizana na osnovu estetskog suda, pre nego to su opitni dokazi u prilog tih teorija postali zaista neodoljivo jaki. Ja u ovome vidim izuzetnu mo fiziarevog oseanja za lepotu, oseanja koje ponekad deluje saglasno sa teinom opitnih dokaza, ali ponekad i protiv. Iz naina na koji sam opisao dogaaje moe se stei utisak da je proces otkrivanja i potvrivanja naunih istina jedna velika, teka zbrka. U ovom pogledu, postoji zgodna paralela izmeu istorije rata i istorije nauke. U obe ove istorije, komentatori su tragali za nekim sistemskim pravilima koja bi omoguila uesniku da u najveoj meri pobolja svoje izglede na uspeh - dakle, eleli su nai 'nauku o ratovanju' ali i 'nauku o bavljenju naukom'. Moda je to zato to i u ratovanju i u naukovanju postoji, daleko vie nego u istoriji kulture, politike ili ekonomije, prilino jasna linija razgranienja izmeu pobede i poraza. Moemo se mi raspravljati beskrajno o uzrocima i posledicama amerikog graanskog rata, ali nema nimalo sumnje u to da je vojska generala Mida potukla vojsku generala Lija 1863. kod Getisburga. U tom istom smislu, nema nimalo sumnje u to da je Kopernikovo vienje Sunevog sistema bolje nego Ptolemejevo, a Darvinova teorija evolucije bolja od Lamarkove (Lamarck). ak i kad ne pokuavaju formulisati 'nauku ratovanja', vojni istoriari esto piu kao da generali gube bitke zato to se ne pridravaju nekih vrsto ustanovljenih pravila te nauke. Evo primera. Za dvojicu generala severnjake armije u amerikom graanskom ratu preovlauje miljenje da su bili veoma loi u svom poslu. Jedan od njih je Dord Mak Klelan (George McClellan), a drugi je Embrous Bernsajd (Ambrose Burnside). Mak Klelana uglavnom osuuju zato to nije imao odlunosti da se uhvati u kotac sa neprijateljem - Lijevom armijom Severne Virdinije. Bernsajda osuuju to je uludo utroio ivote ogromnog broja svojih vojnika aljui ih u bezglavi juri na dobro uanenog protivnika kod Frederiksburga. Vaoj panji nee promai injenica da Mak Klelana kritikuju to nije postupio kao Bernsajd, a Bernsajda to nije postupio kao Mak Klelan. I Bernsajd i Mak Klelan su inili ogromne greke, ali ne zbog nepridravanja nekih ustaljenih pravila vojne nauke. Najbolji vojni istoriari imaju, ipak, u vidu tekoe oko formulisanja pravila voenja ratova. Zato i ne govore o vojnoj nauci, nego o obrascima vojnog ponaanja, obrascima koji se ne mogu u koli nauiti niti tano formulisati, ali koji ponekad vode ka dobijanju bitke. Ovo nazivaju ratna vetina ili umetnost rata. Mislim da, u tom istom smislu, treba da se nadamo ne da emo imati neku nauku o voenju nauke, niti formulaciju tanih pravila o tome kako se naunici ponaaju ili kako bi trebalo da se ponaaju, nego da emo opisati jednu vrstu ponaanja koje je tokom istorije vodilo ka naunom napretku - umetnost nauke. 6. LEPE TEORIJE Zagledam se u oblak neki krasan, u cvet, i moja dua tako provede sat ili dva; pokuava, trudi se, da nasluti u tim stvarima slavnim, ali manjim, kakve nagovetaje venosti sadri ovaj svet.

Henri Von, Mesto za odmor Godine 1974. Pol Dirak je doao u Harvard da govori o tome kakve je istorijske uspehe postigao kao jedan od osnivaa moderne kvantne elektrodinamike. Pred kraj govora, obratio se naim postdiplomcima i posavetovao ih da paze samo na lepotu, a ne na znaenje, svojih jednaina. Ne valja studentima davati takve savete; ali traganje za lepotom u fizici bilo je stalna tema u Dirakovom radu, kao i u velikom delu istorije fizike. Prie o vanosti lepote u fizici ponekad su se svodile na emocionalne izlive. Nemam nameru da potroim ovo poglavlje samo na to da kaem jo mnogo pohvala lepoti. Moja je namera da tanije osmotrim prirodu lepote u fizikim teorijama, da istraim zato nae oseanje za lepotu ponekad jeste dobar vodi, a ponekad nije, i kako ta korisnost estetskog oseanja u fizici moe nagovestiti da napredujemo ka konanoj teoriji. Fiziar koji kae da je neka teorija lepa ne misli ba ono isto to misle ljudi koji kau da je neka umetnika slika lepa, ili neko muziko delo, ili neka poema. Nije to samo izraz linog estetskog zadovoljstva; mnogo je blie onome to hoe rei konjiki trener kad pogleda nekog trkakog konja i kae da je to lep konj. U konjikom sportu, takva izjava trenera predstavlja, naravno, njegovo lino mi-ljenje, ali to je miljenje o jednoj objektivnoj injenici: da, po odreenim merilima koje trener ne moe lako izraziti reima, to jeste ona vrsta konja koja pobeuje na trkama. Naravno, razni treneri u konjikom sportu mogu konje ocenjivati razliito. Zato i postoje konjike trke. Ali trenerovo estetsko ulo jeste sredstvo koje slui jednom objektivnom cilju, odabiranju onog konja koji e pobeivati. Fiziarevo estetsko ulo takoe bi trebalo da slui jednoj svrsi - odabiranju one ideje koja e najbolje pomoi da objasnimo prirodu. Fiziari, kao i konjiki treneri, mogu proceniti pogreno, ali ni jedni ni drugi se procenjivanjem ne bave samo iz linog zadovoljstva. Dodue, posao im esto prija, i te kako prija, ali ta prijatnost nije glavna svrha zbog koje se bave izricanjem estetskih sudova. Ovo poreenje vodi ka veem broju pitanja nego to ih reava. Prvo, ta je to 'lepa' teorija? Koje to odlike jedne fizike teorije daju, nama, oseanje lepote? Tee pitanje: zato to fiziarevo oseanje za lepotu uspeva, u onim sluajevima kad uspeva? Prie ispriane u prethodnom poglavlju bile su ilustracija za pomalo avetinjsku injenicu da neto to je veoma lino i subjektivno, kao to je to nae oseanje za lepotu, pomae da smiljamo fizike teorije, pa ak i da ocenjujemo vrednost teorija. Zato smo dobili takav blagoslov, takvu mo? A kad pokuamo odgovoriti na to pitanje, javlja se sledee, jo tee: ta to fiziar eli postii? ta je lepa teorija? Kustos jednog velikog amerikog muzeja likovnih umetnosti jednom prilikom je ispoljio uvreenost zbog naina na koji ja koristim re 'lepota' u vezi sa fizikom. Rekao je da su profesionalci koji se bave njegovom vrstom posla prestali koristiti re 'lepota' zato to uviaju koliko je nju nemogue definisati. Davno je jo istakao fiziar i matematiar Anri Poenkare da "matematiku lepotu moe biti prilino teko definisati, ali ona je jednako stvarna kao svaka druga vrsta lepote". Neu pokuati da definiem lepotu, kao to ne bih pokuavao da definiem ljubav ili strah. Te stvari ne definie, nego ih prepoznaje onda kad ih oseti. Naknadno, posle

dogaaja, ponekad uspe da neto malo i kae, u elji da te stvari opie; to u pokuati ovde. Pod lepotom jedne fizike teorije svakako ne podrazumevam puku mehaniku lepotu simbola na tampanoj stranici. Metafiziki pesnik Tomas Trahern (Thomas Traherne) veoma se trudio da njegove pesme daju lepu sliku, odnosno lep obrazac rasporeda na stranici, ali to sa poslom fizike nema nikakve veze. Tako e bih eleo razgraniiti vrstu lepote o kojoj ja govorim od onoga to matematiari i fiziari ponekad nazivaju elegancija. Elegantan dokaz u nekom izraunavanju jeste onaj dokaz koji postie moan rezultat uz minimum nebitnih komplikacija. Za lepotu jedne teorije nije vano da li njene jednaine imaju elegantna reenja. Jednaine opte teorije relativnosti su na zlu glasu kao vrlo teke za reavanje osim u najjednostavnijim situacijama, ali to nimalo ne oteuje lepotu same teorije. Kao to ree fiziar Lio ilard (Leo Szilard), koji je otkrio neutronsku lananu reakciju, "elegancija je za krojae". Jednostavnost jeste deo onoga to ja podrazumevam pod pojmom lepote, ali jednostavnost ideja, a ne mehanika vrsta jednostavnosti koja bi se mogla ustanoviti prebrojavanjem jednaina ili simbola. I Ajntajnova i Njutnova teorija gravitacije sadre u sebi izvesne jednaine koje nam kau koliku e gravitacionu silu proizvesti bilo koja koliina materije. U Njutnovoj teoriji postoje tri takve jednaine (to odgovara trima dimenzijama prostora), a u Ajntajnovoj ... etrnaest. To, samo po sebi, ne moe biti uzeto kao estetska prednost Njutnove teorije u odnosu na Ajntajnovu. Istina je, zapravo, to da je Ajntajnova teorija lepa, jednim delom i zbog jednostavnosti svoje sredinje zamisli o ekvivalentnosti gravitacije i inercije. O ovoj oceni postoji opta saglasnost naunika; tavie, kao to smo videli, upravo ta ocena bitno je doprinela ranom prihvatanju Ajntajnove teorije. Postoji, osim jednostavnosti, jo jedna osobina koja moe uiniti fiziku teoriju lepom - a to je oseanje neizbenosti u njoj. Kad sluate neku muziku kompoziciju ili nekoga ko recituje sonet, ponekad osetite veliko estetsko zadovoljstvo proisteklo iz oseanja da u tom umetnikom delu nita ne bi moglo biti izmenjeno, da nema nijedne note ili nijedne rei za koju biste eleli da bude drugaija. Na Rafaelovoj slici 'Sveta porodica' poloaj svake pojedine figure na platnu je savren. To moda nije vaa najomiljenija umetnika slika na svetu, ali dok je gledate, ne poelite da je Rafael ijedan deo nje naslikao drugaije. Ovo isto vai deliminoTo nikad ne vai sasvim nego uvek samo delimino i za optu teoriju relativnosti. Kad upoznate opta fizika naela koja je Ajntajn usvojio, shvatite da ne postoji nikakva druga, bitno drugaija teorija gravitacije ka kojoj je Ajntajn mogao krenuti. Kao to je sam Ajntajn rekao o optoj teoriji relativnosti: "Njena glavna privlanost lei u njenoj logikoj sloenosti. Ako se za samo jedan od njenih zakljuaka ispostavi da je pogrean, ona mora biti naputena; preinaiti je, a pri tom ne unititi celo zdanje, ini se da je nemogue." Ovo u manjoj meri vai za Njutnovu teoriju gravitacije. Njutn je mogao pretpostaviti da sila tee opada upravo srazmerno kubu, a ne kvadratu rastojanja, da su mu astronomski podaci tako nalagali, ali Ajntajn nikako nije mogao ukljuiti u svoju teoriju obrnutu srazmernost kubu rastojanja, a da pri tom na baci na smetlite i konceptualnu osnovu teorije. Otud Ajntajnovih etrnaest jednaina imaju u sebi jednu neizbenost, dakle i lepotu, koja Njutnovim trima jedna inama nedostaje. Mislim da je Ajntajn na to mislio kad je rekao da ona strana njegovih jednaina u optoj teoriji relativnosti koja se odnosi na gravitaciono polje jeste divna, kao od mermera isklesana, a

da ona druga strana tih istih njegovih jednaina, koja se odnosi na materiju, jeste jo runa, kao da je izdeljana od drveta. Jer, nain na koji gravitaciono polje ulazi u Ajntajnove jednaine jeste gotovo neizbean, ali nita u optoj teoriji relativosti ne objanjava zato materija postoji ba u onim oblicima u kojima postoji. Isto oseanje neizbenosti moe se takoe nai (i opet - samo delimino) u naem modernom standardnom modelu jakih i elektroslabih sila koje deluju na elementarne estice. Postoji jedna zajednika odlika koja i optoj teoriji relativnosti i ovom standardnom modelu daje glavninu njihovog svojstva neizbenosti i jednostavnosti: oni potuju naela simetrije. Naelo simetrije jeste naprosto izjava da neto izgleda isto kad se gleda sa odreenih, razliitih, taaka gledanja. Od svih takvih simetrija, najjednostavnija jeste priblina dvostrana simetrija ljudskog lica. Poto se leva strana i desna strana vaeg lica ne razlikuju mnogo, ono izgleda isto kad desna strana doe levo, a leva desno, to je preokret koji nastaje kad se gledate u ogledalu. Ve je poznat postupak, maltene klie, u filmskoj umetnosti da publici najednom bude otkrivena istina da je lice glumca ili glumice do maloas bilo vieno u ogledalu; od ovog iznenaenja ne bi nita bilo kad bismo imali lice kao riba iverak, kojoj su oba oka na istoj strani glave, i kad bi to uvek bila kod svih ljudi ista strana. Neke stvari imaju obimniju simetriju nego ljudsko lice. Kocka izgleda isto kad se gleda iz est razliitih pravaca koji su svi pod pravim uglom jedan u odnosu na drugi; osim toga, izgleda isto i kad se izvri reverzija njene leve i desne strane. Savreni kristali izgledaju isto ne samo kad ih gledamo iz razliitih pravaca nego i kad se nalazimo unutar kristala, pa se u odreenoj meri pomeramo u raznim pravcima, ne izlazei pri tom iz njega. Lopta izgleda iz svakog pravca - isto. Prazan prostor izgleda isto iz svakog pravca i sa svakog poloaja. Ovakve simetrije su zabavljale i zanimale umetnike i nau nike ve hiljadama godina, ali nisu imale neku stvarno presudnu ulogu u nauci. Mi o soli znamo mnogo toga, ali injenica da kristal soli jeste kockast i da izgleda isto kad se gleda sa est razliitih taaka nije nam ba najvanije od tih znanja. A ni dvostrana simetrija nije ba ono najzanimljivije na ljudskom licu. Simetrije koje su u prirodi zaista vane jesu simetrije ne stvari nego zakona. Pod simetrijom u zakonima prirode podrazumevamo to da se, onda kada izvrimo odreene promene ugla pod kojim posmatramo neke prirodne pojave, zakoni prirode koje otkrivamo ne menjaju. Za takve simetrije esto se kae da predstavljaju naela invarijantnosti. Na primer, zakoni prirode koje otkrivamo zadravaju isti oblik ma kako stajala naa laboratorija; sasvim je svejedno da li pravce merimo u odnosu na sever, severoistok ili bilo koju drugu stranu. Ovo nije bilo tako oigledno antikim i srednjovekovnim filozofima prirode; u svakodnevnom ivotu ovek svakako stekne utisak da postoji razlika izmei pravca gore-dole i svih moguih vodoravnih pravaca. Tek sa roenjem moderne nauke u sedamnaestom veku postalo je jasno da pravac 'dole' nama izgleda drugaiji od pravca 'gore' ili pravca ka severu samo zato to se ispod nas zadesila jedna povelika masa, Zemlja, a ne (kao to je Aristotel mislio) zato to je prirodno mesto tekih stvari dole, a lakih gore. Zapazite da simetrija ne kae da je dole isto to i gore; posmatrai koji mere udaljenja gledajui nagore, odnosno nadole u odnosu na povrinu Zemlje dae nam razliite opise padanja jedne jabuke, ili nekog drugog takvog dogaaja,

ali e otkriti iste zakone - na primer, zakon da jabuke bivaju privuene masivnim telom kao to je Zemlja. Osim toga, zakoni prirode javljaju se u istom obliku ma gde smestili nau laboratoriju; rezultati e ispasti isti bez obzira na to da li opite vrimo u Teksasu, vajcarskoj ili na nekoj planeti na drugoj strani Galaksije. Zakoni prirode imaju isti oblik bez obzira na to kako podesimo nae asovnike; moemo mi da raunamo godine od Hegire ili od roenja Hristovog ili od poetka Vaseljene, promena u tim zakonima nee biti. Da nije ovih simetrija, sva nauna znanja morala bi se sticati ispoetka u svakoj novoj laboratoriji i u svakom sledeem trenutku. Svako naelo simetrije u isti mah je i naelo jednostavnosti. Ako bi zakoni prirode zaista bili drugaiji za pravce kao to su gore ili dole ili ka severu, onda bismo morali u nae jednaine uneti inioce kojima bismo uzeli u obzir i to kako je laboratorija okrenuta, te bi samim tim one bile srazmerno manje jednostavne. Zapravo, i u sam nain oznaavanja kojim se matematiari i fiziari slue da bi svojim jednainama dali to jednostavniji i saetiji izgled uneta je, ve, pretpostavka da su svi pravci u prostoru jednako vredni. Ove simetrije prirodnih zakona vane su i u klasinoj fizici, ali jo vie u kvantnoj mehanici. Hajde da razmislimo: po emu se jedan elektron razlikuje od drugog? Samo po tri svoje osobine, a to su njegova energija, njegov impuls i njegov spin; izuzimajui te tri odlike, svaki elektron u celoj Vaseljeni isti je kao svaki drugi. A sve te tri odlike jesu naprosto veliine koje odreuju kako kvantnomehanika talasna funkcija tog elektrona reaguje na transformacije simetrija: kako reaguje na naine na koje nametamo svoje satove ili gde izgradimo laboratoriju ili kako je usmerimo.Na primer, frekvencija kojom osciluje talasna funkcija ma kog sistema koji se nalazi u nekom odreenom energetskom stanju data je njegovom energijom podeljenom jednom prirodnom konstantom koja je poznata kao Plankova konstanta. Taj sistem izgleda manje-vie isto dvojici posmatraa koji su namestili satove za jedan sekund razliito, ali ako obojica osmotre sistem kad kazaljke njihovih satova budu tano na crtici 'podne', oni e uoiti dve razne faze te oscilacije; poto su njihovi satovi podeeni razliito, njih dvojica, zapravo, gledaju taj sistem u razliitim vremenima, tako da jedan posmatra moe videti, recimo, vrh talasa, a drugi posmatra moe videti dolju talasa. Konkretno govorei, faza se razlikuje po broju ciklusa (ili delova ciklusa) koji se dogode za jedan sekund; drugim reima, razlikuje se po frekvenciji oscilovanja izraenoj u ciklusima u sekundi, pa zato i po energiji podeljenoj Plankovom konstantom. U dananjoj kvantnoj mehanici, mi opisujemo energiju bilo kog sistema kao promenu u fazi (u ciklusima ili delovima ciklusa) talasne funkcije tog sistema u jednom datom vremenu asovnika, koja nastaje kad pomerimo podeenost naih satova za jedan sekund. Plankova konstanta se ovde uvodi samo zato to se energija, iz istorijskih razloga, meri u jedinicama kao to su kalorije, kilovat- asovi ili elektron-volti - dakle u jedinicama koje su usvojene pre nego to je kvantna mehanika pronaena; Plankova konstanta je naprosto inilac pretvaranja tih starih sistema jedinica u prirodne, kvantnomehanike jedinice energije: broj ciklusa u sekundi. Moe se pokazati da energija, ovako definisana, ima sve one osobine koje normalno povezujemo sa energijom, pa i osobinu o uvanja; uistinu, invarijantnost zakona prirode pod simetrijskim transformacijama pri drugaijem podeavanju satova jeste razlog to uopte postoji pojava koju nazivamo energija. Na uglavnom isti nain, u svakom sistemu komponenta impulsa u ma kom odreenom pravcu definie se kao promena faze talasne funkcije do

koje dolazi kad taku sa koje merimo poloaje pomaknemo za jedan centimetar u tom pravcu, pomnoena, opet, Plankovom konstantom. Posmatrano iz ovog ugla, impuls i spin jesu ono to jesu zbog simetrije zakona prirode pod onim promenama u referentnom okviru koje mi upotrebljavamo da bismo izmerili poloaje ili pravce u prostoru. (Nabrajajui osobine elektrona, ne ukljuujem poloaj, zato to su poloaj i impuls dve komplementarne osobine; moemo opisati stanje jednog elektrona u terminima njegovog poloaja ili u terminima njegovog impulsa, ali nikako oba ta zajedno.) Materija, na taj nain, gubi svoju sredinju ulogu u fizici: od materije preostaju samo naela simetrije i razni naini na koje se talasne funkcije mogu ponaati pod simetrijskim transformacijama. Postoje u prostorvremenu izvesne simetrije koje nisu ba tako oigledne kao ove jednostavne translacije i rotacije. Zakoni prirode takoe, koliko znamo, izgledaju jednaki (odnosno imaju isti oblik) za posmatrae koji se kreu razliitim stalnim brzinama; svejedno je da li vrimo nae opite ovde u Sunevom sistemu, ili dok jurimo oko sredita Galaksije brzinom od vie stotina kilometara u sekundi, ili u nekoj dalekoj galaksiji koja se udaljava od nae brzinom od vie desetina hiljada kilometara u sekundi. Ovo poslednje naelo simetrije ponekad se naziva: naelo relativnosti. iroko je rasprostranjen utisak da ga je smislio Ajntajn, ali naelo relativnosti postoji i u Njutnovoj teoriji mehanike; razlika je samo u nainu na koji u tim dvema teorijama brzina posmatraa utie na opaanje poloaja i vremena. Meutim, Njutn je smatrao da je njegova verzija naela relativnosti neto to se podrazumeva samo po sebi; Ajntajn je, meutim, svesno gradio svoju verziju naela relativnosti da bi ona bila u skladu sa jednom opitnom injenicom: sa okolnou da brzina svetlosti izgleda ista bez obzira na to kako se posmatra kree. U tom smislu, stavljanje naglaska na simetriju kao vano pitanje fizike, u Ajntajnovom radu iz 1905. o posebnoj relativnosti, oznaava poetak modernog odnosa prema naelima simetrije. Najvanija razlika izmeu naina na koji na opaanje prostorvremenskih poloaja utie kretanje posmatraa u Njutnovoj fizici i u Ajntajnovoj fizici jeste ta to u posebnoj teoriji relativnosti nema nikakvog apsolutnog znaenja izjava da su se dva meusobno udaljena dogaaja dogodila istovremeno. Jedan posmatra moe videti da dva zidna asovnika otkucavaju podne u isto vreme; drugi posmatra, koji se kree u odnosu na prvog, videe da jedan od ta dva asovnika otkucava podne pre ili posle drugog. Kao to smo ranije videli, zbog ovoga Njutnova teorija gravitacije, i svaka slina teorija sile, mora biti u neskladu sa posebnom teorijom relativnosti. Njutnova teorija nam kae da gravitaciona sila kojom Sunce deluje na Zemlju u ma kom trenutku zavisi od toga gde se, u tom istom asu, nalazi masa Sunca, ali ta to znai 'u tom istom asu' - po ijem opaaju? Prirodni nain da se izbegne ovaj problem jeste da se napusti stara njutnovska zamisao da postoji trenutno delovanje na daljinu, i da se, umesto nje, uvede slika u kojoj sila nastaje delovanjem izvesnih polja. Po ovoj slici, Sunce ne privlai Zemlju neposredno, nego stvara oko sebe jedno polje, koje nazivamo gravitaciono polje, a to polje onda vue Zemlju. Ovo bi moglo nekome da se uini kao ukazivanje na razliku koja to, zapravo, nije, ali jeste, i ova promena je od kljune vanosti: kad se na Suncu dogodi erupcija, takozvana protuberanca, ona utie na gravitaciono polje Sunca, ali u prvi mah samo na gravitaciono polje u neposrednoj blizini Sunca. Posle toga, ova majuna promena u gravitacionom polju iri se kroz svemir brzinom svetlosti; iri se poput

vodenih talasia sa mesta gde oblutak padne u vodu, i stigne do Zemlje tek nekih osam minuta kasnije. Sa ovim opisom slau se svi posmatrai koji se kreu ma kojom stalnom brzinom, zato to su u posebnoj teoriji relativnosti svi posmatrai saglasni oko toga kolika je brzina svetlosti. Isto tako, naelektrisano telo stvara oko sebe jedno polje, koje nazivamo elektromagnetno polje, a koje deluje elektrinim i magnetnim silama na druga naelektrisana tela. Kad se to naelektrisano telo naglo pomeri, pomera se i njegovo elektromagnetno polje, ali u prvi mah se pomera samo u blizini tog tela, a posle se promene ire kroz to polje brzinom svetlosti. Zapravo, u ovom sluaju, te promene u elektromagnetnom polju i jesu ono to nazivamo svetlost, mada je to esto svetlost tako velike ili tako male talasne duine da nije vidljiva naem oku. U kontekstu pretkvantne fizike, Ajntajnova posebna teorija relativnosti dobro se uklapala u dualistiki pogled na prirodu, koji nam kae sledee: da postoje estice, kao to su elektroni, protoni i neutroni obinih atoma, i da postoje polja, kao to je gravitaciono ili elektromagnetno. Dolaskom kvantne mehanike, postigli smo jedan znatno objedinjeniji pogled. Kvantnomehaniki govorei, energija i impuls u jednom polju kao to je elektromagnetno stiu u paketiima koji se nazivaju fotoni i ponaaju se ba kao estice - dodue, estice bez mase. Slino tome, energija i impuls u gravitacionom polju stiu u paketiima koji se nazivaju gravitoni i koji se takoe ponaaju kao estice sa masom jednakom nuli. U velikom gravitacionom polju kao to je Sunevo, mi ne primeujemo pojedinane gravitone u sutini zato to ih ima tako mnogo. Godine 1929. Verner Hajzenberg i Volfgang Pauli, gradei na ranijim radovima Maksa Borna, Hajzenberga, Paskvala ordana i Eugena Vignera (Eugene Wigner), objasnili su, u dva svoja rada, kako se i masivne estice kao to je elektron mogu takoe razumeti kao paketi energije i impulsa, samo u poljima druge vrste, kao to je elektronsko polje. Ba kao to u kvantnoj mehanici elektromagnetna sila izmeu dva elektrona nastaje razmenom fotona, tako isto i sila izmeu fotona i elektrona nastaje razmenom elektrona. Sposobnost razlikovanja izmeu materije i sile gotovo sasvim nestaje; bilo koja estica moe posluiti kao probno telo na koje e sile delovati ili razmenom te estice proizvoditi neku drugu silu. Danas je opteprihvaeno da se naela posebne teorije relativnosti i kvantne mehanike mogu kombinovati samo kroz kvantnu teoriju polja ili neto njoj vrlo slino. Upravo je to ona vrsta logike krutosti koja daje zaista temeljnoj teoriji lepotu: kvantna mehanika i posebna relativnost su maltene nespojive, pa zbog toga njihovo pomirenje u kvantnoj teoriji polja namee jaka ogranienja nainima na koje estice mogu delovati jedna na drugu. Sve dosad pomenute simetrije samo ograniavaju vrste sile i materije koje u jednoj teoriji mogu postojati - ali te simetrije ne zahtevaju, same po sebi, postojanje ma kog odreenog tipa materije ili sile. Naela simetrije podigla su se na novi nivo vanosti u ovom veku, a naroito u poslednjih nekoliko decenija; postoje naela simetrije koja nalau ak i samo postojanje svih poznatih sila prirode. U optoj teoriji relativnosti, ono naelo simetrije koje u njenoj osnovi lei kae nam da su svi inercijalni sistemi jednaki: zakoni prirode izgledaju isto ne samo posmatraima koji se kreu nekom postojanom brzinom, nego svim posmatraima, bez obzira na to kako njihove laboratorije ubrzavaju ili rotiraju. Pretpostavimo da mi sad uzmemo nae fiziarske instrumente i izmestimo ih iz tihe univerzitetske laboratorije; odsad emo, recimo, vriti opite na jednoj vaarskoj vrteki sa konjiima, ali takvoj koja se okree postojano. Umesto da merimo pravce u odnosu na sever, meriemo ih odsad u

odnosu na konjie koji su zakovani za platformu, sa kojom se zajedno vrte. Na prvi pogled, zakoni prirode izgledae sasvim drugaiji. Mi, posmatrai na vrteki, koja se ne prestaje okretati, primeujemo da postoji jedna sila, i to centrifugalna, koja hoe da odvue neprivrene predmete sa platforme i da ih odbaci napolje. Ako tu imamo posmatrae koji su na toj platformi roeni i odrasli, a koji ne znaju da su na rotirajuoj platformi, oni e opisivati prirodu u terminima takvih zakona prirode koji e obuhvatati, kao sastavni deo, i centrifugalnu silu, pa e njihovi zakoni izgledati sasvim drugaije nego zakoni kakve otkrivaju drugi naunici. injenica da zakoni prirode, reklo bi se, prave razliku izmeu nekretnih i obrtnih referentnih sistema uznemiravala je Isaka Njutna i stalno dodijavala fiziarima i u sledeim vekovima. U osamdesetim godinama devetnaestog veka beki fiziar i filozov Ernst Mah (Ernst Mach) ukazao je na put ka moguem reenju. Mah je naglasio da se rotirajua vrteka razlikuje od nepokretne laboratorije po jo neemu, a ne samo po centrifugalnoj sili. Sa take gledanja astronoma na vrteki, Sunce, zvezde, galaksije dakle, glavnina materije u Vaseljeni - rotiraju, ini se njemu, oko zenita. Vi i ja bismo rekli da je to zato to se platforma vrti, ali astronom koji je na platformi odrastao i koji koristi nju kao svoj referentni sistem (prirodno, ta bi drugo) ostae uporan u svom uverenju da se ostatak Vaseljene vrti oko njega. Mah se zapitao postoji li ikakav na in da to veliko prividno kruenje materije oznaimo kao uzrok nastajanja centrifugalne sile. Ako bi postojao, onda bi zakoni prirode otkriveni na vrteki mogli biti bukvalno isti oni zakoni prirode koje naunici otkrivaju u uobiajenijim laboratorijama; razlika bi bila samo prividna, i poticala bi naprosto od razliitih okruenja koje posmatrai iz svojih laboratorija vide. Ovu zamisao, koju je Mah nabacio, Ajntajn je prihvatio i podrobno razradio u svojoj optoj teoriji relativnosti. U optoj relativnosti, postoji, zaista, jedno delovanje dalekih zvezda na vrteku, delovanje koje dovodi i do pojave centrifugalne sile: to je sila gravitacije. Naravno da se nita slino ne deava u Njutnovoj teoriji gravitacije, koja poznaje samo jednostavno privlaenje svih masa. Opta relativnost je sloenija; u njoj, kruno kretanje materije cele Vaseljene oko zenita, koju opaaju posmatrai na vrteki sa konjiima, proizvodi jedno polje, donekle slino magnetnom polju to nastaje krunim kretanjem elektriciteta kroz namotaje nekog elektromagneta. Upravo ovo 'gravitomagnetno' polje proizvodi, u referentnom okviru vrteke, ona dejstva koja bi u konvencionalnijim referentnim sistemima bila pripisana centrifugalnoj sili. Jedna ine opte teorije relativnosti, za razliku od jednaina Njutnove mehanike, sasvim su iste u laboratoriji na vrteki i u onoj konvencionalnoj; razlika izmeu onoga to opaamo u jednoj i u drugoj potie u celosti od njihovog razliitog okruenja: naime, da li je laboratorija okruena svemirom koji se vrti oko zenita ili svemirom koji to ne ini. Ali kad ne bi postojala gravitacija, onda ne bi bila mogua ni ova reinterpretacija centrifugalne sile, pa bi, zbog toga, centrifugalna sila koju bismo ose ali na vrteki omoguila da nainimo razliku izmeu laboratorije na vrteki i one konvencionalne; samim tim, ne bi bili isti zakoni prirode u laboratorijama koje se vrte i u onima koje se ne vrte. Tako simetrija izmeu razliitih referentnih okvira zahteva postojanje sile tee. U osnovi elektroslabe teorije jeste jedna simetrija koja je u neto veoj meri ezoterina. Ona se ne odnosi na menjanje nae take gledanja u prostoru i vremenu, nego na menjanje nae take gledanja u vezi sa identitetom raznih vrsta elementarnih estica. Ba kao to je mogue da estica bude u takvom kvantnomehanikom stanju da nije

odreeno je li tu ili je tamo, ili da nije odreeno da li je njen spin u smeru kretanja kazaljki na satu ili obratno, tako isto je mogue, kroz uda kvantne mehanike, da estica dospe u stanje kad nije ba elektron, ali nije ni neutrino, nego je neodreeno je li jedno ili drugo od ta dva, a postaje odreeno tek kad izvrimo merenje neke njene osobine koja ini razliku izmeu ta dva, kao to je naelektrisanje. U elektroslaboj teoriji, oblik zakona prirode na menja se nimalo ako u svim jednainama sve elektrone i neutrine zamenimo takvim meovitim stanjima za koja nije odreeno da li su elektron ili neutrino. Poto razne druge estice, drugih vrsta, stupaju u meudejstvo sa elektronima i neutrinima, potrebno je istovremeno pomeati i porodice tih drugih tipova estica, tako da, na primer, ne bude jasno koji su kvarkovi gore, a koji dole, da li je neto foton ili je jedan od fotonove brae i sestara - negativno naelektrisana 'W' estica ili neutralna 'Z' estica. To je ta simetrija koja povezuje elektromagnetne sile, koje nastaju razmenama fotona, sa slabim nuklearnim silama, koje nastaju razmenama 'W' i 'Z' estica. Foton i 'W' i 'Z' estica pojavljuju se u elektroslaboj teoriji kao paketii energije etiri polja, a ova simetrija elektroslabe teorije zahteva postojanje ba ta etiri polja, otprilike onako kao to simetrije opte teorije relativnosti zahtevaju postojanje polja gravitacije. Simetrije te vrste, kao to su ove u osnovi elektroslabe teorije, zovu se unutranje simetrije, zato to ih moemo smatrati neim to se odnosi na unutranju prirodu estica, a ne na njihov poloaj ili kretanje. Unutranje simetrije su nam tee za shvatanje nego one koje se odnose na obian prostor i vreme, kao to je sluaj sa simetrijama koje upravljaju optom teorijom relativnosti. Moete zamisliti svaku esticu kao neto na emu postoji jedan mali brojanik sa kazaljkom; kazaljka moe, recimo, pokazivati ka oznaci 'elektron' ili ka oznaci 'neutrino' ili ka bilo kom mestu izmeu te dve oznake; isto tako, na drugoj estici moe pokazivati ka oznaci 'foton' ili ka oznaci 'W' ili bilo gde izmeu ta dva. Unutranja simetrija kae da zakoni prirode zadravaju isti oblik ako, na odreeni nain, izvrimo razmenu mesta tih oznaka na tim brojanicima. Dalje, kod one vrste simetrije koja vlada elektroslabim silama moemo preokretati te nae male brojanike razliito za estice koje su u raznim vremenima ili poloajima. Ovo je uglavnom nalik na simetriju koja lei u osnovi opte teorije relativnosti, simetriju koja nam doputa da zaokreamo nau laboratoriju u prostoru, ali ne samo za neki odreeni ugao, nego stalno sve vie i vie, tako da se zaokretanje vremenom poveava - na primer, ako laboratoriju stavimo na platformu vaarske vrteke sa konjiima. Nepromenljivost zakona prirode u odnosu na grupu takvih unutranjih simetrijskih transformacija zavisnih od poloaja i od vremena zove se lokalna simetrija (zato to dejstvo simetrijskih transformacija zavisi od smetanja u vremenu i prostoru), a ima i drugi naziv, 'gejd simetrija', iz razloga koji su isto istorijski. Zbog lokalne simetrije izmeu razliitih referentnih okvira u prostoru i vremenu, gravitacija je nuna, a na slian nain druga lokalna simetrija, ona izmeu elektrona i neutrina (takoe izmeu kvarkova gore i kvarkova dole i tako dalje) ini da je postojanje fotona, 'W' estice i 'Z' estice takoe nuno. Postoji jo jedna, trea tana lokalna simetrija, u vezi sa jednom unutranjom osobinom kvarkova za koju je, malice matovito i neozbiljno, usvojen naziv boja. Videli smo da ima kvarkova raznih vrsta, kao to su gore i dole; od tih kvarkova sainjeni su protoni i neutroni koji postoje u svim obinim atomskim jezgrima. Ali dodatna je istina da svaki tip kvarka moe da se pojavi u tri razliite 'boje', za koje fiziari u Americi vole da kau da su crvena, bela i plava. Naravno, ovo nema nikakve veze sa stvarnim bojama;

to su samo etikete koje smo nalepili tim esticama da ih razlikujemo. Koliko nam je poznato, u prirodi postoji tana simetrija izmeu razliitih boja; sila izmeu jednog crvenog i jednog belog kvarka ista je kao sila izmeu belog i plavog, a sila izmeu dva crvena je ista kao izmeu dva plava. Ali ova sila ne ostaje samo na toj razmenljivosti boja. U kvantnoj mehanici moemo razmatrati ona stanja jednog kvarka kad on nije ni crven ni plav nego moda crven, a moda plav. Zakoni prirode zadravaju tano isti oblik ako zamenimo crvene, bele i plave kvarkove odgovarajuim meovitim stanjima (neka to budu purpurni, ruiasti i lavanda). Opet analogno optoj teoriji relativnosti, injenica da na zakone prirode ne utie to meanje, pa ak ni pomicanje tih meavina sa jednog mesta na drugo i iz jednog vremena u drugo, zahteva da ukljuimo u nau teoriju jednu porodicu polja (nekoliko polja) koja e stupati u meudejstvo sa kvarkovima, to e biti analogno gravitacionom polju. Postoji osam ovakvih polja; poznata su kao gluonska polja zato to dejstvom tih polja nastaju jake sile koje kao kakav lepakEngl. glue: lepak - prim. prev. lepe kvarkove jedan za drugi, da bi kvarkovi ostali unutar protona i neutrona. Naa moderna teorija o tim poljima, kvantna hromodinamika, i nije nita drugo nego teorija kvarkova i gluona koja potuje ovu lokalnu simetriju boja. Standardni model elementarnih estica sastoji se od elektroslabe teorije kombinovane sa kvantnom hromodinamikom. Pominjao sam da naela simetrije daju teoriji jednu vrstu krutosti. Neko bi mogao pomisliti da je to nedostatak, da fiziar eli razvijati teorije koje e moi da opiu iroku raznovrsnost pojava, te mu zato odgovara krajnja fleksibilnost teorija - njihova sposobnost da daju razumne rezultate i u veoma razliitim moguim okolnostima. Ovo jeste tako na mnogim podrujima nauke, ali nije tako u ovoj oblasti temeljne fizike. Mi smo na tragu neeg opteg, neeg to vlada fizikim pojavama u celokupnom kosmosu; to neto nazivamo zakoni prirode. Ne elimo otkriti teoriju koja je sposobna da opie sve zamislive vrste sila meu prirodnim esticama. Umesto toga, nadamo se da emo otkriti teoriju koja e nam, zbog svoje krutosti, dopustiti da opiemo samo i jedino one sile gravitacione, elektroslabe, i jake - koje zaista postoje. Ova vrsta krutosti u naim fizikim teorijama jeste deo onoga to smatramo lepotom. Nae teorije krutost dobijaju ne samo od tih naela simetrije nego i od jo poneega. Samo na osnovu naela simetrije nikako ne bismo stigli do elektroslabe teorije, a ni do kvantne hromodinamike, osim ako bi te dve teorije bile jedan poseban sluaj u daleko iroj lepezi teorija sa neogranienim brojem podesivih konstanti ije bismo vrednosti ubacivali kako nam drago. Dodatno ogranienje, koje nam je dopustilo da odaberemo na jednostavni standardni model izme u velike raznovrsnosti drugih, sloenijih teorija koje zadovoljavaju ista ta naela simetrije, bio je sledei uslov: da one beskonanosti koje se u izraunavanjima jave jedna drugu i ponite. (Dakle, da teorija bude 'renormalizabilna'.) Pokazalo se da ovaj uslov prisiljava teoretiara da se opredeli za vrlo veliku jednostavnost u jednainama teorije; taj uslov, zajedno sa raznim lokalnim simetrijama, znatno doprinosi uspostavljanju postojeeg, jedinstvenog oblika standardnog modela elementarnih estica. Lepota koju nalazimo u fizikim teorijama kao to je opta teorija relativnosti ili standardni model veoma nalikuje na lepotu koju na nas prenose neka umetnika dela, ona koja nam daju oseanje neizbenosti, oseanje da ne bismo eleli izmeniti nijedan potez etkicom, nijednu notu, nijedan stih. Ali i kad se divimo muzici, slikarstvu ili poeziji, i

kad razmatramo fizike teorije, ovo oseanje neizbenosti je stvar ukusa i ne moe se svesti ni na kakvu formulu. Svake druge godine laboratorija 'Lorens Berkli' objavi po jednu knjiicu u kojoj su nabrojane osobine svih elementarnih estica poznatih do tog trenutka. Ako ja kaem da osnovno naelo koje prirodom vlada jeste to da elementarne estice moraju imati odlike navedene u toj knjiici, onda je svakako istina da sve poznate osobine elementarnih estica neminovno proistiu iz tog jednog naela. To naelo ima ak i mo predvianja: svaki novi elektron ili proton stvoren u naim laboratorijama ima e tano onu masu i naelektrisanje kako to u pomenutoj knjiici pie. Meutim, samo to osnovno naelo toliko je runo da niko ne bi imao utisak da smo njime ita postigli. Njegova runoa ogleda se u nedostatku jednostavnosti i neizbenosti. U toj knjiici ima na hiljade raznih brojeva, i svaki od njih bi se mogao izmeniti, a da ostatak informacija u knjiici ne postane besmislen. Ne postoji logika formula koja bi odredila otru liniju razgranienja izmeu lepe teorije koja neto objanjava i pukog spiska podataka, ali kad vidimo jedno i drugo, mi znamo razliku. Da bismo ozbiljno shvatili svoja sopstvena naela, zahtevamo da ona ispolje krutost i jednostavnost. Dakle, naa estetska ocena nije samo sredstvo kojim se sluimo da bismo pronali nauna objanjenja i ocenili njihovu valjanost - ona ulazi u sastav pojma 'objanjenje'. Drugi naunici ponekad se podsmevaju nama, fiziarima estica, zato to sada ve ima premnogo tih takozvanih elementarnih estica, tako da moramo nositi pomenutu knjiicu ('berklijevku') u depu kako bismo se povremeno podsetili kako se koja zove i koje osobine ima. Ali broj estica nije sam po sebi vaan. Kao to ree Abdus Salam, priroda ne tedi na esticama, a ni na silama, nego na naelima. Vano je imati jedan skup jednostavnih i ekonominih naela koja e objasniti zato sve te estice jesu ono to jesu. Zaista jeste uznemiravajue to to mi do dana dananjeg nismo pronali celovitu teoriju koja bi bila takva. Ali kad je jednog dana pronaemo, onda nee biti vano koliko mnotvo razliitih vrsta estica i sila njome opisujemo, bie vano jedino da teorija to postie divno, kao neminovnu posledicu jednostavnih naela. Lepota koju nalazimo u fizikim teorijama jeste veoma ograniena vrsta lepote. To je, koliko sam ja uspeo reima iskazati, lepota jednostavnosti i neizbenosti - lepota savrenstva strukture, lepota kad se sve tano uklopi jedno s drugim, kad se vie nita tu ne moe izmeniti, kad zavlada logika krutost. krta i klasina lepota, kao u tragedijama iz antike Grke. Ali u umetnostima nalazimo i druge vrste lepote. ekspirov pozorini komad ne poseduje tu vrstu lepote, ili bar ne u onoj meri u kojoj je neki od njegovih soneta poseduju. esto se deava da pozorini reiser, pripremajui izvoenje nekog ekspirovog komada, izostavi nekoliko celih govora. U filmskoj verziji Hamleta koju je dao Lorens Olivije, Hamlet nigde ne kae: "O kakav sam zao rob ja, kakva seljaina i propalica!" A ipak to filmsko izvoenje uspeva, zato to ekspirovi pozorini komadi nisu krte, savrene strukture, kao to je to opta teorija relativnosti ili tragedija Kralj Edip, nego su velike, 'ljampave' kompozicije ija obilata neurednost odraava sloenost koju ima sam ivot. Upravo to i jeste deo lepote njegovih komada, lepote koja, po mom ukusu, jeste jedna via lepota, lepota vieg reda, nego to je ona koju nalazimo u pomenutoj Sofoklovoj tragediji ili u optoj teoriji relativnosti. Neki od najboljih trenutaka kod ekspira jesu oni gde on namerno naputa grki model tragedije i ubacuje kominog proletera, nosaa, recimo, ili batovana ili prodavca smokava ili grobara - neposredno pre nego to se neko od glavnih likova susretne sa svojom sudbinom oi u oi. Dabome da bi

lepota teorijske fizike bila veoma lo primer za umetnost, ali ona postoji i, kakva je - da je, prua nam zadovoljstvo i vodi nas. Meni se ini da je teorijska fizika jo u jednom pogledu lo primer umetnicima. Nae teorije su veoma ezoterine, a takve i moraju biti, zato to smo prinueni da razvijamo te teorije upotrebom jednog jezika, jezika matematike, koji nije postao deo opteg znanja obrazovane publike. Fiziari, uglavnom, ne vole injenicu da su nae teorije toliko ezoterine. S druge strane, uo sam ponekad umetnike kako govore ponosito o svojim delima upravo zato to su dostupna samo maloj grupi vrhunskih znalaca, a onda opravdavaju ovaj svoj stav poredei ga sa fizikim teorijama kao to je opta teorija relativnosti koju, tako e, mogu razumeti samo oni koji su uvedeni u to znanje. Mogue je da umetnici, kao i fiziari, ponekad ostaju neshvaeni od strane masovne publike, ali biti 'zamumuljen i zakukuljen' zato to to voli da bude, to je, naprosto, smeno. Iako tragamo za teorijama koje su lepe zbog krutosti koja im je nametnuta jednostavnim osnovnim naelima, stvarati jednu teoriju ne znai naprosto matematiki je izvoditi iz jednog skupa unapred odreenih naela. esto se deava da mi naa naela izmiljamo 'u hodu', dok radimo, ponekad upravo zato to e nas ona voditi ka eljenoj vrsti krutosti. Ne sumnjam da je jedan od razloga to je Ajntajn bio toliko zadovoljan svojom idejom o ekvivalenciji gravitacije i inercije bio i taj to je to na elo vodilo ka samo jednoj, prilino krutoj teoriji gravitacije, a ne ka nekoj beskrajnoj raznovrsnosti moguih teorija gravitacije. Izvoditi posledice datog skupa dobro formulisanih fizikih naela, to moe biti teko ili lako, ali to je ono to fiziari naue da rade jo u srednjoj koli, i taj posao im, uglavnom, prija. Stvaranje novih naela fizike je uasno teko i, koliko nam je poznato, ne moe se ni u kakvoj koli nauiti. Pomalo avetinjski - iako je lepota fizikih teorija ugraena u krute matematike strukture zasnovane na jednostavnim osnovnim naelima - strukture koje poseduju tu vrstu lepote umeju da preive ak i kad se dokae da su naela, koja su leala u njihovoj osnovi, bila pogrena. Dobar primer za ovo jeste Dirakova teorija elektrona. Dirak je 1928. godine pokuavao da preuredi redingerovu verziju kvantne mehanike u terminima talasa estica tako da ona doe u sklad sa posebnom teorijom relativnosti. Ovaj napor vodio je Diraka zakljuku da elektron mora imati izvestan spin, kao i da je Vaseljena ispunjena neopazivim elektronima negativne energije, ije odsustvo u nekoj taki moe biti u laboratoriji opaeno kao prisustvo jednog elektrona sa suprotnim nabojem, dakle prisustvo antiestice elektrona. Ova njegova teorija stekla je ogroman ugled kad su 1932. u kosmikim zracima otkrivene upravo takve estice, za koje sada imamo naziv pozitroni. Dirakova teorija bila je kljuni sastojak u onoj verziji kvantne mehanike koja je razvijana i sa velikim uspehom primenjivana u tridesetim i etrdesetim godinama dvadesetog veka. Ali mi danas znamo da je ovo Dirakovo gledanje bilo veim delom pogreno. Pravi kontekst za pomirenje kvantne mehanike sa posebnom teorijom relativnosti nije ta relativistika verzija redingerove talasne mehanike za kojom je Dirak tragao, niti neka slina, nego jedan uopteniji formalizam poznat kao kvantna teorija polja, koju su Hajzenberg i Pauli izloili 1929. U kvantnoj teoriji polja, ne samo to foton jeste jedan paketi energije jednog polja, elektromagnetnog, nego i elektron i pozitron jesu paketii energije elektronskog polja, a i sve ostale elementarne estice jesu paketii energije raznih drugih polja. Dirakova teorija elektrona dala nam je, maltene pukim sluajem, iste rezultate kao i kvantna teorija polja za procese u kojima se javljaju samo elektroni,

pozitroni i/ili fotoni. Ali kvantna teorija polja je optija - ona uspeva objasniti i procese kao to je nuklearni beta raspad, koji nisu mogli biti objanjeni Dirakovom teorijom. Nita u kvantnoj teoriji polja ne zahteva da estice imaju neki odreeni spin. Elektron, eto, naprosto ima onaj spin koji je Dirakova teorija zahtevala, ali ima drugih estica, sa drugim spinovima, a te druge estice imaju svoje antiestice, i sve to neme nikakve veze sa 'negativnim energijama' o kojima je Dirak nagaao. Meutim, matematika Dirakove teorije je preivela do danas, kao bitni deo kvantne teorije polja; mora se predavati postdiplomcima na svakom visokom teaju kvantne mehanike. Dakle, formalna struktura Dirakove teorije preivela je 'pogibiju' onih naela relativistike kvantne mehanike kojima se Dirak, izgraujui svoju teoriju, rukovodio. Prema tome, matematike strukture koje fiziari razvijaju potujui naela fizike imaju udnovatu prenosivost - moe ih 'poneti' na drugo mesto, iz jednog konceptualnog okruenja u drugo; one mogu posluiti mnogobrojnim, razliitim svrhama, kao kljune kosti u vaim ramenima koje kod neke druge ivotinjske vrste spajaju krilo i telo (kod ptice) ili peraje i telo (kod delfina). Tano je da nas naela fizike vode ka tim lepim strukturama, ali lepota ponekad opstane i kad sama ta naela ne opstanu. Jedno mogue objanjenje za ovo dao je Nils Bor. Nagaajui godine 1922. o budunosti njegove ranije teorije o atomskoj strukturi, napomenuo je da "matematika raspolae samo ogranienim brojem oblika koji mogu biti prilagoeni Prirodi, pa se moe desiti da ovek nabasa na prave oblike dok formulie sasvim pogrene koncepte". Ispostavilo se da je Borova prognoza o budunosti njegove sopstvene teorije bila tana: njena osnovna naela su naputena, ali jedan deo njenog jezika i njenih metoda izraunavanja koristimo i danas. Upravo prilikom primene iste matematike na fiziku, delotvornost estetskih sudova postaje u najveoj meri zaprepaujua. Ve svako zna da matematiare u njihovom radu pokree elja da konstruiu formalizme koji e biti i konceptualno lepi. Engleski matematiar G. H. Hardi (G. H. Hardy) objasnio je da "obrasci u matematici, kao i oni u slikarstvu ili poeziji, moraju biti lepi. Ideje se, kao i boje ili rei, moraju uklapati harmonino. Lepota je prvi test. Nema trajnog opstanka runoj matematici." A ipak, te matematike strukture koje matematiari, po sopstvenom priznanju, razvijaju zato to tragaju za jednom vrstom lepote, kasnije esto poslue fiziarima i pokau se kao izvanredno korisne. Radi ilustracije, vratimo se opet primeru neeuklidovske geometrije i opte teorije relativnosti. Posle Euklida, matematiari su jo dva milenijuma pokuavali otkriti da li su razne osnovne postavke, koje lee u temeljima njegove geometrije, logiki nezavisne jedna od druge. Ako Euklidovi postulati nisu nezavisni, ako se neki od njih mogu izvesti iz nekih drugih, onda je mogue odbaciti one suvine i dobiti jednu ekonominiju, pa time i lepu formulaciju geometrije. Ovaj napor doao je do vrhunca u ranim godinama devetnaestog veka, kad su 'princ geometara' Karl Fridrih Gaus (Carl Friedrich Gauss) i jo neki naunici razvili jednu neeuklidovsku geometriju, koja vai za jednu vrstu zakrivljenog prostora i zadovoljava sve Euklidove postulate osim petog. Ovo je pokazalo da je Euklidov peti postulat uistinu logiki nezavisan od ostalih. Ta nova geometrija razvijena je da bi se dao konaan odgovor na jedno istorijsko pitanje o temeljima geometrije, a ne da bi ikome bila od ikakve koristi u stvarnom svetu, na koji, mislilo se, i ne moe biti primenjena.

Zatim je neeuklidovsku geometriju proirio jedan od najveih matematiara svih vremena, Georg Fridrih Bernard Riman. Pretvorio ju je u optu teoriju zakrivljenih prostora sa dve, tri ili ma koliko mnogo dimenzija. Matematiari su nastavili razraivati Rimanovu teoriju zato to je bila tako divna, iako nisu ni pomiljali da bi mogla biti primenjena na bilo ta u fizici. Njena lepota bila je, dobrim delom, opet lepota neminovnosti. Kad pone razmiljati o zakrivljenim prostorima, gotovo neizbeno krene ka onim matematikim vrednostima (kao to su 'metrika', 'afinska povezanost', 'tenzori krivine' i tako dalje) koje su sastojci i Rimanove geometrije. Kad je Ajntajn poeo razvijati optu teoriju relativnosti, shvatio je da postiji jedan nain da izrazi svoje ideje o onoj simetriji koja dovodi u vezu razliite referentne sisteme, a to je da pripie gravitaciju zakrivljenju prostorvremena. Tada je zapitao jednog prijatelja, Marsela Grosmana (Marcel Grossman), postoji li ikakva matematika teorija zakrivljenih prostora - dakle, ne samo zakrivljenih dvodimenzionih povrina u obinom euklidovskom trodimenzionom prostoru, nego zakrivljenih trodimenzionih prostora, ili ak zakrivljenih etvorodimenzionih prostora. Grosman je saoptio Ajntajnu dobru vest da i te kako postoji jedan takav matematiki formalizam, koji su razvili Riman i drugi, i zatim ga nauio toj matematici, koju je Ajntajn onda ugradio u optu teoriju relativnosti. Ta matematika bila je spremna i ekala je Ajntajna, a on ju je iskoristio, iako, po mom uverenju, Gaus, Riman i drugi matematiari devetnaestog veka koji su se bavili diferencijalnom geometrijom ni sanjali nisu da e njihov rad ikada biti primenjen u fizikim teorijama gravitacije. Jedan jo udniji primer daje nam istorija naela unutranje simetrije. U fizici, za naela unutranje simetrije tipino je da nameu jednu vrstu porodine strukture meniju moguih estica. Prvi poznati primer takve porodice dale su dve estice koje sainjavaju obina atomska jezgra: proton i neutron. Proton i neutron imaju gotovo sasvim istu masu, pa kad je Dejms edvik (James Chadwick) otkrio neutron godine 1932, bilo je prirodno pretpostaviti da jake nuklearne sile (koje doprinose masi protona i masi neutrona) potuju jednu jednostavnu simetriju: naime, da e jednaine koje upravljaju tim silama o uvati svoj oblik ako u njima protoni i neutroni svuda zamene uloge. Ovo bi nam reklo nekoliko stvari: izmeu ostalog, kazalo bi nam da je jaka nuklearna sila izmeu dva neutrona jednaka kao i izmeu dva protona, ali nam ne bi reklo nita o sili izmeu jednog protona i jednog neutrona. Nastalo je, prema tome, izvesno iznenaenje kad su opiti pokazali, godine 1936, da nuklearna sila izmeu dva protona jeste priblino ista kao izmeu jednog protona i jednog neutrona. Ovo opaanje navelo je naunike na zamisao o jednoj simetriji koja se nee zaustaviti samo na obinim zamenama mesta protona i neutrona, o simetriji pod stalnim transformacijama koje pretvaraju protone i neutrone u estice koje jesu meavine, pomalo su proton, a pomalo i neutron, sa proizvoljnom verovatno om da budu jedno ili drugo. Ove simetrijske transformacije deluju na onu malu 'etiketu' koja je 'zalepljena' na esticu i koja kae ta ta estica jeste; deluju na jedan nain koji je matematiki isti kao delovanje obinih rotacija u tri dimenzije na spinove estica poput protona, neutrona ili elektrona. Imajui ovaj primer na umu, do ezdesetih godina dvadesetog veka mnogi fiziari su preutno podrazumevali da unutranje simetrijske transformacije koje ostavljaju zakone prirode neizmenjene moraju imati oblik rotacija u nekom unutranjem prostoru sa dve, tri ili vie dimenzija, nalik rotacijama kojima se proton zaokrene u neutron ili neutron u proton. Tada raspoloivi udbenici o primeni naela simetrije na

fiziku (ukljuujui klasine udbenike Hermana Vejla /Hermann Weyl/ i Eugena Vignera) davali su samo sasvim oskudan nagovetaj o tome da ima i drugih matematikih mogunosti. Tek kad je otkriveno mnotvo novih vrsta estica u kosmikim zracima i u akceleratorima kao to je bio 'Bevatron' u Berkliju pred kraj pedesetih godina, svet teorijske fizike bio je primoran da vidi izvesne ire mogunoti unutranjih simetrija. Ove estice kao da su bile grupisane u neke svoje porodice, kudikamo brojnijeg sastava nego to je jednostavni par blizanaca - proton i neutron. Na primer, naeno je da proton i neutron imaju jaku porodinu slinost sa est drugih estica, koje su dobile naziv hiperoni, a koje imaju jednak spin i slinu masu. Kakva unutranja simetrija je omoguila postojanje takvih proirenih rodbinskih grupa? Oko godine 1960. fiziari koji su prouavali ovo pitanje poeli su traiti pomo u litereturi matematike. Tamo su naili na divno iznenaenje. Ispostavilo se da su matematiari ve ranije napravili, u izvesnom smislu rei, katalog svih moguih vrsta simetrije. Potpun skup transformacija posle kojih neto ostaje neizmenjeno, bez obzira na to da li je to 'neto' jedan zakon prirode ili neki opipljivi predmet, daje matematiku strukturu koja je poznata kao grupa, pa je zato opta matematika simetrijskih transformacija poznata kao 'teorija grupa'. Svaku grupu odlikuju apstraktna matematika pravila koja ne zavise od onoga to se transformie, ba kao to pravila aritmetike ne zavise od toga ta sabiramo ili oduzimamo. Onaj meni koji pokazuje koji su tipovi porodica dozvoljeni nekom odreenom simetrijom zakona prirode u celosti je naloen matematikom strukturom te grupe simetrije. One grupe transformacija koje deluju neprekidno, kao to su rotacije u obinom prostoru ili meanja elektrona i neutrina u elektroslaboj teoriji, imaju naziv Lijeove grupe, zato to ih je otkrio norveki matematiar Sofus Lije (Sophus Lie). Francuski matematiar Eli Kartan (lie Cartan) dao je u svojoj doktorskoj disertaciji godine 1894. popis svih 'jednostavih' Lijevih grupa, iz kojih je mogue izgraditi sve druge takve grupe kombinovanjem njihovih transformacija. Godine 1960. Gel-Man (Gell-Mann) i izraelski fiziar Juval Neeman (Yuval Ne'eman) pronali su, radei nezavisno jedan od drugoga, da jedna od ovih jednostavnih Lijevih grupa, poznata kao SU(3), moe sasvim tano nametnuti porodinu strukturu gomili elementarnih estica manje-vie slinoj onoj gomili koja jeste opitno otkrivena. Gel-Man je pozajmio jedan termin iz budizma i ovom naelu simetrije nadenuo naziv 'osmostruki put', zato to su se bolje poznate estice svrstale u porodice sa po osam lanova, kao to su neutron, proton i njihovo estoro brae i sestara. Tada jo nisu sve takve porodice bile potpune; na primer, bila je potrebna jedna nova estica da bi se kompletirala porodica od deset estica koje jesu sline protonu, neutronu i hiperonima, ali imaju tri puta vei spin. Jedan od velikih uspeha nove SU(3) simetrije nastupio je kad je predskazana estica pronaena 1964. u Brukhejvenu i kad se pokazalo da ima onu masu koju je Gel-Man procenio da e imati. A ipak, tu teoriju grupa, za koju se pokazalo da je toliko vana u fizici, smislili su matematiari, i to iz razloga koji su bili isto unutranja 'matematiarska posla'. Temelj teorije grupa udario je poetkom devetnaestog veka Evarist Galoa (Evariste Galois), dok je davao dokaz da ne postoje opte formule za reavanje izvesnih algebarskih jednaina (onih u kojima se pojavljuje nepoznata veliina podignuta na peti ili vii stepen). Ni Galoa, ni Lije, ni Kartan nisu slutili kakvu e primenu teorija grupa nai u fizici. Veoma je udnovato da matematiari, voeni svojim oseanjem za matematiku lepotu, razvijaju formalne strukture koje fiziarima tek kasnije postanu korisne, iako

matematiari nisu ni pomiljali na takvu svrhu. U jednom svom poznatom eseju, fiziar Eugen Vigner daje ovoj pojavi naziv 'nerazumna uspenost matematike'. Fiziari, uglavnom, nalaze da ta sposobnost matematiara da unapred spreme onu matematiku koja e tek mnogo kasnije biti njima potrebna jeste pomalo jeziva, poput pria o duhovima. To vam je kao da je Nil Armstrong (Neil Armstrong), zakoraivi prvi put na povrinu Meseca, tamo naao otiske stopala ila Verna. Zapitajmo se, onda: odakle to fiziar dobije oseanje za lepotu, koje e mu pomoi ne samo prilikom otkrivanja teorija o stvarnom svetu, nego i prilikom ocenjivanja valjanosti fizikih teorija, ponekad uprkos suprotnim opitnim dokazima? I kako to moe matematiarevo oseanje za lepotu dovesti do pravljenja struktura koje e decenijama ili vekovima kasnije biti korisne fiziarima, iako se moda ti matematiari nisu uopte zanimali za fiziku? Meni se ini da postoje tri mogua prihvatljiva objanjenja, od kojih su dva primenjiva na ukupnu nauku, a tree ogranieno na najtemeljnije oblasti fizike. Prvo objanjenje bilo bi da Vaseljena sama po sebi deluje na nas kao nasumina, neekonomina, ali ipak na dugi rok uspena maina za uenje. Ba kao to su se, kroz beskrajan niz sluajnih dogaaja, atomi ugljenika, kiseonika i vodonika spojili i dali primitivne oblike ivota koji su kasnije evoluirali u protozoe, ribe i ljude, tako isto se i nae vienje svemira postupno razvijalo kroz proces prirodnog odabiranja ideja. Nebrojeno puta smo pokuavali raditi i misliti pogreno, i toliko smo se ugruvali da nam je najzad 'svanulo' da priroda jeste onakva kakva jeste; tavie, i navikli smo se da to kakva ona jeste smatramo lepotom. Pretpostavljam da bi svako na ovaj nain objasnio zato konjikom treneru njegovo oseanje za lepotu konja pomae, kad mu pomae, da odabare budueg pobednika. Taj ovek je proveo mnogo godina pored staze hipodroma, gledao je mnoge konje kako pobeuju ili gube, i osposobio se da izvesne vizuelne nagovetaje povezuje (mada ne i da to reima objasni) sa verovatnoom da e takav konj pobediti. Jedna od stvari koje ine da je istorija nauke tako oaravajua za itanje jeste i to da moete pratiti kako je naa vrsta lagano uila kakvu vrstu lepote da oekuje u prirodi. Jednom prilikom, vratio sam se u izvornu literaturu iz tridesetih godina dvadesetog veka, i to onu o najranijem naelu unutranje simetrije u atomskoj fizici, a to je naelo koje sam ve pominjao, ono o simetriji izmeu protona i neutrona. Moj cilj bio je da naem neki odreeni istraivaki lanak u kome je prvi put naelo simetrije bilo prikazano onako kako bi danas bilo prikazano, kao jedna osnovna injenica koja u nuklearnoj fizici stoji samostalno, nezavisno od ma koje podrobne teorije o nuklearnim silama. Ali nisam naao nijedan takav lanak. ini se da je u tridesetim godinama dvadesetog veka naprosto bilo nedolino pisati radove zasnovane na naelima simetrije. Dolino je bilo pisati radove o nuklearnim silama. Pa, ako ispadne da te sile imaju i neku simetriju, utoliko bolje, jer u tom sluaju, ako zna silu proton-neutron, ne mora nagaati kolika je sila proton-proton. A samo naelo simetrije po sebi nije bilo smatrano, koliko sam ja uspeo otkriti, neim to bi moglo da legitimizuje jednu teoriju i uini je lepom. Naela simetrije bila su smatrana matematikim trikovima; pravi posao fiziara bio je da utvruje pojedinosti o dinamici onih sila koje mi opaamo. Danas u nama postoji drugaije oseanje za te stvari. Ako bi eksperimentatori otkrili neke nove estice koje bi sainjavale neke nove vrste porodica kao to je par proton-neutron, u poti bi se odmah nale stotine separata teorijskih lanaka u kojima bi

se spekulisalo o tome koja vrsta simetrije lei ispod te nove porodine strukture; a ako bi se otkrila neka nova sila, svi bismo se mi bacili na spekulacije o onoj simetriji koja nalae postojanje takve sile. Oigledno, izmenjeni smo dejstvom svemira koji je radio kao maina za uenje i nametnuo nam jedno oseanje lepote sa kojim naa vrsta nije roena. ak i matematiari ive u stvarnoj Vaseljeni i reaguju na lekcije koje u njoj dobijaju. Euklidovu geometriju su predavali deici u kolama ve, evo, dva milenijuma kao gotovo savren primer apstraktnog deduktivnog razmiljanja, ali mi smo u ovom veku nauili iz opte teorije relativnosti da euklidovska geometrija uspeva tako dobro samo zato to je gravitaciono polje na povrini Zemlje prilino slabo, tako da prostor u kome ivimo nije primetno zakrivljen. Formuliui svoje postulate, Euklid je, zapravo, nastupao kao fiziar, iskoristio je iskustvo svoga ivota provedenog u slabim gravitacionim poljima helenistike Aleksandrije da bi nainio teoriju nezakrivljenog prostora. On nije znao koliko je ograniena i uslovljena njegova geometrija. Zapravo, mi smo tek srazmerno nedavno nauili da pravimo razliku izmeu iste matematike i nauke na koju se ona primenjuje. Lukasovska katedra na Kembridu, koju su drali Njutn i Dirak, bila je (a i danas je) zvanino katedra za profesora koji predaje matematiku, a ne fiziku. Tek kad su Ogisten-Luj Koi (Augustin-Louis Cauchy) i drugi poetkom devetnaestog veka razvili svoj rigorozni i apstraktni matematiki stil, matematiari su usvojili ideal da njihov rad bude nezavisan od ivotnog iskustva i obinog zdravog razuma. Drugi razlog to oekujemo da uspene naune teorije budu lepe jeste naprosto taj to naunici imaju sklonost da odabiraju one probleme za koje je verovatno da imaju lepa reenja. Isto moda vai ak i za naeg prijatelja konjikog trenera. On trenira konje da pobeuju na trkama; on je nauio da prepoznaje koji konji e najverovatnije pobeivati, i takve naziva lepim; ali ako ga povedete u stranu i obeate mu da neete nikome rei ta je priao, on e vam moda priznati da je u taj konjiko-trenerski posao uao zato to konji koje trenira jesu tako divne ivotinje. Jedan dobar primer u fizici daje nam pojava glatkog faznog prelaza,Ja ih nazivam 'glatki', ali esto ih zovu i 'fazni prelazi drugog reda'. Ovim se hoe napraviti razlika izmeu njih i 'faznih prelaza prvog reda' kao to je kljuanje vode na 100 stepeni ili topljenje leda na 0 stepeni Celzijusa, u kojima se osobine materijala izmene diskontinuirano. Potrebna je izvesna koliina energije (takozvana latentna toplota) da bi se led ija je temperatura 0 stepeni pretvorio u vodu ija je temperatura takoe 0 stepeni, ili tena voda ija je temperatura 100 stepeni pretvorila u vodenu paru iste te temperature; ali nije potrebna nikakva dodatna energija da bi se izbrisao magnetizam jednog komada gvoa kad se njegova temperatura podigne tano na Kirijevu taku. kakav je, recimo, onaj u kome magnetizam spontano nestane kad gvozdeni trajni magnet zagrejemo na tempereturu viu od 770 stepeni, koja je poznata kao Kirijeva (Curie) temperatura. Poto je to glatki prelaz, magnetizacija tog komada gvoa postepeno se primie nuli dok se temperatura primie Kirijevoj taki. Iznenaujua stvar u takvim faznim prelazima jeste nain na koji magnetizacija opada na nulu. Procene raznih energija magneta navele su fiziare da o ekuju da, kad je temperatura samo malo ispod Kirijeve take, magnetizacija bude naprosto srazmerna kvadratnom korenu razlike izmeu Kirijeve take i temperature u tom trenutku. Umesto toga, opitno je opaeno da je magnetizacija srazmerna toj razlici podignutoj na 0,37. Drugim reima, zavisnost magnetizacije od temperature je negde izmeu srazmernosti kvadratnom korenu (a to je stepenovanje na 0,5) i srazmernosti

kubnom korenu (a to je stepenovanje na 0,33) razlike izmeu Kirijeve take i temperature u tom trenutku. Prilikom stepenovanja, eksponenti kao to je 0,37 zovu se kritini, mada im se ponekad pridoda pridev 'neklasini' ili 'anomalni' zato to nisu ono to se oekivalo. Primeene su i neke druge vrednosti koje se tako ponaaju, u tom faznom prelazu, ali i u nekim drugim faznim prelazima; u nekim od tih sluajeva, eksponenti su bili tano isti. To nije neka sama po sebi 'glamurozna' pojava kao to su crne rupe ili irenje svemira. Pa ipak, neki od najblistavijih teorijskih fiziara sveta radili su na problemu kritinih eksponenata, a reili su ga tek 1972. godine Kenet Vilson (Kenneth Wilson) i Majkl Fier (Michael Fischer), obojica tada na Univerzitetu Kornel. ovek bi pomislio da je vea praktina korist od tanog izraunavanja Kirijeve take. Zato bi barjaktari teorije o kondenzovanoj materiji dali toliko preimustvo problemu kritinih eksponenata? Mislim da je problem kritinih eksponenata privukao toliko panje zato to su fiziari ocenili da e on imati neko lepo reenje. Nagovetaji koji su to sugerisali bili su, pre svega, univerzalnost te pojave - naime, injenica da su isti kritini eksponenti iskrsavali u veoma razliitim problemima - a zatim i injenica da su fiziari stekli naviku da neke od najbitnijih osobina fizikih pojava pronalaze tako to e formulisati zakone u kojima su jedne fizike veliine dobijene stepenovanjem nekih drugih fizikih veliina, kao to je to, recimo, sa zakonom da gravitacija opada upravo srazmerno poveanju kvadrata rastojanja. Kao to se pokazalo, teorija kritinih eksponenata ima takvu jednostavnost i takvu neizbenost da je svakako jedna od najlepih u celoj fizici. Nasuprot tome, problem izraunavanja tane temperature za fazne prelaze raznih materijala sav je neto 'muljav', mora uraunati zapetljane sitnice o gvou ili bilo kojoj drugoj tvari za koju izraunava tu taku; zato se tim problemom bave oni koji iz nekog razloga to moraju ili oni koji nemaju ta bolje da rade. U nekim sluajevima, izjalovile su se poetne nade naunika da e otkriti lepu teoriju. Dobar primer za to je genetski kod. Frensis Krik u svojoj autobiografiji opisuje kako je posle otkria dvostrukog heliksa kao strukture DNK, to su postigli on i Dejms Votson, panja molekularnih biologa bila usmerena na pokuaje da se 'provali' kod pomou koga elija tumai seriju hemijskih oznaka okaenih redom na te dve uporedne spirale DNK. Te oznake su eliji 'recept' za graenje odgovarajuih molekula belanevina. Bilo je ve poznato da su belanevine sagraene od lanaca aminokiselina, da ima samo dvadeset aminokiselina koje su iole od ikakvog znaaja kod ogromne veine biljaka i ivotinja, da informacija za odabir ove, a ne one aminokiseline za ugradnju u svako sledee mesto u molekulu belanevine jeste preneta tako to su tu nametena tri uzastopna para hemijskih jedinica zvanih 'baze', i da postoje samo etiri razliite vrste takvih 'baza'. Dakle, u procesu tumaenja genetskog koda postoje tri uzastopna izbora u kojima se svaki put bira izmeu etiri mogua para baza (kao da izaberete redom tri karte iz pila karata u kome ni na jednoj karti ne postoji nijedan broj niti lik, ali je na svakoj karti jedna od mogue etiri oznake). Na taj nain se izdiktira koja e aminokiselina (od dvadeset moguih) biti sledea dodata molekulu belanevine; posle nje, koja sledea; posle nje, koja sledea, i tako dalje, redom. Molekularni biolozi su izmislili svakojaka elegantna naela koja bi mogla upravljati ovim kodom; na primer, da ni jedna jedina informacija ne moe, pri odabiranju izmeu ta tri bazna para, biti prisutna beskorisno; ili da svaka informacija koja jeste tu, a nije potrebna za odreenje sledee po redu aminokiseline, jeste korisna za otkrivanje greaka, kao ono kad kompjuteri jo malo

porazgovaraju izmeu sebe da provere da li je prenos informacija uspeno obavljen. Odgovor je pronaen poetkom ezdesetih godina, ali ispalo je da je sasvim drugaiji. Genetski kod je jedna teka brljotina. Neke aminokiseline su pozvane ne jedanput, nego vie puta - dakle, za to je utroeno vie od jednog tripleta baznih parova; neki tripleti jesu prisutni u genetskom kodu, ali ne slue ba niemu. Genetski kod nije ba onoliko lo koliko bi jedan nasumino nabacan kod bio, to nam pokazuje da je tokom evolucije dolo do odreenih poboljanja, ali danas bi svaki inenjer komunikacija umeo dizajnirati bolji kod. Razlog je, dabome, taj to genetski kod uopte nije dizajniran; nije ga planirao niko. On se razvio kroz jedan niz sluajnih i nasuminih dogaaja kad se pojavio ivot na Zemlji, i od tada pa do danas nasleuju ga svi organizmi, u manje-vie istom obliku u kakvom je i nastao. Ali genetski kod je za nas, dakako, do te mere znaajan da ga moramo prouavati bez obzira na to koliko je lep ili ruan. Ipak, malice je razoaravajue to to se nije pokazao lep. Poneki put, kad nas nae oseanje za lepotu izneveri, to je zato to smo precenili temeljnost onoga to smo pokuavali objasniti. Slavni primer ovoga jeste rad mladog Johana Keplera u vezi sa veliinom planetnih orbita. Kepleru je bio poznat jedan od najlepih zakljuaka grkih matematiara, koji se odnosio na takozvana Platonova vrsta tela. To su predmeti u tri dimenzije, ogranieni ravnim povrima, pri emu svaki rogalj, svaka povr i svaka ivica jesu tano isti kao svaki drugi rogalj, povr i ivica. Odmah pomislite na jedan primer ovoga: to je kocka. Grci su otkrili da postoji samo pet Platonovih tela: kocka, trostrana piramida, dvostruka trostrana piramida, oktaedar (koji ima osam stranica) i ikosaedar (koji ima dvadeset stranica). (A nazivaju se Platonova zato to je Platon u svom delu Timaj tvrdio da se ta tela poklapaju u odnosu jedan prema jedan sa navodnih pet elemenata prirode; kasnije je Aristotel osporio ovo gledite kao pogreno.) Platonova tela daju izvanredan primer matematike lepote; to otkrie ima istu onu vrstu lepote kao Kartanov katalog svih moguih naela kontinualne simetrije. Kepler je u svom delu Mysterium cosmographicum tvrdio da postojanje pet i samo pet Platonovih tela objanjava zato postoji (osim Zemlje) jo samo pet planeta: Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn. (Tek kasnije su otkriveni Uran, Neptun i Pluton.) Svakoj od tih pet planeta Kepler je pripisao da je u nekoj vezi sa po jednim Platonovim telom, a zatim je nagaao da e poluprenik orbite svake planete biti srazmeran polupreniku odgovarajueg Platonovog tela kad su ta tela ugraena jedno u drugo, odgovarajuim redom. Kepler je pisao da je radio na tumaenju nepravilnosti planetnog kretanja "sve dok ih nije konano uklopio u zakone prirode". Nauniku danas moe izgledati kao skandal to da je jedan od osniva a moderne nauke izmiljao toliko neosnovane modele Sunevog sistema. Skandal ne samo zato to ta Keplerova zamisao nije odgovarala opaenim orbitama u Sunevom sistemu (a nije), nego, u mnogo veoj meri, zato to znamo da ta vrsta nagaanja nije prikladna za Sunev sistem. Ali Kepler nije bio budala. Vrsta spekulativnog razmiljanja koje je on primenio na Sunev sistem veoma je slina onoj vrsti teoretisanja kojim se bave fiziari estica danas; mi nita ne povezujemo sa Platonovim telima, ali zato verujemo, na primer, u meusobno odgovarajue veze izmeu razliitih moguih vrsta sile i razliitih lanica Kartanovog kataloga svih moguih simetrija. Kepler je pogreio ne zato to je nagaao na taj nain, nego zato to je pretpostavio (kao i veina filozofa pre njega) da su planete vane.

Naravno da jesu u poneemu vane. Na jednoj od njih mi obitavamo. Ali njihovo postojanje nije ni na kom temeljnom nivou ugraeno u zakone prirode. Sada razumemo da planete i njihove orbite predstavljaju ishod niza istorijskih sluajnosti i da, iako nam fizike teorije mogu rei koje orbite jesu stabilne, a koje bi bile haotine, nema razloga za verovanje da izmeu veliina njihovih orbita moe biti uspostavljena ijedna veza koja bi bila matematiki jednostavna i divna. Divne odgovore oekujemo onda kad prouavamo probleme koje su zaista u temelju prirode. Verujemo da emo, ako pitamo zato svet jeste takav kakav jeste, a onda pitamo zato dobijeni odgovor jeste takav kakav jeste, i ako tako nastavimo, na kraju tog lanca objanjavanja na i nekoliko jednostavnih i neodoljivo lepih naela. Ovo verujemo izmeu ostalog i zato to nas je iskustvo nauilo, tokom istorije, da kad zagledamo ispod povrine raznih stvari, nalazimo sve vie i vie lepote. Platon i neoplatonisti uili su nas da lepota koju vidimo u prirodi jeste odraz lepote onog krajnjeg to postoji, lepote noumenona. I za nas, i te kako, lepota sadanjih teorija jeste jedan nagovetaj, jedno predoseanje lepote konane teorije. U svakom sluaju, nijednu teoriju neemo prihvatiti kao konanu ako ne bude lepa. Iako jo nemamo pouzdano oseanje gde u svom radu treba da se oslonimo na oseanje za lepotu, a gde ne, u fizici elementarnih estica estetske ocene ipak kao da daju sve bolje i bolje rezultate. Po meni, to je dokaz da idemo u dobrom pravcu i da, moda, nismo mnogo daleko od cilja. 7. PROTIV FILOZOFIJE Odlazio sam, mlad, kod svetenika i doktora, njihove rasprave eljno sam sluao, ali uvek izlazio posle silnih rasprava na ista vrata kroz koja sam i uao. Edvard Ficderald, Rubaijat Omara Kajama Fiziarima toliko pomau subjektivne i esto nejasne estetske ocene, da bi ovek mogao oekivati da e nam pomoi i filozofija, iz koje se, najzad, razvila sva naa nauka. Moe li nam filozofija dati ikakvo usmerenje ka konanoj teoriji? Meni se ini da filozofija danas za fiziku ima otprilike onu vrednost kao to su imale rane nacionalne drave za svoje narode. Nije veliko preterivanje kazati da je, do uvoenja potanske slube, glavni zadatak nacionalnih drava bio da tite svoje narode od drugih nacionalnih drava. Uvidi pojedinih filozofa bili su pokatkad od koristi fiziarima, ali samo na negativan nain - tako to su ih titili od predrasuda drugih filozofa. Ne elim ovde izvlaiti pouku da fizika najbolje uspeva bez ikakvih predrasuda. U svakom trenutku postoji tako mnogo stvari koje bi se mogle raditi, tako mnogo prihvaenih naela koja bi se mogla osporavati, da ovek, ako se ne bi rukovodio bar nekim predrasudama, ne bi mogao uiniti ba nita. Stvar je naprosto u tome to od filozofije, uglavnom, nismo dobijali one prave, korisne predrasude. U naem lovu na konanu teoriju, fiziari vie lie na lovake pse nego na jastrebove: nauili smo da njukamo po tlu u potrazi za tragovima lepote koju o ekujemo u zakonima prirode, i to

nam uspeva, ali da ugledamo stazu ka istini sa visova filozofije - to nam nikako ne uspeva. Fiziari, dabome, nose sa sobom jednu vrstu radne filozofije. Kod veine nas, to je jedan grubo izdeljani realizam, jedno verovanje u objektivnu stvarnost sastojaka naih naunih teorija. Ali to smo uili uglavnom kroz iskustvo naunog istraivanja, a retko kad iz pouka dobijenih od filozofa. Ne znai to da filozofija nema ba nikakve vrednosti; ima, a neke od tih vrednosti nisu ni u kakvoj vezi sa naukom. ak ne mislim tvrditi da filozofija nema ba nikakve vrednosti za nauku; ima, ali meni se ini da su te vrednosti u najboljem sluaju jedan za oko prijatan lakirani sloj namazan preko istorije i dostignua nauke. Ne bi trebalo da oekujemo da e dananjim naunicima filozofija ponuditi ikakvo korisno usmerenje za rad niti nagovetaj ta je verovatno da e oni otkriti. Trebalo bi da priznam da ovo shvataju i sami filozofi, mnogi od njih. Osvrui se na tri decenije svog profesionalnog pisanja o filozofiji nauke, filozorf Dord Gejl (George Gale) zakljuuje: "Ove maltene tajanstvene rasprave, na rubu sholastikog, mogle su zainteresovati samo najmanji broj aktivnih naunika". Vitgentajn (Wittgenstein) je primetio: "Nita mi ne izgleda tako malo verovatno kao pretpostavka da e neki naunik ili matematiar, ako proita moja dela, u svom kasnijem radu biti ozbiljno pod njihovim uticajem". Ovo nije samo pitanje naunikove intelektualne lenjosti. Strana je muka prekidati svoj posao da bi uio jednu novu disciplinu, ali mi naunici radimo i to, kad moramo. U raznim razdobljima, ja sam uspevao da izdvojim vreme od svog posla da bih nauio svakovrsne druge stvari ije mi je poznavanje zatrebalo, od diferencijalne topologije do 'Majkrosoftovog' DOS-a. Stvar je naprosto u tome to se ne vidi kako bi poznavanje filozofije moglo biti korisno fiziarima - uvek uz onaj izuzetak da nam rad nekih filozofa pomae da izbegnemo greke drugih. Poteno je da priznam, kad izriem ovakav sud, svoje ogranienosti i pristrasnosti. Nekoliko godina sam kao student bio zanesen filozofijom, a onda sam se razoarao. Uvidi onih filozofa koje sam ja prouavao izgledali su mi mutni i tamni u poreenju sa zasenjujuim uspesima fizike i matematike. Od tih dana pa do danas, ja sam ponekad pokuavao itati najnovija dela iz oblasti filozofije nauke. Naao sam da su neka od njih napisana argonom tako neprobojnim, da naprosto moram zakljuiti da su pisana sa ciljem da budu zadivljeni oni koji ne razlikuju nejasnost od dubokoumnosti. Poneki od tih tekstova bili su dobri za itanje, pa ak i duhoviti, na primer spisi Vitgentajna i Paula Fajerabenda. Ali vrlo retko sam sticao utisak da imaju ikakve veze sa onim to je meni poznato kao nauni rad. Prema Fajerabendu, neki filozofi su razvili tako uzak pojam naunog objanjenja da, po njima, nikada ne moe jedna teorija objasniti drugu; to bi zailo da moje pokolenje fiziara estica ne bi imalo ta da radi. itaocu se moe uiniti (naroito ako je profesionalni filozof) da naunik koji toliko nema sluha za filozofiju nauke treba da zaobie tu temu, i to graciozno, na vrhovima prstiju, i da je prepusti strunjacima. Poznato mi je ta filozofi misle o amaterskim pokuajima pojedinih naunika da se bave filozofijom. Ali moja namera ovde i nije da glumim filozofa, nego da budem olienje nepopravljivog naunika-praktiara koji se svakog dana laa svog posla, ali mu u tome nimalo ne pomae profesionalna filozofija. Nisam jedini takav; ne poznajem nikoga ko je ita doprineo napretku fizike u razdoblju posle Drugog svetskog rata, a da mu je rad ijednog filozofa znaajno pomogao.

U prethodnom poglavlju pomenuo sam problem onoga to Vigner naziva 'nerazumna uspenost' matematike; a sad elim razmotriti jednu jednako zbunjujuu pojavu, nerazumnu uspenost filozofije. ak i kad su, u prolosti, pojedine filozofske doktrine bile neko vreme od koristi naunicima, zadrale su se posle toga na snazi, u veini sluajeva, predugo, tako da su napravile, sve u svemu, vie tete nego koristi. Uzmimo za primer mnogo slavljenu doktrinu zvanu 'mehanicizam'. Bilo je to uenje da priroda dejstvuje pomou guranja i vuenja materijalnih estica ili tenosti. U antikom svetu nijedno filozofsko uenje nije moglo biti naprednije od toga. Jo od kad su presokratovski filozofi Demokrit i Leukip poeli spekulisati o atomima, zamisao da prirodne pojave imaju mehanike uzroke suprotstavljala se popularnim verovanjima u bogove i demone. Helenistiki kultni voa Epikur uveo je u svoje uenje mehanicistiki pogled na svet upravo da bi suzbio verovanje u olimpske bogove. Kad je Rene Dekart (RenQ Descartes) otpoeo tridesetih godina sedamnaestog veka svoj veliki pokuaj da racionalno shvati svet, bilo je prirodno da opie prirodne sile, kao to je gravitacija, na mehanicistiki nain, kao vrtloge u nekom materijalnom fluidu koji ispunjava sav prostor. Ova Dekartova 'mehanicistika filozofija' imala je moan uticaj na Njutna, ne zato to je bila tana (Dekart kao da nije doao na modernu pomisao da valjanost teorija proveri koliinskim merenjima) nego kao primer za jednu vrstu teorije koja bi omoguila da se u prirodi nae neki razum i red. Mehanicizam je dostigao svoj zenit u devetnaestom veku, kad su hemija i toplota savreno dobro objanjene u terminima atoma. ak i danas, mnogim ljudima mehanicizam izgleda kao jednostavna logina suprotnost sujeverju. U istoriji ljudske misli, mehanicizam je odigrao herojsku ulogu. I upravo u tome je nevolja. U nauci, kao i u politici ili ekonomiji, velika nam opasnost preti od herojskih zamisli koje su nadivele svoju korisnost. Zbog svoje junake prolosti, mehanicizam je imao takav presti, da je Dekartovim sledbenicima bilo teko da prihvate Njutnovu teoriju Sunevog sistema. Kako moe jedan dobar kartezijanac, uveren da se sve prirodne pojave mogu svesti na meusobna sudaranja i guranja raznih vrstih tela ili tenosti, prihvatiti Njutnovu tvrdnju da Sunce dosee Zemlju jednom silom koja prolazi preko sto pedeset miliona kilometara praznog prostora? Tek kad se dobro zalo u osamnaesti vek, filozofi na kontinentu po eli su se oseati lagodno u prisustvu zamisli da neto moe delovati iz daljine. Na kraju su Njutnove ideje preovladale, oko 1720. godine, i na evropskom kontinentu, i to u Holandiji, Italiji, Francuskoj i Nemakoj (tim redom), a i u Britaniji. Dabome da je to bilo dobrim delom pod uticajem filozofa kao to su Volter (Voltaire) i Kant (Kant). Ali i ovde je usluga filozofije bila od one negirajue vrste: ona je pomogla da se nauka oslobodi stega same filozofije. ak i posle trijumfa njutnizma, mehanicistika filozofija nastavila je da cveta u fizici. Teorije o elektrinim i magnetnim poljima koje su u devetnaestom veku razvili Majkl Faradej (Michael Faraday) i Dejms Klark Maksvel bile su u mehanicistikom okviru, zaogrnute u termine o napetostima u jednom sveprisutnom fizikom medijumu za koji je esto korien naziv 'eter'. Fiziari devetnaestog veka nisu postupali nerazumno svim fiziarima potreban je kakav-takav privremeni pogled na svet, da bi mogli ostvarivati napredak, a u ono vreme inilo se da mehanicistiki pogled na svet nije loiji od bilo kog drugog kandidata za to. Ali ve je bio nadiveo svoje vreme. Konani zaokret od mehanicizma ka neem drugom trebalo je da se dogodi u godini 1905, kad je Ajntajnova posebna teorija relativnosti, u sutini, prognala eter i

umesto njega uvela prazan prostor kao medijum kroz koji se pronose elektromagnetni impulsi. Ali ak i tad, mehanicistiki pogled na svet nastavio je da opstaje meu starijim pokolenjem fiziara, koji su bili nalik na onog izmiljenog profesora Viktora Jakoba u dirljivom romanu Rasela Mak Kormaka (Russell McCormmach) No ne misli klasinog fiziara. Ti ljudi nisu bili u stanju da prihvate nove ideje. Mehanicizam je bio propagiran i izvan okvira nauke, na drugim poljima, gde je preiveo i odakle se kasnije vraao da opet pravi nevolje naunicima. U devetnaestom veku herojska tradicija mehanicizma ugraena je, na nesreu, u dijalektiki materijalizam Marksa (Marx) i Engelsa (Engels), i njihovih sledbenika. Godine 1908. jedan izbeglica po imenu Lenjin napisao je visokoparnu knjigu o materijalizmu; njemu je, dodue, materijalizam bio uglavnom sredstvo za napad na razne druge revolucionare, ali njegovi sledbenici su Lenjinove komentare i komentarie prihvatili kao Sveto pismo, tako da je, tokom izvesnog razdoblja, dijalektiki materijalizam onemoguavao prihvatanje opte teorije relativnosti u Sovjetskom Savezu. ak i godine 1961, istaknuti ruski fiziar Vladimir Fok oseao je da se mora braniti od optubi da je zastranio sa staze filozofske pravovernosti. Predgovor njegovoj knjizi Teorija prostora, vremena i gravitacije sadri panje vrednu izjavu: "Filozofska strana naih pogleda na teoriju prostora, vremena i gravitacije formirana je pod uticajem filozofije dijalektikog materijalizma, napose Lenjinovog materijalizma i empiriokriticizma." Nita u istoriji nauke nikad nije jednostavno. Iako posle Ajntajna u ozbiljnim istraivanjima na polju fizike vie nije bilo mesta za stari, naivan, mehanicistiki pogled na svet, neki elementi tog pogleda zadrani su u fizici prve polovine dvadesetog veka. S jedne strane, postojale su materijalne estice, kao to su elektroni, protoni i nautroni, koje sainjavaju obinu materiju. S druge strane, postojala su polja, kao elektrino polje, magnetno polje i gravitaciono polje, koja su nastajala zbog prisustva estica i delovala na estice. Onda se godine 1929. fizika poela okretati jednom ujedinjenijem pogledu na svet. Verner Hajzenberg i Volfgang Pauli opisali su i estice i polja kao vidove ispoljavanja jednog dubljeg nivoa stvarnosti, a to je nivo kvantnih polja. Kvantna mehanika je nekoliko godina pre toga bila primenjena na elektrina i magnetna polja i iskoriena kao opravdanje za Ajntajnove zamisli o esticama svetlosti, fotonima. Sada su Hajzenberg i Pauli pretpostavili da su ne samo fotoni nego sve estice paketi energije u sastavu raznih polja. To je teorija kvantnih polja u kojoj elektroni jesu paketii energije elektrinog polja; neutrini jesu paketii energije neutrinskog polja, i tako dalje. Uprkos nailasku ovako mone sinteze, veliki deo rada na protonima i elektronima u tridesetim i etrdesetim godinama dvadesetog veka nastavio se u kontekstu stare dualistike kvantne elektrodinamike, u kojoj fotoni jesu sagledani kao paketii energije elektromagnetnog polja, ali elektroni ostaju naprosto estice materije. Kad se govori samo o elektronima i fotonima, taj pristup daje iste rezultate kao teorija kvantnih polja. Meutim, dok sam ja dogurao do postdiplomskih studija, a to je bilo u pedesetim godinama, teorija kvantnih polja bila je ve maltene opteprihvaena kao ispravan okvir za temeljnu fiziku. U fiziarevom receptu za svet, na spisku sastojaka vie nije bilo nikakvih estica, nego su tu bila zapisana samo polja - nekoliko razliitih vrsta polja. Iz ovog to je reeno moemo izvui zakljuak da je nerazumna tvrdoglavost zamiljati da znamo ak i u kojim terminima e budua konana teorija biti formulisana. Riard Fajnmen se jednom prilikom alio da novinari, kad postavljaju pitanja o buduim teorijama, govore ili o 'konanoj estici materije' ili o konanom ujedinjenju svih sila u

jednu silu, dok mi, zapravo, pojma nemamo da li su to ona prava pitanja koja treba postavljati. Nije mnogo verovatno da e stari, naivni, mehanicistiki pogled na svet biti vraen iz mrtvih, niti da emo se morati vraati starom dualizmu estica i polja, ali ak ni sama teorija kvantnih polja nije bezbedna. Iskrsavaju tekoe kad u njen okvir pokuavamo uvesti gravitaciju. U naporu da se te tekoe prevaziu, nedavno je izronila jedna kandidatkinja za konanu teoriju, u kojoj kvantna polja jesu samo niskoenergetska ispoljavanja posebnih 'utinua', 'poremeaja' u prostorvremenu. Za ta utinua vaio bi naziv 'strune'. Nije verovatno da emo znati koja su prava pitanja sve dok se na naemo nadomak tanih odgovora. Iako se ini da je naivni mehanicizam bezbedno mrtav, fiziku nastavljaju muiti neke druge metafizike predrasude, naroito one u vezi sa vremenom i prostorom. Trajanje u vremenu je jedina stvar koju moemo meriti (dodue, netano) samim svojim mislima, bez ikakvih ulaznih informacija koje bi nam stizale od naih ula; iz tog razloga, prirodno je da zamiljamo da o vremenu moemo neto dokonati istim razumom. Kant je uio da vreme i prostor nisu deo spoljanje stvarnosti nego da su samo unapred ugraene strukture naeg uma, koje nam omoguuju da se snalazimo u dogaajima. Za jednog kantovca, najokantnije svojstvo Ajntajnove teorije bilo je to to se njome prostor i vreme premetaju u status obinih vidova fizikog svemira, i to vidova na koje moe da deluje kretanje (u posebnoj teoriji relativnosti) ili sila tee (u optoj teoriji relativnosti). ak i sad, maltene jedan vek posle objavljivanja posebne teorije relativnosti, neki fiziari ostaju u uverenju da postoje izvesne stvari koje se o prostoru i o vremenu mogu kazati na osnovu istog razmiljanja. Ova nepopustljivo uporna metafizika izranja na povrinu naro ito u raspravama o poreklu Vaseljene. Po standardnoj teoriji Velikog praska, svemir je nastao u jednom trenu beskonano visoke temperature i gustine, pre nekih deset do petnaest milijardi godina. Kad god sam drao predavanje o teoriji Velikog praska, uvek se neao neko u publici da, kad doe vreme za postavljanje pitanja, izjavi da je zamisao o poetku apsurdna; jer koji god trenutak da odaberemo kao onaj u kome se zbio Veliki prasak, morao je postojati i neki trenutak pre toga. Pokuavao sam da objasnim da to ne mora biti tako. Istina je da, na primer, u naem obinom iskustvu, koliko god hladno da postane, uvek moe biti jo hladnije; pa ipak, postoji apsolutna nula. Mi ne moemo postii temperature ispod apsolutne nule ne zato to nismo dovoljno domiljati, nego zato to temperature ispod apsolutne nule jednostavno nemaju smisla. Stiven Hoking je ponudio jednu moda jo bolju analogiju: razumno je pitati ta je severno od grada Ostina, ili od grada Kembrida, ali besmisleno je pitati ta je severno od Severnog pola. Sveti Avgustin se slavno rvao sa ovim problemom u svome delu Ispovesti, pa je doao do zakljuka da je pogreno pitati ta je postojalo pre nego to je Bog stvorio Vaseljenu, zato to je Bog, koji je izvan vremena, stvorio i vreme u isti mah kad i Vaseljenu. Isto gledite imao je i Mozes Majmonides (Moses Maimonides). Trebalo bi da priznam ovde da mi, zapravo, ne znamo da li je Vaseljena poela u nekom odreenom trenutku u prolosti. Andre Linde (Andre Linde) i drugi kosmolozi predstavili su u poslednje vreme prihvatljive teorije koje opisuju nau sadanju Vaseljenu koja se iri kao samo jedan mehuri u jednom beskonano staroj megavaseljeni, u kojoj se veno pojavljuju novi takvi mehurii, i potom podstiu pojavu sledeih. Ja ovde ne pokuavam tvrditi da svemir neosporno ima neku odreenu starost, nego samo tvrdim da na osnovu istog razmiljanja nije mogue kazati da nema.

Ovde, opet, ne znamo ak ni to da li postavljamo prava ili pogrena pitanja. U najnovijoj verziji teorije struna, prostor i vreme iskrsavaju kao izvedene kategorije, ali ih nema u temeljnim jednainama tih teorija. U tim teorijama znaenje prostora i vremena je samo priblino odreeno; nema smisla govoriti o ma kom vremenu koje bi trenutku Velikog praska bilo blie od jednog milion-bilion-bilion-bilionitog dela sekunde. U naem obinom ivotu, jedva uspevamo primetiti interval od jedne stotinke sekunde, pa, prema tome, naa intuitivna 'sigurna znanja' o prirodi vremena i prostora, steena svakidanjim doivljajima, nisu neto mnogo korisna kad elimo uobliiti teoriju o nastanku Vaseljene. Ne nailazi moderna fizika na svoje najvee nevolje u metafizici, nego u epistemologiji, prouavanju prirode znanja i izvora znanja. Epistemoloka doktrina zvana 'pozitivizam' (ili, u nekim verzijama, logiki pozitivizam) zahteva ne samo da nauka mora ranije ili kasnije uporediti svoje teorije sa opaanjima u stvarnosti (to, valjda, niko ne osporava) nego i to da se svaki vid naih teorija mora u svakom trenutku odnositi na opazive vrednosti. Naime, iako fizike teorije jo i mogu da se odnose na stvari koje nisu opitno prouene i za ije opitno prouavanje nemamo dovoljno para ove godine, a ni sledee, ipak ne bi bilo dopustivo da se u naim teorijama pojavi neki element koji u naelu ne moe nikad biti opaen. Ovde je re o pitanjima od krupnog znaaja, jer ako je pozitivizam ispravan, mi bismo mogli otkrivati vredne nagovetaje o sastojcima kona ne teorije tako to bismo korienjem misaonih opita utvrivali koje vrste stvari su u naelu opazive. Naunik koga najee povezuju sa uvoenjem pozitivizma u fiziku jeste Ernst Mah, fiziar i filozof iz Bea fin-de-siFcle-a, kome je pozitivizam posluio uglavnom kao 'protivotrov' za odbranu od metafizike Imanuela Kanta. U Ajntajnovom radu iz 1905. godine o posebnoj teoriji relativnosti, vidi se jasan Mahov uticaj; to je rad pun posmatraa koji mere daljine i vremena i za to koriste asovnike, lenjire i zrake svetlosti. Pozitivizam je pomogao Ajntajnu da se oslobodi utiska da izjava 'ova dva dogaaja su istovremena' ima neko apsolutno znaenje. Ajntajn je ustanovio da nijedno merenje ne moe dati merilo za istovremenost koja bi vaila za sve posmatra e. Ovaj naglasak na ono to se moe, konkretno, ba opaziti, jeste sutina pozitivizma. Ajntajn je potvrdio da mnogo duguje Mahu; u jednom pismu koje je nekoliko godina kasnije poslao Mahu, opisao je sebe reima 'Va odani student'. Posle Prvog svetskog rata, pozitivizam su dalje razvijali Rudolf Karnap (Rudolf Carnap) i lanovi bekog kruga filozofa, koji su sebi postavili cilj da nauku rekonstruiu po filozofski prihvatljivim linijama, i odista uspeli da razgrnu i odbace poprilinu gomilu raznog metafizikog smea. Pozitivizam je imao vanu ulogu i u raanju moderne kvantne mehanike. Hajzenbergovo veliko prvo delo o kvantnoj mehanici, objavljeno 1925. godine, po inje zapaanjem da je "dobro znano da formalna pravila koja je on upotrebio (Nils Bor godine 1913. u kvantnoj teoriji) za izraunavanje opazivih koliina kao to je energija vodonikovog atoma mogu biti ozbiljno kritikovana stoga to sadre, kao svoje osnovne sastojke, odnose izmeu nekih veliina koje su, koliko nam je poznato, u naelu neopazive - na primer, izmeu poloaja jednog elektrona i njegovog impulsa". Hajzenberg je, u duhu pozitivizma, primio u svoju varijantu kvantne mehanike samo opazive vrednosti, kao to su, na primer, verovatnoe spontanog prelaza jednog atoma iz jednog stanja u drugo tako to e emitovati jedan kvant zraenja. Naelo neodreenosti, koje jeste jedan od temelja probabilistikog tumaenje kvantne mehanike, zasnovano je

na Hajzenbergovoj pozitivistikoj analizi ogranienja na koja nailazimo kad se prihvatimo posla da osmotrimo poloaj jedne estice, ali i impuls te iste estice. Iako je bio koristan Ajntajnu i Hajzenbergu, pozitivizam je naneo tete koliko i koristi. Ali za razliku od mehanicistikog pogleda na svet, pozitivizam je zadrao svoj oreol velikih zasluga i tako preiveo da bi pravio tetu u budunosti. Dord Gejl ak tvrdi da je pozitivizam kriv za veliki deo sadanjeg otuenja koje je nastupilo izmeu fiziara i filozofa. Pozitivizam je bio srce otpora atomskoj teoriji na samom poetku dvedesetog veka. Devetnaesti vek je video divno usavrenje stare Demokritove i Leukipove zamisli da je sva materija sainjena od atoma, a Don Dalton (John Dalton), Amadeo Avogadro (Amadeo Avogadro) i njihovi sledbenici iskoristili su atomsku teoriju da rasvetle pravila hemije, osobine gasova i prirodu toplote. Atomska teorija postala je normalan deo govora fiziara i hemiara. Pa ipak, pozitivisti, sledbenici Maha, smatrali su da je to odstupanje od ispravnog naunog postupka zato to atomi nisu mogli biti opaeni nijednom tada zamislivom tehnikom. Pozitivisti su zato proglasili da naunici treba da gledaju svoja posla - naime, da saoptavaju ta su opazili: recimo, da su potrebne dve zapremine vodonika i jedna zapremina kiseonika da bi se napravila vodena para - a ne da se baku sa nekim metafizikim spekulacijama da je to tako zbog toga to se molekul vode sastoji od dva atoma vodonika i jednog atoma kiseonika, jer oni ne mogu opaziti te navodne atome, a ni molekule. Mah, lino, nikad nije pristao da se pomiri sa postojanjem atoma. ak i godine 1910, kad je atomizam kao teoriju prihvatio praktino svako drugi, Mah je istrajavao u jednoj 'utuk na utuk' raspravi sa Plankom i pisao: "Ako je vera u stvarnost atoma tako bitna, onda se ja odriem fizikog naina miljenja. Neu da budem profesionalni fiziar, odriem se svog naunikog ugleda." Otpor atomizmu naroito je nesreno delovao time to je usporio prihvatanje statistike mehanike, jedne redukcionistike teorije koja tumai toplotu u terminima statistike distribucije energije u delovima ma kog sistema. Razvoj ove teorije u radovima Maksvela, Bolcmana, Gibsa i drugih bio je jedan od trijumfa nauke devetnaestog veka, a pozitivisti su, odbacujui ga, poinili najgoru greku koju naunik moe poiniti: nisu prepoznavali uspeh, iako su videli da se dogaa. Pozitivizam je naneo tetu i na druge, manje poznate naine. Godine 1897. D. D Tomson (J. J. Thomson) je izveo jedan slavni opit koji se smatra trenutkom kad je otkriven elektron. (Tomson je posle Maksvela i Rejlija zauzeo kavendiku katedru na Univerzitetu u Kembridu.) Tokom izvesnog broja godina, fiziari su se iuavali nad tajanstvenom pojavom katodnih zraka, koji se emituju kad metalnu plo icu u staklenoj vakuumskoj cevi poveemo sa negativnim polom neke mone elektrine baterije; oni pokazuju svoje prisustvo tako to stvaraju svetlu taku na mestu gde, na suprotnom kraju cevi, udaraju u staklo. Ekran modernog televizora nije nita drugo nego katodna cev, u kojoj se intenzitet zraka kontrolie signalom koji stie iz televizijske stanice. Kad su, u devetnaestom veku, katodni zraci otkriveni, u po etku niko nije znao ta su. Onda je Tomson izmerio kako ih, dok prolaze kroz vakuumsku cev, savijaju (izazivaju njihov otklon na jednu ili na drugu stranu) elektrina i magnetna polja. Pokazalo se da je obim tog savijanja u skladu sa pretpostavkom da su zraci sastavljeni od estica koje nose jednu odreenu koliinu naelektrisanja, ali imaju i odreenu koliinu mase, i to uvek sa istom srazmerom izmeu mase i naelektrisanja. Poto se videlo da je masa tih estica toliko manja od mase atoma, Tomson je izveo zakljuak da su te estice temeljni sastavni delovi

atoma i ujedno da su nosioci elektrinog naboja u svim elektrinim strujama - dakle, i u icama i u atomima, a ne samo u katodnim cevima. Zbog ovoga je smatrao sebe (i u tome je podran od svih istoriara) otkrivaem jednog novog oblika materije - naime, jedne nove estice; za nju je odabrao ime koje je ve bilo u upotrebi u tadanjoj teoriji elektrolize: elektron. A ipak, taj isti opit priblino u isto vreme obavio je u Berlinu Valter Kaufman (Walter Kaufmann). Glavna razlika izmeu Kaufmanovog i Tomsonovog opita bila je u tome to je Kaufmanov bio bolji. Dao je za proporciju izmeu naboja i mase elektrona rezultat za koji danas znamo da je bio taniji od Tomsonovog. Pa ipak, niko nikada ne navodi Kaufmana kao otkrivaa elektrona zato to on nije smatrao da je otkrio novu esticu. Tomson je radio u sklopu jedne engleske tradicije koja ide unazad do Njutna, Daltona i Prauta (Prout) - a to je tradicija nagaanja o atomima i njihovim sastavnim delovima. Kaufman je, meutim, bio pozitivist; nije verovao da je posao fiziara da nagaaju o ma emu to ne mogu opaziti. Zato Kaufman nije ni prijavio da je otkrio neku novu vrstu estice nego je samo objavio da ono to protie (ta god to bilo) kroz katodnu cev nosi sa sobom odreenu razmeru izmeu mase i elektrinog naboja. Pouka koju iz ove prie moemo izvui nije samo ta da je pozitivizam kodio Kaufmanovoj karijeri. Tomson je, voen svojim uverenjem da je otkrio temeljnu esticu, krenuo dalje, otisnuo se u nove opite, da bi video kakve ona osobine ima. Naao je dokaze da se estice sa istom tom razmerom izmeu mase i naboja emituju i u okviru radioaktivnosti, ali i iz ugrejanog metala, a zatim je izveo jedno od prvih merenja naelektrisanja elektrona. To merenje, spregnuto sa ranije izvedenim merenjem razmere izmeu mase i naelektrisanja, dalo mu je vrednost elektronove mase. Zbir svih ovih opita zaista potvruje valjanost Tomsonove tvrdnje da ba on jeste otkriva elektrona, ali on nikada ne bi te opite preduzeo da nije bio voljan da ozbiljno shvati zamisao o jednoj estici koja u to vreme nije mogla biti neposredno osmotrena. Kad gledamo unazad, ini nam se da pozitivizam Kaufmana, kao i pozitivizam protivnika atomske teorije, nije bio samo na smetnji, nego i naivan. Jer, ta zapravo znai 'opaziti' bilo ta? U jednom uskom smislu rei, Kaufman nije ak ni opazio otklon katodnog zraka u magnetnom polju; on je samo merio poloaj jedne svetle take na kraju vakuumske cevi, u vreme kad su ice bile namotane izvestan broj puta oko jednog komada gvoa blizu cevi i prikljuene na jednu elektrinu bateriju. Zatim je iskoristio prihvaenu teoriju, i opaene stvari protumaio u terminima magnetnih polja i putanja zraka. Vrlo strogo govorei, on nije uinio ak ni to, ve je samo iskusio izvesne vidne i dodirne oseaje koje je protumaio kao svetle take, ice i baterije. Meu istoriarima nauke sad je optepoznato da nijedno osmatranje ne moe biti oslobo eno teorije. Za konanu kapitulaciju antiatomista smatra se, obino, izjava koju je dao hemiar Vilhelm Ostvald (Wilhelm Ostwald) godine 1908. u svojoj knjizi Osnovi opte hemije: "Sada sam uveren da smo nedavno stekli opitne dokaze o diskretnoj ili zrnastoj strukturi materije, dokaze koje je atomska hipoteza uzalud traila stotinama i hiljadama godina." Ti opitni dokazi koje Ostvald pominje sastojali su se od merenja molekularnih sudara u takozvanom Braunovom kretanju estica to plivaju u tenosti, kao i od Tomsonovog merenja naboja elektrona. Ali ako ovek shvati koliko su svi opitni podaci optereeni teorijom, postaje jasno da su svi uspesi atomske teorije u oblasti hemije i statistike mehanike znaili ve u devetnaestom veku da atom jeste opaen.

Lino je Hajzenberg zapisao da se Ajntajn, posle pozitivizma u svom prvobitnom pristupu relativnosti, predomislio. U jednom predavanju iz 1974, Hajzenberg se prisetio razgovora koji je vodio sa Ajntajnom u Berlinu poetkom 1926. godine: Ukazao sam Ajntajnu na to da mi ne moemo, zapravo, opaziti takvu putanju (putanju jednog elektrona u atomu); ono to mi stvarno beleimo jesu frekvencije svetlosti koju emituje taj atom, jaine, verovatnoe prelaza, ali nijedna stvarna putanja. A poto jedini racionalan postupak jeste da u teoriju uvodimo samo one veliine koje se mogu neposredno opaziti, onda, zapravo, koncept putanje elektrona ne bi trebalo uopte da se pojavi u teoriji. Na moje zaprepaenje, Ajntajn nije bio nimalo zadovoljan ovim argumentom. Smatrao je da svaka teorija, zapravo, sadri neopazive veli ine. Naelo da se upotrebljavaju samo opazive veliine naprosto se ne moe dosledno sprovesti. A kad sam se ja usprotivio, tvrdei da sam samo primenio onaj tip filozofije koji je i njemu posluio kao osnov za njegovu posebnu teoriju relativnosti, on je jednostavno odgovorio: "Moda sam ja zaista upotrebljavao takvu filozofiju ranije, pa tako i pisao, ali ona je, svejedno, besmislica." ak i pre toga, u jednom svom predavanju u Parizu 1922. godine, Ajntajn je rekao da je Mah un bon mQhanicien (dobar mehaniar), ali dQplorable philosophe (filozof za aljenje). Uprkos pobedi atomizma i Ajntajnovom prebegu iz redova pozitivista, u fizici dvadesetog veka pozitivizam se kao tema jo poneki put uo. Pozitivistika usmerenost na opazive veliine, kao to su poloaji estica i njihovi impulsi, ometala je 'realistiko' tumaenje kvantne mehanike, u kome talasna funkcija predstavlja fiziku stvarnost. Pozitivizam je doprineo i zamuenju problema sa beskonanostima. Kao to smo videli, Openhajmer je godine 1930. zapazio da iz one teorije fotona i elektrona koja se zove kvantna elektrodinamika proistie jedan besmislen ishod: naime, da atom dobija beskonano veliku energiju kad njegov elektron prvo emituje, pa apsorbuje fotone. Taj problem sa beskonanostima neprekidno je zabrinjavao teoretiare tokom tridesetih i etrdesetih godina dvadesetog veka i doveo je do opteg uverenja da kvantna elektrodinamika naprosto postaje neprimenljiva kad razmatramo elektrone i fotone veoma visoke energije. Veliki deo ovih tekih briga oko kvantne elektrodinamike bio je obojen jednom nijansom pozitivistikog oseanja krivice: neki teoretiari su se plaili da, kad govore o vrednostima elektrinih i magnetnih polja u onoj taki prostora koju zauzima elektron, ine jedan greh - naime, u fiziku uvode elemente koji se u naelu ne mogu opaziti. A to je i bilo tano, ali brige oko takvih pitanja samo su odloile pronalaenje pravog reenja za problem tih beskonanosti, reenja koje se postie tako to se te beskonanosti meusobno potru kad se paljivo odrede masa i naboj elektrona. Pozitivizam je imao kljunu ulogu i u jednoj reakciji protiv teorije kvantnog polja. Tu reakciju predvodio je Defri u (Geoffrey Chew) u ezdesetim godinama dvadesetog veka na Berkliju. Za ua, glavna stvar u fizici bila je S-matrica, a to je jedna tabela koja daje verovatnoe za sve mogue ishode svih moguih sudara estica. Ta matrica sumira sve to se moe zaista opaziti u reakcijama u kojima uestvuje ma koji broj estica. Teorija S-matrice moe se pratiti unazad jo do radova Hajzenberga i Dona Vilera (John Wheeler) u tridesetim i etrdesetim godinama dvadesetog veka,Slovo 'S' je od nemake rei 'Streuung' to znai 'rasipanje, razbacivanje tamo-amo'. ali su u i njegovi saradnici

koristili nove zamisli da izraunavaju S-matrice, a da pri tom ne uvedu nijedan neopaziv element kao to je, recimo, kvantno polje. Na kraju, taj njihov program je propao, delom zato to je bilo naprosto suvie teko izraunati S-matricu na ovaj nain, ali ponajvie zbog toga to se pokazalo da staza napretka prema boljem razumevanju slabih i jakih nuklearnih sila lei upravo u kvantnim teorijama polja, onim istim koje je u pokuavao da napusti. Najdramatinije naputanje naela pozitivizma dogodilo se kad smo razvijali nau sadanju teoriju kvarkova. Poetkom ezdesetih godina dvadesetog veka, Marej Gel-Man i Dord Cvajg (George Zweig) pokuali su, radei nezavisno jedan od drugog, da svedu ogromnu zapetljanost naeg 'zoolokog vrta' estica poznatih u ono vreme. Izloili su pretpostavku da su gotovo sve te estice sazdane od nekoliko jednostavnih, jo elementarnijih, kojima je Gel-Man nadenuo ime 'kvarkovi'. U prvi mah se nije inilo da ova zamisao iole odstupa od glavnog toka uobiajenog fiziarskog razmiljanja: bio je to, najzad, samo jo jedan korak na stazi Leukipa i Demokrita, jo jedan pokuaj da se sloene strukture objasne pomou jednostavnijih i manjih elemenata od kojih su sainjene. Slika sa kvarkovima primenjena je tokom ezdesetih godina dvadesetog veka na mnotvo raznovrsnih problema u vezi sa odlikama neutrona, protona, mezona i svih drugih estica za koje se pretpostavilo da su sazdane od kvarkova; ovo je, uglavnom, uspevalo veoma dobro. Pa ipak, ni najbolji napori opitnih fiziara u ezdesetim i ranim sedamdesetim godinama nisu bili dovoljni da se bar jedan kvark izbije iz estice u kojoj se navodno nalazi. Ovo je izgledalo ludo. Jo od kad je Tomson otrgao elektrone od atoma u katodnoj cevi, uvek je bilo mogue razvaliti svaki sloeni sistem kao to je molekul ili atom, i dobiti pojedinane estice od kojih je sagraen. Zato onda ne bi mogli i slobodni kvarkovi da budu izolovani? Slika sa kvarkovima poela je postajati razumljivija poetkom sedamdesetih godina, kad je uvedena kvantna hromodinamika, naa moderna teorija jakih nuklearnih sila, koja zabranjuje svaki proces u kome bi slobodni kvark mogao biti izolovan. Proboj je postignut 1973. godine, kada su prorauni Dejvida Grosa i Frenka Vileka na Prinstonu i, nezavisno od njih, Dejvida Policera (David Politzer) na Harvardu pokazali da izvesne vrste teorija kvantnih polja imaju jednu neobinu osobinu poznatu kao 'asimptotska sloboda', a to je svojstvo da sile u tim teorijama postaju, pri sve viim energijama, sve manje i manje. Upravo takvo opadanje sile opaeno je u opitima sa visokoenergetskim rasipanjem jo godine 1967, ali je tek sad prvi put data jedna teorija u kojoj se moglo dokazati da neke sile treba da se ponaaju tako. Ovaj uspeh brzo je doveo do toga da jedna od ovih kvantnih teorija polja, i to teorija kvarkova i gluona poznata kao kvantna hromodinamika, bude prihvaena kao tana teorija jakih nuklearnih sila. U prvo vreme se pretpostavljalo da u sudarima elementarnih estica nije primeena proizvodnja nijednog gluona zato to su gluoni teki, tako da energija raspoloiva u tim sudarima nije dovoljna za proizvodnju velike gluonove mase. Ali ubrzo posle otkria asimptotske slobode, nekolicina teoretiara predloila je drugo objanjenje: da su gluoni estice bez mase, kao fotoni. Ako bi bilo tako, onda bi razlog to gluoni, kao i, dalo bi se pretpostaviti, kvarkovi, nisu primeeni bio taj to razmena gluona bez mase izmeu kvarkova ili izmeu drugih gluona proizvodi dalekometne sile koje ine da je u naelu nemogue otrgnuti bilo kvarkove bilo gluone jedne od drugih. Sada se veruje da ako pokuate, na primer, da rastavite na komade jedan mezon (esticu sainjenu od

jednog kvarka i jednog antikvarka), sila koja vam je za to potrebna postaje sve vea i vea kako rastojanje izmeu njih postaje sve vee i vee, tako da ste na kraju prinueni da uloite tako mnogo energije da e na tom mestu biti stvoren jo jedan par kvarkantikvark. To je trenutak kad iz vakuuma iskoi jedan antikvark i pridrui se prvobitnom kvarku, odnosno kad iz vakuuma iskoi jedan kvark i pridrui se prvobitnom antikvarku, tako da ste opet dobili ne slobodan kvark ili slobodan antikvark nego naprosto dva para kvark-antikvark - to e rei, dva mezona. esto je koriena metafora da je ovo kao kad pokuavate razvui jedan komad kanapa na dve strane: vi vuete i vuete i u jednom trenutku, kad uloite u taj pokuaj dovoljno energije, kanap se prekine, ali vi ne dobijete zaseban 'jedan kraj' i zaseban 'drugi kraj' nego dobijete dva nova komada kanapa, a svaki ima oba kraja. Zamisao da kvarkovi i gluoni u naelu ne mogu nikad biti opaeni kao zasebni, izdvojeni, postala je deo prihvaene mudrosti savremene fizike estica, ali ona nas ne spreava da opisujemo neutrone i mezone kao estice izgraene od kvarkova. Ne mogu zamisliti nita to bi se Ernstu Mahu dopalo manje. Teorija kvarkova bila je samo jedan korak u neprekidnom procesu reformulisanja fizikih teorija u terminima koji su sve temeljniji, a sve dalji od svakidanjeg iskustva. Kako se moemo nadati da napravimo teoriju zasnovanu na opazivim stvarima kad se nijedan vid naeg iskustva - moda ak ni prostor ni vreme - ne pojavljuje na najtemeljnijim nivoima naih teorija? Meni se ini da nije verovatno da emo u budunosti imati mnogo koristi od pozitivistikog stava. Metafizika i epistemologija su bar imale elju i nameru da odigraju neku konstruktivnu ulogu u nauci. Meutim, u poslednje vreme krenuo je jedan novi napad na nauku, a to je napad neprijateljski nastrojenih komentatora koji su se okupili pod barjakom relativizma. Ovi filozofski relativisti poriu da nauka otkriva objektivnu istinu; za njih je nauka samo jedna od mnogih drutvenih pojava i nije sutinski razliita od nekog kulta plodnosti ili od obrednog darivanja.Ceremonijalni obiaj kod nekih amerikih Indijanaca sa severne obale Pacifika u kome domain prilikom raznih slavlja daje darove gostima u skladu sa njihovim ugledom. Posebo znaenje ima ako su u pitanju zaraena plemena. Filozofski relativizam izvire jednim delom iz toga to su filozofi i istoriari nauke otkrili da postoji veliki element subjektivnosti u procesu kojim naune ideje postaju prihvaene. Videli smo ovde da estetski sudovi igraju izvesnu ulogu u prihvatanju novih fizikih teorija. Naunicima je to stara pria (iako filozofi i istoriari ponekad piu kao da smo mi neke naivine koje o tome nemaju pojma). U svojoj hvaljenoj i slavljenoj knjizi Struktura naunih revolucija, Tomas Kun (Thomas Kuhn) otiao je i korak dalje, pa je tvrdio da se u naunim revolucijama menjaju i merila (on kae 'paradigme') pomo u kojih naunici ocenjuju teorije, tako da nove teorije naprosto nije mogue ocenjivati pomou predrevolucionarnih merila. U Kunovoj knjizi postoji mnogo tota podudarno sa mojim iskustvom u nauci. Ali, u poslednjem poglavlju, Kun, iako ne kategorino, napada zamisao da nauka napreduje ka objektivnoj istini: "Moda emo, da se tanije izrazim, morati odustati od uverenja, eksplicitnog ili implicitnog, da promene paradigmi nose naunike i one koji od njih ue sve blie i blie istini." ini se da Kunovu knjigu u poslednje vreme poinju da itaju (ili bar navode) kao manifest jedne opte ofanzive na predstavu o objektivnosti nauke. Postoji i jedna rastua tenja, zapo eta radovima Roberta Mertona (Robert Merton) u tridesetim godinama ovog veka, da sociolozi i antropolozi tretiraju

doivljavanje nauke (ili, bar, doivljavanje svih nauka osim sociologije i antropologije) istim metodima kao i ma koju drugu socijalnu pojavu. Nauka, dabome, jeste drutvena pojava; ona ima svoj sistem nagraivanja, svoju snobovtinu koja mnogo toga otkriva, svoje zanimljive obrasce saveznitava i autoriteta. eron Trevik (Sharon Traweek) je provela nekoliko godina druei se sa naunicima koji su vrili opite sa elementarnim esticama u Stanfordskom centru za linearno ubrzanje, kao i u laboratoriji KEK u Japanu, a onda je iz svoje perspektive antropologa opisala ta je videla. Ta vrsta visoke nauke prirodna je tema za antropologe i sociologe, zato to naunici pripadaju jednoj anarhijskoj tradiciji koja visoko ceni inicijativu pojedinca, ali u dananjim opitima, hteline hteli, moraju da rade zajedniki, u ekipama koje ponekad imaju i po stotinu ili vie lanova. Ja, poto sam teoretiar, nisam radio ni u jednom takvom timu, ali mogu rei da mi mnoga njena opaanja zvue istinito, kao, na primer, ovo: Fiziari vide sebe kao elitu u ije lanstvo se ulazi iskljuivo na osnovu naune zaslunosti i vrednosti. Pretpostavka je da svako ima potenu poetnu mogunost. Ovo je podvueno njihovim kodeksom oblaenja, koje je strogo neformalno, zatim slinou njihovih kancelarija i obiajem da se meusobno oslovljavaju samo po imenu. Takmiarski individualizam smatra se i pravinim i delotvornim. Postojeu hijerarhiju sagledavaju kao meritokratiju koja proizvodi finu fiziku. Ameriki fiziari, meutim, naglaavaju da fizika nije demokratska: odluke o naunim stvarima ne treba donositi glasanjem, odnosno glasovima veine lanova zajednice, niti pristup laboratorijskim resursima treba da bude dat svakome podjednako. Veina japanskih fiziara ima suprotno gledanje na ta dva pitanja. U tim svojim studijama sociolozi i psiholozi su otkrili da je ak i proces menjanja neke naune teorije - drutveni proces. U jednoj nedavno objavljenoj knjizi o vrednovanju u grupama meusobno ravnopravnih ljudi, nalazimo ovu primedbu: "Naune istine su, u sutini, iroko navoeni drutveni dogovori o tome ta je toboe stvarno; a to 'stvarno' se utvruje vrlo primetnim 'naunim' procesom meusobnog pregovaranja." Posmatrajui izbliza rad naunika u Salkovom institutu, francuski filozof Bruno Latur (Bruno Latour) i engleski sociolog Stiv Vulgar (Steve Woolgar) zakljuili su sledee: "Njihovi pregovori o tome ta je dobar dokaz ili dobra analiza predstavljaju jednu pometnju, ni bolju ni goru od rasprava advokata ili politiara." Izgleda da je lak bio korak od ovih korisnih istorijskih i sociolokih zapaanja do radikalnog stava da sadrina prihvaenih naunih teorija jeste ono to jeste zbog drutvenog i istorijskog okruenja u kome su nastajale. (Razrada ovog gledita ponekad se naziva 'jaki program' u sociologiji nauke.) Ovaj atak na objektivnost naunog znanja vri se otvoreno, pa je ak uveden u naslov jedne knjige Endrua Pikeringa (Andrew Pickering): Konstruisanje kvarkova. U zavrnom poglavlju, autor dolazi do sledeeg zakljuka: "Pa, kad se ima u vidu koliko su se oni uvebavali u primeni usavrenih matematikih tehnika, sklonost fiziara estica da opisuju stvarnost ponajvie matematikom jeste jedna pojava koju nije nita tee objasniti nego sklonost etnikih grupa da se koriste svojim maternjim jezikom. U ovom poglavlju zastupamo uverenje da ovek koji hoe da stvori svoj pogled na svet zaista nije obavezan da uzme u obzir ono to nauka u dvadesetom veku pria." Pikering potanko opisuje kakva se velika promena naglaska dogodila u opitnoj fizici u poznim ezdesetim i ranim sedamdesetim godinama

dvadesetog veka. Umesto da sluaju zdrav razum (kae Pikering) i da se usmere na najupadljivije pojave u sudarima visokoenergetskih estica (a to znai, na sudare u kojima se jedna estica razbije u mnotvo drugih, koje sve odleu manje-vie istim pravcem kojim je mlaz estica i stigao), eksperimentalisti su tada poeli da rade ono to su im predlagali teoretiari - naime, da se usredsreuju na retke dogaaje, kao to je onaj kad neka estica visoke energije posle sudara odleti pod nekim velikim uglom u odnosu na pravac odakle je mlaz estica stigao. Nema spora, zaista se dogodila jedna promena u shvatanju ta je vie, a ta manje vano u fizici visokih energija; Pikering ju je uglavnom tano opisao. Ali ona je bila naloena potrebama istorijske misije fizike. Proton se sastoji od tri kvarka i od jednog oblaka gluona i parova kvark-antikvark koji se neprekidno pojavljuju i nestaju. Pri ve ini sudara protona, energija estica koje u taj sudar ulaze utroi se na taj nain to se ti oblaci estica prospu, kao kad se sudare dva ubretarska kamiona. To su moda najupadljiviji sudari, ali su odve sloeni da bi nam dozvolili da izraunamo ta bi u njima, po naoj vaeoj teoriji kvarkova i gluona, trebalo da se desi; iz tog razloga, beskorisni su za proveru te teorije. Ali s vremena na vreme se dogodi da se neki kvark ili gluon u jednome od ta dva protona sudari sa nekim kvarkom ili gluonom u drugom protonu, i to 'eomice'; tada ti kvarkovi ili gluoni budu, zahvaljujui energiji sudara, izbaeni visokom energijom iz hrpe raznog drugog 'otpada' stvorenog sudarom, a to je jedan proces iju stopu uestalosti znamo da izraunamo. Ili se dogodi da u tom sudaru budu stvorene nove estice, kao to su, na primer, 'W' i 'Z' estica - prenosioci slabe nuklearne sile. Te nove estice mi treba da prouavamo kako bismo doznali vie o ujedinjenju slabe i elektromagnetne sile. Dananji opiti su podeeni da otkrivaju upravo takve retke dogaaje. Pa ipak, Pikering, koji, koliko ja mogu oceniti, veoma dobro razume ovu teorijsku pozadinu, opisuje to preusmeravanje fiziara u oblasti opita sa esticama kao nekakvu promenu mode, kao prelazak sa impresionizma na kubizam ili sa kratke suknje na dugaku suknju. Naprosto je logika pogreka prei sa opaanja da nauka jeste jedan drutveni proces na zakljuak da i zavrni proizvodi nauke, nae teorije, jesu ono to jesu zbog drutvenih i istorijskih snaga koje uestvuju u tom procesu. Jedna grupa planinara moe se raspravljati koja staza ka vrhu je najbolja, a njihovi argumenti upotrebljeni u toj raspravi moda e biti uslovljeni istorijom i drutvenim sastavom pohoda, ali na kraju rasprave oni e ili nai dobru putanju prema vrhu ili nee; kad se njome zapute, bie im jasno. (Niko ne bi napisao knjigu o planinarenju pod naslovom Konstruisanje Everesta.) Ja ne mogu dokazati da je i nauka takva, ali celokupno moje nauno iskustvo uverava me da jeste. Tano je da 'pregovori' o promenama u naunim teorijama traju bez prestanka, i tano je da naunici jedno vreme veruju neto, pa se predomisle i veruju neto drugo, pa posle neto tree i tako dalje, zato to reaguju na rezultate izraunavanja i opita; ali na kraju, iz ovoga izroni jedno gledite koje ima neosporna obeleja objektivnog uspeha. Meni se svakako ini da mi u fizici otkrivamo neto to je stvarno, neto to jeste to to jeste bez obzira na to koji su nam drutveni i istorijski uslovi omoguili da ga otkrijemo. Pa otkud onda tako radikalni nasrtaji na objektivnost naunog znanja? Mislim da je jedan izvor takvih napada opet isto staro strailo, pozitivizam, ovoga puta primenjen na prouavanje same nauke. Ako ovek odbija da pria o ma emu to nije neposredno opaeno, onda se ni teorije kvantnih polja, ni naela simetrije, ni, jo optije govorei, zakoni prirode ne mogu uzeti za ozbiljno. Ono to filozofi, sociolozi i antropolozi mogu

prouavati jeste stvarno ponaanje pojedinih ivih naunika, a to ponaanje nikada se ne moe jednostavno opisati nabrajanjem nekih osnovnih pravila iz kojih bi proisticalo. Ali naunici imaju neposredni doivljaj naunih teorija - naime, doivljavaju ih kao ciljeve koji, iako teko doseni, jesu stvarni. Postoji moda jo jedna pobuda, ne osobito visokoumna, za napad na realizam i objektivnost nauke. Zamislite da ste vi antropolog koji prouava kargo-kult na nekom pacifikom ostrvu. Ostrvljani veruju da mogu vratiti na svoja ostrva one tovarne avione koji su im tokom Drugog svetskog rata donosili blagostanje, tako to e graditi od drveta konstrukcije koje lie na radarske i radio-antene. Ljudski je da taj antropolog osea, kao to bi oseao i svaki drugi antropolog ili sociolog u takvoj situaciji, odreenu prijatnu nadmonost u odnosu na te uroenike, jer on zna da je njihova vera iluzorna: nijedan avion C-47 pun robe nee nikada biti privuen takvim drvenim radarima. Zar e nas iznenaditi ako antropolozi i sociolozi, kad se okrenu prouavanju rada naunika, poele da osete to isto divno oseanje nadmonosti tako to e rei da je i naunika vera iluzorna? Relativizam je samo jedan vid ireg, radikalnog napada na samu nauku. Fajerabend je zatraio formalno razdvajanje nauke i drutva u onom smislu u kome je crkva razdvojena od drave, rezonujui da je "nauka samo jo jedna od mnogih ideologija koje pokreu drutvo, pa treba i da bude tretirana tako". Filozof Sandra Harding (Sandra Harding) kae da je moderna nauka (a naroito fizika) "ne samo seksistika nego i rasistika, klasistika i kulturno prisiljavajua", i nastavlja ovako: "Na fizici i hemiji, na matematici i logici, nalaze se otisci prstiju njihovih tano odreenih kulturnih tvoraca, nita manje nego na antropologiji i istoriji." Teodor Roak (Theodore Roszak) poziva nas da izmenimo "temeljni senzibilitet naune misli... pa ak i ako, zbog toga, moramo drastino revidirati profesionalni karakter nauke i njeno mesto u naoj kulturi". Ovi radikalni kritiari nauke kao da postiu veoma maleno ili nikakvo dejstvo na naunike same. Ne znam nijednog aktivnog naunika koji ih ozbiljno shvata. Opasnost koju takvi predstavljaju za nauku dolazi od njihovog mogueg uticaja na one ljude koji se naukom ne bave, ali od kojih naunici zavise: na primer, na one koji odluuju o budetima za nauku i o kolovanju novih pokolenja potencijalnih naunika. U novije vreme, javljeno je u asopisu Nature da britanski ministar nadlean za troenje dravnih para na civilna nauna istraivanja govori pohvalno o jednoj knjizi Brajana Epljarda (Bryan Appleyard) u kojoj se tvrdi da je nauka pogubna po ljudski duh. Slutim da je Derald Holton (Gerald Holton) blizu istine kad kae da je radikalni nasrtaj na nauku samo jedan od simptoma jednog ireg neprijateljstva prema zapadnoj civilizaciji, neprijateljstva koje jo od Osvalda penglera (Oswald Spengler) truje zapadne intelektualce. Moderna nauka jeste upadljiva meta za takvo neprijateljstvo; velika dela likovne umetnosti i knjievnosti iznikla su u mnogim svetskim civilizacijama, ali jo od Galileja naunim radom upadljivo preovlauje Zapad. Meni se ini da je ta mrnja tragino promaena. ak i najstranije zapadne zloupotrebe nauke, kao to je atomska bomba, predstavljaju samo jo jedan primer veitih ovekovih napora da uniti samoga sebe svim raspoloivim orujima. Ali ako to sagledamo naspram blagotvornih rezultata nauke i naspram naunog doprinosa osloboenju ljudskog duha, ako te stvari gledamo uravnoteeno, ja mislim da moderna nauka, zajedno sa demokratijom i kontrapunktnom muzikom, jeste jedno od ostvarenja koje je Zapad dao svetu, i to takvo kojim se treba naroito ponositi.

Na kraju e ta tema da nestane. Moderni nauni metodi istraivanja i moderno nauno znanje rasprostiru se, brzim procesom difuzije, i u nezapadne zemlje, kao to su Indija i Japan; rasprostiru se, doista, po celom svetu. Nije daleko dan kad e ieznuti mogunost da se nauka poistoveti sa Zapadom, i kada e se videti da je ona zajedniko vlasnitvo celog ljudskog roda. 8. BLUZ DVADESETOG VEKA Bluz dvadesetog veka, mene tuga eka. Ko nije umoran, ko nije sumoran, zbog tog veka? Noel Kauard, Kavalkada Kad god smo uspeli dovoljno daleko da idemo du naih lanaca pitanja o sili i materiji, odgovori su naeni u standardnom modelu elementarnih estica. I na svakoj konferenciji strunjaka za visokoenergetsku fiziku jo od poznih sedamdesetih godina dvadesetog veka, eksperimentalisti su prijavljivali sve taniju podudarnost izmeu opaenih injenica i onog to standardni model predvia. ovek bi pomislio da fiziari estica treba da budu poprilino zadovoljni. Zato su, onda, toliko u setnom i tunom raspoloenju? Kao prvo, standardni model opisuje tri sile, elektromagnetnu, slabu nuklearnu i jaku nuklearnu, ali isputa etvrtu silu, a, zapravo, prvu koju smo upoznali: silu tee. Ovo nije neko, u svojoj rasejanosti, naprosto zaboravio; kao to emo videti, postoje strahovite matematike prepreke koje nam ne daju da opiemo gravitaciju istim onim jezikom pomou koga opisujemo ostale tri sile u standardnom modelu - naime, jezikom teorije kvantnih polja. Drugo, iako jaka nuklearna sila jeste ukljuena u standardni model, ona iskrsava kao neto to je sasvim razliito od elektromagnetne i od slabe nuklearne, a ne kao deo objedinjene slike. Tree, iako standardni model tretira elektromagnetnu i slabu nuklearnu silu na objedinjeni nain, ipak ostaju oigledne razlike izmeu te dve sile. (Na primer, pod normalnim okolnostima, slaba nuklearna je mnogo slabija nego elektromagnetna.) Imamo neku uoptenu predstavu o tome kako nastaju razlike izmeu elektromagnetne i slabe, ali ne razumemo u celosti izvor tih razlika. Najzad, nezavisno od problema ujedinjenja etiri sile, standardni model sadri mnoge odlike koje nisu naloene temeljnim naelima (kao to bismo mi voleli) nego se, umesto toga, naprosto moraju izvoditi iz opita. Te odlike, koje kao da su proizvoljno unete u model, jesu izmeu ostalih i sledee: meni estica; izvestan broj konstanti, kao to su razmere izmeu pojedinih masa; pa, ak, i same simetrije. Lako moemo zamisliti situaciju u kojoj bi nekoliko tih odlika, ili ak sve one, bile drugaije. Nema sumnje da je i ovakav standardni model ipak ogromno poboljanje u odnosu na 'kau' raznoraznih 'simetrija otprilike', slabo formulisanih dinamikih nagaanja i pukih injenica - a upravo tu 'kau' je moje pokolenje fiziara moralo uiti kad smo bili srednjokolci. Ali standardni model oigledno nije konaan odgovor, a mi,

da bismo zakoraili dalje, moramo da se uhvatimo u kotac sa svim slabostima tog modela. Sve nevolje koje su kod standardnog modela prisutne dodiruju se, na ovaj ili onaj nain, u jednoj pojavi koja se zove spontano naruavanje simetrija. Otkrie ove pojave bilo je jedan od najveih oslobaajuih dogaaja u nauci dvadesetog veka, prvo u fizici kondenzovane materije, a zatim i u fizici elementarnih estica. Najvei uspeh proistekao iz toga bilo je objanjenje razlika izmeu slabe sile i elektromagnetne, tako da e elektroslaba teorija biti za nas dobro mesto sa koga emo poeti da osmatramo pojavu spontanog naruavanja simetrija. Elektroslaba teorija je onaj deo standardnog modela koji se bavi slabom silom i elektromagnetnom silom. Zasnovan je na jednom tanom naelu simetrije, a ono kae sledee: da zakoni prirode zadravaju isti oblik ako svugde u jednainama te teorije zamenimo polja elektrona i neutrina meovitim poljima - na primer, jednim poljem koje je 30% elektron i 70% neutrino, i drugim poljem koje je 70% neutrino i 30% elektron - i ako u isti mah na slian nain izmeamo polja drugih porodica estica, kao to su kvark gore i kvark dole. Ovo naelo simetrije nazivamo lokalno, to znai da se oekuje da e zakoni prirode ostati neizmenjeni ak i ako ove meavine variraju iz trenutka u trenutak i od jednog mesta do drugog. Postoji, opet, i jedna druga porodica polja, ije je postojanje naloeno ovim naelom simetrije, priblino na onaj nain na koji je postojanje gravitacionog polja naloeno simetrijom izmeu razliitih koordinatnih sistema. Ta druga porodica sastoji se od polja fotona, 'W' estica i 'Z' estice; ova polja, takoe, moraju biti pomeana jedno sa drugim kad meamo polja elektrona i neutrina i polja kvarkova. Razmena fotona odgovorna je za elektromagnetnu silu, a razmena 'W' i 'Z' estica daje slabu nuklearnu silu, pa je, prema tome, ova simetrija izmeu elektrona i neutrina takoe simetrija izmeu elektromagnetne i slabe nuklearne sile. Meutim, ova simetrija se ne ispoljava u prirodi. Zato smo je otkrili tako kasno. Na primer, elektroni i 'W' i 'Z' estice imaju masu, ali neutrini i fotoni nemaju masu. (Upravo zbog velike mase 'W' estica i 'Z' estice, slabe sile su toliko slabije od elektromagnetnih sila.) Drugim reima, simetrija koja povezuje u odreene odnose elektron, neutrino i tako dalje jeste osobina onih jednaina koje stoje u osnovi standardnog modela, ali ova simetrija nije zadovoljena reenjima tih jednaina osobinama estica samih. Da vidimo kako to jednaine mogu imati simetriju, a njihova reenja ne. Pretpostavimo da su nae jednaine sasvim simetrine za dva tipa estica, recimo za kvark gore i za kvark dole, i da mi sad poelimo da reimo te jednaine da bismo ustanovili masu tih dveju estica. ovek bi mogao pretpostaviti da simetrija izmeu dva tipa kvarkova nalae da im mase budu jednake, ali mogua su i druga reenja. Pomenuta simetrija jednaina ne iskljuuje mogunost da se nae reenje u kome je masa kvarka gore vea nego masa kvarka dole; ona jedino zahteva da, u tom sluaju, mora postojati i drugo reenje tih istih jednaina, reenje u kome je masa kvarka dole vea od mase kvarka gore, i to za tano isti obim. A to znai: simetrija jednaina ne mora uvek biti odraena u svakom pojedinanom reenju tih jednaina, nego samo mora biti odraena u obrascu svih reenja tih jednaina. U pomenutom jednostavnom primeru, konkretne, stvarne osobine kvarkova odgovarae samo jednom od ta dva reenja, to je ve naruavanje temeljne teorije u pogledu simetrije. Zapazite da nije bitno koje je od ta dva reenja u prirodi zaista ostvareno, da li jedno ili drugo. Kad bi jedina razlika izmeu

kvarka gore i kvarka dole bila u njihovim masama, onda bismo i ovu razliku izmeu jednog reenja i drugog reenja mogli svesti na nau odluku koji kvark nam je volja da nazovemo gore, a koji dole. Priroda, onakva kakvu mi poznajemo, predstavlja jedno reenje svih jednaina standardnog modela, ali moglo bi biti na snazi i neko drugo reenje, svejedno koje, bitno je samo da sva ta razliita reenja ostaju besprekorno tano spojena naelima simetrije. U ovakvim sluajevima kaemo da je simetrija razbijena, naruena, iako bi bolji naziv bio 'skrivena' zato to ona ipak ostaje prisutna, u jednainama, a te jednaine vladaju osobinama estica. Ovu pojavu nazivamo spontano naruavanje simetrija zato to se nita nije razbilo u simetriji jednaina te teorije, nego se naruavanje simetrije javlja samo od sebe (pojavljuje se spontano) u razliitim reenjima tih jednaina. Upravo naela simetrije daju naim teorijama veliki deo njihove lepote. Zato je nastala tolika uzbuna kad su fiziari elementarnih estica poeli, po etkom ezdesetih godina, razmiljati o spontanim naruavanjima simetrija. Najednom je svima nama 'svanulo' da u zakonima prirode postoji mnogo vie simetrije nego to bi ovek pomislio kad samo posmatra osobine elementarnih estica. Naruena simetrija, to vam je jedan veoma platonski pojam: stvarnost koju mi u laboratorijama opaamo samo je nesavren odraz jedne dublje i lepe stvarnosti, a to je stvarnost onih jednaina u kojima se pokazuju sve simetrije teorije. Obian trajan magnet daje nam dobar, opipljiv primer naruenih simetrija. (Ovaj primer je naroito prikladan zato to se spontano naruavanje simetrija prvi put pojavilo u kvantnoj fizici u Hajzenbergovoj teoriji stalnog magnetizma objavljenoj 1928. godine.) Jednaine koje vladaju atomima gvoa i magnetnim poljem savreno su simetrine u odnosu na pravce u prostoru; nita u tim jednainama ne pravi nikakvu razliku izmeu istoka, juga, ili pravca 'gore' i tome slino. Pa ipak, kad se pare gvoa ohladi ispod 770 stepeni, ono spontano stekne neko svoje magnetno polje koje je usmereno u nekom odreenom pravcu, to znai da naruava simetriju izmeu razliitih pravaca. Neka rasa majunih stvorenja koja bi se raala i ceo svoj ivot provodila unutar jednog trajnog magneta morala bi dugo da se trudi dok bi napokon shvatila da zakoni prirode poseduju simetriju kad je re o raznim pravcima u prostoru, i da u njihovoj ivotnoj sredini postoji jedan povlaeni pravac samo zato to su se spinovi atoma gvoa spontano postrojili u tom pravcu i proizveli magnetno polje. A mi smo, ba kao ta zamiljena stvorenjca u magnetu, tek nedavno uo ili jednu simetriju koja izgleda da je naruena u naoj Vaseljeni. To je simetrija koja spaja slabu i elektromagnetnu silu, a njen prekid se vidi, na primer, po razliitostima izmeu fotona koji nema masu i estica 'W' i 'Z' koje su veoma teke. Jedna velika razlika izmeu naruavanja simetrije u standardnom modelu i naruavanja simetrije u magnetu sastoji se u tome to uzrok magnetizacije veoma dobro razumemo. Ona se dogodi zato to poznate elektromagnetne sile izmeu susednih atoma gvoa nagone te atome da svrstaju, odnosno postroje svoje spinove uporedno. Standardni model je kudikamo tajanstveniji. Nijedna od poznatih sila u njemu nije dovoljno jaka da izazove to opaeno naruavanje simetrije izmeu slabe sile i elektromagnetne sile. Ono najvanije to nam je i do danas nepoznato o standardnom modelu jeste - ta, zapravo, dovodi do naruavanja elektroslabe simetrije.

U prvobitnoj verziji standardne teorije slabe sile i elektromagnetne sile, naruena simetrija izmeu njih dve pripisivana je jednom novom polju, koje je u teoriju uvedeno da bi posluilo ba toj svrsi. Mislilo se da bi se to polje moglo ukljuivati samo od sebe, dakle spontano, kao magnetno u trajnom magnetu, i tada usmeriti u nekom odreenom pravcu - s tim to to nije pravac u obinom prostoru, nego je pravac na onom malom zamiljenom brojaniku koji kae 'neutrino' ili kae 'elektron', foton ili 'W' i 'Z', i tako dalje. A ona vrednost tog polja koja narui simetriju dobila je naziv vakuumska vrednost zato to to polje dobija ba tu vrednost u vakuumu, kad je daleko od uticaja ma koje estice. I, evo, posle etvrt veka mi jo ne znamo da li je ta jednostavna slika o naruavanju simetrija tana, ali nemamo nijednu uverljiviju mogunost. Ovo nije prvi put da su fiziari predloili postojanje nekog novog polja ili neke nove estice samo zato da bi zadovoljili neki teorijski zahtev. Fiziari su poetkom tridesetih godina ovog veka bili zabrinuti zbog toga to se inilo da zakon o odranju energije biva pogaen kad god se nekom radioaktivnom jezgru dogodi proces poznat kao beta raspad. Godine 1932. Volfgang Pauli je predloio da se ovo rei uvoenjem jedne estice koja bi zgodno posluila za to, i nazvao ju je 'neutrino'. Tako je on objasnio kud se denula energija iji je gubitak u tom procesu opaen. Neutrino se nije lako dao uhvatiti, ali posle vie od dve decenije konano je opitno otkriven. Predlagati postojanje neeg to jo nije opaeno, to je rizian poduhvat, ali ponekad 'upali'. Kao i bilo koje drugo polje u kvantnomehanikoj teoriji, ovo novo polje koje je odgovorno za prekid elektroslabe simetrije imalo bi energiju i impuls u paketiima koji se zovu 'kvanti'. Elektroslaba teorija nam kae da bi bar jedan takav kvant trebalo da bude opaziv kao nova elementarna estica. Nekoliko godina pre nego to smo Salam i ja razvili teoriju slabe sile i elektromagnetne sile zasnovanu na spontanom naruavanju simetrije, matematika za jednostavnije primere naruavanja ove vrste simetrija opisana je u radovima nekolicine teoretiara. Najjasnije je to opisao godine 1964. Piter Higs (Peter Higgs) sa Univerziteta Edinburg. Tako se dogodilo da ta nova estica, koja je potrebna u prvobitnoj verziji elektroslabe teorije, dobije naziv Higsova estica. Do danas, niko nije otkrio Higsovu esticu, to, meutim, nije dokaz protiv te teorije; Higsova estica ne bi ni mogla biti primeena ni u jednom dosadanjem opitu ako je njena masa vea od priblino pedeset masa protona, a to bi lako mogla biti. (Na nesreu, elektroslaba teorija uti kao zalivena kad pokuavamo saznati kolika je masa Higsove estice, osim to nagovetava da ta masa verovatno ne bi mogla biti vea od bilion volti, to je priblino hiljadu puta vie od protonove mase.) Potreban nam je opit u kome emo doznati postoji li zaista Higsova estica, ili moda nekoliko Higsovih estica, i koje su im mase. Ova pitanja imaju znaaj koji nadmauje pitanje kako je dolo do naruavanja elektroslabe simetrije. Jedna od novih stvari koje smo saznali iz elektroslabe teorije jeste ta da sve estice u standardnom modelu, osim Higsove, dobijaju svoju masu od naruavanja simetrije izmeu slabe sile i elektromagnetne sile. Kad bismo nekako mogli iskljuiti ovo naruavanje simetrije, onda bi i elektron i 'W' i 'Z' i svi kvarkovi bili bez mase, kao fotoni i neutrini. Problem razumevanja masa poznatih elementarnih estica jeste, dakle, deo problema razumevanja mehanizma kojim se elektroslaba simetrija spontano naruava. U prvobitnoj verziji standardnog modela, Higsova estica je jedina estica ija se masa neposredno pojavljuje u jedna inama teorije; naruavanje

elektroslabe simetrije daje svim drugim esticama masu koja je u nekoj srazmeri sa masom Higsove. Ali nemamo dokaza da su stvari tako jednostavne. Problem uzroka naruavanja elektroslabe simetrije vaan je ne samo u fizici nego i u naim naporima da razumemo ranu istoriju Vaseljene. Ba kao to se magnetizacija jednog komada gvoa moe izbrisati, a simetrija izmeu razliitih pravaca obnoviti ako se temperatura tog komada gvoa podigne iznad 770 stepeni, tako isto bi se i simetrija izmeu slabe sile i elektromagnetne sile mogla ponovo uspostaviti ako bismo temperaturu nae laboratorije mogli podii iznad nekoliko miliona milijardi stepeni. Na takvim temperaturama, ta simetrija vie ne bi bila skrivena, nego bi se jasno videla u odlikama estica u standardnom modelu. (Na primer, na tim temperaturama elektron, 'W' estice, 'Z' estica i svi kvarkovi bili bi bez mase.) Temperatura od milion milijardi stepeni ne moe se napraviti u laboratoriji i ne postoji danas ni u sreditu najtoplijih zvezda. Ali po najjednostavnijoj verziji opteprihvaene kosmoloke teorije, koja kae da se dogodio Veliki prasak, postojao je jedan tren pre nekih deset do dvadeset milijardi godina u prolosti kad je temperatura Vaseljene bila beskonano visoka. Priblino jedan desetomilijarditi deo sekunde posle tog poetnog trena, temperatura svemira je opala na nekoliko miliona milijardi stepeni, i tad je simetrija izmeu slabe sile i elektromagnetne sile naruena. Ovo naruavanje simetrije verovatno se nije dogodilo trenutno niti svuda jednoobrazno. U bolje poznatim 'faznim prelazima' kao to je zaleivanje vode ili magnetizacija gvoa, taj prelaz moe nastupiti malo ranije na jednom mestu, a malo kasnije na drugom mestu, i moda se nee dogoditi svuda na isti nain, pa emo videti da su nastali, recimo, zasebni kristalii leda, ili da u jednom istom magnetu postoje mali 'domeni', kao nekakve dravice, i da je u svakom takvom domenu magnetno polje drugaije usmereno. Pa, kad se posle Velikog praska dogaao elektroslabi fazni prelaz, tada su mogle nastupiti sline komplikacije iza kojih bi ostale razne opazive posledice; na primer, ova neravnotea mogla je uticati na zastupljenost lakih hemijskih elemenata koji su nastali nekoliko minuta kasnije. Ali mi nemamo pristup tim mogunostima sve dok ne saznamo kojim mehanizmom je elektroslaba simetrija naruena. Znamo da naruena simetrija izmeu slabe i elektromagnetne sile postoji zato to teorija koja je zasnovana na toj simetriji dejstvuje: ona je ve dala veliki broj uspenih predvianja o odlikama 'W' estica i 'Z' estice, kao i o silama koje se prenose pomou te dve estice. Ali nismo ba sigurni da elektroslaba simetrija biva naruena delovanjem vakuumske vrednosti nekog polja u toj teoriji, niti smo sigurni da postoji Higsova estica. Mora se neto ukljuiti u elektroslabu teoriju, neto zbog ega dolazi do prekida te simetrija; ali mogunost postoji da se ona naruava zbog posrednog dejstva neke nove vrste superjake sile koja ne deluje na obine kvarkove, elektrone ili neutrine, pa iz tog razloga i nije dosad otkrivena. Takve teorije su razvijane u poznim sedamdesetim godinama, ali su imale, opet, neke svoje probleme. Jedan od glavnih zadataka superprovodnog superkolajdera koji se sad upravo gradi jeste da ovo pitanje rei. Nije tu kraj prii o spontanom naruavanju simetrija; ova zamisao odigrala je izvesnu ulogu u naim nastojanjima da uvedemo u standardni model treu silu, jaku nuklearnu, na takav nain da ona postane deo istog objedinjenog okvira u kome se ve nalaze slaba i elektromagnetna. Iako su u standardnom modelu oigledne razlike izmeu slabe i elektromagnetne sile objanjene kao ishod spontanog naruavanja simetrije, to isto objanjenje ne vai za jaku nuklearnu silu; ak ni u jednainama standardnog modela ne

postoji simetrija koja bi uspostavila odnos izmeu jake nuklearne, slabe i elektromagnetne. Ovo je dovelo, poev od ranih sedamdesetih godina, do traganja za nekom teorijom koja bi leala ispod standardnog modela i bila jo osnovnija, a u kojoj bi i jaka i slaba i elektromagnetna sila bile objedinjene samo jednom, velikom, spontano naruenom grupom simetrija. Postojala je jedna oigledna prepreka ma kakvom objedinjenju po tim linijama. U svakoj teoriji, ono to sagledavamo kao jainu neke sile zavisi od dve vrste numerikih parametara: jedno su mase (ako ih imaju) estica kao to su 'W' i 'Z' - dakle, estica koje prenose te sile - a drugo su izvesne svojstvene jaine, takoe poznate pod nazivom 'konstante meudejstva'. Svojstvena jaina odnosi se na verovatnou da estice kao to su fotoni, gluoni, 'W' ili 'Z' budu, u reakcijama estica, emitovane, pa reapsorbovane. Mase nastaju zbog spontanog naruavanja simetrija, ali svojstvene jaine jesu brojevi koji se pojavljuju u osnovnim jednainama teorije. Svaka simetrija koja bi povezivala jaku sa slabom i sa elektromagnetnom silom, ak i ako bi bila spontano naruena, nalagala bi da svojstvene jaine elektroslabe sile i jake sile budu (ako dobro usaglasimo konvencije za njihovo definisanje) meusobno jednake. Prividne razlike izmeu jaina jedne, druge i tree sile bile bi onda pripisane, neizbeno, spontanom naruavanju simetrija koje dovodi i do razlike u masama estica koje te sile prenose, otprilike onako kao to se u standardnom modelu razlike izmeu elektromagnetne i slabe sile pojavljuju zbog injenice da naruavanje elektroslabe simetrije daje esticama 'W' i 'Z' veoma velike mase, dok foton ostaje bez mase. Ali jasno je da svojstvena jaina jake nuklearne sile i elektromagnetne sile nisu jednake; jaka nuklearna sila je, kao to joj i naziv kae, mnogo jaa od elektromagnetne, iako i jednu i drugu prenose estice bez mase, gluoni i fotoni. Godine 1974. pojavila se jedna zamisao koja je nudila putanju kojom bismo mogli zaobii tu prepreku. Svojstvene jaine svih tih sila, zapravo, zavise, u veoma maloj meri, od energija samih onih procesa pomo u kojih ih mi merimo. U svakoj moguoj teoriji koja bi objedinila jaku sa elektroslabom silom, o ekivalo bi se da te svojstvene jaine budu jednake pri nekoj energiji, ali bi ova energija mogla biti veoma razliita od onih energija koje postiemo u sadanjim opitima. Postoje tri svojstvene jaine sila u standardnom modelu (i to je jedan od razloga zbog kojih smo nezadovoljni njime kao konanim modelom), pa, prema tome, nije beznaajan uslov da postoji i jedna energija na kojoj bi se te tri jaine izjednaile. Nametanjem ovog uslova uspeli smo doi do jednog predvianja u vezi sa jainama koje bi te sile trebalo da imaju pri sadanjim energijama naih opita, i pokazalo se da je to predvianje u razumnoj saglasnosti sa onim to je tokom opita stvarno opaeno. To je samo jedan jedini kvantitativni uspeh, ali i on je dovoljan da nas ohrabri u uverenju da u tim zamislima ima neeg. Na ovaj nain bilo je mogue otprilike proceniti i energiju na kojoj bi svojstvene jaine postale jednake. Jaka nuklearna sila je, pri energijama postojeih akceleratora, mnogao jaa od ostalih sila; trebalo bi, po kvantnoj hromodinamici, da ona slabi, ali veoma lagano, sa poveanjem energije, tako da se sad predvia da bi energija na kojoj bi se po jaini izjednaile sve sile u standardnom modelu morala biti veoma visoka: nekih milion milijardi milijardi volti. (Nova poboljanja ovog izraunavanja sugeriu energiju koja bi bila blia brojki od deset miliona milijardi milijardi volti.) Ako bi zaista postojala neka spontano naruena simetrija koja bi povezivala jaku silu i elektroslabu silu, onda bi morale postojati i nove teke estice, da bi se popunila cela porodica estica koje prenose silu, u koju su ve ukljueni 'W', 'Z', foton i gluoni. U tom sluaju, energija od nekoliko

miliona milijardi milijardi volti mogla bi se odrediti kao upravo ona energija koja je sadrana u masi tih novih tekih estica. Kao to emo videti, u dananjim teorijama superstruna nema potrebe da se pretpostavi postojanje ma kakve zasebne nove simetrije koja bi povezala jaku silu sa elektroslabom, ali bi ostala na snazi pretpostavka da bi na nekoj vrlo visokoj energiji, izraunatoj na oko deset miliona milijardi milijardi volti, dolo do izjednaavanja svojstvene jaine jake sile i elektroslabe sile. Ovo moe izgledati kao samo jo jedan nepojamno veliki broj, ali kad je godine 1974. izvrena ta procena o milion milijardi milijardi volti, zazvonila su zvonca u glavama teorijskih fiziara. Svi smo mi znali za jednu drugu veoma veliku energiju, i to takvu koja se prirodno pojavljuje u svakoj teoriji koja pokuava da objedini gravitaciju sa drugim silama u prirodi. Pod normalnim okolnostima, sila gravitacije mnogo je slabija od slabe nuklearne, elektromagnetne i jake nuklearne. Niko nikada nije opazio ba ni najmanje delovanje gravitacionih sila izmeu estica koje su u sastavu jednog atoma ili jednog molekula, a svi su izgledi da niko nikad i nee. (Jedini razlog to se nama ini da je sila gravitacije prilino jaka u naem svakidanjem ivotu jeste taj to planeta Zemlja sadri veliki broj atoma, a svaki pojedini atom daje svoj majuni doprinos gravitacionom polju koje mi na povrini Zemlje oseamo.) Ali prema optoj teoriji relativnosti, gravitaciju takoe proizvodi energija, a ne samo masa, i gravitacija sa svoje strane deluje i na energiju, a ne samo na masu. Iz tog razloga fotoni, koji imaju energiju, ali nemaju masu, skreu s puta kad proleu kroz gravitaciono polje Sunca. Pri dovoljno visokoj energiji, sila tee izmeu dve tipine elementarne estice postala bi podjednako jaka kao i bilo koja druga sila izmeu njih. Energija na kojoj bi se ovo desilo iznosila bi oko hiljadu miliona milijardi milijardi volti, i ona je poznata kao Plankova energija.Godine 1899. Maks Plank je dao jednu napomenu koja, u sutini, znai da je to prirodna jedinica energije koja se moe izraunati na osnovu tri nama poznate veliine, a to su brzina svetlosti, naelektrisanje elektrona i konstanta u Njutnovoj formuli za gravitacionu silu. Upadljiva je injenica da je Plankova energija samo stotinak puta vea od energije na kojoj bi svojstvene jaine jake sile i elektroslabe sile postale meusobno jednake, bez obzira na to to su obe te energije ogromne i znatno vee od onih energija koje se normalno sreu u fizici elementarnih estica. Poto su te dve ogromne energije tako bliske jedna drugoj, teko je odoleti pomisli da naruavanje svake simetrije koja objedinjuje jaku sa elektroslabom silom mora biti samo deo jednog temeljnijeg naruavanja simetrija - naime, naruavanja one simetrije (zasad ne znamo koje) koja povezuje gravitaciju sa ostalim silama prirode. Moda ne postoji nikakva posebna objedinjena teorija koja bi vaila samo za tri sile, i to jaku nuklearnu, slabu nuklearnu i elektromagnetnu, nego samo jedna zaista objedinjena koja e ukljuiti te tri sile i silu tee. Na nesreu, razlog to gravitaciju izostavljamo iz standardnog modela jeste taj to je gravitaciju veoma teko opisati jezikom teorije kvantnih polja. Moemo mi naprosto da primenimo pravila kvantne mehanike na one jednaine polja koje nalazimo u optoj teoriji relativnosti, ali tada jo jednom naletimo na stari problem beskonanosti. Na primer, ako pokuamo izraunati verovatnoe za ono to bi se desilo pri sudaru dva gravitona (estice od kojih se sastoji gravitaciono polje), dobijemo sasvim razumne vrednosti koje bi dala razmena jednog gravitona izmeu ta dva gravitona, ali im pomerimo naa izraunavanja jedan korak dalje i pogledamo ta bi bilo pri razmeni dva gravitona, ponemo nailaziti na beskonane vrednosti. Ove beskonanosti mogu se

ponititi ako Ajntajnove jednaine teorije polja preinaimo tako to u njih ubacimo jedan novi lan sa beskonanim konstantnim iniocem koji ponitava prvu beskonanost, ali ako onda izraunamo kako bi ila razmena tri gravitona, tu iskoe nove beskonanosti, koje jedino moemo ponititi ubacivanjem novih lanova, i tako dalje, tako da najzad dobijemo teoriju sa neogranienim brojem nepoznatih konstanti. Postoji jedna teorija ove vrste koja je stvarno korisna kod izraunavanja kvantnih procesa pri srazmerno niskoj energiji, gde ti novi lanovi koje treba dodavati jednainama polja jesu zanemarljivo mali, ali ona gubi svaku mo predvianja kad je primenimo na gravitacione pojave pri Plankovoj energiji. Zasad je izraunavanje fizikih procesa pri Plankovoj energiji naprosto izvan naeg dohvata. Dabome da niko ne vri opitna prouavanja ma kog procesa pri Plankovoj energiji (niti meri ijedan kvantni gravitacioni proces, kao to bi bili sudari gravitona sa drugim gravitonima pri ma kojoj energiji), ali da bi se jedna teorija smatrala zadovoljavajuom, nije dovoljno samo da se ona slae sa nalazima obavljenih opita, nego je potrebno i da pravi uverljiva predvianja o opitima koji se jo ne obavljaju, ali bi u naelu mogli biti obavljeni. Sa ovog stanovita, opta teorija relativnosti godinama je bila u istom poloaju kao teorija slabih meudejstava pre razvijanja elektroslabe teorije u poznim ezdesetim godinama: naime, opta teorija relativnosti postie odline uspehe kad god se isproba opitno (onda kada je to izvodljivo), ali ipak sadri neke unutranje protivurenosti koje pokazuju da joj je potrebno prilagoavanje. Vrednost Plankove energije suoava nas sa zastraujue velikim novim problemom. Nije stvar u tome to je Plankova energija tako velika - ona se u fizici pojavila na tako dubokom nivou da mi moemo pretpostaviti da je Plankova energija naprosto ona temeljna jedinica energije koja e se pojaviti i u jednainama konane teorije. Tajna glasi: zato su sve ostale energije tako male? Konkretno, u prvobitnoj verziji standardnog modela, mase elektrona, 'W' estica, 'Z' estice i svih kvarkova srazmerne su onoj jedinoj masi koja se pojavljuje u jednainama tog modela, a to je masa Higsove estice. Na osnovu onoga to znamo o masi estica 'W' i 'Z', moemo izvui zakljuak da energija sadrana u masi Higsove estice ne bi mogla biti vea od priblino bilion volti. Ali to je bar sto miliona miliona puta manje od Plankove energije. To takoe znai da postoji hijerarhija simetrija: ona simetrija (nama jo nepoznata) koja objedinjuje gravitacionu i jaku nuklearnu silu sa elektroslabom silom naruena je oko sto miliona miliona puta jae nego simetrija koja objedinjuje slabu silu sa elektromagnetnom. Zagonetka na koju smo tu naili - naime, kako objasniti ovu ogromnu razliku u temeljnim energijama - poznata je, zato, u dananjoj fizici pod nazivom problem hijerarhije. Ve nekih petnaest godina problem hijerarhije ostaje najgora kost zaglavljena u grlu teorijske fizike. Veliki deo teorijskih spekulacija u poslednjim godinama bio je pokretan potrebom da se ovaj problem rei. A on nije paradoks - nema razloga zato neke energije u temeljnim jednainama fizike ne bi bile sto miliona miliona puta manje nego neke druge. Ali jeste tajna. Zato je toliko teak. Kad imate neki paradoks kao to je ubistvo izvreno u zakljuanoj sobi, onda on moda sam u sebi sadri nagovetaj gde je reenje, ali kad je neto naprosto tajanstveno, prinu eni smo traiti nagovetaje izvan problema samog. Jedan pristup problemu hijerarhije zasniva se na zamisli da postoji jedna nova vrsta simetrije, koja bi se zvala supersimetrija, a koja bi uspostavila odnose izmeu estica sa razli itim spinovima, tako da bi se one svrstale u 'superporodice'. U

supersimetrijskim teorijama, postoji nekoliko Higsovih estica, ali simetrija zabranjuje pojavu ma koje Higsove estine mase u temeljnim jednainama teorije; ono to u standardnom modelu nazivamo mase Higsove estice moralo bi nastajati dejstvom sloenih dinamikih efekata koji razbijaju supersimetriju. U jednom drugom pristupu, koji sam pomenuo ranije, napustili bismo ideju da postoji polje ija vakuumska vrednost naruava elektroslabu simetriju, i pripisali bismo to razbijanje neem drugom - naime, dejstvu neke nove superjake sile. Naalost, zasad nema nijednog znaka u prirodi da postoji ikakva supersimetrija ili ikakva superjaka sila. Ova injenica jo nije konani dokaz protiv tih zamisli; lako bi moglo biti da su nove estice, predskazane tim novim pristupima problemu hijerarhije, naprosto suvie teke da bi bile proizvedene u postojeim akceleratorskim laboratorijama. Oekujemo da bi Higsove estice ili druge nove estice zahtevane razliitim pristupima problemu hijerarhije mogle biti otkrivene u akceleratoru estica dovoljno monom, kao to je superprovodni superkolajder. Ali nijedan akcelerator nama danas zamisliv nee nikada moi da na pojedinane estice usredsredi one ogromne energije pri kojima bi dolo do objedinjenja svih sila. Kad su Demokrit i Leukip nagaali u Abderi o atomima, nisu mogli znati da su ti atomi milion puta manji od zrna peska na egejskim plaama, niti da e ljudi tek 2.300 godina kasnije pronai prve neposredne dokaze o postojanju atoma. A nas su razmiljanja dovela na rub jedne provalije daleko ire: smatramo da se sve sile prirode ujedinjuju pri energiji ija je vrednost priblina Plankovoj energiji, a ta je milion milijardi puta vea od one koju uspevamo postii u dananjim akceleratorima. Otkrie ove ogromne provalije izmenilo je fiziku na nekoliko naina, od kojih neki seu sa one strane problema hijerarhije. Kao prvo, novom svetlou je obasjan stari problem beskonanosti. U standardnom modelu, ba kao i u kvantnoj elektrodinamici koja je postojala pre njega, emitovanje i apsorbovanje fotona i drugih estica neogranieno visoke energije daje beskonano veliki doprinos energiji atoma i drugim opazivim veli inama. Da bismo se nekako izborili sa tim beskonanostima, bilo je potrebno da standardni model ima jednu posebnu osobinu, da bude renormalizabilan, to znai da se sve beskonanosti koje iskrsnu u teoriji odmah potru sa drugim beskonanostima koje iskrsavaju u definisanju istih masa i drugih konstanti to ulaze u jednaine teorije. Ovaj uslov bio nam je mono vostvo kad smo sazdavali standardni model; samo teorije sa najjednostavnijim moguim jednainama polja jesu renormalizabilne. Ali poto standardni model izostavlja gravitaciju, mi sada smatramo da je on samo jedna niskoenergetska priblinost one zaista objedinjene temeljne teorije za kojom tragamo, i da prestaje vaiti pri energijama nalik na Plankovu. Pa, zato bismo, onda, ozbiljno shvatali ono to nam standardni model kae o posledicama emitovanja i apsorbovanja estica neogranieno visoke energije? Opet, ako to neemo ozbiljno shvatati, zato bismo insistirali na tome da standardni model mora biti renormalizabilan? Problem tih beskonanosti, dakle, jo i sad je sa nama, ali to je problem za konanu teoriju, a ne za jednu niskoenergetsku priblinost kao to je na standardni model. Ishod ovog preispitivanja problema sa beskonanostima jeste taj da mi sada smatramo da jednaine polja u standardnom modelu nisu od one veoma jednostavne vrste koja bi bila renormalizabilna, nego da one, zapravo, sadre svaki zamislivi termin koji je u skladu sa simetrijama teorije. Ali onda moramo objasniti zato su stare, renormalizabilne kvantne teorije polja, kao to su bile najjednostavnije verzije kvantne

elektrodinamike ili kao to je bio standardni model, radile tako dobro. Razlog, smatramo mi, moe biti pronaen ako se obrati panja na injenicu da u jednainama polja svi lanovi, osim veoma jednostavnih renormalizabilnih lanova, neizbeno moraju u svojim jednainama da se pojave podeljeni izvesnim stepenovanim brojevima koji ukazuju na energiju nalik na Plankovu. U tom sluaju bi dejstvo tih lanova na bilo koji opaeni fiziki proces bilo srazmerno onome to dobijemo kada stepenujemo razlomak u kome se energija procesa deli Plankovom energijom, a to je razlomak koji glasi, recimo, jedan kroz milion milijardi, pa i manje. Dobijeni broj je tako malen da, normalna stvar, nismo uspeli opaziti nijedno takvo dejstvo. Drugim reima, uslov renormalizabilnosti, koji je usmeravao nae razmiljanje jo od kvantne elektrodinamike u etrdesetim pa sve do standardnog modela u ezdesetim i sedamdesetim godinama, bio je, sa stanovita prakse, dobar i potreban uslov, iako smo ga mi tada sebi nametnuli iz nekih razloga koji, ini se, vie ne vae. Ova promena take gledanja ima posledice koje bi mogle biti veoma vane. Standardni model u svom najjednostavnijem renormalizabilnom obliku sadrao je 'pukim sluajem' i neke zakone o odranju, ouvanju, koji seu dalje od, i iznad, zaista temeljnih zakona o odranju koji proistiu iz simetrija posebne teorije relativnosti i iz unutranjih simetrija koje nalau da moraju postojati foton, 'W' estice, 'Z' estica i gluoni. Meu tim sluajnim zakonima ouvanja naao se i zakon o ouvanju broja kvarkova (a to je ukupan broj kvarkova minus ukupan broj antikvarova), kao i zakon o ouvanju broja leptona (a to je ukupan broj elektrona, neutrina i njima srodnih estica, minus ukupan broj njihovih antiestica). Kad napravimo spisak svih moguih lanova koji se u jednainama polja pojavljuju, a koji bi bili u skladu sa temeljnim simetrijama standardnog modela, kao i sa uslovom renormalizabilnosti, uviamo da u jednainama polja ne postoji, zapravo, nijedan lan koji bi mogao prekriti ove zakone ouvanja. A upravo ouvanje broja kvarkova i broja leptona jeste ono to spreava procese kao to bi bilo raspadanje tri kvarka u jednome protonu na jedan pozitron i jedan foton - dakle, upravo taj zakon o odranju uva i postojanost obine materije. Ali sada smatramo da sloeni nerenormalizabilni lanovi u jednainama polja, veliine koje bi mogle prekriti zakone o ouvanju broja kvarkova i broja leptona, odista jesu prisutne, ali su veoma malene. Ti mali lanovi u jednainama polja doveli bi do pojave da se proton raspadne (na primer, na jedan pozitron i jedan foton ili neku drugu neutralnu esticu), ali bi se to deavalo tek posle vrlo dugog vremena; proseni ivotni vek protona procenjen je na oko sto miliona miliona miliona miliona miliona godina. Moglo bi to biti i malo due ili kra e. Ali otprilike toliki jeste broj protona u 100 tona vode, pa prema tome, ako je ovo istinito, trebalo bi da se u svakih 100 tona vode svake godine raspadne, u proseku, po jedan proton. Ve godinama traju opiti u vezi sa ovim - naime, pokuaji da se opazi takav raspad protona, ali uzalud. Meutim, u Japanu e uskoro poeti osmatranje u jednom rezervoaru sa 10.000 tona vode; pomno e se motriti na svaki eventualni sev svetlosti koji bi oznaio da se dogodio takav raspad nekog protona. Moda e taj opit otkriti neto. S druge strane, u poslednje vreme javljaju se neki udni nagovetaji o jednom moguem krenju zakona ouvanja broja leptona. U standardnom modelu, ovaj zakon ouvanja dovodi do toga da neutrini nemaju masu, pa, prema tome, ako bi on bio prekren, oekivali bismo da neutrini ipak imaju neku malu masu, negde izmeu jednog stotog i jednog hiljaditog dela volta (drugim reima, otprilike milijarditi deo mase jednog elektrona). Ta masa je daleko premalena da bi u ma kom dosadanjem laboratorijskom

opitu mogla biti opaena, ali ona bi mogla imati jedno istanano dejstvo - naime, mogla bi moda omoguiti da neutrino poe kao neutrino elektronskog tipa (dakle, pripadnik iste porodice u kojoj se nalazi elektron), a potom da se lagano pretvori u neutrino nekog drugog tipa. Ovim bi se mogla objasniti jedna zagonetka koja nas mui ve odavno injenica da je broj neutrina iji dolazak iz Sunca mi uspevamo da detektujemo daleko manji od oekivanog broja. Neutrini koji nastaju u jezgru Sunca uglavnom su elektronskog tipa, pa su zato i detektori pomou kojih elimo da ih na Zemlji opazimo postavljeni tako da budu osetljivi uglavnom na neutrine elektronskog tipa; mogu je zakljuak da su se ti neutrini, prolazei kroz Sunce, preobratili u neutrine drugih vrsta, i da ih zato tako slabo uspevamo primetiti. Pokuaji da se ovo proveri pomo u raznih drugih tipova neutrinskih detektora u toku su sada u Junoj Dakoti, u Japanu, na Kavkazu, u Italiji i u Kanadi. Ako budemo imali sree, moda emo jednog dana dobiti konkretne dokaze o raspadanju protona ili o masi neutrina. Ili bi se moglo desiti da u postojeim akceleratorima kao to su proton-antiproton kolajder u Fermilabu ili elektron-pozitron kolajder u CERN-u naemo neki dokaz o supersimetriji. Ali sve se to kree sporo poput lednika. Na svakoj konferenciji fizike visokih energija odranoj u poslednjih deset godina zakljuni govor mogao je sadrati (a obino je i sadrao) isti spisak elja: gde bi sve bilo dobro da postignemo proboj, kad bismo samo mogli. Nimalo ova vremena ne lie na ona uzbudljiva vremena u prolosti, kad su maltene svakog meseca postdiplomci fizike na nekom univerzitetu jurili kroz hodnike da to pre donesu vest o nekom novom otkriu. Jedan od dokaza o temeljnom znaaju fizike elementarnih estica jeste to to izuzetno pametni studenti nastavljaju da dolaze u ovo polje nauke, iako se u njemu deava tako malo. Sa pouzdanjem moemo rei da bi se ovaj zastoj prekinuo ako bismo dovrili izgradnju superprovodnog superkolajdera. Projektovan je da ima dovoljno energije, ali i dovoljno intenziteta, da razrei pitanja o mehanizmu slamanja elektroslabe simetrije, i to na jedan od dva naina: ili pronalaenjem jedne ili vie Higsovih estica, ili otkrivanjem nekih znakova o prisustvu novih jakih sila. Ako je supersimetrija odgovor na problem hijerarhije, onda bi se i to otkrilo u superkolajderu. S druge strane, ako bi bile otkrivene nove jake sile, onda bi superkolajder dao bogatu raznovrsnost novih estica sa masama od oko bilion volti, i mi bismo sve njih morali istraiti, pa tek onda nagaati ta se deava na jo mnogo veim energijama, na kojima nastupa objedinjenje svih sila, ukljuujui tu i gravitaciju. U oba sluaja, fizika estica bi opet krenula sa mrtve take. Kampanja koju fiziari estica vode podstaknuta je njihovim oajanjem zato to znamo da samo ako imamo takav akcelerator moemo biti sigurni da e se na rad nastaviti. 9. OBLIK KONANE TEORIJE Ako u semenke vremena zaviriti moe i rei koja e izrasti, a koja ne, onda kazuj, da ujem. Vilijem ekspir, Magbet

Konana teorija moe biti jo vekovima daleko od nas, i moe se pokazati da je sasvim drugaija od svega to smo mi danas u stanju i da zamislimo. Ali hajde da pretpostavimo, za trenutak, da je ona odmah iza ugla. ta moemo nagaati o toj teoriji na osnovu onoga to ve znamo? Meni se ini da od svih delova dananje fizike, jedan deo ima ponajvie izgleda da preivi i da neizmenjen ue u konanu teoriju: taj deo je kvantna mehanika. Ovo smatram ne samo zato to je kvantna mehanika temelj celokupnog naeg dananjeg razumevanja materije i sile, i to je prola sa punim uspehom kroz izuzetno stroge opitne provere; jo vanija je injenica da niko nije smislio ni jedan jedini nain da kvantnu mehaniku makar i malo izmeni, a da pri tome ouva njene uspehe, odnosno izbegne pad u logike apsurdnosti. Iako nam daje pozornicu na kojoj nastupaju sve prirodne pojave, kvantna mehanika ostaje, ipak, samo prazna pozornica. Kvantna mehanika nam doputa da zamislimo ogromnu raznovrsnost razliitih moguih fizikih sistema: oni bi mogli biti sainjeni od svakojakih estica, koje bi jedna na drugu delovale svakojakim silama, a mogui su ak i sistemi u kojima ne bi postojala nijedna estica. Istorija fizike u ovom veku obeleena je postepenim jaanjem uvianja da naela simetrije nalau koji e se dramski likovi pojaviti u drami koju vidimo na kvantnoj pozornici. Na sadanji standardni model u kome postoje slaba, elektromagnetna i jaka sila zasnovan je na simetrijama, i to na prostorvremenskim simetrijama posebne teorije relativnosti, koje zahtevaju da standardni model bude formulisan kao teorija polja, i na unutranjim simetrijama koje nalau da moraju postojati elektromagnetno polje i druga polja koja, u standardnom modelu, jesu prenosnici sila. I gravitacija se moe shvatiti na osnovu naela simetrije, i to one simetrije u Ajntajnovoj optoj teoriji relativnosti koja nalae da zakoni prirode moraju ostati neizmenjeni bez obzira na to kako mi menjali naine opisivanja raznih poloaja u prostoru i vremenu. Sada, kad imamo iza sebe ovaj vek iskustva, miljenje je gotovo svih naunika da e konana teorija biti zasnovana na naelima simetrije. Oekujemo da e te simetrije objediniti i silu tee sa slabom, elektromagnetnom i jakom silom u standardnom modelu. Ali mi decenijama nismo znali ta su te simetrije, niti smo imali matematiki zadovoljavajuu kvantnu teoriju gravitacije koja bi u sebe ukljuila i onu simetriju to lei u osnovi opte teorije relativnosti. Ovo se moda ve izmenilo. Protekla decenija videla je razvoj jednog korenito novog okvira kojim bi mogla biti obuhvaena ne samo kvantna teorija gravitacije nego i sve ostalo. To je teorija struna. Ona je na prvi ubedljivi kandidat za konanu teoriju. Koreni teorije struna seu unazad do godine 1968, kad su teoretiari elementarnih estica pokuavali da shvate jake nuklearne sile, a da se ne oslone na kvantnu teoriju polja, ija je popularnost u to doba bila izuzetno niska. Jedan mladi teoretiar u CERN-u, Gabrijel Venecijano (Gabriel Veneziano), doao je na ideju da naprosto izmisli, 'od oka', jednu formulu koja bi dala verovatnoe za rasejanje dvaju estica kad se sudaraju pri raznim energijama i pod raznim uglovima, i koja bi u isti mah imala i neke od osnovnih odlika to ih zahtevaju naela teorije relativnosti, kao i naela kvantne mehanike. Upotrebljavajui dobro znana matematika orua koja svaki student fizike mora ranije ili kasnije nauiti, on je uspeo da sazda jednu zapanjujue jednostavnu formulu koja je zadovoljila sve te uslove. Ova Venecijanova formula privukla je veliku panju; ubrzo je, radom nekolicine teoretiara, uoptena i primenjena na nekoliko drugih procesa, odnosno

upotrebljena kao osnovica za jednu shemu sistemske aproksimacije. Niko u to doba nije ni pomiljao da bi se mogla upotrebiti i za neku kvantnu teoriju gravitacije; rad je bio nadahnut iskljuivo nadom da e se postii bolje razumevanje jakih nuklearnih sila. (Ona prava teorija jakih sila, jedna kvantna teorija polja poznata kao kvantna hromodinamika, bila je tada jo nekoliko godina u budunosti.) U toku tog rada, shvaeno je da Venecijanova formula i njena proirenja i uoptenja nisu samo sreni nasumini pogoci, nego da predstavljaju teoriju koja opisuje jednu novu vrstu fizikog entiteta, a to je relativistika kvantnomehanika struna. Naravno, obine strune (kanapi, konci, ice...) sazdane su od estica kao to su protoni i neutroni i elektroni, ali ove nove strune nisu takve, jer su od njih, moda, sagraeni protoni, neutroni i elektroni. Nije nekoga naprosto ponela misao da bi materija mogla biti nainjena od 'konopia', a on posle prionuo na posao i smislio prikladnu teoriju; desilo se obratno, teorija struna je razvijena pre nego to je iko shvatio da to to razvija jeste teorija struna. Te strune moemo slikovito zamisliti kao majune jednodimenzione rascepe u glatkom tkivu prostora. Strune mogu biti otvorene, dakle sa dva slobodna kraja, ili mogu biti zatvorene, odnosno savijene u prsten, kao krune 'gumice'. Dok lete kroz prostor, strune vibriraju. Svaka struna moe biti pronaena u bilo kom od bezbrojnih moguih stanja (ili modova) vibriranja, otprilike onako kao to zvuna viljuka ili violinska struna proizvode, dok vibriraju, razne uzgredne tonove. Vibracije obine violinske strune (ice na violini) vremenom zamiru zato to se energija njihovog vibriranja postepeno rasipa u nasumino kretanje atoma od kojih je ica napravljena - dakle, u jedno kretanje koje mi opaamo kao toplotu. Nasuprot tome, strune koje nas ovde zanimaju zaista su temeljne i nastavljaju treperiti zauvek; one nisu nainjene od atoma niti od ma ega drugog, a njihova energija vibriranja naprosto nema kuda da ode. Pretpostavlja se da su strune veoma malene. Zbog toga struna, kad je posmatramo ne ispitujui vrlo male duine, izgleda kao taka, odnosno kao estica koja je taka. A poto se struna moe nalaziti u bilo kom modu vibriranja (a tih modova ima beskona no mnogo), onda struna izgleda kao neka estica, ova ili ona, ve prema tome u kom modusu vibrira. Rane verzije teorije struna nisu bile bez problema. Prorauni su pokazali da bi meu bezbrojnim modovima treperenja bio i jedan takav u kome bi se zatvorena struna, treperei ba tako, pojavljivala kao estica nulte mase i sa spinom dva puta veim od spina fotona. Imajte na umu da su teorije struna proistekle iz Venecijanovih nastojanja da razume jake nuklearne sile, i da su u prvo vreme shvatane kao teorije jakih sila i onih estica na koje deluju jake sile. Nije poznata nijedna estica koja bi oseala dejstvo jake nuklearne sile, a imala tu masu i taj spin; tavie, trebalo bi da su takve estice, ako ih uopte ima, ve davno uoene u opitima. Tu je, dakle, nastao ozbiljan sukob izmeu teorije i opita. Ali postoji jedna estica ija je masa jednaka nuli, a spin dva puta vei nego kod fotona. Ona ne osea dejstvo jakih nuklearnih sila; ona je graviton, estica gravitacionog zraenja. Poznato je jo od ezdesetih godina da bi svaka teorija estice sa takvom masom i takvim spinom morala izgledati manje-vie isto kao opta teorija relativnosti. Ona estica bez mase koja je teorijski naena u ranim danima teorije struna razlikovala se od pravog gravitona samo u jednoj vanoj osobini: razmenom te nove estice bez mase

nastajale bi sile sline gravitacionim u svemu osim to bi bile sto biliona biliona biliona puta jae. Kao to se esto deava u fizici, teoretiari struna otkrili su pravo reenje za pogrean problem. Postepeno je jaala ideja, tokom ranih osamdesetih godina, da ta nova estica bez mase koja je pronaena samo kao matematika posledica teorija struna nije neki analogon gravitona sa izrazitim meudejstvom - nego, ba, pravi graviton. Da bi se gravitacionim silama pripisala ispravna jaina, bilo je potrebno podesiti napetost strune u osnovnim jednainama teorije struna toliko da razlika energije izmeu najnieg i prvog sledeeg energetskog stanja strune ne bude triavih nekoliko stotina miliona volti, koliko je svojstveno nuklearnim pojavama, nego neto nalik na Plankovu energiju, dakle milion miliona miliona milijardi volti: pri takvoj energiji gravitacija bi postala jednako snana kao sve ostale sile.Podsetimo se da volt, uzet kao jedinica energije, jeste ona energija koju stie jedan elektron kad ga elektrina baterija od jednog volta gura od jednog svog pola, kroz icu, ka drugom polu. To je tako visoka energija da se sve estice standardnog modela - svi kvarkovi, fotoni, gluoni i tako dalje - moraju poistovetiti sa najniim modovima vibriranja strune; inae bi za njihovu proizvodnju bilo potrebno toliko energije da nikada ne bi bile otkrivene. Sa ove take gledanja, jedna kvantna teorija polja (a standardni model je upravo to) jeste samo niskoenergetska aproksimacija - dakle, priblina, ali ne sasvim tana verzija temeljne teorije koja, meutim, uopte nije teorija nikakvih polja, nego je teorija struna. Sada smatramo da nae kvantne teorije raznih polja dejstvuju tako uspeno kao to vidimo da dejstvuju pri energijama dostupnim u naim modernim akceleratorima ne zato to je priroda konano opisana nekom kvantnom teorijom polja nego zato to svaka teorija koja zadovoljava zahteve kvantne mehanike, kao i zahteve posebne teorije relativnosti, izgleda, pri dovoljno niskoj energiji, kao kvantna teorija polja. Sve smo blii uverenju da je na standardni model jedna efektivna teorija polja, pri emu pridev 'efektivna' slui da nas podseti na to da su takve teorije samo niskoenergetske aproksimacije jedne druge, veoma razliite teorije, koja bi moda mogla biti teorija struna. Dakle, standardni model je bio jezgro savremene fizike, a ovaj pomak u gledanju na kvantne teorije polja mogao bi nagovetavati da poinje neka nova, postmoderna era u fizici. Poto su i gravitoni i mnotvo drugih estica ukljueni u teorije struna, onda one daju, prvi put, osnovicu za neku moguu konanu teoriju. Uistinu, poto se ini da je graviton neizbeno prisutna odlika svake teorije struna, moemo kazati da teorija struna objanjava zbog ega gravitacija postoji. Edvard Viten (Edward Witten), naunik koji e postati jedan od vodeih teoretiara struna, doznao je za ovaj vid teorije struna jo godine 1982, itajui lanak Dona vorca (John Schwartz), teoretiara sa Kalteka; trenutak tog uvianja bio je "najvee intelektualno uzbuenje u mome ivotu", kae Viten. ini se da su teorije struna takoe reile problem sa onim beskonanostima koje su kao kuga izjedale svaku raniju kvantnu teoriju gravitacije. Iako moe izgledati kao estica koja je sva u jednoj taki, struna to nije; najvanija stvar koju o strunama treba znati upravo je ta da strune nisu take nego su izdueni objekti. Kad god se u obinim teorijama polja pojave beskonanosti, mi im moemo pratiti trag unazad sve do injenice da polja opisuju 'takaste' estice. (Evo primera: zakon o obrnutoj srazmernosti kvadratu rastojanja daje beskonano veliku silu ako stavimo dva takasta elektrona na isto mesto.)

Za razliku od toga, valjano formulisane teorije struna kao da su slobodne od ma kakvih beskonanosti. Zanimanje za teorije struna stvarno se poelo veoma poveavati godine 1984, kada je vorc, zajedno sa Majklom Grinom (Michael Green) sa koleda Kvin Meri u Londonu, pokazao da su dve, tano odreene, teorije otvorenih struna poloile test matematike doslednosti na kome su pale ranije prouavane teorije struna. Najuzbudljivija osobina rada Grina i vorca bila je ta to je njime nagoveteno da teorije struna imaju onu vrstu krutosti koju bismo zahtevali od zaista temeljne teorije - jer, iako moemo zamisliti ogroman broj razliitih teorija o otvorenim strunama, inilo se da su samo dve takve teorije matematiki razumne. Oduevljenje za teorije struna dostiglo je grozniavu estinu kad je jedna ekipa teoretiara pokazala da donja granica energije u jednoj od te dve Grin-vorcove teorije upadljivo lii na na standardni model slabe, jake i elektromagnetne sile, i kad je druga ekipa (nazvana 'Prinstonski guda ki kvartet'),Engleski: Princeton String Quartet - prim.prev. nala nekoliko novih teorija struna koje su jo priblinije standardnom modelu. Mnogi teoretiari su tad poeli pomiljati da nam je konana teorija na dohvatu. Od tih dana, oduevljenje je donekle splasnulo. Sad je poznato da ima mnogo hiljada teorija struna koje su matematiki dosledne na isti nain kao dve Grin-vorcove. Sve te teorije zadovoljavaju istu osnovnu simetriju koja lei u njihovoj osnovi, a koja je poznata kao konformalna simetrija, ali ta simetrija nije izvedena iz posmatranja prirode, kao Ajntajnovo naelo relativnosti, nego je, ini se, morala biti uneta da bi se jemila kvantnomehanika doslednost tih teorija. Sa te take gledanja moe se rei da su sve te hiljade zasebnih teorija struna samo razliiti naini da se zadovolje zahtevi konformalne simetrije. iroko je rasprostranjeno uverenje da to mnotvo teorija struna nije, zapravo, mnotvo zasebnih teorija, nego da su sve to samo razliiti naini reavanja jedne jedine, iste teorije. Ali mi u to nismo sigurni, a osim toga, niko ne zna koja bi to jedna (u osnovi svih ostalih) teorija bila. Svaka od tih mnogo hiljada 'teorija' struna ima, ponaosob, svoje sopstvene prostorvremenske simetrije. Neke od njih zadovoljavaju Ajntajnove zahteve relativnosti; u nekim drugim uopte ne postoji nita to bismo mogli prepoznati kao normalan prostor sa tri dimenzije. Svaka od tih 'teorija' struna ima, tako e, neke svoje unutranje simetrije, koje su, uopteno govorei, simetrije iste one vrste kao i unutranje simetrije u osnovi naeg sadanjeg standardnog modela slabe, jake i elektromagnetne sile. Ali jedna od najkrupnijih razlika izmeu teorija struna i svih ranijih teorija sastoji se u tome to u ovim teorijama simetrije (prostorvremenske i unutranje) nisu vetaki umetnute nego su matematike posledice upravo onog, tano odreenog naina na koji su pravila kvantne mehanike (i konformalne simetrije koja je zato potrebna) zadovoljena u svakoj pojedinoj teoriji struna. Prema tome, teorije struna potencijalno predstavljaju vaan korak prema racionalnom objanjenju prirode. One mogu, takoe, biti najbogatije od svih matematiki doslednih teorija saglasnih sa naelima kvantne mehanike, kao i - istaknimo tu injenicu jedine takve teorije u kojima se moe pronai ita nalik na silu tee. Poprilian broj dananjih mladih teorijskih fiziara radi na teoriji struna. Pojavili su se neki ohrabrujui rezultati. Na primer, u teorijama struna je prirodno da osobene jaine jake i elektroslabe sile postanu, pri veoma visokoj energiji, jednake, kad ih merimo poreenjem sa napetou strune, iako ne postoji nikakva zasebna simetrija koja bi te sile

ujedinila. Ali, za sada, nije izronilo nijedno podrobno kvantitativno predvianje koje bi omoguilo da merenjem presudno proverimo valjanost ili nevaljanost teorije struna. Ovaj zastoj doveo je do alosnog rascepa u redovima fiziara. Teorija struna je veoma zahtevna; malo koji od teoretiara koji se bave drugim problemima ima dovoljnu strunu pripremljenost da shvati tehnike lanke o teoriji struna, a, opet, malo ko od teoretiara struna ima dovoljno vremena da prati ma ta drugo to se radi u fizici, ponajmanje ono to se radi u oblasti visokoenergetskih opita. Neki od mojih kolega reagovali su na ovu nesrenu situaciju tako to su ispoljili izvesno neprijateljstvo prema teoriji struna. Ja ne gajim takva oseanja. Teorija struna je na jedini dananji izvor moguih kandidata za konanu teoriju; zar bi mogao iko oekivati da nee mnogi od najblistavijih mladih teoretiara raditi na njoj? alosno je da ona dosad nije postigla vee uspehe, ali i teoretiari struna se svojski trude, kao i svi ostali, da se snau koliko je najbolje mogue u ovom veoma munom trenutku u istoriji fizike. Naprosto se moramo nadati da e teorija struna postati uspenija, ili da e novi opiti otvoriti nove pravce napretka. Na nesreu, jo niko nije pronaao jednu odreenu, konkretnu teoriju struna koja bi se savreno podudarila sa onim prostorvremenskim i unutranjim simetrijama i sa onim menijem kvarkova i leptona koji opaamo u prirodi. Ima jo: ne znamo, zasad, ni kako da izbrojimo (i poreamo po rednom broju) sve mogue teorije struna, niti kako da vrednujemo njihove odlike. Da bi ovi problemi bili reani, bie potrebno, ini se, da smislimo neke nove metode raunanja, kojima emo zakoraiti dalje od onih matematikih tehnika koje su, u prolosti, dejstvovale tako dobro. Evo primera. U kvantnoj elektrodinamici moemo dejstvo koje nastaje kad elektroni u jednome atomu razmene izmeu sebe dva fotona izraunati kao malu popravku u odnosu na dejstvo razmene samo jednog fotona izmeu njih; zatim, dejstvo razmene tri fotona moemo izraunati kao dalju, jo manju popravku u odnosu na dejstvo razmene dva, i tako sve dalje i dalje, sa sve sitnijim popravkama; ovaj lanac popravljanja mi emo prekinuti kad god hoemo, a to znai kad nam se uini da su dalje popravke odve sitne da bi nas zanimale. Ovaj metod izraunavanja poznat je kao teorija perturbacije. Ali kljuna pitanja teorije struna obuhvataju razmenu beskonanih mnotava struna, to znai da se ne mogu izraunavati pomou teorije perturbacije. Ima toga jo... jo goreg. ak i kad bismo znali kako da matematiki postupamo sa teorijama struna, i ak kad bismo uspeli da prepoznamo jednu od njih kao onu pravu koja se uklapa u sve to u prirodi opaamo, opet ne bismo imali, u ovom trenutku, nikakvo merilo koje bi nam omoguilo da kaemo zato bi teorija struna bila najprimerenija stvarnom svetu. Ponavljam jo jednom: cilj fizike na njenom najdubljem nivou jeste ne samo opisati svet nego i objasniti zato svet jeste takav kakav jeste. U traganju za merilom koje bi nam omoguilo da odaberemo onu pravu meu teorijama struna, moda emo biti prisiljeni da se pozovemo na jedno naelo iji je status u fizici prilino sumnjiv, a koje se zove antropiko naelo. Ono kae da zakoni prirode treba da budu takvi da omogue postojanje inteligentnih bia koja e postavljati pitanja o zakonima prirode. Ideja o antropikom naelu zaela se primedbom da zakoni prirode izgledaju iznenaujue tano podeeni za postojanje ivih bia. Jedan slavan primer ovoga jeste sinteza hemijskih elemenata. Po savremenim shvatanjima, ova sinteza je po ela kad je Vaseljena bila oko tri minuta stara (pre toga je bila odve vrela da bi se protoni i neutroni

'zalepili' jedni uz druge i stvorili atomska jezgra). Kasnije je stvaranje hemijskih elemenata nastavljeno u zvezdama. U prvo vreme se mislilo da su elementi nastali tako to je atomskim jezgrima dodavana jedna nuklearna estica, pa kasnije jo jedna, i tako redom, polazei od najjednostavnijeg elementa, vodonika, ije jezgro se sastoji od jedne jedine estice (protona). Meutim, iako se na taj nain bez tekoa stie do jezgra helijuma, koje se sastoji od etiri estice (dva protona i dva neutrona), ne postoji stabilno jezgro koje bi se sastojalo od pet nuklearnih estica, a to znai da sledei korak na tom putu nije bio mogu. Reenje je posle dueg vremena pronaao Edvin Salpiter (Edwin Salpeter) godine 1952, a ono glasi: u zvezdama se mogu spajati po dva jezgra helijuma i davati nestabilno jezgro berilijuma 8, koji ponekad, pre nego to stigne da se raspadne opet na dva helijumska jezgra, primi jo jedno, tree helijumsko jezgro i obrazuje jezgro ugljenika. Meutim, kao to je naglasio Fred Hojl godine 1954, da bi ovaj proces mogao dovesti do izobilja ugljenika koje opaamo u kosmosu, mora postojati neko takvo stanje ugljenikovog jezgra u kome to jezgro ima energiju koja mu daje nepravilno veliku verovatnou da e se ono formirati u sudaru jezgra helijuma sa jezgrom berilijuma 8. (Tano takvo stanje kasnije su pronali eksperimentatori koji su radili sa Hojlom.) Kad se u zvezdama jednom obrazuje ugljenik, nema daljih prepreka za izgradnju svih teih elemenata, pa i onih kao to su kiseonik i azot - elemenata potrebnih za postojanje nama poznatih oblika ivota. Meutim, da bi ovo bilo mogue, energija tog stanja uglenikovog atoma mora biti veoma bliska zbiru energija jednog jezgra berilijuma 8 i jednog jezgra helijuma. Kad bi energija tog stanja ugljenikovog atoma bila malo vea ili malo manja, onda bi se vrlo malo ili nimalo ugljenika i teih elemenata stvorilo u zvezdama, a samo od vodonika i helijuma ne bi, nikada, moglo nastati nijedno ivo bie. Energije nuklearnih stanja nalaze se u jednoj sloenoj zavisnosti od fizikih konstanti, kao to su mase i naelektrisanja svih elementarnih estica. Ve na prvi pogled - upadljiva sluajnost: sve te konstante imaju tano one vrednosti koje su omoguile da se ugljenik ovako stvara. Dokazi da su zakoni prirode tano podeeni da bi ivot bio mogu meni se ne ine osobito uverljivi. Kao prvo, jedna grupa fiziara nedavno je pokazala da bi energija tog pomenutog ugljenikovog stanja mogla znatno da se povea, a da ipak ne smanji bitno proizvodnju ugljenika u zvezdama. Dalje, ako ponemo menjati konstante prirode, moda emo pronai mnoga druga stanja i ugljenikovog jezgra i drugih jezgara koja bi mogla otvoriti neke alternativne puteve ka sintezi elemenata teih od helijuma. Ne raspolaemo nijednim dobrim nainom da ocenimo koliko je bilo neverovatno da se sve konstante prirode podese ba na ove vrednosti koje danas imaju, a koje jesu povoljne za uzdizanje inteligentnog ivota. Bez obzira na to da li antropiko naelo jeste ili nije potrebno da bismo objasnili stvari kao to su energije pojedinih nuklearnih stanja, postoji jedan kontekst u kome ono naprosto sledi iz obinog zdravog razuma. Naime, mogue je da sve logiki prihvatljive vaseljene na neki nain postoje, i da svaka ima svoj skup temeljnih zakona. Ako je tako, onda sigurno ima mnogo vaseljena koje, zbog svojih zakona ili zbog svoje istorije, nisu podobne za uzdizanje inteligentnog ivota. Ali svaki naunik koji se pita zato svet jeste takav kakav jeste neizbeno e morati da ivi u jednoj od onih drugih vaseljena, u kojima nastanak inteligentnih ivih bia jeste mogu.Jedan fiziar, emigrant iz Sovjetskog Saveza, ispriao mi je pre nekoliko godina vic koji se prepriavao u Moskvi, a u kome se kae da je antropikim naelom objanjeno zato je ivot tako bedan. Naime, ima mnogo vie naina da se bude nesrean nego da se bude srean, a antropiko naelo samo

zahteva da zakoni prirodi dopuste postojanje inteligentnog ivota, ali ne nalae da ta inteligentna bia moraju prijatno iveti. Slaba taka ovakvog tumaenja antropikog naela sastoji se u tome to znaenje takve mnogostrukosti svemira nije nimalo jasno. Jedna vrlo jednostavna mogunost, koju je predloio Hojl, bila bi da prirodne konstante variraju od oblasti do oblasti, tako da je svako vee podruje Vaseljene neto kao podvaseljena. Ista vrsta tumaenje mnogostrukosti Vaseljene bila bi mogua ako su te konstante, koje uobiajeno nazivamo konstantama prirode, bile razliite u raznim epohama tokom istorije Vaseljene. U novije doba veoma mnogo se uju rasprave o jednoj drugaijoj mogunosti, daleko revolucionarnijoj - naime, da su i naa Vaseljena i druge logiki mogue vaseljene sa drugaijim konanim zakonima nastale izdvajanjem, nekakvim izletanjem iz jedne vee, megavaseljene. Na primer, u nedavnim pokuajima da se kvantna mehanika nekako primeni na gravitaciju opaeno je da, iako obian prazan prostor izgleda kao da mirno spava i nema nikakve osobenosti (kao povrina okeana kad ga gledate sa velike visine), taj isti prazan prostor osmotren izbliza jeste prepun kvantnih fluktuacija od kojih naprosto sav 'kljua', do te mere da bi se ak mogle otvarati 'crvoto ine' koje bi spajale neke delove Vaseljene sa nekim drugim delovima dalekim u prostoru i u vremenu. Godine 1987. (posle ranijih radova Stivena Hokinga, Dejmsa Hartla i drugih), Sidni Koulmen (Sidney Coleman) sa Harvarda pokazao je da dejstvo otvaranja ili zatvaranja crvoto ine jeste naprosto to da se izmene izvesne konstante u jednainama od kojih zavise razna polja. Ba kao i u onom tumaenju kvantne mehanike gde se pominje mnotvo svetova, tako se u ovom sluaju talasna funkcija Vaseljene razbija i rasipa u ogromno mnotvo lanova, a u svakom od njih 'konstante' prirode poprimaju razliite vrednosti, uz razne, drugaije verovatnoe. U svim takvim teorijama ostaje, ve po najosnovnijem zdravom razumu, jasno da emo se mi nai u onoj oblasti kosmosa, ili u onoj epohi istorije kosmosa, ili u onom lanu talasne funkcije, u kome se dogodi da 'konstante' prirode dobiju neke vrednosti povoljne za postojanje razumnih bia. Fiziari e svakako istrajati u pokuajima da objasne konstante prirode bez pribegavanja antropikim argumentima. Moje je predvianje da emo otkriti da, zapravo, sve te konstante prirode (osim moda jedne od njih) jesu utvrene nekim ili nekakvim naelima simetrije, kao i da za postojanje ivota ipak nije bilo neophodno nikakvo naroito upeatljivo fino podeavanje zakona prirode. Jedina konstanta prirode koja e moda ipak morati da se objasni nekom vrstom antropikog naela jeste ona koju poznajemo pod nazivom kosmoloka konstanta. Ona se prvi put pojavila u fizikoj teoriji u Ajntajnovom prvom pokuaju da primeni svoju novu optu teoriju relativnosti na celu Vaseljenu. U tom svom radu, Ajntajn je pretpostavio, kao to je u ono doba bio obiaj, da je svemir statian, ali je vrlo brzo ustanovio da njegove jednaine gravitacionog polja, u obliku koji im je on prvobitno dao, primenjene na Vaseljenu kao celinu nemaju nikakvo statino reenje. (A taj zakljuak, zapravo, nema nikakve posebne veze sa teorijom relativnosti. I po Njutnovoj teoriji gravitacije mogli bismo doi do takvog reenja jednaina koje bi nas navelo na pretpostavku da e se sve galaksije sjuriti, pod dejstvom uzajamnog gravitacionog privlaenja, u jednu taku, ili bismo mogli doi do drugaijeg reenja, po kome bi zbog neke poetne eksplozije sve galaksije morale da se udaljuju jedna od druge; ponajmanje bismo oekivali da galaksije naprosto miruju u kosmosu gde se koja zatekla.) Da bi omoguio da svemir bude statian, Ajntajn je odluio da izmeni svoju teoriju. Uveo je u

jednaine jedan lan koji bi morao na velikim udaljenostima davati neto nalik na odbojnu silu, ime bi se uravnoteila privlana sila gravitacije. U tom lanu nalazi se jedna slobodna konstanta, koja je u Ajntajnovoj statinoj kosmologiji odredila veliinu Vaseljene i koja je zbog toga postala poznata kao kosmoloka konstanta. To je bilo godine 1917. Zbog svetskog rata, Ajntajn nije doznao da je jedan ameriki astronom, Vesto Slifer (Vesto Slipher), ve naao pokazatelje da se galaksije (mi ih sada tako nazivamo) veoma brzo udaljavaju jedna od druge, i da Vaseljena nije statina nego da se iri. Ovo irenje Vaseljene potvrdio je i njenu brzinu izmerio Edvin Habl (Edwin Hubble) posle rata, koristei novi teleskop od 100 ina (254 cm) na planini Maunt Vilson. Ajntajn je tada zaalio to je uvoenjem kosmoloke konstante osakatio svoju teoriju. Meutim, kosmoloka konstanta nije se dala tako lako 'izbaciti'. Kao prvo, nema razloga da se u Ajntajnove jednaine polja ne uvede neka kosmoloka konstanta. Ajntajnova teorija zasnovana je na onom na elu simetrije koje kae da zakoni prirode ne treba da zavise od prostornog i vremenskog okvira koji mi upotrebljavamo dok prouavamo te zakone. Ali Ajntajnova prvobitna teorija nije bila najuoptenija teorija doputena tim naelom simetrije. Postoji ogroman broj moguih doputenih lanova koji bi se mogli pridodati Ajntajnovim jedna inama polja, a ija dejstva bi bila na astronomskim daljinama zanemarljivo mala, tako da bi se mogla bezbedno prenebrei. Ako se izuzme ta mogunost, ostaje samo jo jedan lan koji bi se Ajntajnovim jednainama polja mogao pridodati bez naruavanja temeljnog naela simetrije u optoj teoriji relativnosti, a koji bi bio znaajan za astronomiju: onaj lan u kome se pojavljuje kosmoloka konstanta. Ajntajn je 1915. godine radio pod pretpostavkom da jednaine polja treba tako odabirati da budu to je mogue jednostavnije. Iskustvo poslednjih tri etvrtine veka nauilo nas je da na takve pretpostavke gledamo bez mnogo poverenja, jer se najee pokazalo da svaka sloenost u naim teorijama koja nije izriito zabranjena nekim naelom simetrije ili nekim drugim naelom predstavlja neto to se, negde, stvarno pojavljuje. Otud nije dovoljno rei da je kosmoloka konstanta suvino uslonjavanje. I jednostavnost, kao i sve ostalo, treba objasniti. U kvantnoj mehanici taj problem je jo gori. Raznovrsna polja koja nastanjuju na svemir podlona su stalnim kvantnim fluktuacijama koje daju energiju ak i prostoru za koji kaemo da je prazan. Ova energija moe se opaziti jedino po svojim gravitacionim dejstvima; jer energija ma koje vrste stvara i gravitaciona polja oko sebe, ali i podlee dejstvima drugih gravitacionih polja, tako da bi ta energija koja ispunjava celokupni prostor mogla znaajno delovati na irenje svemira. Nismo sposobni da izraunamo koliko energije po jedinici zapremine nastaje zbog pomenutih kvantnih fluktuacija; a kad to pokuamo, upotrebom najjednostavnijih priblinosti, dobije se zakljuak da je posredi beskonana vrednost. Ali ako uinimo neko bar priblino razumno nagaanje o nainima na koje bi se mogle izbaciti one visokoenergetske fluktuacije zbog kojih nastaje ta beskonanost, i onda izraunamo energiju vakuuma po kubnom metru, kubnom kilometru i tako dalje, dobijamo jednu zaista divovsku vrednost: ona je priblino jedan bilion biliona biliona biliona biliona biliona biliona biliona biliona biliona puta vea nego to bi, po opaenoj brzini irenja svemira, smela biti. Ovo je svakako, po broju nula, odnosno redova veli ine, najgrozniji promaaj u proceni koji se u celokupnoj dosadanjoj istoriji nauke dogodio.

Ako je ova energija praznog prostora pozitivna, onda ona proizvodi gravitaciono odbijanje izmeu estica materije na vrlo velikim udaljenostima, a tano to je radio i onaj lan koji je Ajntajn 1917. godine uveo u svoju teoriju, a u kome je bila i kosmoloka konstanta. Zato moemo smatrati da energija nastala kvantnim fluktuacijama samo daje doprinos 'ukupnoj' kosmolokoj konstanti; na irenje Vaseljene deluje samo ta ukupna, a ne zasebno ona kosmoloka konstanta koju nalazimo u jednainama polja u optoj teoriji relativnosti, niti zasebno ona kosmoloka konstanta koju nalazimo u kvantnoj energiji vakuuma. Ovim se otvara mogunost da se problem kosmoloke konstante i problem energije praznog prostora mogu meusobno ponititi. Drugim reima, mogla bi postojati negativna kosmoloka konstanta u Ajntajnovim jednainama polja, koja bi imala samo jedno dejstvo: naime, ona bi ponitila ovu divovsku energiju vakuuma koja nastaje zbog kvantnih fluktuacija. Ali da bi ukupna kosmoloka konstanta bila u skladu sa onim to znamo o irenju Vaseljene, morale bi se te dve pomenute komponente u njoj meusobno ponitavati sasvim tano u prvih 120 decimalnih mesta. Ne bismo rado dopustili da jedna takva podudarnost ostane neobjanjena. Ve godinama se teorijski fiziari upinju da shvate kako se to ponitila ukupna kosmoloka konstanta, ali uzalud. Nisu nali, evo, ni do danas nikakvo uverljivo objanjenje. Teorija struna ne samo to nije pomogla, nego je u ovoj stvari ak i odmogla. Jer, svaka od mnogobrojnih razliitih teorija struna daje neku drugu vrednost za ukupnu kosmoloku konstantu (i za delovanje vakuumskih kvantnih fluktuacija); u veini sluajeva, daje daleko preveliku vrednost. Kad bi ukupna kosmoloka konstanta stvarno bila toliko velika, prostor bi bio tako korenito zakrivljen da ne bi nimalo liio na dobro znani euklidovski trodimenzioni prostor u kome ivimo. Ako sve drugo propadne, biemo vraeni nazad na antropiko objanjenje. Moda u nekom smislu rei postoje mnoge, raznovrsne 'vaseljene', a u svakoj drugaija vrednost kosmoloke konstante. Ako bi to bilo istinito, onda jedina vaseljena u kojoj moemo oekivati da naemo sebe jeste ona vaseljena u kojoj je ukupna kosmoloka konstanta tako malena da moe nastati ivot i zapo eti evolucija. Konkretnije reeno: tamo gde bi ukupna kosmoloka konstanta bila suvie velika, a ujedno i negativna, vaseljena bi projurila kroz svoj ivotni ciklus irenja i saimanja tako brzo da ivot ne bi imao vremena da se pojavi. A tamo gde bi ukupna kosmoloka konstanta bila velika i pozitivna, svemir bi se irio za veita vremena, ali bi odbojna sila, proizvedena delovanjem te iste ukupne kosmoloke konstante, onemoguila da se mali delovi materije meusobno gravitaciono privuku i udrue u galaksije i zvezde u mladosti te vaseljene, pa prema tome ivot ne bi imao mesta na kojima bi se mogao pojavljivati. Moda je prava teorija struna ona jedna (ako je samo jedna) koja vodi do ukupne kosmoloke konstante to bi bila unutar jednog srazmerno uskog raspona razliitih vrednosti koje pruaju ivotu priliku da se pojavi. Jedna od zauujuih posledica ove linije razmiljanja jeste ta da nema razloga da ukupna kosmoloka konstanta (dakle, ona u koju ulaze i dejstva vakuumskih kvantnih fluktuacija) bude ba tano jednaka nuli; antropiko naelo zahteva samo da ona bude dovoljno mala da se galaksije mogu obrazovati i onda opstati milijardama godina. Zapravo, ve neko vreme od astronoma stiu nagovetaji, zasnovani na osmatranjima, da ukupna kosmoloka konstanta nije ravna nuli nego da je mala i pozitivna. Jedan od tih nagovetaja stie nam iz znamenitog problema 'nedostajue mase'. Najprirodnija vrednost za gustinu mase u Vaseljeni (i ujedno vrednost koju zahtevaju

danas popularne kosmoloke teorije) jeste ona koja bi doputala - ali samo malo, jedva doputala - da se svemir nastavi iriti veno. Ali ta vrednost je nekih pet do deset puta vea od onoga to zajedno daju mase svih postojeih jata galaksija. (Kolika je ta masa, to zakljuujemo na osnovu kretanja galaksija u tim jatima.) Nedostajua masa lako bi mogla biti tamna materija neke vrste, ali postoji jo jedna mogunost. Kao to je ve pomenuto, dejstvo pozitivne kosmoloke konstante u dlaku je isto kao i dejstvo ujednaene i postojane gustine energije, to opet, po Ajntajnovoj slavnoj relaciji izmeu energije i mase, jeste isto to i ujednaena i postojana gustina mase. Zato je mogue da nedostajuih 80% do 90% gustine 'mase' u kosmosu daje naprosto sama pozitivna kosmoloka konstanta, a ne neka stvarna materija. Time ja ne elim kazati da nema nikakve razlike izmeu gustine stvarne materije u svemiru i pozitivne ukupne kosmoloke konstante. Vaseljena se iri, pa, prema tome, koja god da je gustina stvarne materije danas, u prolosti je bila vea. Za razliku od toga, ukupna kosmoloka konstanta ostaje nepromenjena kroz vreme, pa zato ostaje nepromenjena i ona gustina materije kojoj ta konstanta jeste ekvivalentna. to je vea gustina materije, bre mora biti irenje svemira, a to znai da bi brzina irenja u prolosti bila mnogo vea ako je 'nedostajua masa' obina materija nego ako je samo posledica kosmoloke konstante i njenog delovanja. Drugi nagovetaj koji ukazuje na pozitivnu kosmoloku konstantu dolazi od jednog problema koji je ve odavno sa nama, a to je problem starosti Vaseljene. Po uobiajenim kosmolokim teorijama, mi samo pogledamo koja je opaena brzina irenja Vaseljene i zakljuimo da je Vaseljeni trebalo negde izmeu sedam i dvanaest milijardi godina da se ovoliko rairi. Ali starost globularnih zvezdanih jata u naoj sopstvenoj Galaksiji obino se procenjuje na nekih dvanaest do petnaest milijardi godina. Suoavamo se sa zakljukom da bi naa Vaseljena bila mlaa od zvezdanih jata u njoj. Iz ovog paradoksa se 'vadimo' tako to uzimamo najniu ocenjenu starost globularnih zvezdanih jata i najviu ocenjenu starost Vaseljene. Meutim, kao to smo ve videli, uvoenje neke pozitivne ukupne kosmoloke konstante umesto tamne materije imalo bi za posledicu to da bismo smatrali da je u prolosti irenje nae Vaseljene bilo sporije nego to smo to dosad, na osnovu opaenog irenja, procenjivali, pa bi, zato, naa ocena o starosti Vaseljene bila pomaknuta ka veoj vrednosti. Na primer, ako kosmoloka konstanta uestvuje sa 90% u ukupnoj gustini 'mase' u kosmosu, onda ak i pri najviim procenama o brzini dananjeg irenja Vaseljene moemo smatrati da je ona stara jedanaest, a ne samo sedam milijardi godina, tako da nepodudarnost sa starou zvezdanih globularnih jata vie ne bi bila ozbiljna. Pozitivna kosmoloka konstanta koja bi davala 80% do 90% sadanje gustine 'mase' u Vaseljeni komotno je smetena unutar onih granica koje bi dopustile nastanak ivota. Znamo da su izvesni kvazari, pa, moe se pretpostaviti, i galaksije poeli da se zgunjavaju iz Velikog praska veoma rano, dok je Vaseljena imala samo jednu estinu svog sadanjeg prenika; to znamo zato to vidimo svetlost tih kvazara, svetlost ija je talasna duina produena estostruko (toliki se pomak ka crvenom kraju spektra dogodio). U to vreme, gustina stvarne mase u Vaseljeni bila je est na kub, odnosno negde oko dvesta puta vea nego sad - prema tome, kosmoloka konstanta koja bi odgovarala gustini mase nekih pet do deset puta veoj nego to je gustina stvarne mase u svemiru danas ne bi mnogo uticala na formiranje galaksija tada, iako bi spreila ikakvo formiranje galaksija u novije vreme. Dakle, vrlo priblino govorei, kosmoloka

konstanta koja bi pretpostavljala gustinu 'mase' pet do deset puta veu od dananje gustine stvarne mase u Vaseljeni bila bi ono to bi i trebalo, sa antropikog stanovita, da oekujemo. Na svu sreu, to je pitanje koje bi (za razliku od mnogih drugih pominjanih u ovom poglavlju) moglo ve u bliskoj budunosti da bude razreeno astronomskim osmatranjima. Kao to smo videli, brzina irenja Vaseljene u prolosti bila bi mnogo vea da je nedostajua masa bila sainjena od obine materije, a ne proistekla iz kosmoloke konstante. Ova razlika u brzini irenja deluje na geometriju Vaseljene i na putanje svetlosnih zraka - tavie, ona deluje tako da e astronomi moda uspeti to da otkriju. (Na primer, ne bi bio isti broj galaksija koje bee od nas razliitim brzinama, niti bi bio isti broj galaktikih gravitacionih soiva - a ta soiva jesu one galaksije koje svojim gravitacionim poljima savijaju svetlost nekih drugih, jo udaljenijih objekata u tolikoj meri da mi dobijamo njihovu udvostruenu ili uviestruenu sliku.) Zasad su rezultati osmatranja nejasni, ali na nekoliko opservatorija aktivno se radi na ovim pitanjima, pa bi trebalo uskoro da bude potvrena ili odbaena kao netana ta kosmoloka konstanta koja daje 80% do 90% sadanje gustine 'mase' u Vaseljeni. A takva kosmoloka konstanta je tako ogromno manja od onog to bismo oekivali na osnovu procena o kvantnim fluktuacijama vakuuma da bi je bilo teko shvatiti na bilo koji nain osim antropiki. Prema tome, ako opaanja potvrde takvu kosmoloku konstantu, tada e biti razumno da izvedemo zakljuak da nae sopstveno postojanje igra znaajnu ulogu u objanjenju zato Vaseljena jeste onakva kakva jeste. Ja se sve nadam, ako moja nada neto vredi, da nee biti tako. Kao teorijski fiziar, vie bih voleo da se osposobimo za tana predvianja, a ne da izriemo neke nejasne izjave da izvesne konstante moraju biti unutar nekog raspona koji je manje-vie povoljan za iva bia. Nadam se da e teorija struna stvarno dati osnovu za konanu teoriju, a takoe se nadam da e konana teorija imati mo predvianja tako veliku da e pomou nje moi da budu odreene vrednosti svih prirodnih konstanti, pa i kosmoloke konstante. Videemo. 10. SUOENJE SA KONANOU Najzad, pol! Nagrada na koju se ekalo tri stolea... Ne mogu naterati sebe da ovo shvatim. Sve izgleda tako jednostavno i obino. Robert Peri, dnevnik, naveden u knjizi Severni pol. Teko je zamisliti da bismo ikad mogli raspolagati neki fizikim naelima ispod kojih ne bi stajala neka objanjenja zasnovana na drugim, jo dubljim naelima. Mnogi ljudi smatraju da se samo po sebi podrazumeva da emo nai beskonani lanac uvek sve dubljih i dubljih naela. Na primer, Karl Poper (Karl Popper), patrijarh dananjih filozofa nauke, odbacuje 'zamisao o konanom objanjenju' i tvrdi da "svako objanjenje moe biti jo dalje objanjavano, nekom teorijom ili nekim nagaanjem sa jo viim stepenom optosti. Ne moe postojati objanjenje kome nije potrebno dalje objanjavanje..." Moglo bi se pokazati da su u pravu Karl Poper i mnogi drugi koji veruju da se lanac temeljnih naela produava u beskonanost. Ali ne bih rekao da se to moe tvrditi na osnovu injenice da konanu teoriju jo niko nije naao. Bilo bi to kao da neki

istraiva iz devetnaestog veka tvrdi da, poto su svi raniji pohodi na Arktik, preduzimani stotinama godina, nalazili da i posle najupornijeg probijanja na sever ostaje jo mnogo neistraenog leda i snega jo severnije, Severni pol uopte ne postoji, ili, bar, da e zanavek ostati nedostupan oveku. Neka traganja, ipak, stignu do uspenog zavretka. ini se da je veoma raireno uverenje da su naunici u prolosti esto zaluivali sebe opsenama da su ve pronali konanu teoriju. Zamilja se da su oni nalik na istraivaa dalekog severa, oveka po imenu Frederik Kuk (Frederick Cook), koji je 1908. godine poverovao da je stigao na Severni pol, a pokazalo se da nije. Matarija ide ovako: naunik smisli neku svoju sloenu teorijsku shemu, proglasi da je to konana teorija, i onda je zadrto brani sve dok opitni dokazi protiv nje ne postanu neoborivi; tada doe novo pokolenje naunika i uvidi da je njegova shema bila skroz pogrena. Meutim, koliko je meni poznato, nijedan ugledan fiziar u ovom veku nije rekao da je otkrivena konana teorija. Tano je da fiziari ponekad potcene razdaljinu koja jo ima da se pree do krajnje teorije. Pamtimo prognozu koju je Majklson izgovorio godine 1902, da "po svemu sudei nije daleko dan kada e se konvergirajue linije iz mnogih prividno dalekih oblasti razmiljanja susresti na... zajednikom tlu". U novije doba, Stiven Hoking je, preuzimajui lukasovsku katedru za matematiku u Kembridu (za kojom su ranije sedeli Njutn i Dirak) proglasio, u svom inauguralnom govoru, da e teorije o 'proirenoj supergravitaciji', koje su tada bile u modi, dati osnovu za neto nalik na konanu teoriju. Sumnjam da bi on danas to ponovio. Ali ni Majklson ni Hoking nijednog trenutka nisu rekli da je konana teorija ve dostignuta. Ako nam istorija moe posluiti kao ikakva smernica, meni se ini da ona ukazuje na to da konana teorija postoji. U ovom veku videli smo konvergenciju strelica objanjenja, nalik na konvergenciju svih meridijana ka Severnom polu. Naa najdublja naela, iako jo nisu konana, postajala su stalno sve jednostavnija i ekonominija. Videli smo tu konvergenciju ovde u objanjenjima o komadu krede; gledao sam takvu konvergenciju i ja, tokom mnogih godina moje karijere u fizici. Kad sam bio postdiplomac, morao sam nauiti ogromnu koliinu informacija o slabom meudejstvu i o jakom meudejstvu elementarnih estica. Danas studenti elementarne fizike estica naue standardni model, kao i jednu dobru koliinu matematike, i - mnogi od njih - malo ta drugo. (Profesori fizike ponekad sa zgraanjem pominju koliko malo studenti znaju o stvarnim pojavama u fizici elementarnih estica, ali pretpostavljam da su oni koji su meni predavali fiziku na Kornelu i u Prinstonu takoe sa zgraanjem priali koliko ja pojma nemam o atomskoj spektroskopiji.) Veoma je teko zamisliti kako bi dalja regresija ka sve temeljnijim teorijama mogla davati rezultate sve jednostavnije i sve objedinjenije, a da se strelice objanjenja negde ne susteknu u jednu taku. Zamislivo je, ali nije verovatno, da lanci objanjenja i sve osnovnijih teorija niti idu u beskonanost niti se negde prekidaju. Treu mogunost nudi kembridski filozof Majkl Redhed (Michael Redhead) koji izlae zamisao da oni moda prave zaokret i vraaju se sami u sebe. On zapaa da u ortodoksnom kopenhagenskom tumaenju kvantne mehanike mora postojati makroskopski svet posmatraa i njihovih mernih instrumenata, koji onda biva objanjen u terminima kvantne mehanike. Ovo gledite, rekao bih ja, samo je jo jedan primer onoga to nije u redu sa kopenhagenskim tumaenjem kvantne mehanike, a naroito sa njenom razlikom u tretiranju kvantnih pojava i posmatraa koji gledaju kvantne pojave. U realistikom pristupu kvantnoj mehanici (koji nude Hju Everet i drugi), postoji samo jedna kvantna funkcija koja opisuje

sve pojave, kako posmatrae tako i ono to oni posmatraju, a temeljni zakoni jesu oni zakoni koji opisuju razvoj te talasne funkcije. Jo korenitija je zamisao da emo na samom dnu nai da nema nikakvog zakona. Moj prijatelj i uitelj Don Viler ponekad je govorio da moda nema nikakvog temeljnog zakona, i da su svi ovi zakoni koje mi danas prouavamo nametnuti prirodi samim nainom na koji mi vrimo osmatranja. Po neto drugaijim linijama razmiljanja ide kopenhagenski teoretiar Holger Nilsen (Holger Nielsen) koji je predloio 'nasuminu dinamiku' prema kojoj mi moemo da pretpostavimo ta god ho emo o prirodnim pojavama koje se deavaju na vrlo malim razdaljinama i pri vrlo visokim energijama pojave koje su nam u laboratoriji dostupne izgledae otprilike isto. Meni se ini da i Viler i Nilsen samo odguruju problem konanih zakona malo dalje od sebe. Vilerovom svetu bez zakona ipak bi bili potrebni metazakoni koji bi odreivali na koji to nain naa osmatranja 'nameu' prirodi izvesne pravilnosti; meu tim metazakonima nala bi se i sama kvantna mehanika. A i Nilsenu bi bili potrebni neki metazakoni da objasne kako se to izgled prirode menja kad god mi u laboratoriji izmenimo skalu razdaljina i energija pri kojima emo vriti merenja; da bi se to moglo ostvariti, morale bi biti na snazi izvesne jednaine koje se zovu 'jednaine renormalizacionih grupa', a stvarno je teko videti otkud bi one mogle ui u svet bez zakona. Oekujem da e svi pokuaji da se ukinu temeljni zakoni prirode propasti, a ako neki od njih bude imao makar i najmanjeg uspeha, ishod e samo biti uvoenje nekih metazakona koji e objanjavati otkud se pojavilo ono to sada nazivamo zakoni. Postoji, ipak, jo jedna mogunost. Rekao bih da je daleko verovatnija i da bi trebalo da nas zabrinjava daleko vie. To je mogunost da iako postoji konana teorija naime, jedan jednostavan skup naela iz kojih sve strelice objanjenja polaze - mi nju nikada neemo doznati. Na primer, mogue je da ljudska bia naprosto nisu dovoljnio inteligentna da otkriju ili da razumeju tu teoriju. Vi moete psa izdresirati da radi svata, ali neto mi se ba ne ini da e iko ikada izdresirati svog psa da pomou kvantne mehanike izrauna neke atomske energetske nivoe. Najbolji razlog za nadu da je naa vrsta intelektualno sposobna da nastavi napredovanje u nauci jeste naa udesna sposobnost da pomou nauke spregnemo svoje mozgove u veu celinu. Ali to moda nee biti dovoljno. Eugen Vigner je upozorio da "nemamo prava da oekujemo da na intelekt moe formulisati savrene koncepte za puno razumevanje pojava neive prirode". Zasad, na sreu, kao da jo nismo dogurali do krajnjih granica naih intelektualnih resursa. U fizici, bar, imamo utisak da je svako sledee pokolenje postdiplomaca blistavije od prethodnog. Daleko prea briga koja nas mori jeste ta da zbog nedostatka para moe do i do prekidanja naih napora usmerenih ka otkrivanju konanih zakona. Neki nagovetaj ovog problema dobili smo kad se nedavno vodila rasprava u Sjedinjenim Dravama da li superkolajder treba dovriti ili ne. Taj troak, ukupno osam milijardi dolara, razvuen na celu jednu deceniju, naa zemlja svakako moe podneti, ali ak ni sami fiziari visokih energija ne bi rado predlagali neki jo mnogo skuplji akcelerator u budunosti. Kad ostavimo iza sebe ona pitanja o standardnom modelu na koja oekujemo da emo dobiti odgovor od superkolajdera, suoavamo se sa jednim dubljim nivoom pitanja, o ujedinjenju jakog, elektroslabog i gravitacionog meudejstva, a tu nam ne moe neposredno pomoi nijedan akcelerator sada zamisliv.

Ona zaista temeljna energija, Plankova, na kojoj bi se sva ta pitanja mogla opitno istraiti, via je za nekih sto biliona puta od energije koju bi nam davao superprovodni superkolajder. Oekujemo da se tek pri Plankovoj energiji sve sile prirode konano objedinjuju. To je, takoe, otprilike ona energija koja je po dananjim teorijama struna potrebna da se strune pobude da ponu vibrirati na sledeim, viim modovima, iznad onog najnieg moda koji opaamo kao obine kvarkove, fotone i druge estice standardnog modela. Naalost, izgleda da su takve energije beznadno izvan naeg dohvata. ak i kad bi svi ekonomski resursi celog ljudskog roda bili posveeni samo tom jednom zadatku, ne bismo mogli poeti jer ne bismo, danas, znali ni kako da ponemo izgradnju maine koja bi mogla ubrzati estice do takvih energija. Nije problem nabaviti toliku koliinu energije; Plankova energija priblino je jednaka onoj koliini hemijske energije koju imate u punom rezervoaru benzina u vaem automobilu. Problem je kako svu tu energiju usredsrediti u jedan jedini proton ili elektron. Moda emo mi smisliti neki sasvim drugaiji nain izgradnje takvih akceleratora - recimo, tako to bi se upotrebom jonizovanih gasova pomogao prenos energije sa monih laserskih zraka na pojedinane naelektrisane estice, ali ak i tada, stopa meusobnog reagovanja estica pri tako visokim energijama mogla bi biti odve mala, te se opiti ne bi mogli obavljati. Vei su izgledi da nas neki dalji proboji u teoriji, ili opiti neke druge vrste, oslobode potrebe da gradimo sve jae i jae ubrzivae estica. Ja lino sklon sam da pretpostavim da postoji konana teorija, kao i da smo mi sposobni da je otkrijemo. Moda e opiti na superkolajderu dati takva prosvetljujua nova obavetenja da e posle njih teoretiari biti u mogunosti da upotpune konanu teoriju, a da ne moraju prouavati estice pri Plankovoj energiji. Moglo bi se ak desiti da kandidata za takvu konanu teoriju naemo meu dananjim teorijama struna. Kako bi to udno bilo kad bi se konana teorija pronala jo u naem ivotnom veku! Otkrie konanih zakona prirode bie jedna prekretnica u istoriji ljudskog intelekta, primetnija od ma koje druge od kad je, u sedamnaestom veku, poela moderna nauka. Moemo li mi sada doarati sebi kako bi to izgledalo? Iako nije teko zamisliti jednu konanu teoriju koja nema nikakvo dalje objanjenje dato nekim jo dubljim naelima, vrlo je teko zamisliti konanu teoriju kojoj takvo objanjenje nije potrebno. Kakva god bila, konana teorija svakako nee biti logiki neizbena. ak i ako se, recimo, pokae da je to jedna od teorija struna i da se moe izraziti sa samo nekoliko jednostavnih jednaina, i ak i ako budemo mogli pokazati da je to jedina mogua kvantnomehanika teorija sposobna da opie i gravitaciju i sve ostale sile, a da pri tome ne zapadne ni u kakve matematike nedoslednosti, mi emo i dalje morati da se pitamo zato uopte postoji, u prirodi, jedna takva stvar kao to je sila tee, i zato bi priroda potovala zakone kvantne mehanike. Zato se Vaseljena ne sastoji naprosto od takastih estica koje veno orbituju po zakonima Njutnove mehanike? Zato, uopte, postoji ita? Redhed verovatno izraava uverenje ve ine naunika kad kae da "nekakav a priori dat, samopotvrujui temelj nauke, kao cilj prema kome bismo stremili, nije uverljiv". S druge strane, Viler je jednom primetio da emo se, kad stignemo do konanih zakona prirode, zapitati zato nam nisu bili sami po sebi oigledni jo od poetka. Slutim da bi Viler mogao biti u pravu, ali samo zato to emo do tad imati iza sebe vekove naunih uspeha i neuspeha, tako da emo biti osposobljeni da uvidimo koliko su ti zakoni sami po sebi oigledni i jasni. Pa ak i tada, mislim da e staro pitanje 'Zato?' ostati, u

makar kako razreenom obliku, sa nama. Harvardski filozof Robert Nozik rvao se sa ovim problemom i zakljuio da konanu teoriju ne bi trebalo da traimo samo na osnovu iste logike, nego da bi trebalo i da pronalazimo neke argumente zahvaljuju i kojima bi nam ta teorija dala vee zadovoljstvo nego to ga same surove injenice mogu dati. Po mom uverenju, najbolje to bismo u tom smislu mogli uiniti bilo bi da pokaemo da konana teorija, iako nije logiki neizbena, jeste logiki izdvojena. Naime, moglo bi se dogoditi da, iako emo uvek biti u stanju da zamislimo druge teorije koje su sasvim razliite od prave konane teorije (jedna takva je dosadni svet estica pod komandom Njutnove mehanike), konana teorija koju najzad otkrijemo bude tako kruta da nema ba nikakvog naina da je makar i u najmanjoj meri preinaimo, a da to ne dovede do njenog logikog kraha. U jednoj logiki izdvojenoj teoriji, svaka konstanta prirode mogla bi se izraunati iz prvih naela; makar i najmanja promena u vrednosti bilo koje konstante unitila bi saglasnost teorije. Ta konana teorija bila bi kao fino izraeni porcelanski predmet koji, ako ga podvrgnete nekom uvrtanju, mora da se rasprsne u paramparad. U ovom sluaju, iako moda ni tada neemo znati zbog ega je konana teorija istinita, znaemo na osnovu iste matematike i logike zato ta istina nije malice drugaija. Ovo nisu samo mogunosti - ve smo dobro odmakli na putu ka takvoj logiki izolovanoj teoriji. Najtemeljnija poznata naela fizike jesu pravila kvantne mehanike, koja lee ispod svega drugog to znamo o materiji i njenim meudejstvima. Kvantna mehanika nije logiki neizbena; ne primeuje se nita logiki nemogue u njenoj prethodnici, mehanici Njutna. Pa ipak, ak ni najveim trudom fiziari nisu nali nain da promene pravila kvantne mehanike makar i najmanje, a da pri tome ne izazovu neku logiku katastrofu, kao to je dobijanje verovatnoa za koje se ispostavi da su negativni brojevi. Ali kvantna mehanika, sama po sebi, nije potpuna fizika teorija. Ona nam ne govori nita o esticama, a ni o silama koje moda postoje. Uzmite u ruke bilo koji udbenik kvantne mehanike; u njemu ete nai navedene 'ilustrativne primere', ali to e biti jedno vrlo uvrnuto drutvo hipotetinih estica i sila, od kojih velika veina ne lii ni na ta to postoji u stvarnom svetu, ali koje su sve savreno u skladu sa naelima kvantne mehanike i sve podobne da studenta provuku kroz malo vebanja u primenjivanju tih naela. Raznovrsnost moguih teorija postaje znatno manja ako uzmemo u obzir samo one kvantnomehanike teorije koje su u saglasnosti sa posebnom teorijom relativnosti. Veina tih teorija moe se logiki odbaciti zato to bi vodile ka raznim kojetarijama kao to je beskonana energija ili beskonana stopa reakcija. Ali i posle toga, ostae jo mnotvo logiki moguih teorija, meu kojima je jedna teorija jakih nuklearnih sila poznata kao kvantna hromodinamika, a po kojoj u Vaseljeni ne postoji nita osim kvarkova i gluona. Ali i veinu tih teorija moemo odmah da opovrgnemo ako insistiramo da se u njima mora pojavljivati i gravitacija. Mogue je da emo uspeti da matematiki pokaemo da ovi zahtevi ostavljaju samo jednu logiki moguu kvantnomehaniku teoriju, moda samo jednu jedinu teoriju struna. Ako bi tako bilo, onda bi nam preostala (iako bismo i dalje imali ogroman broj drugih logiki moguih krajnjih teorija) samo jedna koja opisuje neto to makar i izdaleka lii na stvarni svet. Zato bi, meutim, konana teorija opisivala neto to lii na na svet? Objanjenje za ovo moda bismo mogli potraiti u neemu to Nozik naziva naelo plodnosti. To je naelo koje govori o svim logiki prihvatljivim, meusobno razliitim

vaseljenama, i kae da sve one u nekom smislu rei postoje svaka sa svojim skupom osnovnih zakona. Iza naela plodnosti ne stoji nita, nikakvo dalje objanjenje, ali to naelo ima, ako nita drugo, bar jednu prijatnu doslednost samome sebi; kao to Nozik kae, naelo plodnosti tvrdi da 'sve mogunosti jesu ostvarene, s tim da i ono samo jeste jedna od tih mogunosti'. Ako je to naelo tano, onda na sopstveni, kvantnomehaniki svet postoji, ali postoji i njutnovski svet estica koje se beskonano vrte po orbitama, isto tako postoje i svetovi u kojima nema ba niega, a postoje i neki drugi svetovi koje mi ne moemo ak ni zamisliti. Nije tu re samo o varijacijama u takozvanim konstantama prirode, koje bi mogle biti razliite u raznim oblastima Vaseljene, ili u raznim epohama njenog postojanja, ili u raznim lanovima talasne funkcije. Kao to smo ve videli, sve te mogunosti mogle bi se ostvariti kao posledice neke zaista temeljne teorije kao to bi bila kvantna kosmologija, ali i tad bi nam preostao problem da shvatimo zato ta temeljna teorija jeste to to jeste. Ali naelo plodnosti ne govori o tome, ono kae da postoje sasvim razliite vaseljene, podvrgnute delovanju sasvim razliitih zakona. Ali ako su te druge vaseljene potpuno nedostupne i nesaznatljive, onda stiemo do zakljuka da naa izjava da one postoje nema nikakvih posledica, osim jedne, a to je da ne moramo sebi vie postavljati pitanje zato one ne postoje. Meni se ini da je ovde problem u tome to se trudimo da logiki razmatramo jedno pitanje koje se, zapravo, ne moe logiki razmatrati, a to je pitanje ta bi trebalo, a ta ne bi trebalo da pobuuje u nama oseanje udesnog. Naelo plodnosti dalo bi nam jo jednu mogunost da opravdamo upotrebu antropikog naela u cilju lakeg objanjavanja zato zakoni nae Vaseljene jesu takvi kakvi jesu. Bilo bi, naime, mnogo zamislivih vrsta svemira koji zbog svojih zakona ili zbog svoje istorije nisu mesta gostoljubiva za postojanje inteligentnog ivota, ali bi neizbeno moralo biti da svaki naunik koji postavlja pitanja zato je svet onakav kakav jeste ivi, naravno, u jednom od onih drugih, gostoljubivijih svemira, u kome inteligentna iva bia mogu nastati. Na taj nain moemo odmah odbaciti vaseljenu kojom bi vladala njutnovska mehanika (jer u njoj ne bi postojali stabilni atomi), kao i svemir u kome nema ba niega. Krajnja mogunost bila bi da postoji samo jedna jedina logiki izdvojena teorija (i to takva da u njoj ne postoji ni jedna jedina nedeterminisana konstanta) koja doputa nastanak ivih bia koja bi se mogla pitati kako izgleda konana teorija. Ako bi se to moglo pokazati, onda bismo se primakli najblie to se uopte moemo nadati da se primaknemo zadovoljavajuem odgovoru na pitanje zato svet jeste takav kakav jeste. Kakvo bi bilo dejstvo otkria jedne takve konane teorije? Naravno, kakvo e to dejstvo zaista biti saznaemo kad je otkrijemo. Moda emo otkriti neke istine o vladavini svetom koje e nas jednako iznenaditi kao to bi zakoni Njutnove mehanike iznenadili Talesa. Ali moemo biti sigurni u jedno: otkriem konane teorije, nauni poduhvat ne bi bio okonan. ak i ako izuzmemo probleme koje treba prouavati zbog praktinih potreba tehnologije ili medicine, ostae mnotvo problema iste nauke na kojima emo raditi i dalje, naprosto zato to naunici oekuju da e za te probleme postojati divna reenja. Ako od svih dananjih nauka pogledamo samo fiziku, odmah emo uoiti pojave kao to su turbulencija i superprovodljivost pri visokim temperaturama, probleme za koje moemo o ekivati da imaju duboka i divna objanjenja. Niko ne zna kako su se galaksije stvarale ili kako je nastao genetski mehanizam ili kako

se u mozgu uvaju upamene informacije. Nije verovatno da bi konana teorija uticala na ma koji od tih problema. S druge strane, otkrie konane teorije moe imati posledice koje bi se prenele daleko izvan granica nauke. Danas je svest mnogih ljudi optereena raznim iracionalnim zabludama, koje se kreu u rasponu od srazmerno bezazlenih sujeverica kao to je astrologija, pa sve do najopakijih ideologija. injenica da su temeljni zakoni prirode jo i sad u mraku olakava ljudima da se nadaju da e jednog dana njihove omiljene iracionalnosti nai neko ugledno mesto u zdanju nauke. Bilo bi nerazumno o ekivati da ma kakvo nauno otkrie iisti, samo svojom snagom, sve pogrene pretpostavke iz svesti svih ljudi, ali otkrie konanih zakona ipak bi smanjilo ljudima prostor za izmiljanje kojekakvih gluposti. Pa ipak, kad stigne i taj dan da otkrijemo konane zakone, moda emo zaaliti to je priroda postala obinija, to je u njoj ostalo manje udesnog i tajanstvenog. Neto tako se ve dogaalo. Tokom glavnine trajanja ljudske istorije, na mapama sveta zjapili su ogromni nepoznati prostori, koje je ljudska mata mogla popunjavati zmajevima, gradovima od zlata i ljudoderima. Potraga za znanjem bila je, dobrim delom, geografska. Kada u pesmi Alfreda Tenisona (Alfred Tennyson) Odisej odlui da "krene za znanjem kao za zvezdom koja tone, s one strane najdaljih granica ljudske misli", on isplovi u neznani Atlantik, "iza Sunevog zalaska, iza prostora gde se kupaju sve zapadne zvezde". Ali danas je na mapama prikazan svaki hektar kopnene povrine Zemlje, i, gle, nigde nijednog zmaja nema. Kad budemo otkrili konane zakone, nai snovi e se saeti jo jednom. Preostae nam, za istraivanje, jo nebrojeno mnogo naunih problema i cela jedna Vaseljena, ali ja slutim da e naunici iz buduih vremena pomalo zavideti dananjim fiziarima zbog toga to se mi jo nalazimo na putovanju ka otkriu konanih zakona. 11. A BOG? "Zna", ree Port, glasom koji zazvua nestvarno, kao to se ve deava sa glasovima posle dugog utanja na mestu gle vlada potpuna tiina, "nebo je ovde vrlo udno. esto imam oseaj, kad ga gledam, da je ono jedan vrst predmet iznad nas, koji nas titi od neeg to se nalazi iza njega." Kit malo uzdrhta i ree: "Iza njega?" "Da." "A ta to ima iza njega?" upita ona glasiem vrlo slabim. "Ima... nita. Pretpostavljam. Samo tama. Potpuna no." Pol Bouls, Nebo-tit "Slavu Boiju nebesa oglaavaju, a svod nebeski Boija je rukotvorina." Kralju Davidu, ili nekom drugom ko je napisao ovaj psalm, sigurno je izgledalo da su zvezde vidljiv dokaz da postoji jedan savreniji poredak postojanja, bitno razliit od naeg tupog podlunarnog sveta sa kamenjem, stenama i drveem. Dani Davidovi su minuli, a Sunce i ostale zvezde izgubili su taj svoj poseban status; sad razumemo da su to kugle uarenog gasa, koji je silom tee stisnut da se dri na okupu, a opet spreen da se sasvim urui ka svom sreditu zato to mu to ne dozvoljava pritisak nastao zbog jare koja neprestano stie

iz termonuklearnih reakcija u jezgru kugle. Zvezde nam o slavi Gospodnjoj ne javljaju nita vie, a ni manje, nego bilo koji kamen na tlu pokraj nas. Kad bi postojalo ita to bismo u prirodi mogli otkriti, a to bi nam zaista omoguilo neki poseban uvid u 'rukotvorinu Boga', morali bi to da budu konani zakoni. Kad bismo ih znali, imali bismo u svom vlasnitvu knjigu sa pravilima koja odreuju ponaanje i zvezda, i kamenja, i svega drugog. Prema tome, prirodno je da Stiven Hoking kae da zakoni prirode jesu 'um Boiji'. Drugi jedan fiziar, arls Misner (Charles Misner), upotrebio je slian jezik kad je uporeivao mogue domaaje fizike i hemije: "Organski hemiar, kad ga neko pita 'Zato postoje devedeset dva elementa, i kad su oni nastali?' moe rei: 'To zna onaj ovek u kancelariji do moje'. Ali kad fiziara pitaju: 'Zato je kosmos sazdan u skladu sa ba ovim fizikim zakonima, a ne u skladu sa nekim drugim?' on bi imao puno pravo da odgovori: 'Sam Bog zna'." Ajntajn je jednom napomenuo svom asistentu Ernstu trausu (Ernst Straus): "Ono to mene stvarno zanima jeste da li je Bog, stvarajui svet, imao ikakav izbor." Drugom prilikom, Ajntajn je rekao da je cilj pregalatva u fizici "ne samo da saznamo kakva priroda jeste i kako ona obavlja svoje izmene, nego i da napredujemo to je mogue dalje prema utopijskom i prividno oholom cilju da saznamo zato je priroda ovakva, a ne drugaija... U tome ovek iskustveno doivi da, izraziu se tako, ni sam Bog nije mogao urediti ove veze ni na koji drugi nain osim ovog koji stvarno postoji... To je taj prometejski element naunog iskustva... U tome je za mene oduvek leala posebna magija naunog truda." Ajntajnova religija bila je tako neodreena da je on, koliko ja shvatam, to o Bogu govorio samo metaforino, to nam i nagovetavaju njegove rei "izraziu se tako". Nema sumnje da fiziarima ba ta metafora prirodno doe na um, zato to je fizika tako temeljna nauka. Teolog Paul Tilih (Paul Tillich) jednom je napomenuo da se stie utisak da od svih naunika jedino fiziari koriste bez ikakve nelagodnosti re 'Bog'. Kojoj god religiji da pripadate ili ne pripadate, neodoljivo vam se namee, kad govorite o konanim zakonima, metafora o umu Boijem. Ja sam jednom prilikom naiao na ovu vezu na jednom udnom mestu, u kancelarijskoj zgradi 'Rejbern Haus' u Vaingtonu. Tamo sam godine 1987. svedoio u prilog projektu superprovodnog superkolajdera pred Kongresnim Odborom za nauku, svemir i tehnologiju. Opisao sam kako mi u prouavanjima elementarnih estica otkrivamo zakone koji postaju sve koherentniji i sve optiji, i kako po injemo nasluivati da to nije puka sluajnost nego da u tim zakonima postoji neka lepota koja je odraz neega to je na vrlo dubokom nivou ugraeno u strukturu Vaseljene. Posle tog mog govora, svedoili su i drugi, a poslanici Kongresa su postavljali pitanja. Onda je zapo eo dijalog izmeu dvojice kongresmena, a to su bili poslanik Haris V. Fouel (Harris W. Fawell), republikanac iz Ilinoisa, koji je bio uglavnom pozitivno raspoloen prema projektu superprovodnog superkolajdera, i poslanik Don Riter (Don Ritter), republikanac iz Pensilvanije, ranije inenjer metalurgije, koji je i sada jedan od najeih protivnika superkolajdera u Kongresu. FAUEL: ...Mnogo vam hvala. Cenim svedoenje svih vas. Mislim da je bilo izvrsno. Ako bih ikada poeleo da objasnim nekome, ili svakome, razloge zato je superprovodni superkolajder potreban, siguran sam da bih mogao upotrebiti ova vaa svedoenja. Ona bi veoma pomogla. Ponekad poelim da imamo neku re, samo jednu, koja bi rekla sve o toj temi, to je, naravno, u nekom smislu nemogue. Mislim da ste vi,

doktore Vajnberg, moda prili malo blie tome, a ja sam tako i zapisao. Rekli ste da slutite da nije samo sluajnost to to postoje pravila koja vladaju materijom, a ja sam zapisao: hoe li nam to omoguiti da naemo Boga? Siguran sam da vi niste to imali na umu, ali vaa istraivanja svakako e nam omoguiti da doznamo mnogo vie o Vaseljeni. RITER: Da li biste dali re meni? Ako biste prepustili na trenutak re meni, ja bih rekao... FAUEL: Pa, nisam siguran da bih eleo. RITER: Ako ova maina to radi, ja u preokrenuti moj stav i podrati je. Imao sam dovoljno pameti da se ne umeam u ovu raspravu; nije mi se inilo da ta dvojica poslanika zaista ele znati ta ja mislim o pronalaenju Boga pomou superkolajdera, a takoe mi se nije inilo da bi za projekat bilo korisno ako bih im rekao ta o tome mislim. Neki ljudi imaju tako iroko i prilagodljivo shvatanje Boga da neizbeno nailaze na Boga gde god ga potrae. ujete izjave tipa 'Bog je ono krajnje' ili 'Bog je naa bolja priroda' ili 'Bog je Vaseljena'. Naravno, mi moemo pridati rei 'Bog', kao i svakoj drugoj rei, koje god znaenje hoemo. Ako vam je volja da kaete 'Bog je energija', bez po muke ete nai Boga u grumenu uglja. Meutim, ako elimo da nae rei ita vrede, treba da potujemo nain na koji su one koriene tokom istorije, a naro ito treba da uvamo one razlike koje spreavaju da se prelivaju i meaju znaenja raznih rei. U tom duhu, ako hoemo da re 'Bog' znai ita, trebalo bi (ako mene pitate) da ona oznaava jednog zainteresovanog Boga, tvorca i zakonodavca koji je uspostavio ne samo zakone prirode i svemira nego i merila dobra i zla - ukratko, neto emu dolikuje da ga mi oboavamo.Valjda je samo po sebi jasno da ja ovde govorim samo u svoje lino ime i da se odriem svih tenji da sam za ovu oblast, dakle za Boga, neto posebno struan. To i jeste onaj Bog koji je bio od izvesne vanosti mnogim ljudima tokom istorije. Naunici, a i neki koji to nisu, ponekad koriste re 'Bog' u tako apstraktnom i neutralnom smislu da stvarno ne primeujete u emu je razlika izmeu Njega i zakona prirode. Ajntajn je jednom prilikom rekao da veruje u "Spinozinog Boga, koji se ispoljava kroz poredak i sklad svega postojeeg, a ne u nekog Boga koji bi se zanimao za sudbine i poslove ljudskih bia". Ali zato bi onda ikome bilo vano da li mi upotrebljavamo re 'poredak' ili 'Bog' ili 'sklad', osim ako elimo, moda, izbei optubu da ne znamo za Boga? Nema, naravno, nikakve zabrane da ko god hoe koristi re 'Bog' i tako, ali meni se ini da onda pojam Boga postaje ne samo pogrean, nego i nebitan, nevaan. Hoemo li nai nekog zainteresovanog Boga u konanim zakonima prirode? ini se da je i samo postavljanje takvog pitanja prilina besmislica, ne samo zato to mi njih jo ne znamo, nego mnogo vie stoga to je teko i zamisliti kako bi to bilo doznati neka konana naela kojima nije potrebno nikakvo dalje objanjavanje pomou jo dubljih naela. Pa ipak, koliko god da je to pitanje preuranjeno, ne moemo se ne zapitati hoemo li ili neemo otkriti neki odgovor na naa najdublja pitanja, ikakav znak o radu jednog zainteresovanog Boga, u konanoj teoriji. Ja mislim da neemo.

Celokupno nae iskustvo od samog poetka istorije nauke pa sve do danas ilo je u suprotnom smeru, ka uvianju jedne ledene bezlinosti zakona prirode. Prvi veliki korak u tom smeru bilo je skidanje vela tajanstvenosti sa nebesa. Svako zna kljune linosti u tom poslu: Nikola Kopernik koji je izneo tvrdnju da Zemlja nije u sreditu Vaseljene; Galilej koji je Kopernikovoj tvrdnji dao uverljivost; ordano Bruno koji se dosetio da je Sunce samo jedna zvezda u ogromnom mnotvu drugih zvezda; i najzad Njutn koji je pokazao da isti zakoni gravitacije i kretanja vae i za nebeska tela i za tela ovde na Zemlji. Mislim da je presudni as nastupio kad je Njutn opazio da jedan isti zakon sile tee upravlja i kruenjem Meseca oko Zemlje i padanjem nekog predmeta na povrinu Zemlje. A u dvadesetom veku, jo korak dalje otiao je ameriki astronom Edvin Habl. On je izmerio daljinu do magline Andromeda, i time pokazao da ta maglina, pa onda (logiki proistie) i hiljade drugih slinih maglina nisu samo daleki delovi nae Galaksije, nego su druge, samostalne galaksije, podjednako upeatljive kao to je naa. Dananji kosmolozi ak pominju 'kopernikansko naelo' koje nas ui da ne treba uzimati za ozbiljno nijednu kosmoloku teoriju koja dodeljuje naoj Galaksiji neko istaknuto mesto u Vaseljeni. Takoe je skinut oreol tajanstvenosti sa ivota. Justus fon Libig (Justus von Liebig) i drugi organski hemiari sa poetka devetnaestog veka pokazali su ljudima da nema nikakvih prepreka da u laboratoriji sintetizujemo izvesne hemikalije koje su u vezi sa ivotom - na primer, mokranu kiselinu. Ponajvaniji meu biolozima bili su, u ovom pogledu, arls Darvin i Alfred Rasel Volis koji su pokazali kako samim prirodnim odabiranjem, bez spoljanjeg plana ili rukovoenja, nastaju i razvijaju se predivne sposobnosti ivih bia. Taj proces razotkrivanja tajni jo se ubrzao u dvadesetom veku, sve novim i novim uspesima koje su biohemija i molekularna biologija postizale u objanjavanju kako dejstvuju iva stvorenja. Na verska oseanja mnogo jae je delovala demistifikacija ivota nego bilo ta to je postignuto u fizici. Otud nije ni udo da su najuporniji napadi ustremljeni, i do danas, na teoriju evolucije i na bioloki redukcionizam, a ne na razna otkria u fizici i astronomiji. ak i od pojedinih naunika moete danas uti poneku primedbu koja lii na takozvani 'vitalizam', teoriju da postoje i neki bioloki procesi koje ne moemo objasniti pomou fizike i hemije. Biolozi dvadesetog veka (pa i pojedini antiredukcionisti, kao to je Ernst Mejr) uglavnom su gledali da se klone vitalizma, ali godine 1944. desilo se da Ervin redinger u svojoj uvenoj knjizi ta je ivot? kae da je "o materijalnoj podlozi ivota poznato ve tako mnogo, da mi moemo tano rei zbog ega se ivot ne moe objasniti dananjom fizikom". Njegov argument bio je da su ivi organizmi odve stabilni da bi se mogli uklopiti u svet neprestanih kvantnih fluktuacija kakav opisuju kvantna mehanika i statistika mehanika. Na redingerovu pogreku ukazao je molekularni biolog Maks Perac (Max Perutz) koji je otkrio, izmeu ostalog, tanu molekularnu strukturu hemoglobina: redinger naprosto nije imao u vidu veliku stabilnost koju mogu doneti procesi kao to je enzimska kataliza. Najugledniji meu dananjim akademskim kritiarima evolucije moda je profesor Filip Donson (Phillip Johnson) koji predaje na Pravnom fakultetu Univerziteta Kalifornija. Donson priznaje da se evolucija dogodila i da do nje ponekad dolazi zbog prirodnog odabiranja, ali tvrdi da "nema neoborivih opitnih dokaza" da tu evoluciju ipak ne usmerava neki Boiji plan. Naravno, mi se ne moemo nadati da emo ikada dokazati

da ne postoji neko natprirodno dejstvo koje potpomae da neke mutacije postignu uspeh, a neke druge da propadnu. Ali isto vai i za sve ostale naune teorije. Koliko god da uspeno primenjujemo Njutnove ili Ajntajnove zakone kretanja na tela u Sunevom sistemu, ostaje uvek mogua pretpostavka da neki Boiji upliv ponekad malice 'pogura' neku kometu dok mi ne pazimo. Prilino je jasno da Donson iznosi takve tvrdnje ne iz razloga nepristrasnosti i otvorenosti uma, nego zato to, zbog svojih religijskih oseanja, veoma mnogo mari za ivot, dok mu je do kometa manje stalo. Ali jedini nain da se nastavimo baviti ma kojom naukom jeste da pretpostavimo da nikakvih Boijih upliva nema, pa da vidimo dokle emo na osnovu te pretpostavke dogurati. Donson tvrdi da prirodna evolucija, dakle "evolucija u kojoj se ne pojavljuje intervencija niti ma kakvo rukovoenje od strane Tvorca koji stoji izvan sveta prirode", zapravo, ne daje osobito dobro objanjenje za poreklo vrsta. Mislim da je on ovde zalutao zato to nema oseanje za one probleme na koje svaka nauna teorija uvek nailazi kad treba objasniti opaeno. ak i kad izuzmemo obine greke koje uvek mogu da nam se dogode, ostaje injenica da su naa izraunavanja i posmatranja uvek zasnovana na nekim pretpostavkama koje seu dalje nego teorija koju pokuavamo proveriti. Nije jo postojalo doba u kome bi sva izraunavanja zasnovana na Njutnovoj teoriji gravitacije, ili na bilo kojoj drugoj teoriji, bila u savrenom skladu sa opaenim injenicama. U spisima dananjih paleontologa i evolucionih biologa prepoznajemo ono stanje stvari koje je nama fiziarima tako dobro znano: oni imaju jednu teoriju sa kojom rade (prirodnu teoriju evolucije) i postiu ogromne, blistave uspehe, ali ona jo nije objasnila sve. Meni se ini da je od duboke vanosti otkrie da mi moemo veoma daleko stii u objanjavanju sveta bez ikakvog pozivanja na Boiji upliv, i to u biologiji i u fizici. U jednoj drugoj stvari Donson je, ubeen sam, u pravu. On tvrdi da postoji nespojivost izmeu prirodne teorije evolucije i onoga to se obino podrazumeva pod verom. On kritikuje naunike i predavae koji poriu tu nespojivost. Zatim se ali da je "prirodna evolucija u skladu sa postojanjem Boga samo u jednom sluaju: ako nama re 'Bog' oznaava samo jedan prauzrok koji je postavio zakone prirode i pustio u pokret prirodne mehanizme, a onda se uzdrao od svake dalje delatnosti". Nesklad izmeu savremene teorije evolucije i vere u zainteresovanog Boga prema mom miljenju nije toliko logiki - jer ovek moe zamisliti da je Bog postavio prirodne zakone, a onda pokrenuo mehanizam evolucije sa namerom da se putem prirodnog odabiranja pojavimo jednoga dana Vi i ja - koliko je to nesklad u temperamentu. Jer religija nije nastala u umovima mukaraca i ena koji su nagaali neto o beskonano dalekovidom prauzroniku svih stvari, nego je nastala u srcima onih koji su eznuli za stalnim uplivima zainteresovanog Boga. Religijski konzervativci shvataju, a njihovi liberalni oponenti izgleda da esto ne shvataju, koliko mnogo toga zavisi od rasprave o dranju nastave o evoluciji u dravnim kolama. Godine 1983, ubrzo po mom dolasku u Teksas, pozvali su me da svedoim pred jednim odborom Senata te savezne drave o jednom predloenom zakonu koji bi zabranio da srednjokolski nastavnici biologije dre nastavu iz udbenika tampanih o dravnom troku, ukoliko u tim knjigama kreacionizmu nisu dati jednak prostor i jednaka podrka kao i teoriji evolucije. Jedan od lanova tog Odbora pitao me je kako moe drava podravati kolsku nastavu u kojoj se zastupa jedna teorija koja deluje na verska ubeenja do te mere razorno kao to to ini teorija evolucije. Ja sam uzvratio da, ba kao to bi bilo pogreno da oni koji su emotivno vezani za ateizam daju evoluciji vie

naglaska u nastavi biologije nego to je nauno opravdano, isto tako bi bilo pogreno, i nesaglasno sa prvim amandmanom Ustava SAD, dati evoluciji manje prostora nego to ona zasluuje, a to uiniti samo zato da bi se zatitilo neko religijsko verovanje. Naprosto, nije posao dravnih kola da se brinu kako e naune teorije delovati na verska ubeenja. Moj odgovor nije zadovoljio tog senatora, zato to je njemu bilo jasno, ba kao i meni, kakav e biti uinak nastave iz biologije koja u prikladnoj meri stavlja naglasak na teoriju evolucije. Dok sam ja izlazio iz odborske sale, taj senator je progunao: "Bog je jo i sad na nebu, u svakom sluaju." To moe biti tano, ali mi smo dobili bitku: u knjigama iz biologije za srednjokolce u Teksasu danas ne samo da je dozvoljeno nego je i obavezno da bude izloena moderna teorija evolucije, bez ikakvih kreacionistikih gluposti. Ali ima na svetu mnogo mesta (naroito u islamskim dravama) gde tu bitku tek treba dobiti i gde, ako je i dobijemo, nema nikakvih jemstava da e ostati dobijena. esto se uje tvrdnja da nema sukoba izmeu nauke i religije. Na primer, u jednom prikazu Donsonove knjige Stiven Gould kae da nauka i religija ne dolaze u sukob zato to "nauka tretira injeninu stvarnost, a religija ljudsku moralnost". Ja se u mnogo emu slaem sa Gouldom, ali mislim da je ovde otiao predaleko: smisao religije treba odrediti na osnovu onoga u ta religiozni ljudi zaista veruju, a velika veina religioznih ljudi u dananjem svetu grdno bi se iznenadila kad bi im neko kazao da religija nema veze sa injeninom stvarnou. Ali to Gouldovo gledite veoma je raireno meu dananjim naunicima i meu verskim liberalima. Meni se ini da ovo znai jedan veliki uzmak religije sa poloaja na kojima je nekada bila uanena. Bejahu nekada neka vremena u kojima kao da nisi mogao objasniti prirodu bez po jedne nimfe u svakom potoku i gorske vile u svakom stablu drveta. ak i u devetnaestom veku jo se verovalo da nain na koji su graene biljke i ivotinje jeste vidljivi dokaz postojanja Tvorca. Danas, iako u prirodi ima jo bezbroj stvari koje ne moemo objasniti, mi verujemo da poznajemo na ela koja upravljaju dejstvovanjem prirode. Danas ko hoe stvarnu tajanstvenost, mora se okrenuti kosmologiji i fizici elementarnih estica. A oni ljudi koji ne primeuju nikakav sukob izmeu vere i nauke - pa, za njih je povlaenje vere sa teritorije koju je zaposela nauka gotovo sasvim dovreno. Oslanjajui se na istorijsko iskustvo, ja bih rekao da emo mi nai lepotu u konanim zakonima prirode, ali ne i neki poseban status ivota ili inteligencije. A naro ito ne neka merila vrednosti ili morala. Prema tome, neemo nai ni ma kakav nagovetaj Boga kome bi bilo stalo do takvih stvari. Moemo nalaziti vrednost i moral negde drugde, ali ne u zakonima prirode. Moram priznati da se ponakad stie utisak da u prirodi ima mnogo vie lepote nego to je stvarno neophodno. Ispred prozora radne sobe u mojoj kui stoji jedno stablo hekberi drveta, na kome esto zasedaju horovi ptica pametnica: tu vidim plave sojke kretalice, zatim vireo-ptice sa utim grlom, a naie i crvena ptica kardinal. Iako prilino dobro razumem kako su pera blistavih boja evoluirala u takmienju za privlaenje partnera za sparivanje, maltene je neodoljiva matarija da je neko nainio i rairio svu tu lepotu naprosto zato da bismo je mi gledali. Meutim, Bog ptica i drvea morao bi takoe da bude i Bog uroenih mana i Bog tumora. Religiozni ljudi se ve hiljadama godina rvu sa problemom koji se naziva teodiceja: kako opravdati postojanje patnje u svetu kojim navodno vlada jedan dobar Bog. Za ovo su nalaena domiljata reenja, u terminima raznih navodnih Boijih

planova. Neu pokuavati da se sporim sa tim reenjima, a jo manje da im dodam i nekakvo svoje reenje. Seanje na nacistike zloine navodi me na to da bez naklonosti gledam na sve te pokuaje da se putevi Gospodnji moralno opravdaju pred ljudima. Ako postoji neki Bog koji ima neke naroite planove za ljudski rod, onda se On veoma dobro potrudio i namuio da od nas sakrije svoju zainteresovanost za nas. Meni izgleda neutivo, a moda i bezbono, da jednom takvom Bogu dosaujemo naim molitvama. Ne bi se svi naunici saglasili sa ovim mojim sumornim gledanjima na konane zakone. Ne znam nikoga ko bi ba otvoreno tvrdio da zna nauni dokaz o postojanju nekog boanskog bia, ali nekoliko naunika tvrdi da inteligentna iva bia imaju u prirodi poseban status. Naravno, svako zna da se biologija i psihologija moraju, iz praktinih razloga, prouavati u svojim sopstvenim okvirima, a ne u terminima fizike elementarnih estica, ali to nije znak da ivot i inteligencija imaju u Vaseljeni neki poseban poloaj; jer vi morate i hemiju ili hidrodinamiku prouavati u njihovim sospstvenim okvirima. Ako bismo, meutim, nali u konanim zakonima prirode, na mestu konvergencije svih strelica objanjavanja, neku posebnu ulogu namenjenu inteligentnim biima, onda bismo morali zakljuiti da je Tvorac koji je te zakone pravio bio, na neki nain, posebno zainteresovan za nas. Don Viler je bio oaran injenicom da po standardnom kopenhagenskom tumaenji kvantne mehanike nijedan fiziki sistem nema (odnosno, ne moemo rei da ima) nikakvu odreenu vrednost za veliine kao to su poloaj, energija ili impuls sve dok te veliine ne izmeri aparat nekog posmatraa. Po Vileru, neophodan je neki razuman ivot da bi kvantna mehanika imala smisao. U novije vreme Viler je otiao jo dalje i poeo tvrditi da inteligentni ivot ne samo to mora da se pojavi, nego mora i da prome sve delove Vaseljene, da bi svaka trunica informacija o fizikom stanju svemira bila, jednog dana, opaena. Meni se ini da Vilerovi zakljuci daju dobar primer koliko je opasno kad ovek suvie ozbiljno prihvati doktrinu pozitivizma - naime, tvrdnju da nauka treba da se bavi samo onim to se moe opaziti. Drugi fiziari, a meu njima i ja, vie vole drugi, realistiki nain gledanja na kvantnu mehaniku, u terminima jedne kvantne funkcije koja moe opisati i laboratorije i posmatrae kao i atome i molekule, to je sve pod upravom izvesnih zakona koji materijalno ne zavise od prisustva ili odsustva ma kakvih posmatraa. Neki naunici veoma istiu injenicu da neke temeljne konstante imaju vrednosti koje, zaista, izgledaju izvanredno tano podeene da bi se inteligentni ivot mogao pojaviti u Vaseljeni. Jo nije jasno da li u tom zapaanju ima neega, ali ak i ako ima, to ne mora obavezno znaiti da se umeala boanska volja. U nekoliko sada aktuelnih kosmolokih teorija, takozvane konstante prirode (kao to su mase elementarnih estica) variraju od mesta do mesta, ili od vremena do vremena, ili ak od jednog do drugog termina talasne funkcije Vaseljene. Ako je to tako, onda, kao to smo videli, svaki naunik koji prouava zakone prirode mora ve iveti u onom delu Vaseljene gde se desilo da vrednosti prirodnih konstanti budu pogodne za evoluciju inteligentnih stvorenja. Evo jedne analogije. Pretpostavimo da postoji planeta koju emo nazvati 'Zemljaprim', a koja je u svakom pogledu istovetna kao naa, osim to je na toj planeti oveanstvo razvijalo fiziku, a da o astronomiji nije saznalo ba nita. (Na primer, mogli bismo zamisliti da je nebo Zemlje-prim veito zastrto oblacima.) Ba kao i na Zemlji, tako bi i na Zemlji-prim studenti nali, na poslednjim stranicama svojih udbenika, tablice sa temeljnim konstantama. U tim tablicama bila bi data brzina svetlosti, masa

elektrona i tako dalje, pa i jedna 'temeljna' konstanta koja bi iznosila 1,99 kalorija energije po minutu po kvadratnom centimetru, a to bi bila energija koja pristie na Zemlju-prim iz nekog neznanog spoljanjeg izvora. Na Zemlji je ovo poznato kao solarna konstanta, zato to znamo da ta energija stie sa Sunca, ali na Zemlji-prim niko ne bi mogao znati otkud stie i zato je ba tolika. Neki fiziar na Zemlji-prim mogao bi primetiti da opaena vrednost ove konstante odgovara zaista veoma tano onoj koja je potrebna da bi se ivot mogao pojaviti. Ako bi Zemlja-prim dobijala mnogo vie ili mnogo manje od 2 kalorije po minutu po kvadratnom centimetru, voda u njenim okeanima bi ili isparila ili bi se zaledila, pa na Zemlji-prim ne bi ostala tena voda, a ni ma koja druga razumna zamena u kojoj bi se ivot mogao razviti. Taj fiziar bi mogao zakljuiti da je konstantu od 1,99 kalorija po minutu po kvadratnom centrimetru sam Bog tako fino podesio da bi ljudima ugodio. Ali neki skeptiniji fiziar na Zemlji-prim mogao bi to osporiti i tvrditi da e takve konstante biti ranije ili kasnije objanjene konanim zakonima fizike, i da se naprosto sreno poklopilo da one imaju vrednosti povoljne za nastanak ivih bia. A, zapravo, obojica bi greila. Onda bi itelji Zemlje-prim konano uspeli da se domognu i astronomskih saznanja, pa bi uvideli da njihova planeta prima 1,99 kalorija na svaki kvadratni centimetar svoje povrine u svakom minutu iz tog razloga to ona, kao i Zemlja, krui na oko 150 miliona kilometara od Sunca koje proizvodi 5.600 miliona miliona miliona miliona kalorija u minutu; meutim, takoe bi im postalo poznato i to da ima drugih planeta, od kojih su neke blie Suncu i prevrue za ivot, a druge udaljenije od Sunca i prehladne za ivot; oni bi se, tavie, dosetili i da ima nebrojeno drugih planeta koje krue oko drugih zvezda i da samo na malom broju njih postoje uslovi povoljni za iva bia. Tek upoznajui astronomiju, ovi fiziari koji uestvuju u raspravi na Zemlji-prim konano e shvatiti da razlog to oni ive na svetu koji prima priblino dve kalorije po kvadratnom centimetru po minutu jeste naprosto taj da ni na kakvom drugom svetu ne bi ni mogli iveti. Mi u naem delu svemira moda smo danas kao itelji Zemlje-prim pre nego to su doznali za astronomiju, s tom razlikom to su od nas skriveni neki drugi delovi Vaseljene, a ne oblinje planete koje, ipak, vidimo. Predlaem da krenemo jo dalje. Dok smo otkrivali sve vie i vie temeljnih naela fizike, inilo se da ona imaju sve manje i manje veze sa nama. Na primer, poetkom dvadesetih godina mislilo se da jedine elementarne estice jesu elektron i proton - naime, da su to sastojci od kojih smo mi i na svet izgraeni. Kad su otkrivene nove estice kao to je neutron, smatralo se da je samo po sebi jasno da bi one morale biti sklopljene od nekakve kombinacije elektrona i protona. Danas stvari sasvim drugaije stoje. Mi danas nismo tako sigurni ta je uopte smisao nae tvrdnje da su neke estice 'elementarne'. Nauili smo vanu lekciju da sama injenica da neke estice jesu prisutne u obinoj materiji nema nikakve veze sa njihovom temeljnou ili netemeljnou. Gotovo sve estice ija se polja pojavljuju u savremenom standardnom modelu estica i meudejstava odmah se i raspadaju, tako brzo da ih u obinoj materiji nema; zato one ne igraju nikakvu ulogu u ljudskom ivotu. Elektroni su bitni deo naeg svakodnevnog sveta; estice koje se zovu muoni i tauoni, meutim, utiu zaista vrlo malo, ili nimalo, na na ivot; pa ipak, po nainu na koji su predstavljeni u naim teorijama, elektroni nisu nimalo 'temeljniji' od muona i tauona. Uoptenije govorei, situacija je ova: niko nikad nije otkrio nikakvu korelaciju izmeu vanosti ma ega za nas i vanosti toga istoga u zakonima prirode.

Naravno, veina ljudi ni ne oekuje da o Bogu dozna neto iz naunih otkria. Don Polkinghorn se reito zalagao za jednu teologiju koja bi bila "smetena u onu oblast ljudskog govora gde i nauka nalazi sebi dom" i zasnovana na verskim doivljajima kao to je otkrovenje, otprilike onako kako je nauka zasnovana na opitima i posmatranjima. Oni ljudi koji smatraju da su doiveli religijsko otkrovenje treba sami da procene kvalitet tog svog iskustva. Ali velika veina pristalica dananjih svetskih religija oslanja se ne na svoja lina, nego na otkrovenja koja su se navodno dogodila drugim ljudima. Moglo bi se pomisliti da to i nije mnogo razliito od posla teorijskog fiziara koji se oslanja na nalaze opita koje su obavljali drugi ljudi; ali tu postoji jedna veoma vana razlika. Uvidi hiljada pojedinanih fiziara sustiu se u jednom istom, zajednikom (mada nepotpunom) razumevanju fizike stvarnosti. Nasuprot tome, izjave o Bogu ili o bilo emu drugom date na osnovu verskih doivljaja usmerene su u sasvim razliitim pravcima. Posle nekoliko hiljada godina teolokih analiza, nije se stiglo blie nekom zajednikom razumevanju pouka koje nam iz otkrovenja stiu. Jo jednu jasnu razliku izmeu religijskog iskustva i naunog opita treba istai. Pouke koje nam daju verski doivljaji mogu nam doneti duboko zadovoljstvo, za razliku od apstraktnog i bezlinog naunog pogleda na svet. Za razliku od nauke, vera moe sugerisati smisao naem ivljenju, moe doarati neku ulogu koju bismo mi mogli igrati u velikoj kosmikoj drami greha i iskupljenja, pa moe i dati obeanje da emo posle smrti imati neko produenje. Upravo iz tih razloga meni se ini da su verska uenja neizbrisivo obeleena igom koji se zove prieljkivanje. U mojoj knjizi objavljenoj 1977. godine, Prva tri minuta, brzopleto sam napisao da "Vaseljena, to shvatljivija postaje, to nam besciljnija izgleda". Nisam hteo time da kaem da nauka ui ljude da je Vaseljena besciljna, besmislena. eleo sam da kaem da Vaseljena, sama po sebi, ne nudi nikakvu primetnu svrhu ili smisao. I pourio sam tada da dodam sledee: da mi moemo sami smisliti neku svrhu ili cilj za svoje ivljenje, kao to bi bila, na primer, elja da shvatimo Vaseljenu. Ali teta je ve bila naneta: tih nekoliko napisanih rei proganjaju me bez prestanka od tada pa sve do dana dananjeg. U novije vreme, Alen Lajtmen (Alan Lightman) i Roberta Broer (Roberta Brawer) objavili su intervjue sa dvadeset sedam kosmologa i fiziara, a veinu njih su negde pred kraj intervjua pitali za miljenje o toj mojoj reenici. Ljudi su se na razne naine ograivali, ali i izjanjavali, desetoro tvrdei da sam bio u pravu, a trinaest njih ne izriui takvu tvrdnju. Ali meu tih trinaest pojavilo se i neslaganje, jer su troje od njih rekli da njima nije jasno zato bi iko oekivao da Vaseljena ima neku 'poentu'. Harvardski astronom Margaret Geler (Margaret Geller) upitala je: "... Zato bi Vaseljena imala poentu? Kakvu poentu? To je samo jedan fiziki sistem, kakva tu svrha ili naum mogu postojati? Oduvek me je zbunjivala ta njegova reenica." Prinstonski astrofiziar Dim Pibls (Jim Peebles) je napomenuo: "Voljan sam da verujem da smo mi ono to su nosile, pa izbacile razne struje i poplave." (Pibls je dodao da sam, po njegovom miljenju, imao lo dan onda kad sam ono napisao.) Drugi prinstonski astrofiziar, Edvin Tarner (Edwin Turner), saglasio se sa mnom, ali uz napomenu da sam ja ono napisao moda iz elje da nerviram itaoce. Najvie mi se svideo odgovor mog kolege sa Univerziteta Teksas, astronoma erara De Vokulera (Gerard de Vaucouleurs). On je rekao da je, po njegovom miljenju, ta moja reenica bila "nostalgina". A to je i bila - puna nostalgije za jednim svetom u kome nebesa slavu Gospodnju obznanjuju.

Pre otprilike vek i po, britanski pesnik Metju Arnold (Matthew Arnold) naao je u kretanju okeanskih voda u vreme oseke metaforu za uzmicanje religioznosti, i uo u tropotu te vode 'prizvuk tuge'. Divno bi bilo otkriti u zakonima prirode neki plan pripremljen od strane jednog zainteresovanog Tvorca, plan u kome je ostavljena posebno vana uloga za ljudska bia. Nalazim tugu u tome to ne verujem da emo takav plan ikada nai. Meu mojim naunim kolegama ima i takvih koji kau da im kontemplacija o prirodi daje isto onoliko duhovnog zadovoljenja koliko su drugi ljudi tradicionalno nalazili u svojoj veri u zainteresovanog Boga. Pa, mogue je da neki od njih zaista tako oseaju. Ja ne. Niti mi se ini da je korisno da, kao Ajntajn, poistovetimo zakone prirode sa nekakvim udaljenim, nezainteresovanim Bogom. to vie prefinjujemo pojam Boga da bi bio uverljiv, to nam on besciljniji izgleda. Bez svrhe i poente. Meu dananjim naunicima ja sam verovatno donekle atipian ve samim tim to mi je stalo do takvih razmiljanja. Drugi za takve stvari ne brinu. Deava se, mada retko, da u askanju tokom ruka ili aja neko pomene religijska pitanja, ali najjaa reakcija veine mojih kolega fiziara bude, tada, blago iznenaenje, kao i razonoenost injenicom da neko jo i sad shvata takve teme ozbiljno. Mnogi fiziari ostaju na reima verni veri svojih roditelja, i to im je neki oblik etnike identifikacije, a i obiaj koga se pridravaju na venanjima i sahranama, ali malo koji od tih fiziara obraa panju, na ma koji primetan nain, na ono to se smatra teologijom njihove religije. Poznajem dvojicu strunjaka za optu teoriju relativnosti koji su odani rimokatolici; nekoliko teorijskih fiziara koji su aktivni pripadnici jevrejske vere; jednog opitnog fiziara koji je pripadnik sekte 'ponovo roenih hriana'; jednog teorijskog fiziara koji je predani musliman; i jednog matematikog fiziara koji je u Engleskoj crkvi stupio u sveti red. Nesumnjivo ima i drugih fiziara koji su duboko religiozni, ali ja to ne znam, ili ne zna niko. Ali koliko uspevam primetiti, veina fiziara danas religiju toliko prenebregava da ih ne moete nazvati ak ni aktivni ateisti. Postoje i verski liberali. Oni su, u jednom smislu rei, od nauke duhovno ak udaljeniji nego verski fundamentalisti i drugi konzervativci. Konzervativci vam bar, kao i naunici, jasno kau da veruju u to to veruju zato to jeste istinito, a ne zato to im, recimo, prija, ili to e to od njih nainiti dobre ljude. Za razliku od toga, mnogi verski liberali danas, ini se, smatraju da razni ljudi mogu imati razna, meusobno suprotna uverenja, i opet svi biti u pravu, ako im to ide u prilog. Jedan veruje u reinkarnaciju, drugi u raj i pakao; trei je siguran da dua umire kad i telo, ali niko od njih ne grei, sva trojica su u pravu istovremeno, jer svoj trojici duhovno prija kad misle to to misle. Kao to ree Suzan Zontag (Susan Sontag), okrueni smo "pobonou bez sadrine". Sve me to podsea na priu o jednom doivljaju Bertranda Rasela, koga su 1918. godine strpali u zatvor zbog njegovih antiratnih aktivnosti. Prilikom procedure primanja u zatvor, u jednom trenutku apsandija pita Rasela koje je vere, a Rasel kae: "Ja sam agnostik." Apsandija nekoliko trenutaka zuri zbunjeno, onda se razvedri i kae: "A, pa dobro, u redu je i to. Svi mi verujemo u istog Boga, zar ne?" Volfganga Paulija su jednom pitali za miljenje o nekom izuzetno loe sainjenom radu iz oblasti fizike: da li je pogrean? Pauli je odgovorio da bi takav opis bio previe blag - jer taj rad nije ak ni pogrean. Meni se sve ini da religijski konzervativci, iako veruju u pogrene i netane stvari, bar znaju ta stvarno znai verovati u neto; bar to nisu zaboravili. A ono to misle religijski liberali, to, po mom utisku, nije ak ni pogreno.

esto se danas uju tvrdnje da teologija nije ono najvanije u religiji, nego je najvanije to kako nam religija pomae da ivimo. Veoma udno: postojanje i priroda Boga i Boijeg milosra i greha i raja i pakla - sve to, nevano! Pretpostavljam da to - da teologija njihove religije nije bitna - govore oni ljudi kojima je nezgodno da priznaju, jasno i glasno, da u nju ne veruju nimalo. Meutim, tokom cele istorije, pa i danas u mnogim delovima sveta, ljudi su verovali i veruju u ovu ili onu teologiju, i to im je bilo veoma vano. Opet, koliko god da je oveku odbojna ta razlivenost i razmrljanost onoga to nude verski liberali, glavnu tetu ipak ini konzervativna dogmatska vera. Ona je, dodue, u prolosti dala velike doprinose u oblasti morala i u oblasti likovnih umetnosti; to je neosporno. Ova knjiga nije mesto gde bismo mogli otvoriti raspravu o tome kako treba da se stavi na jedan tas sve to pozitivno to je religija dala, a na drugi tas vage cela ona duga, okrutna pria o krstakim ratovima, dihadima, inkviziciji, pogromima. Ipak, elim da naglasim da u jednom takvom vaganju ne bismo smeli rei da su verski progoni i sveti ratovi bili izopaenja prave religije. Misliti da jesu, bilo bi, po meni, simptom jednog veoma rairenog odnosa prema religiji, koji se sastoji od dubokog potovanja i potpunog nezanimanja. Mnoge od velikih svetskih religija nas u e da Bog zahteva jednu veru, sasvim odreenu, i odreene naine njenog ispoljavanja. Nita udno ako neki od ozbiljno verujuih zakljue, sasvim iskreno, da su te Boje naredbe neuporedivo vanije nego li izvesne samo svetovne vrline kao to su popustljivost, saoseanje ili razum. irom Azije i Afrike danas mrane sile religijskog zanosa jaaju, a razum i popustljivost klimavo stoje ak i u sekularnim dravama Zapada. Istoriar Hju TrevorRouper (Hugh Trevor-Roper) rekao je da je irenje duha nauke u Evropi tokom sedamnaestog i osamnaestog veka dovelo do prestanka spaljivanja vetica. Moglo bi se desiti da nam opet zatreba duh nauke kao odbrana od svetskog ludila. A nauka je za tu dunost podobna ne zato to je sigurna u svoje znanje, nego upravo zato to nije sigurna. Kad vidite kako naunici mnogo puta preispituju i menjaju svoje uverenje o neemu to se moe neposredno, u laboratoriji, opitno proveriti, kako moete posle toga ozbiljno verovati u verska predanja i svete spise u kojima se sa krajnjom kategorinou govori o stvarima koje su izvan svakog ljudskog iskustva? Naravno, i nauka je dala doprinos jadima i nesreama u svetu, ali najee tako to nam je pruala sredstva da se meusobno ubijamo, a ne pobude za to. Kad god je autoritet nauke bio prizivan kao opravdanje za razne uasne zloine, bila su to, zapravo, samo izopaenja nauke, a ne prava nauka. Primer za to jeste nemaki rasizam zasnovan na 'eugenici'. Kao to kae Karl Poper: "Jasno je da su sve nacionalne mrnje i agresije izazvane iracionalizmom, a ne racionalizmom, i pre i posle krstakih ratova. Ne znam ni za jedan rat voen sa 'naunim' ciljevima i podstaknut od strane naunika." Ja, naalost, ne verujem da je mogue racionalnim argumentima ubediti svakoga da treba da misli na nauni nain. Jo je Dejvid Hjum (David Hume) uvideo da mi, kad se pozivamo na dosadanje iskustvo sa naukom i istiemo mnogobrojne uspehe koje je nauka postigla, u stvari time ve podrazumevamo da je ispravan onaj nain miljenja za koji se, takvim argumentima, zalaemo. Slino moe da postupi i druga strana, i da sve nae logike argumente potue najjednostavnijim odbijanjem da misli logino. Zato ne moemo naprosto odbaciti sledee pitanje: ako onu duhovnu utehu koju elimo ne moemo nai u zakonima prirode, zato je ne potraiti negde drugde - na primer, u nekom duhovnom autoritetu, ili u nekom nezavisnom 'skoku u verovanje'?

Odluka da li da verujemo ili ne nije samo stvar nae volje. Moda bih ja bio srenije ljudsko bie, i moda bih se ponaao bolje, ako bih verovao da sam potomak kineskih careva, ali ja ni najveim naporom volje ne bih mogao naterati sebe da u to poverujem, ba kao to ne mogu snagom volje naterati moje srce da prestane da kuca. A ipak, izgleda da su mnogi ljudi sposobni da odluuju u ta hoe da veruju, a u ta ne, i da se opredele da veruju u ono to e ih initi srenim i dobrim ljudskim biima. Najzanimljiviji meni poznat opis naina na koji ta kontrola moe uspeti nalazi se u romanu Dorda Orvela (George Orwell) 1984. Glavni junak, Vinston Smit, zabelei u svome dnevniku da "sloboda jeste sloboda da se kae da su dva i dva etiri". To proita inkvizitor, O'Brajen, shvati to kao izazov i stupi u akciju sa ciljem da natera Smita da promeni miljenje. Podvrgnut muenju, Smit spremno kae da su dva i dva pet, ali to nije ono to O'Brajen eli. Najzad, bol postaje tako nepodnoljiv, da Smit, samo da bi se spasao, uspeva da ubedi sebe da dva i dva jesu pet. O'Brajen je time zadovoljan (ali ne zadugo) i muenje se privremeno prekida. Na slian nain, bol zbog toga to emo umreti i to e nai mili i dragi umreti goni nas da usvojimo ona verovanja koja e ga ublaiti. Ako mi moemo tako da podesimo svoju veru, zato ne bismo inili tako? Ne vidim nijedan logiki ili nauni razlog da ne potraimo utehu nekim takvim podeavanjem onoga u ta emo verovati - ali vidim jedan moralni razlog, jedno malo pitanje asti. ta mislimo o oveku koji je zbog oajnike potrebe za novcem uspeo da ubedi sebe da e na lutriji, na predstojeem izvlaenju, njegov loz sigurno dobiti premiju? Moda e mu neko i pozavideti na tom prijatnom razdoblju velikih o ekivanja, ali mnogi drugi e smatrati da je taj ovek podbacio u ispunjavanju jedne dunosti racionalnog i odraslog ljudskog bia, a to je dunost da se stvari sagledavaju kakve jesu. Ba kao to je svako od nas, odrastajui, morao nauiti da se odupire zaludnim prieljkivanjima kad su u pitanju banalne stvari kao to je lutrija, tako isto i ljudski rod, odrastajui, mora nauiti da mi nemamo nikakvu vanu ulogu ni u kakvoj velianstvenoj kosmikoj drami. Ali opet, ja ne verujem, ni za tren, da e nauka ikad moi da nam prui one utehe koje, kad se suoimo sa umiranjem, dobijamo od religije. Od svih meni poznatih formulacija ovog egzistencijalnog izazova, najbolja je ona koju je negde oko 700. godine nae ere zapisao Preasni Bid (Venerable Bede) u svojoj knjizi Crkvena istorija Engleza. Bid pria kako je Edvin, kralj dravice Nortumbrije, odrao savetovanje leta gospodnjeg 627. sa naumom da odlui koja e vera biti u njegovoj kraljevini prihvaena, i kako je tada jedan od kraljevih doglavnika zborio ovako: Vae velianstvo, kad poredimo sadanji ivot oveka na Zemlji sa onim iz vremena o kojima ne znamo nita, meni on lii na brzi let vrapca kroz gozbenu dvoranu u kojoj Vi sedite za veerom u zimskoj no i sa Vaim ratnim zapovednicima i Vaim savetnicima. U sredini je vatra koja prijatno greje celu dvoranu; napolju besne zimske oluje, kie ili meave. Taj jedan vrabac uleti hitro kroz jedna vrata dvorane, a na druga izleti. Dok je unutra, nita mu ne mogu zimske oluje; ali posle nekoliko trenutaka udobnosti, on sa vaeg vidika nestane i vrati se u zimsku no iz koje je doao. Isto tako, na Zemlji ovek bude, zakratko; a ta pre ovog ivota bejae, i ta e posle biti, ne znamo. Iskuenje je maltene neodoljivo da poverujemo, kao Bid, i kao Kralj Edvin od Nortumbrije, da mora postojati neto za nas negde izvan gozbene dvorane. Oseanje asti

koje nas obuzme kad se tom iskuenju uspeno odupremo zamena je, samo tanka zamena, za utehe koje religija nudi; ali i ono moe, na svoj nain, da prija. 12. SILAZAK U OKRUG ELIS Ej, vi, mamice, ne dajte da vae bebice kad porastu budu kaubojine. Da dohvate gitarine, da teraju kamionine. Ne, ne. Bolje da budu lekari, advokati, bankari, i takve stvarice. Ed i Petsi Brus Oblast Elis je u Teksasu, u srcu jedne pokrajine koja je nekad bila najvee uzgajalite pamuka na svetu. Nije teko nai znake tog pamunog napretka u gradiu Vaksahai, u kome je smetena optinska vlast. U samom centru gradia je grandiozna palata optinske venice i sudnice, podignuta 1895. godine od crvenog granita, krunisana visokim tornjem sa asovnikom. Ispred zgrade je sredinji gradski trg iz koga se pruaju glavne ulice. U njima su kue fine, viktorijanske, izgledaju kao ulica Bretl u Kembridu preneta na ameriki jugozapad. Ali sada je oblast znatno siromanija. U toj optini gaje se penica, kukuruz i, jo i sad, poneto pamuka, ali cene vie nisu ono to su bile. etrdeset minuta autoputem broj 35 na sever, i vi ste u gradu Dalasu; nekolicina bogatih Dalasovaca preselila se u Vaksahai zbog seoskog mira i tiine, ali kompjuterska i avioindustrija, koje su u Dalasu i Fort Vortu u punom zamahu, nisu dole 'dole' u optinu Elis. Godine 1988. stopa nezaposlenosti u Elisu mirovala je na 7%. Zato je u optinskoj venici nastalo poprilino uzbuenje kad je stigla vest, 10. novembra 1988, da je oblast Elis izabrana da bude mesto na kome e se nalaziti najvei i najskuplji nauni instrument na svetu, superprovodni superkolajder. Planiranje za superkolajder poelo je nekih est godina pre toga. U to vreme, Ministarstvo energije imalo je u rukama jedan projekat s kojim je bilo dosta problema, poznat kao 'Izabela' (ISABELLE). Ve je bila u toku izgradnja 'Izabele' u Nacionalnoj laboratoriji Brukhejven na Long Ajlendu. Trebalo je da 'Izabela' preuzme od postojeeg akceleratora u Fermilabu blizu ikaga titulu najboljeg amerikog pogona za istraivanja u oblasti fizike estica. 'Izabela' se poela graditi 1978. godine, ali je onda imala dvogodinji zastoj u izgradnji zbog problema oko pravljenja superprovodnih magneta koji bi drali 'Izabelin' mlaz protona tano na putanji i obezbeivali da ostane uzan. Ali postojao je jo jedan, dublji problem sa 'Izabelom': iako se znalo da e, kad bude dovrena, postati najjai akcelerator na svetu, isto tako se znalo i da nee biti dovoljno jaka da odgovori na pitanje do koga je fiziarima oajniki stalo: kako se naruava simetrija koja spaja slaba i elektromagnetna meudejstva? U standardnom modelu elementarnih estica, opis slabe sile i opis elektromagnetne sile zasnivaju se na tanoj simetriji naina na koji one ulaze u jednaine teorije. Ali kao to smo videli, ta simetrija nije prisutna u reenjima jednaina - naime, u odlikama samih estica i samih tih sila. Svaka verzija standardnog modela koja bi

dopustila takvo naruavanje simetrije morala bi sadrati i neke crte koje jo nisu opitno otkrivene: ili nove estice koje se zovu Higsove estice i odlikuju se slabim reagovanjem, ili nove superjake sile. Mi jo ne znamo koja je od tih odlika faktiki prisutna u prirodi, a nae napredovanje u odnosu na standardni model sputano je ovom neizvesnou. Jedini pouzdan nain da se ta pitanja razree jesu opiti u kojima je na raspolaganju bilion volti za stvaranje ili Higsovih estica ili masivnih estica koje bi na okupu bile drane superjakim silama. Pokazalo se da je za ovo potrebno dati paru protona koji e se sudariti ukupnu energiju od oko 40 biliona volti zato to energiju jednog protona dele izmeu sebe kvarkovi i gluoni od kojih je taj proton sainjen, tako da bi samo otprilike jedna etrdesetina uloene energije preostala za proizvodnju nove estice u sudaru jednog (bilo kog) kvarka ili gluona u jednom protonu sa jednim (bilo kojim) kvarkom ili gluonom u drugom protonu. Osim toga, nije dovoljno ispaliti zrak protona natovarenih energijom od 40 hiljada milijardi volti na nepokretnu protonsku metu, zato to bi pogoeni protoni bili odbaeni unazad, dakle poneti silom pogotka, i tu bi se uludo utroila gotovo sva energija. Da bismo pouzdano reili pitanje naruavanja elektroslabe simetrije, potreban nam je eoni sudar dva protonska zraka od kojih e svaki nositi po 20 biliona volti energije, tako da e se meusobno ponititi impulsi onih dvaju protona koji se sudare; tada nimalo energije nee biti izgubljeno. Sreom, mi moemo sa punim pouzdanjem predvideti da e onaj akcelerator koji proizvede zrake protona sa po 20 biliona volti, to se silovito sudaraju, uspeti, zaista, da nae ili Higsovu esticu, ili dokaze o novim jakim silama. Godine 1982. meu opitnim i teorijskim fiziarima poela je kruiti zamisao da bi bilo dobro napustiti projekat 'Izabela' i umesto njega poeti izgradnju mnogo jaeg novog akceleratora koji bi imao sposobnost da rei pitanje naruavanja elektroslabe simetrije. Tog leta je u jednoj nezvaninoj radionici Amerikog fizikog drutva nainjena prva podrobna studija o akceleratoru koji bi proizvodio i sudarao mlazeve fotona sa energijom od po 20 biliona volti, a to je priblino 50 puta vea energija od one planirane za 'Izabelu'. U februaru sledee godine jedan pododbor Savetodavnog odbora za fiziku visokih energija pri Ministarstvu za energiju, pod rukovodstvom Stenlija Vodickog (Stanley Wojicki) sa Stenforda, organizovao je niz sastanaka na kojima su razmatrane opcije za tu sledeu generaciju akceleratora. Pododbor se u Vaingtonu sastao sa naunim savetnikom predsednika SAD, Dejom Kejvortom (Jay Keyworth). Od njega je pododbor dobio jak nagovetaj da e administracija sa naklonou gledati na neki veliki novi projekat. Pododbor Vodickoga odrao je svoj najvaniji sastanak od 29. juna do 1. jula 1983. u ciklotronskoj laboratoriji Nevis pri Univerzitetu Kolumbija, u oblasti Vestester. Okupljeni fiziari jednoglasno su podrali izgradnju ubrzivaa koji e stvarati dva zraka protona, davati im energije izmeu 10 i 20 biliona volti i sudarati ih. Da je stvar ostala na tome, glasanje ne bi privuklo mnogo panje. Moete pouzdano raunati na to da e naunici na svakom polju nauke uvek podrati velike nove nabavke opreme za svoj rad. Ali usledilo je jo jedno, mnogo vanije glasanje. Sa deset glasova prema sedam preporueno je da se prekine rad na 'Izabeli'. Bila je to dramatino teka odluka, protiv koje se svim silama borio Nik Samios (Nick Samios), direktor Brukhejvena. (Posle je Samios rekao da je takvo glasanje bilo "jedna od najglupljih odluka ikada donetih u fizici visokih energija".) Ne samo to je ta odluka dramatizovala podrku pododbora u prilog

velikog novog akceleratora - ona je i stvorila politiku situaciju u kojoj je Ministarstvu za energiju bilo vrlo teko da nastavi traiti od Kongresa pare za 'Izabelu', a kad bi 'Izabela' bila obustavljena i kad u isti mah ne bi nita drugo bilo zapoeto, Ministarstvo za energiju ne bi imalo ba nikakav visokoenergetski projekat u izgradnji. Deset dana kasnije preporuke pododbora Vodickog jednoglasno je odobrilo i administrativno telo koje je bilo osniva tog pododbora - naime, Savetodavni odbor za fiziku visokih energija pri Ministarstvu za energiju. Tada je prvi put novi akcelerator dobio neko odreeno ime: superprovodni superkolajder, skraeno SSC. Jedanaestog avgusta Ministarstvo za energiju dalo je pomenutom Odboru ovlaenje da saini plan istraivakih i razvojnih radova potrebnih za SSC, a 16. novembra 1983. Donald Hodel (Donald Hodel), ministar za energiju, objavio je odluku svog ministarstva da obustavi projekat 'Izabela' i zatraio od oba Kongresna odbora za odobravanje finansijskih sredstava (jedan je odbor Senata, a drugi je odbor Predstavnikog doma) ovlaenje da preusmeri pare od 'Izabele' ka SSC-u. Traganje za mehanizmom naruavanja elektroslabe simetrije nije ni u kom sluaju bilo jedina pobuda za izgradnju superkolajdera. Obino se novi akceleratori, kao onaj u CERN-u i onaj u Fermilabu, grade sa oekivanjem da e podizanje na nove nivoe energije dati uvid u nove pojave i doneti nova otkria. To oekivanje gotovo je svaki put bilo ispunjeno. Na primer, protonski supersinhrotron u CERN-u sagraen je iako se nije imala neka odreena zamisao o tome ta bi se u njemu moglo otkriti; sasvim je sigurno da niko nije znao da e opiti sa zracima neutrina iz ovog akceleratora otkriti slabe sile neutralne struje, a to je godine 1973. bilo otkrie koje je potvrdilo nau sadanju objedinjenu teoriju slabe sile i elektromagnetne sile. Dananji veliki akceleratori potomci su onih koje je pravio Ernest Lorens (Ernest Lawrence) u Berkliju poetkom tridesetih godina dvadesetog veka, a koji su projektovani da imaju dovoljno snage da prokre put kroz odbojno polje koje elektroni prave oko nuklearnog jezgra. Lorens pojma nije imao na ta e naii kad se protoni 'zabiju' kroz elektronski omota. Deava se da neko otkrie bude unapred tano predvieno; tako je Bevatron u Berkliju bio, pedesetih godina, izgraen sa izriitom svrhom da ima dovoljno energije (skromnih 6 milijardi volti) da stvori antiprotone. (Znamo da se protoni nalaze u svim normalnim atomskim jezgrima.) Veliki sudara elektrona i pozitrona koji i danas radi u CERN-u izgraen je prvenstveno da bi razvio dovoljno energije da proizvodi veoma veliki broj 'Z' estica pomou kojih bi standardni model mogao biti podvrgnut veoma strogim opitnim proverama. Ali ak i kad je planiranje novog akceleratora nadahnuto eljom da bude reen jedan tano odreen problem, najvanija otkria mogu se na njemu dogoditi sasvim neoekivano. To se svakako desilo u Bevatronu; on jeste pravio antiprotone, ali je neoekivano, a mnogo vanije bilo otkrie mnotva novih, raznovrsnih estica koje su ispoljavale jaka meudejstva. Zato se od samog poetka planiranja superkolajdera pomiljalo da bi u njemu mogla, jednog dana, iskrsnuti otkria vanija ak i od mehanizma naruavanja elektroslabe simetrije. Opiti u visokoenergetskim akceleratorima kao to je superkolajder mogli bi, ak, reiti najvanije pitanje sa kojim se suoava moderna kosmologija: problem nedostajue tamne materije. Znamo da glavnina mase galaksija, a naro ito mase galaktikih jata, jeste mrana, a ne u obliku blistavih zvezda kao to je Sunce. Ogromna (i ogromno vea nego to smo mislili) koliina tamne materije zahteva se u sada popularnim kosmolokim teorijama kao objanjenje za brzinu irenja Vaseljene. Tako velika koliina tamne

materije ne bi mogla biti u obliku obinih atoma; da je tako, onda bi taj veliki broj protona, neutrona i elektrona uticao na proraune o zastupljenosti lakih elemenata proizvedenih u prvih nekoliko minuta irenja Vaseljene, tako da se rezultati tih izraunavanja vie ne bi podudarali sa onim to je opaeno. A ta je, onda, tamna materija? Fiziari su proveli ve mnogo godina u nagaanjima o tome da bi ona mogla biti sainjena od ovakvih ili onakvih neobinih estica, ali zasad bez nekih konanih zakljuaka. Ako bi akceleratorski opiti otkrili postojanje neke nove dugoivee estice, onda bismo mogli izmeriti njenu masu i njena meudejstva, pa izraunati koliko je takvih preostalo od Velikog praska, i zakljuiti da li su one dovoljne da dodaju Vaseljeni onoliko materije koliko joj nedostaje. U novije vreme, ova pitanja postala su dramatinija zbog osmatranja koja je izvrio satelit zvani 'Istraiva kosmike pozadine'.COBE, Cosmic Background Explorer - prim. prev. Osetljivi mikrotalasni prijemnici na tom satelitu otkrili su znake malenih neujednaenosti izmeu raznih delova neba u pogledu temperature onog zraenja koje je zaostalo iz doba kad je Vaseljena bila oko tri stotine hiljada godina stara. Veruje se da su te neravnomernosti u temperaturi nastale delovanjem gravitacionog polja koje je proizvedeno tadanjom malice neravnomernom distribucijom materije. Taj trenutak, tri stotine hiljada godina posle Velikog praska, bio je od kritinog znaaja u istoriji Vaseljene; jer tada je Vaseljena prvi put postala prozrana za razna zraenja, a osim toga, obino se pretpostavlja da su neujednaenosti u raspodeli materije tada tek poinjale da kolabiraju pod uticajem sopstvene gravitacije i da stvaraju zgunjenja iz kojih e najzad nastati one galaksije koje danas vidimo na nebu. Meutim, neujednaenosti u raspodeli materije uoene pomou COBE-a nisu mlade galaksije; COBE je prouavao samo nepravilne 'mrlje' veoma velikih razmera, mnogo puta ve e od onih koje je materija ijedne dananje galaksije mogla zauzimati kad je Vaseljena bila trista hiljada godina stara. Ako ono to je COBE video ekstrapoliramo unazad i kaemo da su galaksije bile po svojim dimenzijama znatno manje u razdoblju kada su se raale, i ako na osnovu toga izraunamo stepen neujednaenosti materije u takvim srazmerno malim prostorima, nailazimo na novi problem: tako male neujednaenosti bile bi tada, ujedno, i vrlo blage neujednaenosti, tako da ne bi mogle pod uticajem sopstvene gravitacije dati, ni do danas, ove galaksije koje vidimo. Jedan izlaz iz ovog problema bio bi da pretpostavimo da su neujednaenosti, i to neujednaenosti velike otprilike koliko galaksije, ve bile poele svoje gravitaciono zgunjavanje pre isteka tog razdoblja od tri stotine hiljada godina, a u tom sluaju ne bi bilo ispravno postupljeno ako bismo ekstrapolacijom unazad onoga to je COBE video doli do tog zakljuka o znatno manjim dimenzijama galaksija. Ali to se nije moglo desiti ako je materija Vaseljene uglavnom sainjena od obinih elektrona, protona i neutrona, jer nehomogenosti u takvoj obinoj materiji nisu mogle doiveti nikakav znaajan porast sve dok Vaseljena nije postala prozrana za zraenje; naime, u svim ranijim trenucima svako zgrunjenje bilo bi odmah razneto u komadie, zbog pritiska svojih sopstvenih zraenja iznutra. S druge strane, egzotina tamna materija sainjena od elektrino neutralnih estica postala bi providna za zraenja jo mnogo ranije, pa bi i svoja gravitaciona zgrunjavanja poela u nekom znatno ranijem trenutku koji je znatno blii asu Velikog praska, to bi dovelo do tadanjih nehomogenosti znatno jaih nego to su one na koje ukazuju COBE-ovi rezultati - dovoljno jakih, moda, da na taj nain nastanu ove galaksije koje danas vidimo. Otkrie neke estice tamne materije,

ako bi se dogodilo u superkolajderu, bilo bi potvrda ove pretpostavke o poreklu galaksija, pa bi, samim tim, osvetlilo ranu istoriju Vaseljene. Ima i mnogo drugih novih stvari koje bi mogle biti otkrivene u akceleratorima kao to je taj superkolajder: mogle bi unutar kvarkova postojati neke estice, ba kao to unutar protona postoje kvarkovi; mogao bi se otkriti neki od raznih superpartnera koje bi, po teoriji supersimetrija, obine estice trebalo da imaju; mogle bi se ispoljiti nove vrste sila, povezane sa novim unutranjim simetrijama, i tako dalje. Ne znamo da li neto od ovoga, i ta, postoji, a ako postoji, moe li se otkriti u superkolajderu. Zbog toga je bilo umirujue to smo unapred znali za bar jedno otkrie za koje se unapred moemo pouzdati da e ga superkolajder nainiti, a to je otkrie mehanizma naruavanja elektroslabe simetrije. Posle odluke Ministarstva za energiju da izgradi SSC, nastupile su godine planiranja i smiljanja; nije se moglo odmah krenuti u izgradnju. Dugotrajno iskustvo pokazalo je da ova vrsta izgradnje, iako ima dravu za sponzora, najbolje uspeva u izvoenju privatnih firmi. Zato je Ministarstvo za energiju prepustilo pravo upravljanja nad fazom 'istraivanje i razvoj' Univerzitetskom udruenju za istraivanja, a to je jedan neprofitni konzorcijum sastavljen od ezdeset devet univerziteta koji su upravljali i Fermilabom. To udruenje je, onda, angaovalo univerzitetske i industrijske naunike koji su postali lanovi Nadzornog odbora za SSC, a mi smo posao podrobnog planiranja superkolajdera predali jednoj centralnoj konstrukcionoj grupi u Berkliju, ali pod rukovodstvom Morija Tignera (Maury Tigner) sa Kornela. Do kraja aprila 1986. ta grupa je dovrila planove: predvien je podzemni tunel prenika deset stopa (tri metra) savijen tako da daje ovalni prsten ukupne duine 83 kilometra (to se moe uporediti sa autoputem 'Vaington Beltvej'), a u njemu dva vitka protonska zraka, svaki nakrcan sa po 20 biliona volti energije, ali zahuktana u dva suprotna smera. Protone e odravati na putanji obavijajui magneti kojih treba da bude 3.840 (svaki po 17 metara dugaak). Za fokusiranje bi sluilo 888 drugih magneta. Svi ti magneti zajedno sadrali bi 41.500 tona gvoa, 19.400 kilometara superprovodnih kablova i 2 miliona litara tenog helijuma za hlaenje. Tridesetog januara 1987. Bela kua je odobrila ovaj projekat. U aprilu je Ministarstvo za energiju otpoelo proces odabiranja mesta za izgradnju, na taj nain to je pozvalo zainteresovane savezne drave da se jave. Do krajnjeg roka, a to je bio 2. septembar 1987, stigle su ukupno 43 prijave (zajedno teke oko 3 tone) drava koje su elele da privuku superkolajder na svoju teritoriju. Nacionalne akademije za nauku i inenjerstvo imenovale su jedan odbor koji je od ponueih 43 izabrao 7 terena sa najboljim 'kvalifikacijama', a onda je, 10. novembra 1988, ministar za energiju saoptio odluku svog ministarstva: superkolajder ide u oblast Elis u Teksasu. Deo razloga za ovakav izbor lei duboko ispod teksakih ravnica. Od grada Ostina pa na sever sve do Dalasa prostire se jedna geoloka formacija stara osamdeset miliona godina, poznata kao 'ostinska kreda'. Ona se tu nataloila kao sediment u doba kad je more prekrivalo veliki deo Teksasa. To doba zove se razdoblje krede. Kreda ne proputa vodu, dovoljno je meka da omogui lako kopanje, a ipak toliko vrsta da ne bi bilo potrebno dodatno ojaavanje zidova tunela. Teko da bi se iko mogao nadati da e kopati tunel za superkolajder kroz neki bolji materijal. U meuvremenu, bitka za finansiranje superkolajdera tek je poinjala. Prelomni trenutak za projekte ove vrste jeste odobravanje prve trane para za graevinske radove. Sve do tog trenutka, ulagalo se samo u razvoj i istraivanje, a to se moe lako zapoeti i

isto tako lako zaustaviti. Ali kad krenu graevinski radovi, onda je za politiare prilina nezgodno da prestanu zato to bi time preutno priznali da su novci utroeni uludo na ve obavljene, pa prekinute radove. U februaru 1988. predsednik Regan je zatraio od Kongresa 363 miliona dolara za graevinske radove, ali je Kongres odobrio samo 100 miliona dolara, i to izriito samo za istraivanje i razvoj, a ne za graevinske radove. Projekat SSC nastavio se kretati kao da mu je budunost osigurana. Januara 1989. odreen je jedan industrijski tim za menadment, a Roj viters (Roy Schwiters) sa Harvarda izabran je za direktora superkolajderske laboratorije. viters je bradat, ali srazmerno mlad opitni fiziar, tada je imao 44 godine, a svoje menaderske sposobnosti dokazao je kao voa velikih grupa saradnika u vodeem amerikom pogonu za visoke energije, kolajderu Tevatron u Fermilabu. Sedmog septembra 1989. stigle su nam dobre vesti: zajedniki konferencijski odbor Senata i Predstavnikog doma saglasio se sa odobravanjem 225 miliona dolara za SSC u fiskalnoj 1990. godini, od ega je 135 bilo namenjno ba za graevinske radove. Projekat superkolajdera konano se odlepio od faze istraivanja i razvoja. Borba nije bila gotova. Svake godine superkolajder ponovo ide pred Kongres i trai nastavak finansiranja, i svake godine protiv njega se pokreu novi napadi sa uvek istim argumentima. Samo veoma naivan fiziar bi se iznenadio kad bi saznao kako malo ti argumenti, u stvari, imaju veze sa naruavanjem elektroslabe simetrije ili sa konanim zakonima prirode. Ali samo veoma cinian fiziar nee biti ba nimalo rastuen zato to tu istinu zna. Glavni i najjai inilac koji opredeljuje politiare da se izjanjavaju za superkolajder ili protiv njega jeste najneposredniji ekonomski interes graana u njihovoj izbornoj jedinici. Glavna 'nemeza' superkolajdera u Kongresu, poslanik Don Riter, uporedio je superkolajder sa 'politikim svinjogojstvom' (tako kau za one projekte koji sami po sebi ne vrede nita, ali e doneti politiku korist onim kongresmenima koji ih forsiraju), rekavi da je to 'kvarkogojstvo'. Pre nego to je lokacija za izgradnju odabrana, imali smo optu podrku svih onih koji su se nadali da e superkolajder biti kod njih, u njihovim saveznim dravama. Kad sam svedoio u prilog superkolajderu pred jednim senatskim odborom 1987. godine, jedan od senatora mi je rekao da u tom trenutku ima gotovo sto senatora koji su za superkolajder, ali kad se odabere lokacija za izgradnju, ostae samo dvojica. Podrka superkolajderu je svakako popustila, ali je taj senator ipak bio previe pesimistian. I sad postoji podrka od vie nego dvojice senatora. Moda je to zato to kompanije irom SAD dobijaju porudbine za komponente koje e biti ugraene u superkolajder, ali, po mom miljenju, delimino je i zato to ljudi uviaju koliku naunu vanost ovaj projekat ima. Mnogi protivnici superkolajdera ukazuju na hitnu potrebu da se sree federalni deficit. Ovo je kao svoju temu stalno ponavljao senator Dejl Bampers (Dale Bumpers) iz Arkanzasa, takoe jedan od vodeih protivnika SSC-a u Senatu. Ja razumem njegovu zabrinutost, ali ne razumem zato kresanje deficita mora po eti ba na najistaknutijim domaajima nauke. ovek pomisli na mnoge druge projekte, od svemirske stanice do podmornice 'Morski vuk', koji su mnogo skuplji, a ija je unutranja vrednost daleko manja. Moramo li mi nastaviti te druge projekte da bismo zatitili od ukidanja radna mesta mnogih zaposlenih? Ali novac utroen na superkolajder stvara otprilike isti broj radnih mesta kao i novac utroen na ma ta drugo. Moda nije suvie cinino ako sugeriemo da su projekti kao svemirska stanica i 'Morski vuk' odve dobro politiki

zatieni mreom kompanija vojne i avio-industrije, tako da ne mogu biti obustavljeni, i da zato SSC ostaje na brisanom prostoru kao podesna rtva koju treba unititi da bi se, isto simbolino, 'smanjivao' deficit. Jedna od uporno pokretanih tema u raspravama o superkolajderu bila je ona o navodnoj prevlasti 'velike nauke' ili 'male nauke'. Superkolajder je privukao na sebe neprijateljstvo nekih naunika koji vole jedan stariji i skromniji stil vrenja opita: jedan profesor i jedan postdiplomac neto petljaju u podrumu fakultetske zgrade. Veina onih koji rade u dananjim ogromnim akceleratorskim laboratorijama tako e bi vie volela taj stil fizike, ali mi smo u prolosti postigli takve uspehe da sad naprosto ne moemo ii dalje sa Raderfordovim kanapom i peatnim voskom. Pretpostavljam da mnogi vazduhoplovci nostalgino razmiljaju o danima kad je pilotska kabina bila otvorena sa gornje strane, ali neete, valjda, tako preko Atlantskog okeana. Protivljenje projektima 'velike nauke' kao to je superkolajder dolazi i od nekih naunika koji bi radije videli da se te iste pare utroe na neke druge projekte (recimo, njihove sopstvene). Ali oni se, po mom utisku, zavaravaju. Kad je administracija zatraila, a Kongres uskratio novce za superkolajder, tako oslobo eni novac preusmeren je u projekte za navodnjavanje, a ne u nauku. Mnogi od tih projekata za navodnjavanje su isto 'politiko svinjogojstvo', a prodiru svote spram kojih fondovi za SSC izgledaju patuljasto. Neki su napali superkolajder zbog utiska da je u nekoj vezi sa Reganovim 'Zvezdanim ratovima' protiv nailazeih neprijateljskih raketa, odnosno sa svemirskom stanicom: kao, Regan pati od bezumnog oduevljenja za sve redom to je veliko, novo i tehnoloko. A meni se ba ini da njihovi napadi izviru iz njihove jednako bezumne nenaklonosti prema svemu to je veliko, novo i tehnoloko. Novinari su redovno trpali u jednu istu vreu svemirsku stanicu i superkolajder, kao uasavajue primere velike nauke, uprkos injenici da svemirska stanica uopte nije nauni projekat. Natezanja jesmo li za malu ili smo za veliku nauku predstavljaju zgodan nain da se izbegne razmiljanje o pojedinanoj vrednosti nekog odreenog projekta. Izvesna politika podrka, nezanemarljiva, dolazi od onih koji vide superkolajder kao jednu vrstu industrijske staklene bate, u kojoj emo mi svakako, hteli-ne hteli, morati da ubrzamo svoj napredak u nekim kritino vanim tehnologijama: u kriogenici, konstruisanju magneta, kompjuterima koji mogu da prate veoma brze procese i tako dalje. Superkolajder bi bio i intelektualno bogatstvo zato to bi oko sebe, dakle u naoj zemlji, zadrao mnoge izuzetno nadarene naunike. Bez superkolajdera, celo jedno pokolenje fiziara visokih energija morae se odseliti u Evropu ili u Japan da tamo nastavi istraivanja. ak i oni koji ne mare za rezultate u fizici mogli bi se dosetiti da zajednica fiziara visokih energija predstavlja jedan zdenac naune nadarenosti koji je naoj zemlji dobro posluio, jo od 'Projekta Menhetn' u prolosti, pa do dananjeg rada na uporednim programima za superkompjutere. To su dobri i znaajni razlozi da na Kongres podri SSC, ali to nisu razlozi koji dotiu srce fiziarevo. Jer ono kuca neodlonom eljom da vidi superkolajder priveden kraju zato to osea da bez njega ne moemo nastaviti nau veliki intelektualnu pustolovinu otkrivanja konanih zakona prirode. U oblast Elis sam 'siao' pred kraj jeseni 1991. godine da pogledam teren za izgradnju superprovodnog superkolajdera. Zemljite je u tom delu Teksasa uglavnom

blago talasasto i dobro navodnjeno nebrojenim poto iima pored kojih rastu umarci 'pamunog' drvea. U to doba godine, zemljite nije izgledalo mnogo lepo: sa gotovo svih njiva bilo je sve ponjeveno, a ozimi usevi jo nisu iznikli, tako da si svuda mogao videti uglavnom ogromna prostranstva blata i samo nekoliko polja belih od pamuka koji zbog nedavnih kia nije mogao biti na vreme ponjeven. Nebom su patrolirali jastrebovi, nadajui se da uhvate nekog mia ako krene u pabirenje. Nije to zemlja kauboja. Na jednoj livadi video sam zgurenu grupu krava sorte 'crni angus', na drugoj jednog belog konja samog, ali stoka koja stie na sto ne trnice Fort Vorta dolazi uglavnom sa raneva koji su daleko na severu i na zapadu od oblasti Elis. Dok se vozite ka buduim stambenim zgradama koje e initi kampus onih to e raditi na SSC-u, dobri dravni drumovi namenjeni prevozu robe od farme do trnice postepeno se svedu na zemljane seoske puteljke, nimalo razliite od onih kojima su farmeri donosili ovoj zemlji pamuk pre sto leta. Znao sam da sam stigao na zemljite koje je Teksas otkupio za kampus kad sam se provezao pored nekih farmi sa daskama zakucanim unakrst preko prozora kua; ekale su da budu premetene ili sruene. Oko kilometar i po odatle, na sever, video sam ogromnu novu graevinu, 'Magnetaru', namenjenu razvijanju magneta. Onda, iza umarka hrastova, visoki toranj za buenje. Pomislio sam tada na Tomasa Hakslija. Iako se tu ve uveliko zidalo i builo, ja sam znao da budet za ovaj projekat moe i sad biti uskraen. Mogao sam zamisliti kako se rupe zatrpavaju, a 'Magnetara' ostavlja prazna, i kako dolazi dan kad se samo jo poneki stari farmer mutno sea da je bilo nekad nekih naunih planova u oblasti Elis. Moda omaijan Hakslijevim viktorijanskim optimizmom, nisam mogao poverovati da e stvarno doi ba do toga, niti da e u naem vremenu traganje za konanim zakonima prirode biti naputeno. Niko ne moe kazati da li e neki pojedinani akcelerator biti sredstvo naeg stizanja do konane teorije. Znam da te maine predstavljaju neophodne sledee stepene i naslednike u jednom istorijskom redosledu velikih naunih ureaja, koji se prua od dananjih akceleratora kao to su onaj u Brukhejvenu, u CERN-u, DESI, Fermilab, KEK i SLAK, unazad preko Lorensovog ciklotrona i Tomsonove katodne cevi, sve do Frauenhoferovog (Frauenhofer) spektroskopa i Galilejevog teleskopa. Bez obzira na to da li e konani zakoni prirode biti otkriveni ili nee biti otkriveni za naeg ivota, velika je stvar to to smo nosioci i nastavljai tradicije da se priroda stalno ispituje i preispituje, i da se uvek iznova, nebrojeno puta, postavljaju pitanja zato ona jeste takva kakva jeste. POGOVOR DRUGOM IZDANJU: SUPERKOLAJDER, GODINU DANA KASNIJE Upravo kad je ova knjiga odlazila u tampu, u pozni oktobar 1993, Donji dom Amerikog parlamenta izglasao je odluku da se program izgradnje superprovodnog superkolajdera ukine. Iako je u prolosti bilo takvih glasanja, da bi potom program ipak bio spasavan, ovog puta ukidanje, bar dok ovo piem, izgleda konano. Politikolozi i istoriari nauke sigurno e u budunosti imati mnogo posla dok budu analizirali tu odluku, ali moda nije prerano da ponudim nekoliko mojih objanjenja kako se, i zato, to dogodilo. Na dan 24. juna 1993. Predstavniki dom je izglasao odluku da izbrie fondove za superkolajder iz budeta namenjenog za energiju i vodu. Tako isto je glasao i godine

1992. Time budet za energiju i vodu nije postao nita manji, niti je dao veu podrku nekim drugim oblastima nauke; naprosto su novci od superkolajdera postali raspoloivi za neke druge projekte u oblasti energije i vode. Sada je samo povoljno glasanje u Senatu moglo spasiti superkolajdersku laboratoriju. Jo jednom su fiziari iz svih delova Sjedinjenih Amerikih Drava napustili svoje radne stolove i laboratorije da bi u Vaingtonu lobirali, celog leta, u korist superkolajdera. Teatralni vrhunac bitke oko opstanka superkolajdera verovatno je bila senatska rasprava koja je odrana tokom 29. i 30. septembra 1993. Gledao sam tu raspravu i imao nadrealno iskustvo: sluao sam, naime, kako senatori, usred Senata, raspravljaju o postojanju Higsovih bozona i navode ovu knjigu kao autoritet. Najzad je, 30. septembra, Senat glasao sa 57 glasova za i 42 glasa protiv, i time doneo odluku da odobri fondove za superkolajder u punom iznosu (640 miliona dolara) koliko je vlada traila. Ovu odluku je onda podrao i zajedniki odbor Senata i Predstavnikog doma, ali 19. oktobra je Predstavniki dom sa maltene dvotreinskom veinom odluio da vrati budet za energiju i vodu tom istom odboru, ali sa uputstvom da fond za superkolajder ima biti izbrisan. Pomenuti odbor se, evo, sastao i saglasio da projekat superkolajdera bude ukinut. Zbog ega se ovo dogodilo? Program, to je sigurno, nije naiao ni na kakve tehnike tekoe. Tokom godinu dana proteklih od kad je ova knjiga napisana, iskopano je 24 kilometra tunela kroz ostinsku kredu ispod teksakog okruga Elis. Za linearni akcelerator kuite je zavreno, a oprema jednim delom ugraena; bio je to prvi u nizu akceleratora koji je trebalo da alju protone na putovanje kroz superkolajder. Zavreni su radovi na 570 metara dugakom tunelu za niskoenergetski 'buster' koji je trebalo da ubrzava protone kad iziu iz linearnog akceleratora, da ih podigne do energije od dvanaest milijardi volti, a onda preda u nadlenost srednjoenergetskom busteru. (To je, prema dananjim merilima, skromna energija, ali kad sam ja po injao moja istraivanja u fizici, nijedna laboratorija na svetu nije mogla domaiti dvanaest milijardi volti.) Podignute su u Luizijani, Teksasu i Virdiniji fabrike koje je trebalo masovno da proizvode magnete to bi vodili i fokusirali protone na putovanju kroz sva tri bustera, a zatim kroz glavni prsten, koji je 87 kilometara dugaak. Pored one laboratorije koju sam video prilikom moje posete 1991. godine - laboratorije za razvoj magneta - podignute su i druge zgrade: laboratorija za proveru magneta, laboratorija za testiranje akceleratorskih sistema i zgrada u kojoj je trebalo da budu smeteni masivni rashlaivai i kompresori potrebni da bi teni helijum neprestano hladio superprovodne magnete glavnog prstena. Jedan program opita - u kome bi saraivalo vie od hiljadu doktora fizike iz dvadeset etiri zemlje - ve je dobio predodobrenje, a drugi je bio blizu odobrenja. Nije se ni dogodilo neko otkrie u fizici elementarnih estica koje bi oslabilo razloge za izgradnju superkolajdera. I sad smo 'zaglavljeni' u naporima da zakoraimo dalje od standardnog modela. Bez superkolajdera, naa najvea nada jeste da e fiziari u Evropi krenuti u ostvarenje svojih planova za jedan slian akcelerator. Nevolje projekta superkolajdera jednim delom su uzgredna posledica izvesnih politikih promena koje sa fizikom nemaju nikakve veze. Predsednik Klinton jeste nastavio pruanje podrke administracije projektu superkolajdera, ali Klintonu je taj projekat politiki manje vaan nego to je bio predsedniku Buu, koji je iz Teksasa, ili predsedniku Reganu, tokom ijeg mandata je taj projekat otpoeo. Moda je najvanije bilo to to su mnogi lanovi Kongresa (naroito oni novoizabrani) osetili potrebu da

dokau svoju budetsku tedljivost tako to e glasati protiv neega. Projekat superkolajdera ini samo 43 hiljadita dela jednog postotka ukupnog federalnog budeta, ali postao je zgodan politiki simbol. Najupornije ponavljana nota u raspravi o superkolajderu bila je zabrinutost oko prioriteta. Ovo je ozbiljna tema; vidimo da neki od naih sugraana nemaju dovoljno dobru ishranu niti dovoljno dobre stanove, pa zbog toga nikad nije lako izdvojiti novac za bilo ta drugo. Ali neki poslanici uviaju da dugoroni dobici od ulaganja u temeljnu nauku mogu biti mnogo vaniji nego sva neposredna dobra dela koja se tim istim novcem mogu uiniti za dananje nezbrinute. Uostalom, mnogi lanovi Kongresa koji su ustro osporavali prioritetnost superkolajdera glasaju rutinski za razne druge projekte ija je vanost daleko manja. Drugi krupni projekti, pa i svemirska stanica, preiveli su ovu godinu, ne toliko zbog svoje unutranje vrednosti koliko zbog injenice da veliki broj glasaa, onih koji stoje iza naih kongresmena, ima ekonomsku dobit od tih programa. Da je superkolajder bio dva puta skuplji i stvarao dva puta vie radnih mesta, moda bi bolje proao. Protivnici superkolajdera naveliko su insistirali na tvrdnjama da je projektom loe upravljano i da su se trokovi oteli kontroli. A istina glasi da nikakvog loeg upravljanja nije bilo, a da su gotovo sva poveanja trokova proistekla iz kanjenja u odobravanju finansijskih sredstava iz dravnog budeta. To sam ja i rekao kad sam svedoio pred senatskim Odborom za energiju i prirodna bogatstva, u avgustu 1993. Najbolji odgovor na sve takve optube dao je u avgustu ministar za energiju O'Liri (O'Leary) koji je rekao da je projekat utroio dvadeset odsto ukupno predviene svote i da je sad dvadeset odsto dovren. Neki kongresmeni su zastupali gledite da superkolajder jeste nauno vredan, ali da ga ne moemo sebi priutiti ba sad. Ali kad god da zaponemo neki projekat takvih razmera, ije ostvarenje mora trajati dugi niz godina, neminovno je da naiu i neke godine koje e ekonomski biti loe. I ta treba da radimo - da zapoinjemo sve nove i nove velike projekte, ali i da ih redom naputamo kad god privreda posustane? Upravo sada smo otpisali, kao propale, dve milijarde dolara i deset hiljada radnih godina ukupno dosad uloenih u superkolajder; koje bi to strane vlade i koji naunici eleli uestvovati u ma kom takvom projektu u budunosti, ako on moe biti poniten kad god ekonomija opet zakripi? Naravno da svaki program treba da bude izloen preispitivanju, ako to zahtevaju promene u nauci ili tehnologiji. Pa, zapravo, sami nuklearni fiziari su povukli prvi potez u ponitenju projekta 'Izabela', a to je bio na poslednji veliki akceleratorski projekat, zato to su promene u ciljevima fizike zahtevale da se povue ba takav potez. Ali u razlozima za izgradnju superkolajdera nije se izmenilo nita. Sad, kad je program za superkolajder ukinut, i to ukinut zbog toga to je budet tesan ove godine, izgleda da su Sjedinjene Drave rekle trajno 'zbogom' svakoj nadi da e u budunosti imati odgovoran program istraivanja u fizici elementarnih estica. Razmiljam sad o letonjoj borbi i nalazim neku utehu u tome da postoje i neki kongresmeni koji, bez obzira na sve politike i ekonomske pobude koje ih podstiu da podre superkolajder, zaista jesu zainteresovani i za nauni posao koji bi superkolajder obavio. Jedan od takvih je senator Benet Donston (Bennett Johnston) iz Luizijane, koji je organizovao prosuperkolajdersku stranu uoi senatske rasprave. Njegova zaviajna savezna drava ima ekonomski interes da proizvodi magnete za superkolajder, ali, izvan toga, on je i oduevljeni 'navija nauke', to je i ispoljio svojim reitim govorom u

Senatu. Isto intelektualno uzbuenje zbog same nauke nalazimo i u izjavama nekih drugih lanova Kongresa, kao to su senatori Mojnihen (Moynihan) iz Njujorka i Keri (Kerrey) iz Nebraske i kongresmeni Nedler (Nadler) sa Menhetna i Gepart (Gephardt) iz Misurija; kao i kod predsednikovog savetnika za nauku Deka Gibonsa (Jack Gibbons). U maju sam iao kao lan jedne grupe fiziara na susret sa onim lanovima Kongresa koji su skuptinske novajlije, prvi put izabrani. Kad su drugi objasnili kakvo vredno tehnoloko iskustvo moemo stei izgradnjom superkolajdera, ja sam rekao da, dodue, o politici ne znam mnogo, ali da mi se ini da ne treba zaboraviti da ima mnogo glasaa koji se iskreno zanimaju za temeljne probleme nauke, bez obzira na eventualnu tehnoloku primenljivost. Jedan kongresmen iz Kalifornije tada je primetio da se sa mnom slae samo u jednom: naime, da o politici ne znam mnogo. Malo kasnije u salu je uao jedan kongresmen iz Merilenda. Neko vreme je sluao raspravu o korisnim tehnolokim ostvarenjima koja e usput, uz rad na superkolajderu, biti postignuta; zatim je rekao da ne treba zaboraviti da su mnogi glasai zainteresovani i za temeljne probleme nauke. Ja to uo, pa otiao srean. Rasprava o superkolajderu navodi oveka i na neke misli koje su manje vesele. Ve vekovima, odnose izmeu nauke i drutva nalae jedna preutna pogodba. Veina naunika eli da postie otkria koja su sveobuhvatna ili divna ili temeljna, bez obzira na to da li mogu doneti ikakvu konkretnu korist za drutvo. Neki ljudi koji nisu naunici nalaze da je takva, ista nauka uzbudljiva, ali drutvo, ba kao onaj kongresmen iz Kalifornije, uglavnom podrava nauku zato to oekuje da e tu biti i neeg primenljivog, neposredno korisnog. To oekivanje se, govorei uopteno, ostvarivalo. Nije re samo o tome to svaki nauni rad ranije ili kasnije, verovatno, naie makar i nehotice na neku mogunost korisne primene. Sutina je u tome da mi, kad pomeramo krajnje granice dostignutog znanja, nalazimo stvari koje su zaista nove, a neke od njih se pokau korisne. Tako se, eto, za elektrone i za radioaktivnost pokazalo da su korisne stvari. Osim toga, u stremljenju ka novim otkriima mi postiemo novu tehnoloku i intelektualnu virtuoznost, koja vodi ka novim praktinim primenama. Ali sada se ta preutna pogodba, reklo bi se, poinje da kvari. Neki kongresmeni su izgubili poverenje u istu nauku; to je jo gore, neki naunici koji rade u neposredno primenljivijim poljima poeli su, u borbi za to vei udeo u budetu, da napadaju nas koji tragamo za zakonima prirode. Ovo kako je superkolajder nastradao u Kongresu samo je jedan simptom ireg gubljenja naklonosti prema temeljnoj nauci. Drugi takav simptom jeste nedavni pokuaj da se u Senatu progura zahtev da Nacionalna zadubina za nauku ubudue posveuje ezdeset odsto svojih fondova reavanju socijalnih problema. Ne kaem da to ne bi bio dobro potroen novac, ali uasavajue je da neki senatori ele da obezbede pare za socijalu tako to bi manje para davali za temeljna nau na istraivanja. Rasprava oko superkolajdera pokrenula je neka pitanja ija vanost nadilazi tu jednu spravu, pitanja koja e ostati sa nama u predstojeim decenijama. Ostin, Teksas oktobar 1993. BELEKE 1. PROLOG

(13) Aristotel tvrdi da je kretanje projektila (baenog predmeta) delimino prirodno, a delimino neprirodno: Oduvek sam imao utisak da je Aristotel govorio da e projektil putovati pravolinijski sve dok ne potroi sav svoj poetni impuls i da e onda pasti okomito na tle. Meutim, nisam uspeo pronai tu tvrdnju nigde u njegovim delima. Jedan strunjak za Aristotela, Robert Henkinson (Robert Hankinson), sa Univerziteta Teksas, uverava me da Aristotel nikada nije rekao nita to bi bilo toliko suprotno opaanjima, i da sam ja verovatno negde naiao na neko srednjovekovno pogreno navoenje Aristotelovih gledita. (15) Uistinu, re 'zakon' retko je koriena u antikim vremenima: E. Zilsel, "The Genesis of the Concept of Physical Law", Philosophical Review 51 (1942): 245. (15) Prouavalac klasike Piter Grin smatra da krivicu za ogranienost grke nauke...: Peter S. Green, Alexander to Actium: The Historical Evolution of the Hellenistic Age (Berkeley and Los Angeles: University of California Press, 1990), pp. 456, 475-8. (16) Njutn je opisao u svojoj knjizi Optika kako bi se, po njegovom miljenju, taj program mogao izvesti: Zahvaljujem se Bengtu Nejdelu (Bengt Nagel) to mi je preporuio da upotrebim ovaj navod. (17) Robert Endrus Milikan, takoe ameriki eksperimentalista: The Autobiography of Robert A. Millikan (New York: Prentice-Hall, 1950), p. 23. Takoe vidi beleku: K. K. Darrow, Isis 41 (1950): 201. (17) Priao mi je jedan prijatelj da se po Kembridu esto govorkalo, u doba kad je on bio student: Fiziar Abdus Salam. (17) postoji obilje drugih dokaza o... oseanju naunog samozadovoljstva: Priloge o oseanju zadovoljstva postignutim u nauci poznog devetnaestog veka sakupio je istoriar sa Berklija Lorens Beda i objavio u delu: Lawrence Badash, "Celovitost nauke devetnaestog veka", Isis 63 (1972): 48-58. (19) "ini se da nije daleko dan kada e se...": A. A. Michaelson, Light Wawes and Their Uses (Chicago: University of Chicago Press, 1903), p. 163. (20) da "osnovni fiziki zakoni...": P. A. M. Dirac, "Quantum Mechanics of Many Electron Systems", Proceedings of the Royal Society A123 (1929): 713. (21) Kao to kae njegov biograf Ejbraham Peiz: Tako je to naveo Bokser (S. Boxer) u New York Times Book Review, January 26, 1992, p.3. 2. O PARETU KREDE (24) Naslov njegovog predavanja bio je: Thomas Henry Huxley, On a Piece of Chalk, ed. Loren Eisley (New York: Scribner, 1967). (26) pa kad se dogodi apsorpcija takvih fotona, onda oni preostali... zelenkastoplave boje: Ta boja nije kod svakog jedinjenja bakra sasvim ista zato to na energije atomskih stanja utiu okolni atomi. (29) daje spisak pitanja koja su jo otvorena: D. J. Gross, "The Status and Future Prospects of String Theory", Nuclear Physics (Proceedings Supplement) 15 (1990): 43. (29) deset primera pitanja: E. Nagel, The Structure of Science: Problems in the Logic of Scientific Explanation (New York: Harcourt, Brace, 1961). (30) Iako je Njutn svoje slavne zakone kretanja izveo jednim delom iz ranijih Keplerovih: Po Keplerovim zakonima, orbite planeta su elipse kojima je Sunce u jednoj ii; brzina svake planete tokom kretanja po elipsi menja se na takav nain da linija koja

spaja planetu sa Suncem pokrije u jednakom vremenskom razmaku jednake povrine; a kvadrati perioda obrtanja oko Sunca srazmerni su kubovima najveih prenika eliptinih putanja. Njutnovi zakoni kau da svaka estica u Vaseljeni privlai svaku drugu silom koja je srazmerna njihovoj masi, ali obrnuto srazmerna kvadratu udaljenosti izmeu njih, i nalau kako se telo kree pod uticajem bilo koje date sile. (30) da "najnoviji teorijski metodi, inteligentno primenjeni...": H. F. Shaefer III, "Methylene: A Paradigm for Computational Quantum Chemistry", Science 231 (1986): 1100. (31) nismo sigurni da emo ikada znati kako da te proraune izvedemo: Ima teoretiara koji pokuavaju da izvedu izraunavanja o jakim nuklearnim silama tako to e prostorvreme predstaviti kao reetku zasebno razaznatljivih taaka, i to e onda ukljuiti u rad vei broj kompjutera uporedno, u nadi da steknu uvid u vrednost tih polja na svakoj takvoj taki. Postoji nada, ali smo daleko od izvesnosti, da bi takvim metodima odlike jezgra mogle biti izvedene iz naela kvantne hromodinamike. Ali do sada nije uspelo ak ni izraunavanje mase protona i neutrona, dvaju estica od kojih je jezgro sainjeno. (31) da "u temelju celog modernog pogleda na svet lei privid...": L. Wittgenstein, Tractatus Logico-Philosophicus, trans. D. F. Pears and B. F. McGuines (London: Routledge, 1922), p.181. U slinom duhu govorio mi je i jedan moj filozofski orijentisani prijatelj, profesor Filip Bobit (Philip Bobbit) sa Pravnog fakulteta Univerziteta Teksas. Rekao je: "Kad me neko dete pita zato jabuka pada na zemlju, a ja mu kaem 'To ti je zbog gravitacije', nisam objasnio nita. Fizika daje matematike opise fizikog sveta, ali to nisu objanjenja..." Slaem se da bi tako bilo, ako bi gravitacija bila samo sklonost tekih predmeta da padaju na Zemlju. Ali ako pod gravitacijom podrazumevamo ceo kompleks pojava opisan teorijama Njutna i Ajntajna, a gde ulaze i plime i oseke, i kretanja planeta i galaksija, onda odgovor da jabuka pada zbog gravitacije meni svakako zvui kao objanjenje. U svakom sluaju, na taj nain veina aktivnih naunika shvata znaenje rei 'objanjenje'. (32) Kad se pravila kvantne mehanike primene na atome od kojih se kreda sastoji: Najstabilniji su oni hemijski elementi iji je broj elektrona toliki da ti elektroni mogu uredno da se uklope u celovite elektronske omotae; takvi su inertni (plemeniti) gasovi: helijum (dva elektrona), neon (deset elektrona), argon (osamnaest elektrona) i tako dalje. (Te gasove nazivamo inertnim ili plemenitim zato to u hemijskim reakcijama u estvuju malo ili nimalo.) Kalcijum ima dvadeset elektrona, dva vie nego argon; svi argonovi elektronski omotai su celoviti, ali ugljenik izvan toga ima jo dva elektrona, i lako ih gubi. Kiseonik ima osam elektrona - dakle, tek kad bi ulovio jo dva imao bi celovite omotae kao neon; zato je kiseonik sklon da dograbi dva elektrona odnekud i time popuni rupe u svom elektronskom omotau. Ugljenik ima est elektrona, pa ga vi moete gledati kao 'helijum sa dodata jo etiri' ili 'neon sa oduzeta etiri' elektrona. Iz tog razloga ugljenik moe i da izgubi etiri, ali i da dobije etiri elektrona. (Ova ambivalencija omoguuje ugljenikovim atomima da se veoma vrsto veu jedan za drugi, to i ine u dijamantu.) (33) Broj protona mora biti jednak broju elektrona da bi atom ostajao elektrino neutralan: Ako atom ima neko pozitivno ili negativno naelektrisanje, onda on ispoljava sklonost da dobije ili izgubi izvestan broj elektrona da bi postao elektrino neutralan.

(37) udnovate fosile (zaista nastranog izgleda) u Burdesovom kriljcu: S. J. Gould, Wonderful Life: The Burgess Shale and the Nature of History (New York: Norton, 1989). (40) Sutinu izranjanja lepo je uhvatio: P. Anderson, Science 177 (1972): 393. (41) i jednu osobinu zvanu entropija: Da biste definisali entropiju, zamislite da se temperatura jednog sistema veoma lagano die od apsolutne nule. Poveanje entropije sistema dok on prima svaku sledeu novu, malu koliinu energije jednako je toj energiji podeljenoj apsolutnom temperaturom pri kojoj se ta toplota dodaje. (41) koja se proticanjem vremena uvek uveava u svakom zatvorenom sistemu: Vano je zapaziti da se entropija moe i smanjivati u onom sistemu koji nije zatvoren nego je sposoban da razmenjuje energiju sa svojom okolinom. Pojava ivih bia na Zemlji predstavlja smanjenje entropije, a termodinamika to doputa zato to Zemlja prima energiju sa Sunca i gubi energiju isputajui je u svemir. (41) Ernest Nejdel je ovo naveo kao paradigmini primer svoenja jedne teorije na drugu: E. Nagel, The Structure of Science, pp. 338-45. (41) bitka izmeu pristalica nove statistike mehanike i..: Priu o ovoj bici ispriao je istoriar Stiven Bra (Stephen Brush) u delu The Kind of Motion We Call Heat (Amsterdam: North-Holland, 1976), naroito u odeljku 1.9 knjige 1. (42) objanjenje zato je termodinamika primenljiva na neki odreeni sistem: Termodinamika vai za crne rupe, ne zbog toga to one sadre veliki broj atoma, nego zato to sadre veliki broj temeljnih jedinica mase kvantne teorije gravitacije, jednakih priblino jednom stohiljaditom delu grama i poznatim kao Plankova masa. Ne bi bilo mogue primeniti termodinamiku na crnu rupu koja bi imala teinu manju od jednog stohiljaditog dela grama. (44) "Veina korisnih koncepata u hemiji": R. Hoffman, "Under the Surface of the Chemical Article", Angewandte Chemie 27 (1988): 1597-602. (44) korisni, ali koji bi mogli u ovakvom svoenju biti izgubljeni: H. Primas, Chemistry, Quantum Mechanics, and Reductionism, 2nd ed. (Berlin: Springer-Verlag, 1983). (44) "Ne postoji nijedan deo hemije koji ne zavisi": L. Pauling, "Quantum Theory and Chemistry", in Max Plank Festschrift, ed. B. Kockel, W. Mocke, and A. Papapetrou (Berlin: VEB Deutscher Verlag der Wissenschaft, 1959), pp. 385-8. (44) "Svakako je nemogue": A. B. Pippard, "The Invincible Ignorance of Science", Eddington Memorial Lecture delivered at Cambridge on January 28, 1988, Contemporary Physics 29 (1988): 393. (45) Gde bismo, tano, mogli povui liniju razgranienja?: Ponekad se kae da razliku izmeu oveka i drugih ivotinja ini jezik, i da ljudi postaju svesni tek kad ponu govoriti. Meutim, raunari koriste jezik, a ne bi se ba reklo da su svesni, dok, s druge strane, na stari sijamski maak Tai Tai nikada nije progovorio (a imao je na raspolaganju i vrlo ogranien raspon izraza lica), pa ipak je u svemu ostalom pokazivao iste znake svesnosti kao i ljudska bia. (45) 'duh u maini': G. Ryle, The Concept of Mind, (London: Hutchinson, 1949). (46) da rei realizam i realist nikad vie ne budu upotrebljene: G. Gissing, The Place of Realism in Fiction, reprinted in Selections Autobiographical and Imaginative

from the Works of George Gissing (London: Jonathan Cape and Harrison Smith, 1929), p. 217. (48) Rekoh u nekom TV intervjuu: B. Moyers, A World of Ideas, ed. B. S. Flowers (New York: Doubleday, 1989), pp. 249-62. (48) Slino tome, kada je Filip Anderson nedavno napisao omalovaavajui lanak: P. Anderson, "On the Nature of Physical Law", Physics Today, December 1990, p. 9. (48) 'anomalijskim pojavama u vezi sa sveu': R. G. Jahn and B. J. Dunne, Foundations of Physics 16 (1986): 721. Poteno bi bilo da napomenem da Dan vidi svoj rad kao razumno produenje kopenhagenskog tumaenja kvantne mehanike, a ne kao deo neeg paranormalnog. Realistiko 'mnogoistorijsko' tumaenje kvantne mehanike ima tu prednost to nam pomae da izbegnemo tu vrstu zabune. (48) "Iako je njegova... radna soba samo koju stotinu metara daleko od moje": R. G. Jahn, pismo uredniku, Physics Today, October 1991, p. 13. (48) a da i ne govorimo o neemu tako malenom kao to je jedna osoba: Opta teorija relativnosti zasniva se dobrim delom na naelu da gravitaciona polja ne deluju na vrlo malo telo koje se nalazi u slobodnom padu - naime, ne deluju ni na koji drugi nain osim to mu nalau da nastavi padati. Planeta Zemlja nalazi se, u Sunevom sistemu, u slobodnom padu, pa zato mi ljudi na Zemlji ne oseamo gravitaciono polje Sunca, niti Meseca, niti ma ega drugog, osim po dejstvima kao to su plima i oseka, a koji nastaju zbog toga to Zemlja nije vrlo mala. 3. DVAPUT URA ZA REDUKCIONIZAM (50) Nauni savet Kanade nedavno je napao: Science, August 9, 1991, p. 611. (51) nije nita manje ili vie nego uvianje da nauna naela jesu onakva kakva jesu zbog dubljih naunih naela: Jednom prilikom sam u jednom lanku napisao da to gledite jeste 'objektivni redukcionizam'; pogledajte, dakle, lanak: S. Weinberg, "Newtonianism, Reductionism, and the Art of Congressional Testimony", Nature 330 (1978): 433-7. Ne nadam se da e tu sintagmu prihvatiti filozofi nauke, ali prihvatio ju je bar jedan biohemiar, Dozef Robinson (Joseph Robinson), i upotrebio u svome odgovoru na napad filozofa H. Kinkejda (H. Kincaid) na redukcionizam. Videti: J. D. Robinson, "Aims and Achievements of the Reductionist Approach in Biochemistry/Molecular Biology/Cell Biology: A Response to Kincaid", Philosophy of Science, tek treba da bude tampano. (51) Podzemni ovek Dostojevskog zamilja naunika: Fyodor Dostoevsky, Notes from Underground, trans. Mirra Ginsburg (New York: Bantam Books, 1974), p. 13. (51) Nae rasprave poele su kad se, u jednom svom lanku godine 1985, on: E. Mayr, "How Biology Differs from Physical Sciences", from Evolution at a Crossroads, ed. D. Depew and B. Weber (Cambridge, Mass.: MIT Press, 1985), p.44. (52) obruio na jedan red teksta koji sam ja napisao u asopisu Scientific American: S. Weinberg, "Unified Theories of Elementary Particle Interactions", Scientific American 231 (July 1974): 50. (52) Odgovorio sam lankom: S. Weinberg, "Newtonianism". (52) Usledila je frustrirajua prepiska: Deo te rasprave moete nai u: E. Mayr, "The Limits of Reductionism", a deo mog odgovora u: Nature 331 (1987): 475.

(53) "moda najprotivurenije pitanje koje se ikad postavilo pred zajednicu fiziara": R. L. Park, The Scientist, June 15, 1987 (prireeno iz razgovora na simpozijumu 'Big Science/Little Science' na godinjem sastanku American Physical Society, May 20, 1987). (53) "nisu ni u kom smislu temeljniji": P. W. Anderson, letter to the New York Times, June 8, 1986. (54) "DNK revolucija navela celo jedno pokolenje biologa na uverenje": H. Rubin, "Molecular Biology Running into a Cul-de-sac?" letter to Nature 335 (1988): 121. (54) "nesumnjivo, hemijska priroda nekoliko crnih kutija": E. Meyr, The Growth of Biological Thought: Diversity, Evolution, and Inheritance (Cambrigde, Mass.: Harvard University Press, 1982), p. 62. (56) Nema sumnje da e fiziari kondenzovane materije ranije ili kasnije reiti problem superprovodljivosti pri visokim temperaturama, ak i bez ikakve neposredne pomoi fiziara elementarnih estica: Kaem 'neposredne' zato to postoji i te kako velika posredna pomo koju razne grane fizike daju jedna drugoj. Jedan deo nje je intelektualno unakrsno oploavanje; fiziari kondenzovane materije preuzeli su jedan od svojih glavnih matematikih metoda (takozvani metod renormalizacionih grupa) od fizike estica, a fiziari estica su o pojavi zvanoj spontano naruavanje simetrije doznali od fizike kondenzovane materije. Kada je godine 1987. svedo io pred kongresnim odborima u prilog projektu superkolajdera, Robert rifer (Robert Schrieffer), koji je sa Donom Bardinom (John Bardeen) i Lionom Kuperom (Leon Cooper) bio jedan od osnivaa nae moderne teorije superprovodljivosti, naglasio je da se u svom radu na superprovodljivosti rukovodio izmeu ostalog i iskustvom koje je stekao sa teorijama mezona u fizici elementarnih estica. (U jednom nedavnom lanku, "John Bardeen and the Theory of Superconductivity", Physics Today, April 1992, p. 46, rifer pominje da je godine 1957. njegovo nagaanje o kvantnomehanikoj funkciji za superprovodnik bilo podstaknuto razmiljanjem o teoriji polja koju je dvadeset godina pre toga razvijao Sin-Itiro Tomonaga.) Naravno, razliite grane fizike uzajamno se pomau i na druge naine; na primer, superkolajder bi troio tako ogromne koliine elektrine energije, da niko ne bi mogao dati tolike novce za struju, i mi tu ne bismo imali nikakve nade da nije pri ruci tehnologija za izradu magneta od superprovodljivih kablova; a sinhrotronsko zraenje koje se emituje kao nuzproizvod u nekim akceleratorima estica visoke energije pokazalo se kao veoma korisno u medicini i u prouavanju izvesnih materijala. (57) "Ja bih stoga izotrio kriterijum naune vrednosti": A. M. Weinberg, "Criteria for Scientific Choice", Physics Today, March 1964, pp. 42-8. Takoe videti: A. M. Weinberg, "Criteria for Scientific Choice", Minerva 1 (Winter 1963): 159-71; and "Criteria for Scientific Choice II: The Two Cultures", Minerva 3 (Autumn 1964): 3-14. (57) jedan moj lanak o tim pitanjima: S. Weinberg, "Newtonianism". (58) autor Dejms Glajk. (On je predstavio irem italitu fiziku haosa): J. Gleick, Chaos: Making a New Science (New York: Viking, 1987). (58) U jednom svom nedavnom istupanju, Glajk kae: Zavrno obraanje Dejmsa Glajka na konferenciji povodom dodeljivanja Nobelove nagrade u koledu 'Gustav Adolf' (Gustavus Adolphus), oktobar 1990. 4. KVANTNA MEHANIKA I NJENA NEZADOVOLJSTVA

(66) po jedan broj za svaku taku u prostoru: Jasna je stvar da u svakoj zapremini prostora imate bezbroj taaka, iz ega sledi da nije stvarno mogue navesti u bilo kom spisku sve brojeve koji bi trebalo da predstavljaju jedan talas. Ali za svrhe vizualizacije (i esto u numerikim proraunima) mogue je zamisliti da se prostor sastoji od veoma velikog, ali ipak konanog broja taaka, koje zauzimaju neku odreenu, konanu, makar i veliku, zapreminu. (66) Elektronski talas bi se takoe mogao opisati u svakom trenutku kao niz brojeva: To su, inae, sloeni brojevi, to znai da u sebi najee sadre i jednu komponentu oznaenu malim latininim slovom i, a ona je jednaka kvadratnom korenu iz minus jedan, ali takoe sadre obine brojeve, kako pozitivne tako i negativne. Ako pogledamo bilo koji sloeni broj, onaj njegov deo koji je srazmeran vrednosti i nazivamo imaginarni deo toga sloenog broja; a za preostali deo kaemo da je stvarni deo njegov. Ja u ovoj knjizi malo 'pretravam' preko te komplikacije zato to ona, iako sama po sebi jeste vana, ne utie stvarno na ono to hou da kaem o kvantnoj mehanici. (67) kad takav paketi tresne u jedan atom, trebalo bi da se razbije: Istina je sledea. Taj talasni paketi elektrona poinje da se razbija jo pre nego to udari u atom. Razumeli smo, posle izvesnog vremena, da ova pojava nastaje zato to, prema probabilistikom tumaenju kvantne mahanike, taj talasni paketi nije elektron sa jednom odreenom brzinom nego je jedna raspodela njegovih razliitih moguih brzina. (68) elektronski talas uoblien tako da se u njemu glatko i esto smenjuju mnoga mala izdignua i ulegnua rairena preko mnogih talasnih duina predstavlja elektron iji impuls prilino tano znamo: Ovaj opis mogao bi nekoga navesti na pogrean utisak da u tom stanju, kad elektron ima odreen impuls, postoji neko naizmenino smenjivanje izmeu taaka gde elektron verovatno nije, to e rei onih gde su odgovarajue vrednosti talasne funkcije najmanje, i taaka gde elektron verovatno jeste, dakle onih gde su vrednosti te talasne funkcije najvee. To nije tako, jer, kao to smo pomenuli u jednoj ranijoj beleki, talasna funkcija je sloena. Uistinu, postoje dva dela svake vrednosti talasne funkcije: nazivamo ih stvarni deo i imaginarni deo. Ta dva dela su u raskoraku jedan sa drugim: kad je jedan mali, drugi je veliki. Verovatnoa da se elektron nalazi u ma kom odreenom malom podruju prostora srazmerna je zbiru kvadrata ta dva dela vrednosti talasne funkcije za taj poloaj, a taj zbir je strogo konstantan u stanju odreenog impulsa. (68) koju je nazvao komplementarnost: N. Bohr, Atti del Congresso Internazionale dei Fisici, Como, Settembre 1927, reprinted in Nature 121 (1928): 78, 580. (69) sa verovatnoama koje su odreene kvadratima vrednosti talasne funkcije: Strogo uzev, verovatnou raznih konfiguracija daje zbir kvadrata stvarnog i imaginarnog dela vrednosti talasne funkcije. (70) mitska... estica koja ima samo dva mogua poloaja: Naravno da estice u stvarnom svetu mogu imati i vie poloaja, a ne samo dva, ali postoje izvesni fiziki sistemi koje mi moemo, iz praktinih razloga, posmatrati tako kao da imaju samo dve konfiguracije. Spin elektrona daje primer neega to jeste u stvarnom svetu, a gledamo ga kao sistem sa samo dva stanja. (Spin, odnosno ugaoni momenat, bilo kog sistema jeste mera sledeih odlika: koliko se taj sistem brzo vrti oko sebe, koliko je masivan, i koliko je daleko njegova masa opruena od ose rotacije u prostor. Smatra se da spin ima pravac, koji lei opruen du ose rotacije.) U klasinoj mehanici, spin nekog iroskopa ili planete moe imati bilo koju veliinu i bilo koji pravac. Za razliku od toga, u kvantnoj mehanici

je ovako: ako izmerimo iznos spina jednog elektrona oko nekog pravca - na primer severa (a to se obino radi tako to se meri energija meudejstva elektrona i magnetnog polja u tom pravcu) - dobiemo samo jedan od dva mogua rezultata: naime, spin rotira oko tog pravca ili u smeru kazaljke na satu ili u suprotnom, ali veliina tog spina je uvek ista. Veliina spina elektrona oko ma kog pravca jednaka je Plankovoj konstanti podeljenoj sa 4 p, a to je priblino sto miliona miliona miliona miliona miliona miliona miliona miliona miliona miliona puta slabije od momenta impulsa planete Zemlje. (70) verovatnoa da e se pokazati da je ovde data je kvadratom vrednosti ovde neposredno pre merenja, a verovatnoa da je ipak tamo data je kvadratom vrednosti tamo: Zbir te dve verovatnoe mora biti jednak jedinici (odnosno 100%), pa, prema tome, vrednost ovde na kvadrat plus vrednost tamo na kvadrat mora biti jednaka jedinici. Odavde sledi jedna vrlo korisna geometrijska slika. Nacrtajte pravougli trougao tako da jedna kateta ima duinu jednaku vrednosti ovde, a druga kateta duinu jednaku vrednosti tamo. Ne morate biti diplomac matematike da biste znali jednu vedru istinu o pravouglom trouglu: kvadrat nad njegovom hipotenuzom bie jednak zbiru kvadrata nad katetama. Ali kao to smo videli, kvadrat nad hipotenuzom mora e da iznosi tano jedan, pa prema tome i hipotenuza mora imati duinu 1. (Ne mislim 1 metar ili 1 stopu, nego mislim samo na broj, ist broj 1.) Moemo to preobratiti u drugi, jednako dobar primer: ako nam je data jedna strela ija je duina tano jednaka nekoj jedinici duine (dakle, dugaka tano 1 metar, 1 kilometar i slino), i ako ta strela lei u nekoj ravni odreenoj, naravno, dvema dimenzijama (drugim reima, ako ta strela jeste jedan dvodimenzioni jedinini vektor), onda kad pogledamo dve dimenzije te ravni (a one moraju biti pod pravim uglom jedna u odnosu na drugu) i kad projektujemo nau strelu na tu jednu dimenziju, pa zatim na tu drugu dimenziju, dobiemo dva broja iji kvadrati, kad ih saberemo, daju neizbeno opet vrednost 1. Prema tome, umesto da odreenije kaemo kolika je vrednost za ovde, a kolika za tamo, mi moemo stanje jednako dobro predstaviti jednom strelom (hipotenuzom naeg trougla) ija duina iznosi 1, a ija projekcija na ma koji pravac jeste vrednost talasne funkcije za onu konfiguraciju sistema koja odgovara tom pravcu. Za tu strelu imamo naziv. Ona se zove vektor stanja. Dirak je razvio jednu pomalo apstraktnu formulaciju kvantne mehanike u terminima takvih vektora stanja, to ima izvesne prednosti u odnosu na formulaciju u terminima talasnih funkcija zato to moemo govoriti o vektorima stanja, a ne moramo se pozivati ni na koju pojedinanu konfiguraciju sistema. (71) o prirodi sistema o kome je re: Dabome da su dinamiki sistemi, ogromna veina njih, sloeniji od nae mitske estice. Pomislite samo, na primer, na dve takve estice. Tu imamo etiri mogue konfiguracije, u kojima estica jedan i estica dva jesu: ovde i ovde, ovde i tamo, tamo i ovde, i tamo i tamo. Prema tome, talasna funkcija za stanje dveju takvih estica ima etiri vrednosti, pa je potrebno esnaest konstantnih brojeva da bismo opisali kako se ona razvija sa proticanjem vremena. Zapazite da je to jo i sad samo jedna talasna funkcija, koja opisuje zajedniko stanje dveju estica. To je gotovo uvek tako; nemamo po jednu, zasebnu, talasnu funkciju za svaki elektron ili drugu esticu, nego samo jednu talasnu funkciju za bilo koji sistem, pa ma koliko mnogo estica bilo u njemu. (71) postoji jedan par stanja, neto nalik na stanja pouzdano utvrenog impulsa, kojima moemo dati nazive stani i kreni: Ja to samo otprilike, netano kaem da ta stanja

imaju pouzdano utvreni impuls. Ako postoje samo dva mogua poloaja, stanje kreni je priblieno (najvie to se mi uopte moemo primai) jednom glatkom talasu koji ima svoj vrh ovde, a svoju udolinu tamo, i to odgovara estici koja ima impuls razliit od nule, dok stanje stani jeste kao jedan ravan talas, ija je talasna duina mnogo vea nego daljina od ovde do tamo, a to odgovara estici koja miruje. Ovo vam je bila primitivna verzija jedne analize koju matematiari nazivaju Furijeova (Fourier) analiza. (Strogo uzev, moramo uzeti vrednosti stani i kreni te nae talasne funkcije kao zbir ili kao razliku vrednosti za ovde i za tamo kroz kvadratni koren iz dva, da bi se zadovoljio uslov pomenut u prethodnoj beleki, a to je da zbir kvadrata tih dveju vrednosti mora biti jednak jedinici.) (72) pisci, kao to je Frithof Kapra: F. Capra, The Tao of Physics (Boston: Shambhala, 1991). (73) tako su jednostavne, da tu haotina reenja nisu doputena: Fiziari ponekad koriste termin 'kvantni haos' da opiu one odlike kvantnih sistema koje bi bile haotine kad bi to bila (ali nije) klasina fizika. Kvantni sistemi nikada nisu haotini. (75) i da su potom eksperimentalni fiziari dokazali: Naroito Alan Aspekt (Alain Aspect). (77) da e odsad obe te istorije nastaviti da se odvijaju zasebno, jedna na drugu ne utiui: Pojava u kojoj dve istorije sveta prestaju uticati jedna na drugu zove se 'dekoherencija'. U poslednje vreme, velika panja posveuje se prouavanju naina na koji do toga dolazi. Na dekoherenciji se mnogo angauju teoretiari Marej Gel-Man i Dejms Hartl, i, zasebno od njih, Brus Devit. (77) Dug je spisak fiziara koji su radili sa eljom da iz temelja kvantne mehanike iiste sve izjave o verovatnoi: Pomenuu samo neke reference. J. B. Hartle, "Quantum Mechanics of Individual Systems", American Journal of Physics (1968): 704; B. S. De Witt and N. Grahamm in The Many-Worlds Interpretation of Quantum Mechanics (Princeton: Princeton University Press, 1973), pp. 183-6; D. Deutsch, "Probability in Physics", Oxford University Mathematical Institute preprint, 1989; Y. Aharonov, rad u pripremi. (81) da bi... nelinearnost opte teorije mogla biti upotrebljena da se signali alju trenutno na velika rastojanja: Polinski je kasnije naao malice izmenjeno tumaenje ove teorije, u kojoj je ta vrsta komunikacije bre od svetlosti zabranjena, ali u kojoj 'razliiti svetovi' koji odgovaraju razliitim ishodima merenja mogu nastaviti da komuniciraju jedan sa drugim. 5. PRIE O TEORIJAMA I OPITIMA (83) orbite... ispoljavaju svojstvo precesije: To znai da se orbita ne zatvori ba tano. Planeta se kree od take najblieg prolaska pored Sunca, koja se zove perihel, u daljinu, u svemirski prostor, do take najveeg udaljavanja od Sunca, koja je poznata kao afel, i vraa se onda svojom elipsastom putanjom jo jednom u perihel, ali - pri tome naini oko Sunca obilazak malo vei od 360 stepeni. Tako nastalu laganu promenu orijentacije orbite obino nazivamo 'precesija perihela'. (86) Podnosei izvetaj Nobelovom odboru 1921. godine: Informacije ovde navedene o tim izvetajima Nobelovom odboru i o nominacijama uzete su iz vrhunski kvalitetne naune biografije Ajntajna koju je napisao Pejz Prefinjeno postupa Gospod

Bog: nauka i ivot Alberta Ajntajna (A. Pais, Subtle Is the Lord: The Science and Life of Albert Einstein) (New York: Oxford University Press, 1982), poglavlje 30. (87) astronomi iz pohoda prilikom pomraenja iz 1919. bili su optueni za pristrasnost: Raspravu i reference o ovome potrai u: D. G. Mayo, "Novel Evidence and Severe Tests", Philosophy of Science 58 (1991): 523. (87) u sluaju opte teorije relativnosti, jedna retrodikcija... bila je u stvari test daleko pouzdaniji nego kasnija predikcija: Ja sam ovu primedbu izgovorio u mojim 'bamptonskim predavanjima' na Univerzitetu Kolumbija godine 1984. Kasnije mi je mnogo laknulo kad sam video da je do istog zakljuka nezavisno doao jedan dokazano ugledni istoriar nauke, Stiven Bra, u svome radu 'Predvianje i vrednovanje teorije: sluaj sa savijanjem svetlosti'. (Stephen Brush, "Prediction and Theory Evaluation: The Case of Light Bending", Science 246 (1989): 1124. (88) videli smo da su rani opitni dokazi za optu teoriju relativnosti: Trebalo bi da pomenem da je Ajntajn bio predloio i trei test za teoriju relativnosti, zasnovan na predvienom gravitacionom crvenom pomaku svetlosti. Ba kao to projektil hitnut uvis sa povrine planete Zemlje gubi brzinu dok se penje iz zahvata Zemljine gravitacije, tako isto i zrak svetlosti emitovan sa povrine neke zvezde ili planete gubi energiju dok se penje u svemir. Kod svetlosti, ovaj gubitak energije se odraava kao poveanje talasne duine i samim tim (kod vidljive svetlosti) kao pomak ka crvenom kraju spektra. To je vrlo malo poveanje talasne duine. Opta teorija relativnosti predvia da e ono iznositi 2,12 milionitih delova za svetlost koja se otre sa povrine Sunca. Predlog je bio da ispitamo spektar svetlosti koja nam stie sa Sunca, pa da vidimo da li su spektralne linije za toliko pomaknute sa svojih normalnih talasnih duina ka crvenom. Astronomi su tragali za ovim efektom, ali ga nisu u prvo vreme nalazili, a ta injenica izgleda da je zabrinula neke fiziare. Izvetaj Nobelovog odbora iz godine 1917. pominje da je Sent Don (C. E. St. John) na opservatoriji Maunt Vilson uzaludno tragao za ovim crvenim pomakom, pa zakljuuje: "Izgleda da Ajntajnova teorija relativnosti, kakve god vrednosti imala, Nobelovu nagradu ne zasluuje." I ponovo, godine 1919, Nobelov odbor pominje ovaj crveni pomak kao razlog da se bude uzdran i da se u neko kasnije doba izrekne ocena o optoj teoriji relativnosti. Meutim, veina fiziara onoga doba (pa i sam Ajntajn) izgleda da se nije mnogo brinula zbog ovog problema sa crvenim pomakom. Danas jasno vidimo da tehnike koriene oko 1920. godine nisu ni mogle dati tane rezultate u merenju Sunevog crvenog pomaka. Na primer, predskazani gravitacioni pomak od samo dva milionita dela mogao je biti maskiran drugim pomakom, koji nastaje zbog toga to se na povrini Sunca dogaa konvekcija gasova koji emituju svetlost (dobro znani Doplerov efekat) bez ikakve veze sa optom teorijom relativnosti. Ako bi ti gasovi uzletali od Sunca prema posmatrau brzinom od 600 metara u sekundi (a to na Suncu nije nemogua brzina), gravitacioni crveni pomak bio bi sasvim poniten. Tek u novije doba, pomno prouavanje svetlosti sa ruba Sunevog diska (gde e konvekcija biti veinom pod pravim uglom u odnosu na pravac naeg pogleda) otkrilo je crveni pomak priblino oekivane vrednosti. Ali, vidite, prva tana merenja gravitacionog pomaka nisu uopte bila merenja svetlosti sa Sunca, nego su mereni gama-zraci (svetlost veoma kratke talasne duine) kojima je bilo doputano da se diu ili da padaju samo triavih 22,6 metara u kuli Fizike laboratorije Deferson na Harvardu. Godine 1960. taj opit izveli su Paund (R. V. Pound) i Rebka (G. A. Rebka) i nali promenu talasne duine koja se sa predvianjima opte teorije relativnosti podudarila uz greke od oko 10% koje su bile mogue zbog

nesavrenosti upotrebljene opreme. Ova opitna nesigurnost nekoliko godina kasnije smanjena je na oko 1%. (88) nove tehnike u radarskoj i radio-astronomiji omoguile su da se izvedu novi, daleko taniji testovi: Naroito rad Irvina apira (Irwin Shapiro) koji se tad nalazio na Masausetskom institutu za tehnologiju. (89) kretanja estica u fluidima: To je poznato kao Braunovo kretanje. Dogaa se zato to molekuli tenosti naleu na estice, sudaraju se s njima. Uz pomo Ajntajnove teorije Braunovog kretanja, postalo je mogue izraunati, na osnovu posmatranja tog kretanja, neke odlike molekula, a ujedno ubediti hemiare da molekuli stvarno postoje. (89) Ajntajn je bar jedan od tih naina oprobao: Za strunjake, kaem ovde: teoriju skalara bez mase. (91) ne moemo pomou jednog referentnog sistema: Pretpostavimo, na primer, da prihvatimo referentni sistem koji obuhvata sav prostor celog svemira i koji ubrzava pravcem od Teksasa prema sreditu Zemlje, i to 9,81 metar u sekundi na kvadrat. U tom referentnom sistemu, mi u Teksasu ne bismo oseali nikakvu gravitaciju zato to je to inercijalni referentni sistem u Teksasu, ali bi nai prijatelji u Australiji ose ali dvostruko jau gravitaciju zato to bi se u Australiji taj referentni sistem ubrzano udaljavao od sredita Zemlje, a ne primicao sreditu. (94) u Njutnovu teoriju uneti, umesto rastojanja dignutog na kvadrat, rastojanje dignuto na kub, ili dignuto na 2,01: Ovo je tano za njegovu teoriju u onom obliku u kome ju je sam Njutn formulisao, dakle u terminima sile koja deluje iz daljine, ali ne vai za kasnije reformulacije Njutnove teorije (koje su izvrili Laplas /Laplace/ i drugi) koje su je pretvorile u teoriju polja. Ali ak i u toj drugoj verziji bilo bi lako dodati Njutnovoj teoriji neki novi lan u jednainama polja, koji bi doveo do nekih drugih promena u zavisnosti sile od udaljenosti. Na primer, zakon o obrnutoj srazmernosti kvadratu rastojanja mogao bi se zameniti formulom koja bi nalagala da do izvesne udaljenosti sila tee opada priblino tako, a odmah posle te udaljenosti po inje da opada eksponencijalno brzo. Ta vrsta promena nije mogua u optoj teoriji relativnosti. (96) energija i impuls... u zraku svetlosti dolaze u paketiima koji se ponaaju kao estice: Born, Hajzenberg i ordan su, zapravo, razmatrali samo jednu pojednostavljenu verziju elektromagnetnog polja, u kojoj se prenebregavaju promene nastale zbog polarizacije svetlosti. Pomenute komplikacije neto kasnije je analizirao Dirak, a potpunu kvantnu teoriju elektromagnetnih polja dao je Enriko Fermi. (97) moe se izraunati sabiranjem beskonanog broja zasebnih doprinosa: Doputene energije fotona ine jedan kontinuum, tako da je taj 'zbir' u stvari integral. (99) Na kraju je, u poznim etrdesetim godinama dvadesetog veka, izronilo pravo reenje: Pripovest o ovim dogaanjima daju Kao i veber u svom tekstu 'Konceptualni temelji i filozofski vidovi renormalizacione teorije' (T. Y. Cao and S. S. Schweber, "The Conceptual Foundations and Philosophical Aspects of Renormalisation Theory") koji e biti objavljen u asopisu SynthFse (1992). (99) Lemb je neposredno pre konferencije uspeo da tano izmeri: Strogo uzev, Lemb je izmerio razliku u energetskom pomaku dva stanja vodonikovog atoma. Po staroj Dirakovoj teoriji, trebalo je da ta dva stanja, bez ikakvih emisija i reapsorpcija fotona, imaju tano istu energiju. Iako Lemb nije mogao izmeriti tane iznose energija tih dvaju

stanja elektrona, uspeo je da ustanovi da se njihove energije zaista razlikuju, iako samo vrlo malo, i time je pokazao da je neto izazvalo nejednak pomak energija u ta dva stanja. (100) da li je mogue da se te dve beskonanosti meusobno ponitavaju i da ostavljaju jednu konanu energiju kao svoj zbir?: Ovu zamisao su neto pre toga izloili Dirak, Vajskopf i Krejmers (H. A. Kramers). (102) Kao to Nie kae: U tekstu "Aus dem Nachlass der achtziger Jahre", u svesci iz osamdesetih godina devetnaestog veka, koji je objavljen posthumno u: F. Nietzsche, Werke III, ed. Schlechta, 6th ed. (M_nchen: Carl Hauser, 1969), p. 603. Ova Nieova napomena posluila je kao tema za roman Pelareva smrt (Death of a Beekeeper) mog kolege u Teksasu, Larsa Gustafsona (Lars Gustafsson). (103) ovo izraunavanje je neprestano usavravano: Pregled ovih teorijskih i opitnih rezultata daje Kinoita u asopisu Quantum Electrodynamics, ed. T. Kinoshita (Singapore: World Scientific, 1990). (103) Ja nisam video ta je tako strano u beskonano velikoj goloj masi i beskonano velikom golom naelektrisanju: Postoji neto drugo to jo ozbiljnije 'kripi' u kvantnoj elektrodinamici. Godine 1954. Marej Gel-Man i Frensis Lou (Francis Low) pokazali su da se efektivni naboj jednog elektrona poveava veoma lagano zajedno sa energijom onog procesa pomou koga mi taj naboj merimo, a to je ukazalo na mogunost da bi (kao to je ranije nagaao sovjetski fiziar Lav Landau) efektivno naelektrisanje elektrona moglo postati u bukvalnom smislu rei beskonano veliko pri nekoj veoma visokoj energiji. Novija izraunavanja ukazuju na to da se ova katastrofa odista dogaa u istoj kvantnoj elektrodinamici (a to je teorija samo fotona i elektrona i nieg drugog). Meutim, energija pri kojoj nastupa ova beskonanost tako je visoka (mnogo vea od energije sadrane u sveukupnoj masi dosad viene Vaseljene) da mnogo pre stizanja do takvih energija postaje nemogue prenebregavati svakojake druge estice u prirodi dakle, one koje nisu ni fotoni ni elektroni. Pa, prema tome, ako jo postoji ikakva sumnja u matematiku saglasnost kvantne elektrodinamike, ta sumnja se stopila u jednu celinu sa pitanjem saglasnosti naih kvantnih teorija svih estica i svih sila. (105) Fermijeva teorija o slaboj nuklearnoj sili dobila je svoj konani oblik: Taj posao obavili su Fajnmen i Gel-Man, kao i, nezavisno od njih dvojice, Robert Marak (Robert Marshak) i Dord Saderen (George Sudarshan). (106) zasnovanu na analogiji sa kvantnom elektrodinamikom: Ovde imam na umu ono uoptavanje kvantne elektrodinamike koju su dali Jang (C. N. Young) i Mils (R. L. Mills). (108) navoen je godine 1967... nula puta: Strogo uzev, nije ba tako, jer sam ja sam pomenuo ovo u jednom radu koji sam proito na konferenciji 'Solvej' u Briselu 1967. godine. Ali ISI rauna jedino lanke publikovane u asopisima, a moja napomena je objavljena u materijalima sa te konferencije. (108) najnavoeniji rad: Judin Garfild, 'Najnavoeniji radovi svih vremena, SCI 1945-88'. (Eugene Garfield, "The Most-Cited Papers of All Time, SCI 1945-1988", in Current Contents, February 12, 1990, p. 3.) Budimo jo malo taniji: to je jedini rad iz oblasti fizike elementarnih estica (ili iz bilo koje druge oblasti fizike osim oblasti biofizike, hemijske fizike i kristalografije) meu sto lanaka koji su, u istoriji svih nauka zajedno, najee bili navoeni tokom pomenutog razdoblja pokrivenog studijom ISI, dakle od 1945. do 1988. godine. (Pretpostavlja se da u razdoblju od 1938. do 1945. godine, zbog rata, nijedan rad nije esto navoen.)

(113) fiziari u Oksfordu i Sietlu ponovili su svoje opite: Sluaj me naneo u Oksford pre koju godinu, pa sam iskoristio tu priliku i pitao Peta Sendersa (Pat Sanders) koji je rukovodio opitima bizmutom, da li je njegova grupa ikada ustanovila ta nije bilo u redu u prvom opitu. On mi je odgovorio da to nisu ustanovili, a da naalost nikada i nee, jer su eksperimentalisti Oksforda tadanju aparaturu rasturili na delove i pojedine ugradili u novu aparaturu, koja danas daje tane rezultate. Eto, vidite, to vam je ivot. (114) predskazali postojanje jo jedne nove vrste estice: Bilo je to na osnovu jednog naela simetrije koje su predloili Roberto Pecei (Roberto Peccei) i Helen Kvin (Helen Quinn). (114) ili je pogrena ili su joj potrebna preinaenja: Takve preinaenja predlagali su Dajne (M. Dine), Filer (W. Fischler), i Sredniciki (M. Srednicki), a takoe Kim (Y. Kim). (115) otkrie... pozadinskog uma na podruju radio-talasa: To su otkrili Arno Penzijas (Arno Penzias) i Robert Vilson (Robert Wilson). Pisao sam o otkriu te pojave u knjizi Prva tri minuta: jedan moderni pogled na poreklo Vaseljene (The First Three Minutes: A Modern View of the Origin of The Universe. New York: Basic Books, 1977). (116) vojni istoriari esto piu kao da generali gube bitke zato to se ne pridravaju nekih vrsto ustanovljenih pravila: Jedan primer je Bazil Lidel Hart (Basil Lidell Hart) koji zastupa 'posredni pristup'. (117) Ovo nazivaju ratna vetina ili umetnost rata: Moram priznati da se sintagma 'umetnost rata' pojavljuje u prevodima klasinih dela Sun Cua (Sun Tzu), Jominia (Jomini) i Klauzevica (Klausewitz) na takav nain da je re 'umetnost' tu suprotna rei 'nauka' otprilike kao to je 'tehnika' suprotna 'znanju', ali ne onako kako je 'subjektivno' suprotno 'objektivnom' ili 'nadahnue' suprotno 'sistemu'. Ti autori koriste re 'umetnost' da istaknu da oni o umetnosti rata piu zato to ele biti od koristi ljudima koji e stvarno dobijati ratove, a da tom pisanju ipak pristupaju na nauan i sistematian nain. U amerikom graanskom ratu 1861-65. general junjake Konfederacije Dejms Longstrit (James Longstreet) upotrebio je izraz 'umetnost rata' otprilike u istom znaenju kao ja ovde kad je rekao da su i general Mak Klelan i genaral Li "majstori nauke rata, ali ne i umetnosti rata". (James Longstreet, From Manassas to Appomatox, /Philadelphia: Lippincott, 1869 /, p. 288.) Kasnije su istoriari kao arls Oumen (Charles Oman) i Siril Fols (Cyril Falls) koji piu o 'umetnosti rata' jasno ukazali na to da u ratu nema sistema. italac koji je sve dovde izdrao - shvatio je da ni u nauci nema, ba, mnogo sistema. 6. LEPE TEORIJE (118) traganje za lepotom u fizici: Astrofiziar Subramanjan andrasekar (Subrahmanyan Chandrasekar) pisao je na dirljiv nain o ulozi lepote u nauci, u knjizi Istina i lepota: estetika i motivacija u nauci (Truth and Beauty: Aesthetic and Motivations in Science) Chicago: University of Chicago Press, 1987. Takoe u: Bulletin of the American Academy of Arts and Sciences 43, no. 3 (December 1989): 14. (120) a u Ajntajnovoj... etrnaest: Kad to kaem, mislim na njegovih deset jednaina polja plus etiri jednaine kretanja. (121) Kao to je sam Ajntajn rekao o optoj teoriji relativnosti: Te rei navodi Holton (G. Holton, "Constructing a Theory: Einstein's Model", American Scholar 48 (summer 1979): 323.

(126) stiu u paketiima koji se zovu gravitoni i koji se takoe ponaaju kao estice sa masom jednakom nuli: Gravitoni nisu opitno otkriveni, ali to nije iznenaenje: prorauni pokazuju da gravitoni tako slabo stupaju u meudejstva da nisu ni mogli biti otkriveni ni u jednom dosadanjem opitu. Pa ipak, nema tu nikakve ozbiljne sumnje: gravitoni postoje. (128) porodice tih drugih tipova estica: Strogo uzev, u te porodice ulaze samo levoruka stanja elektrona i neutrina, i dva kvarka, i to gore i dole. (Kad kaem levoruki, to znai da se estica 'vrti oko sebe' u onom pravcu u kome su prsti vae leve ake povijeni ako palac svojim ispruanjem uvis pokazuje u kom pravcu se estica kree.) Ovo razlikovanje porodica koje nastaju od levorukih stanja i od desnorukih stanja jeste izvor injenice da slabe nuklearne sile ne uvaavaju simetriju leve strane i desne strane. (Asimetriju izmeu leve strane i desne strane u slabim silama predloili su 1956. godine teoretiari Li /T. D. Lee/ i Jang /C. N. Yang/. Ta asimetrija potvrena je opitima sa nuklearnim beta raspadom koje je izvrila Vu (C. S. Wu) u saradnji sa jednom grupom naunika u Nacionalnom birou za standarde /National Bureau of Standards/ u Vaingtonu; takoe je potvrena u opitima sa raspadom p mezona koje su izvrili Garvin /R. L. Garvin/, Ledermen /L. Lederman/ i Vajnrih /M. Weinrich/, kao i Fridmen /J. Friedman/ i Teledi /V. Telegdi/.) Mi ni do danas ne znamo zbog ega samo levoruki elektroni, neutrini i kvarkovi stvaraju te porodice; tu je izazov za otkrivanje nekih novih teorija, koje e ii dalje od naeg standardnog modela elementarnih estica. (129) iz razloga koji su isto istorijski: Godine 1928. matematiar Herman Vejl predloio je sledeu misao: da simetrija opte teorije relativnosti pod promenama poloaja ili orijentacije koje zavise od prostora i vremena treba biti dopunjena simetrijom pod promenama (takoe zavisnim od prostora i vremena) naina na koji merimo razdaljine i vremena. Izraz 'na koji merimo' u prethodnoj reenici moe biti zamenjen izrazom 'na koji kalibriemo', i tu se pojavljuje re 'kalibrisati'Engleski gauge - prim. prev. Ovo Vejlovo naelo simetrije fiziari su uskoro napustili (mada njegove pojedine verzije i do danas iskrsavaju u nekim spekulativnim teorijama), ali ono je matematiki veoma nalik na jednu unutranju simetriju u elektrodinamici; tu unutranju simetriju mnogi su zato poeli da nazivaju 'kalibraciona invarijantnost'. A onda su C. N. Jang i R. L. Mils godine 1954. uveli jednu sloeniju vrstu lokalne unutranje simetrije (u pokuaju da objasne postojanje jake nuklearne sile) i toj njihovoj simetriji tako e je dat naziv 'kalibraciona simetrija'. (129) u vezi sa jednom unutranjom osobinom kvarkova za koju je, malice matovito i neozbiljno, usvojen naziv boja: Razne druge rei kojima bi moglo biti oznaeno to svojstvo kvarkova, sada poznato kao 'boja', predlagali su Grinberg (O. W. Greenberg); Han (M. Y. Han) i Nambu (Y. Nambu); i Bardin (W. A. Bardeen), Fri (H. Fritzsch) i Gel-Man. (131) uslov: da... teorija bude 'renormalizabilna': Ali vidi primedbe izreene povodom poglavlja 8 koje ovaj zahtev kvalifikuju. (134) uspeva objasniti i procese kao to je nuklearni beta raspad, koji nisu mogli biti objanjeni Dirakovom teorijom: U Dirakovoj teoriji, elektroni su veni; proces kao to je proizvodnja jednog elektrona i jednog pozitrona tumai se kao podizanje jednog elektrona sa negativnom energijom u stanje pozitivne energije, pri emu u moru elektrona negativne energije ostaje rupa koju opaamo kao pozitron; a anihilacija jednog elektrona i jednog pozitrona tumai se kao upadanje jednog elektrona u takvu rupu. U nuklearnom

beta raspadu nastaju elektroni, ali bez pozitrona - nastaju iz energije i iz naelektrisanja u elektronskom polju. (134) ali ima drugih estica, sa drugim spinovima: Dirak i ja smo prisustvovali jednoj konferenciji na Floridi poetkom sedamdesetih godina, i ja sam iskoristio tu priliku da ga pitam kako bi objasnio injenicu da postoje estice (kao p mezon ili 'W' estice) koje imaju spin drugaiji nego to je elektronov, i ne mogu imati stabilna stanja negativne energije, a ipak imaju jasno uoene antiestice. Dirak je odgovorio da nikada nije smatrao te estice znaajnim. (135) Jedno mogue objanjenje za ovo dao je Nils Bor: Naime, Hajzenberg u svojim priseanjima tvrdi da je Bor to rekao. A Hajzenbergovo priseanje navode Valentajn Teledi (Valentine Telegdi) i Viktor Vajskopf u svome pregledu Hajzenbergovih sabranih dela u asopisu Physics Today, July 1991, p. 58. Istu tu zamisao o ogranienoj raznovrsnosti moguih matematikih oblika izrazio je matematiar Endru Glison (Andrew Gleason). (135) engleski matematiar G. H. Hardi: Tokom celog svog ivota Hardi se hvalio da istraivanja kojima se on bavi jesu istraivanja u oblasti iste matematike, da ne mogu i da nikada nikako nee imati nikakve praktine primene. Ali kad smo Kerson Huang i ja radili u MIT-u na ponaanju materije pri krajnje visokim temperaturama, mi smo upravo one matematike formule koje su nam zatrebale pronali u radovima koje je Hardi zajedno sa Ramanujanom (Ramanujan) objavio o teoriji brojeva. (135-136) kad su... Karl Fridrih Gaus i jo neki naunici razvili jednu neeuklidovsku geometriju: Druge glavne arhitekte ovog zakrivljenog prostora bili su Jano Boljai (Janos Bolyai) i Nikolaj Ivanovi Lobaevski. Rad Gausa, Boljaija i Lobaevskoga bio je od znaaja za budunost matematike zato to oni taj prostor nisu opisali kao neku obinu krivu povrinu, kakva je recimo povrina Zemlje, koja je ugraena u jedan nezakrivljeni prostor koji ima vie dimenzija od nje (ima tri), nego su opisali zakrivljeni prostor u terminima zakrivljenosti samoga prostora kao takvog, bez ikakvog pominjanja nekog njegovog usaivanja u neki prostor sa veim brojem dimenzija. (136) zadovoljava sve Euklidove postulate osim petog: Euklidov peti postulat, u jednoj svojoj verziji, kae da kroz bilo koju datu taku izvan bilo koje date linije moe biti nacrtana jedna i samo jedna linija paralelna sa datom. U novoj neeuklidovskoj geometriji Boljaija, Gausa i Lobaevskoga moe se nacrtati mnogo takvih paralelnih linija. (137) iznenaenje kad su opiti pokazali, godine 1936, da nuklearna sila: Te opite izvrio je Merl Tuve (Merle Tuve) u saradnji sa Hajdenbergom (N. Heydenberg) i Hafstadom (R. L. Hafstad), upotrebljavajui Van de Grafov (Van de Graff) akcelerator od milion volti pomou koga je ispaljivao zrake protona u neku od meta bogatih protonima, kao to je parafin. (137) Ove simetrijske transformacije deluju... na jedan nain koji je matematiki isti kao delovanje obinih rotacija u tri dimenzije na spinove estica: Iz tog razloga, ta simetrija je poznata kao izospinska simetrija. Predloili su je 1936. godine Breit (G. Breit) i Finberg (E. Feenberg), a nezavisno od njih Kasen (B. Cassen) i Kondon (E. U. Condon), na osnovu opita koje su izveli Tuve i drugi. Izospinska simetrija takoe je matematiki slina onoj unutranjoj simetriji koja lei ispod slabih i elektromagnetnih sila u elektroslaboj teoriji, ali je fiziki sasvim drugaija. Jedna razlika sastoji se u tome

to su razliite estice grupisane u porodice: proton i neutron za izospinsku simetriju, a levoruki elektron, levoruki neutrino i levoruki kvark gore i kvark dole za elektroslabu simetriju. Osim toga, elektroslaba simetrija iskazuje nepromenljivost zakona prirode pod transformacijama koje mogu zavisiti od poloaja u prostoru i vremenu; jednaine koje vladaju nuklearnom fizikom zadravaju svoj oblik samo ako pretvorimo protone i neutrone jedne u druge na isti nain svuda i u svako vreme. Konano, izospinska simetrija je samo priblina, i danas se shvata kao donekle sluajna posledica malih masa kvarkova u naoj modernoj teoriji jakih nuklearnih sila; a elektroslaba simetrija je sasvim tana i shvata se kao jedno temeljno naelo u elektroslaboj teoriji. (138) daje matematiku strukturu koja je poznata kao grupa: Ako dve transformacije ostave neto nepromenjeno, onda e isto to uiniti i njihov 'proizvod' koji se definie tako to se obavi prvo jedna transformacija, pa druga. Ako jedna transformacija ostavi neto neizmenjeno, uinie to i ona njoj inverzna, dakle ona kojom se ponitava prva. Osim toga, uvek postoji jedna transformacija koja e ostaviti sve neizmenjeno, a to znai - transformacija koja nee uiniti ba nita, poznata kao jedinina transformacija, zato to deluje kao mnoenje brojem jedan. Te tri odlike jesu ono to ini da neki skup operacija, bilo koji, bude grupa. (138) popis svih 'jednostavnih' Lijevih grupa: Saeto reeno, postoje tri beskonane kategorije jednostavnih Lijevih grupa. Jednu takvu ine dobro poznate rotacione grupe u jednoj dimenziji, dve dimenzije i tri dimenzije. Druga i trea kategorija jesu transformacije koje donekle nalikuju na rotacije, a poznate su kao unitarne i simplektike kategorije. Osim toga, ima i pet (samo pet) 'izuzetnih' Lijevih grupa koje ne pripadaju nijednoj od tih kategorija. (138) predskazana estica pronaena 1964: To je postigla grupa kojom je rukovodio N. Samios (N. Samios). (139) dokaz da ne postoje opte formule za reavanje izvesnih algebarskih jednaina: Galoa je u svom radu obraivao jednu odreenu grupu, i to skup permutacija reenja jednaine. (139) U jednom svom poznatom eseju, fiziar Eugen Vigner: E. P. Wigner, "The Unreasonable Effectiveness of Mathematics", Communications in Pure and Applied Mathematics 13 (1960): 1-14. (141) Tek kad su... razvili svoj rigorozni i apstraktni matematiki stil: J. L. Richards, "Rigor and Clarity: Foundations of Mathematics in France and England, 18001840", Science in Context 4 (1991): 297. (143) Frensis Krik u svojoj autobiografiji opisuje: F. Crick, What Mad Pursuit: A Personal View of Scientific Discovery (New York: Basic Books, 1988). (143) neki tripleti... ne slue ba niemu: Strogo uzev, takvi tripleti ipak prenose poruku 'ovde je kraj lanca'. Ali nemaju nikakav drugi smisao. (144) Kepler je pisao da je radio: To je napisao u maju 1605. godine u svome pismu Fabricijusu. Navod iz tog pisma naao sam u sledeem izvoru: E. Zilsel, "The Genesis of the Concept of Physical Law", Philosophical Review 51 (1942): 245. 7. PROTIV FILOZOFIJE (147) Ne znai to da filozofija nema ba nikakve vrednosti: Dvojica mojih prijatelja, filozofi po struci, ukazala su mi na to da je naslov ovog poglavlja, 'Protiv filozofije', preterivanje, jer ja u tom poglavlju ne napadam filozofiju uopte nego samo

kritikujem tetno dejstvo koje su na nauku imale izvesne filozofske doktrine kao to su pozitivizam i relativizam. Onda su nagaali da sam ja taj naslov spremio kao 'utuk' na naslov Fajerabendove knjige Protiv metoda. A zapravo je ovako bilo: naslov ovog poglavlja ja sam smislio pod uticajem dva dobro poznata lanka iz oblasti rasprave o zakonima, ali zakonima u smislu pravnih nauka i dravnog zakonodavstva. To su bili lanci Ovena Fisa (Owen Fiss) 'Protiv poravnanja' i Luize Vajnberg (Louise Weinberg) 'Protiv utivosti'. Osim toga, nije mi se inilo da bi itaoce mnogo oduevio naslov 'Protiv pozitivizma i relativizma'. (147) "Ove maltene tajanstvene rasprave": G. Gale, "Science and the Philosophers", Nature 312 (1984): 491. (147) "Nita mi ne izgleda tako malo verovatno kao pretpostavka da": L. Wittgenstein, Culture and Value (Oxford: Blackwell, 1980). (147) Naao sam da su neka od njih napisana argonom tako neprobojnim: Na primer, vidi neke od lanaka u knjizi: Reduction in Science: Structure, Examples, Philosophical Problems, ed. W. Balzer, D. A. Pearce, and H. - J. Schmidt (Dordrecht: Reidel, 1984). (148) Ali vrlo retko sam sticao utisak da imaju ikakve veze sa onim to je meni poznato kao nauni rad: Mnogi drugi aktivni naunici reaguju isto ovako kao ja na pisanija filozofa. Na primer, u svome odgovoru filozofu H. Kinkejdu (naveo sam odlomak iz toga u glavi III), biohemiar D. D. Robinson kae da "biolozi, sumnje nema, ine jezive filozofske grehe. I sigurno da bi trebalo da oduevljeno pozdrave svako zanimanje filozofa za njihov posao. Ali to zanimanje je, meutim, najkorisnije kad filozofi saznaju ta su namere biologa i ta biolozi, zapravo, rade." (148) Prema Fajerabendu: P. K. Feyerabend, "Explanation, Reduction, and Empiricism", Minnesota Studies in the Philosophy of Science 3 (1962): 46-8. Filozofi koje Fajerabend pominje jesu pozitivisti takozvanog Bekog kruga, o kojima u kasnije rei jo neto. (149) preovladale, oko 1720. godine, i na evropskom kontinentu: A. Rupert Hol, "Making Sense of the Universe", Nature 327 (1987): 669. (150) u dirljivom romanu Rasela Mak Kormaka: R. McCormmach, Night Thoughts of a Classical Physicist (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1982). (152) Andre Linde i drugi kosmolozi: Ti radovi se zasnivaju na takozvanoj inflacionoj kosmologiji Alena Guta (Alan Guth). (153) u jednom pismu koje je nekoliko godina kasnije poslao Mahu: To navodi Berntajn, a ja prenosim. J. Bernstein, "Ernst Mach and the Quarks", American Scholar 53 (winter 1983-4): 12. (154) Hajzenbergovo veliko prvo delo: Ovaj prevod Hajzenbergovih rei na engleski jezik uzeo sam iz knjige: Sources of Quantum Mechanics, ed. B. L. van der Waerden (New York: Dover, 1967). (154) Dord Gejl ak tvrdi da je pozitivizam kriv: G. Gale, "Science and the Philosophers". (155) Mah je istrajavao u jednoj 'utuk na utuk' raspravi: E. Mach, Physikalische Zeitschrift 11 (1910): 603; trans. J. Blackmore, British Journal of the Philosophy of Science 40 (1989): 524. Blekmor daje pregled rasprave koja se vodila i koja se jo vodi meu istoriarima nauke o pitanju da li se Mah ikada filozofski pomirio sa istinitou Ajntajnove posebne teorije na koju su upravo Mahove doktrine uticale.

(156) Kaufman je, meutim, bio pozitivist: Moj prijatelj Samburski (koga sam naveo u petom poglavlju) poznavao je, kad je bio veoma mlad, Kaufmana. Potvrdio je moj utisak da je Kaufman bio krut ovek sputan svojom sopstvenom filozofijom. (157) nijedno osmatranje ne moe biti osloboeno teorije: Ovu poentu je snano istakao filozof Dadli apere. Dudley Shapere, "The Concept of Observation in Science and Philosophy", Philosophy of Science 49 (1982): 485-525. (157) U jednom predavanju iz 1974, Hajzenberg se prisetio: W. Heisenberg, in Encounters with Einstein, and Other Essays on People, Places and Particles (Princeton, N.J.: Princeton University Press, 1983), p. 114. (158) Ajntajn je rekao da je Mah... dobar mehaniar: J. Bernstein, "Ernst Mach". (158) Na kraju, taj njihov program je propao: Ipak, smatram da smo izvukli neke vredne pouke iz teorije o S-matricama. Kvantna teorija jeste takva kakva jeste zato to je ona jedini nain da se jemi da opazive stvari predviene u njoj, a naroito u S-matrici, imaju razumne fizike odlike. Godine 1981. odrao sam jedno predavanje u Radijacijskoj laboratoriji u Berkliju, pa, poto sam znao da e Defri u biti u publici, izdvojio sam izuzetno mnogo vremena da kaem neke lepe stvari o pozitivnom uticaju teorije Smatrica. Posle predavanja, u mi je priao i rekao da ceni moje napomene, ali da on sada radi u drugoj oblasti - naime, u kvantnoj teoriji polja. (159) izvesne vrste teorija kvantnih polja: ovde mislim na takozvane neabelijanske ili Jang-Milsove (Yang-Mills) gejd teorije. (160) postaju, pri sve viim energijama, sve manje i manje: Ovo izraunavanje upotrebilo je matematike metode koje su 1954. godine uveli u kontekst kvantne elektrodinamike Marej Gel-Man i Frensis Lou. Ali sila se, u kvantnoj elektrodinamici i u veini drugih teorija, poveava sa poveanjem energije. (160) u opitima sa visokoenergetskim rasipanjem jo godine 1967: Naroito u opitima sa razbijanjem neutrona i protona pomou visokoenergetskih elektrona, koje je u linearno-akceleratorskom centru Stenford izvela jedna grupa predvo ena Deromom Fridmenom, Henrijem Kendalom (Henry Kendall) i Riardom Tejlorom (Richard Taylor). (160) nekolicina teoretiara predloila je drugo objanjenje: Gros, Vilek i ja. (160) Sada se veruje da ako pokuate: Koliko je meni poznato, ovu sliku smo stekli zahvaljujui nezavisnim (meusobno odvojenim) radovima 't Hufta i Saskinda. Rani predlog o zarobljavanju kvarka izloili su i Fri, Gel-Man, i Lojtvajler (H. Leutwyler). (160) postala je deo prihvaene mudrosti savremene fizike estica: Tvrdnja da kvarkovi postoje dobila je neospornu potvrdu kad su godine 1974. dve grupe naunika, jedna pod upravom Bartona Rihtera (Burton Richter), a druga pod upravom Sema Tinga (Sam Ting), pronale esticu kojoj je prva grupa dala naziv y estica, a druga J estica. Odlike ove estice pokazale su, van svake sumnje, da se ona sastoji od jednog tekog novog kvarka i njegovog antikvarka, bez obzira na to to se ni jedan ni drugi nisu mogli zasebno proizvesti. (Postojanje tog tipa tekog kvarka predloili su ranije eldon Gleou, Don Iliopulos /John Iliopulos/ i Luijano Majani /Luciano Maiani/ da bi izbegli izvesne probleme u teoriji slabih meudejstava, a masu te estice teorijskim putem su procenili Meri Gajar /Mary Gaillard/ i Ben Li. esticu J-psi predvideli su Tomas Eplkvist /Thomas Appelquist/ i Dejvid Policer.)

(161) filozofski relativisti poriu da nauka otkriva objektivnu istinu: Etiologiju i kritiku takvog relativizma videti u: M. Bunge, "A Critical Examination of the New Sociology of Science", Philosophy of the Social Sciences 21 (1991): 524 /Part 1/ and ibid., 22 (1991): 46 /Part 2/. (161) U svojoj hvaljenoj i slavljenoj knjizi: T. Kuhn, The Structure of Scientific Revolutions, 2nd ed., enlarged (Chicago: University of Chicago Press, 1970). (162) mnoga njena opaanja zvue istinito: S. Traweek, Beamtimes and Lifetimes: The World of High Energy Physicists (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1988). (162) U jednoj nedavno objavljenoj knjizi o vrednovanju u grupama meusobno ravnopravnih ljudi: D. E. Chubin and E. J. Hackett, Peerless Science: Peer Review and U. S. Science Policy (Albany, N. Y.: State University of New York Press, 1990); ovo je navedeno u prikazu knjige, koji je dao Sem Trejman. (Sam Treiman, Physics Today, October 1991, p. 115.) (162) Posmatrajui izbliza rad naunika u Salkovom institutu: B. Latour and S. Woolgar, Laboratory Life: The Social Construction of Scientific Facts (Beverly Hills, Calif., and London: Sage Publications, 1979), p.237. (163) naslov jedne knjige Endrua Pikeringa: A. Pickering, Constructing Quarks: A Sociological History of Particle Physics (Chicago: University of Chicago Press, 1984). (164) kao nekakvu promenu mode: Sline poglede izrazio je u svojim ranijim spisima (pre vie od dvadeset godina) Fajerabend, ali je kasnije promenio svoja uverenja. Travikova paljivo izbegava da to pomene; pa kae da ona ima naklonosti prema uverenju, u kome fiziari ive, da elektroni postoje. I ona, kae, isto tako u svojim delima polazi od pretpostavke da fiziari postoje. (165) samo jedan vid ireg, radikalnog napada na samu nauku: Vidi zbirku lanaka o kritici nauke, u knjizi: Science and Its Public: The Changing Relationship, ed. G. Holton and W. Blanpied (Boston: Reidel, 1976). Jedan skoranjiji komentar o ovome: G. Holton, "How to Think about the 'Anti-Science Phenomenon'", Public Understanding of Science 1 (1992): 103. (165) Fajerabend je zatraio formalno razdvajanje nauke i drutva: P. Feyerabend, "Explanation, Reduction, and Empiricism". (165) "ne samo seksistika nego i": S. Harding, The Science Question in Feminism (Ithaca, N.Y.: Cornell University Press, 1986), p. 9. (165) "Na fizici i hemiji, na matematici i logici": ibid., p. 250. (165) "temeljni senzibilitet naune misli": T. Roszak, Where the Wasteland Ends (Garden City, N.Y.: Doubleday, Anchor Books, 1973), p. 375. (165) Ne znam nijednog aktivnog naunika koji ih ozbiljno shvata: To potvruje Ivlin Foks Keler u svom delu Razmiljanja o rodu i nauci (Evelyn Fox Keller, Reflections on Gender and Science, New Haven: Yale University Press, 1985). Kao ilustraciju naunikog stava, Keler navodi jednu moju davnu napomenu koja glasi: "Zakoni prirode su isto onoliko bezlini i lieni ljudskih vrednosti koliko i pravila aritmetike. Mi nismo eleli da to tako ispadne, ali jeste tako." U novije vreme, reagujui na jednu nametljivu sociolou reinterpretaciju naunog napretka, jedan genetiar sa Londonskog univerziteta, Dounz (J. S. Jones), napomenuo je da "sociologija nauke stoji u istom odnosu prema nauci kao pornografija prema seksu: jeftinija je, lake je njome se baviti, i - poto je

ograniena samo matom - moe biti daleko zabavnija". (U prikazu knjige The Mendelian Revolution: The Emergence of Hereditarian Concepts in Modern Science and Society, by Peter J. Bowler, in: Nature 324 /1989/: 352.) (166) javljeno je... da britanski ministar nadlean za troenje dravnih para na civilna nauna istraivanja: U uvodniku u asopisu Nature 356 (1992): 729. Taj ministar je Dord Volden (George Walden), lan Parlamenta. (166) o jednoj knjizi Brajana Epljarda:B. Appleyard, Understanding the Present (London, Picador, 1992). (166) Slutim da je Derard Holton blizu istine: G. Holton, "How to Think about the End of Science", in: The End of Science, ed. R. Q. Elvee (Lanham, Minn.: University Press of America, 1992). 8. BLUZ DVADESETOG VEKA (169) elektroni i 'W' i 'Z' estice imaju masu, ali neutrini i fotoni nemaju masu: Mogue je ipak da i neutrini, pa ak i fotoni, imaju neku masu, tako malenu da je sve dosad ostala neotkrivena. Ali te mase bi se veoma mnogo razlikovale od masa elektrona i 'W' i 'Z' estica, a to se ne bi oekivalo ako e se simetrija izmeu ovih estica ispoljiti u prirodi. (169) ovek bi mogao pretpostaviti da simetrija izmeu dva tipa kvarkova nalae da im mase budu jednake, ali to nije jedina mogunost: Na primer, jednaina koja kae da odnos izmeu mase kvarka gore i mase kvarka dole plus odnos izmeu mase kvarka dole i mase kvarka gore jeste jednaka broju 2,5, oigledno je simetrina za ta dva kvarka. Ona ima dva reenja: U jednom reenju, masa kvarka gore je dvaput vea od mase kvarka dole, a u drugom reenju masa kvarka dole je dvaput vea od mase kvarka gore. Ali nema nikakvog reenja u kome bi masa kvarka gore i masa kvarka dole bile meusobno jednake zato to bi onda i jedan i drugi odnos bili jednaki jedinici, pa bi njihov zbir bio 2, a ne bi bio 2,5. (170) spontano stekne neko svoje magnetno polje koje je usmereno u nekom odreenom pravcu: Pravac tog magnetnog polja bie odreen dejstvom bilo kog magnetnog polja koje se zadesi u blizini, recimo Zemljinog. Vano je to da e se u gvou razviti jednaka snaga magnetinosti bez obzira na to koliko je slabo to magnetno polje koje je sluajno bilo prisutno. U odsustvu bilo kog jakog spoljanjeg magnetnog polja, pravac magnetinosti bie drugaiji u svakom od zasebnih 'podruja' koja e se u gvou pojaviti, a magnetna polja koja tako spontano nastanu u raznim podrujima ponitavae se uzajamno tako da taj komad gvoa, kao celina, nee biti magnet. Podruja je mogue postrojiti (da sva budu poreana u istom pravcu) tako to e gvoe, dok se hladi, biti izloeno delovanju jakog spoljanjeg magnetnog polja. Onda e taj komad gvoa postati magnet, a to e i ostati, i kad se spoljanje magnetno polje ukloni. (170) jednu simetriju koja izgleda da je naruena u naoj Vaseljeni. To je simetrija koja spaja slabu i elektromagnetnu silu: Ova simetrija nije sasvim naruena; preostaje ipak jedna nenaruena simetrija (poznata kao elektromagnetna gejd invarijantnost) koja nalae da foton mora imati masu nula. Ali i ova preostala simetrija biva naruena u superprovodniku. Uistinu, to je ono to superprovodnik jeste - u sutini, samo jedan komad materije u kome je naruena elektromagnetna gejd simetrija. (171) Neutrino se nije lako dao uhvatiti, ali... konano je opitno otkriven: To su postigli . L. Kauan (C. L. Cowan) i F. Reins (F. Reines).

(172) matematika za jednostavnije primere naruavanja ove vrste simetrija opisana je u radovima nekolicine teoretiara: Meu njima su F. Englert (F. Englert) i R. Braut (R. Brout), kao i Guralnik (G. S. Guralnik), Hagen (C. R. Hagen) i Kibl (T. W. B. Kibble). (174) mogunost postoji da se ona naruava zbog posrednog dejstva neke nove vrste superjake sile: Zbog te nove sile dogodilo bi se da bi proizvodi polja bilo koje estice na koju bi ta sila delovala mogli dobiti vakuumske vrednosti, a to bi naruilo elektroslabu simetriju, iako su vakuumske vrednosti svih pojedinanih polja uvek nula. (Dobro je poznata osobina svih verovatnoa da proizvod izvesnih koliina moe imati prosek razliit od nule ak iako prosene vrednosti pojedinanih koliina ieznu. Na primer, prosena visina talasa iznad srednjeg nivoa mora je, ve po definiciji, jednaka nuli, ali kvadrat visine okeanskih talasa - to znai, proizvod koji se dobije kad te visine pomnoimo njima samima - ima prosenu vrednost razliitu od nule.) Ova nova sila je moda mogla izmai naoj potrazi ukoliko deluje samo na neke hipotetine estice toliko masivne da ih mi jo nismo mogli otkriti. (174) Takve teorije razvijane su u poznim sedamdesetim godinama: Razvijali su ih nezavisno jedan od drugoga dvojica teoretiara. Jedan je Leni Saskind na Stanfordu, a drugi sam ja. Da bi se ta nova vrsta superjake sile, potrebna u tim teorijama, razlikovala od dobro poznatih 'sila u boji' koje vezuju kvarkove unutar fotona, Saskind je smislio novi naziv za nju - 'tehnikolor'. Nevolja sa idejom o tehnikolor-silama ogleda se u tome to ona ne objanjava mase kvarkova, elektrona i tako dalje. Mogue je teoriji dodavati razna proirenja, nadograivati je i postii da u njoj budu i mase tih estica, a da se nita ne kosi sa vrednostima koje su opaene u opitima, ali teorija onda postaje toliko barokna i vetaka da ju je teko uzeti za ozbiljno. (174) u kojoj bi i jaka i slaba i elektromagnetna sila bile objedinjene: esto se za teoriju koja e objediniti jako nuklearno meudejstvo sa elektroslabim meudejstvom kae da e biti 'velika objedinjena teorija', ili skraeno VOT. Konkretne pokuaje da se takva teorija formulie uinili su Joge Pati (Jogesh Pati) i Abdus Salam; Hauard Dordi i eldon Gleou; takoe Hauard Dordi samostalno; a posle njih, jo mnogi. (175) Godine 1974. pojavila se jedna zamisao: Bio je to rad Hauarda Dordija, Helen Kvin i moj. (175) uspeli smo doi do jednog predvianja u vezi sa jainama: Tanije govorei, tu se predvia samo jedan jedini odnos izmeu tih jaina. Kad je ovo predvianje izloeno, godine 1974, izgledalo je u prvi mah kao neuspeh; jer bila je predviena proporcija 0,22, a opiti sa rasipanjem neutrina pokazivali su umesto toga vrednost od oko 0,35. Vreme je prolazilo, opiti su ponavljani i dobijao se sve nii rezultat, tako da sada vai rezultat vrlo blizak pomenutoj vrednosti od 0,22. Ali sada su i merenja, a i teorijska izraunavanja, toliko dobila na tanosti da mi jasno vidimo da preostaje jo nekoliko postotaka nepodudarnosti izmeu njih. Kao to emo videti, postoje teorije (u koje je ugraena jedna simetrija poznata kao 'supersimetrija') koje ovu preostalu nepodudarnost odstranjuju na veoma prirodan nain. (178) jedna nova vrsta simetrije, koja bi se zvala supersimetrija: Supersimetrija je uvedena kao oaravajua mogunost, radom dvojice naunika godine 1974. To su bili Dulijus Ves (Julius Wess) i Bruno Cumino (Bruno Zumino). Njen potencijal za reavanje problema hijerarhije glavni je razlog to je supersimetrija od tada pa do danas privlaila toliko panje. (Razliite verzije supersimetrije bile su se pojavile, zapravo, u

jo ranijim radovima, pre Vesa i Cuminoa, a dali su ih Golfand /Yu. A. Gol'fand/ i Likhtman /E. P. Likhtman/, kao i Volkov /D. V. Volkov/ i Akulov /V. K. Akulov/, ali u tim radovima nije bio istraen fiziki znaaj supersimetrije. Ves i Cumino su deo nadahnua za svoj rad crpli iz radova na teoriji struna, koje su objavili 1971. godine Ramon /P. Ramond/, Nevo /A. Neveu/ i vorc, kao i erve /J.-L. Gervais/ i Sakita /B. Sakita/.) (178) ali simetrija zabranjuje pojavu ma koje Higsove estine mase u temeljnim jednainama teorije: Sve do pronalaska supersimetrije, smatralo se da bi bilo nemogue da bilo koja simetrija zabrani takve mase. Odsustvo mase za estice kao to su kvarkovi, elektroni i foton, i 'W' i 'Z' estice, i gluoni u jednainama prvobitne verzije standardnog modela nerazdvojno je povezano sa injenicom da te estice imaju spin. (Polarizacija svetlosti, taj dobro znani efekat, neposredno proistie iz fotonovog spina.) Ali da bi jedno polje imalo vakuumsku vrednost razliitu od nule, ime bi se naruila elektroslaba simetrija, to polje ne sme imati nikakav spin; inae bi njegova vakuumska vrednost takoe naruila simetriju vakuuma u odnosu na promene pravca, a to je u grubom neskladu sa onim to opaamo. Supersimetrija reava ovaj problem tako to uspostavlja odnos izmeu jednog polja bez spina, koje svojom vakuumskom vrednou naruava elektroslabu simetriju, i razliitih polja koja imaju spin i kojima elektroslaba simetrija zabranjuje da imaju ikakvu masu u jednainama polja. Teorije supersimetrije imaju svoje sopstvene probleme: nisu otkriveni superpartneri poznatih estica, to znai da moraju biti mnogo tei, iz ega proistie da i sama supersimetrija mora biti naruena simetrija. Postoje razni zanimljivi predlozi za mehanizam koji bi naruavao supersimetriju, a neki od tih predloga ukljuuju u sebe i silu tee; zasad, meutim, to pitanje ostaje otvoreno. (179) U jednom drugom pristupu... pripisali bismo...dejstvu neke nove superjake sile: Jedna verzija standardnog modela, i to ona zasnovana na uvoenju novih superjakih (tehnikolor) sila, izbegla bi ovaj problem zato to ne bi bilo ba nikakvih masa ni u jednoj od jednaina koje opisuju fiziku na energijama znatno manjim od Plankove energije. Skala masa 'W' i 'Z' estica i drugih elementarnih estica standardnog modela bila bi, umesto toga, povezana sa nainom na koji se tehnikolor sile menjaju sa energijom. Oekivalo bi se da tehnikolor sile, ba kao i jaka sila i elektroslaba sila, imaju istu svojstvenu jainu pri nekoj vrlo visokoj energiji, koja se ne bi mnogo razlikovala od Plankove energije. Sasvim je prihvatljiva pretpostavka da bi bez ikakvog daljnjeg, finog podeavanja konstanti u toj teoriji tehnikolor-sila jaala sa smanjivanjem energije neto bre nego obina kolor-sila, zbog ega bi mogle biti dobijene mase otprilike nalik opaenim masama 'W' i 'Z' estica standardnog modela, dok bi obine kolor-sile, dejstvujui samostalno, dale tim istim esticama mase hiljadu puta manje. (179) Naalost, zasad nema nijednog znaka u prirodi da postoji ikakva supersimetrija: Supersimetrija bi zahtevala da svi poznati kvarkovi, fotoni i tako dalje imaju 'superpartnere' drugaijeg spina. Iako nijedan takav superpartner nije vien, teoretiari su pohitali da daju nazive svim takvim esticama: superpartneri (sa nultim spinom) estica kao to su kvarkovi, elektroni i neutrini zovu se sada skvarkovi, selektroni, sneutrini i tako dalje, a superpartneri (sa pola spina) fotona, 'W', 'Z', i gluona zovu se fotino, vino, zino i gluino. Ja sam jednom prilikom predloio da taj argon nazovemo 'jezikino' (engl. 'languino'), a Marej Gel-Man je predloio jo bolju re: 'sjezik' (engl. 'slanguage'). Stiu svee vesti da je zamisao supersimetrije dobila znaajno pojaanje u opitima sa raspadanjem 'Z' estice u laboratoriji CERN u enevi. Kao to

sam pomenuo ranije, ti opiti su sada tako tani da je mogue kazati da postoji malo neslaganje (oko 5%) izmeu one razmere jaine meudejstva koja je bila predskazana 1974. (trebala je biti 0,22) i stvarne vrednosti. Zanimljivo je da izraunavanja pokazuju da bi prisustvo skvarkova i gluina i svih tih drugih novih estica zahtevanih supersimetrijom moglo izmeniti nain na koji se sa promenom energije menja i jaina meudejstva, taman koliko treba da se opaanja stvarne situacije i teorija dovedu u meusobni sklad. (182) broj neutrina iji dolazak iz Sunca mi uspevamo da detektujemo daleko manji od oekivanog broja: Ovo je prvi put primeeno godine 1968, kad su uporeeni opitni rezultati koje je postigao Rej Dejvis Mlai (Ray Davis Jr.) sa neutrinskim fluksom koji bi se mogao oekivati po izraunavanjima Dona Bahkola (John Bahcall). (182) mogu je zakljuak da su se ti neutrini, prolazei kroz Sunce, preobratili u neutrine drugih vrsta, i da ih zato tako slabo uspevamo primetiti: To su predloili, godine 1985, Mihajev (S. P. Mikhaev) i Ju Smirnov (A. Yu Smirnov), na temelju ranijih radova Linkolna Volfentajna (Lincoln Wolfenstein). 9. OBLIK KONANE TEORIJE (186) U toku tog rada, shvaeno je: To su nezavisno ostvarili Joiiro Nambu (Yoichiro Nambu), Holger Nilsen i Lionard Saskind. (186) njihova energija vibriranja naprosto nema kuda da ode: Ovu napomenu dao je Edvard Viten. (186) Rane verzije teorije struna nisu bile bez problema: Neke od tih tekoa mogle bi se izbei samo nametanjem jedne simetrije koja je kasnije nazvana supersimetrija, tako da se sad za takve teorije esto kae da su teorije superstruna. (186) pojavljivala kao estica nulte mase i sa spinom dva puta veim od spina fotona: Iako je ta neeljena estica iskrsavala u teorijama struna kao nain vibriranja zatvorene strune, ne bi bilo mogue izbei njenu pojavu tako to bismo razmatrali samo otvorene strune, zato to se otvorene strune, u meusobnom sudaru, neizbeno spoje u zatvorene strune. (187) Poznato je... da bi svaka teorija estice sa takvom masom i takvim spinom morala izgledati manje-vie isto kao opta teorija relativnosti: Do ovog zakljuka doli smo zasebnim radom Riard Fajnmen i ja. (187) nova estica bez mase... pravi graviton: Ovo su prvi put predloili, jo 1974. godine, erk (J. Scherk) i vorc, i, nezavisno od njih, Joneja (T. Yoneya). (188) "najvee intelektualno uzbuenje u mom ivotu": Tako je njegove rei naveo Don Horgan (John Horgan) u asopisu Scientific American, November 1991, p. 48. (188) kao da su slobodne od ma kakvih beskonanosti: Istina je da vi moete za bilo koju teoriju struna smatrati da je samo teorija estica koje odgovaraju razliitim nainima vibriranja struna, ali poto je u svakoj teoriji struna broj vrsta estica beskonaan, teorije struna ne dejstvuju na isti nain kao obine kvantne teorije polja. Na primer, u kvantnoj teoriji polja emisija i reapsorpcija estica jedne iste vrste (recimo, fotona) daje beskonano veliki pomak energije; meutim, u valjano formulisanoj teoriji struna ovu beskonanost ponitavaju dejstva emisija i reapsorpcija estica koje pripadaju beskrajnom mnotvu drugih vrsta estica prisutnih u teoriji.

(189) test... na kome su pale ranije prouavane teorije struna: Ovu nedoslednost u nekim teorijama struna otkrili su neto ranije Viten i Luis Alvarez-Gome (Luis AlvarezGaumQ). (189) jedna ekipa teoretiara: Filip Kandelas, Geri Horovic (Gary Horowitz), Endru Strominger (Andrew Strominger) i Edvard Viten. (189) 'Prinstonski gudaki kvartet': Dejvid Gros, Defri Harvi (Jeffrey Harvey), Emil Martinek (Emil Martinec) i Rajan Rom (Ryan Rohm). (189) konformalna simetrija... morala biti uneta: Konformalna simetrija zasniva se na injenici da strune koje sainjavaju jedan skup struna, dok se kreu kroz prostor, opisuju dvodimenzionu povrinu u prostorvremenu: svaka taka na toj povrini ima jednu koordinatnu 'etiketu' koja kae vreme, i drugu 'etiketu' koja odreuje poloaj na kome se ta taka nalazi na duini jedne od struna. Ono to vai za svaku povrinu, vai i za ovu: geometriju ove dvodimenzione povrine koja nastaje 'prevlaenjem struna preko prostora' opisujemo tako to odredimo, pomou tih 'etiketa', rastojanja izmeu bilo koje dve meusobno veoma bliske take. Naelo konformalne invarijantnosti kae da jednaine koje vladaju strunom zadravaju svoj oblik ako izmenimo nain merenja razdaljina tako to emo pomnoiti sve razdaljine izmeu jedne take i bilo koje susedne take nekom veliinom koja moe na proizvoljan nain biti zavisna od poloaja prve take. Konformalna simetrija mora postojati zato to bi, inae, vibracije struna du njihovog vremenskog pravca dovele (bar po jednoj formulaciji ove teorije) ili do negativnih verovatnoa, ili do nestabilnosti vakuuma. Zahvaljujui konformalnoj simetriji ove vibracije vremenskog tipa mogu biti uklonjene iz teorije, i to pomo u jedne transformacije simetrije, ime smo ih uinili nekodljivim. (191) antropiko naelo: Tu sintagmu smislio je Brendon Karter (Brandon Carter); vidi Confrontation of Cosmological Theories with Observation, ed. M. S. Longair (Dordrecht: Reidel, 1974). Takoe: B. Carter, "The Anthropic Principle and its Implications for Biological Evolution", in The Constants of Physics, ed. W. McCrea and M. J. Rees (London: Royal Society, 1983), p. 137; reprinted in Philosophical Transactions of The Royal Society of London A310 (1983): 347. Temeljito razmatranje raznih varijanti antropikog naela vidi u: J. D. Barrow and F. J. Tipler, The Anthropic Cosmological Principle (Oxford: Clarendon Press, 1986); J. Gribbin and M. Rees, Cosmic Coincidences: Dark Matter, Mankind, and the Anthropic Cosmology (New York: Bantam Books, 1989), chap. 10; J. Leslie, Universes (London: Routledge, 1989). (192) Reenje je posle dueg vremena pronaao Edvin Salpiter: Salpiter u svome lanku objavljenom 1952. godine odaje priznanje drugom nauniku, po imenu Epik (E. J. pik), koji je na tu istu zamisao doao godinu dana pre njega - naime, 1951. godine. (192) eksperimentatori koji su radili sa Hojlom: Danbar (D. N. F. Dunbar), Venzel (W. A. Wensel) i Vejling (W. Whaling). (192) nema daljih prepreka za izgradnju svih teih elemenata: Zapravo, energetski nivoi kiseonika takoe moraju imati izvesne posebne odlike, da se ne bi desilo da sav ugljenik bude 'prekuvan' u kiseonik. (192) Kao prvo, jedna grupa fiziara nedavno je pokazala: Livio (M. Livio), Holovel (D. Hollowell), Vajs (A. Weiss) i Truran (J. W. Truran). (192) da bi energija tog pomenutog ugljenikovog stanja mogla znatno da se povea: Konkretno, mogla bi se poveati za oko 60.000 volti. To je, priznajem, vrlo mala

energija u poreenju sa razlikom od 7.644.000 volti koja postoji izmeu energije tog nestabilnog stanja i energije stabilnog najnieg energetskog stanja ugljenika. Ali nije potrebno neko fino podeavanje da bi, sa tim pomenutim stepenom greke, odnosno odstupanja, energija tog nestabilnog stanja ugljenikovog jezgra postala jednaka energiji koju imaju jedno jezgro berilijuma 8 i jedno jezgro helijuma zato to moemo sa prilino dobrom priblinou kazati da relevantna stanja i ugljenikovog jezgra i berilijumovog jezgra jesu naprosto labavo spojeni jezgreni molekuli sainjeni od tri ili od dva jezgra helijuma. (Zahvaljujem kolegi Vadimu Kaplunovskom /Vadim Kaplunovsky/ sa Univerziteta Teksas za ovu primedbu.) (193) postoji jedan kontekst u kome on naprosto sledi iz obinog zdravog razuma: Ta verzija antropikog naela ponekad se naziva 'slabo antropiko naelo'. (193) Jedna vrlo jednostavna mogunost, koju je predloio Hojl: F. Hoyle, Galaxies, Nuclei, and Quasars (London: Heinemann, 1965). (194) do te mere da bi se ak mogle otvarati 'crvotoine': Strogo uzev, ove crvoto ine se pojavljuju matematiki u jednom pristupu kvantnoj teoriji koji je poznat kao integracija euklidovskih putanja. Nije jasno kakve veze imaju crvoto ine sa ikakvim stvarnim fizikim procesom. (194) a u svakom od njih 'konstante' prirode poprimaju razliite vrednosti, uz razne, drugaije verovatnoe: Koulmen je iao i dalje od toga, tvrdei (kao to su tvrdili pre njega Baum /Baum/ i Hoking) da su verovatno e za ove konstante beskonano velike pri nekim posebnim vrednostima, tako da je izuzetno velika i verovatno a da e te konstante poprimiti ba te vrednosti. Ali ovaj zakljuak je zasnovan na jednoj matematikoj formulaciji (integraciji euklidovskih putanja) ija je saglasnost osporena. Teko je sa pouzdanjem govoriti o takvim stvarima zato to se mi bavimo silom tee u kvantnom kontekstu, gde nae sadanje teorije nisu vie zadovoljavajue. (195) Ajntajn je tada zaalio to je... osakatio svoju teoriju: Da bih jo jednom pokazao koliko istorija nauke moe biti sloena, pomenuu da je neposredno posle objavljivanja Ajntajnovog rada o kosmologiji godine 1917. Ajntajnov prijatelj Vilhelm de Siter (Wilhelm de Sitter) ukazao na to da Ajntajnove gravitacione jednaine polja, kad se izmene uvoenjem kosmoloke konstante, imaju jednu drugaiju klasu reenja, koja takoe izgledaju statina, ali u kojima materije nema uopte (ili ima zanemarljivo malo). Ovo je Ajntajna razoaralo, jer je u njegovom reenju kosmoloka konstanta u vezi sa prosenom gustinom materije, u skladu sa Mahovim uenjem kako ga je Ajntajn shvatio. tavie, Ajntajnovo reenje (ono sa materijom) uistinu je nestabilno; bio bi dovoljan bilo kakav mali poremeaj, pa da se ono pone menjati i da se posle izvesnog vremena pretvori u De Siterovo reenje. Da bi stvari bile jo sloenije, ja u istai injenicu da je De Siterov model samo prividno statian; iako se u De Siterovom koordinatnom sistemu geometrija prostorvremena ne menja sa proticanjem vremena, bilo koje dve male estice koje, za probu, ubacite u De Siterovu Vaseljenu pohitae da se jedna od druge to vie udalje. Zapravo, kad su merenja koja je izvrio Vesto lifer postala, poetkom dvadesetih godina, poznata u Engleskoj, Artur Edington ih je u prvo vreme protumaio u terminima De Siterovog reenja Ajntajnovih jednaina sa kosmolokom konstantom (pa je i on doao do statinog reenja), umesto da ih protumai u terminima prvobitne Ajntajnove teorije za koju statinog reenja nema!

(197) Ve godinama se teorijski fiziari upinju da shvate kako se to ponitila ukupna kosmoloka konstanta: Jedan nematematiki pregled toga daje Ebot (L. Abbott, Scientific American 258, No. 5 /1985/): 106. (197) u veini sluajeva, daje daleko preveliku vrednost: Ne moemo se ak ni nadati da e biti pronaen ikakav mehanizam kojim bi vakuumsko stanje moglo izgubiti svoju energiju, raspasti se u neko stanje nie energije, time doi i do nie ukupne kosmoloke konstante, i na kraju zavriti u nekom stanju koje bi znailo da bi ukupna kosmoloka konstanta bila jednaka nuli. Ne moemo zato to neka od tih moguih vakuumskih stanja u teorijama struna ve imaju veliku negativnu ukupnu kosmoloku konstantu. (197) Najprirodnija vrednost za gustinu mase u Vaseljeni: Ako bismo otkrili ma koju niu ili viu gustinu, odmah bi iskrslo pitanje zato se to irenje nastavljalo milijardama godina, a ipak i sad postaje sve sporije i sporije. 10. SUOENJE SA KONANOU (201) odbacuje 'zamisao o konanom objanjenju': K. R. Popper, Objective Knowledge: An Evolutionary Approach (Oxford: Clarendon Press, 1972), p. 195. kembridski filozof Majkl Redhed: M. Redhead, "Explanation", August 1989, ovaj rad e tek biti objavljen. (203) zamisao da emo na samom dnu nai da nema nikakvog zakona: Zanimljivu raspravu o ovoj mogunosti dao je Pol Dejvis u lanku 'ta su zakoni Prirode'. Vidi: Paul Davies, "What Are the Laws of Nature", in The Reality Club No. 2, ed. John Brockman (New York: Lynx Communications, 1988). (203) Don Viler ponekad je govorio da moda nema nikakvog temeljnog zakona: Vidi, na primer: J. A. Wheeler, "On Recognizing 'Law Without Law'", Oersted Lecture presented at the Joint Ceremonial Session of the American Association of Physics Teachers and the American Physical Society, January 25, 1983, American Journal of Physics 51 (1983): 398. J. A. Wheeler, "Beyond the Black Hole", in Some Strangeness in the Proportion: A Centennial Symposium to Celebrate the Achievements of Albert Einstein, ed. H. Woolf (Reading, Mass.: Adison-Wesley, 1980), p. 341. (203) Holger Nilsen koji je predloio nasuminu dinamiku: H. B. Nielsen, "Field Theories Without Temelj Gauge Symmetries" in The Constants of Physics, ed. W. McCrea and M. J. Rees (London: Royal Society, 1983), p. 51; reprinted in Philosophical Transactions of the Royal Society of London A310 (1983): 261. (204) Eugen Vigner je upozorio: E. P. Wigner, "The Limits of Science", Proceedings of the American Philosophical Society 94 (1950): 422. (206) Redhed verovatno izraava uverenje veine: M. Redhead, "Explanation". (206) Harvardski filozof Robert Nozik: R. Nozick, Philosophical Explanation (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1981), chap. 2. 11. A BOG? (210) nebesa oglaavaju: Psalm 19:1 (Biblija u verziji engleskog kralja Dejmsa.) (210) Stiven Hoking kae da zakoni prirode jesu 'um Boji': S. Hawking, A Brief History of Time (London: Bantam Books, 1988); video sam dve nedavno objavljene knjige u ijim naslovima se koristi ista ta sintagma. To su: D. Trefil, itanje uma

Boijeg (J. Trefil, Reading the Mind of God /New York: Scribner, 1989/) i P. Dejvis, Um Boji: nauna osnova za jedan razumni svet (P. Davies, The Mind of God: The Scientific Basis for a Rational World /New York: Simon and Schuster, 1992/). (210-211) fiziar, arls Misner, upotrebio je slian jezik: C. W. Misner, in Cosmology, History and Theology, ed. W. Yourgrau and A. D. Breck (New York: Plenum Press, 1977), p. 97. (211) Ajntajn je jednom napomenuo svom asistentu: Tako Ajntajnove rei navodi Derald Holton. Vidi: Gerald Holton, The Advancement of Science, and its Burdens (Cambridge: Cambridge University Press, 1986), p. 91. (211) Drugom prilikom, Ajntajn je rekao da je cilj pregalatva u fizici: A. Einstein, prilog u Festschrift f_r Aunel Stadola (Z_rich: Orell F_ssli Verlag, 1929), p. 126. (211) Teolog Paul Tilih jednom je napomenuo: u jednom svom predavanju na Univerzitetu Severna Karolina. Vidi: P. Tillich, c. 1960, prema navodu B. de Witt, "Decoherence Without Complexity and Without an Arrow of Time", University of Texas Center of Relativity, preprint, 1992. (211) Onda je zapoeo dijalog izmeu dvojice kongresmena: Ovo sam prepisao iz neredigovanog snimka tog svedoenja. Poslanici amerikog Kongresa imaju jednu povlasticu koja se ne daje onima to pred njima svedoe - naime, povlasticu da sve to su kazali posle mogu svojeruno da isprave, da bi tek tako autorizovano ulo u zapisnike Kongresa. (213) Ajntajn je jednom prilikom rekao da veruje u "Spinozinog Boga": To je kazao u intervjuu listu New York Times, 25. aprila 1929. Zahvaljujem A. Pejzu (A. Pais) od koga sam taj navod dobio. (213) Galilej koji je Kopernikovoj tvrdnji dao uverljivost: Galilejevi radovi o kretanju pokazali su da mi na Zemlji ne bi trebalo da oseamo kretanje Zemlje oko Sunca. Osim toga, otkrie da oko Jupitera postoje, i oko njega krue, prirodni sateliti dalo je primer za svojevrsni Sunev sistem u minijaturi. Krunski dokaz bio je otkrie Venerinih mena, koje se nisu podudarale sa onim to bi se moralo o ekivati ukoliko bi i Venera i Sunce kruili oko Zemlje. (213) opazio da jedan isti zakon sile tee upravlja i kruenjem Meseca oko Zemlje i padanjem nekog predmeta na povrinu Zemlje: Mesec, time to krui oko Zemlje umesto da odleti u svemir u pravoj liniji, efektivno stie jednu komponentu brzine koja iznosi oko dva i po milimetra u sekundi prema sreditu Zemlje u svakoj sekundi. Njutnova teorija je objasnila da je to tri hiljade est stotina puta manje ubrzanje od onoga kojim jabuka pada u Kembridu, zato to je Mesec od sredita Zemlje udaljen ezdeset puta vie nego Kembrid, a gravitaciono ubrzanje opada srazmerno kvadratu udaljenosti. (214) Na redingerovu pogreku ukazao je molekularni biolog Maks Perac: M. F. Perutz, "Erwin Schrdinger's What is Life? and Molecular Biology", in Schrdinger: Centenary Celebration of a Polymath, ed. C. W. Kilmeister (Cambridge: Cambridge University Press, 1987), p. 234. (215) profesor Filip Donson: Ja sam za profesora Filipa Donsona prvi put uo kad mi je jedan prijatelj dao Donsonov lanak 'Evolucija kao dogma', objavljen u magazinu: First Things: A Monthly Journal of Religion and Public Life, October 1990, pp. 15-22. Taj profesor je nedavno objavio i knjigu, Darvin pred sudom (Darwin on Trial, Washington D.C.: Regnery Gateway, 1991), a koliko itam u jednom lanku (Science

253 (1991): 379) dotini profesor putuje po Americi i dri predavanja narodu u cilju popularizacije svojih nazora i spisa. (217) u jednom prikazu Donsonove knjige: Stiven Gould, "Jednog samozvanog sudiju treba da svrgnemo". Vidi: S. Gould, "Impeaching a Self-Appointed Judge", Scientific American, July 1992, p. 118. (221) Don Polkinghorn se reito zalagao za jednu teologiju: J. Polkinghorne, Reason and Reality: The Relation Between Science and Theology (Philadelphia: Trinity Press International, 1991). (222) tih nekoliko napisanih rei proganjaju me bez prestanka od tada pa sve do dana dananjeg: Dva nedavna komentara: S. Levinson, "Religious Language and the Public Square", Harvard Law Review 105 (1992): 2061; M. Midgley, Science as Salvation: A Modern Myth and its Meaning (London, Routledge, 1992). (222) intervjue sa dvadeset sedam kosmologa i fiziara: A. Lightman and R. Brawer, Origins: The Lives and Worlds of Modern Cosmologists (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1990). (223) Kao to ree Suzan Zontag: S. Sontag, "Piety Without Content", in Against Interpretation and Other Essays (New York: Dell, 1961). (224) Istoriar Hju Trevor-Rouper rekao je: H. R. Trevor-Roper, The European Witch-Craze of the Sixteenth and Seventeenth Centuries, and Other Essays (New York: Harper & Row, 1969). (225) Kao to kae Karl Poper: K. R. Popper, The Open Society and its Enemies (Princeton, N. J.: Princeton University Press, 1966), p. 244. (225) Jo je Dejvid Hjum uvideo: Vidi njegovo delo Rasprava o ljudskoj prirodi (Treatise on Human Nature) objavljeno godine 1739. (226) Crkvena istorija Engleza: Bede, A History of the English Church and People, trans. Leo Sherley-Price and rev. R. E. Latham (New York: Dorset Press, 1985), p. 127. 12. SILAZAK U OKRUG ELIS (230) Posle je Samios rekao da je takvo glasanje: Tako je naveden u asopisu Science 221 (1983): 1040. (231) objavio je odluku svog ministarstva da obustavi projekat 'Izabela': Tunel 'Izabele' sada e biti iskorien za postavljanje relativistikog kolajdera tekih jona. To je akcelerator koji e biti upotrebljen za prouavanje sudara tekih atomskih jezgara. Cilj toga je da se razume materija jezgra, a ne da se otkrivaju temeljna naela fizike elementarnih estica. Oekuje se da e ovaj sudara tekih jona biti spreman za rad 1997. godine. (233) egzotina tamna materija... bi i svoja gravitaciona zgunjavanja poela u nekom znatno ranijem trenutku: Ova primedba odnosi se na neujednaenosti koje bi bile galaktikih razmera, ali se ne odnosi na mnogo krupnije neujednaenosti o kojima su zakljuci dobijeni na osnovu COBE-ovih merenja. Jer ove druge su tako ogromne da ak ni svetlosni talas nije mogao prei preko njih u toku prvih trista hiljada godina posle poetka sadanjeg irenja Vaseljene, iz ega proistie (bez obzira na to da li one jesu ili nisu sainjene od tamne materije) da nisu mogle znatno porasti za to vreme. (232) Svake godine... sa uvek istim argumentima: Kad je oblast Elis odabrana da bude lokacija za superprovodni superkolajder, u raspravu je uao jedan novi element:

razoarani politiari iz drava kao to su Arizona, Kolorado i Ilinois poeli su izricati optube da je Teksas pobedio pomou nepotenih politikih pritisaka. Mnogi su poeli pominjati injenicu da je odluka Ministarstva za energiju saoptena samo dva dana posle izbora Dorda Bua za predsednika SAD. Posle saoptenja odluke o lokaciji SSC-a, ministar za energiju Herington (Herrington) je rekao da je radna grupa koja je ocenjivala sedam 'visokokvalifikovanih' terena bila izdvojena od ma kakvih politikih pritisaka; da on lino nije ni doznao kako odluka glasi sve do samog dana predsednikih izbora; da po oceni radne grupe teren u Teksasu jeste oigledno najbolji; i da je on, ministar, tek posle predsednikih izbora iao kod predsednika Regana i kod novoizabranog predsednika Bua da dobije saglasnost za poetak radova. Sklon sam da verujem da je ceo proces mogao biti i malo ubrzan, i da je odluka mogla biti objavljena pre dana predsednikih izbora, ali onda bi nesumnjivo neko optuivao Ministarstvo da je stvar bila tempirana da bi se pridobili glasai u Teksasu, koji su na tim izborima znaajna snaga. S druge strane, ak i ako na izbor mesta nisu nimalo uticali predsedniki izbori i pobeda Dorda Bua, Ministarstvo za energiju je svakako znalo, unapred, koliko je jaka poslanika grupa iz Teksasa u Kongresu, i koliko oduevljena za SSC, pa se Ministarstvo moda nadalo da e smetanjem superkolajdera ba u Teksas poboljati izglede da projekat SSC dobije pare od Kongresa. Ako je tako bilo, to ipak ne bi bio neki skandal, jer to ne bi bio ni prvi ni poslednji put da neko ministarstvo nastupa tako sraunato. A ja, u svakom sluaju, mogu posvedoiti da nikakva razmatranja te vrste nisu uticala na odabir sedam najpogodnijih lokacija od strane te radne grupe, iji sam lan bio. Naa radna grupa je od samog poetka smatrala da je Teksas meu najizglednijim konkurentima, delom zbog izuzetno pogodne geologije. Jedan vaan inilac bilo je estoko lokalno protivljenje izgradnji superkolajdera, koje smo primetili na nekoliko drugih izuzetno pogodnih lokacija, pa i u susedstvu Fermilaba u Ilinoisu. U okrugu Elis, praktino svi su sa dobrodolicom ekali i pozdravljali izgradnju superprovodnog superkolajdera. (236) 'kvarkogojstvo': D. Ritter, Perspectives, summer 1988, p. 33. (237) tako osloboeni novac preusmeren je u projekte za navodnjavanje: Vidi, na primer: R. Darman, prema navodu P. Aldhous in "Space Station Back on Track", Nature 351 (1991): 507. O PISCU Stiven Vajnberg sticao je obrazovanje na univerzitetima Kornel, Kopenhagen i Prinston, a zatim je drao nastavu na univerzitetima Kolumbija, Berkli, MIT i Harvard, pre nego to je, godine 1982, preao na Univerzitet Teksas u gradu Ostinu, gde je sada profesor na 'Douzijskoj regentskoj' katedri. Za svoj rad u fizici elementarnih estica dobio je jedanaest poasnih doktorata i mnogo nagrada i medalja, ukljuujui Nobelovu nagradu za fiziku godine 1979. i Nacionalnu medalju za nauku godine 1991. Autor je i knjiga Prva tri minuta (The First Three Minutes), Otkrivanje subatomskih estica (The Discovery of Subatomic Particles), Gravitacija i kosmologija (Gravitation and Cosmology) i Elementarne estice i zakoni fizike (Elementary Particles and the Laws of Physics) (sa Riardom Fajnmenom). Osim toga, objavljeno je preko dve stotine njegovih lanaka o fizici elementarnih estica i o kosmologiji. lan je Londonskog kraljevskog drutva i amerike Nacionalne akademije nauka, kao i Amerikog filozofskog drutva, Amerike akademije umetnosti i nauka, Meunarodne astronomske unije, Amerike

akademije za medijevalistiku, Filozofskog drutva Teksasa, kao i drugih uglednih organizacija.