FILUMENA MARTURANO Eduardo de Filipo Jago Markovi koprodukcija CENTAR ZA KULTURU TIVAT i GRADSKO POZORITE PODGORICA gostovanje u JDP

u JDP petak 22.februar 2014. OD KAO, IBZENA DO KAO, ARLI APLINA Pre nekoliko nedelja pisao sam kritiku za predstavu ANDJELI...Beogradskog Dramskog Pozorita i pisao sam dosta negativno, zastupajui stav da trite unitava umetnost pozorita, a preksino sam u novinama proitao pogrean naslov predstave za to vee u istom pozoritu, spremio se da gledam MOJ SIN MALO SPORIJE HODA, a naleteo na redove pred blagajnom za ba onu predstavu ANDJELI. ta ovek da kae na to? O emu se tu radi? Predstava je zaista skrpljena od najbanalnijih tosova, a publika se,organizovano ili ne otima za karte! I jo, plus otac mlade autorke, moj davnanji kolega, Stevan Koprivica, pisac i profesor na Fakultetu Dramskih umetosti u Beogradu ba posle ovog najnovijeg gostovanja u JDP na platou ispred pozorita na sav glas mi objavljuje da je samnom zavrio svaku komunikaciju oigledno sasvim razljuen mojom prethodnom kritkom na moje spontano dobro vee, on e - S TOBOM VIE NEMAM TA DA RAZGOVARAM TAKO SE NE RADI...ili neto sino! Ja sam spontano odgovorio pa da, ja radim za CIA!...ta drugo da mu kaem? Naravno, teko je odoleti prijatnom pljesku publike, pogotovo ako je taj pljesak izraz istinskog oduevljenja nekom pozorinom predstavom, od strane veine gledalaca, koji su pri tom i jako glasni. Oni kojima se takva predstava ne dopada, ili nemajju hrabrosti da viu UAAA!..ili su lepo vaspitani...ili su skrueni i time potlaeni. Znai, dolazimo do problema UKUSA, ali i drugih problema, kao to je izgradjenost stava prema umetnikom delu, sigurnost u sopstveni sud, oseaj snishodljivog idolopoklonstva prema renomiranim stvaraocima..a sve je to duboko ukorenjeno u sisitemu kolovanja, u drutveno politikom sitemu grupne prinude, koja se tolerie, kao i poniavajuim metodama zaglupljivanja pojedinca, u cilju oduzimanja slobodne volje za tumaenje i komentarisanje, da ne govorimo o delanju PROTIV zadatih stereotipa povrnih sagledavanja stvari u drutvenim odnosima. Sve u svemu sve se radi na POSLUNOSTI i opteprihvaenim stavovima, kao gotovim istinama svako postavljeno pitanje je shvaeno kao jeretiki stav i zahteva posebnu gradjansku hrabrost za postavljenje. FILUMENA MARTURANO Eduarda de Filipa, malogradjanska bajka na formu Pepeljuge, ali mnogo drastinija i u skladu sa stilom neoromantizmom, vrlo prijemiva u uslovima tranzicijskih preobraaja ka neoliberalizmu i svim njegovm und i ki modelima komunikacije. Pre svega taj pisac je moda bio neki eret i lakoreki kritiar nekog drutvenog miljea svog vremena to su ulickane, ali i krvave medjuratne godine, u kojima se radjao italijanski Faizam, a ba ta malogradjanska panorama ljigavih sentimentalistikih ludorija i bajkovitih kalambura bilo je neophodno plodno tle za razrasanje tog i takvog aknutog, ali surovog, sitnosopstvenikog, uskog i iskljuivog faizma, koji je unazadio i Italiju i celu Evropu, pa i svet. Danas se takve iste skaske raspaavaju u milionskim tiraima na raznovrsnim panskim ili junoamerikim TV novelama, kao i na ostalim kierskim televizjama. Naravno Eduardo de Filipo bi mogao da se igra sasvim KRITIKI u odnosu na sistemske stavove, o porodici i drutvu u kome on pie, a to bi znailo da se igra i kritiki u odnosu na nae savremeno drutvo. Malogradjanski snovi o bogatstvima i porodinoj idili, tako su prikazani da deluju kao neki drastini surogat stvranosti, pa ako bi se ovek sa time IGRAO i predstavio sve to kao neku blesavu blasfemiju moralnih zadatosti mogue da bi od toga mogla da se napravi neka pristojna komedija naravi. Ali ako reditelj pone da se bavi

emocijama nestvarnih likova u izmiljenim situacijama, kao da su PRAVE i da vodi publiku kroz njihove izmiljene i lane, sutinski farsine, narative kao da je sve to ivotna injenica rezultat je zaista und i ki prosede i domet. Pa kad se tome doda jo i potpuna prozvoljnost stilova i anrova, koji se u komadu igraju kako koja scena naidje i kako koji lik udje na scenu, dolazi i novi stil i anr to onda postaje apsolutna scenska utvara, FATMOIRGANA, a nikako se tu ne deava prava pozorina predstava. Neverovatno je kako je reditelj Jago Markovi uspeo da ubedi odline glumce Anitu Mani u naslovnoj ulozi i Branimira Baneta Popovia, u liku njenog dugogodinjeg ljubavnika i kasnije mua da igraju sa takvim i tolikim uverenjem neto to nema nikakve veze, ni sa autorom, ni sa stvarnou, ni sa istinom, ni sa iskustvom?!..To to oni igraju i to igraju sa ogromnim uverenjem i glumakim angamanom predstavlja potpuni promaaj stila, anra i sadraja komada, kao i nekog mogueg pozorinog stava i koncepta. Oni poinju komad kao da igraju Ibzenovu Noru, prelaze u vodviljske sekvence, pa u sentimentalnu lakrdiju, dok ne dodju do klasine bajke o Sneani i sedam patulajaka, sa srenim zavretkom neoekivanog poljupca zalutalog princa. Kako je mogue da se u jednoj predstavi toliko ignorie SVAKA logika ponaanja, konzistentnosti karaktera, strukture scenskog kontinuiteta i znaenja...i to sve zarad gole i momentalne SCENSKE ATRAKCIJE!? Pa da je te atrakcije i bilo nego je druga polovina predstave bila toliko dosadna i isprazna, da je delovalo da e sve muve sa plafona pozorita pasti na scenu i prekriti je definitivno i zauvek! Ni mate, ni ideje, ni smisla, ni akcije! Pa jo kad se pojave tri odrasla tajna (!) sina nesrene Filumene, kao neki nedoreeni klovnovi bez smisla i bez ikakve koncepcije, kao da su izali iz amerikih nemih filmskih komedija stvar postaje potpuno isprazna i krajnje dosadna, a sve se radilo na tome da se dobije atraktivna i uzbudljiva predstava! U predstavi igraju i takvi glumci kao Djuza Stojiljkovi i Jelisaveta Seka Sablji, igraju neke sasvim nerazumljive ulooge da li su deo porodice ili sluge, tajanstvene linosti ili prolazni statisti...igraju tako da koriste sve svoje odavno oprobane metode da budu zapaeni i bitni, ali to sem dejstva u domenu scenskog vica nema nikavog znaaja, ak deluje prilino pretenciozno i nametljivo. I kome je uopte trebalo da stavlja jedno tako preivelo i nebitno delo na repertoar, sem da zadovolji najnie komercijalne motive udruenih koproducenata!? Da se vratimo na poetak ovog teksta i postavimo ponovo pitanje KUDA ide dananje pozorite? ta bi mogao biti odgovor? Gledajui ova dva spomenuta projekta pozorite ide ubrzano nizbrdo i povlai za sobom i publiku, od koje pravi nedotupavne budale, ba time to im prezentira i sadraj i stil igre takav kakav smatra da zasluuju. Siguran sam da nisu u pravu, iako ima i oduevljenih u publici, a i dolaze u velikom broju! ALI kad bi sadraj bio i pmateniji i kvalitetniji i ukus u predstavama bolji siguran sam da bi i tada publika DOLAZILA u velikom broju, jer publika eli da vidi i neto DOBRO, iako sada izgleda da eli da vidi samo neto prosto i zabavno! Ko bude imao hrabrosti da se vrati dobrom ukusu i pravim problemima, koje poublika eli da vidi sigurno se nee pokajati! Ali za to treba mislitri i raditi, a ne oslanjati se na najnii i najiri ukus publike, koja nema hrabrosti ni naina da se izbori za svoj integriutet. A ruenje i namerno razbijanje tog integriteta od strane pozorinih uprava - ozbiljan je drutveni greh! Pa ma ta na to rekao i sam profesor dramaturgije i uspeni dramski pisac, Stevan Koprivica! TOLIKO! Goran Cvetkovi, Radio Beograd 2 utorak, 25.februar 2014.