NAJSRENIJI LJUDI NA SVETU

Demos Shakarian

Sadraj
PREDGOVOR ........................................................................................1 PORUKA S DRUGE STRANE PLANINE.............................................4 JUNION PASIFIK AVENIJA ................................................................24 TEMPIRANA BOMBA.........................................................................43 COVEK KOJI JE PROMENIO MOJE MISLJENJE .............................56 UPORISTE U NEBU............................................................................69 HOLIVUD BOUL ..................................................................................85 VREME PREISPITIVANJA ..................................................................98 KLIFTONOV RESTORAN.................................................................119 NOGA NA STOLU.............................................................................144 SVET POCINJE DA SE OKRECE....................................................162 ZLATNI LANAC .................................................................................173

PREDGOVOR

PREDGOVOR
Jednog sivog decembarskog dana parkirali smo na karavan na predzadnje prazno mesto za parkiranje ispred hotela Prezident u Atlantik Sitiju. Nekoliko sekundi kasnije je jedan istroeni Kadilak sa kalifornijskim tablicama stao pored nas i iz njega se izvukao visoki ovek sa kaubojskim eirom na glavi. Ispruio je veliku, od rada uljevitu ruku. "Ja sam Demos akarian", rekao je. Obiao je svoja kola i sa druge strane otvorio vrata zgodnoj crnokosoj eni. "A ovo je moja supruga Rouz." Objasnili smo im da smo novinari asopisa Gajdposts (Guideposts), odreeni za istraivanje govora u jezicima, i brzo dodali da smo ovde "samo da pogledamo". I nagledali smo se. Hotel Prezident je te nedelje bio mesto okrunog sastanka organizacije Meunarodnog udruenja poslovnih ljudi za irenje punog Evanelja, iji je osniva i predsednik bio Demos. Hiljade ljudi je dolo sa cele istone obale u Atlantik Siti; neki da se sretnu sa tim istim preplanulim ovekom sa kaubojskim eirom, neki da ispriaju ta je Duh Sveti uinio u njihovim ivotima, a neki, kao i mi, samo da pogledaju pomalo sa strahom i sa velikom sumnjom u srcu. "uvaj se emocionalnosti", upozoravali smo jedan drugog onog vikanja, mahanja rukama, svedoanstava prepunih emocionalnog naboja sve je to otrcana tehnika da se masa natera u stanje uzbuenja.

uvali smo se... ali nita se slino nije dogodilo. Iz prednjeg dela hotelske plesne dvorane Demos je vodio sastanak sa tihom osetljivou oveka koji je uo glas koji mi nismo mogli uti. Umesto nereda koji smo oekivali, preovladavala je atmosfera umerene i mirne radosti. Poto smo se bili pripremili za odbranu od napada koji, meutim, nisu usledili, nismo se mogli odupreti ljubavi koju smo osetili, i te smo nedelje, zajedno sa stotinama drugih, poeli na sopstveni hod u Duhu. Od tog smo decembra tokom narednih petnaest godina pratili pentekostalni pokret u mnogim delovima sveta jer smo otkrili da se tu odigravaju prave stvari uzbuenje, promenjeni ivoti, dananja stvarnost Crkve. ivei tako, poeli smo primeivati jednu zanimljivu stvar. Kad god smo razgovarali sa ljudima ija je vera bila iva mukarcima i enama, decom i starcima, rimokatolicima i menonitima uvek je iznova pria zapoinjala sa ovom izvanrednom grupom biznismena i farmerom iz Daunija u Kaliforniji, koji se zove Demos akarian. Kako je to mogue, pitali smo se, da ovaj povuen i suzdran ovek sa laganim blagim osmehom, ovek koji kao da se nikuda ne uri, nikad ne odaje da zna danas gde e biti sutra kako on ima toliki uticaj na milione ljudi? Da bismo to saznali, odluili smo da sa njim razgovaramo. Bilo je to lake odluiti nego izvriti. Demos moe biti u Bostonu, Bangkoku ili Berlinu i Demos ne odgovara na svoju potu. Ali tokom protekle etiri godine uspeli smo da ugovorimo nekoliko sastanaka. Demos i Rouz doputovali su na istok da nas vide, a kasnije smo se sreli u vajcarskoj, u seljakoj kuici jednog prijatelja. Radili smo u Monaku i u Palm Springsu. Razgovarali smo u automobilima, na
2

aerodromima i u armenskim restoranima. Najlepe od svega bilo je vreme provedeno sa Demosom i Rouz u njihovoj kui u Dauniju u istoj maloj kuici koju su izgradili 1934. godine kada im se rodilo prvo dete. Odmah pored nalazi se kua Demosovog oca, prazna od njegove smrti. To je mnogo vea kua, sa mnogo vie prostora, ali Demosa i Rouz za tu manju kuicu veu neke uspomene. Postepeno smo poeli shvatati Demosovu tajnu. Deo te njegove tajne porodica je donela iz Armenije. Ovaj najstariji hrianski narod je onaj koji je najvie propatio zbog svoje vere. A iz te patnje se rodilo saznanje. A to saznanje je vee nego u bilo koje druge rase ili nacije. To je tajna koju svako od nas treba da zna, jer kad je saznamo, kao to Demos kae, "bez obzira na okolnosti sveta oko nas, biemo najsreniji ljudi na svetu". Don i Elizabet eril

PORUKA S DRUGE STRANE PLANINE

PORUKA S DRUGE STRANE PLANINE

Dok smo se Rouz i ja jedne veeri vraali kui vozei se kroz Los Aneles, iznenada sam osetio elju da siem sa autoputa i provozam se pored kue u kojoj se nastanio moj deda Demos kad je doao u Ameriku. Posle etrdeset i dve godine braka, Rouz se potpuno navikla na takve iznenadne hirove i, iako je bio jedan sat posle ponoi, nije rekla ni rei kada sam skrenuo sa puta u podruje koje se zvalo Nizine Los Anelesa. Na broju 919 u ulici Boston vie nije stajala belo okreena etvorospratnica. Sedeli smo nekoliko trenutaka u kolima gledajui novu viespratnicu koja je zamenila stari porueni komiluk. Zatim sam okrenuo automobil i uputio se prema autoputu. Kroz toplu kalifornijsku no samnom su putovala seanja na dedu. Znao sam zbog ega sam te noi morao sii sa autoputa: bilo je to zbog proroanstva koje smo Rouz i ja uli ranije te veeri. Bili smo na sastanku Meunarodnog udruenja poslovnih ljudi za irenje punog Evanelja na Beverli Hilsu i tamo je neko, tvrdei da ponavlja Boje rei, prorekao da e uskoro doi do velikog progonstva hriana u mnogim delovima sveta, ukljuujui i Sjedinjene Amerike Drave. Kako da se postavimo prema takvoj izjavi? Kako je na slinu poruku pre jednog veka reagovala moja porodica? Jer i tada je postojalo takvo proroanstvo i sve to se od tada dogodilo u ivotu mog dede, mog oca i u mom vlastitom ivotu rezultat je ozbiljnog shvatanja tog proroanstva.
4

Bilo je dva sata ujutro kada sam skrenuo u prilaz u Dauniju; kua je bila obasjana meseinom a vreme tako prijatno da bi bio greh spavati. Na uas moje ene, ja sam noni tip. Kad je ona otila na spavanje, ja sam dogurao staru fotelju pored prozora i seo u mraku, putajui mislima da odlutaju u prolost. Nikada nisam upoznao dedu Demosa umro je pre nego to sam se rodio ali prie o njemu uo sam sigurno hiljadu puta. Znao sam sve detalje tako dobro da mi se inilo, dok sam sada sedeo posmatrajui stabla narandi koja su svetlucala na meseini, da gledam jedan drugi krajolik, udaljen u vremenu i prostoru. To Armencu nije teko. Mi smo ljudi Starog zaveta; prolost i sadanjost toliko su isprepletene u naem umu da je ono to se odigralo pre sto, hiljadu ili dve hiljade godina za nas isto toliko stvarno kao i dananji dan. uo sam taj opis toliko puta da stvarno mogu videti malo selo Kara Kala smeteno na stenovitom podnoju planine Ararat, na kojoj se, tako nam govori Biblija, zaustavila Nojeva barka. Zatvorivi oi, video sam kamenu graevinu, radionice, staje i seosku kuu sa jednom prostorijom u kojoj je iveo moj deda Demos. U toj kui se rodilo dedinih pet keri ali ne i sin a to je meu Armencima smatrano sramotom, isto kao to je to bilo i meu starim Izraelcima. Mogu zamisliti dedu kako svakog nedeljnog jutra sa svojih pet malih devojica peice ide u kolibu u crkvu. Iako su Armenci uglavnom bili pravoslavci, deda i mnogi drugi u Kara Kali bili su prezbiterijanci. Vidim ga kako suoen sa tihim prebacivanjem visoko podignute glave marira kroz selo prema kui u kojoj se te nedelje skupljala zajednica. Imajui u vidu koliko je mnogo eleo sina, uvek me je udilo da deda nije prihvatio udnu poruku koja je gotovo pedeset godina lagano stizala sa druge strane planina. Poruku su doneli Rusi. Dedi su se Rusi
5

sviali; on je samo bio previe razuman i promiljen da bi prihvatio njihove prie o udima. Rusi su dolazili u dugim karavanima pokrivenih kola. Bili su obueni kao i nai ljudi, u duge tunike sa visokim ovratnikom, vezane oko struka konopcem koji je na krajevima bio ukraen resama. Oenjeni mukarci su nosili bradu. Armenci nisu imali problema sa sporazumevanjem jer je veina naih ljudi govorila i ruski. Oni su sluali prie o neem to su Rusi nazivali "izlivanje Svetog Duha" na stotine hiljada ruskih pravoslavnih hriana. Rusi su dolazili kao ljudi koji donose darove, darove Duha koje su hteli podeliti. inilo mi se da ujem dedu i baku kako nakon jedne od tih poseta dugo u no razgovaraju. ovek mora priznati, govorio je deda, da je sve o emu Rusi govore u skladu sa Svetim pismom. "U stvari, isceljenje se nalazi u Bibliji. Isto tako govorenje u jezicima i proroanstva. Jedini je problem to cela stvar ne zvui... armenski. Pod time je mislio pouzdano. Prizemno. Praktino. A baka, koja je uvek bila potitena i predavala se tekim mislima, verovatno je rekla: "Zna, kada govori o prorotvu i isceljenju, govori o udima." "Da." "Ako bi smo 'primili Svetog Duha' na taj nain, misli da bi smo mogli moliti za udo?" "Misli, da imamo sina?" I tada je baka verovatno zaplakala. Sigurno znam da je jednog sunanog majskog jutra 1891. godine baka zaplakala. Kako su godine prolazile, nekoliko je porodica u Kara Kali poelo
6

prihvatati poruku ruskih pentekostalaca. Dedov urak Magardih Muegan bio je jedan od njih. Primio je krtenje Duhom Svetim i prilikom svojih estih poseta farmi akarianovih priao o novopronaenoj radosti u svom ivotu. Tog posebnog dana, 25. maja 1891., baka i nekoliko drugih ena ile su u oku sobe. Ustvari, baka je pokuavala iti, ali su suze neprestano padale na tkaninu u njenom krilu. Na drugoj strani sobe, pored prozora gde je svetlost bila jaa, sedeo je Magardih Muegan sa otvorenom Biblijom na kolenu i itao. Iznenada je Magardih naglo zatvorio Bibliju, ustao i uputio se na drugu stranu sobe. Stao je ispred bake; njegova teka crna brada poskakivala je goredole od uzbuenja. "Gulisar", rekao je Magardih, "Gospod mi je upravo govorio!" Bakina su se lea ispravila. "Da, Magardih?" "Dao mi je poruku za tebe", rekao je Magardih. "Gulisar, tano za godinu dana od dananjeg dana rodie sina." Kada se deda vratio s polja, baka ga je doekala na vratima sa novou o predivnom proroanstvu. Zadovoljan, htejui verovati iako jo uvek skeptian, deda nije rekao nita. Samo se nasmeio, slegnuo ramenima i obeleio datum na kalendaru. Meseci su proli i baka je ponovno zatrudnela. Do tada su ve svi u Kara Kali uli o proroanstvu i celo je selo napeto ekalo. Tada, 25. maja 1892., tano godinu dana od dana kada je proroanstvo bilo dano, baka je rodila deaka. To je bilo prvi put da se naa porodica susrela sa Svetim Duhom na
7

ovako poseban nain. Svi su se u Kara Kali sloili da je ime tog deaka odlino izabrano. Nazvali su ga Isak, jer je poput Avramovog dugo oekivanog sina, bio dete obeanja. Siguran sam da je deda, nakon to se Isak rodio, bio jako ponosan i sretan kad je svake nedelje pratio svoju porodicu u crkvu. Deda je u sebi imao crtu tvrdoglavosti kao i svi Armenci. Smatrao se previe razumnim da bi bez rezerve primio sve to kao natprirodno proroanstvo one vrste koja se spominje u Bibliji. Moda je Magardihovo predvianje bilo samo ista srea. I onda sve u jednom danu dedove sumnje su nestale jednom zauvek. Godine 1900., kada je Isaku bilo osam, a njegovoj mlaoj sestri Hamas etiri godine, dola je vest da sa druge strane planine u pokrivenim kolima stie stotinjak ruskih hriana. Svi su bili zadovoljni. U Kara Kali je postojao obiaj da se za hriane koji dolaze u posetu odri gozba, bez obzira na to u koje vreme dolaze. Uprkos injenici da se nije slagao sa "punim Evaneljem" koje su Rusi propovedali, deda je na njihove posete gledao kao na vreme odvojeno za Boga i zahtevao da se gozba dobrodolice odri na velikom ravnom komadu zemlje ispred njegove kue. Deda je bio ponosan na svoju dobru stoku. uvi vest da su Rusi na putu, otiao je do svog stada i dobro ga pregledao. Trebao je izabrati najboljeg i najdebljeg mladog vola za ovu posebnu gozbu. Na nesreu, nakon detaljnog pregleda otkrio je da najdeblji vo u stadu ima manu. ivotinja je bila slepa na jedno oko. ta da uini? Deda je dobro poznavao svoju Bibliju; znao je da Bogu ne sme ponuditi ivotinju sa manom. Zar ne kae dvadeseti redak dvadeset i drugog poglavlja Tree knjige Mojsijeve: "Nikakvo (govedo)
8

s manom na njemu nemojte prinositi, jer vam to nee biti primljeno." Kakva dilema! Nijedna druga ivotinja u stadu nije bila dovoljno velika da nahrani stotinjak gostiju. Deda se osvrnuo oko sebe. Niko ga nije posmatrao. A zato da ne zakolje tog velikog vola i jednostavno sakrije glavu sa manom? Da, to e uraditi! Deda je odveo poluslepog vola u staju i sam ga zaklao, a zatim je brzo stavio njegovu glavu u dak i sakrio je u jednom mranom oku ispod gomile izmlaene penice. Deda je to uradio tano na vreme jer je upravo, kad je zavrio pripremanje vola za peenje, uo buku kola koja su ulazila u Kara Kalu. Kakav divan prizor! Pranjavim putem se sputala poznata kolona kola; svaka kola vukla su etiri oznojena konja. Pored vozaa prvih kola, uspravan i zapovedniki kao i uvek, sedeo je belobradi patrijarh, koji je bio voa i prorok cele grupe. Deda i mali Isak su potrali putem da pozdrave svoje goste. U itavom gradu su jo trajale pripreme za gozbu. Ubrzo se iznad velike gomile drvenog uglja na ranju pekao veliki vo. To vee su se svi, gladni i puni iekivanja, okupili oko dugakih daanih stolova. Pre nego to je veera mogla poeti, hrana je morala biti blagoslovena. Ovi stari ruski hriani nisu izgovarali nikakvu molitvu ak ni molitvu zahvalnosti za hranu dok ne bi primili ono to su oni sami nazivali pomazanje. Oni su pred Gospodom ekali sve dok se, kako su to oni govorili, Duh ne spusti na njih. Tvrdili su (na ta je deda gledao sa blagim podsmehom) da doslovno mogu osetiti kako se Boja prisutnost sputa. Kad bi se to dogodilo, oni bi podigli ruke i radosno zapevali. I u ovoj su situaciji, kao i uvek, Rusi su ekali na pomazanje Duha. I zaista, dok su svi gledali, najpre jedan, a zatim i drugi poeli su na mestu poskakivati. Sve se odvijalo kao i obino. Ubrzo e doi blagoslov hrane i gozba moe poeti. Meutim, na dedin uas, patrijarh je iznenada podignuo ruku ne da blagoslovi hranu, nego kao
9

znak da sve treba da stane. Pogledavi dedu udnim prodornim pogledom, visoki ovek sede kose se udaljio od stola bez ijedne rei. Dedine oi su pratile svaki pokret tog oveka dok je koraao dvoritem i ulazio u staju. Nakon kratkog vremena se ponovno pojavio. U ruci je drao dak koji je deda sakrio ispod gomile penice. Deda je poeo da se trese. Kako je mogao znati? Niko ga nije video. Rusi jo nisu ni doli do sela kada je sakrio glavu. Sada je starac poloio izdajniku vreu ispred dece pustivi da se otvori i svima pokae glava sa mleno belim okom. "Treba li neto da prizna, brate Demose?" pitao je Rus. "Da, trebam", rekao je deda, jo uvek drhui. "Ali, kako si znao?" "Bog mi je rekao", odgovorio je jednostavno starac. "Ti jo uvek ne veruje da On svom narodu govori danas kao i u prolosti. Duh mi je dao ovu re iz jednog posebnog razloga: da ti i tvoja porodica moete verovati. Do sada si se odupirao sili Duha. Od danas se vie nee odupirati." Pred svojim komijama i gostima deda je to vee priznao prevaru koju je pokuao da uradi. Sa suzama koje su se kotrljale niz njegovo lice na ekinjastu bradu, molio ih je za oprotaj. "Pokai mi", rekao je proroku, "kako i ja mogu primiti Bojeg Duha." Ded je kleknuo i stari Rus je poloio svoje od rada ogrubele ruke na njegovu glavu. Istog trenutka je deda poeo radosno moliti na jeziku koji ni on niti bilo ko drugi od prisutnih nije razumeo. Rusi su ovu vrstu zanesenog govora nazivali "jezicima" i smatrali ga znakom prisutnosti Svetog Duha u govorniku. Te noi je i baka primila to "krtenje Duhom".

10

Bio je to poetak velikih promena u ivotu nae porodice. Jedna od prvih promena bila je u stavu prema najpoznatijem stanovniku Kara Kale. Taj ovek je u celom kraju bio poznat kao "Deak Prorok", iako je u vreme opisanog dogaaja sa volovskom glavom Deak Prorok imao pedeset i osam godina. Njegovo pravo ime je bilo Efim Gerasemovi Klubniken, a njegova prolost je bila jako udnovata. Poreklom je bio Rus, a njegova porodica je bila jedna od prvih pentekostalnih porodica koje su se, doavi preko granice, za stalno naselile u Kara Kali. Od najranijeg detinjstva je Efim pokazivao dar za molitvu i esto je dugo postio molei se itave dane. Kao to su svi u Kara Kali znali, kada je Efimu bilo jedanaest godina, uo je kako ga Gospod opet poziva na molitvu i post. Ovaj put to je trajalo sedam dana i noi i za to vreme je dobio objavu. To samo po sebi nije bilo neobino. Zaista, kao to je deda imao obiaj gunajui govoriti, svakom ko izdri toliko dugo bez jela ili spavanja moraju se javljati razne vizije. Ali ono to je Efim bio u stanju uiniti tokom tih sedam dana, nije bilo lako objasniti. Efim nije znao ni itati ni pisati. Uprkos tome, dok je sedeo u maloj kamenoj kolibi u Kara Kali, pred sobom je ugledao sliku geografske karte sa porukom ispisanom divnim rukopisom. Efim je zatraio olovku i papir. I tako je, sedei sedam dana za grubim drvenim stolom koji je njegovoj porodici sluio za ruavanje, marljivo precrtavao slike i oblike slova i dijagrama koji su prolazili pred njegovim oima. Kada je zavrio, rukopis je bio odnet ljudima iz sela koji su znali itati. Pokazalo se da je ovo nepismeno dete na irilici ispisalo niz uputstava i upozorenja. U jedno neodreeno vreme u budunosti, pisao je deak, svi e hriani u Kara Kali biti u stranoj opasnosti. On je predskazao vreme velike tragedije za celo podruje, kada e na hiljade ljudi, ena i
11

dece bili brutalno poubijano. Doi e vreme, upozoravao je, kada e svi iz tog podruja morati da pobegnu. Morae da odu u jednu prekomorsku zemlju. Iako nikada nije video knjige iz geografije, Deak Prorok je nacrtao mapu koja je tano pokazivala kuda hriani treba da bee. Na zaprepatenje odraslih, vodena povrina na crteu, nacrtana sa toliko tanosti, nije bilo oblinje Crno more, nego udaljeni i nezamislivi Atlantski okean. O tome nije bilo sumnje, kao ni o zemlji s druge strane: mapa je jasno ukazivala na istonu obalu Sjedinjenih Amerikih Drava. Meutim, to nije bilo mesto gde bi izbeglice trebalo da se smeste, nastavljalo je proroanstvo. Oni moraju nastaviti putovanje dok ne stignu na zapadnu obalu nove zemlje. Tamo, pisao je deak, Bog e ih blagosloviti, dati im napredak i uiniti da njihovo seme bude blagoslov narodima. Malo kasnije Efim je napisao i drugo proroanstvo, ali sve to je iko znao o njemu jeste to da se radi o jo daljoj budunosti kada e narod opet morati da bei. Efim je zamolio moje roditelje da to zapisano proroanstvo stave u kovertu i zapeate, a ponovio je i uputstva koja je primio u vezi sa tim proroanstvom. U viziji mu je bilo reeno da e samo prorok, od Gospoda izabran za taj zadatak, moi jednom u budunosti da otvori kovertu i proita proroanstvo. Ako neko otvori koverat pre tog vremena, umree. Ustvari, mnogi ljudi iz Kara Kale smekali su se na te deakove matarije. Sigurno mora postojati neko objanjenje za "natprirodno" pisanje. Moda je potajno nauio da ita i pie samo da bi se naalio na raun sela. Neki su ipak nazvali Efima Deakom Prorokom i bili su uvereni da je poruka verodostojna. Svaki put kada bi vest o novim politikim nemirima stigla do mirnih breuljaka oko Ararata, ljudi iz sela bi izvadili ve poutele listove i ponovo ih itali. Sukobi izmeu Turaka,
12

muslimana i armenskih hriana, kao da su postajali sve ei. U avgustu 1896. godine etiri godine pre nego to je deda zaklao slepog vola, da li nije turska svetina je na ulicama Carigrada pobila vie od est hiljada Armena? Pa ipak, Carigrad je bio daleko, a prole su i godine od izricanja proroanstva. Istina je, proroanstva su u Bibliji esto bila dana desetinama, ak i stotinama godina pre svog ostvarenja. Ipak je veina ljudi u Kara Kali, meu njima i deda, verovala da su takvi verodostojni proroanski darovi dovrenjem Biblije nestali. A onda, neto pre prelaska u novo stolee, Efim je objavio da je blizu vreme da se ispune rei koje je zapisao pre gotovo pedeset godina. "Moramo pobei u Ameriku. Svi koji ostanu ovde, poginue." Samo neke porodice pentekostalaca u Kara Kali su se spakovale i napustile posede koji su ve odavno bili njihova batina. Efim i njegova porodica su bili meu prvima koji su otili. Kad je neka grupa pentekostalaca napustila Armeniju, oni koji su ostali su ih ismevali. Skeptici ukljuujui i mnoge hriane odbili su da poveruju kako Bog moe nevernim ljudima dati razraena i tana uputstva za moderne ljude u moderno doba. Meutim, predvianja su se pokazala tanim. Godine 1914. za Armeniju je doao period nezamislivog uasa. Sa velikom efikasnou Turci su poeli krvavi posao proterivanja dve treine stanovnitva u Mesopotamsku pustinju. Preko milion mukaraca, ena i dece pomrlo je za vreme mareva, ukljuujui tu i sve stanovnike Kara Kale. Pola miliona bilo je pobijeno u njihovim selima, u masakru koji je kasnije posluio Hitleru kao uzorak za istrebljivanje Jevreja. "Svet se nije meao kad su Turci iskorenjivali Armene", podsetio je svoje sledbenike. "Nee se meati ni sada." Nekoliko Armena, koji su uspeli da pobegnu iz opkoljenih podruja,
13

ponelo je sa sobom prie o velikom junatvu. Priali su da su Turci ponekad davali hrianima mogunost da se u zamenu za svoje ivote odreknu svoje vere. Omiljeno sredstvo Turaka je bio da zatvore grupu hriana u staju i da je zapale. "Ako ste voljni prihvatiti Muhameda umesto Hrista, otvoriemo vrata." Ali su hriani ponovo izabrali smrt, pevajui hvalospeve dok ih plamen nije progutao. Oni koji su poverovali upozorenju Deaka Proroka i potraili utoite u Americi, sa uasom su sluali vesti. Deda Demos je bio meu onima koji su pobegli. Nakon svog iskustva sa ruskim stareinom, deda vie nije umanjivao vrednost proroanstva. Godine 1905. prodao je farmu koja je generacijama pripadala porodici, prihvatajui svaku svotu novca koju je za nju mogao dobiti. Zatim je paljivo izabrao stvari koje e njegova porodica poneti sa sobom, ukljuujui i njegov teki bakarni samovar na drva. Sa svojom enom, est keri, uan, Ester, Sirun, Maga, Jerhan i Hamas, i trinaestogodinjim Isakom, ponosom svog ivota, uputio se u Ameriku. Porodica je sretno stigla u Njujork, ali se, seajui se proroanstva, nije tamo zaustavila. U skladu sa opisanim uputstvima, nastavili su putovanje preko velike i udne nove zemlje sve dok nisu stigli u Los Aneles. Na svoje zadovoljstvo, tamo su nali malu ali sve brojniju armensku zajednicu u kojoj je ve ivelo i nekoliko njihovih prijatelja iz Kara Kale. Pomou tih prijatelja deda je poao u potragu za kuom. "Nizina" je bio najjeftiniji predeo Los Anelesa, ali su ipak, i u tom sluaju jedino udruivanjem sa druge dve porodice novopridolih Armena, uspeli da se presele u etvorospratnu kuu u ulici Boston. Putovanje brodom, put kroz Sjedinjene Drave i njegov udeo u novoj kui pojeli su sav novac dobijen prodajom porodine farme, pa je deda odmah krenuo u potragu za poslom. Bez uspeha. Posledice velike krize koja je bila krajem prolog veka jo uvek su se oseale u Kaliforniji: nije bilo posla, posebno za useljenika koji uopte nije znao
14

jezik. Svakog jutra bi deda odlazio na berzu rada i svako vee bi se vraao sve teim hodom. Postojalo je, meutim, odreeno vreme svake sedmice kada su sve brige stavljane na stranu: nedeljno bogosluenje. Kua u ulici Boston imala je veliko predvorje, koje je ubrzo postalo mesto okupljanja zajednice. Bogosluenje se odravalo prema obiajima kunih crkava u Kara Kali. Centralno mesto je zauzimao veliki sto na kojem je leala otvorena Biblija. Na jednoj strani prostorije, kao to je to uvek bilo, nalazile su se ene, rasporeene prema godinama starosti. Stareine su i dalje nosile duge crne brade, iako su povremeno mladi ljudi okirali zajednicu time to su putali samo brkove. Oekivalo se da ljudi na bogosluenjima u crkvi (ako ve ne u ostalim danima nedelje) nose svoje svetle tunike, a ene duge, vezene haljine i runo pletene kape za glavu, koje su se nosile ve generacijama. Koliku li je samo utehu pruala dedi injenica da se moe osloniti na duhovnu podrku ove zajednice hriana! Oni su ve odavno shvatili da im Bog moe govoriti direktno iz Biblije. Imajui na umu svoju potrebu za poslom, deda bi kleao na malom istonjakom ilimu koji je bio donet iz domovine i molio "za re". Tada bi cela zajednica poela jednoglasno da moli, esto na nepoznatim jezicima. Konano bi jedan od stareina priao Bibliji i pokazao prstom na odeljak koji je nasumice izabrao. I uvek kao da su te rei upravo odgovarale potrebi. Moda su bile o Gospodnjoj vernosti ili o dolasku dana kad e tei med i mleko, upravo kao to je prorekao Deak Prorok. Mala armenska crkva iekivala je ba te dane. Ali, i dok je ekala, uivala je u tim predivnim trenucima zajednitva. Jednog dana je dolo novo ohrabrenje. Deda i njegov urak Magardih Muegan (isti onaj ovek koji je predskazao Isakovo roenje) hodali su ulicom San Pedro u Los Anelesu traei posao u konjskim talama. Krenuvi kroz krajnju ulicu koja se zvala Azusa, na trenutak su zastali. Zajedno sa mirisom konja i konjske opreme do njih su doprli glasovi
15

ljudi koji su slavili Gospoda u jezicima. Nisu znali da i u Sjedinjenim Dravama postoje ljudi koji slave Boga kao i oni. Potrali su prema prepunoj staji iz koje su dopirali glasovi i pokucali na vrata. Do tada je deda ve nauio nekoliko engleskih rei. "Smemo li da... uemo unutra?" upitao je deda. "Naravno!" Vrata su se irom otvorila. Bilo je tu zagrljaja, dizanja ruku u znak zahvalnosti Bogu, pevanja, slavljenja Gospoda, tako da su se deda i Magardih vratili u ulicu Boston sa novostima da je Pentekost doao ak i u ovu daleku prekomorsku zemlju. Niko tada nije znao da e ulica Azusa postati uvena. Ono to se tada deavalo u staroj tali bilo je probuenje koje je zapoelo harizmatsku obnovu na mnogim mestima po celoj zemljinoj kugli. U tom trenutku je deda to drugo telo vernika jednostavno shvatio kao dobrodolu potvrdu Bojeg obeanja da e uiniti neto novo i divno i u Kaliforniji. to je to novo bilo, on nije doiveo da vidi. Kad je dugo oekivan i siguran posao konano doao, zavrio je tragedijom. Jednoga dana 1906. godine deda je doao kui pevuei. "Naao si posao?" upitala je baka. "Naao sam." Svi u kui su se okupili dok je deda priao o velikoj novosti. Gore u Nevadi to je druga drava, objasnio je, koja granii s Kalifornijom trae se ljudi koji e raditi na pruzi. Sa bakinog lica se izgubio osmeh. ula je o Nevadi. To je pustinja gde temperatura dostie 56C i ljudi umiru na toj vruini radei teak posao postavljanje eleznikih pragova i ina. "Ti zaboravlja...", opirao se deda, "da sam ja farmer. Naviknut sam na
16

rad na suncu. Osim toga, Gulisar, majko mog sina, imamo li izbora? " Tako je deda sazvao crkvene stareine i od njih primio tradicionalni blagoslov pre putovanja. S rezervnom odeom umotanom u ebe uputio se u pustinju. Uskoro je potar u kuu u ulici Boston svake nedelje isporuivao novane potanske uputnice. A onda je jedne letne veeri doao telegram kojeg se baka uvek plaila. Dok je jednog vrueg dana radio na pruzi, deda se jednostavno sruio. Njegovo telo je bilo poslano kui vozom. Posle dedine smrti je moj otac Isak preuzeo ulogu za koju nije bio spreman: sa 14 godina je postao glava porodice. Nekoliko meseci je tata na jednoj raskrsnici u Los Anelesu prodavao novine. Zaraivao je skoro deset dolara meseno. To je bio vredan doprinos dok je deda bio iv, ali jedva dovoljan da nahrani majku i est sestara. ak ni takvi novinarski trenuci kao to je bio potres u San Francisku 1906. godine, kad je prodao est svenjeva novina Ekstra za jedan sat, nisu pomogli vie nego da se kupi nekoliko dodatnih flaa mleka. Tata ne bi uzeo novac koji nije zaradio. U tim ranim godinama dvadesetog veka zlatnici su jo bili u opticaju zlatnik od pet dolara bio je otprilike iste veliine kao i kovani novac. Jednog dana je neki kupac u urbi gurnuo novi u tatinu ruku, primio ostatak od tri penija i odjurio niz ulicu. Tata je ba hteo da spustiti novi u dep na svojoj plavoj kecelji prodavca novina na kojoj je spreda pisalo Los Aneles Tajms, kad je pogledao dole i spazio da je kovanica koju dri u ruci ustvari zlatnik od pet dolara. "Gospodine!" povikao je tata. Meutim, kupac je ve bio daleko. Tata je bacio teg na svoje novine i potrao za ovekom. Tramvaj je drndajui prolazio pored njega. Ne razmiljajui mnogo, tata je uskoio, platio
17

kartu od svoje vlastite dragocene zarade i sledio oveka. Kad ga je konano stigao, iskoio je iz tramvaja. "Gospodine!" ovek se konano okrenuo. "Gospodine, ovo nije kovanica", rekao je tata na svom mucajuem engleskom. Ispruio je ruku i zlatnik je bljesnuo na suncu. esto razmiljam o oveku koji je uzeo nazad svoj novac progunavi samo neto u znak zahvalnosti. Uveren sam da bi rekao deaku da zadri sav novac da je mogao videti gladna lica koja su svake noi ekala na vratima kue broj 919 u ulici Boston. Deset dolara meseno nije bilo dovoljno za celu porodicu. Nakon posla, uvee, tata je poeo obilaziti kancelarije za zapoljavanje ba kao to je to pre njega inio i njegov otac. Koliko je bilo teko nai posao za odraslog oveka, jo je manje posla bilo za deaka. Konano je uo za posao u fabrici konjske opreme. Plata je bila niska petnaest dolara meseno ali i to je bilo vie nego to je mogao zaraditi prodajui novine, i tako je tata prihvatio taj posao. Jednog dana 1908. godine, kad je tati bilo esnaest godina, vratio se kui iz fabrike i uo uzbudljive rei od bake. "Isae, kakva divna novost!" rekla je baka. "To nam ba i treba", odgovorio je tata kroz maramicu koju je esto drao na svojim ustima. Fina kona praina u fabrici konjske opreme ulazila mu je u plua i stvarala neprekidan kaalj. "Nala sam posao!" rekla je baka. Tata nije verovao da je dobro uo. Ni jedna Armenka nije radila za
18

platu. U starom kraju su se mukarci brinuli za svoje porodice, podsetio je baku u kuhinji dok je ispirala konu prainu iz njegove kose. "Ali, Isae, zar ne vidi koliko ti kodi to sam nosi taj teret? Tanak si kao akalica. ak sam ula kako si jue povienim glasom razgovarao s Hamas." Tata je pocrveneo, ali se nije dao zbuniti. "Ti nee ii na taj posao." "Ve jesam. Jedna jako prijatna porodica u Holenbek Parku. Pranje, peglanje i samo malo ienja." "Onda u se ja spakovati", rekao je tata tiho i izaao iz kuhinje. Popeo se u svoju sobu, a baka ga je pratila. Stajala je na vratima dok je on motao ono malo svoje odee u zaveljaj. "Poto e ti da radi, ja ovde vie nisam potreban." Sledeeg dana je baka obavestila ljude iz Holenbek Parka da ipak nee dolaziti u njihovu perionicu vea. Meutim, radei u fabrici konjske opreme tatin kaalj se samo pogoravao. Stanje se nije poboljalo ak ni onda kad je naredne godine bio postavljen za predradnika i kad je povremeno mogao izostati. Baka mi je esto priala kako je budna leala sluajui tatin kaalj itave noi. Kad ga je na kraju uverila da ode lekaru, on je potvrdio ono to su svi u porodici ve znali: ako otac ne napusti posao u fabrici konjske opreme, nee doiveti svoju dvadesetu godinu. Postavilo se pitanje: na koji bi drugi nain mogao izdravati svoju majku i sestre? I ovde se, kao to je to porodica uvek i inila u tekim situacijama, tata obratio crkvi. Armenski pentekostalci nisu vie odravali slube u predvorju kue u ulici Boston. Poto su mukarci ili za poslom na razne strane, prva
19

stvar koju su uinili bila je da sagrade crkvenu zgradu. Bila je to mala graevina u ulici Gles, moda 18 x 9,5 m, sa klupama bez naslona koje su se mogle odgurati do zida kada je radost Gospodnja pokrenula zajednicu da zaplee u Duhu. U prednjem delu sobe nalazio se tradicionalan sto. Mogu zamisliti tatu kako ide prema stolu isto onako kao to je to toliko puta inio i njegov otac. Kleknuo je na mali ilim kestenjaste boje i rekao svoju potrebu dok je iza njega stajala grupa stareina, ukljuujui Magardiha i njegovog sina Arama Muegana koji je, kako se prialo, bio toliko jak da je mogao dignuti kola sa zemlje dok je neko popravljao toak. Aram je ovaj put upro prstom na jedno mesto u Bibliji i glasno proitao udnovate i divne rei: "Blagoslovljen e biti u gradu, blagoslovljen u polju. Blagoslovljen e biti plod utrobe tvoje, rod zemlje tvoje, plod blaga tvoga: mlad krava tvojih i prirast stada tvoga..." Zemlja? Tata se udio. Stada? Divne rei iz 28. poglavlja Ponovljenog zakona ile su dalje: "Jahve e narediti da blagoslov bude s tobom u itnicama tvojim i u svakom pothvatu ruke tvoje, i blagosiljat e te u zemlji koju ti Jahve, Bog tvoj, daje." I dok je sluao, tata je shvatio da postoji samo jedna stvar na svetu koju je zaista uvek eleo raditi stvar o kojoj je sanjao ceo dan radei na mainama za ivenje. Hteo je raditi sa kravama na sveem, zelenom pokrivau livade. Meutim, potrebno je mnogo novca da bi se kupila zemlja, podseao je sam sebe kada bi njegove misli dole do te take. Sada, dok je obeanje iz Svetoga pisma odjekivalo u njegovim uima, doneo je odluku. Dao je otkaz u fabrici konjske opreme i dve nedelje bio bez posla.

20

Skoro odmah je poeo neto da primeuje. Voe i povre koje se prodavalo u trgovinama u gradu ne samo da je bilo preskupo za porodicu kao to je bila njegova, nego je esto bilo i malo i bledo, kao da je bilo ubrano nezrelo. ta bi se dogodilo, pitao se, kad bi nabavio stvarno svee povre sa sela i odneo ga u grad da ga prodaje od kue do kue? I tako je tata zapoeo sa svojim trgovakim poslom. Juno i istono od Los Anelesa nalazila su se podruja u kojima je bilo mnogo malih farmi na kojima se uzgajalo najjeftinije voe i povre na svetu. Vlasnici mnogih od tih farmi su bili Armeni. Tata je uzeo jedan deo novca koji je mesecima odlagao na stranu za miraz svojim sestrama i iskoristio ga da bi kupio dve stvari. Kupio je kola sa ravnim podom. Kupio je i dvogodinjeg konja riana, koji se zvao Dek. Sledeeg dana je tata upregao Deka u kola i odvezao se u malo elezniko vorite zvano Dauni, koje u to vreme jo nije bilo predgrae Los Anelesa, nego od njega trideset kilometara udaljen provincijski gradi. Putovanje je trajalo tri sata u svakom smeru, ali je tata uivao u svakoj minuti. Sve vazduh je donosio zdravlje njegovim bolesnim pluima. Tatin san se poeo ostvarivati. Jednog dana e i on biti farmer. ak e imati i krave. Bie mlekar najbolji mlekar u pokrajini. Meutim, da bi to postigao, sada treba raditi. Tog dana je tata u Dauniju iao od farme do farme uzimajui salatu ovde, grejpfrut i pomorande tamo, argarepu opet negde dalje, ve prema tome koje je voe i povre bilo zrelo. Onda, kad su njegova kola bila natovarena najboljim proizvodima, krenuo je natrag u Los Aneles. Dok je Dek kaskao ulicama, tata je nudio svoju robu: "Zrele jagode! Slatke narande! Svee uzbrani spana!" Njegova roba je bila dobra i cene pristojne, tako da su ga domaice ve ekale na vratima kad je dolazio sledeeg puta.

21

Jo jedna godina je prola. Tata je sad imao devetnaest godina i nosio je otmene brie. Svoju prvobitnu gotovinu je poveao. Poto mu se zdravlje popravilo i posao cvetao, tata je smatrao da je vreme da pone razmiljati o svojoj sopstvenoj porodici. Ve je bacio oko na devojku koju je eleo da oeni; crnooku i crnokosu petnaestogodinjakinju po imenu Zaruhi Jesajan. Lino je nije poznavao. Prema armenskom obiaju, mladi i devojka nisu smeli meusobno da razgovaraju sve dok se njihove porodice ne sporazumeju oko svadbe. Jedino ta je tata znao bilo je da kad god bi proao pored kue porodice Jesajan na uglu este ulice i ulice Gles, njegovo srce bi jae zakucalo. Poto je tatin otac bio mrtav, stareina crkve slubeno je uruio molbu za Zaruhinu ruku. Objasnio je njenim roditeljima tatine planove: im utedi dovoljno novca, prodae trgovinu voem i povrem i kupie zemlju pogodnu za mleno stoarstvo. Posle toga, tvrdio je mladi, nee ga u napredovanju zaustaviti nita osim kalifornijskog neba. Tako se tata oenio. Uskoro su on i moja majka mogli da kupe deset ari pod kukuruzom, eukaliptusovim stablima i panjacima u samom srcu Daunija. I najdivnije od svega tri krave muzare. Svojim vlastitim rukama su tata i mama sagradili malu kuu od neobraenih dasaka. Mama je imala obiaj govoriti da je tu kuu jako lako istiti podne daske, iroke trideset santimetara, bile su tako loe sastavljene da je voda kojom su se prale jednostavno isticala kroz pukotine na zemlju ispod njih. Sedei tako u starom naslonu i preputajui se uspomenama, iznenada sam se trgnuo i shvatio da je nebo iza stabala pomorandi poelo da bledi. Moje misli su se jo bavile prolou. 21. jula 1913. godine, ak i pre nego to su tata i mama zavrili malu daanu kuu u Dauniju, rodilo im se prvo dete. Nasuprot dedi, koji je toliko dugo ekao na sina, mamino i tatino prvo dete bio je deak. Nazvali su me Demos.
22

Veliki bakarni samovar koji je stajao na stolu pored mene, a koji je deda na leima doneo iz Kara Kale, hvatao je rano jutarnje svetlo. Okrenuo sam se da ga pogledam; njegove prilino izlizane povrine sijale su poput zlata. I pitao sam se jesu li moji roditelji, nazvavi me po dedi, predvideli koliku e tajanstvenu i dalekosenu ulogu proroanstvo odigrati u mom ivotu.

23

JUNION PASIFIK AVENIJA

JUNION PASIFIK AVENIJA

Iako su se moji roditelji preselili u Dauni kad mi je bilo osam meseci, i dalje su nastavili da poseuju malu crkvu u ulici Gles u Los Anelesu. Tata je govorio da Armeni crpe snagu iz svoje crkve. Otprilike u isto vreme nauio me je dve vetine. im su mi ruke postale dovoljno velike, nauio me je kako se muzu krave. I im sam bio dovoljno visok da stojim na velikoj koari za skupljanje pomorandi i da dosegnem Dekovu glavu, pokazao mi je kako da mu stavim ormu. Seam se iz najranijeg detinjstva kako sam uprezao Deka u koiju i onda bi se cela naa porodica tada sam ve imao dve sestre, Rut i Lusi uputila u crkvu. Putovanje je jo uvek trajalo tri sata u jednom i tri u drugom smeru, a bogosluenje, zajedno sa rukom, pet sati. Uivao sam u svakom trenutku. Voleo sam na sastanku da gledam one miiave farmere i radnike kako pod uticajem delovanja Duha podiu ruke. Lica su im bila tako uzdignuta prema nebu da su njihove duge crne brade stajale ravno prema napred, uporedo sa povrinom stola. Uivao sam sluajui njihove duboke, bogate glasove u zajednikom pevanju starih armenskih pesama. ak su i propovedi bile oaravajue jer bi tada u onoj malenoj zgradi u ulici Gles prolost ponovo oivela. Armenski narod je, podsetio bi nas propovednik, najstariji hrianski narod na zemlji, a i onaj koji je najvie trpeo zbog svoje vere. Nedavni turski masakri samo su zadnji u nizu okrutnih pokuaja koje su armenski susedi preduzeli da bi unitili tu malu odlunu zemlju. Stalnim ponavljanjem nae istorije, ona se duboko usekla u svakog od nas.

24

"Nalazimo se u 287. godini", poeo bi propovednik, "i mladi sveti Gregor se pita da li da se vrati kui u svoju ljubljenu Armeniju." Gregor se zamerio kralju i bio je proteran iz zemlje, ali je u izgnanstvu uo hriansku poruku. Na kraju se ipak, uprkos opasnosti, odluio vratiti i podeliti poruku Evanelja sa svojim sunarodnicima. Kralj je ubrzo saznao za njegov povratak, naredio je da ga uhapse i bace u najdublju tamnicu dvorca, da umre od gladi. Meutim, jo pre toga kraljeva sestra je sluala Gregorovo propovedanje i uzverovala je. Propovednik je ivo opisivao kako se mlada ena unja niz vlane kamene stepenice prema crnoj smrdljivoj tamnici, skrivajui kriku hleba ili tikvicu sa ovjim mlekom ispod svog irokog ogrtaa. etrnaest godina je ona uspevala da potajno hrani sveca i odrava ga u ivotu. U jednom trenutku kralj je oboleo od uasne bolesti, nekog ludila u kojem se baca na pod rokui poput ivotinje. Za vreme svesnih trenutaka preklinje svoje lekare da ga izlee, ali ni jedan to nije bio u stanju da uini. "ovek po imenu Gregor bi ti mogao pomoi", predlae njegova sestra. "Gregor je umro pre mnogo godina", otro joj je odgovorio kralj. "Njegove kosti trunu upravo ispod ovog dvorca." "On je iv", kae ona mekim glasom i opisuje svoju etrnaestogodinju brigu i trud. I tako Gregora dovode iz tamnice, kose bele poput beline snega sa planine Ararata, ali bistrog uma i duha. U ime Isusa Hrista on je strogo zapretio demonu koji je muio kralja i istog trenutka kralj je bio isceljen. Godine 301. kralj i Gregor zapoeli su s radom na obraenju itave Armenije. Za vreme duge vonje kui ponovno bih u sebi proiveo celu priu: strpljiv ovek u tamnoj eliji, godinama zatvoren, nikada bez nade, eka jedino na Boje savreno vreme...
25

Kada se udala poslednja od njenih est keri, baka se doselila kod nas u malenu daaru. Dobro je pamtim siuna sedokosa ena ije su tamne oi ponosno sijale dok je gledala svog jedinca. Jedino je alila, esto je govorila, to deda Demos nije doiveo da vidi porodicu akarianovih ponovo na svojoj sopstvenoj zemlji. Gulisar je tamo umrla, u toj maloj kolibi, sretna i ispunjena zadovoljstvom. Kad mi je bilo deset godina, naa farma krava muzara je lepo napredovala. Tri krave su postale u meuvremenu trideset, zatim sto, pa petsto krava; prvobitna etiri hektara narasla su na 80. Tata je sada matao o tome da ima najveu i najbolju farmu krava muzara u Kaliforniji. Ako to zavisi od uloenog rada, tada bi se to i moglo ostvariti, jer je tata znao kako treba raditi i brinuo se da i mi ostali radimo. Osim mene, bilo je tu i mnogo pridolih Meksikanaca koji su spavali u posebno izgraenoj spavaoni. Oni su sa nama radili u stajama a tata i ja nauili smo panski. Ne znam ko je vie uivao u priama onih drugih: mi u njihovim priama o Meksiku ili oni u tatinim seanjima o ivotu u Armeniji. Nisu se mogli nasluati o deaku proroku Efimu ili kako je Magardih Muegan predskazao tatino roenje. Svaki put kada bi nam se pridruio novi radnik, tata je morao priati sve iznova. Kasnije je uvek morao opisivati Efimovu sahranu 1915. godine, najveu koji su Nizine Los Anelesa ikada videle. Efim nije iao u crkvu u ulici Gles (u kojoj su se odravala bogosluja na armenskom jeziku), nego u rusku crkvu, nekoliko blokova dalje. Na dan njegove sahrane ne samo da su se ove dve zajednice ujedinile, nego su i pravoslavni Armeni i Rusi progutali svoje kritike o "divljem pentekostalnom ponaanju" i prisustvovali bogosluenju, jer su i mnogi od njih doli u Ameriku zahvaljujui njegovom proroanstvu. "A ta je sa drugim proroanstvom?" pitali bi Meksikanci. "Onim koje se jo mora ispuniti?"
26

"Jo uvek se dobro uva. Imaju ga Efimovi sinovi." "I ovek umre ako ga otvori?" "Osim ako je ba on onaj kojeg je Gospod odredio." "ta vi mislite, kada e to biti?" Naravno, niko nije znao odgovor na to pitanje... Ba negde oko Efimove smrti zaradio sam povredu koja e mi stvarati mnoge probleme. Nikad se nisam mogao ak ni setiti kada sam razbio nos. Desetogodinjak koji radi na farmi dobije prilino mnogo udaraca. Kada sam konano poeo primeivati da ne ujem tako dobro kao ostali deaci u petom razredu, mama me je odvela lekaru. "Mogu ti rei u emu je problem, Zaruhi", rekao je lekar, "ali ne i ta da uini povodom toga. Demos je slomio nos i on je nakrivo zarastao. Nosna upljina i uni kanali su blokirani. Moemo pokuati operacijom, ali one obino nisu previe uspene." Nisu bile uspene ni u mom sluaju. Svake godine sam iao u bolnicu na novu operaciju i svake godine bi se uni kanali ponovo zatvorili. U koli sam morao sedeti u prvoj klupi da bih uopte uo uitelja. Iako nikada nije postojalo vreme kad mi Isus nije bio blizak prijatelj, tokom onih meseci kad je moja nagluvost rasla On mi se inio bliim nego ikada. Vie nisam mogao sudelovati u grupnim igrama koje su se ostali deaci igrali nakon kole. ("Nemojte uzeti Demosa. On ne uje ba najbolje.") Tako sam dosta vremena bio sam. Nije mi bilo ba naroito ao. Moj omiljeni posao na farmi je bio plevljenje ita jer sam tada mogao otii daleko u polje i glasno razgovarati sa Gospodom. Kada sam imao dvanaest i trinaest godina, letne dane sam provodio u
27

peninim poljima koja su mi izgledala poput zelene katedrale nadsvoene velikim arolikim listovima. Tamo bih podizao ruke prema nebu isto onako kako su to inili mukarci u crkvi. "Daj da ponovno ujem, Isuse! Nemoj se obazirati na to to lekar kae da mi nema pomoi..." Jako se dobro seam svakog detalja te nedelje 1926. godine kada sam imao trinaest godina! Seam se da sam se digao iz kreveta i obukao u svojoj sobi na drugom spratu nae nove kue. Tata je u to vreme imao hiljadu krava muzara. Sagradio je i dvospratnicu u panskom stilu sa belo okreenim zidovima i krovom od crvenih crepova. Dok sam se oblaio za crkvu, oseao sam se udno, prijatno udno, kao da je celo moje telo bilo u nekom posebnom duhovnom raspoloenju. Spustio sam se dugim vijugavim stepenicama pevajui. Moji roditelji i sestre su se ve nalazili za stolom: sada su se jo tri devojice pridruile porodici. Najmlaa, Florens, jo je bila beba od dve godine, ali etiri starije devojice uzbueno su brbljale o naem putovanju u grad. Pokuao sam se prikljuiti, ali sam ubrzo odustao. Kako da razgovaram sa ljudima koji mumljaju? Na stari konj Dek nije vie svake nedelje vukao porodinu koiju u crkvu udaljenu trideset kilometara. Godinu dana ranije, kad je dostigao starost od esnaest godina, tata ga je pustio na panjak da tamo provede ostatak svog ivota u zasluenoj "penziji". Umesto njega, sada smo imali dugaki amstudebaker karavan sa platnenim krovom. Ispod crnog sedita nalazila se kutija sa rezervnim osovinama za neravne seoske puteve. Ove nedelje je u maloj crkvi vladalo uzbuenje. U dvorani nije bilo nijedne osobe koja se nije seala ta se dogodilo prole nedelje. Pre dva meseca majka jedne od ena iz zajednice uputila se iz Armenije ka svojoj kerki u Ameriku. Od tada se od nje nije ulo ni glasa i kerka je
28

bila u panici. Kad se crkva poela moliti za njen sluaj, suprug tete Ester, tetak George Stepanian, iznenada je ustao i otiao do vrata. Dugo je vremena stajao tamo lutajui pogledom niz put kao da gleda daleki horizont. Konano je progovorio: "Tvoja je majka dobro", rekao je. "Za tri dana e doi u Los Aneles." Tri dana kasnije starica je doputovala. Zbog toga je i danas oekivanje bilo veliko; svako se pitao na koji e se nain manifestovati Gospodnji blagoslov. Moda e neko biti isceljen. Moda e neko dobiti viziju... Dok sam razmiljao o tome, poelo se dogaati neto udno ne nekom drugom, nego meni. Sedei tamo otpozadi na klupi sa drugim deacima, osetio sam kao da se neto poput tekog vunenog pokrivaa spustilo na moja ramena. Zaprepaten, osvrnuo sam se, ali niko me nije dotakao. Pokuao sam pokrenuti ruke, ali su one naile na otpor, kao da sam ih pomerao pod vodom. Iznenada mi se donja vilica poela tresti kao da se trese od hladnoe, iako je "pokriva" bio topao. Miii u mom grlu su se napeli. Osetio sam iznenadnu enju da kaem Isusu da ga ljubim, ali kad sam otvorio usta da to izgovorim, potekle su rei koje nisam razumeo. Znao sam da nisu armenske, ni panske, ni engleske, ali su se jednostavno izlivale iz mene kao da sam ih govorio celog ivota. Okrenuo sam se ka deaku pored sebe on je bio zabezeknut. "Demos je primio Duha!" uzviknuo je i svi su se ljudi u crkvi okrenuli. Neko me je neto pitao, iako sam ga savreno razumeo, mogao sam odgovoriti jedino radosnim novim glasovima koji su se izlivali iz mene. Cela crkva je u oduevljenju poela pevati i slaviti Boga dok sam ja proslavljao Gospoda na mom novom jeziku.

29

ak je i satima posle svako dobio odgovor na tom jeziku ko me neto pitao dok smo se autom vozili kui. Otiao sam gore u svoju sobu i zatvorio vrata, a zanosni nerazumljivi slogovi jo su se uvek izlivali iz mene. Obukao sam pidamu i ugasio svetlo. U tom trenutku me je oseaj Gospodnje prisutnosti preplavio jae nego ikada. Bilo je to kao da je nevidljivi plat, koji je ostao na mojim ramenima celo vee, postao nepodnoljivo teak iako ne i neprijatan. Pao sam na pod i leao tamo na tepihu potpuno bespomoan, nemoan da se dignem i uem u krevet. Taj doivljaj nije bio zastraujui, nego zdrav i osveavajui kao onaj poseban trenutak pre nego to ovek padne u dubok san. Dok sam leao tamo u svojoj sobi, vreme je poprimilo kvalitet venosti. I u toj venosti uo sam glas. Bio je to glas koji sam odmah prepoznao jer sam ga esto uo u svojoj zelenoj katedrali daleko u polju. Demose, moe li sesti? Pitao je. Pokuao sam, ali bilo je uzalud. Neka neverovatno snana, a ipak neogranieno blaga sila drala me na je mestu. Znao sam da sam jak deak ne toliko snaan kao Aram Muegan, ali zaista jako vrst za trinaestogodinjaka. Ipak u mojim miiima nije bilo vie snage nego u miiima tek roenog teleta. Glas je ponovo progovorio. Demose, hoe li ikada ponovo sumnjati u moju silu? "Ne, Gospode Isuse." Pitanje je bilo ponovljeno tri puta. Tri sam puta odgovorio. Tada, odjednom, sila koja je bila svuda oko mene, kao da se nalazila i u meni. Osetio sam udar nadljudske energije kao da u Bojoj sili mogu izlebdeti iz kue i otploviti prema nebu. Oseao sam kao da na
30

zemlju mogu gledati iz Boje perspektive i videti sve ljudske potrebe sa visine, shvatajui da su moje vlastite ve zadovoljene Njegovim posredovanjem. Celo to vreme On je mom srcu aptao: Demose, sila je pravo steeno roenjem svakog hrianina. Primi silu, Demose. Iznenada, bila je zora. Iz dvorita sam uo kosove. Seo sam zaprepaten. uo sam, ta? Prole su mnoge godine otkako sam uo cvrkut ptica. Skoio sam na noge oseajui se predivno zdrav i iv, i uskoio u svoju odeu. Prolo je pet sati. Tata i ja trebali bi smo se nai u stajama za muu u pola est. Kad sam tog velianstvenog jutra otvorio vrata, uo sam kako dole u kuhinji cvre jaja. Zveket posua, pesma ptica, koraci mojih vlastitih nogu dok sam jurio niz stepenice od crvenih opeka to su bili tihi zvuci za koje nisam ni znao da mi nedostaju. Uleteo sam u kuhinju. "Tata, mama! Ja ujem!" Ozdravljenje nikada nije bilo potpuno. Kad smo se mama i ja vratili lekaru, on je ustanovio da ujem 90 posto. Zbog ega je ostalo tih 10 posto oteenja ne znam i ne brinem se zbog toga. Seam se da sam kasnije tog istog ponedjeljka ujutro, kada sam zavrio muu, otiao u svoju zelenu katedralu. Penica je bila visoka, zrela za etvu. Seo sam na zemlju izmeu dva reda, otkinuo jedan klas, oljutio ga i grickao bele mlene semenke. "Gospode", rekao sam, "znam da kad Ti ozdravlja ljude, tada za njih ima neki posao". "Pokai mi, Gospode, posao koji ima za mene." Ranije dok su ostali deaci iz razreda matali o tome da postanu veliki igrai bejzbola ja sam hteo da postanem prorok. Bio sam, na kraju krajeva, samo malo stariji od Deaka Proroka kad je dobio svoju viziju.
31

Godine su prole, a nisam ja dobio taj predivan dar. Proroanstvo je odigralo znaajnu ulogu u tvom ivotu, kao da je govorio Gospod, ali ti nee biti prorok. A onda, jednog dana, doiveo sam neto to me je navelo da se pitam da li je moja sluba isceljivanje. Moja najmlaa sestra Florens je imala est godina kad je u koli pala i smrskala desni lakat. Kad su hirurg i specijalisti za kosti zavrili svoj posao, bili su uvereni da e se Florens ponovno sluiti tom rukom. Ali je lakat ostao iskrivljen i ukoen. "Kada skinemo gips, poeemo sa vebama. Uz mnogo strpljenja on e povratiti deset, ak i dvadeset posto pokretljivosti, ali to je najbolje emu se moemo nadati." Jedne nedelje u crkvi, ubrzo nakon ovog dogaaja, ponovo sam osetio dodir toplog, tekog pokrivaa na ramenima. Nisam morao da se pitam ko je to, niti sam ispitivao ta trebam da radim. Trebao sam da proem kroz prostoriju i molim za ozdravljenje Florensine ruke. Dok su svi pevali, tiho sam ustao sa klupe i odetao do enskog dela. Nagnuo sam se prema Florensi koja je sedela u zadnjoj klupi sa rukom obloenom gipsom. Toplina iz pokrivaa spustila se niz ruke u ake. "Florens", apnuo sam, "moliu se za tvoj lakat." Njene velike crne oi ozbiljno su me gledale. Spustio sam ruke na gips. Ustvari sam se zapravo malo molio; samo sam tamo stajao oseajui kako vatra kroz moje ruke i ake ulazi u gipsani zavoj oko Florensinog lakta. "Oseam neto", apnula je Florens. "Vrue je." To je bilo sve. U trenutku me napustio oseaj dodira omotaa i ja sam se vratio na svoje mesto. Sumnjam da je vie od petest ljudi neto primetilo.
32

Za nekoliko nedelja gips je bio skinut. Za vreme veere mama nam je ispriala kako je specijalista stavio jednu ruku na belu naboranu kou Florensinog lakta, uhvatio drugom zglob i paljivo pokuao ispraviti povreenu ruku. Kad se podlaktica pokrenula u ispravan poloaj, zatim opet naprijed, a onda u krug, njegovo je lice ozario osmeh neverice. "Odlino..." ponavljao je. "Vrlo dobro! Bolje nego to sam oekivao. Mnogo bolje! Pa to je... kao da ruka nikada nije bila slomljena!" I tako sam se, daleko u polju jednog letnog dana, naao u molitvi pitajui Gospoda da li je isceljenje Njegov posao za mene. Opet kao da sam dobio dogovor: Naravno. elim da cela moja Crkva to ini. Videe mnoga divna isceljenja, neka i kroz tvoje ruke. Ali Demose, ni to nije moj posao za tebe. Imao sam sedamnaest godina i bio student druge godine trebao sam biti na etvrtoj, ali sam dve godine izgubio zbog oteenog sluha kad je tata kupio drugu farmu. Sada smo imali dovoljno prostora da podignemo silose i dovoljno novca da uvedemo automatske muzilice. Tata se bavio i drugim poslovima. Kako za nas, tako i za susedne farme krava muzara, veliku je glavobolju uvek predstavljao problem transportovanja mleka sa farme do mesta gde su se njime punile flae. Tako je tata organizovao i prevoz mleka. Zatim, videvi da je cena unke u Los Anelesu visoka, povisio je cenu svinjetine. Poeo se baviti i pakovanjem mesa. "Gospod e blagosloviti svaki tvoj poduhvat..." Zaista je izgledalo da sve to Isak, sin obeanja, preduzima, ono uspeva. Njegov uspeh je bio tim znaajniji to su to bile godine velike krize u ranim tridesetim godinama. Tata mi je poverio jedno malo stado na bregu i seam se da mi je uitelj, koji mi je pomagao oko knjigovodstva, ozbiljno rekao da ja sa svojih trideset krava zaraujem vie od veine uitelja u Dauniju. U naoj kui su se okupljali politiari, poslovni ljudi i rukovodstvo nae
33

optine, a moja ih je majka, stidljiva mala devojica iz Armenije, ugoivala i spremala veere za mone i ugledne. Bila je zaista sjajna kuvarica i uskoro su njene dolme, kufte i katahe bile poznate u celoj junoj Kaliforniji. Ono ega se naroito seam u vezi sa maminim kuvanjem je to da se uvek jednako trudila bez obzira ko su bili gosti. Tada su skitnice esto bile zvanice, a oni su uivali jednaki tretman kao i gradonaelnik Daunija: najbolje posue od porcelana, srebrni noevi i viljuke, stolnjak na stolu. Ako nije imala pripremljeno neko toplo jelo, ponudila bi drugo meso, povre, domau patetu nudei oveka na svom loem engleskom: "Sedi! Sedi! Nema urbe za jelo!" U to vreme je mene sve vie i vie privlaila jedna druga kua. Kad god bi me posao doveo u istoni deo Los Anelesa, naao bih izgovor da lutam oko nepravilne ukastobele kue Sirakana Gabrieliana u Junion Pasifik Aveniji 4311, u nadi da e se njihova erka iznenada pojaviti u vrtu. Razlog nije bio da sa njom razgovaram; razgovori izmeu momka i devojke osim ako su bili zarueni bili su jo uvek zabranjeni u armenskoj zajednici. Meutim, i samo saznanje o njenoj blizini ispunjavalo me je neopisivom sreom. Osim toga, tu je uvek bila nedelja kojoj sam se unapred radovao, nedelja kad bi Rouz Gabrielian, najdivnija devojka u crkvi, ona koju su svi mladii potajno pratili oima, sedela sa ostalim devojkama na enskoj strani crkve. Ime njenog oca, Sirakan, na armenskom je znailo srce, a to mi se svialo. Poput mog oca, i Sirakan Gabrielian je poeo ni od ega. Nekako je tekom mukom sakupio stotinjak dolara i isto kao i tata kupio konja i kola. Sirakan se, meutim, umesto posla sa voem, poeo baviti sakupljanjem smea. Ta je sluba u vreme dolaska novog veka bila jako potrebna, tako da je vrlo brzo morao kupiti drugog konja i kola, a zatim i treeg. Sirakan i njegova porodica su bili pravoslavni Armeni. iveli su u blizini nae crkve u ulici Gles i jednom je, uvi radosne glasove koji su se iz nedelje u nedelju razlegali kroz otvorene
34

prozore, Sirakan odluio da izvidi o emu se tu radi. Ubrzo se i on pridruio zajednici i zamalo izgubio ivot. Mnogim pravoslavnim Armenima pentekostalci su izgledali kao izdajnici prastare oinske vere. Videti da se jedan od njih pridruuje omraenoj grupi, bilo je isto kao i videti ga mrtvog. Tako su odluili da ga ubiju. Kada je jednog dana Sirakan iao prema gradskom smetlitu, doekala ga je druina pravoslavnih vernika. Vezali su mu ruke i noge i odvukli ga do rupe koju su iskopali u peskovitoj zemlji. Ubacili su ga u nju i nabacali na njega ve oko pola metra smea kad su naila kola sa pentekostalcima. U optoj prepirci koja je usledila, Sirakan se iskopao iz rupe. Voleo sam da sluam kako pria tu priu. Isto sam tako voleo kad je priao o svojoj svadbi. Kad je imao dvadeset i jednu godinu, njegov otac je odluio da se vrati u Armeniju i potrai enu, poto je Sirakanova majka umrla pre nekoliko godina. Tada je Sirakanov smearski posao ve iao dobro pa je zamolio oca da dovede mladu i za njega. Sirakanov otac je uspeo u oba sluaja. Za sina je izabrao lepu trinaestogodinju devojku po imenu Tirun Marderosian. Da joj olaka ulazak u Sjedinjene Drave, udala se za Sirakana u njegovoj odsutnosti uz pomo oca kao njegovog opunomoenika, a zatim se uputila na dalek put da se pridrui suprugu kojeg nikada nije videla. Tek posle su uvideli koliko je sve to bilo voeno providnou Bojom. Nekoliko nedelja kasnije, Turci su napali taj predeo Armenije. Dve neveste bile su poslednje osobe koje su ive napustile svoje selo. Tirunin doek je sigurno bio jedan od najudnijih koji je ijedna mlada supruga doivela. Sirakan nije oekivao svog oca i dve ene pre sledeeg dana. Vratio se sa gradskog smetita i sreo uplaeno dete kako stoji u dnevnoj sobi. Odmah je shvatio da je to sigurno njegova ena a da je on od glave do pete pokriven smeem i prljavtinom. "Stoj tu!" doviknuo joj je. "Ne mii se!" kao da je sirota devojica mogla otii nekud dalje! Kao strela odjurio je u zadnji deo kue i pola sata kasnije, dobro opran, oetkan i namirisan od glave do pete, Sirakan "Srce" Gabrielian odrao je vrlo smirenoj mladoj dami svoj
35

slubeni govor dobrodolice. Rosini roditelji e uskoro traiti mua za nju. Nije na meni da im se direktno obratim sa molbom i kaem da se elim oeniti njihovom erkom. U mom sluaju, kao i u njenom, prvo se moraju sporazumeti porodice. Kako sam samo drhtao to vee kad sam naeo tu temu. Bilo je to junsko vee 1932. godine i svi smo sedeli oko stola u trpezariji; vrata prema predsoblju su bila otvorena da bi mogao ulaziti sve vazduh. "Tata, zna da sada imam osamnaest godina", poeo sam. Tata je obrisao brk i odrezao jo jedan komad govedine. "I", nisam se dao zbuniti, "uskoro u maturirati. I pomaem u radu na farmi. Tebi je bilo osamnaest godina kad si se oenio." Svih mojih pet sestara je prestalo da jede. Mama je spustila viljuku na sto. "Radi li se o nekoj odreenoj devojci?" pitala je. "Da." "Je li Armenka?" "Da."; "Znai da je hrianka?" "O da. To je..." poeo sam, "radi se o... to je Rouz Gabrielian." "Aaa... " rekla je mama. "Pa... " rekao je tata. "Ooo..." u jedan su glas rekle moje sestre. Tako je zapoela zamrena, stoleima stara ceremonija upuivanja brane ponude. Prvo, iako su se porodice svake nedelje viale u crkvi i bile vrlo bliske, morao se organizirati slubeni "sastanak". Nakon dugotrajnog meusobnog dogovaranja, (mene, naravno, nisu pitali za miljenje), mama i tata su se sloili da je Rafael Janoian, mu tatine sestre Sirun, prava osoba za taj osetljiv zadatak. To je dobar znak, rekao sam sam sebi, jer je od est mukaraca koji su se oenili sa est tatinih sestara ujak Janoian bio moj ljubimac. On je posedovao veliki autootpad gde sam sa etrnaest godina, sa njegovim doputenjem,
36

kopao traei delove starih automobila sa kojima sam sastavio svoj prvi automobil. Taj autootpad mu je omoguavao da svakodnevno bude u dodiru s trgovinom otpadom koju su vodili Gabrielianovi. Seam se kako sam potrao ususret njegovom automobilu kad je skrenuo u na prilaz, vraajui se iz slubene posete Sirokanu Gabrielianu. Meutim, ujak Janoian nije hteo tako lako i brzo da pree na stvar. Razmiljajui, uputio se jako ozbiljan u dnevnu sobu i prihvatio ponuenu olju jakog, slatkog aja, dugo ga meajui. "Pa, Rafaele", pitao je tata pomalo nestrpljivo. "Pa, Isae", odgovorio je ujak Janoian, "dogovorili smo se za sastanak. Gabrielianovi e biti poaeni da ih vi akarianovi posetite dvadesetog sledeeg meseca." Ugovoren sastanak! Znai, barem nisu automatski odbacili moju prosidbu, a to sigurno znai da je Rouz u svakom sluaju spremna da razmotri moju ponudu. Glava mi je pucala od razmiljanja. Konano je stigao dvadeseti juli. U rekordnom vremenu sam zavrio svoje dunosti u tali i poeo da se spremam. Kupao sam se i tuirao i zatim ponovno kupao. Trljao sam zube etkicom sve dok se nisu sijali. Upotrebio sam i vodicu za dezinfekciju usta. etkom sam istio nokte, prljave od posla na farmi, sve dok ekinje nisu poele ispadati. uo sam tatu kako izvozi Pakard iz garae. Odjurio sam zadnji put uza stepenice da jo jednom oetkam cipele koje sam prethodno namazao pastom, a stavio sam i stipsu na mesto gde sam se posekao dok sam se po trei put brijao. "Demose!" zaurlao je tata sa prilaza, "ta to radi? Da li hoe da bude lepi od Rouz?"

37

Ukleten izmeu svojih sestara na zadnjem seditu, mislio sam kako mi tih tridesetak kilometara izmeu Daunija i istonog dela Los Anelesa nikada nisu izgledali tako dugaki. Konano smo se zaustavili u Junion Pasifik Aveniji 4311. Marirali smo sveanim korakom pored urednih redova bosiljka, peruna i drugih kunih trava. Vrata su se irom otvorila. Svi su se nalazili tamo: Sirakan i Tirun, Rouzin stariji brat Edvard, ujaci, pratetke i bezimeni neaci. A iza svih njih, Rouz u letnoj haljini boje njenog imena. Nisam je mogao dugo gledati jer se celo drutvo odmah, prema armenskom obiaju, raspalo u dve uzajamno iskljuive grupe: mukarci na jednoj strani velike dnevne sobe, a ene na drugoj. Povremeno bih pogledao preko gde su sedele Rouz i moje sestre i pitao se o emu devojke razgovaraju. Rouz je bila istog godita kao i moja sestra Lusi, pa sam se pitao hou li ikada moi sa Rouz razgovarati tako leerno i prirodno kao to je sa njom razgovarala Lusi. Nisam uestvovao ni u ozbiljnom razgovoru mog oca i Sirakana Gabrieliana koji se odvijao na dve udobne, debelo podstavljene fotelje primaknute blie jedna drugoj. Bez obzira na to o emu su razgovarali, obojica su izgledali zadovoljni. Na vratima je gospodin Gabrielian tati rekao: "Preneu vau poruku Rouz." Posle dve nedelje ujak Janoian isporuio je sudbonosni odgovor: "Rouz e se udati za tebe." Usledilo je pet tradicionalnih veeri tokom kojih se u nevestinoj kui slavio njen potvrdan odgovor. To su bile vesele veeri ispunjene pevanjem, jelom, govorima i uzajamnim estitanjima, jer se meu Armenima ne venavaju dva pojedinca, nego dve porodice. Jedno vee nam je Rouz odrala koncert na klaviru i moje srce se nadimalo od ponosa dok sam gledao kako njeni prsti veto lete po klavijaturi. Ja sam svojevremeno uzimao asove violine, ali sam
38

prestao uz zajedniku saglasnost mog uitelja, mene samog i svakog ko se nalazio u podruju opsega mog sviranja. Florens je nasledila i violinu i asove, tako da je i ona mada je imala samo osam godina svirala za okupljene porodice. Njena je laka desna ruka ljupko drala sjajno drvo. Naredno vee je usledilo poklanjanje "zaloga", tradicionalnog poklona mladia devojci, simbolizujui novi odnos. U mom sluaju bio je to runi sat obloen dijamantima. Poklon su opet izabrali moji roditelji, ali meni je zapala dunost da preem na drugu stranu sobe, gde su sedele ene, i privrstim sat oko Rouzinog zglavka. Zateen iznenadnom tiinom i pritiskom pogleda koji su bili uprti u mene, moji su prsti odrveneli. Prvo nisam mogao osloboditi kopu, a onda nisam mogao privrstiti remen. Sa enjom sam se setio radionice za popravku maina gde sam mogao rasklopiti i sklopiti bilo koji element bez mnogo razmiljanja i zavezanih oiju. Konano je Rouz drugom rukom veto privrstila remen umesto mene. Naravno, nai roditelji su jo trebali doneti neke odluke, kao gde e se i kada odrati venanje. Svi su se saglasili da je crkva u ulici Gles premala za stotine ljudi koji e doi a osim toga, prijatelji i roaci iz pravoslavne crkve pre bi umrli nego tamo kroili nogom. Ne, venanje e prema starom obiaju biti u mladoenjinoj kui, a gozba koja sledi (i koja je, naravno, centralni dogaaj svake armenske prekretnice) odrae se na velikom dvostrukom teniskom igralitu koje se nalazilo u zadnjem dvoritu. to se tie datuma, Gabrielianovi su reili da treba ekati barem godinu dana. Vremena su se promenila, objasnili su, imajui u vidu da se moja majka udala sa petnaest, a Rouzina sa trinaest godina. ena danas mora biti zrela da bi mogla odgajati porodicu. Morali smo ekati dok Rouz ne napuni esnaest godina. Celo vreme dok su se vodile rasprave i stvarala odluka o naoj
39

budunosti, Rouz i ja nismo jo progovorili nijedne rei. Prema tradiciji, taj trenutak bi trebalo da se desi tek posle slubenog sastanka kojem bi prethodila veridba, a na koji bi bilo pozvano jo vie dalekih roaka i prijatelja. Ovi porodini sastanci su bili samo uvodni. Meutim, etvrto vee to vie nisam mogao podneti. Ustao sam preputajui dranje obiaja drugima. "Gospoo Gabrielian", rekao sam preko mnotva glava, "mogu li razgovarati sa Rouz?" Kratko vreme je Tirun Gabrielian u tiini udno zurila u mene. Odmahujui glavom u znak negodovanja prema dananjoj mladoj generaciji, odvela je Rouz i mene u drugu sobu i stavila dve stolice sa ravnim naslonima jednu pored druge na sredinu sobe. Zatim je izala ostavljajui nas same. Prvi put u naem ivotu. Iznenada su me izdali svi lepi govori koje sam pripremio. Hteo sam na svom najboljem armenskom izvesti remekdela koja bi izraavala moje oseanja, jer Sirakan Gabrielian, uznemiren novom "holivudskom ludou" grada, ne bi dozvolio da se pod njegovim krovom govori engleski. Nameravao sam joj rei da je ona najdivnija devojka na svetu i da u se truditi da itavog ivota bude sretna sa mnom. Meutim, nisam se mogao setiti ni jedne rei, pa smo sedeli u potpunoj tiini. Na moj uas konano su rei koje sam izlanuo bile: "Rouz, znam da Bog hoe da budemo zajedno." Na moje zaprepatenje, njene su se sjajne oi ispunile suzama. "Demose", proaptala je, "itavog sam se ivota molila da mi ovek za kog u se udati prvo kae ba te rei." Posle tri nedelje odran je slubeni sastanak na kojem je nevesta primila prsten. Otili smo da ga zajedno izaberemo u zlataru, praeni, naravno, velikom grupom roaka. Ime prodavaice se jo uvek seam, bila je to gospoa Erhart; razgovarali smo o njenoj kerki Ameliji koja je ba nedavno sama preletela Atlantski okean. Uhvatio sam Rouz kako eljno gleda divan mali dijamant na jednoj od polica, ali je moja majka izabrala jedan drugi. Nikada ni jednom od nas nije palo na pamet da
40

kritikujemo njenu odluku. Veridbena zabava je zapravo bila veera za tri stotine ljudi i bila je pripremljena u prodavnici meovite robe koja je pripadala Gabrielianovima. Posle toga mi je bilo doputeno da poseujem Rouz kad god elim, to znai, svako vee kad nisam radio. Tada sam obino tamo nosio maminu baklavu izrezanu u obliku dijamanta ili akarlokum. to se duga godina bre pribliavala kraju, mama, Rouz i moje sestre odlazile su u kupovinu sve ee i ee. Prema tradiciji, mladoenjina porodica kupuje odeu za mladu, a za odabir torbice ili eira potrebno je moda est ili sedam odlazaka u kupovinu. Dva za Rouz najomiljenija tako kupljena predmeta bila su tamna haljina boje kestena i odgovarajue cipele. U armenskoj zajednici samo su udane ene nosile tamne boje i Rouz je bila uverena da e onog trenutka kad ih obue izgledati pet godina starija. Venanje je odrano 6. avgusta 1933. godine. Tog jutra se ceo klan akarianovih odvezao u istoni deo Los Anelesa da bi "doveo mladu kui". Poto je glavno jelo dana trebalo da bude uvee, Gabrielianovi su nas posluili potpunim rukom, to je po armenskim merilima bilo tek pod zub. Onda su se obe porodice uputile u Dauni stvarajui kolonu od dvadeset i pet automobila okienih cveem. Kod kue je ograda teniskog igralita nestala pod kaskadama rua. Od ostatka toga dana seam se samo velikih izdvojenih trenutaka: duge svetlosmee brade pastora Perumeana kako poskakuje goredole dok ita prastari armenski tekst; razapetih ica izmeu palminih stabala na kojima su visele sijalice; konobara u belim kaputiima koji su se naprezali pod teinom velikih pladnjeva sa ikebabom i tradicionalnim pilavom od datulja i badema, koji se radi za venanje i koji je mama danima pripremala.

41

Seam se da je bilo pet stotina gostiju i kao da je svaki od njih napisao pesmu na armenskom koju mora proitati pred svim prisutnima i za nju dobiti zasluen aplauz. Vrtelo mi se u glavi od umora, a Rouzne oi su bile pune suza jer je od jutra na nogama imala uske bele cipelice. Dok smo stajali u beskonanom redu ispraajui prijatelje i rodbinu, bili smo sigurni u jednu stvar: Rouz i ja smo konano potpuno i nepovratno zauvek bili venani u najarmenskijem smislu te rei.

42

TEMPIRANA BOMBA

TEMPIRANA BOMBA
Tradicionalni obiaj je a to znai da smo ga izvrili bez pogovora da mlada i mladoenja prvu godinu ili dve svog zajednikog ivota provedu sa mladoenjinom porodicom. Sena koja se nadvila nad veliku pansku kuu tokom tog perioda bilo je loe zdravlje moje sestre Lusi. Sa jedanaest godina je bila povreena u automobilskoj nesrei dobivi udarac u grudi i sada se sve ee alila na oteano disanje. Nikakvi lekarski pokuaji i nikakve molitve kao da nisu mogle doneti trajno ozdravljenje. "Zato, Boe", pitao sam iznova i iznova, "zato si iscelio Florensin lakat, a nee Lusine grudi?" Rouz i ja jo smo iveli sa mojom porodicom kad se u oktobru 1934. godine rodio na sin Riard. Odmah smo pored kue naih roditelja poeli graditi nau vlastitu. Sledeih nekoliko godina bilo je jako uspeno za mlekarstvo. ak i u vreme depresije posao je napredovao bolje nego to je tata ikada sanjao dok je radio u praini fabrike konjske opreme ili terao Deka vozei kola prepuna povra. Ve smo bili najvea farma krava muzara u Kaliforniji, a tata je imao i novi san da bude najvea na svetu. Rekli su nam da nigde na svetu ne postoji farma sa tri hiljade krava muzara. To je postao na cilj. Osim ovog sna, postojali su i drugi. Poveaemo broj naih kamiona za prodavanje mleka. Tada smo ih imali tri stotine. Sa pet stotina mogli bi smo snabdevati celu Kaliforniju. Mogli bi smo ih isto tako upotrebiti za spremanje zelene mase u silose. I za odvoenje nae stoke u klanice i fabrike na preradu. Te napredne ambicije su vrtoglavo rasle. Pa ta, u Americi nije bilo stvari koje praktian i marljiv Armenac ne bi mogao da postigne.

43

Uzeo sam sebi za zadatak da se brinem za izgradnju objekta nazvanog Nada broj tri nae tree mlekare sa kojom e nai kapaciteti dostignuti tri hiljade krava. Kupili smo zemljite povrine 160 hektara, pa sam poeo sa gradnjom korala, silosa, moderne tale i mlekare u kojoj e mleko tei iz krave u flau, a da ga ljudska ruka ne dotakne. esto sam se pitao nakratko ima li Bog jo uvek za moj ivot onaj plan za koji sam bio siguran da ga ima kad sam bio deak. Stvar je ipak bila u tome to Bog vie nije bio u centru mog ivota. Razume se, jo smo se uvek svake nedelje vozili u ulicu Gles dok je mali Riard poskakivao na zadnjem seditu kola. Meutim, kad sam bio iskren prema sebi, morao sam priznati da je posao ustvari centar mojih misli i energije. Uopte nije bilo nita neobino u tome to sam poinjao sa poslom u sedam ujutro, a zavravao u jedanaest uvee. Godine 1936. poeo sam jedan novi poduhvat fabriku vetakog ubriva i esto sam cele noi sedeo za svojim stolom. ak i kad sam se molio, moje molitve su se bavile cenom alfalfe ili potronjom goriva naih kamiona. Primera radi, postojale su neke jako vane odluke sa kojima se svaki mlekar suoava: odabir prave rasplodne stoke. Kvalitetan bik, ak i sredinom tridesetih godina, mogao je dostii cenu od petnaest hiljada dolara. Meutim, ak i tolika cena, potpomognuta plavom trakom pedigrea, nije garantovala da kupovina jednog bika nije kockanje. Nije se znalo da li je ivotinja sposobna preneti svoje poeljne kvalitete na potomstvo od hiljadu bikova nae se jedan koji to moe dosledno raditi. Tako bih se okruen bukom i prainom javne licitacije molio: "Gospode, Ti si stvorio ove ivotinje, Ti vidi svaki mii i ilu. Pokai mi kojeg bika da kupim." Mnogo sam puta izabrao najgoljavijeg mladog bika iz obora i video kako se razvija u rasplodnog bika od kojeg je poteklo mnogo ampiona.
44

Svoja pentekostalna uverenja uvek sam primenjivao u talama. Mnogo sam puta polagao ruke na telad koja su imala povienu temperaturu ili na kravu koja se telila uz velike muke i gledao kako veterinar zauen gleda kako je molitva pomogla gde on nije mogao. Da, jo sam uvek verovao. Re nada u imenu nae firme znaila je nada u Boga, i mi smo se oslanjali na Njega svaki dan. Jedino kao da mi se itavo vreme inilo da ja samo dobijam, a jako malo dajem. Zbog toga sam bio toliko zbunjen proroanstvom koje je bilo izreeno o Rouz i meni. Milton Hansen bio je moler u doba kad niko nije farbao svoju kuu. Visok, mrav, plavokos Norveanin imao je vie nego mnogo razloga za tugu i bol, a ipak je bio najveselije ljudsko bie koje sam ikada video. Uvek smo znali kad nam dolazi u posetu jer smo ga uli dok se pribliavao putem urlajui neku duhovnu pesmu iz punih plua. Jedno vee dok smo Rouz, Milton i ja sedeli u naoj maloj dnevnoj sobi, Milton je iznenada podigao svoje dugake noge i poeo da se trese. Pripadao je posebno tradicionalnoj grupi pentekostalaca i kad se Duh spustio na njega, zatvorio je oi, podigao ruke i progovorio glasnim govornikim glasom. Rouz i ja smo "odabrane posude", zagrmeo je sada, i "voeni smo korak po korak". "Razmiljajte o Bojim stvarima", govorio je Milton sveanim glasom. "Ui ete kroz gradska vrata i niko ih nee pred vama zatvoriti. Govoriete o svetim stvarima sa predsednicima drava irom sveta." Pogledao sam Rouz i video da je isto tako zaprepatena kao i ja. Vani dravnici? Putovanja po svetu? Ni Rouz ni ja nikada nismo bili izvan Kalifornije. Sa trogodinjim detetom i jo jednim na putu, nae su nade i snovi bili graeni iskljuivo oko naeg malog domainstva. Milton je sigurno video izraz na naim licima. "Ljudi, nemojte kriviti
45

mene", rekao je svojim obinim prijatnim glasom, "ja samo ponavljam ono to je Gospod rekao. Ni ja to ne razumem." Da nije bilo drugog iznenaujueg dogaaja, siguran sam da bi skoro odmah zaboravio Miltonovo proroanstvo. Sledei neki oseaj, nakon nekoliko dana upao sam na nedeljno bogosluenje u jednoj crkvi koja se nalazila u delu grada u kojem nikada ranije nisam bio. Na kraju propovedi upuen je bio poziv. Moda zbog toga to sam znao da moj duhovni ivot nije kako treba, otiao sam napred i kleknuo na pod. Propovednik je iao redom i na svakog od ljudi koji su kleali polagao ruke. Kad je doao do mene, rekao je glasom koji se uo po celoj crkvi. "Sine moj, ti si posuda izabrana za odreeno delo. Ja te vodim. U ime Gospodnje posetie visoke dravnike u mnogim delovima sveta. Kad doputuje u neki grad, vrata e se otvoriti i nijedan ovek nee moi da ih zatvori." Ustao sam na noge pomalo nesigurno. Kakva neverovatna podudarnost! Taj propovednik nikako nije mogao poznavati mene i Miltona Hansena. Zar je zaista mogue da mi sam Bog alje poruku? I to tako teko shvatljivu. "Razmiljaj o Bojim stvarima", rekao je Milton. Znao sam da je to zdrava teologija. Isto sam tako znao da se moj um, ma koliko se trudio, mnogo spremnije koncentrie na stvari koje se tiu porodice akarian. Naredna godina je donela za porodicu dva vana dogaaja. Prvi je bio roenje nae kerke eraldine u oktobru 1938. godine. A drugi, narednog prolea, bio je smrt moje sestre Lusi u dobu od dvadeset i dve godine. Lusi je bila isto godite kao i Rouz, najdivnija od svih mojih sestara, predivna oseajna devojka iji je san bio to je bilo neobino za armensku devojku u tim danima da bude uiteljica. U Vajtir Koledu, koji je pohaala, na dan njene sahrane obustavljena je nastava u znak potovanja kakvo jo niko nije primio. Prvi put u nekoliko godina ponovo sam postavio nekoliko vanih pitanja. Zbog
46

ega smo ovdje? Koji je smisao smrti? A ivota? Posmatrao sam prijatelje i rodbinu u crkvi u ulici Gles na uobiajenom pogrebnom obedu i razmiljao o tim pitanjima. Smrt je meu Armenima znak za sve roake da se okupe, od najblie rodbine do strieva i tetaka u treem kolenu. Nakon sahrane, tradicija je obvezivala na sveanu veeru. U Armeniji, gde roaci imaju moda dvesta kilometara do svoje kue i to putujui preko brdovitih predela, to je jelo bilo neophodno. Ovde u Kaliforniji pogrebna veera je postala sakrament porodinog jedinstva. Sedeo sam pored tate koji je bio na jednom elu dugakog stola postavljenog u crkvi i gledao prema drugom kraju gde je sedela mama. Dole se nalazila i Rouz sa bebom eraldinom u krilu, a pored nje etvorogodinji Riard. Ujak Magardih Muegan umro je pre nekoliko godina, ali je pored Riarda sedeo Magardihov sin Aram, a pored njega njegov sin Hari. Tu se nalazilo i tatinih est sestara s muevima i moje etiri preostale sestre. Rut, Grejs i Roksen bile su sa muevima i svojim porodicama. ak je i Florens, primetio sam sa iznenaenjem, sa svojih petnaest godina, bila odrasla ena po armenskim merilima. Za ostalim stolovima u prostoriji sedeli su bezbrojni neaci, bratii i uraci. Svako od nas se materijalno obogatio. To su bili jaki ljudi, ponosni ljudi vrstih, dobro napunjenih stomaka; ene su bile odevene u ukavu crnu svilu. Razmiljao sam o proroanstvu koje je svakog pojedinca koji se nalazio u ovoj prostoriji dovelo u ovu zemlju izobilja. "Ja u te blagosloviti i dati ti napredak", obeao je Bog tamo u Kara Kali i, gledajui oko sebe, video sam da je ispunio to obeanje. Meutim, postoji i drugi deo proroanstva: "Uiniu tvoje seme blagoslovom nacija." Ispunjavamo li i taj deo? Jesmo li ikome bili na blagoslov? Na neki nain da, naravno. Svi su ovi ljudi dobre komije, dobri radnici, dobri poslodavci. Ali... zar je to sve?
47

"To ne moe biti sve", rekao sam Rouz dok smo se vozili nazad u Dauni. "Znam da nas Bog poziva da neto uinimo za druge ljude. Samo ne znam ta." Tokom sledeih nekoliko meseci poeo sam zaista obraati panju na ljude sa kojima sam svaki dan radio. Bilo ih je mnogo, ne samo naih stajskih radnika nego i prodavaa ita, vozaa kamiona, snabdevaa flaama. I otkrio sam neto zbunjujue. Ti ljudi nikada nisu govorili o Bogu. Nisam to odmah uspeo da shvatim. Bog je za mene bio jednako stvaran kao... kao Rouz i deca. On je bio deo svakog trenutka svakoga dana. Sigurno da sam znao, na neki apstraktan nain, da postoje ljudi koji ga ne poznaju. Tamo je odlazio prilog za misiju na ostrva negde na Pacifiku. Meutim, da upravo ovde u Los Anelesu gde se na svakom uglu nalazi crkva mogu postojati odrasli ljudi koji ne veruju, to je bilo neto to mi nikada nije palo na pamet. A sada kad mi je palo na pamet, ta treba da uinim? Dok sam se jedne noi molio, jedna zaista zastraujua slika mi se pojavila pred oima. Mesto radnje bio je Linkolnov park, veliki otvoren prostor sa mnogo trave i drvea, petnaestak kilometara udaljen od Daunija, gde smo esto odlazili na piknik. Nedeljom se leti tamo moe nai etiri hiljade ljudi kako sede na prostirkama. Na slici koja se iznenada pojavila pred oima mog uma, ja sam se nekako popeo na podijum koji se nalazio usred tih ljudi i govorio im o Isusu. Sledee jutro, umesto da nestane sa dobrim snom, smena misao je jo uvek bila prisutna. Dok sam vezivao kravatu, spomenuo sam to Rouz.

48

"Draga, stalno zamiljam tu ludu sliku kako stojim na podijumu govorei gomili ljudi..." "...u Linkolnovom parku!" zavrila je umesto mene. Okrenuo sam se od ogledala sa palcem jo uvek u voru kravate. "I ja razmiljam o istoj stvari!" rekla je. "Ne mogu da je se oslobodim. Izgleda tako ludo da ti to nisam ni ispriala." Stajali smo u suncem obasjanom kupatilu zbunjeno mirkajui jedan u drugoga i ne pomiljajui na to da emo u budunosti esto iskusiti taj fenomen. Tada je to izgledalo samo kao udna podudarnost a isto tako i beznaajna. "Ti me poznaje, Rouz. Kada treba govoriti pred vie od dva oveka, odjednom mi se jezik tako spetlja da se ne mogu setiti ni kako se zovem." Bio sam mlekar koji sporo razmilja, a jo sporije govori. Znao sam da nikad ne bih mogao reima izraziti ta Isus za mene znai. Rouz je bila ta koja nije dala da ideja nestane. "Seti se, traili smo od Boga da nam pokae ta da radimo. ta ako je to Njegov odgovor? Kako bi smo inae oboje doli na tako udnu ideju u isto vreme?" I tako sam proverio u gradskoj upravi i, na svoje olakanje otkrio da je Linkolnov park rezervisan za javnu rekreaciju: "nikakva privatna upotreba nije dozvoljena". Ali je Rouz, sama razgledajui, otkrila sa druge strane puta prazan prostor sa pogledom na park. Pripadao je jednom vlasniku farme nojeva koji ju je tu sagradio da bi privukao kupce iz parka. Posao mu ba nije iao i bio je spreman svako nedeljno poslepodne iznajmiti prazan prostor pored farme.

49

Tako sam se iznenada, ne znajui ni kako se to dogodilo, naao predano radei na toj aavoj stvari. U poetku je bilo toliko praktinih stvari koje je trebalo reiti da se nisam imao vremena uplaiti. Trebalo je nabaviti dozvolu od policije, podii govornicu i iznajmiti razglasne ureaje. Rouz je mislila da bi mogla dobiti nekoliko devojaka iz crkve da dou pevati. to se tie govornog dela, umirivao sam sam sebe milju da sam u svom ivotu uo toliko mnogo propovedi da se sigurno malo reitosti prilepilo i za mene, a muzika e ionako ispuniti veinu vremena. Meutim, kako se prva nedelja pribliavala, poeo sam se buditi nou obliven znojem. San je uvek bio isti. Stajao sam na smeno visokom podijumu viui i maui rukama, dok je dole zaprepaten stajao neki ovek sa kojim sam tog dana imao zakazan poslovni sastanak. A ta ako se to zaista dogodi? Ako se neki kupac ili prodava nae u parku? ta e misliti? Bio sam uspean mlad poslovan ovek; poeli su me birati u gradske organizacije i poeo sam sticati ugled. ta ako se rairi glasina da sam neki religiozni fanatik? To moe unititi ne samo moje ime nego i sve to je tata toliko dugo gradio. Dola je prva nedelja u junu 1940. godine, dan koji smo odredili za poetak. Posle jutarnjeg bogosluenja u crkvi odvezli smo se na prostor pored farme nojeva i postavili razglasne ureaje. Bio je to topao dan bez oblaka i Linkolnov park preko puta je bio krcat. Zato nije mogla padati kia, razmiljao sam dok je Rouz neto brbljala o lepom vremenu. Zatim je tri devojke iz crkve povela u pevanju poznate pesme Kakav prijatelj je Isus. Pesma je zavrila. Popeo sam se uz tri runo napravljene stepenice na podijum, uhvatio mikrofon i proistio grlo. Na moj uas, glas je zagrmeo kroz zvunik. Zakoraio sam korak unatrag. "Prijatelji..." poeo sam. Ponovo je moj glas prasnuo preko zvunika. Promucao sam nekoliko reenica svestan jedino strahovite mehanike
50

jeke mog vlastitog glasa te u oajanju dao znak devojkama da ponovo zapevaju. Tu i tamo ljudi su uzimali svoje stvari i bio sam siguran da ih mi zapravo teramo iz parka. Meutim, na moje iznenaenje, veina ih se pribliavala smetajui se blie, tako da nas mogu videti. Videvi pred sobom pravu zainteresovanu publiku, moja hrabrost je porasla. Opet sam pristupio mikrofonu i, izabravi jednog jadnika u utoj polo koulji, gledao ga ravno u oi i upuivao svoju propoved direktno njemu. A onda sam zauo enski glas, ist i jasan: "Dragi, zar to nije Demos akarian?" Oi su mi pretraivale gomilu. Eno je tamo, prstom pokazuje na mene dok pored nje, kratkovido kiljei, sedi ovek od koga smo kupili elektrinu ogradu. "To ne moe biti akarian", rekao je u tiini koja je iznenada zavladala. Kopao je po depu i izvukao naoare. "Pazi, pa to jeste akarian!" Ovratnik koulje usekao mi se u vrat. Mikrofon u mojim rukama postao je vlaan i klizav. uo sam jecaj i zapitao se da li to ja plaem. Pogledao sam dole. Pored malog podijuma stajao je ovek u utoj koulji. Suze su u potocima tekle niz njegove obraze. "O, u pravu si, brate, u pravu si!" jecao je. "Bog je bio tako dobar prema meni!" Potpuno zbunjen, gledao sam nemo u njega. Na sreu, Rouz je bila dovoljno prisebna da ga pozove gore na podijum. Uzeo je od znoja mokar mikrofon iz moje ruke i izlio dugu priu o materijalnom uspehu i linom padu. Ljudi su malo po malo prelazili ulicu i sakupljali se oko podijuma.

51

"To je i moja pria!" rekao je drugi ovjek pa se i on popeo uz tri stepenice. Zaboravio sam na zvunike, zaboravio sam na oveka koji nam je prodao ogradu. Mislio sam jedino na divno udo koje Bog ini u Linkolnovom parku. Kad smo uvee spakovali opremu, znali smo da je est ljudi predalo svoje ivote Njemu. Cela tri meseca, jun, jul i avgust 1940. godine, nastavljali smo sa istim postupkom svake nedelje, dolazei oko dva i ostajui do pet ili est sati. Ubrzo je stvar napredovala. Obino je bilo nekoliko ljudi koji su govornika prekidali pitanjima, a s druge strane nekoliko njih koji su ih uutkavali. Bio je tu i jedan starac koji je bio izleen od alkoholizma. Broj ljudi koji je dolazio na podijum nikada nije bio prevelik. etiri. Deset. Dvanaest. Poto smo tek povremeno bili sa njima u vezi, esto nije bilo naina da saznamo jesu li u njihovim ivotima usledile stvarne promene ili ne. Iako je bilo teko odrediti spoljanje uinke ovih nedeljnih poslepodneva, oni unutranji su kod mene bili vrlo jasni. Iao sam na sastanke zabrinut za svoje dostojanstvo; sa njih sam se vraao znajui da ga nemam. Boji odgovor na moje strahovanje da e me videti neko od mojih poznanika bio je taj da je doveo u park jednog po jednog, iz nedelje u nedelju, ba svakog sa kojim sam imao neke poslovne veze. Pogledaj, izgledalo je kao da govori, pred njim si ispao budala. Ne mora se vie brinuti kakav e na koga ostaviti utisak. Posle, kada bi naleteo na tog oveka na sastanku Lajons Klaba ili Kivanija, najee bi zavladala neprijatna tiina, a ponekad bi neko prasnuo u smeh i nita vie. Nikakve poslovne katastrofe koju sam nejasno zamiljao nije bilo. Do kraja ljeta nauio sam lekciju koju nikad neu zaboraviti: "ta e ljudi misliti?" najee je sablast nae vlastite brige za samog sebe.
52

Otpor je doao sa strane sa koje smo ga Rouz i ja najmanje oekivali: od crkve u ulici Gles. U poetku se inilo da stareine smatraju te nedeljne poslepodnevne "izlete" letnjom ludou mladog oveka. Kako su se sastanci nastavljali iz nedelje u nedelju, stareine su poele sa kritikama i ogovaranjem. Jednog nedeljnog jutra u avgustu jedan stariji ovek iz prve klupe je progovorio u ime svih, upozoravajui nas i traei da prestanemo sa sastancima u Linkolnovom parku. "To nije u redu!" vikao je, estoko tresui dugom sedom bradom. "To je... to je nearmenski!" U trenutku sam shvatio da je u pravu. Setio sam se Armenije vekovima unazad, te male zemlje koja je sama stajala u bojnim redovima drei se jedine istine i u doba okupacije i masakriranja. Opkoljena uvek veim i snanijim bezbonim narodima, svoju snagu je nalazila okreui se prema unutra. Ako smo Rouz i ja sada dobili poziv da se okrenemo prema napolje, moraemo to raditi uglavnom sami i na svoju ruku. Po prvi put u ivotu nali smo se u sukobu sa generacijom naih roditelja. Gledajui tog leta u Linkolnov park, shvatili smo da je svet mnogo vei nego to smo pretpostavljali. I mnogo, mnogo usamljeniji. Tokom septembra dani su postali hladniji i broj posetioca se smanjio, tako da smo prestali sa odravanjem sastanaka. Mlekarstvo je uzimalo sve vie vremena, pogotovo zato to sam nameravao poeti sa novim nainom prodavanja mleka. Zato ne bi, pitao sam se, otpoeo sa trgovinom mlenih preraevina na autoputu kod farme Nada broj tri? Mogli bi smo prodavati nae proizvode po mnogo jeftinijoj ceni od one koja se plaa u trgovini ili kod isporuke na kuu. Da bi smo obavestili kupce o naoj nameri, odrali smo sveano otvaranje uz pratnju pleh muzike. Oglasi u novinama, obavetenja na radiju, pismena obavetenja. Na samoj farmi zastave, muzika, poznati
53

zabavljai. Posao je poeo sa velikom bukom i nastavio se na isti nain. Istovremeno sam poeo matati o lancu takvih prodavnica po celoj Kaliforniji. To bi nas obogatilo. Najopojnija oekivanja, to se tie uspeha akarianovih, pojavila su se u vezi sa naim novim projektom izgradnje mlinova. Nisam shvatao da je ta situacija u isto vreme i tempirana bomba. Ulazak u taj posao sa mlinovima izgledao je kao prirodan razvoj stvari zapoetih sa mlekarstvom. Krava muzara pojede deset kilograma penice dnevno, plus petnaest kilograma sena. Pomnoite to sa tri hiljade krava, koliko uskoro elimo da imamo, i dobiete neverovatnu brojku od sedamdeset i pet hiljada kilograma sena i penice svaki dan. Godinama smo krmivo kupovali od lokalnih proizvoaa, a zatim smo sami meali itarice prema formuli koju smo razvili i koja je davala jako dobre rezultate izraene u neobino bogatom mleku. Rezultati su ustvari bili tako dobri da su okolni mlekari poeli tatu pitati: "Isae, da li bi nam mogao prodati neto svoje posebne meavine?" "Zato da ne?" rekao je tata. Bio je to, logiki, sledei korak u poslovanju. Moi emo da kupimo itarice u mnogo veoj koliini smanjujui na taj nain trokove snabdevanja naih farmi. Sa poveanom koliinom itarica moi emo i sami da meljemo, jo vie smanjujui trokove. Takoe emo ostvariti mali ali stalan prihod od prodaje itarica drugim farmama. Novo proirenje proizvodnje zapoeli smo sa velikim oekivanjima. Mlinove smo podigli pored jedne od naih farmi koja se sastojala od tri silosa visoka trideset metara, u koje smo skladitili penicu. Ispraznili smo ih, isprali i pojaali novim slojevima cementa.

54

Predvideo sam prelepu budunost za na novi projekat. Junopacifika pruga prolazila je upravo pored tih silosa. U prolosti se penica uvek prebacivala u silose iz teretnog vagona do elevatora pomou zamrenog sistema kamiona i runog bacanja lopatama. Tokom prve godine usavrio sam sistem koji je omoguavao da se penica uz pomo velikih vakuumskih sisaljki prebacuje direktno u silose. Sa starom tehnologijom za istovar kamiona od etrdeset tona bilo je potrebno da tri oveka rade ceo dan; uvoenjem nove tehnologije, jedan ovek je mogao isti posao obaviti za dva i po sata. Smanjili smo trokove istovara za osamdeset odsto i stvorili prilinu zbrku u industriji. Voleo sam da odlazim u mlin. Buka maina, vakuumsko usisavanje, drndanje teretnih vagonia, ak i fina praina koja se sakupljala po mom sjajnom novom crnom Kadilaku sve me je to opijalo. A ipak, kao to sam rekao, u celom poduhvatu bila je velika zamka. Problem je bio u vezi sa potronom robom. Njena cena se ludo menja. Ljudi koji trguju penicom, zobi i jemom mogu u roku nekoliko sati zaraditi ili izgubiti neizmerno bogatstvo. Na Vol Stritu se nalaze strunjaci koji su se specijalizovali samo za takve pekulacije. Meutim, i farmer koji se bavi stvarnim itaricama takoe pekulie, eleo on to ili ne. To izgleda ovako: recimo, kupim penicu prvog jula i ona e mi biti isporuena na jesen. Platim prema julskoj ceni znajui da e se cena verovatno promeniti. Ako sam u julu kupio penicu za dva dolara pedeset kilograma, a do jeseni cena padne na dolar i po, izgubio sam. Ako se, meutim, cena povea na dva i po dolara, onda sam zaradio. Jedan od kvaliteta dobrog mlinara jeste da kupi veliku koliinu kad se oekuje da e cena porasti, odnosno da prieka ako se oekuje da e pasti. U zimu 1940/41. znao sam to teoretski. Trebalo je da jo iskusim kako to izgleda u praksi.

55

COVEK KOJI JE PROMENIO MOJE MISLJENJE

OVEK KOJI JE PROMENIO MOJE MILJENJE

Sledeeg prolea je toplije vreme privuklo ljude u parkove i Rouz i ja smo poeli da se dogovaramo o sastancima. "Ne samo nedeljom popodne", rekla je. "Ljudi se zainteresuju, a mi se onda spakujemo i odemo kui, i nita se ne dogaa cele nedelje." A da sastanke odravamo uvee? Svako vee. Kad bi smo negde mogli podii ator, mogli bi smo imati sastanke dal' sijalo sunce ili padala kia. "Na crkvenom zemljitu" rekli smo oboje istovremeno i nasmejali se toj podudarnosti. Pre izvesnog vremena zgrada u ulici Gles postala je premala za sve veu armensku zajednicu tako da je crkva nedavno kupila prazan plac u istonom delu Los Anelesa, na uglu Gudrih Bulevara i Karolina Plejsa, i tamo ja nameravala graditi. Prvo je trebalo dobiti dozvolu od stareina. Sumnjiavost i nerazumevanje koje su pokazali prolog leta ponovo se pojavilo na njihovim tamnim licima. Ko su ti stranci za koje smo toliko zainteresovani? Zato bi u tome trebala da uestvuje armenska pentekostalna crkva? Objasnili smo da tu ne bi uestvovala samo naa crkva. Naa je ideja bila da sve pentekostalne crkve tog podruja uestvuju u sastancima. Naa crkva bi osigurala prostor za ator, a neka druga muziare ili redare. Radili bi smo zajedniki. Na re zajedniki, lica stareina su postala jo namrtenija. Zajedniki? Zajedno sa Crkvom Forskver,
56

Skuptinama Bojim i Pentekostalnom crkvom svetih ljudi i njihovim sumnjivim uenjima? U nekim od tih takozvanih hrianskih grupa mukarci i ene sedeli su jedni pored drugih! Starci su skrenuli razgovor na stvari koje su nama izgledale manje vane, tako da smo Rouz i ja sedeli u tiini, zaboravivi na letnji projekat. injenica je da se duh Pentekosta, koji je zaduvao iz Rusije u Armeniju pre skoro tri veka, sada izrodio u tako krutu denominaciju kao to je bila i svaka druga. Uvek to tako biva. Kroz celu istoriju svako svee izlivanje Duha ubrzo se u ljudskim rukama pretvara u novu pravovernost. Primera radi, veliko probuenje u ulici Azusa, ba u ovom gradu, koje je zapoelo iz slobode, radosti i ruenja stega, do 1940. godine zgusnulo se u nekoliko nezavisnih crkava koje vie nisu mogle meusobno da komuniciraju a kamoli sa ostalim svetom. Tragedija je bila u tome, kako smo to Rouz i ja shvatali, da su oni mnogo toga mogli dati drugima. Svaka mala grupa, unutar svojih zidova, doivljavala je svake nedelje silu od Boga koja im je davala mo da isceljuju i prorokuju, a svet kome je toliko oajniki potrebna ta sila ljudi s kojima sam radio est dana u nedelji ne znaju da ona postoji. "Vi se uopte ne trebate u to ukljuivati!" molio sam stareine. "Ja u srediti ator, ienje i sve ostalo. Samo nam stavite na raspolaganje prostor." Na kraju je ispalo da ih nije pokrenulo nita od onog to sam ja rekao, nego injenica da je tata zagovarao projekat. Ime Isaka akariana vredelo je neto u crkvi. Ako je on bio za onda, bez obzira kako to riskantno izgledalo, sigurno je to u redu. Tako smo dobili dozvolu. I skoro odmah zaalili. Shvatili smo da e podizanje atora biti daleko drukija stvar od podizanja govornice. Najlaki deo bio je iznajmljivanje samog atora. To je trebalo da bude
57

"mesto za javno okupljanje" i trebalo se pridravati mnogih zakonskih propisa, koji su bili isti kao i za svaku drugu graevinu. Trebao sam se pojaviti pred oblasnim odborom, vatrogasnim drutvom, policijskom upravom, sanitetskim odborom i u preduzeu za elektrodistribuciju, i svaki put iznova objanjavati ta predlaem i zato. Tek kad sam imao pregrt dozvola, pravi posao oko podizanja atora mogao je poeti. Zatim je trebalo proveriti sve elektrine vodove, prolaze izmeu klupa i izlaze prilagoditi posebnim standardima, osigurati kante za smee i poljske toalete, iznajmiti kamionecisterne sa vodom za polivanje zemlje da se ne bi dizala praina. Onda je trebalo obavestiti ljude. Reklame na radiju, novinski oglasi, plakati u izlozima trgovina pokuao sam se setiti svega ta sam nauio kad smo otvarali nae prodavnice mlenih proizvoda pored puteva. Sve je ovo zahtevalo vreme i novac. Na kraju je i tata postao nestrpljiv. Ve nedeljama jedva da sam koji put doao u kancelariju, podsetio me je. Nije trebao rei ta je i meni i njemu najvie bilo na umu: fabrika za preradu mleka, koja je bila moj samostalni projekat, bila je u gubitku. Pet godina sam se borio da pone donositi prihode; ako elim da preivi, sve svoje vreme i energiju sada moram uloiti u nju. Nisam se, ipak, mogao otresti oseanja da su i ovi "atorski" sastanci vani. Veernje slube su poele u julu i odravale su se svako vee est nedelja. Prolog leta uverio sam se da nisam govornik. Moje srce je bilo puno divljenja od stvarnosti Boje prisutnosti, ali moja usta nisu mogla nai prave rei. Hari Muegan, moj neak, bio je drugaiji. Poput svog oca Arama i dede Magardiha, i on je govorio odluno, upotrebljavajui takve izraze koji su podsticali ljude da sede i paljivo sluaju. Imao je samo dvadeset godina, ali ve je sada bio bolji govornik nego to u ja ikada biti, tako da smo ga zbog toga zamolili da propoveda. Ljudi su doli prvi put, zatim su doli ponovo, tako da se vremenom broj ljudi na sastancima poveavao. Saradnja pet pentekostalnih
58

denominacija, koje su vrlo oprezno ule u taj zajedniki poduhvat, postepeno je hvatala zamah. Njihovi propovednici su sedeli na podijumu i njihovi horevi su vodili pevanje dok je Rouz svirala na klaviru. Bilo je i veeri kad nije doao nijedan hor, tada je Florens pevala svojim visokim kolovanim sopranom. Florens je maturirala u junu i nameravala je da se na jesen upie na Vajtr Koled. to se mene tie, pomagao sam gde god sam mogao. Vodio sam sastanke, vodio telefonske razgovore, organizovao transport, vodio raunovodstvo. Na opte uenje, knjige su pokazivale protok novca i u rubrici prihodi i u rubrici rashodi. Kasno svako vee, kad je odbor brojao novac od dobrovoljnih priloga, ustanovilo bi se da je prikupljeno vie nego prethodno vee. To je bilo udno jer nikada nismo dizali neku posebnu buku oko dobrovoljnih priloga. Bilo je to i paradoksalno. Svaki put kada bi proverio knjigovodstvo u fabrici za preradu mleka, rezultati su bili sve gori. Od tih priloga platili smo novinske i radio oglase i zakup atora, i jo nam je novca ostalo. Veinu rashoda nisam posebno beleio jer nisam oekivao da u novac dobiti nazad. Sad mi je na pamet pala ideja. Kako bi bilo da ostatak od dobrovoljnih priloga stavimo na poseban bankarski raun, zajedniki za svih pet crkava? Sredinom avgusta razmontirali smo ator, a dobrovoljci su oistili zemljite. Stotine ljudi je po prvi put ulo da je Bog stvaran. Neki su doneli odluku da postanu vernici. Fabrika vetakog ubriva u Dauniju je poslednji put zatvorila svoja vrata. Najdalekoseniji uinak proiziao je iz malog bankarskog rauna. Da bi doneli odluke u vezi sa novcem, pastor Crkve Forskver telefonirao je
59

pastoru Pentekostalne crkve. Stareina Skuptina Bojih ruao je sa stareinom Armenske pentekostalne crkve. Obojica su zatim otila i uestvovala na bogosluenju u Pentekostalnoj crkvi svetih ljudi koja se nalazila malo nie u istoj ulici... Bilo je to u utorak jednog septembarskog jutra dok sam sedeo za radnim stolom pokuavajui da dovedem u red svoje poslove. Nisam odmah uo zvonjavu telefona koji se nalazio pored mog lakta. Kad sam podigao slualicu, trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim da osoba sa druge strane plae. Bila je to moja ena Rouz. "...bolnica u Dauniju", govorila je, "doi to pre moe." "ta? Ko? " glupavo sam pitao. "Florens!" ponovila je. "Jutros se vozila na Vajtr Koled. Sea se kakva je bila magla? O, Demose, sigurno nije stigla ni da vidi kamion." Jo uvek ne shvatajui, potrao sam do automobila i kao omamljen pojurio kroz grad do bolnice. Veina roaka je ve stigla u malu drvenu jednospratnicu. Tata mi je rekao da je Florens na operacionom stolu, ali da lekari ne mogu mnogo uiniti. Tata je teko govorio pa je mu moje sestre Rut upotpunio priu dodajui nekoliko detalja. Nesrea se dogodila u pola osam u gustom sivom oblaku od magle, koja u jesen svakoga jutra dolazi sa Pacifika. Florens oigledno nije primetila znak obaveznog zaustavljanja; njen automobil se sudario sa vozilom za popravku puta koji je na put izlivao tone vrelog asfalta. Voza kamiona je ostao nepovreen, ali je moja sestra Florens bila izbaena iz automobila na vreli asfalt. Neki prolaznik ju je izvukao i zamotao u svoj kaput, ali ne dovoljno brzo da ne bi zadobila opasne opekotine po celim leima. Te velike opekotine su onemoguavale lekarima da joj nameste
60

slomljene kosti. Konano je bila prebaena na odeljenje intenzivne nege, gde su nam dopustili da je s vrata jedan po jedan pogledamo. Dr. Hejgud nas je poveo hodnikom, plaui bez stida kao i svi mi. Taj ovek je pre sedamnaest godina doveo Florens na svet i leio je kad se u detinjstvu razbolela od boginja i hripavca. Sada je tapao maminu ruku: "Ona je snana i mlada, Zahuri", ponavljao je, "i poseduje izvanrednu volju i elju za ivotom." Kad je doao red na mene da doem do vrata, nisam mogao verovati da je ta osoba koja sedi na visokom bolnikom krevetu Florens; sa licem poput vile i aneoskim glasom, najmlaa i najdarovitija u porodici, vezana kolutima i tegovima u bolnikom krevetu! Oi su joj bile zatvorene, a iz grla su joj dolazili neprestani uzdasi. "Gospode Boe", molio sam se, "skloni bol od nje." Da li mi se to samo uinilo ili su uzdasi na trenutak prestali? "Skloni bol", ponovo sam molio. Rouz i ja smo se vratili kui da Riardu i Geri damo ruak. Kad sam se to poslepodne vratio u bolnicu, Florens je jaukala od bolova iako jo uvek oigledno nesvesna bilo ega oko sebe. Ponovo sam stao na vrata i molio se. Jauci su se ponovno smanjili. Ostatak dana i veeri kada god bi bol postala jaa, inilo mi se da moje molitve pomau. To su ak i lekari i sestre primetili. "Demose", rekao mi je dr. Hejgud, "ui u sobu kad god hoe. ini mi se da i intravenozno hranjenje ide bolje kad si ti tu." Obukli su me u beli mantil, dali su mi masku i hirurku kapu i postavili za mene stolicu pored njenog kreveta. Sledeih pet dana sam svaki slobodan trenutak proveo pored njenog kreveta. Dola je k svesti. Bol je postala jo otrija. Nijedan lek, ni bezbroj injekcija nita nije
61

pomoglo; spavala je jedino tokom mojih poseta, kao to su nam izvetavale sestre. Nisam imao pojma zato je to tako. Sedei tamo, esto bih se vraao u prolost kad je pre jedanaest godina slomila lakat i kad sam jednog jutra u crkvi znao da e biti izleena. Kao da je neka udna veza postojala izmeu Florens i mene a ipak, ovaj put izleenje nije usledilo posle moje molitve. Privremeno olakanje od bola da ali ne i kraj opasnosti u kojoj se nalazila. Sada se pojavila stvarna opasnost. Snimak nainjen neposredno nakon nesree pokazivao je da su joj leva butna kost i karlica smrvljeni usled udarca o plonik. Naredni rendgenski snimci su pokazali da delii krhotina kostiju putuju prema vitalnim organima trbune duplje. Svakog dana su je ponovo snimali i svaki sam dan, gledajui snimke sa lekarima, video kako poput igle otre krhotine prodiru dublje u trbunu duplju. est dana nakon nesree jo uvek se zbog opekotina nije mogla obaviti operacija. Naa crkva se odluila na jednodnevni post. Poevi u nedelju u pono, cela zajednica nije dotakla ni hranu ni vodu. Jo uvek postei, sakupili su se u sedam sati uvee u ponedjeljak "na istom mjestu", kao to govori u Delima 2,1, u upravo zavrenoj crkvi na Gudrih Bulevaru u istonom delu Los Anelesa, da upotpune dvadesetetvoroasovni post za Florensino ozdravljenje. Samo ja nisam bio s njima. To vee sam morao obaviti jedan poseban zadatak u Mejvudu, osam kilometara od Daunija. Ve smo mesecima sluali o oveku po imenu arls Prajs. Pre nekoliko godina dr. Prajs je bio pastor velike kongregacijske crkve gore u Lodiju supermoderan svetenik sa ultramodernom crkvom, koja se diila ak i kuglanom. Tada je taj kraj posetila evanelistkinja Ejmi Sempl Mekferson. Dr. Prajs je otiao na njen sastanak naoruan olovkom i papirom, sa namerom da zabelei glupava pentekostalna tvrenja koje e ona izrei, da bi svoju crkvu mogao upozoriti na nju. Negde na polovini bogosluenja stavio je olovku i papir u dep i pao na kolena; suze su
62

potekle niz njegove obraze tako da je podignutih ruku iznad glave poeo slaviti Boga na nepoznatom jeziku. Od tada se njegova sluba korenito promenila. Svoju novu poruku je zvao "punim Evaneljem" mislei pod tim da iz svog propovedanja vie nee izostavljati nijedan deo novozavetne poruke. Naroito je postao poznat po tome to je naglaavao da isceljenja, poput onih zabeleenih u Bibliji, treba da budu deo svakodnevnog iskustva u svakom periodu Crkve. Sada se dr. Prajs nalazio u oblinjem Mejvudu odravajui svoj sopstveni sastanak pod atorom. Kad sam se pribliio tom mestu, izgubio sam pouzdanje. Automobili su bili parkirani u krugu od kilometra, a kad sam konano stigao do ogromnog atora, sva sedita su bila zauzeta, dok su mnogi sluaoci stajali napolju na travnjaku. Dr. Prajs je govorio sa podijuma koji je bio ukraen arenim papirnatim trakama. Bio je to sredoveni ovek, kose boje peska, sa naoarima bez okvira koje su bletale pod reflektorima. Zavrio je propoved i pozvao sve koji ele ozdravljenje da dou napred na molitvu. Stotine ljudi se slilo u prolaze. Pogledao sam na sat. Bilo je devet. Veeras nikako neu moi da mu se pribliim. Meutim, pomisao na moju crkvu na kolenima podstakla me je da ostanem. Dugaki redovi polako su se pomerali napred. Deset sati. Pola jedanaest. Jedanaest. Redari su pokuavali da zavre sastanak. "Dr. Prajsu e biti drago da se moli za vas sutra, brate." Dr. Prajs je uzeo Bibliju i boicu sa uljem kojim je mazao bolesne. "Gospodine!" povikao sam. Okrenuo se i da bi bolje video, zakiljio jer mu je smetalo jako svetlo.

63

Provukao sam se pored redara. "Dr. Prajs, zovem se Demos akarian. Moja sestra je nastradala u saobraajnoj nesrei i lekari u bolnici kau da nee preiveti. Pitali smo se da li bi ste vi mogli doi", rekao sam u jednom dahu. Dr. Prajs je zatvorio oi i na njegovom licu sam opazio umor. Jedan trenutak je tako stajao. Iznenada je otvorio oi i rekao: "Idemo". urio sam ispred njega kroz masu koja se sporo razilazila, neprekidno se pribojavajui da e ga neko zaustaviti. Dr. Prajs je spazio moju nestrpljivost. "Ne budi nestrpljiv, sine", rekao je, "tvoja e sestra veeras biti isceljena." Zurio sam u njega. Kako moe neto tako sigurno tvrditi? Pa naravno, podsetio sam se, on nije vidio slike i ne moe znati koliko je situacija ozbiljna. Sigurno se neverica videla na mom licu jer kad sam upalio motor, rekao je: "Rei u ti, mladiu, zato sam tako siguran da e tvoja sestra biti isceljena." Pre mnogo godina, priseao se, 1924. godine, ubrzo nakon njegovog doivljaja na bogosluenju evanelistkinje Mekferson, putovao je automobilom kroz Kanadu i doao u mali gradi po imenu Paris. Dok se vozio kroz njega, osetio je snaan podsticaj da skrene udesno. To je i uinio. Zatim ga je neto prisililo da skrene ulevo. Na taj nain je bio voen kroz to mesto sve dok nije stigao do Metodistike crkve. Tu kao da je dobio nareenje da stane. Ne znajui zato to radi, Charles Prajs je pozvonio na vratima pastorove kue koja je bila pored crkve i predstavio se. Rekao je da je evanelist i iznenada je uo samog sebe kako pita da li bi mogao
64

odrati seriju sastanaka u toj crkvi. Na njegovo iznenaenje, pastor je rekao da. Meu ljudima koji su poseivali sastanke, dr. Prajsu je posebno privukla panju mlada ena bogalj, koju je svako vee unosio njen mu i smetao na jastuke u jednoj od prednjih klupa. Raspitujui se o njima, saznao je da se zovu Luis i Eva Donston, da su iz Lourela u Ontariju, i da je Eva nepomina i u stalnim bolovima vie od deset godina nakon napada reumatske groznice. Dr. Prajs je gledao u zgrene i iskrivljene noge; desna je bila strano zgrena iza leve. Rekli su mu da je brani par posetio dvadeset razliitih lekara u Torontu; pokuali su sa elektrookovima, zraenjem, hirurkim zahvatima, toplom masaom, to je samo uzrokovalo da se deformitet svake godine poveava. Dok je propovedao, dr. Prajs je znao da e to vee Eva biti isceljena. Znao je to zbog toga to je svaki put kad bi pogledao u njenom pravcu osetio kako ga okruuje fizika toplina, kao neki teki plat na ramenima. Drhtaj mi je proao kimom jer sam se setio svog istovetnog iskustva sa Florensinim laktom. Tekom sam mukom drao oi na putu ispred sebe. Dr. Prajs je tumaio oseaj teine i topline kao prisutnost Boju. Rekao je okupljenom mnotvu da e prisustvovati naroitom udu. Siao je s podijuma, poloio ruku na eninu glavu i poeo ja da se moli. Pred oima itave zajednice enina lea su se ispravila, a iskrivljene noge izravnale i vidljivo produile iako ve vie od deset godina nije napravila ni jedan korak. Eva Donston stala je na noge i hodala gotovo plesala po itavom prolazu. Dr. Prajs je jo uvek bio u vezi sa Donstonovima: ozdravljenje je bilo trajno. "I veeras emo", nastavio je arls Prajs, "videti drugo udo jer je 'plat' ponovo pao na moja ramena u trenutku kad si mi se obratio. Jo je uvek tu. Bog je prisutan u ovoj situaciji."

65

Snano sam progutao, ne usuujui se progovoriti. Prolo je jedanaest godina od mog iskustva i nikada nisam uo slinu stvar. Bilo je pola dvanaest kad smo stigli u Dauni. Prednja vrata male bolnice sa trideset i tri kreveta su bila zakljuana pa smo morali pozvoniti. Konano se pojavila sestra. "Drago mi je da ste ovde" rekla je. "Florens je veeras loe." Zamolio sam da i dr. Prajs ue sa mnom u sobu pa su i njemu dali sterilni mantil i kapu. Zatim smo nas dvojica uli u sobu. Leala je u svom bolesnikom krevetu, napola skrivena gusto isprepletenim cevicama i icama. Predstavio sam joj arlsa i ona je slabano klimnula. Dr. Prajs je iz depa izvadio boicu sa uljem i izlio malo na prste. Zatim je, pruajui ruku kroz aparaturu oko njenog kreveta, stavio prste na njeno elo. "Gospode Isuse", rekao je, "zahvaljujemo Ti to si ovde. Zahvaljujemo Ti to isceljuje nau sestru". Nastavio je da se moli svojim snanim i istovremeno nenim glasom, ali vie nisam uo rei. Neka neverovatna promena se dogodila u sobi. Soba se inila nekako zgusnutijom. Sam vazduh je postao gust, kao da stojimo u vodi. Iznenada se na svom visokom krevetu Florens iskrivila. Dr. Prajs je odskoio kad je jedan teg od tekog elika projurio pored njegove glave. Florens se okretala na jednu stranu, a zatim na drugu, koliko su joj ice doputale. Sada su tegovi jurili po itavoj sobi, ljuljajui se dok se ona okretala vamotamo. Znao sam da bi je trebao zaustaviti lekari su neprestano ponavljali da razmrskana karlica mora biti nepomina. Meutim, samo sam stajao na svom mestu, umotan i okupan tim pulsirajuim vazduhom.

66

Iz dubine njenog grla zaulo se stenjanje, da li je od bola ili od tihog ushienja, nisam mogao odrediti. Dvadeset neverovatnih minuta Florens se vrtela i okretala u svom ianom zatvoru dok smo dr. Prajs i ja izbegavali tegove koji su se divlje ljuljali. Svake sekunde sam oekivao da e kroz vrata upasti sestra i zatraiti objanjenje za na postupak; znao sam da sobu obilaze svakih deset minuta. Niko nije doao. Kao da smo nas troje bili prebaeni iz obinog prostora i vremena u svet nastanjen jedino toplom, svuda prodiruom Bojom prisutnou. Iznenada je to ponovo postala obina bolnika soba. Florens je mirno leala na krevetu. Postepeno su se i tegovi prestali ljuljati. Sledeeg trenutka je pogledala u mene. "Demose", apnula je, "Isus me je ozdravio". Nagnuo sam se nad nju. "Znam", rekao sam. Kada je nekoliko minuta kasnije u sobu ula sestra, bila je zadovoljna to Florens spava mirnim snom. Nakon to sam sledeeg jutra odvezao dr. Prajsa kui u Pasadenu, jo sam uvek sam bio pospan kad je dr. Hejgud telefonirao. "Hteo bi da doe i pogleda ove slike", bilo je sve to je rekao. Kad sam stigao, soba u kojoj su se nalazili rendgenski ureaji bila je puna ljudi. Lekari, sestre, laboratorijski tehniari, svi su se gurali napred. Na osvetljeni zaslon bilo je privreno osam ploa. Prvih sedam prikazivalo je razmrskanu levu butnu kost i karlicu. Na nekim mestima je kost bila skoro potpuno pretvorena u prah. Krhotine su se sve vie irile na svakom sledeem snimku. Osma slika, napravljena tog jutra, pokazivala je karlicu koja je bila normalna u svakom pogledu. Obe strane slike bile su istovetne: leva butna kost je bila jednaka desnoj. Samo nekoliko jako tankih crta govorilo je o tome da je jednom sigurno pre mnogo godina ta vrsta kost bila povreena.

67

Florens je ostala u bolnici jo mesec dana dok su opekotine na leima ozdravljale. Dan pre nego to je bila otputena, sanjala je udan san. Sanjala je da se nalazi pred stolom na kom je bilo dvadeset i pet aa vode koje je trebala ispiti. "Verujem da one znae broj godina koje u provesti ovde na zemlji", rekla je mojoj eni i meni kad smo sledeeg dana doli po nju. "Verujem da mi Bog daje jo dvadeset i pet godina da mu sluim." Nisam znao nita o tome. Znao sam jedino da sam svojim oima video Boju silu. Jo mi je ostalo da upoznam svoju slabost.

68

UPORISTE U NEBU

UPORITE U NEBU
Decembar 1941. godine. Sjedinjene Drave ule su u rat. Napadom na Perl Harbur Los Aneles je preko noi postao centar neprekidne odbrambene aktivnosti. Danju su autoputevi bili zakreni maslinastozelenim vojnim kamionima, a nou se radilo u jezivom mraku potpunog zamraenja. Mi smo muu obavljali pre zore, u talama sa zamraenim prozorima. Mala fabrika aviona pored nas u Dauniju poput peurke je izrasla u logor ograen bodljikavom icom u koji su kolone automobila i kamiona tekle dvadeset i etiri sata dnevno. Na uas moje ene, a na oduevljenje sedmogodinjeg Riarda, sklonita i ureaji za protivvazdunu odbranu postavljeni su skoro u samom naem dvoritu. Mlekari nisu bili mobilizovani jer je mlekarstvo bilo svrstano u osnovnu industriju. Nije prolo mnogo vremena, a mnogi od naih saradnika i dobavljaa poslani su u slubu ili u odbrambene logore. Svoje vreme sam raspodelio izmeu obora za telad i tala sa kravama, ve prema tome gde sam bio potrebniji, i raznovrsnih odbora za snabdevanje. Molio sam za gorivo, itarice, automobilske gume i delove za kamione, koji su nam bili potrebni da bi smo mogli nastaviti sa poslom. Najvei problem bilo je zdravlje ivotinja. Sve je tee bilo doi do lekova i do veterinara. Kad bi ranije bolest zapretila naoj stoci, tata i ja smo se uvek najpre molili, a sada je to esto bila i prva i zadnja pomo. Tokom ratnih godina Rouz i ja odravali smo letnje sastanke drei se eme koju smo razradili u Los Anelesu. Naa je uloga bila pronai nadarenog govornika i obaviti onaj deo posla za koji je izgledalo da imamo dara raditi na tome da crkve sa odreenog podruja sarauju,
69

iznajmiti opremu, pozabaviti se detaljima. Zatim, kad su ve trokovi podmireni, staviti ostatak novca od dobrovoljnih priloga na raun kojim zajedniki upravljaju crkve koje uestvuju u organizaciji, tako da saradnja ne prestane i kad se sastanci zavre. U naoj crkvi su se jo uvek neke stareine glasno udile i pitale koja je nam korist od "sve te jagme". Kada je Florens na sastanku u julu 1942. godine bez hramljanja dola napred i otpevala velianstvenu himnu, Rouz i ja smo znali da sav trud celoga naeg ivota ne moe dovoljno izraziti nau zahvalnost Bogu. Tih godina sam imao jedan velik izvor radosti: duboko prijateljstvo sa arlsom Prajsom. Voleo sam da sluam njegove propovedi, tehniki savrene, koje je usavrio studirajui kod Vilijema Deningsa Brajana. Jo lepi su bili nai lini susreti. Izmeu 1941. i 1946. godine skoro svake nedelje je dolazio u Dauni i tada smo odlazili u njegov omiljeni italijanski restoran. Sedeli bi smo tamo negde u oku i ja bi provodio popodne sluajui najpametnijeg oveka kojeg sam ikada sreo. "Dr. Prajs", rekao sam jednom, "to to vi radite sigurno je najdivnija stvar na svetu! Videti kako hiljade ljudi slua vae rei videti spaene i ozdravljene, i oseati kako Boja sila deluje kroz vas." Dr. Prajs je prestao namotavati pagete na viljuku i pogledao me udno se namrtivi. "Nije ba tako", konano je rekao. "To je... kao ovaj rat." Odmahnuo je rukom po prostoriji; bili smo skoro jedini civili u restoranu. "Gde ubijaju vojnike? U prvim redovima gde su najblie neprijatelju." "Demose, ista je stvar sa evangelizacijom. Taj rat je smrtonosan kao i onaj na pravoj borbenoj liniji. Propovednik koji ide u napad na neprijateljsku teritoriju, dolazi pod udar neprijateljske vatre. Ponekad je ranjen, Demose. Neki su potpuno uniteni."
70

Skromno se nasmeio, a to je bilo svojstveno samo njemu. "Ponekad mi ljudi pokuavaju dati komplimente govorei kako teno propovedam. To mi nita ne znai. Prolo vee mi je jedna starica rekla da se njena porodica svakog dana moli za mene. Demose, to je najdivnija stvar koju jedan propovednik moe uti..." Klimnuo sam glavom, impresioniran njegovom ozbiljnou. Ipak, stvarnost onoga o emu je govorio tada, ranih etrdesetih godina, uopte nisam razumeo. Dogodilo se to skoro neprimetno usred pritisaka ratnih restrikcija i nestaice. Tatine tri prve krave prerasle su u tri hiljade; bili smo najvea privatna stona farma za proizvodnju mleka na svetu. I imamo najveu privatnu glavobolju, mislio sam visei na telefonu iz sata u sat, sledei govorkanja da je na nekom mestu mogue nabaviti flae za mleko, a cement za stajski pod negde dalje. Samo nabavljanje hrane za toliki broj stoke bilo je sve tee. Sada sam po seno iao ak u Imperijal Vejli. Put je uglavnom vodio kroz pustinju. Meutim, kad je 1943. godine posle vrelog jula doao jo topliji avgust, na jednom usamljenom putu sam spazio zapanjujuu promenu. Tamo gde se na mom zadnjem putovanju nalazilo nekoliko sprenih brvnara, sad je izraslo naselje od atora, a saobraaj se iza kolone vojnih kamiona usporavao do brzine pua. Tako je bilo celom duinom puta. Izmeu larmi datulja i pranjavih zaselaka smestile su se vojne baze. Naravno, niko nita nije rekao i niko nita nije znao, meutim bilo je oigledno da se negde na licu uznemirene Zemlje priprema velika pustinjska operacija. Kad sam se vratio kui, razgovarao sam o tome sa Rouz: "Toliko mnogo mladia, Rouz; strano im je vrue i dosta im je svega." Grad Indio, pedeset kilometara istono od Palm Springsa, ostavio je na
71

mene naroiti utisak. Ulice su bile toliko zakrene vojnicima na odsustvu da je samo za prolaz bio potreban jedan sat. Kad je bio zastoj saobraaja, sedeo bi i posmatrao ih kako ekaju u beskonanim redovima ispred tri ili etiri mala restorana i jedinim pozoritem traei zaklon od vreline koja je iznosila 52C. Nemaju ni ta da rade ni kuda da odu. Pomislio sam: A kako bi bilo da ovde odrimo sastanak? "Jo sastanaka, Demose?" pitao je tata. Rouz i ja upravo smo zavrili sa estonedeljnom evangelizacijom u Oran Sitiju. I Rouz je bila sumnjiava. "Demose, pa ti na farmi radi esnaest sati dnevno. Tokom evangelizacije jedva da si i legao. ta e dokazati ako se ubije?" "A ta ako ta ideja dolazi od Boga, Rouz, a ne od mene?" Podigla je pogled sa odee koju je peglala. "Onda emo to uraditi." Skoio sam sa kaua. "Odmah u telefonirati arlsu Prajsu", rekao sam, "on je prilino zauzet, ali moda e nai slobodnu nedelju ili dve." Rouz je sa gomile oprskanog vea podigla drugu Gerinu haljinicu. Ona nije bila od onih koje mnogo priaju, ali kad god ne bi imala apsolutno nita da kae, znao sam da ima najvie. "Rouz? " Tiina. "Neto nije u redu?" "Demose, bez obzira koliko volim doktora Prajsa, on nije pravi ovek
72

za razgovor sa vojnicima. Potreban je neko mlai, neko... ta ja znam. Neko ko svira gitaru." Bio sam siguran da Rouz nije u pravu. "Pogledaj koliku masu ljudi privlai dr. Prajs", rekao sam. "Pogledaj isceljenja koja se dogaaju. Pogledaj Florens!" Rouz je ponovo zautala. Nazvao sam arlsa Prajsa zaboravljajui lekciju koju sam nauio kad smo poeli sa odravanjem sastanaka u Linkolnovom parku: za Rouz i mene klju za otkrivanje Boje volje bio je meusobna suglasnost. Dr. Prajs je saoseao sa vojnicima koji su bili u pustinji i rekao da e pokuati da promeni svoj raspored. Mislim da je i uspeo, ali ne znam sigurno jer me na neko vreme zaokupio jedan problem na farmi. Zatim se dr. Prajs razboleo od gripa, a ja sam se muio traei od vojnih vlasti dozvolu za takav sastanak. Kad je Prajsov lekar zabranio svom pacijentu svako naprezanje, ni ja vie nisam bio toliko zagrejan za tu stvar. Ispustio sam Boji trenutak ili Bojeg oveka upravo za ovaj posao. Uinio sam, preko volje, nekoliko pokuaja da pronaem nekog drugog ko bi vodio sastanke i na kraju nisam uradio nita... Te jeseni su novine bile pune ratnih pria. Stopa smrtnosti meu amerikim vojnicima bila je visoka. Svaki put kad su objavljeni spiskovi poginulih, ponovo sam se ozbiljno pitao: koliko se mladih ljudi pored kojih sam se provozao ovde u kalifornijskoj pustinji nalazi meu poginulima? Koliko ih je moglo doi na sastanke u Indio? Koliko ih je moglo otkriti istinu koja bi im znaila sve? U meuvremenu se pojavila nova briga. Po celoj junoj Kaliforniji mlekarstvo je bilo u krizi. Poto je mnogo veterinara bilo u vojnoj slubi, tuberkuloza meu stokom bila je u porastu. Svakih mesec dana dolazili bi dravni i okruni slubenici iz Odeljenja za zdravstvo da pregledaju nau stoku. Davali su kravama injekcije u koren repa, gde je koa bila
73

glatka i bez dlaka. Ako koa ostane glatka nakon tri dana, ivotinja nije zaraena. Ako se pojavi izboina veliine oraha, ivotinja je zaraena, a ako je izboina manja, ivotinja je "sumnjiva". Kada broj zaraenih i "sumnjivih" zajedno dostigne odreenu granicu, sve ivotinje se, prema zakonu, moraju unititi, zdrave zajedno sa bolesnim. Nekoliko je stada u oblinjim okruzima ve bilo poklano kad se prva naa krava razbolela, a za njom i druge. Naravno, tata i ja smo se molili za njih. Devetogodinji Riard se molio za njih kad je posle kole doao pomagati u talama. Problem se pojavio na naoj najmodernijoj farmi Nada broj tri. Ve je bilo skoro sto ivotinja za koje se ustanovilo da su zaraene i dvesta "sumnjivih". Ako doe do bilo kakvog poveanja tog broja kad inspektori sledei put dou, a to se inilo neizbenim, svih hiljadu krava morae da se likvidiraju. Onog dana kad su nam saoptili tu vest, tata i ja smo ostali na farmi Nada broj tri posle veernje mue. Sedeli smo neuteni jedan nasuprot drugom za stolom. Ni jedna farma krava muzara za koju smo uli nije dostigla ovaj odnos obolelih i zdravih krava i spasila stoku. Da nas malo smiri i razvedri, tata je upalio radio i namestio noni program iz Andels Templa. Tmurnu unutranjost sobe je ispunio topli glas dr. Kelsi Glovera. Dr. Glover je to vee govorio o Bojoj sili koja moe izleiti svaku bolest. Tatin pogled se sreo sa mojim s druge strane stola. Rano sledeeg jutra telefonirao sam dr. Gloveru. "Kad ste rekli 'svaku bolest', jeste li podrazumevali i krave?" S druge strane telefona sledila je podua tiina dok je diplomirani teolog sa Berklija razmiljao. "Svaku bolest", ponovio je konano. "Kod ivotinja i ljudi". "Ako je tako, da li ste voljni da se molite za hiljadu krava? Danas?"
74

Zatim sam opisao situaciju na naoj farmi. Stigao je na farmu u pola dvanaest i obojica smo otili u talu. U svakom odeljenju se nalazilo ezdeset ivotinja. Uglavnom su bile okrenute leima, glava sputenih u jasle pune sena. Ali im smo dr. Glover i ja proli kroz prva vrata, prestale su da jedu i, kao to to krave ine, skupile se oko nas blago nas gurkajui. Iako se sunce nalazilo tano iznad naih glava, dr. Glover je skinuo eir, a i ja sam skinuo svoj. "Gospode Isuse", povikao je, "stoka na hiljadu breuljaka je Tvoja! U Tvoje ime, Gospode, mi oduzimamo vlast svakom bacilu tuberkuloze koji napada Tvoja stvorenja." Krave su naulile ui. Njihove vlane crne oi su ga paljivo posmatrale. Prola su tri sata dok smo obili sva odeljenja. Brinuo sam se zbog sunca jer dr. Glover nije bio mladi. Meutim, on nije hteo da stavi eir toliko dugo dok ne zavri sa molitvom. I zaista, okruenje tamo napolju izmeu silosa i valova sa vodom postalo je udnovato mirno i tiho. I radnici su to osetili. Uglavnom su to bili starci prestari za vojsku i rad u fabrikama. Ve su dugo vremena bili kod tate i mene i navikli se na pentekostalne postupke. Ipak sam primetio da je Gloverov postupak ostavio utisak. Dok se molio isterujui bolest, skoro da se moglo videti kako se bacili okreu i nestaju u daljini. Sad sam jedva ekao sledee testiranje. Sve je, meutim, prolo kao i obino i lica slubenika iz Odeljenja za zdravstvo nisu pokazivala nita. Dok su se etali goredole pored redova krava, bili su zamiljeni testiranje je izvreno u tali za muu dok su ivotinje bile privezane za motke zastajui posle svake injekcije samo da bi iglu obrisali alkoholom. Ti ljudi su znali bolje od veine drugih kako je razorna ta
75

harajua epidemija. Posle tri dana dva dravna lekara i predsednik okruga su se vratili da pregledaju rezultate testa koji su za sve bili od velikog znaaja. Dok su navlaili gumene izme, nisu mnogo priali. To je bio najtei deo njihovog posla rei farmeru da mu je stado osueno na unitenje. Na farmi Nada broj tri muzli smo sto dvadeset krava odjednom u redovima od po trideset grla. Posle prva dva reda dva dravna slubenika su se srela. Priao sam malo blie da bi bolje uo jer su maine za muu prilino glasno radili. "To je neka prevara", rekao je jedan od njih. "U celom redu nije bilo nijedne zaraene krave, a isto tako ni 'sumnjive'." Drugi ovek je zatreptao oima. "Ista stvar je i u redu koji sam ja pregledao." Od ukupnog broja od sto dvadeset krava ni jedna nije pokazivala ni najmanji trag bolesti. Za to vreme je bila pomuzena druga smena i dvesta etrdeset krava dalo je negativan rezultat. I radnici su poeli da se okupljaju u tali. Trea smena: isti rezultat. Tog jutra smo pomuzli preko tisuu krava i ni jedan sluaj tuberkuloze ili sluaj koji bi se mogao potvrditi kao 'sumnjiv' nije se naao ak ni meu ivotinjama koje su se na ranijem testiranju pokazale zaraenim. Ljudi iz vlade su nam rekli da za to ne postoji medicinsko objanjenje niti postoji neki slian primer u prolosti. Jedini odgovor je bio onaj koji sam izneo pred sada ve prepunom talom: dr. Glover se molio i Bog je odgovorio. Nije On tada odgovorio samo zbog teke ratne situacije. Sve vreme koliko smo jo imali farmu krava muzara na tom podruju preko dvadeset godina dok Dauni nije postao toliko izgraen da smo morali
76

preseliti sve farme severno od Los Anelesa nije se pojavio ni jedan sluaj tuberkuloze niti je postojala opasnost od tuberkuloze na farmi Nada broj tri. Mislim da se najvie obradovala mama kad smo negde u decembru 1944. godine Rouz i ja saznali da emo opet imati dete. Geri je pola u vrti i nae dve kue, jedna pored druge, za mamu su bile previe tihe. Imala je ona i drugih unuka, naravno, ali sve su moje sestre i njihove porodice ivele bar dva kilometra dalje ili jo vie po armenskim merilima praktino van domaaja. Postojao je jo jedan poseban razlog zbog kog je sa oduevljenjem prihvatila nau vest. U etrdeset i sedmoj godini mama je obolela od neizleivog raka. Molitva, tako delotvorna na farmi, ovde kod kue nije pomogla. "Videu tvoju drugu kerku, Demose!" rekla je sretno. U porodici je jednostavno prihvaeno da e novo dete biti devojica. Koliko god izvetaji doseu u prolost, u svakoj je generaciji akarianovih bio samo jedan sin. Mama je odmah poela iti ruiaste haljinice i kapice sa volanima. Bilo je to na sastancima u leto 1944. godine kad sam prvi put stavio svoj prst na neto to me do tada izjedalo samo u mislima. Dok je evanelist govorio, sedeo sam na podijumu i lutao pogledom po natrpanom atoru. Haljine pastelnih boja, haljine s cvetiima mnogi su mukarci bili u odorama a i neke ene. ene... Shvatio sam da su mi misli odlutale od propovedi i sa naporom sam ih vratio nazad. Tokom pevanja sledee pesme ponovo sam paljivo osmotrio sluaoce. Da li je to bio proizvod moje mate ili je zaista na svakog prisutnog mukarca bilo prisutno deset ena? Sledee vee Rouz mi je pomogla u brojanju. U jednom redu je bilo je etrnaest stolaca pa onda prolaz, to je bilo u skladu s protivpoarnim pravilima Okruga Los Anelesa. Uzeo sam desnu stranu. U prvom redu: osam
77

ena, dva mukarca. U treem redu: etrnaest ena. Tri veeri zaredom Rouz i ja podelili smo ator i brojali ljude. Nije bilo sumnje. ene su u broju premaile mukarce u odnosu veem od deset prema jedan. Bio sam kao gromom oinut. U armenskoj pentekostalnoj crkvi, s obzirom na to da je cela porodica ila na bogosluenje, broj mukaraca i ena bio je uvek viemanje jednak. Ovde u atoru svi su sedeli pomeano, bez obzira na pol ili doba, i zbog toga do sada nisam primetio ovaj fenomen. Pa dobro gde su ti muevi, braa i oevi? "Nisam znao", rekao sam arlsu Prajsu dok smo jeli lazanje te nedelje, "koliko je malo mukaraca ostalo u ovom kraju. Otili su preko mora, pretpostavljam." Dr. Prajs je virkio na mene kroz svoje okrugle naoare bez okvira. "Demose, Los Aneles nikad nije bio toliko pun mukaraca! Vojnici iz svake drave Sjedinjenih Drava. Desetine hiljada mukaraca u odbrambenoj slubi." "Pa zato onda ima toliko vie ena na naim sastancima?" Dr. Prajs je zabacio glavu unatrag i nasmejao se, na ta se grupa mornara s druge strane okrenula i pogledala u naem smeru. "Blagoslovljeno da je tvoje nevino armensko srce!" rekao je. "Uvek ima vie ena na ovakvim sastancima. Za veinu Amerikanaca religija je neto... ta ja znam... za slabie. Neto ta je samo za ene i decu. Da li si ikada uo za muko misionarsko drutvo? Ili za muku grupu za prouavanje Biblije? ene su Crkva u Americi, Demose, osim profesionalnih svetenika, naravno, takvih kao to sam ja. Sav dobrovoljni rad, sve oduevljenje, sav ivot to su ene."

78

Noima sam razmiljao vrtei se u krevetu sve dok me Rouz, kojoj je sada odmor trebao vie nego inae, nije zamolila da se premestim na kau u dnevnoj sobi. Bio sam naviknut na to da ene ljube Boga i slue mu. U armenskoj crkvi uvek je bilo proroica. Mukarci su, meutim, bili osnovni pokretai stareine, ljudi koji su prouavali Bibliju, uitelji i ljudi odgovorni za versko vaspitanje dece. Kako su ameriki mukarci, toliko odluni i uspeni u drugim poslovima, mogli napustiti ovaj najuzvieniji poziv? Bez obzira koliko sam pokuavao, nisam to mogao shvatiti. Prvog novembra 1944. godine rodila se naa druga devojica, tamnokosi mali herubin, dugih crnih trepavica. Svakako da je svako dete posebno, ali bilo je neto u ovom detetu zbog ega su i sestre u bolnici u Dauniju, koje je inae teko ganuti, stalno visele na prozoru i gledale detece. Nazvali smo je Kerolin. Kad smo je Rouz i ja, u pratnji Riarda i Geri, doneli u prednji deo crkve na Gudrih Bulevaru i klekli na maleni ilim radi tradicionalnog blagoslova novoroeneta, verovao sam da u pui od ponosa na svoju porodicu. Naravno, od samog poetka Kerolin je bila mamino posebno detece. Mama je sve tee hodala, ak joj je i onih nekoliko koraka izmeu njene i nae kue stvaralo potekoe. Zbog toga je Rouz vie puta na dan nosila Kerolin tamo i mama je bila jedina koja je otkrila, jednu po jednu, mnoge njene jedinstvene sposobnosti: kako se rano poela smejati, kako se brzo poela prevrtati, kako je bila jako mala kad je mogla uspravno sedeti. Mama je ak tvrdila da je ve sa etiri meseca mogla razgovetno rei Zaruhi, ali niko drugi nikad nije uspeo uti to udo. Te zime, za vreme naih nedeljnih susreta, arls Prajs i ja smo esto
79

razgovarali o fenomenu na koji mi je on ukazao o odbojnosti Amerikanaca prema religiji. Rekao sam mu jo neto to sam primetio u naoj crkvi. "Kad mukarac pone napredovati u poslu, dr. Prajs, on prestaje dolaziti u crkvu. Video sam to mnogo puta." esto je, rekao sam mu, cela zajednica bila na kolenima kad je ovek trebao da plati stanarinu ili dobije zajam od banke. Ali kad posao tog istog oveka pone da cveta, crkva, koja se u tekim vremenima borila zajedno sa njim, sad ga iznenada ne vidi u svojoj sredini. "Zato to mora biti tako?" Dr. Prajs se zavalio u naslonja. "Znam koji odgovor crkve daju: svetovni uspeh naspram ivota Duha. Bog i mamon i tako to. Meutim, to me ne zadovoljava." Provukao je ruku kroz svoju sivkastu kosu koja je postajala sve rea. "Kakve odgovore crkva ima za mukarce i ene koji se suoavaju sa zaista uasno sloenim problemima savremenog poslovanja? Ljudima sa strahovitim odgovornostima, od ijih odluka zavise stotine zaposlenih ljudi. Takvi su ljudi dolazili i k meni, Demose, i, iskreno govorei, ja ak nisam mogao razumeti njihova pitanja. to ja znam o poslovnim ugovorima i zamrzavanju cena? Ja nemam nikakvog iskustva u poslovanju." "Sigurno, mi svetenici moemo uteiti i posavetovati oveka koji je u tekom duevnom stanju, ali ta je sa ovekom kojem sve dobro ide? On jednako treba Boga, a propovednici kao ja ak ne znaju ni njegov jezik." Neki drugi put nai razgovori su bili veseliji. "Demose", rekao je dr. Prajs jednoga dana, "ti e biti svedok jednog vanog dogaaja koji je predskazan u Bibliji. 'Posle ovoga izliu Duh svoj na svako telo...' To e se dogoditi za vreme tvog ivota, Demose, i ti e u tome uestvovati."

80

Nain na koji je dr. Prajs izricao proroanstva uvek me je zapanjio. Prema mojoj crkvenoj tradiciji, proroanski govor bio je poseban Boji potez praen ukoenim dranjem, povienim glasom i sveanom tiinom onih koji ga sluaju. Ali dr. Prajs je izricao krajnje zaprepaujue stvari istim glasom kojim je traio so. "Jedini nain na koji u ja uestvovati je da se brinem o evanelisti kao to ste vi." Zatresao je glavom. "Nee biti ba tako. Ne preko profesionalnih propovednika. 'Svako ljudsko bie' to je ono to govori Isaija. To e se dogoditi spontano po celom svetu obinim mukarcima i enama ljudima u trgovinama, kancelarijama, fabrikama. Ja neu iveti dovoljno dugo, ali ti hoe. Demose, a kad to vidi, znaj da je Isusov dolazak jako blizu." Tih dana je dr. Prajs esto govorio o Isusovom povratku na zemlju. Govorio je i o svojoj bliskoj smrti iako je imao samo ezdeset i dve godine. Poeo sam da ga razuveravam, ali je on podigao ruku da me uutka. "Ne budimo sentimentalni, prijatelju. Jednostavno postoje stvari koje znam. Imam jo samo moda godinu dana. A onda, Demose, kakva je to samo prednost za hrianina otii svom Gospodu!" Nikad nismo saznali gde je Kerolin dobila grip, osim to smo znali da je tog marta 1945. godine bilo mnogo sluajeva gripe u Los Anelesu. Dr. Hejvud nije vie bio meu ivima. Dr. Stir, koji je preuzeo slubu, uveravao nas je da je kod kue podvrgnuta boljoj nezi nego to bi je mogla dobiti u bolnici, uzevi u obzir manjak sredstava i ljudstva zbog rata. Dvadesetetvoroasovna nega nije dala bolje rezultate. Izgledalo je da se infekcija zaustavila u njenim grudima; poela je teko disati. Kad su je dvadeset i prvog marta uvee primili u bolnicu, dijagnoza je bila
81

kratka i strana. Upala plua. Oba pluna krila. Sledeih dvanaest sati Rouz nije izlazila iz bolnike sobe; ja sam izaao samo da bi telefonirao ljudima ije sam molitve trebao. Rodbina se molila. Crkva se molila. arls Prajs je doao u bolniku sobu pa smo pokuali osveiti nau veru podseajui se ta je Bog uinio za Florens nekoliko soba dalje, u ovom istom hodniku. Ovaj put dr. Prajs nije govorio o oseanju topline na ramenima i kad smo napustili sobu, njegovo je lice bilo sivo. Dogodilo se to zapanjujue brzo. Dvadeset drugog marta u sedam sati ujutro ba sam se tuirao kad je zazvonio telefon. Javila se medicinska sestra. Da li bi mogao doi u bolnicu? Pre nego to sam i stigao tamo, znao sam da je naa beba otila. U nekom drugom smislu prole su nedelje i meseci pre nego to sam to shvatio. Kerolin, koja je sa svojih skoro pet meseci tako kipela od ivota, kako su tolika iskriavost i sjaj mogli tako jednostavno biti ugaeni? Poslednji put smo je videli u mrtvanici. Leala je savreno mirno; njene duge trepavice spustile su se na male okrugle obraze. Kod kue su se, naravno, ve sakupili roaci koji su ispunili nau i veliku susednu kuu. Prosedeli su sa nama mnogo dugih veeri ispunjavajui tako stari obiaj porodinog jedinstva. Nakon odlaska na groblje, u crkvi je odrana veera; drali su se govori puni sauea, koje smo stavljali u srca jer ih razum nije mogao prihvatiti. Prilino je udno, ipak, to smo najveu pomo te prve nedelje dobili od dva stranca. Bile su to dve ene tridesetih godina koje su ivele u Pasadeni i koje su se jednog popodneva dovezle k nama sa dr.
82

Prajsom. elele su da saekaju u automobilu, ali je Rouz elela da uu. Nakon nekog vremena dr. Prajs me povukao u predsoblje. "Znam ove ene jako dobro", rekao mi je, "one poseduju retku i velianstvenu sposobnost osetiti nevidljiva aneoska bia, za koja nam Biblija govori da ponekad poseuju zemlju." Od trenutka kada su ule u nau kuu, rekao je dr. Prajs, dve ene, Doroti Don i Alena Brumbah, postale su svesne prisutnosti velikog broja anela vie nego to su ih ikada ranije srele na jednom mestu. "Kau da vazduh upravo vrvi anelima." To je bio dar koji nas je vodio i hrabrio u mnogim tekim trenucima. Teki trenuci doli su neoekivano brzo! Jedne nedelje u crkvi je Rouz skoila sa klupe i izjurila na zadnja vrata. Kad sam je sustigao na ploniku, jecala je. "Ta mala beba..." bilo je sve to je mogla rei. Tada sam se setio da je ena koja je u crkvi sedela pored nje drala dete staro otprilike kao Kerolin. etiri mlade ene iz crkve dobile su decu otprilike u isto vreme kad je i Kerolin bila roena, i pogled na njih mesecima je uzrokovao da se praznina vraa. A ipak... kako je vreme prolazilo, poeli smo primeivati promenu u nama. Kao da je vidljivi, materijalni svet oko nas bio nekako manje... manje uverljiv nego ranije. Rat je zavrio, trebalo je zapoeti sa gradnjom nae nove kue. Godinama smo planirali kako emo, kad se opet bude mogao nabaviti materijal, izgraditi veu kuu. Ja sam eleo sobu gde bi mogao raditi, Rouz je elela veu kuhinju, a svakako nam je trebala i gostinska soba za evaneliste koji bi esto posle zavrene evangelizacije provodili neko vreme sa nama. Tada bi se Riard ili Geri morali preseliti na kau. Nekako preutno, bez ijedne izgovorene rei, i Rouz i ja smo znali da
83

nikada neemo izgraditi tu kuu. Delom je to bilo zbog toga to je ova mala kua bila ispunjena sa Kerolin: oak gde se nalazila njena kolevka, mesto u predsoblju pored kupatila gde je stajala njena kada. Ali takoe i zbog toga... pa, imati radnu sobu i lepu i urednu gostinsku sobu i sav novi kuhinjski nametaj nije nam se vie inilo uopte vanim. Deo nas bio je u nebu i od tog trenutka nadalje zemlja je imala drugaije, manje vano znaenje. Zapazili smo i neto drugo. Ujutro kad bi Riard i Geri otili u kolu, Rouz i ja uvek bi smo se zadravali za malim stolom u oku sobe i tu se molili razgovarajui sa Bogom o svakodnevnim problemima. Sada odjednom sa tim stoiem neto nije bilo u redu. Ponovo smo bez ijedne rei oboje znali da se elimo spustiti na kolena kad razgovaramo sa Bogom. Jednog smo jutra zajedno uli u dnevnu sobu i kleknuli na istonjaki ilim koji smo za desetogodinjicu braka dobili na poklon od enine porodice. Od tada je taj tamnocrveni ilim sa poljem plavih cvetova bio nae mesto sastanka sa Bogom. Nije se radilo o tome da smo ga se bojali nakon smrti nae keri. Sad nam je postao jo vei, blii, stvarniji; Njegova iva prisutnost terala nas je na kolena od strahopotovanja. Jednog sam jutra u dnevnoj sobi napravio korak pred kojim sam oklevao dugo vremena. "Gospode", rekao sam, "ne znam kako Rouz stoji sa tim, ali znam da Te ja nikada zaista nisam stavio na prvo mesto u svom ivotu. Nekakvi sastanci. Neto mojeg novca. Neto mojeg vremena. Ali Ti zna, a i ja znam, da je moja porodica bila prva u mom srcu. Gospode, elim da Ti bude prvi". Osetio sam Rouzinu ruku u svojoj. Bila je to sva podrka koja mi je bila potrebna. Rouz nikada nije mnogo priala.

84

HOLIVUD BOUL

HOLIVUD BOUL
Na prvi pogled nije to bilo nita drugaije od onog to smo celo vreme radili, bilo je samo opsenije. Plan je uvek dobro uspevao i razliite su se pentekostalne crkve jedne oblasti ujedinjavale oko zajednikog posla. Kako bi bilo da svi pentekostalci Los Anelesa iz priblino tri stotine crkava iznajme Holivud Boul za jedan zaista ogroman skup? Holivud Boul je toliko poznat da bi tamo doli ljudi koji se inae ne bi ni pribliili naem atoru. Kad smo pastori i ja poeli raspravljati o tom predlogu, opet se pojavio uobiajen problem: novac. Da bi se Holivud Boul samo rezervisao za jedno nedeljno vee, uplata je iznosila dve hiljade petsto dolara. Izraunao sam da bi plaanje oglasa na radiju, broura i plakata iznosilo tri hiljade dolara, ta zajedno iznosi pet i po hiljada dolara za poetak ne ukljuujui osvetljenje, uvare parkiralita i sve ostalo. Kako da nabavimo toliki novac? Sigurno ga ne moemo traiti od propovednika, od kojih je veina bila jako slabo plaena. ta je sa poslovnim ljudima iz njihovih zajednica? Tada mi je na pamet pala ideja koja je bila potpuno armenska: "Ako ja organizujem veeru", pitao sam pastore, "moete li nai sto poslovnih ljudi koji bi doli?" Na kraju krajeva, svaki Armenac znao je da se najvanije stvari u ivotu dogaaju za vreme jela. Veina pastora nije bila sigurna. "Na nae sastanke ne dolazi mnogo mukaraca, Demose", ponavljali su ono to sam ve dobro znao, "bar ne onih uspenih."

85

Konano smo napravili listu od stotinak imena i pozvali te ljude sa enama na veeru koja je trebalo da se odri na Knotovoj plantai jagoda. Kad je dolo vee, velika sala upravne zgrade na plantai je bila dupke puna. Rouz i ja smo sedeli za glavnim stolom, odakle smo mogli videti sve goste. Dok sam ih gledao, zaokupila me neobina ideja. ta bi bilo kad bi nekoliko ovih ljudi, recimo petest, doli ovamo gore i rekli nama ostalima zato idu u crkvu u vreme kad veina mukaraca naroito uspenih poslovnih ljudi ne ide. ta ih to u vezi sa Isusom toliko uzbuuje da se ne odmaraju jedan dan nedeljno? Kakvu ulogu u njihovom ivotu ima Sveti Duh? To bi moglo biti snano ohrabrenje za sve nas. Sledeeg trenutka sam se ukoio. Za jednim od susednih stolova sedeo je visok ovek srednjih godina u prugastom odelu, ije je lice iznenada zasvetlilo kao da ga je obasjao reflektor. Pogledao sam Rouz, ali ona to oigledno nije primetila. Kako je to samo mogla propustiti! udan sjaj irio se sa njegovog lica u prepunoj prostoriji i ja sam znao da je to ovek kojeg u prvog pozvati. Sada nisam mogao doekati kraj jela. Brebolje popio sam kafu i pojeo pitu od jagoda, toliko sam bio nestrpljiv da ujem ta to ovaj ovek zna. Konano su oljice sa kafom prestale da krue. Konobarice su sklonile tanjire i svi su odmaknuli stolce od stolova i naslonili se, oekujui da uju moju molbu za novac. Umesto toga, obratio sam se oveku u prugastom odelu. "Gospodine... da, upravo vi... vi sa plavom kravatom to se tako aneoski smeite. Da li bi hteli da doete ovamo gore?" ovek je izgledao zateen, ali se probio izmeu stolova i stao pored mene. "Da li bi ste hteli sa nama podeliti ono to je Gospod uinio za vas?" rekao
86

sam. ovek je u neprilici sagnuo glavu. "Ne znam ko vam je rekao", izustio je, "pa, da... moja ena i ja imamo zato da budemo zahvalni!" Nastavio je govoriti i ispriao kako je njegov tast nedavno bio isceljen od bolesti koju su lekari zvali rak u poslednjoj fazi. U naelektrisanoj tiini koja je usledila ponovo sam pogledao unaokolo po prostoriji. Pored prozora bilo je osvetljeno jo jedno lice. "Da li bi ste hteli doi ovamo da vas svi vide..." To se ponavljalo sat i po; jedan za drugim pojedinci u velikoj prostoriji kao da su bili preplavljeni nekom vidljivom silom. uli smo iskustva o obnovljenim brakovima, savladanom alkoholizmu, o pomirenju izmeu poslovnih partnera. Stalno sam mislio na izraz koji je upotrebljavao arls Prajs: puno Evanelje to vee svaki vid Evanelja bio je spomenut u vezi sa stvarnim dogaajem. Niko nije propovedao, niko nije koristio kieni govor, a ipak je sveukupni uinak bio snaniji nego bilo koja propoved koju sam ikada uo. Kad je zavrio deseti ili jedanaesti govornik, preuzeo sam mikrofon: "Prijatelji, upravo smo uli puno Evanelje", rekao sam, "Evanelje o kojem nam je priala grupa poslovnih ljudi." Puno Evanelje... poslovni ljudi. Neto iz tog izraza privuklo je moju panju. "Zar ne elite", nastavio sam, "da vie mukaraca u Los Anelesu moe da ispria ovakva ili slina iskustva? Zar ne elite da svaki mukarac, ena ili dete u Kaliforniji upozna Boju silu isto ovako kako je poznaju ovi ljudi? Postoji li bolje mesto na kojem im moemo rei o Bogu od Holivud Boula?" To je bilo doslovno sve to sam stigao rei. Po celoj sali ljudi su se dizali na noge gurajui ruke u depove i dolazei napred da stave svoj novac na sto. Donosili su novanice od deset dolara, dvadeset dolara i ekove ekove u urbi navrljane za stolom, ekove
87

napisane za vreme stajanja u redu, koji je postajao sve dui. Ljudi su ekali da dou na red, da dopru do podijuma. Kad smo na kraju izbrojili novac, ukupna je suma iznosila zaprepaujuih est hiljada dvesta dolara. Ma koliko suma bila fascinantna, znao sam da se neto jo vanije dogodilo to vee. Rodila se ideja, otkriven je uzorak za rad, iako ja jo nisam shvatio sve njegove mogunosti. "Zamisli samo", rekao sam svojoj eni dok smo se vozili kui u Dauni, "koliko je u svetu vie poslovnih ljudi nego propovednika. Kad bi samo oni poeli da ire Evanelje..." Naknadno su nas obavestili da Holivud Boul nikad ranije nije bio pun u ponedeljak uvee. Za na skup 'Puno Evanelje' svih dvadeset hiljada sedita bilo je zauzeto, a jo je dve i po hiljade ljudi stajalo oko ograde. To je bilo prvo vee kad smo organizovali sveanost paljenja svea. Smisao toga je bio u tome da se jedna usamljena svea teko moe videti u mraku. Meutim, kad svi upale svoje svee kad svako od nas upotrebi ono to mu je Bog dao sjaj tolikog broja svea pretvara no u dan. Za mene je to zaista bio svetli trenutak, trenutak u kojem sam konano naao odgovor na pitanje koje sam postavljao kao trinaestogodinji deak: Gospode, koji je to poseban zadatak koji Ti ima za mene? Razmiljao sam o tome, kao to sam esto inio; reflektori su bili ugaeni i velika arena pod vedrim nebom je bila obavijena tamom. Nisam postao propovednik ostao sam mucav i nespretan kao i uvek kad bi se naao pred publikom. Nisam bio prorok kao arls Prajs. Nisam bio uitelj, evanelista ili iscelitelj... Negde iznad nas zatrubila je truba. Prodoran zvuk odzvanjao je sa tamnih breuljaka. Kako su ljudi palili svee, pojavljivala su se siuna svetla. Sjaj se pojaavao sa svakom novom sveom. Iznenada je
88

Holivud Boul bljesnuo dok je hiljade malih vatri gorelo zajedno. Pomaga. Kao da je ta re bila ispisana trepereim plamicima. Onaj koji pomae da jedan ovek prenese drugom ono to ima. Onaj koji se brine da se nae vreme, mesto ili prilika da se svee sakupe. Onaj koji raspiruje iskru koja moe zapaliti svet. Uzbuenje izazvano tim otkriem ispunilo je moje oi suzama. Kasnije to vee, kod kue, eljno sam otvorio svoju Bibliju u Prvoj poslanici Korinanima 12,28. Kako sam esto razmiljao i molio se nad tom listom boanskih slubi: "...prvo za apostole, drugo za proroke, tree za uitelje; zatim je dao dar uda, onda dar ozdravljanja..." Da! Evo, tu je: "...pomagai..." Kako sam mogao da ne primetim tu re koja ponosno stoji izmeu ostalih? "...Onda dar ozdravljenja, dar pruanja pomoi, dar upravljanja, dar razliitih jezika." To je moj posao posao koji je za mene odredio sam Bog otkriven u bljesku svetla meu holivudskim breuljcima. Bog me je pozvao mene da budem pomaga, i od tog trenutka zadivljenost nad mojim pozivom nikada me nije napustila. Srea je da sam doiveo to ohrabrenje jer sam ubrzo nakon toga doiveo iskustvo koje mi je, da nije bilo onog prvog, moglo zauvek zagorati radost pomaganja. Govornik na jednom od mnogih naih sastanaka bio je evanelista iz istonog dela Sjedinjenih Drava. Imao je najbolje preporuke. Bio je ipak nekako neprimeren za evanelistu: imao je dugaku srebrnastu kosu koja je dosezala do remena i vetaku nogu! Od samog poetka mi se inilo da pokazuje neobino veliko zanimanje za novac od dobrovoljnih priloga. esto bi spominjao da na drugim mestima sakupljeni novac ide direktno njemu. "I ovde bi iao", rekao sam, "da drite sopstvene sastanke." Kada evanelista ima svoju vlastitu organizaciju, podsetio sam ga, i mora da plaa svoje osoblje, predstavljanje, putovanje i smetaj, naravno da e raunati na novac od dobrovoljnih priloga. U tom sluaju on sam plaa
89

iznajmljen teren i osoblje za tehnike poslove. S druge strane, kad smo mi organizovali sastanke, evanelista se nije morao brinuti nizato, ak ni za svoje line trokove, jer je odseo kod nas i hranio se jelima koja je Rouz pripremala. Rekao sam da smo Rouz i ja na svaku konferenciju potroili stotine dolara, za koje nikad nismo oekivali da emo ih dobiti nazad. Poto bi smo platili sve trokove, sav preostali novac, sakupljen dobrovoljnim prilozima, iao bi crkvama. S jednom izuzetkom. Jednom nedeljno sakupljali bi smo dobrovoljni prilog nazvan "prilog ljubavi" koji je bio za line potrebe evanelista. Pokazalo se da je na kraju estonedeljne evangelizacije evanelista imao dovoljno novca da finansira svoju vlastitu evangelizaciju. Kao to sam rekao, sve sam mu to u detalje objasnio jer sam video da mu je to glavna briga. Meutim, i posle ovog objanjenja on se na kraju svake slube nastavljao raspitivati koliki je bio iznos priloga. Mogli bi ste izvui mnogo vie od toga, govorio je. "Vi stvari ne postavljate dobro. Morate udariti u dubinu srca ako hoete da ljudi daju." "Mi ne elimo da oni daju zato to im traimo", rekla je Rouz sa druge strane stola pruajui mu po trei put iniju sa uftama; ali ako im Sveti Duh govori da daju, to je druga stvar. A On e odrediti i iznos." Ono udno u vezi sa tim ovekom bilo je to to je, uprkos svom preteranom zanimanju za novac, bio od Boga pomazan i nadahnut propovednik. Nikada nije bilo vie ljudi nego tog leta, nikada napred nije dolo vie ljudi, nikada vie divnih isceljenja. Jedno vee je gluvo dete ulo prvi put u svom ivotu. Na kraju nedelje njegov lekar je dao svedoanstvo sa podijuma o njegovom isceljenju. Drugo vee je jedna ena bila osloboena ogromne rune gue. Konano je dola poslednja nedelja. Vie od deset hiljada ljudi
90

naguralo se u veliki ator da uje uzbudljivu zavrnu propoved Boba Smita (nije njegovo pravo ime). On je zaista bio nadaren govornik i zbog njega mi je bilo drago to su sastanci imali i finansijski uspeh. Jadnik je zaista bio vrlo zabrinut u vezi te stvari. Od dobrovoljnih priloga sakupio je dovoljno novca da moe finansirati nekoliko konferencija na istoku zemlje ili ve gde izabere. Posmatrao sam redove gledalaca. Primetio sam da je jo uvek bilo vie ena. Na koji nain da dananjim mukarcima pokaem kako je Bog stvaran i iv? "...obilan Boji blagoslov..." govorio je Smit. Misli su mi se naglo vratile ka propovedi. "On vam ne moe dati ako vi prvo ne date Njemu. Ispraznite svoje novanike, prijatelji, da bi vas On mogao ispuniti svim nebeskim bogatstvima!" Zato taj ovek govori o novanicima? Na ovom zavrnom bogosluenju uopte nije bilo planirano sakupljanje novca. "Ko e dati?" nastavljao je. "rtvujte i istrajte u davanju dok se Boje ruke ne odree da daju vama!" ena u ruiastoj haljini sputala se prolazom prema podijumu. Smit je siao sa propovedaonice i, razmaknuvi listove ukrasnog bilja, nagnuo se prema eni koja mu je neto pruila. "Bog te blagoslovio, sestro!" uzviknuo je. "Bog e te silno blagosloviti zbog ovog dela ljubavi!" Tu i tamo pod velikim platnenim krovom i drugi su krenuli prema podijumu. Ustao sam sa stolice i otiao iza zavese. Tamo se ve okupila grupica redara i mesnih propovednika. "ta on to radi?" pitao je Edvard Gebriel, brat moje ene. (Njena je porodica nedavno skratila prezime Gabrielian na Gebriel.) Nema nikakvo pravo to da radi!"
91

"Moramo ga zaustaviti!" sloio sam se. Ali kako? Oseanja ljudi koji su se odazvali pozivu bila su iskrena, ak ako propovednikova i nisu. Sada je jecao dok je primao priloge: "Hvala ti, brate! Bog e te nagraditi, sestro! Bog te blagoslovio... tebe... i tebe..." ta smo mogli uiniti? Ovi su ljudi nedeljama sluali Boju re koju im je ovaj ovek propovedao i videli su ovde mnoga isceljenja. Mnogi su nakon toga to su to uli i videli predali svoje ivote Hristu. Ako ga raskrinkamo i osramotimo, zar nee to potkopati njihovu veru? "U svakom sluaju, neemo mu dozvoliti da izae odavde sa novcem tih ljudi", rekao je Edvard. On je bio glavni redar na sastancima. Besramno pozivanje se nastavljalo. Geri je postala nemirna od dugog sedenja pa je Rouz uzela kljueve automobila i odvezla se kui. Kad se vratila, preavi zajedno oko pedeset kilometara, ovek kao da je tek tada zapravo zapoinjao. Naglaavao je da svaki pojedinac mora doi napred "da ga svi vide" i "da bude ubrojen" meu one koji ljube Boga. Doi drugi ili ak trei put, bio je znak jo veeg predanja. Sakupljanje priloga proteglo se na neverovatna dva i po sata, obilato prekoraivi planirano vreme kraja. Tu i tamo sam meu posetiocima video zbunjene ljude kao to sam bio i sam; priblino etiri stotine ljudi je otilo. Veina je ljudi ipak, tako je bar izgledalo, bila ushiena. Na trenutke mi se inilo da je celi ator na nogama, da svi dolaze napred u elji da stave novac u za to pripremljene koarice do evanelistovih nogu. Na kraju, kad ve teko da bi se naao i ek na jedan dolar u neijem depu ili novaniku, Smit je sagnuo glavu za zakljunu molitvu. Edvard i njegova grupa redara veto su opkolili podijum. Pre nego to je Smit stigao prosvjedovati, ispraznili su koarice i uputili se prema dnu pozornice.
92

"Hej ljudi ah, brao!" mucao je Smit. "Ja sam... ja sam blagosiljao ove darove!" "Amen!" odvratili su redari i nestali iza zavese. Tamo se nalazila prostorija koja je sluila kao kancelarija. Nekoliko minuta kasnije, kad smo u improvizovanoj kancelariji poeli brojati novac, kroz prorez na zavesi uleteo je Smit. ile na slepooicama su mu iskoile bio je jako besan. "To je moje!" rekao je. "To je sve moje!" Zviznuo je o sto konom torbom koju je doneo sa sobom. Nikad je ranije nisam video. Bio sam siguran da je nije imao sa sobom u automobilu kada smo se on, Rouz i ja tog popodneva vozili iz Daunija. ustro ju je otvorio i poeo puniti novanicama koje su leale na stolu. Edvard je zgrabio ruicu Smitove torbe dok ga je neko drugi epao za ruku. "Nemojte ga dirati!" Bio je to moj glas. "Nemojte dizati ruku na tog oveka!" Redari su se zagledali u mene ne shvatajui. Ja sam bio iznenaen isto toliko koliko i oni. Na trenutak mi se uinilo kao da ne gledam razjarenog propovednika nego Saula, izraelskog kralja i ujem rei iz Biblije: "...ko e dignuti ruku svoju na pomazanika Gospodnjeg..." (1 Sam 26,9). Prisetio sam se da su to bile Davidove rei koje je o Saulu izrekao nakon to se Saul okrenuo od Boga i ne samo da mu je bio neposluan, nego mu se i aktivno suprotstavio. Ipak je Saul u
93

Davidovim oima ostao ovek kroz kog su tekli Boja sila i blagoslov isto kao to sam video da teku kroz Boba Smita. Smit je trpao novanice u torbu to je bre mogao. "Demose", rekao je Edvard, "vidi li ta on radi?" "Vidim." "I ti e mu dozvoliti da ode sa svim tim novcem?" "Zato ne bi?" pitao je Smit. "Pa to je moje, zar ne?" Drao je torbu pored stola i u nju drugom rukom ubacivao novac. "Da, Bobe, tvoje je", potvrdio sam, ne verujui jo uvek svom vlastitom glasu. "Bogu ne treba novac skupljen na taj nain." "Taj nain!" odvratio je prezirno. "ta vi znate o tome? Ti si budala, akariane. Svi ste vi budale!" Brzo je zatvorio torbu i zastao besno gledajui grupu propovednika i ostalu brae. "Ovde kod vas dogaa se neto predivno, a vi to ni ne znate!" Ne okreui nam lea, uputio se prema vratima, pipajui iza sebe rukom da nae prorez na zavesi. Sledeeg trenutka je nestao. Morao sam upotrebiti obe ruke da zaustavim Edvarda da ne pojuri za njim. "Pusti ga!"ponovio sam. "ta bi smo ionako mogli uraditi sa tim novcem? On ne pripada Bogu i ne verujem da bi ga Bog blagoslovio." Opet sam imao utisak da izgovaram rei koje nisu izale direktno od mene. Taj trenutak je proao i obuzeo me je veliki umor umor od ljudi, sastanaka, atora, podijuma i zvunika. Otili smo u veliku
94

dvoranu. Masa se ljudi jo uvek u dugim redovima polako pomerala prema izlazu; grupe dobrovoljaca iz crkava koorganizatora sklanjali su stolice na sklapanje. Od Boba Smita nije bilo ni traga. Pronaao sam Rouz i rekao joj da ide kui. Proi e jo mnogo vremena pre nego to budem gotov za veeras. Trebalo je dovesti radnike za ruenje atora i organizovati ienje. Sutradan je trebalo ponovo doi da bih pomogao u poslu. A bio sam ve bolestan od svega toga, tako strano bolestan od svega... Kad sam doao kui, pogledao sam u Riardovu sobu. Nita nije ukazivalo na to da je u njoj est nedelja iveo neki ovek. Iz sobe je nestao njegov ve, ieznula su njegova dva plava kofera, ak nije bilo ni etkice za zube na polici u kupatilu. Niko od nas nije znao kada se spakovao. Sigurno se nije oprostio ni sa kim iz porodice, a nije se ni zahvalio Rouz za njeno dugotrajno gostoprimstvo. Prolo je est godina pre nego to sam ponovo uo za Boba Smita. Jednog jutra je on sam, glavom i bradom, uao u glavnu kancelariju na farmi Nada broj tri mrav, ispijen, neobrijan, otrcan oigledno bez prebijene pare. Ispriao mi je kako ga prati nesrea i zamolio me da mu dam neto novca da bi mogao platiti kartu do Detroita. Dao sam mu. Tri godine posle uli smo da je umro. To je bilo prvi put iako nikako ne i poslednji da smo se Rouz i ja sreli sa tim fenomenom: sa ovekom koji obavlja ogromnu slubu za druge, ali iji je lini ivot u isto vreme prava ruevina. Ponekad je, kao u Smitovom sluaju, u pitanju bio novac. Ponekad je bio alkohol. Drugi put ene, droga ili seksualna perverzija. Zato je Bog takvim ljudima darovao uspeh? Da li je to sila iz Svetog pisma radila nezavisno od oveka koji ga je itao i tumaio? Da li je razlog bila vera sluaoca? Ne znam.

95

Siguran sam samo u dve stvari. Ljudi koji su na takvim sastancima Bogu dali svoja srca i svoje novanike nisu bili lieni nagrade zato to je ljudski posrednik bio nedostojan svoje slube. Isto tako, rei koje sam izgovorio ne razumevajui ih, vaile su i dalje. "Nemojte ga dirati!" Ti su ljudi u Bojim rukama otkrio sam da mi nije doputeno ak ni da o tome mnogo razmiljam. esto bi se, meutim, setio rei arlsa Prajsa koje je izrekao s jako bolnim izrazom na licu: "Ljudi u prvim borbenim redovima stradavaju." To bi me podstaklo na razmiljanje o riziku i iskuenjima sa kojima se takvi ljudi suoavaju i upitao bi se jesam li se dovoljno molio za Boba Smita. arls Prajs je umro. Umro je, kao to je i predvideo, 1946. godine. Moja majka, meutim, iako je trpela neprekidnu bol, jo uvek je bila iva. Nakon smrti male Kerolin, cela je porodica oekivala da e i ona jako brzo otii. Svima se inilo da je jedina sila koja je mamu drala u ivotu bila u Kerolininim punakim ruicama, kojima je hvatala njene mrave i slabane ruke. ekao nas je jo jedan nezavren posao. Florens je u dvadeset i prvoj godini jo bila neudata, a mama, kao prava armenska majka, nije htela umreti pre nego to obavi svoju dunost oko svadbe. Kad se Florens zaruila sa jednim zgodnim mladim Armencem ija je majka umrla pre nekoliko godina, mama je pripremanje venanja uzela u svoje ruke. Izvor njene snage tokom tih meseci ostao je tajna za lekare koji nisu mogli shvatiti ni kako uopte moe govoriti. Ila je u kupovinu, ila, ak je skuvala i jako komplikovano jelo koje je dolazilo na red posle svadbenog obreda. A kad su sretni mladenci otili na brano putovanje, ona je ponovo legla u krevet. Rak je preao u tako naprednu fazu da vie ni lekovi
96

nisu mogli da pomognu da bi smanjili bol. Nikada, meutim, nisam od nje uo ni jedne rei pritube jedino zahvaljivanje to je bila u stanju da ispuni sve porodine obaveze. Dr. Don Liri, specijalista koji ju je poseivao tokom njenih poslednjih meseci, imao je obiaj da doe u veliku pansku kuu rano izjutra. "Da bi ispravno zapoeo svoj dan", rekao mi je. Rekao je da ima mnogo pacijenata koji nisu ni priblino toliko bolesni kao mama, a ije ga nevolje uvek izmue. "Ako mogu na poetku dana provesti petnaestak minuta sa vaom majkom, Demose, to mi daje snagu da se mogu suoiti sa svime to me tog dana oekuje." Kad je u novembru 1947. godine umrla u pedesetoj godini, shvatio sam koliko je ljudi crpilo snagu iz nje. To je bila najvea sahrana koju je Dauni ikada video. Svi su bili tamo od optinskih slubenika do beskunika. Tada sam video koliko je daleko dosezala mamina gostoljubivost. Ipak, apsolutno najznaajnija linost koja se ovde nalazila bila je najmlaa: Rouz je u rukama drala dete koje je bezbrino spavalo, etvoromesenog Stivena. Kad smo saznali da emo imati jo jedno dete, nekako smo znali da je sve to tako odreeno i da e mama, pre nego to umre, to dete drati na rukama. Tako je i bilo. Mnogo vremena nakon to je dr. Liri drugim ljudima zabranio posetu, mi smo nosili Stiva u maminu sobu. Ona bi izravnala njegove meke crne uvojke i rekla ponekad smo se morali sagnuti k njoj: "Drugi sin... nikada, nikada se nije dogodilo da Bog poalje drugog sina..."

97

VREME PREISPITIVANJA

VREME PREISPITIVANJA
Tata se vratio u kancelariju. Tokom poslednjih nedelja maminog ivota najvei deo dana je provodio u njenoj sobi. Sad se ponovno vratio na Nadu broj tri. Sedei u kancelariji za svojim pisaim stolom koji je stajao nasuprot mom, mrtio je obrve itajui izvetaje iz poslednja tri meseca. "Previe gomila, sine", rekao je pokazujui prstom na brojke koje su pokazivale da imamo veu koliinu itarica nego to nam treba. Tata nikad nije bio previe oduevljen otvaranjem mlinova, i to zbog cena koje su beleile nagle i iznenadne promene. Taj prigovor teko da bi mogao vredeti za nagli posleratni razvoj. Te zime, 1947. na 1948., svi koji su se bavili proizvodnjom i prodajom potrone robe sloili su se u jednom. Cene itarica nisu skakale jedino zbog njihovog plafona koji je odredila vlada. Zob, jeam, kukuruz, pamuk, soja, njihova cena ve mesecima nije rasla nakon to je dostigla taj proizvoljno odreen plafon, iako ga je pokuavala probiti. im se plafon digne, cene e otii nebu pod oblake. Ideja da samo nagomilavam dok su cene niske, izgledala mi je dobra i unosna. To je, dakle, ono to je tatino otro armensko oko spazilo dok je pregledao brojke. Jo se vie namrtio kad je primetio da sam za itarice platio, po tadanjim cenama, nekoliko stotina hiljada dolara. Te itarice bi trebalo da nam budu isporuene u jesen. Sklapajui taj ugovor, aktivirao sam upalja bombe. Jedno ime neoekivano bi mi se javljalo u mislima, i to u najudnijim trenucima.

98

Fresno. Zbog ega sam stalno mislio na Fresno? To je grad koji se nalazi etirsto kilometara severno od Los Anelesa, kroz koji sam se mnogo puta prolazio. Tamo nisam nikog poznavao i nisam u njemu imao naroitog posla. Zbog ega mi je on stalno bio na umu? Poto nas je jo uvek peklo svee seanje na Boba Smita, Rouz i ja nismo mnogo govorili o planovima za sledee leto. Neko je predloio da ponovo odravamo sastanke u istonom delu Los Anelesa i to nam se uinilo kao dobra ideja. Kad sam se jedno vee vratio kui, Rouz je bila u spavaoj sobi i stavljala je malog Stiva u krevet. "Duo", rekao sam, "celo vreme dok sam se vozio kui ime jednoga grada kao da me je lupalo po glavi. Ne mogu da ga se otresem." Rouz se uspravila i pogledala me. "Nemoj spomenuti ime! Isto se dogaa i meni!" Ugasila je svetlo pa smo tiho na prstima izali iz sobe. "To je Fresno, zar ne?" Zaueno sam potvrdio glavom. "Da, to je Fresno." Ako smo ve znali gde Bog hoe da radimo, sledee pitanje je bilo kako kada tamo nismo imali nikog poznatog, a nismo ni poznavali grad. Konano sam od jednog propovednika iz Los Anelesa dobio ime pastora Crkve Boje u Fresnu. Nazvao sam ga i rekao da tokom leta imamo nameru da u njegovom gradu odravamo sastanke. S druge strane je zavladala tiina i potrajala dosta dugo. Konano je rekao da
99

e me nazvati. Nakon tri meseca ugostio sam njega i trideset tri druga mesna pastora na veeri u hotelu Kalifornija u Fresnu. Sretan ishod sastanka mogu objasniti jedino time to sam se drao stare i proverene armenske metode hranjenja tela i due istovremeno razlog sretnog ishoda sigurno nije bilo oduevljenje za projekat. Kad sam ustao sa eljom da im objasnim moju ideju, svi su se okrenuli prema meni. Nikada nisam video tako sumnjiava lica. Opisao sam "atorske" sastanke koje smo odravali ve sedam godina u Los Anelesu i naveo priblian broj ljudi koji su na njima upoznali Boga. Tiina. Neprijateljski pogledi. Napokon je ustao jedan ovek, podigao pantalone i izrekao ono to je oigledno svima bilo na vrh jezika: "Koja je vaa korist, gospodine akariane, u svemu tome? Kakav adut imate u rukavu?" Osetio sam kako mi se u obraze penje vrue crvenilo a zatim sam zastao da bih razmislio. Zato bi ovi ljudi trebali da poveruju oveku koji im je potpuni stranac? Setio sam se Boba Smita i po prvi put bio zahvalan za to iskustvo. Bog je znao da sporo shvatam. Moda mi je neke stvari mogao objasniti jedino tako da mi u njih gurne nos. Pastor treba da bude sumnjiav, on mora postavljati pitanja ako se radi o dobrobiti njegove zajednice. Ispred ovih trideset uvara ljudi ponovio sam celu proceduru vezano za sastanke: ja ne primam platu i sam plaam sve svoje trokove. Ovog puta e oni biti vei nego obino jer emo Rouz i ja tokom trajanja sastanaka morati privremeno da se doselimo u Fresno. Nakon to se podmire najvei trokovi reklama, podizanje atora i sline stvari sav novac koji e biti prikupljen na sastancima pripae crkvama koje e uestvovati u organizaciji. S druge strane, ako budemo u manjku, ja u razliku platiti iz svoga depa. "Koja je moja korist?" ponovio sam. Izvukao sam svoj Novi zavet iz depa i na glas proitao stihove iz 12. poglavlja Prve poslanice
100

Korinanima, koji su za mene lino postali toliko znaajni. "Prijatelji", rekao sam, "verujem da Bog za svakog svog slugu ima poseban dar, neku naroitu sposobnost koju treba da upotrebi za Njegovo kraljevstvo. Verujem da emo, ako naemo taj dar i koristimo ga, biti najsreniji ljudi na svetu. Ako u tome promaimo, bez obzira kako izvanredne stvari inili, biemo krajnje bedni." "Sretan sam", rekao sam, "jer sam naao svoj posao. Ja sam pomaga, upravo kako to ovde pie. Moj je dar da pomaem drugim ljudima raditi ono to oni najbolje rade. Pomoi u vam da se okupite, osigurate mesto sastanka, pomoi u da naete govornika. Ono to ja dobijam iz svega toga je radost to koristim talent koji mi je Bog dao." Podigao sam levu ruku i zagledao se u rukav svog kaputa. "Ne", rekao sam, "ovde nema nieg..." Ljudi su prasnuli u dobroduan smeh i napetost je nestala. Predlozi u vezi sa sastancima u Fresnu padali su sa svih strana. Jedan pastor je poznavao nekog u radiostanici, drugi je imao prijatelja koji je radio u nekoj novinskoj kui. Svi su se sloili da je bolje da konferencija bude na jesen, a ne tokom leta; u oktobru kad se zavri berba groa. U centru grada nalazila se velika dvorana Memorijal Auditorijum, koja bi bila mnogo pogodnija od atora. "Izgleda kao da e biti mnogo posla sledeih meseci, Demose", rekao je Flojd Hokins, jedan od pastora, pratei me prema automobilu. Odsustvovae mnogo iz svoje kancelarije. Zaista se nadam da posao ide dobro." Uputio sam mu umirujui smeak. "Ne moe bolje, Flojde", rekao sam. "Ne moe bolje." Izabrao sam jednu nenametenu drvenu kuu u ulici G, udaljenu samo pet blokova od Memorijal Auditorijuma. Sa nametajem nee biti problema. Kad doe vreme, jednostavno emo na jedan od naih velikih kamiona za prevoz sena natrpati sve to nam
101

treba: stolice, stolove, krevete "i mainu za ve", podsetila me je Rouz. "Bez nje se ne mogu boriti s pelenama." Kua je bila prilino prostrana, tako da e brojni evanelisti moi da kod nas odsednu, kao to su to uvek inili u Dauniju. Ovaj put bi svake nedelje govorio drugi ovek. Sastanci e trajati pet dana, a Rouz i ja smo hteli da doemo nedelju dana ranije; posle zavretka trebae bar deset dana rada da se sve raisti. Zakljuili smo da devetogodinjoj Geri nee smetati da celo to vreme pohaa kolu u Fresnu, ali da bi za Riarda, koji je bio u osmom razredu, bilo bolje da ne propusti redovne sate. To je istovremeno bio zadovoljavajui nain da se rei neto to smo svi znali, ali to niko nije spominjao: svi nismo mogli otii i ostaviti tatu samog. Od mamine smrti je tatina usamljenost bila neto to se skoro moglo opipati. Zato je bilo odreeno da Riard ostane sa svojim dedom. Obojica bi, meutim, dolazili kod nas svakog vikenda. Bog kao da je jo jednom blagoslovio ceo projekat: saznali smo da e nam se pridruiti gospoica Njumen, sestra koja je uvala svako nae dete kad se vratilo iz bolnice, tako da e Rouz moi da svira na klaviru na sastancima. Sa oseajem da je Bog potpuno voljan da podri na plan, jednog oktobarskog ponedeljka ujutro sam otiao u mlin jer je trebalo da zavrim neke neodlone poslove pre nego sledeeg dana otputujem u Fresno. Na moje iznenaenje, na knjigovoa Moris Brunah stajao je na ulaznim vratima. Njegovo lice je bilo potpuno iste boje kao i sve u mlinu: boje brana koje je pokrivalo svaku raspoloivu povrinu. "Dogodilo se, Demose." U ruci je drao neke papire. "ta se dogodilo?"

102

"Plafon cena. Berza u ikagu je ovog jutra otvorena bez njega." "Pa to je sjajno, Morise! To je ono ta smo..." Neto me je na njegovom licu navelo da zautim. Tiho sam ga pratio u kancelariju i seo na stolicu. I dobro da sam tako uinio. "Bojim se da nije sjajno, Demose." "Misli cene se nisu promenile?" "Promenile su se, svakako. Pale su." Pogledao sam na papir koji je drao u ruci. "Prema sadanjem stanju stvari, izgubili smo deset i po hiljada dolara. Meutim, poiljke itarica nam sada dolaze svakog dana. Nemamo dovoljno skladinog prostora da smestimo toliku koliinu. Moramo poeti da ih prodajemo, a od sada gubimo na svakoj prodaji." Uzeo sam papire iz njegove ruke. Zakoni trita propisuju koliki je maksimalan pad cena za odreeni period. Za samo nekoliko minuta ovog jutra video sam da su itarice dostigle taj maksimalan pad. Mi, naravno, moramo i dalje plaati po najvioj ceni, za koju sam se pogodio mesecima ranije. "Ovaj pad cena jo nije stao, Demose. Ako i dalje nastave padati, moe biti... uniten." Izaao sam oamuen. To je ludo. To uopte nema smisla. A ipak se istinski dogaalo. Dok sam ulazio u automobil, jo jedan kamion sa krmivom je uao na sporedni kolosek. Mrzovoljno sam izraunao koliko me taj jedan tovar kota. Sledeeg jutra, u utorak, utovario sam Rouzinu mainu za pranje vea i malo nametaja na kamion za prevoz sena i poslao ga u Fresno. Kad sam se vratio u kuu, zvonio je telefon. Bio je to Moris Brunah. "Opet
103

se ponovilo, Demose", rekao je. Kad se u ikagu otvorilo trite, itarice su opet, uprkos svim predvianjima, pale maksimalno koliko berza doputa. Za manje od sat vremena ponovo smo izgubili vie od deset hiljada dolara. "Zaista mi je ao zbog puta u Fresno", nastavio je Moris. "Znam koliko bi ti znaila ta konferencija." "Bi mi znaila?" "Pa naravno da sad ne moe jednostavno otii! Demose... jesi li tu?" Bio sam tu, ali su se moje misli vratile tri i po godine unazad na obeanje. Boji posao je morao doi na prvo mesto. Pre iega drugog na svetu. "Moram nastaviti, Morise", rekao sam. "Shvati, ovaj pad cena samo je trenutan hir trita. Ubrzo e se stvar normalizovati. Telefonom me obavetavaj o svemu." Celim putem do Fresna gume su cvilele, a jedan tihi glas mi je ponavljao: "Bie uniten. Bie uniten. Izgubie mlin. Bie uniten..." Dok sam kasno to vee u kui u ulici G postavljao Stivov krevetac, uo sam uzvik iz kuhinje gde su Rouz i gospoica Njumen prale posue. "Moj runi sat!" kukala je Rouz sa vrha malih pomonih merdevina. "Nema ga!" Utrao sam u kuhinju i dobro je osmotrio, seajui se dana kad sam preao na drugu stranu dnevne sobe Gabrielianovih i muio se da joj ga stavim na ruku. "Jesi li sigurna da si ga imala na ruci?"

104

"Naravno da sam sigurna. Seam se da sam stalno gledala na sat kad smo izali iz kola." Rastavili smo celu kuhinju na komade. Ja sam ak otiao do kola i pretraio zemlju izmeu njega i kue. Rouz se setila da je raspremala neke stvari u Gerinoj sobi. Ali pre nego to smo tamo poeli da traimo, gospoica Njumen nas je pozvala u sobu gde je Stivu oblaila pidamu. "Pipnite mu elo", rekla je. "Danas se u kolima celo vreme vrpoljio, to ba nije njegova obiaj. Izmeriu mu temperaturu." Svo troje smo stajali bez rei, napeti, kad je toplomer pribliila plavo zasenjenoj lampi da bolje vidi. Oi su joj se rairile. "etrdeset i jedan sa dva..." Jedan pastor iz Fresna dao nam je ime svog poznanika lekara, ali kad je taj stigao, mogao je jedino da potvrdi temperaturu koju je gospoica Njumen izmerila. Rekao nam je takoe da mu nastavimo stavljati obloge od alkohola, s ime smo poeli jo pre njegovog dolaska. Nita nije moglo smanjiti temperaturu: ni blago pranje sunerom, ni ledeni oblozi, ni aspirin. Ujutro su Stivove oi bile staklaste, a koa potpuno suva. Lekar je ponovo doao i ispisao gomilu recepata. Molio sam Rouz da na trenutak prilegne, ali ona kao da me nije ula. Kako Stivu do noi nije bilo bolje, nazvao sam kui i zamolio tatu i crkvu da se mole i saznao da su itarice na berzi doivele jo jedan katastrofalan dan. Konano je Rouz od umora zaspala, a gospoica Njumen i ja smenjivali smo se pored krevetia. U etvrtak ujutro poeli su sastanci i dogovori sa redarima i savetnicima, ali nikako se nisam mogao koncentrisati na ono o emu smo razgovarali. Svaki as bi izlazio i telefonirao u ulicu G, i to samo da ujem: "Nema promene."; "Ima visoku temperaturu."; "Kao da ne
105

moe gutati." Ista situacija trajala je tri dana. Teko je bilo gledati inae ivahnog deaka kako nepomino lei. Jedini znak ivota bilo je grevito dizanje i sputanje grudnog koa dok se napinjao da die. Sat za satom Rouz i gospoica Njumen stajale su pored kreveca i kaiicom slivale male koliine vode kroz male osuene usnice. Skoro sam zaboravio na mlinove kad je u petak popodne telefonirao Moris Brunah i rekao da smo te nedelje izgubili preko pedeset hiljada dolara. Dola je subota. Sledeeg dana trebali su da ponu sastanci, a Stivu nije bilo bolje. Od jedne mesne trgovine dobili smo na poklon svetloplavi tepih za prednji deo dvorane. Bio je to ogroman komad tepiha, irok skoro pet, a dugaak trideset metara. Subotnje popodne proveo sam tamo i nadgledao zavrne radove na ureenju dvorane. U jednom trenutku sam osetio da u zaplakati ako ne odem sa tog mesta. "Za ovo vam nisam potreban", promrmljao sam oveku iz Jozefinine trgovine nametajem. Brzo sam izaao, seo u kola i krenuo bez odreenog cilja. Izaao sam iz grada i uputio se u San Hoakin Vejli. utosmei listovi vinove loze u vinogradima, terani oktobarskim vetrom, alosno su udarali o trseve. "Gospode Isuse, Ti si okot, a mi smo samo granice. Bez tebe ne moemo uiniti nita. Ove nedelje sam uinio zaista manje od nita. Da li je to zbog toga to Ti nisi ukljuen? Da li sam pokrenuo celu stvar bez Tebe?" Jo nisam ni zavrio, a jedan glas mi je odgovorio. Bio je to unutranji glas, a ipak toliko jasan kao da sam ga uo na svoje vlastite ui. "Demose, napusti ovu evangelizaciju u Fresnu. Vrati se u Los Aneles gde svom detetu moe osigurati odgovarajuu negu i brinuti se za
106

svoj posao. Ovom boleu i ovim gubitkom nanosi sramotu mom imenu." Parkirao sam se na prvom zgodnom mestu i drhuim rukama ugasio motor. Iako zahvaen strahom i teskobom, nisam oekivao ovaj odgovor. Sva ta tobonja ohrabrenja, sve molitve na koje sam dobio odgovor to je samo proizvod moje mate. Ali... ta da sad radim? Sad je, naravno, prekasno zaustaviti celu maineriju. To je tvoj ponos, Demose. To je samo tvoj strah da e ispasti glup. Konano sam pokrenuo kola i odvezao se kui u ulicu G. Stivova temperatura je jo uvek iznosila preko etrdeset stepeni. Gospoica Njumen me obavestila da je iz Los Anelesa stigao Bili Adams, na voa pevanja, i da je otiao da vidi dvoranu. Rouz je spavala u Gerinoj sobi. Prvi put sam shvatio koliko sam i sam iscrpljen. Legao sam, ali san nije dolazio. Mora napustiti evangelizaciju. Mora se vratiti u Los Aneles. Celu no sam se uznemireno vrteo na krevetu sluajui Stivov teak, suv i sitan kaalj. uo sam kad se vratio Bili Adams. uo sam kad je Rouz u kuhinji pripremala ledene obloge. Tvoj ponos... tvoj ponos... Napolju je nebo postajalo sve svetlije. Stiv je poeo da plae. Bilo je to sablasno, bezvoljno cviljenje. Ma Bog sigurno ne bi udario malo dete samo da mene naui poniznosti? Optuujui glas je nastavljao: Napusti konferenciju. Vrati se u Los Aneles. Bie uniten...

107

Poduprt jastukom, uspravio sam se u krevetu. Prepoznao sam taj glas! Bio je to isti onaj glas koji mi je aptao dok sam se u utorak vozio kolima. I opet jue u vinogradu. Strah. Sumnja. Pometnja. Mrnja prema samom sebi. To nisu karakteristike Boje prisutnosti. To je oruje velikog Zavodnika. A ako je on toliko protiv tih sastanaka, onda je Bog sigurno za njih! "Rouz! Bili!" Izjurio sam iz sobe i otrao u dnevnu sobu gde je Rouz pomagala Stivu da hoda drei ga za ruke. Bili Adams je doao iz kuhinje nosei lone puno upravo skuvane kafe. "Bio je to sotona!" rekao sam im. "Sotona nas je pokuavao nagovoriti da otkaemo celu stvar! Bog hoe da odrimo te sastanke!" Bili je spustio lone sa kafom na stakleni sto. "Da li si ikada sumnjao u to, Demose?" Napad je bio toliko veto izveden, toliko razarajui, da sam morao priznati da jesam. "Ali vie ne sumnjam", dodao sam. "Veeras emo otii tamo, slaviti Boga i smejati se avolu u lice." Tako smo i uinili priznajui Boju pobedu, iako bi se nekom posmatrau sa strane uinilo da se nita nije promenilo. Celim putem prema dvorani Rouz je plakala to ostavlja Stiva, iako smo stalno podseali jedno drugo da se nalazi u sigurnim rukama gospoice Njumen. Kad se zavesa podigla i Rouz, sedei za klavirom, udarila prvih nekoliko akorda vesele uvodne pesme, niko meu ljudima, koji su
108

skoro potpuno ispunili veliku gradsku dvoranu, ne bi mogao pretpostaviti da je ona strano zabrinuta. Tada je Bili priao mikrofonu i zamolio ceo skup da ustane i da se moli za Stivovo ozdravljenje. Molili smo se, pevali i slavili Boga. Duh je na tom sastanku toliko snano delovao da smo svi troje, vozei se izmeu popodnevnog i veernjeg sastanka kui na veeru, oekivali da e se Stiv dogegati do vrata da bi nas pozdravio. Nita se, meutim, nije promenilo. Gospoica Njumen je menjala od znoja mokre pidame dok je Geri menjala posteljinu. Isto nas je stanje doekalo i u pono kad smo se vratili sa veernje slube. Temperatura visoka kao i inae, oi tupe i mutne. A ipak neto je bilo drugaije u maloj drvenoj kui. Prvi put otkad smo se doselili, zaspao sam im sam glavu spustio na jastuk. Ujutro me je probudilo kucanje na vratima. Bila je to gospoica Njumen. "Temperatura je pala! Goruica je nestala! O, doite i pogledajte!" Gospoica Njumen, Rouz, Geri i ja sjatili smo se oko krevetia. Stiv je jo uvek leao na leima, bled, izmuen i umoran, ali smo u njegovim velikim smeim oima videli nagovetaj stare iskre. "Hou keks", rekao je. Kad smo odlazili na popodnevni sastanak, sedeo je uspravno tamanei celu kutiju dvopeka. Sledeeg jutra se vie nije ni po emu moglo zakljuiti da je ikada bio bolestan. Tokom njegove bolesti skoro uopte nismo pomiljali na poslovni slom, a kamoli na neto tako sitno kao to je izgubljen runi sat. "Ali sada
109

u..." rekla je Rouz u sredu ujutro, "ponovo potraiti svoj sat. To nam je trebalo od samog poetka pokazati ko se krije iza svega, Demose. Takvim zlim, triavim i prezira vrednim trikovima sotona se esto slui." Svi smo se pridruili potrazi prekopavajui po svakoj ladici, pretraujui svaku kutiju, svaki zamotuljak i svaki deo odee posebno. Sata nije bilo. Ni vesti iz mlina vie nisu bile ohrabrujue. Pad cena na tritu nije bio sluajan. On je bio samo posledica pada opte potranje. Svakog sam dana na mlinovima gubio hiljade dolara. Kad je tata tog vikenda doveo Riarda kod nas u Fresno, bio je vidljivo zabrinut. "Ne moemo izdrati taj tempo, Demose. Ako jo nekoliko nedelja budu kao ovaj poslednji, izgubiemo sve to imamo." U subotu ujutro tata i ja otili smo na okruni vaar u Fresnu. Nita ne moe toliko oraspoloiti stoare kao posmatranje lepe stoke. Nadao sam se da e to pomoi tati i meni da bar na nekoliko sati zaboravimo na nae finansijske tekoe. Vreme za povratak kui i pripremanje za popodnevni sastanak dolo je prebrzo. Riard se zaustavio kod izlaznih vrata i oaran gledao oveka koji je prodavao smee i zelene gutere za dolar po komadu. "Tata, da li bi mogao..." "Nemoj se aliti, sine! Zar eli da mama dobije napad kad donese to sluzavo i odvratno stvorenje kui?" "Molim te, tata! Molim te! Pa oni nisu sluzavi!" Uzeo je u ruke jedno stvorenje i pogladio ga kaiprstom. "Molim te, tata..."

110

Zbunjeno sam gledao u Riarda. Uopte nije bilo njemu svojstveno da toliko navaljuje. Jo sam se vie iznenadio kad je tata gurnuo ruku u dep i dao mu dolar. "Neka mu bude taj guter", prekorio me je. Duboko uzdahnuvi, uvukao sam se u kola. Tata nikada nije bio tako mekan kad sam ja bio deak. Kad smo uli u ulicu G, okrenuo sam se Riardu: "Riarde, sada e tu ivotinju pustiti u travu. Ne elim imati punu kuu ena koje vrite." "U redu, tata. Mogu li ga samo pokazati Geri? Hoe li joj rei da izae na trenutak?" Meutim, na moj uas, izala je gospoica Njumen. Zavirila je da vidi ta to Riard dri u rukama, a onda se oduevljeno nasmejala. "Kameleon!" uzviknula je. "Kako je lep; kako je sladak! Moramo nai kutiju u koju emo ga staviti." urno je otila do gomile smea pored ograde. Smee se skupljalo subotom popodne. Kameleon. To je znai to. Gospoica Njumen je prekopavala po gomili odbaenih kartonskih kutija. "Ova je prevelika. Ne, stranice moraju biti vie. Evo je! Ova e biti dobra." Podigla je poklopac kutije za cipele, kutije koja bi se za jedan sat truckala u stranjem delu kamiona za skupljanje smea. A u kutiji je leao runi sat ukraen dijamantima. Toga dana je porodica dobila osim jednog vrlo popularnog gutera uvid u Boju brigu za svaku i najmanju pojedinost naeg ivota. Sastanci su se odravali ve treu nedelju. Broj posetilaca je svako vee bio sve vei, a na plavom tepihu su se dogaala uda. Poeo
111

sam se pitati hoe li On moda spasiti i nae mlinove. Mlinovi koji se kupaju u problemima za Njega sigurno ne predstavljaju vei problem od nekog izgubljenog poklona primljenog za uspomenu. Bez Njegove pomoi sigurno emo ih izgubiti. Jo uvek smo plaali visoku cenu za itarice, cenu po kojoj smo ih kupili prole zime, dok smo ih sada svaki dan morali prodavati po nioj. Dani su, meutim, prolazili i nita se nije promenilo, jedino na gore. Bilo je to neobino vreme. Svakog se popodneva na naim sastancima prouavanja na stotine novih hriana utvrivalo u svojoj novoj veri. Svako vee je stotine novih dolazilo napred da predaju svoje ivote Hristu. A ja sam svako jutro provodio pored telefona razgovarajui sa prodavcima i kupcima nadzirui gubitak izraen u hiljadama dolara. Cela me je ta situacija podsetila na na prvi "atorski" sastanak na Gudrih Bulevaru, kad je sama evangelizacija bila uspena, ali je moj posao sa proizvodnjom ubriva propao. "Gospode, ako Ti kae da su ovi ljudi u Fresnu vaniji od mlinova, zna da Ti se neu suprotstavljati. Samo, daleko bih vie voleo da si mi to rekao pre nego to sam naruio sve te itarice." Sedeo sam u kuhinji u ulici G. Bilo je lepo jutro kasnog oktobra. Svi ostali su izali napolje nekim poslom. U tihoj kui, gde mi je drutvo pravilo jedino zujanje friidera, uinilo mi se da ujem glas, umoran, ali i pomalo aljiv. Rekao sam ti, Demose. Promekoljio sam se na tvrdoj drvenoj stolici. Da li je to istina? Da li me Bog od samog poetka kroz mog oca upozoravao na ovu situaciju? Ustvari, taj poduhvat, ti mlinovi... jesam li ikada jasno i razgovetno uo Boga da je to Njegov plan za porodicu akarian? Ili je to bila samo moja sjajna ideja? Delimino logika, delimino pohlepa moda
112

gradnja dvorca koju je zapoeo ovek kojeg je Bog ve obdario mnogim dobrima? Sada, kad sam ga prvi put svesno i odluno zapitao ta misli o otvaranju mlinova, odgovor koji sam dobio bio je jasan i glasan: Nije to za tebe, Demose. Nesigurni poslovni poduhvati zahtevaju da im se posveti svo raspoloivo vreme, a ja ti nikada neu dati svo vreme za neki posao. Tada i na tom mestu kleknuo sam na kolena, naslonivi se laktovima na drveni sto. "Gospode Isuse, oprosti mi to sam, ne pitajui Te, uleteo u posao za koji me nisi pozvao. Gospode, negde postoji ovek kojeg si Ti izabrao za taj posao, ovek koji moe preuzeti posao i razvijati ga. Poalji nam ga, Gospode, i, Gospode..." Ogledao sam se oseajui se pomalo krivim, ali bio sam potpuno sam. Besmisleno bi bilo sakrivati od Boga ono to se nalazi u srcu. Pa On vidi svaki njegov najprljaviji kutak. "Gospode, nek nam ponudi dobru cenu!" Oekivao sam da e tata biti zadovoljan kad uje da sam odluio da prodam mlinove. Meutim, kad sam mu to sledeeg vikenda rekao, samo je odmahnuo glavom. "Kako moe oekivati da e u ovakvo vreme nai kupca? Niko se danas ne eli petljati sa itaricama. Svakog dana mlinovi vrede sve manje. Neko moe samo ekati da bankrotira i da onda vrlo jeftino doe do njih." "Prodau, tata.", rekao sam, pokuavajui da mi zbog njega glas zvui uverljivo. "I to za dobru cenu." Trea nedelja odravanja sastanaka u Fresnu bila je zakljuena nedeljnim bogosluenjem koje je bilo jako dobro poseeno. Te nedelje govorio je Vilijem B. i, kad su gluvonemi petogodinji blizanci iznenada
113

uli i poeli su da guguu besmislene zvukove (jer nikad nisu uli stvarni jezik), cela dvorana se ispunila takvom radou pomeanom sa oduevljenjem i slavljenjem kakvu nikada nismo doiveli. U subotu ujutro etvrte nedelje tata je telefonirao iz Los Anelesa. "Demose", rekao je, "nee verovati, ali upravo mi je telefonirao Adolf Vajnberg. On eli da kupi tvoje mlinove." Vajnberg je bio, kao i mi, farmer iz june Kalifornije. Bio je Jevrej, poboan ovek koji se nije preterano zaudio kad ga je u tri sata tog jutra probudio glas koji je prepoznao kao Boji. Adolfe, rekao mu je glas kako nam je kasnije ispriao elim da nazove Isaka i ponudi se da kupi njihove mlinove. Bio je posluan i telefonirao je tati. Zahtevao je da se sastanemo i dogovorimo o detaljima. "Ne mogu to nikako progutati", ponavljao je tata. "Ba sada! Kako je mogao znati da prodajemo mlinove? Jesi li to spomenuo nekom drugom osim meni?" "Ne, tata." "U svakom sluaju", nastavljao je, "on je potpuno spreman. Kad najpre moe da doe ovamo?" "Tata, pa zna da ne mogu sada otii." "Zato ne bi mogao?" "Zato to sastanci traju jo gotovo dve nedelje. A posle toga zatvaranje."
114

"Sastanci se mogu odrati nekoliko dana i bez tebe! Nije toliko bitno da bude celo vreme tamo!" "Nije to zbog sastanaka nego zbog mene samog. Bog me ovde neto ui. Tata, otkad su sastanci zapoeli, dogaa se neto udno. Iz nekog razloga, oni su za mene vreme testiranja koje se ne moe uporediti ni sa im to sam do sada doiveo. Ko je na prvom mestu? Pita me Bog. Tata, elim mu dati pravi odgovor." "A ako se Vajnberg predomisli?" "Ako je on Boji kupac, nee se predomisliti." Sledeih deset dana Adolf Vajnberg je skoro svakodnevno telefonirao tati. inilo mu se neverovatnim to putamo kupca da eka, kupca sa gotovinom u ruci, dok je svaki dan vrednost sadraja naih silosa padala. Ni ja to nisam razumeo. Znao sam samo da je u tom trenutku Fresno za mene bio Boji grad. Doao je zavrni dan petonedeljne kampanje. Popodnevni sastanak trebalo je da prema rasporedu pone u pola tri. Poto je u pola jedan svih tri i po hiljade sedita u dvorani bilo zauzeto, poeli smo ranije nego to je bilo predvieno. U dva sata je hiljadu i po ljudi stajalo pored zidova, a stotine drugih je ekalo napolju. Pribliilo se pet sati, vreme da se popodnevna sluba zavri. Meutim, duh slavljenja obuzeo je sve prisutne u ogromnoj dvorani tako kad bi i hteo prekinuti sastanak, ne bi mogao. est sati. Sedam. Teko da je iko napustio zgradu. Veina ovih ljudi se nalazila ovde od prepodneva, pa ipak niko nije hteo da ide na veeru, iz straha da nee moi da se vrati. Kad je Duh preuzeo vostvo sastanka, potpuno smo napustili raspored za ovo vee. Te zavrne nedelje govornik je bio Kelso Glover, koji nam
115

je posle rekao da je to vostvo ve bilo potpuno uzeto iz njegovih ruku. "To je kao voda", rekao mi je, "sila tee po dvorani kao voda. Kada siem dole, oseam se doslovno kao da gacam u neem to mi dopire do kolena." Ljudi bi krenuli prema podijumu i bili isceljeni jo u prolazima. Jedan mladi je doao na sastanak trpei bol od rane na oku. Prethodnog dana je tanjirao zemljite ispod stabala bresaka, kad se auspuh njegovog traktora zapetljao u konopac za suenje vea. Vozio je dalje ne znajui ta se dogodilo, sve vie i vie nateui konopac, dok se nije prekinuo i pogodio ga u levo oko. Lekar je pokrio ranu velikim zavojem koji nije proputao vazduh, ali nije nita rekao o tome hoe li ikada opet videti na to oko. Oca Tatam je doao napred skoro u nesvesti od bola, priao nam je posle. Istog trenutka kad je Kelso Glover rukom dotaknuo njegovo elo, svaki trag bola je ieznuo, a neverovatan oseaj lakoe preplavio je povreeno oko. Pred oima tih pet hiljada ljudi Tatam je poeo skidati zavoj oko glave, sve dok se pred njim nije stvorila gomila bele gaze. Sterilna gaza je bila privrena na oko flasterom. Skinuo ju je. Dva savreno zdrava plava oka etala su u neverici sa Kelsa Glovera na mene i obrnuto. Nije bilo ni oiljka ni modrice. Tatamovo levo oko nije bilo ak ni podliveno krvlju. Neverovatan sastanak je zavrio posle ponoi. Trajao je jedanaest i po sati, pa ipak, dok smo se vozili nazad u ulicu G, oseao sam se sveiji nego tog jutra. Rouz i dr. Glover rekli su to isto. Bio sam prosto oamuen i nekako udno dobro raspoloen, kao ovek koji se sa nekim tue i iznenada spazi da protivnik lei na zemlji. Jo jednom sam se setio rei arlsa Prajsa: "Mi se nalazimo u borbi, Demose."
116

Moda postoji neki odnos izmeu pobede i estine borbe. Moda se neprijatelj najee bori kad se najvie boji... Sada je preostalo jedino da se srede neke manje stvari, da se otpone sa radom sa onima koji su se javili na evangelizaciji i da se zatvori kua u kojoj smo iveli. Vajnberg je ponovo telefonirao. "Biu kod kue sledeeg ponedeljka, gospodine Vajnberg", rekao sam. "Vama odgovara da ne bude ranije. to due ekamo, cena se sputa." "Nudim vam pola miliona dolara u gotovini za preduzee koje je u gubitku, a vi se kolebate. Ne razumem vau logiku, akariane." "U ponedeljak ujutro", obeao sam. U ponedeljak smo se u dva sata tata, Adolf Vajnberg i ja sastali da bi smo zapoeli sa zamrenim prenosom vlasnitva nad valjkastim rvnjevima, pokretnim trakama i svim ostalim. Na kraju prvog sastanka razilazili smo se u ceni za dvadeset i pet hiljada dolara. "To je moja konana ponuda", rekao je Adolf Vajnberg. "Ne mogu dati vie." Pogledao sam tatu koji je sedeo preko puta mene. Odmahnuo je glavom, ne. "Takoe i naa, gospodine Vajnberg." Tako su pregovori zapeli. Ili smo mi barem tako mislili. Ve sledeeg jutra u est sati zazvonio je telefon. "akarian? Vajnberg ovde. Moete li doi na doruak." Tata i ja smo se odvezli do njegove kue. Dok smo jeli kajganu, rekao
117

nam je da ga je Bog ponovo probudio usred noi, ovaj put sa uputstvom: Nazovi akarianove sutra rano ujutro i reci da se slae sa njihovom cenom. "Evo me, dakle", rekao je Adolf Vajnberg. "Va kupac za vau cenu. Rukujmo se, Isae i Demose. Hteo bi ponovo mirno prespavati celu no." Tako nas je Gospod proveo kroz jedan od najteih perioda u naem ivotu. Sotona nas je napao, ali Bog se pobrinuo da ne doe do neke ozbiljnije tete. Stiv je preiveo svoju bolest bez posledica. I izgubili smo posao za koji nikad nismo ni bili odreeni. Posao je, meutim, cvetao pod Vajnbergovim rukovoenjem. Imao sam snaan oseaj da je Bog sve to dopustio da bi me pripremio za neki novi posao koji je On hteo da radim. Nisam imao pojma ta bi to moglo biti. U svakom sluaju, bie prilino teak jer je i priprema koju sam upravo zavrio bila zaista naporna.

118

KLIFTONOV RESTORAN

KLIFTONOV RESTORAN
Obini mukarci i ene. Ljudi iz trgovina, kancelarija i fabrika... uo sam rei arlsa Prajsa tako razgovetno kao da opet sedi za stolom nasuprot meni: "Bie svedok jednog od najvanijih dogaaja koji su predskazani u Bibliji. Pre nego to se Isus vrati na zemlju, Boji e Duh da se spusti na svako telo." A laici, naglaavao je dr. Prajs, bie njegovi najznaajniji kanali ne svetenstvo, teolozi ili veliki nadareni propovednici, nego mukarci i ene koji obavljaju obine poslove. Kad je dr. Prajs pre pet, est ili sedam godina za vreme rata prvi put priao o tim stvarima, skoro da ga nisam ni sluao. inilo mi se nemoguim da teoloki neobrazovani ljudi mogu isto tako uticati na druge ljude kao i veliki evanelista arls Prajs. Kako su se etrdesete godine vie pribliavale kraju, sve sam vie razmiljao o njegovim reima. Mislio sam i na druge stvari: setio sam se velikog salona na Knotovoj farmi jagoda i trenutka kada su lica ljudi, jedno za drugim, bila obasjana Bojom slavom. Kakav li je samo doivljaj bio sluati ih kako opisuju svoja iskustva. Kad bi se stotine ili hiljade takvih ljudi ujedinilo i irilo Radosnu vest na taj nain po celom svetu kakva bi to neodoljiva sila bila... Zatim sam svoju panju opet usmerio na brojke i grafikone koji su stajali ispred mene, a koji su pokazivali razvoj proizvodnje mleka.

119

Meutim, ova ideja mi nije dala mira. Budila me usred noi. Ila je zajedno samnom u kancelariju. Gorela je u meni dok sam u crkvi na Gudrih Bulevaru pevao stare armenske pesme. Celo to vreme Rouz i ja smo, naravno, i dalje nastavljali svakog leta da organizujemo evangelizacije. Svakog leta je izgledalo da su sastanci uspeniji od prethodnih. Zato sam bio toliko uznemiren kad sam razmiljao o njima i zato sam imao oseaj da to vie nije posao koji Bog hoe da radim? U jesen 1951. godine pomogli smo prilikom organizovanja evangelizacije Orala Robertsa u Los Anelesu, najvee koja je do tada odrana u gradu i kojoj je tokom esnaest dana prisustvovalo preko dvesta hiljada ljudi. A ipak... "A ipak", rekao sam Oralu dok smo jedno vee nakon slube sedeli u nonom restoranu jedui pitu i pijui kafu, "stalno imam oseaj da mi Gospod pokazuje neto drugo." "ta to, Demose?" "Grupu ljudi grupu mukaraca. Ne nekih posebnih mukaraca, nego prosenih poslovnih ljudi koji poznaju Gospoda i ljube ga, ali do sada nisu znali kako da to pokau." "I ta ta grupa radi?" "Oni govore drugim ljudima, Orale. Ne teorije. Ono to su iskusili sa Bogom govore ljudima poput sebe, ljudima koji moda nee verovati ono to propovednik kae ak i propovednik kao to si ti ali koji e sluati limara, zubara ili prodavca zato jer su i sami limari, zubari ili prodavci." Oral je spustio oljicu tako naglo da je neto kafe prosuo u tanjiri. "Demose, sve mi je jasno. Sve mi je jasno, brate! Kako ete se nazvati?"
120

I to sam ve znao. "Meunarodno udruenje poslovnih ljudi za irenje punog Evanelja." Oral je gledao u mene s druge strane stola. "Prilino dugako ime."; "Da, ali zar ne shvata da je svaka od tih rei neophodna?" Puno Evanelje! to znai da na naim sastancima neemo izostaviti nita. Isceljivanje. Govor u jezicima. Osloboenje. Svaki ovek e jednostavno moi da ispria ono to je iskusio. Poslovni ljudi. Ne svetenici. Obini ljudi. Udruenje. Tako bi trebalo da izgleda. Grupa ljudi koji uivaju to mogu da budu zajedno. Ne teimo za dobrom organizacijom, odborima i ustaljenim dnevnim redom na sastancima. Meunarodno. "Znam da taj deo zvui smeno", priznao sam. "Ali, Orale, to je ono ta mi Bog stalno govori. Meunarodno. Ceo svet. Svako telo." Nasmejao sam se sam sebi jer su moje rei zvuale kao da ih je izgovorio arls Prajs. Meutim, Oral se nije smejao. "Demose", rekao je, "to je stvarnost. Sam Bog vodi tu stvar. Mogu li ja na bilo koji nain da pomognem da se to ostvari?" Da li moe da pomogne? Ako Oral Roberts bude govornik, stotine poslovnih ljudi, hriana, pojavie se na naem prvom, osnivakom sastanku. "Orale, ako za subotu ujutro pozovem poslovne ljude iz celog Los Anelesa na sastanak, da li bi ti doao i pomogao mi da proguramo ovu stvar?" Sve je bilo sreeno. Za mesto sastanka izabrali smo prostranu prostoriju na prvom spratu Kliftonovog restorana koja se koristila za vreme najvee guve tokom nedelje, a subotom ujutro je obino bila prazna. Restoran se nalazio na uglu Brodveja i Sedme ulice. Nakon
121

toga, telefonirao sam svakom Duhom ispunjenom poslovnom oveku koga sam znao i obavestio ga o prvom sastanku novog Udruenja. Rekao sam im da e im govoriti Oral Roberts i zamolio ih da obaveste i druge i da dovedu svoje prijatelje, i tako nam pomognu da ponemo. U oku "gornje sobe" nalazio se klavir, za ta sam se jo ranije pobrinuo, i Rouz je pristala da doe i svira neke pesme. Veliki dan je stigao. Bilo je to ujutro jedne septembarske subote. Saobraaj u poslovnom centru Los Anelesa bio je jako gust i trebalo nam je dosta vremena da naemo mesto za parking. Malo smo kasnili i bili smo vie nego uzbueni kad smo na kraju doli do Kliftonovog restorana i popeli se irokim glavnim stepenicama. Koliko nas ljudi gore eka? etiri stotine? Zakoraili smo na zadnji stepenik. Brzo sam ih izbrojio. Devetnaest, dvadeset... dvadeset i jedan ovek. Ukljuujui i nas troje. Samo je osamnaest ljudi bilo dovoljno zainteresovano za novu organizaciju da se pojavi ovde; ostale ak ni ime svetski poznatog evaneliste nije moglo podstaknuti da dou. Rouz je na malom nenatimovanom klaviru odsvirala nekoliko pesama, ali je nedostatak oduevljenja bio vidljiv i u pevanju. Posmatrao sam ljude koji su doli. Bili su to uglavnom moji stari prijatelji. Marljivi ljudi i predani hriani, a veina od njih ve do grla zakopana u raznim odborima i gradskim organizacijama. To su bili ljudi koji e se javiti ako treba da se radi, ali i ljudi koji nee traiti suvino vreme na posao koji ne donosi rezultate. Rouz je prestala da svira i ja sam ustao. Opisao sam kako je u meni raslo uverenje da e Boji Duh u sledeoj deceniji traiti nove kanale i naine delovanja. Video sam da neki ljudi gledaju na svoje satove. "Bez orgulja. Bez obojenih stakala. Nita to bi ljudi mogli okarakterisati kao 'religiozno'. Jednostavno, jedan ovek govori drugom o Isusu."
122

Nikad nisam mogao dobro pretoiti svoje ideje u rei, tako da sam seo znajui da me nisu shvatili. Ustao je Oral Roberts. Zapoeo je sa zahvaljivanjem Bogu i za ovako mali broj ljudi koji su se odazvali. "...tako da bi od poetka ovo bilo Tvoje Udruenje koje je izraslo iz ovog malenog goriinog zrna, ne dugujui zahvalnost za to ovekovom znanju i vetini." Govorio je dvadesetak minuta, a onda zavrio molitvom. "Hoemo li ustati", rekao je. aica ljudi se podigla na noge. "Gospode Isuse", molio je Oral, "daj da ovo Udruenje raste jedino u Tvojoj snazi. U Tvojoj sili poalji ih meu narode po celom svetu. Sada Ti dajemo hvalu, Gospode Isuse, jer u ovom restoranu vidimo malu grupu ljudi, ali znamo da Ti vidi hiljade takvih grupica." Kad je zavrio, dogodila se neobina stvar. Ovih nekoliko ljudi koji su pre nekoliko minuta lenjo i bezvoljno sedeli za stolom, kao radnici za vreme odmora, iznenada su oiveli. Oralov san o hiljadama grupa izmenio je celokupnu atmosferu. U jednom trenutku smo shvatili kakva e to pustolovina biti kad Duh od aice ljudi iz poluprazne prostorije stvori svetsku "vojsku" od mnogo hiljada raznovrsnih "eta". Neko je poeo da peva. "Hristovi vojnici, napred svi u boj..." Svi smo prihvatili: "...sa krstom Hristovim, sloni u borbi toj..." Siao sam dole i uhvatio za ruku oveka koji je stajao pored mene. Uskoro smo, drei se za ruke, stajali u krugu koraajui na mestu i pevajui. Ba ta jednostavnost i naivnost je imala neku neobinu silu. Neprestano smo pevali i koraali. Slubeno je Meunarodno udruenje poslovnih ljudi za irenje punog Evanelja nastalo nekoliko nedelja posle prilikom potpisivanja statuta i biranja estorice ljudi u Upravni
123

odbor. Duhovni nastanak se ipak desio kad je Oral Roberts izneo svoj san o hiljadama grupa i kad smo se poput dece drali za ruke i u mestu koraali pevajui koranicu. "Rouz", rekao sam kad smo se nou vozili kui, "u roku od godinu dana videemo zapanjujue stvari." Posle tog dogaaja usledilo je dvanaest meseci iskuenja kakvih nikad pre ni posle nisam doiveo. Oduevljenje koje smo oseali nakon to smo napustili Kliftonov restoran odmah je nailo na otpor. Svake subote ujutro smo odravali sastanak u Kliftonovom restoranu. U restoranu smo napunili svoje posluavnike i poneli ih gore. Tamo smo provodili dva sata razgovarajui i molei se. Ponekad smo imali nekog poznatog govornika, ali uglavnom smo zavisili sami od sebe. Na moju radost, fenomen koji sam doiveo na Knotovoj farmi jagoda se opet ponavljao: uvek kada bi pogledao unaokolo, "znao" bi ko ima iskustvo koje eli da podeli sa nama. Da, sve sam uloio u te sastanke. Samo, problem je bio u tome to se zaraza nije irila, broj posetioca nije rastao. Jedne subote dolo bi trideset ljudi, ak moda i etrdeset, a ve sledee petnaest. Pojavio se i otpor. ta to akarian pokuava, pitali su pastori sa propovedaonica. Da osnuje novu denominaciju? Drite se dalje od Udruenja, oni e iz crkava odvui ljude i novac. Najvie me bolela nepotenost tih napada. Od poetka smo Rouz i ja na svakom sastanku naglaavali dva principa: "Prvo, ostanite u svojoj crkvi. Ako vaa crkva poznaje silu Duha, poite nazad spremni da Mu sluite vernije nego pre. Ako ne poznaje, vratite se kao misionari." "I drugo, nemojte u posudu za dobrovoljne priloge staviti nijedan novi koji pripada negde dalje. To nije mesto za va desetak, ona pripada
124

vaoj mesnoj crkvi. ta god dajete ovde, mora biti preko tog iznosa." Iz iskustva smo znali da ove principe ljudi zaista uzimaju k srcu. Svi, bez izuzetka, koji su poseivali nae sastanke, postajali su najmarljiviji radnici i najspremniji davaoci u svojim mesnim zajednicama. Uprkos tome, crkve su i dalje na Udruenje gledale sumnjiavo. Jedna stvar je bila naroito ironina: cele te godine nismo ni od koga dobili ni dolara. Celo to vreme, svake nedelje sam pisao, slao pozivnice i telefonirao ljudima po celoj Kaliforniji pozivajui ih da nas posete kad dou poslovno u Los Aneles. Ustvari, uglavnom se sve svodilo na to da sam plaao doruak kod Kliftona. Besplatan doruak oigledno nije bio dovoljan da bi privukao ljude. Nita od onog ta sam uradio nije bilo dovoljno dobro. Zato sam se jo vie trudio. Da bi privukao panju ireg kruga ljudi, zakupio sam na radiju svake subote ujutro tridesetak minuta programa i emitovao delove sastanka. Putovao sam po celoj dravi, posetio ostale zapadne drave i na kraju otiao i do istone obale. Ako ljudi nee da dou kod nas, ja u otii kod njih i objasniti im ta to pokuavamo ostvariti, i tako ih podstaknuti da u svakom gradu organizuju grupu poslovnih ljudi za irenje Evanelja. U junu sam bio potpuno iscrpljen. Nakon to bi ceo dan radio na farmi, svako vee bi provodio u Udruenju i padao u krevet u tri sata ujutro, umoran poput oveka koji je plivao uzvodno. Konano, uinilo nam se da nam je neko bacio ue spasa. Jedan od govornika koje smo pozvali u Kliftonov restoran bio je Dejvid Du Plesis, lan Svetske pentekostalne konferencije. Vozei se posle sastanka zajedno samnom kui, David nije mogao izdrati a da ne izrazi svoje oduevljenje.

125

"Demose", rekao je Dejvid, "ovo kod vas je zaista prava stvar. Kakva ideja! Svetsko udruenje obinih poslovnih ljudi ispunjenih Svetim Duhom! Svaki od je njih misionar ljudima sa kojima svaki dan radi!" "Hvala, Dejvide", rekao sam namrteno, "ali bojim se da veina ljudi ne deli tvoje..." "Ja mislim", nastavio je Dejvid ne obraajui panju na moj ton, "da bi trebao sledeeg meseca da doe u London i o tome ispria naim ljudima. Siguran sam da e Konferencija preuzeti projekat kao svoj sopstveni." Iznenada sam se sav pretvorio u uvo. To je bilo ue spasa za poduhvat koji je polako propadao. Pentekostalna konferencija obuhvatala je priblino deset hiljada crkava irom sveta. Ako se poveemo sa njima, neemo vie biti siuna grupa koja radi sama za sebe. Biemo pod neijim pokroviteljstvom. Na poduhvat bie slubeno potvren. Dejvid je ponovio svoj predlog i pred Rouz i mi smo se spremno i radosno sloili da emo doi. Odmah smo naleteli na protivljenje nae rodbine. Ne to se tie odlaska na Konferenciju, nego putovanja avionom. "A kako mislite otii u London?" pitao je moj otac kad smo naeli tu temu. Jedne nedelje uvee, posle sastanka u crkvi, svi smo se okupili u dnevnoj sobi u kui Gejbrielovih. Pogledao sam unaokolo: na licima svih Armena odraavala se velika zbunjenost i iekivanje. Iako smo se nalazili u 1952. godini, od svih ljudi koji su se nalazili u sobi jedini sam ja leteo i to jedino malim avionima i na krae udaljenosti. "Budi razuman, tata. Trajalo bi to jako dugo da putujemo eleznicom preko celih Sjedinjenih Drava pa onda brodom. Rouz se ve sada osea loe kad pomisli da e morati da ostavi decu." Riard je imao sedamnaest, Geri trinaest, a mali Stiv skoro pet godina i to e biti prvi
126

put da ih Rouz ostavlja i to jedino zato to e se kod nas za to vreme doseliti gospoica Njumen. "Dakle, nameravate putovati avionom", zakljuio je tata nakon kratkog razmiljanja. Ljudi u sobi jo su se vie namrtili. "Nikako ne mogu razumeti ta te maine dri u vazduhu", rekla je tetka Tajrun. "Lete jako brzo", brinulo je Sirakana Gejbriela. "I to nad vodom", dodala je Tajrun. Tek kad smo se na kraju sloili da letimo odvojeno i sedimo na zadnjim seditima, dobili smo blagoslov za putovanje, iako jo uvek uz gunanje. Ja sam trebao da letim prvi. inilo mi se da je cela zajednica iz Gudrih Bulevara dola na Meunarodni aerodrom u Los Anelesu da me isprati. Svi su se tako opratali sa mnom i grlili me kao da idem na veanje. Mnogi su obeali da e se moliti, a u zadnjem trenutku dobio sam i nekoliko vanih saveta. "Nemoj nita jesti!" "Nemoj otkopavati sigurnosni pojas!" "Naslon sedita gurni unazad koliko god je mogue!" Dok su se propeleri sve bre okretali i motori zagrevali, video sam ujaka Janojana kako rukama sastavljenim u levak jo uvek vie upuujui mi savete i upozorenja. Sledeeg dana trebalo je da se sastanem sa Rouz na Njujorkom aerodromu La Gvardia. Sila je niz stepenice sva sjajei od zadovoljstva. Toliko joj se svideo prvi let da je sada htela da se
127

provoza i podzemnom eleznicom. Nali smo ulaz pored naeg hotela i vozikali se ispod grada sve dok svi putnici, osim jednog starca sa bocom vina u papirnatoj kesi, nisu sili. Sledeeg dana smo nastavili putovanje u Englesku. Leteli smo odvojeno, drei obeanje koje smo dali rodbini. Zadovoljstvo naeg ponovnog susreta bilo je malo pokvareno kad smo sreli Dejvida Du Plesisa. "ao mi je", rekao je oigledno u nezgodnoj situaciji, "ali nisam ba daleko stigao sa ovim ljudima ovde. ini se da ih mui to to si farmer, a ne svetenik." "Hoe rei da nam ne ele biti pokrovitelji?" "Trudiu se i dalje", bilo je sve to je Dejvid mogao rei. Rouz i ja smo prisustvovali javnim sastancima Konferencije, sluali dirljive govore i uestvovali u pevanju lepih pesama. Na kraju nedelje Dejvid je priznao poraz. Nije uspelo da nagovori ni jednog pentekostalnog vou da saslua moju ideju. Tekog srca smo Rouz i ja odleteli opet odvojeno u Hamburg. "Ne razumem, Gospode", molio sam u avionu. "Ovaj dugaak put, sve ovo vreme i trokovi, da li je bilo uzalud? Ili e mi pokazati neto u Nemakoj?" U Hamburg smo ili zato to nas je na prijatelj Hal Herman srdano pozvao. Hal je bio fotograf koji je za vladu Sjedinjenih Drava napravio prve slubene fotografije katastrofe u Hiroimi. Ono to je video u Japanu, navelo ga je na odluku da svoj ivot posveti traenju Bojih odgovora za svet. Mi smo mu pomogli kad je brodom iz Sjedinjenih Drava slao ogroman ator u Hamburg. Sada je hteo da prisustvujemo njegovim sastancima.
128

Na aerodromu u Hamburgu doekao nas je pastor Robi, Nemac, koji je trebalo da bude na domain. "Dobro doli u na grad!" rekao je pastor Robi na odlinom engleskom. "elim da vam pokaem da je na Gospod jo uvek Bog uda." Moje je srce bre zakucalo: da li je to ono zbog ega me Bog odveo tako daleko? Bio sam zapanjen kad sam video koliko je Hamburg u julu 1952. godine jo uvek bio razruen. Vozei se iz vazdune luke, prolazili smo pored blokova ruevina, gomila cementa, razlomljenih opeka i izvijenih tramvajskih ina. Izgledalo je nemogue da je iko preiveo to unitenje. Konano je pastor Robi zaustavio kola ispred gomile ruevina koja se ni po emu nije razlikovala od ostalih. "To je bila naa crkva", rekao je. Dok smo paljivo koraali kroz ruevine, dodao je: "Ovde se dogodilo udo." Zaustavio se ispred vatrom iskrivljenih ostataka neeg to su jednom bila elina vrata koja su vodila pod zemlju. "Podzemno sklonite", objasnio je pastor Robi. "Jedne nedelje, ba negde u sredini bogosluenja", mahnuo je rukom pokazujui prostor gde se nekada nalazila njegova crkva, "sirene su poele da zavijaju..." Naviknut na uzbune od vazdune opasnosti, pastor Robi je poveo svoje ljude iz crkve kroz dvorite u sklonite. Otvorili su elina vrata i tri stotine ljudi slilo se u podzemnu prostoriju. Zatim su zatvorili vrata. Za kratko vreme je napolju nastao pakao: bombe su eksplodirale svuda oko njih. Bombardovanje se nastavljalo unitavajui okolne zgrade meu njima i crkvu a napalm bombe gutale su sve to je preostalo. Dole u podzemnom sklonitu ljudi su mogli da uju
129

pucketanje plamena. inilo im se da su proli sati u zaguljivom vazduhu podzemne prostorije, priao je pastor Robi, pre nego to se ula sirena koja je oznaavala prestanak vazdune opasnosti. Brzo se popeo uz stepenice da otvori vrata. Istog trenutka je odskoio. Metalna vrata su bila toliko vrua da nije mogao da ih dotakne. Pronaao je komad drveta i njime gurnuo vrata. Vrata se nisu ni pomakla. Pokuali su i drugi, ak petorica ili estorica odjednom. Neki su udarali po vrstom eliku. Sve je bilo beskorisno. Toplina vatre rastopila je metal i na taj nain spojila oba krila vrata. Rezultat udaranja po vratima bilo je samo poveano troenje dragocenog kiseonika. Da bi smanjili potronju kiseonika to je vie mogue, pastor Robi je ljudima rekao da kleknu i mole se. "Gospode", poeo se glasno moliti, "znamo da si Ti jai od sile smrti. Oe, molimo Te za udo. Otvori ova vrata i, molimo Te, i oslobodi nas." Mukarci, ene i deca ekali su kleei na kolenima. Nakon nekog vremena visoko gore zauo se zastraujui zvuk jo jednog aviona. Kruio je iznad razruenog grada. A onda fijuk bombe. Instinktivno, kao i uvek, svi su se uurili. Bomba je pala blizu vrlo blizu. Ne dovoljno blizu da ozledi ljude u zamci pod zemljom, ali dovoljno blizu da otvori slivena elina vrata. Kad se praina razredila, pastor Robi i njegova zajednica izmilili su iz sklonita meu ruevine iznad njih, koje su se jo dimile. Stali su, njih tri stotine, obasjani svjetlou zapaljenog grada i zahvalili Bogu. Te noi sam u Robijevoj gostinskoj sobi ponovio Rouz celu priu. Bio sam siguran da se u njoj nalazi poruka za probleme sa kojima smo se suoili u Udruenju, samo nisam mogao da je otkrijem.
130

Isto tako nisam mogao da shvatim vezu izmeu naeg stanja i Halovih "atorskih" sastanaka. Bilo je to predivno iskustvo: sedeli smo na sastanku ne razumei ni jedne rei od onog ta je bilo govoreno i prouavali smo lica. Ljudi su bili utivi i slubeni; Rouz i ja se nikad nismo sreli sa ljudima kojima je bilo tee govoriti. Ba sam zakljuio da nita ne moe slomiti nemaku rezervisanost, kad se dogodilo isceljenje koje je, kao to se to uvek i dogaa, sve promenilo. ovek za kojeg je ceo grad znao da je gluv kao top, odjednom je uo. Sve su prepreke nestale i ljudi su vikali, grlili se i dizali ruke prema nebu, ba poput armenskih pentekostalaca. Ja sam se jo uvek pitao: Boe, zato si me doveo ovamo? Nita nisam mogao doprineti, a nisam bio ba siguran ni da sam neto nauio. Rouz je ve postala nestrpljiva, elela je da se vrati natrag deci. Ipak, prvo je htela da joj se ispuni ivotni san: uvek je eznula da vidi Veneciju. "I sigurno", podsetili smo se, "nikada vie neemo doi u Evropu." Tako smo nastavili putovanje u Italiju, ovaj put vozom. Koliko je drugaiji od prostranih raneva Kalifornije bio svet koji nam je prolazio pored prozora! Siuni komadi zemlje okruivali su prostrane kamene seljake kue, a svinje, guske i pilii trkarali su po dvoritima. "Kao Kara Kala!" rekao sam Rouz. "Kao farme o kojima je tata priao!" U Nemakoj sam kupio fotoaparat. Sad sam, uprkos natpisima na etiri jezika koji su upozoravali putnike da se ne naginju kroz prozor, upravo to radio. Spustio sam prozorsko staklo i gurnuo napolje glavu i ramena da bi mogao bolje fotografisati. Osetio sam uarenu bol u desnom oku. Trgao sam se i uleteo u kupe, zamalo ispustivi fotoaparat. "Rouz!" Rouz mi je pomogla da sednem, a zatim sklonila moju ruku sa lica.
131

Oko mi je treperilo tako da ga nisam mogao otvoriti. Rouz je paljivo podigla kapak. "Vidim ga! Izgleda da je komadi uglja. Odmah pored zenice." Izvadila je maramicu i pokuala izvaditi taj komadi uglja. Bio je preduboko zariven. Bol je bila skoro neizdriva. Pritisnuo sam maramicu na lice da bi obrisao potok suza. Od Venecije smo bili udaljeni jo sat vonje najbolniji sat u mom ivotu. Umesto romantine vonje gondolom, kako smo planirali, sa stanice smo se motornim amcem odvezli do hotela. ovek na recepciji je odmah shvatio situaciju. Nekoliko minuta kasnije ispruio sam se na krevetu u naoj sobi, a hotelski lekar se nagnuo nad mene. Podigao je kapak i zasvetlio baterijskom lampom u oko, a onda se uspravio. "ao mi je, sinjore, ali stvar je jako ozbiljna. Kameni je dosta velik i otar." "Moete li ga izvaditi?" "Ovde? Ne, sinjore. Moraete u bolnicu. Odmah u telefonirati." Dok je okretao brojanik i brzo govorio na talijanskom, Rouz je sela pored mene i neno me uhvatila za ruku. "Demose", rekla je, "hajde da se molimo za ovu stvar." Zaista je udno to to nisam jo ranije uinio u bolu i oaju nad samim sobom. Rouz je zapoela zahvaljujui Bogu za uda isceljenja kojima smo prisustvovali u Hamburgu. "Gospode, zahvaljujemo Ti to si prisutan u ovoj sobi u Italiji isto kao to si bio prisutan u onom atoru u Nemakoj.
132

U Isusovo ime molimo Te da izvadi ovaj komadi uglja." Dok je jo molila, neka toplina kao da je prola kroz moje oko. "Rouz, oseam neto! Neto se dogaa!" Zatreptao sam oima. Nije bilo bola. Nikakve sumnje. "Rouz, pogledaj moje oko!" Rouz se nagnula iznad mene. "Demose, nema ga vie. Komadi uglja vie nije tu." Rasplakala se. Lekar je spustio slualicu. "Primie vas u bolnicu. Idemo na hitnu." Izvadio je baterijsku lampu iz svoje torbe i jo jednom zasvetlio u oko. Podigao je kapak, a zatim pogledao i drugo oko. Ponovo je pogledao desno oko. "To je nemogue", rekao je. "Moja ena je molila Boga da odstrani taj komadi uglja", rekao sam mu. "To je nemogue", ponovo je rekao. "Taj komadi nije mogao da izae sam od sebe." "Ne sam od sebe, doktore. Bog ga je izvadio." "Ne razumete. Morala je ostati rana, posekotina u tkivu gde se komadi nalazio. A nema nita. Nema rane. Nema oteenja." Iao je unatrag prema vratima. "Neu vam poslati raun, sinjore. To se jednostavno ne moe dogoditi..." Rouz i ja radosno smo proveli vreme u Italiji.

133

Pa ipak, kakve je to sve imalo veze s Udruenjem? Kad smo se krajem jula vratili u Los Aneles, budunost Udruenja nije bila jasnija nego pre. Doao je avgust. Septembar. Nastavili smo da se okupljamo svake subote ujutro u Kliftonovom restoranu. Bila je to stalno ona ista mala grupa ljudi koji su dolazili, pretpostavljao sam, vie iz odanosti prema meni nego iz nekog drugog razloga. Doao je i oktobar, prva Godinjica Meunarodnog udruenja poslovnih ljudi za irenje punog Evanelja. U proteklih dvanaest meseci govorio sam o Udruenju u mnogim delovima zemlje. Ljudi iz mnogih gradova poseivali su nae sastanke. Ali tokom cele te godine u kojoj smo hteli videti iste "zapanjujue stvari", ni jedan ovek nije bio toliko oduevljen da bi otpoeo sa nekom drugom grupom u nekom drugom gradu. Rouz je bila dovoljno uviavna da bi me podseala na moja uverljiva predvianja iz prethodne jeseni, ali video sam da iz subote u subotu sve vie sumnja u razumnost nastavljanja tog projekta. "Demose, jedino to radimo je da dajemo ljudima besplatan doruak", rekla je. "Bili smo mnogo uspeniji dok smo odravali sastanke. Tada smo svakog leta dosezali hiljade ljudi, umesto nekoliko desetina na ovaj nain, i to kad je najbolje." Znao sam da je u pravu, ali ipak... "Da vidimo ta e se dogoditi sledeeg meseca," rekao sam. Novembar je doao i proao, a sastanci su se i dalje nastavljali, iako tekom mukom. Ustvari, broj posetioca je opadao. "Decembar e biti drugaiji", uverio sam Rouz. "Ljudi su otvoreniji za vreme boinih praznika." Ako su boini praznici ikako delovali na ljude, bilo je to tako da su svi postali prezaposleni da bi doli na sastanak.
134

"Sledee subote moram odvesti enu u kupovinu, Demose." "U subotu je dobrotvorna priredba u naoj crkvi." "Vodim decu da vide Deda Mraza." Dvadesetog decembra, u subotu ujutro, u gornjoj prostoriji Kliftonovog restorana sakupilo nas se petnaest est manje nego kad smo pre etrnaest meseci poeli. Nakon zavretka tunog sastanka na prijatelj Majner Arganbrajt bio je iskren. Majner je bio zidarski preduzima i bavio se velikim trgovinskim i industrijskim poslovima, a istovremeno je bio i jedan od pet direktora Udruenja. "Demose, zaista ne bi eleo uneti pesimistiki duh sada kad se pribliava Boi", rekao je Majner, "ali mislim da od cele te stvari sa Udruenjem nema koristi. Iskreno reeno, za ceo rezultat rada ne bi ti dao pet centi." Gledao sam u njega, previe pogoen da bi odgovorio. Majner je ispruio ruku. "esto si govorio da je to eksperiment, zar ne?" "Tako je." "Pa, eksperimenti skoro uvek propadaju. To nije nikakva sramota." Jo uvek nisam znao ta da odgovorim. "Hou ti rei, Demose, da na mene vie ne rauna ako se u sledeih nedelju dana ne dogodi neko udo." "U redu. Dobro, Majneru. Razumem." Rouz i ja bez rei smo sili niz stepenice. U velikoj glavnoj prostoriji na boinoj jelki su se palile i gasile tinjalice.
135

"Majner je u pravu", rekla je Rouz blago. "Ako Bog neto hoe, On e to i blagosloviti, zar ne? A ne moe ba rei da je Udruenje blagoslovljeno." Bez rei sam je sledio na plonik. Sav trud, telefonski razgovori i putovanja, doslovno podmiivanje ljudi da dou sve uzalud. Ako postoji ijedna stvar koju sam nauio od 1940. godine do danas, to je da kad se Rouz i ja ne slaemo oko neke stvari, ta misao nije od Boga. Ako je ona sad bila toliko sigurna da stvar sa Udruenjem nije ispravna, pa dobro to je onda kraj. to pre zaboravim na to, to bolje. Samo... nisam mogao zaboraviti. Cele nedelje u oima su mi se sakupljale suze. Vozei se na posao, iznenada bi zaplakao. Pitao sam se jesam li doiveo ivani slom. Na Boi sam se zbog dece trudio da mi lice bude veselo. Bilo mi je drago to smo sledeeg dana, 26. decembra, u petak, oekivali gosta. Bio je to na prijatelj Tomi Hiks, nadaren evanelista i ovek koga bi svako poeleo za drutvo kad se osea jadno. "Shvata li, Tomi", rekao sam mu dok smo veerali, "da je sutranji sastanak poslednji sastanak Meunarodnog udruenja poslovnih ljudi za irenje punog Evanelja..." Nacerio sam se... "Meunarodnog. Prilino je oigledno da svi oseaju isto, a samo je Majner bio dovoljno poten da to jasno i glasno kae. Jedina stvar koju moemo uiniti je da slubeno okonamo stvar nekakvom izjavom. Moda da smislimo kako sledeeg leta moemo svi zajedno organizovati neki sastanak." Hteo sam da moje rei zvue nehajno, ali je Tomi sigurno video oluju u mom srcu jer je rekao: "Demose, mislim da bi smo trebali porazgovarati o tome." To smo i uinili. Sedeli smo za stolom priajui mu o naim nadama i razoaranjima. Malo kasnije je Geri je otila u krevet Stiv je ve
136

odavno zaspao, a Riard je tog vikenda vodio omladinski kamp. Tomi, Rouz i ja ostali smo da razgovaramo o razliitim ljudima koji su doli u Kliftonov restoran, priseajui se stvari o kojima su govorili i koje su podelili sa grupom. "Nije prola ni jedna subota a da nisam neto nauio", rekao sam Tomiju. Neto to mi je pomoglo da jae ljubim Boga i ljude." Bila je skoro pono kad je Rouz pogledala na sat. "Pogledaj koliko je sati, Demose! A ja ak nisam ni raistila sto. Moramo u krevet ili mi sami neemo moi ujutro da odemo do Kliftona." "Ti idi u krevet, duo", rekao sam. "Ova me stvar previe mui da bi mogao spavati." A bio sam toliko siguran pre godinu dana! "Idem u dnevnu sobu i tamo u kleati dok mi Gospod ne kae ta da radim." "To je u redu", rekao je Tomi. "Pomoi u Rouz oko pranja posua, a onda u otii u svoju sobu i podrati te. Ali ustvari, Demose, to je stvar izmeu tebe i Boga." Tomi i Rouz su odneli gomilu posua u kuhinju. Proao sam kroz malo predsoblje i ba ulazio u dnevnu sohu kad se dogodilo. Istovremeno kao kad sam imao trinaest godina. Vazduh oko mene je iznenada postao teak, gust. Pritiskao me prema podu. Pao sam na kolena, lupio licem o pod i ispruio se punom duinom po crvenom tepihu ukraenom raznim arama. Nisam mogao ustati, kao to nisam mogao ni ustati pre dvadeset i sedam godina u svojoj spavaoj sobi u velikoj panskoj kui koja se nalazila pored nae. Zbog toga nisam ni pokuao. Jednostavno sam se opustio obuzet Njegovom neodoljivom ljubavlju, oseajui kako Njegov Duh pulsira beskrajnim bujicama sile.

137

Vreme je stalo. Prostor je nestao. Leei tamo i slavei ga as na engleskom, as u jezicima, zauo sam Njegov glas kako izgovora one iste rei koje je izgovorio pre puno vremena: Demose, hoe li ikada sumnjati u moju silu? Iznenada sam video samog sebe kakvog me je sigurno On video proteklih meseci: borio sam se i naprezao poput zaposlenog mrava koji trkara unaokolo jurei u Evropu da bi pokuao osigurati zalee kod nekog "slubenog tela", oslanjajui se svuda na svoju vlastitu snagu, umesto na Njega. Neto me probolo kad sam se setio Oral Robertsove molitve na prvom sastanku Udruenja, molitve koja je na noge podigla dvadeset i jednog oveka i odvela nas do pevanja pobednike pesme. "Neka ovo Udruenje raste jedino u Tvojoj snazi..." A ja sam radio tako kao da sve zavisi od moje snage kao da ja lino moram osnovati hiljadu grupa koje je Oral video. I naravno, nisam mogao osnovati ni jednu jedinu. "Gospode Isuse, oprosti mi!" Zatim me je podsetio na ono to sam video u Evropi video, ali ne i razumeo: elina vrata sklonita u Hamburgu; komadi uglja zabodenog u moje oko u hotelu Grand u Veneciji. Ja sam onaj, Demose, koji jedini moe otvoriti vrata. Ja sam onaj koji uklanja trun iz oiju koje ne vide. "Razumem, Gospode Isuse. I hvala Ti." A sada u uiniti da zaista vidi.

138

Sa tim reima mi je Gospod dopustio da se podignem na kolena. Sila koja kao da me do tada pritiskala na pod sada kao da me uspravila. Upravo u tom trenutku je Rouz ula u dnevnu sobu. Zaobila me je i otila do orgulja u oku sobe. Nije rekla ni rei nego je sela i poela da svira. Kad je muzika ispunila malu sobu, okruenje se razbistrilo. Na moje zaprepatenje, izgledalo je da je plafon u sobi nestao. Malter ukaste boje i luster su jednostavno nestali, i zaista, gledao sam ravno u nebo iako je napolju sigurno bio mrkli mrak. Koliko je dugo ona svirala dok sam ja gledao u tu neizmernu daljinu, ne znam. Jo uvek drei ruke na dirkama, iznenada je prestala da svira i poela je da se naglas moli u jezicima. Bila je to prelepa pevuea, leprava molitva. Zastala je na trenutak, a zatim na engleskom, istim lirskim ritmom, rekla: Sine moj, poznavao sam te pre nego to si se rodio. Vodio sam te na svakom koraku tvog puta. Sada u ti pokazati svrhu tvog ivota. Bio je to dar jezika i tumaenja jezika odjednom. Dok je govorila, poelo je da se dogaa neto zauujue. Iako sam i dalje ostao da kleim na kolenima, oseao sam kao da se diem, naputam svoje telo i kreem uvis, napolje iz dnevne sobe. Dole ispod sebe video sam krovove Daunija. Eno, tamo su planine San Bernardino, a tamo obala Tihog okeana. Sad sam bio visoko nad Zemljom i mogao sam videti celu dravu, od zapada do istoka. Iako je moj pogled dosezao sa takve visine, mogao sam videti i ljude na Zemlji milione i milione kako stoje rame uz rame. Zatim, kao to kamera snimajui fudbalsku utakmicu, prvo pokazuje stadion, zatim prelazi na igrae, a onda izotrava sliku pokazujui avove na lopti, moja slika kao da je bila upravljena ba na te milione ljudi. Mogao sam videti sitne pojedinosti hiljada i hiljada lica.
139

Uplailo me to to sam video. Lica su bila ukoena, beivotna, bedna. Iako su ljudi stajali blizu jedan pored drugog dotiui se ramenima, meu njima nije bilo pravog dodira. Gledali su ravno ispred sebe ne trepui, ne videvi. Stresao sam se od strave; shvatio sam da su mrtvi... Zatim se slika promenila. Ne znam da li se Zemlja okretala ili sam ja putovao oko nje. Sada se ispod mene nalazio kontinent June Amerike. Zatim Afrika, Evropa, Azija. Jo jednom sam sve to video u krupnom planu i svuda je bilo isto. Smea lica, crna lica, bela lica sva su bila ukoena i nesretna, sva zatvorena u svojoj vlastitoj smrti. "Gospode!" uzviknuo sam. "ta je to sa njima? Gospode, pomozi im!" Kasnije mi je Rouz rekla da nita nisam rekao. Ali u toj viziji inilo mi se da sam zaplakao i glasno molio. Odjednom je Rouz poela da govori. Ljudski govorei, ona, naravno, nikako nije mogla znati da ja neto gledam. Uprkos tome, rekla je: Sine moj, ono to e sada videti, dogodie se ubrzo. Zemlja se okretala ili sam se ja okretao oko nje po drugi put. Ispod mene ponovo su se nalazili milioni i milioni ljudi. Ali koja razlika! Ovaj put glave su bile uzdignute. Oi su sjale od radosti. Ruke su bile podignute prema nebu. Ovi ljudi, koji su bili toliko odvojeni, svaki u svom sopstvenom zatvoru, sada su bili povezani u ljubavi i oboavanju. Azija, Afrika, Amerika svuda se smrt pretvarala u ivot. Vizija je nestala. Osetio sam kako se vraam na Zemlju. Ispod mene bio je Dauni. Evo i nae kue. Mogao sam videti samog sebe kako kleim, a Rouz kako sedi za orguljama. Zatim su me okruile poznate stvari u sobi i postao sam svestan bola u kolenima i ukoenosti vrata. Polako sam se podigao na noge i pogledao na sat. Bilo je pola etiri
140

ujutro. "ta se dogodilo, Demose?" pitala je Rouz. "Da li si neto uo od Gospoda?" "Duo, ne samo da sam uo, nego sam i video." Opisao sam joj viziju. Rouz je sluala, a suze su se caklile u njenim oima: "O, Demose, zar ne shvata? On nam pokazuje da Udruenje mora nastaviti svoj posao!" Ustala je od orgulja i spustila svoju ruku na moju. "Sea li se, Demose! Bilo je to u ovoj sobi pre skoro osam godina kad smo kleknuli i dali mu prvo mesto..." Kad smo poli u nau spavau sobu, videli smo svetlo ispod vrata Riardove sobe, u kojoj je odseo Tomi. Pokucao sam na vrata, a Tomi je odvratio: "Slobodno." Leao je na podu. Jo uvek je na sebi imao svoje sivo odelo. Obeao mi je podrku u molitvi i svoje obeanje je ispunio. "Demose", rekao je, "reci mi ta si uo. Nikada u svom ivotu nisam osetio takvu silu kao noas. Talas za talasom se jednostavno izlivao na ovu kuu." Te noi uopte nismo spavali. Kad sam zavrio opisivanje vizije Tomiju, bilo je vreme da se krene u Kliftonov restoran. Kad smo se popeli u gornju prostoriju, dva oveka su ve bila tamo i ekala nas. Jedan je bio Majner Arganbrajt zaista sam se iznenadio to ga vidim! Drugi je bio ovek ije mi se lice inilo odnekud poznato. "Imam neto za tebe, Demose", rekao je Majner. Gurnuo je ruku u dep i izvukao iz njega kovertu. Njegova ostavka, nesumnjivo. Kakva teta, ba kad sam osetio...
141

Ali nije bila ostavka, bio je ek. Oima sam preleteo preko ispisanih rei: "Isplatiti na raun Meunarodnog udruenja poslovnih ljudi za irenje punog Evanelja..." "Hiljadu dolara!" rekao sam. "Ali, Majneru, prole subote si mislio da Udruenje ne vredi ni pet centi." "Prola subota je bila prola subota", rekao je Majner. "Demose, danas ujutro probudio sam se jako rano i uo glas: "Ovo e se delo proiriti po celom svetu, a ti e dati prvi novani prilog." Dok sam jo gledao u njega, istupio je drugi ovek. "Gospodine akariane", rekao je, "zovem se Tomas Nikel. Prole noi dogodilo mi se neto to e vas, mislim, zanimati." Primakao sam svoj posluavnik njegovom i posolio jaja dok je gospodin Nikel priao da je i on usred noi primio poruku od Gospoda. Kasno uvee radio je na svojoj tamparskoj maini u Votsonvilu, pored San Franciska. Boi je zapao ba u sredini nedelje, pa je malo kasnio sa poslom. Iznenada je jasno uo glas Svetog Duha: "Sedi u kola i idi u subotu ujutro u Los Aneles na sastanak grupe kojoj si jednom prisustvovao." Pogledao je na sat. Bila je pono ba ono vreme kad sam ja, setio sam se, otiao u dnevnu sobu da se molim. Nikel se prepirao sa upornim glasom koji je uo u sebi. Votsonvil je skoro esto pedeset kilometara severno od Los Anelesa i trebalo bi da vozi celu no da bi stigao ujutro. Re mu je i dalje dolazila: budi na tom sastanku. Ostavio je poruku u hrianskoj koli u Manta Visti, u kojoj je bio predava, i uputio se na jug. "Evo me ovde", zakljuio je Nikel, "da vam ponudim svoju tampariju i svoje usluge."
142

I Rouz, i Majner, i Tomi takoe su paljivo sluali. "Vau tampariju?" pitao je Tomi. "Da moemo izdavati asopis", rekao je Nikel. "Znate, Duh mi je stalno ponavljao: To se Udruenje mora proiriti po svetu! Ali nikada nee napredovati bez glasa..." "Glasa..." ponovila je Rose, "Glasa poslovnog oveka..." Tog jutra sastanak nije bio naroito poseen, ali je bio najradosniji koji smo ikada odrali. Pre nego to smo zakljuili sastanak, imenovali smo Tomasa R. Nikela urednikom i izdavaem novog asopisa koji e se zvati Glas poslovnih ljudi za irenje punog Evanelja. "Zamisli samo", rekao sam Rouz kad smo to vee pali u krevet, "prolo vee u ovo vreme Udruenje je propalo. Sada imamo hiljadu dolara u banci i asopis. Nestrpljiv sam da vidim ta e Gospod uiniti sledee.

143

NOGA NA STOLU

NOGA NA STOLU
Na odgovor nismo dugo ekali. Ubrzo posle Nove godine dobili smo telefonski poziv iz June Dakote, iz grada Siuks Falsa. Telefonirao je Tomi Hiks iz zadnjeg dela dvorane u kojoj je ba zavrio propovedanje. "Demose", rekao je, "mislim da si dobio grupu broj dva!" To vee on je govorio o Udruenju i ispriao viziju o hiljadu grupa. Na kraju njegovog govora jedan ovek je ustao i pitao zato i oni u Sijuks Falsu ne bi mogli imati slinu takvu grupu. "Rekao sam mu: 'Naravno da moete.' Zamolio sam sve koji su zainteresovani da dou napred i, Demose, izgledalo je kao da su svi doli napred. Tako si ovde u Junoj Dakoti dobio grupu broj dva." Bio je to samo poetak. Kuda god je te godine iao, Tomi je govorio o Udruenju. Iza sebe je ostavljao trag mnogo oduevljenih ljudi. Do leta 1953. godine imali smo devet grupa, a planirali smo i odravanje nacionalne konvencije u oktobru, tano dve godine posle prvog sastanka u Kliftonovom restoranu. Na tom sastanku, odranom jednog vikenda u jesen u hotelu Klark u Los Anelesu, okupilo se est stotina ljudi. Danas kad se na takvim konvencijama moe okupiti dvadeset hiljada ljudi, onaj prvi sastanak izgleda zaista mali. Pa ipak, za nas je bio ogroman, a isto tako je ogromna bila i naa elja i oduevljenje. Sada se pojavilo i pitanje finansiranja. Imali smo zaposlenog oveka sa punim radnim vremenom, Flojda Hajfilda, koji je odgovarao na pitanja
144

ljudi iz itave drave, upuivao ih jedne na druge i pomagao im da se organizuju u grupe. Jednog dana, vrlo brzo, Flojdu e biti potrebna sekretarica. A tu je bio i asopis: Tom Nikel je tome posvetio svoje vreme i maine, ali neko mora tampati vie od onih pet hiljada sa kojima smo zapoeli. Izraunali smo da e nam 1954. godine biti potrebno deset hiljada dolara. Zadnje vee sastanaka je Dek Coe, jedan od govornika, ustao i zatraio novac tako jednostavnim reima kakve nikad ranije ni kasnije nisam uo. Dek je bio snaan ovek i imao je sposobnost da odmah pree na stvar. "Treba nam deset hiljada dolara", rekao je. "Hteo bi da sto ljudi doe ovamo napred i da svaki od njih priloi sto dolara." Zatim je seo. Istog asa ljudi su poeli da dolaze prema propovedaonici. Dek je zamolio svakog pojedinca da na komad papira napie svoje ime i adresu. Posle zavretka sastanka izbrojili smo imena. Tano sto ljudi dalo je dobrovoljni prilog. Potrebna sredstva bila su ostvarena do poslednjeg novia. U meuvremenu se u vezi sa subotnjim sastancima u Kliftonovom restoranu pojavio drugaiji problem. Prve godine nismo mogli nagovoriti ljude da dou, a sad ih nismo mogli spreiti da dolaze. U "gornjoj sobi" bilo je etirsto stolica. Svake subote se tamo uguralo pet ili est stotina ljudi. Ponekad bi se pojavilo ak i sedam stotina. Tada bi viak stajao na stepenitu ili se gurao pored zidova. est subota zaredom dolazili su nam ljudi iz vatrogasne slube i pretili da e zatvoriti ceo restoran. Zbog svega toga odrali smo sastanak Upravnog odbora jo uvek malo preplaeni injenicom da imamo sa kime i ime upravljati da bi smo popriali o situaciji. Mogli bi smo pronai veu dvoranu za
145

odravanje sastanaka, Klarkovu plesnu dvoranu, na primer. Isto tako, mogli bi smo preporuiti ljudima koji su dolazili u Kliftonov restoran da ponu sa osnivanjem grupa blie svojim domovima. Long Bi, Glendejl, Pasadena zato svaki od tih gradova ne bi imao svoj vlastiti "Kliftonov restoran", centar sile iz kojeg se ivot Duha moe iriti i dosezati ljude u okolini? Ne elim veliku centralizovanu organizaciju. To je bila poruka koju nam je Duh uputio. Naravno, okupite se zajedno s vremena na vreme da podstaknete jedni druge i da zapalite vatru iji e plamen biti toliko sjajan da e ga mnogi videti. Meutim, za va svakodnevni posao koji se odvija tokom cele godine, elim da budete u malim mesnim grupama zavisni samo od mene. Ne elim jednolinost. Nikad se neu pribliiti dvojici ljudi ili uestvovati na dva razliita mesta na sasvim isti nain. Dajte mi mogunost da delujem na beskrajno razliite naine. Ljudi koji su dolazili na sastanke kod Kliftona podelili su se u etiri grupe, zatim pet, a onda i deset. Neki su se sastajali jednom nedeljno, neki jednom u dve nedelje, a neki jednom meseno. Neki su se trudili da se sastaju subotom ujutro, drugi su izabrali jedno vee tokom nedelje. Kako su sve te grupe postajale prevelike vie od tri ili etiri stotine ljudi na jednom sastanku formirale su ogranke, manje grupe. Danas na podruju Los Anelesa postoje etrdeset i dve grupe, od kojih se svaka razlikuje od drugih po svojim obelejima. Neke su ivlje, neke su povuenije, neke vie naglaavaju nauavanje, druge isceljivanje, evangelizaciju, rad sa omladinom. Ipak, nijedna od njih ne bi postojala bez prve godine naizgled beznadene borbe. Tako je bilo svuda gde se Udruenje irilo prva
146

godina je na svakom podruju izgledala najtea. Mineapolis, primera radi... Godine 1955. vlasnik restorana pozvao je nas trinaestoro iz Udruenja da doemo na prvi sastanak prve grupe u Minesoti. Kroz snenu oluju doputovali smo iz cele drave. Leteo sam sa bratom Fordom, graevinarom iz Denvera, u njegovoj maloj Cesni sa etiri sedita i bio sam sretan to nas niko iz nae crkve nije mogao videti u malom jednomotornom avionu koji je luaki poskakivao u vazduhu. Na aerodromu u Mineapolisu ekao nas je Klejton Sonmour. Kad je progovorio, kao da je svetlost sinula kroz oluju: "Ovde u Mineapolisu mi smo navikli na sneg. Veeras e doi dvesta i pedeset kljunih poslovnih ljudi." U restoranu smo otkrili zato je bio tako siguran da e doi toliko ljudi. Peeni pilii, domai hleb, svea pita od jabuka. Konobari su na dugaak sto postavljali predjela. Nas trinaestoro iz Udruenja smo uspeli da doemo uprkos loim vremenskim prilikama, i to me je ohrabrilo. Okupili smo se i izmenjivali iskustva sa putovanja dok je Sonmor pozdravljao ljude iz Mineapolisa, koji su poeli da pristiu. Pribliilo se sedam sati, vreme da se pone sa veerom. Dvadeset osam ljudi sakupilo se u sali za veeru. Nas je bilo trinaest znai, ukljuujui Klejtona Sonmora, petnaest iz Mineapolisa. Pola osam. Dvadeset osam gladnih ljudi posmatralo je postavljen sto. "Vreme je ljude zadralo kod kue", primetio je neko. Meutim, kroz prozore smo mogli smo uti zvukove dosta gustog saobraaja koji se odvijao pored kue. Putevi su ve bili oieni od snega. U osam sati smo nas dvadesetosmoro seli i poeli sa veerom. Bilo je
147

manje ljudi nego to je u velikoj prostoriji bilo stolova. Vredelo je pogledati Sonmorovo lice. Tano sam znao kako se osea. Isto tako sam znao i neto drugo. Ovo je bio Boji nain rada. Ispriao sam obeshrabrenom vlasniku restorana o naem iskustvu u Los Anelesu, o tome kako nismo mogli razdeliti svu hranu koju smo naruili za doruak jer ljudi nisu doli. "Ali Bogu ne treba velik broj ljudi da bi poeo sa svojim delom. Njemu je na svakom mestu potrebno samo nekoliko ljudi. Nemoj gledati dvesto trideset est praznih mesta", rekao sam mu. "Gledaj etrnaest ljudi koji su doli. Sa tih etrnaest ljudi Bog moe okrenuti ovaj grad naopake." Ispao je to predivan sastanak. Glavni govornik bio je Henri Krojs, industrijalac iz Hainsona u Kanzasu i predsedavajui Upravnog odbora Udruenja. Henri je ustao i obratio se skoro potpuno praznoj dvorani sa istim arom kao da je dupke puna. Nije odrao propoved. Kao i svi nai ljudi, jednostavno je ispriao svoju priu: kako mu je jednog dana dok je orao na peninom polju i molio se a to je esto radio vozei traktor Bog pokazao novu vrstu pluga. Henri Krojs nije bio tehniki naroito nadaren ovek, ali je ta sprava stajala pred njegovim oima dovrena i sa svim detaljima. Kad se vratio kui, nacrtao je njenu skicu. to ju je due gledao, sve je vie shvatao da bi sa takvim plugom ako bude radio mogao uzorati tri puta veu povrinu zemljita u istom vremenskom periodu. Henri je zatim napravio preciznije nacrte i odneo ih okolnim fabrikantima. Svuda je nailazio na istu reakciju strunjaka i tehniara: ta stvar nee raditi. Henri nije bio ni strunjak ni tehniar, ali je verovao da je njegov model doao od Boga i znao je da je Bog istovremeno i strunjak i majstorrukotvorac.
148

Tako je Henri sam u tali poeo da pravi plug, kupujui jednu lopaticu za drugom, upotrebljavajui metalne otpatke i delove koritenih maina. Trebalo mu je nekoliko meseci rada u improvizovanoj kovanici pre nego to je plug bio dovren upravo kao to ga je video. Zakaio ga je za svoj traktor i odvezao se u polje. I plug je radio. Sada se Krojsov plug izrauje po celom svetu i Krojs je jedan od najveih proizvoaa poljoprivrednih maina i alata u dravi, poslovan ovek koji je pola svog vremena i celo svoje srce posvetio Bojoj slubi. Neto slino elektrinoj struji prolo je prostorijom. Dok je Henri govorio, ovek je doslovno mogao osetiti kako se Duh sputa na sastanak. Sedei za stolom, tri oveka iz Mineapolisa su primila krtenje a da niko nije na njih poloio ruke ili se pomolio. Svi smo se okupili oko njih radujui se, kad je kroz kuhinjska vrata uleteo konobar. "Gospodine Sonmor! Moete li odmah doi?" Izgledalo je da je dole u podrumu jedan od radnika dobio nekakav napad. Konobar nije znao da li je to srani udar ili napad epilepsije. Neki od nas smo potrali dole u podrum. U kotlarnici se nekoliko ljudi sjatilo oko oveka koji je sedeo na stolici. Iznenada sam poeo da se smejem. ovek nije bio bolestan. On je jednostavno, to bi starci iz armenske crkve rekli, "bio pod nadahnuem". "Brate", rekao sam, "slavi Boga! Zahvali mu to te traio i veeras naao!"

149

ovek je otvorio oi. Izgledao je na smrt preplaen a nije ni udo. Sigurno je bilo strano osetiti kako Boja sila bez upozorenja nadire kroz hodnik. ak nije znao ni da se gore u restoranu odrava molitveni sastanak. ovek je doao sa nama gore. Nikada nisam video potpunije obraenog oveka. Prvo je hteo da prizna mnoge stvari iz svoga ivota, a zatim nije mogao nai dovoljno rei kojima bi izrazio svoju ljubav prema Bogu. Tom epizodom kao da je Bog hteo da kae da je sastanak prema ljudskim merilima propao. Kao da nam je rekao: Nemojte se brinuti zbog broja. Ja u pronai ljude koje hou, bez obzira gde se nalaze, i doveu ih kod vas. Vi verno izvrite svoj deo, a ostalo prepustite meni. A to su u Mineapolisu i uinili. Ta prvobitna mala grupica ljudi ukljuujui i jednog mehaniaravodoinstalatera nastavila je redovno da se okuplja ne videvi punih est meseci nikakav napredak, nikakav vidljiv uspeh onog to rade. A onda su odjednom ljudi poeli da dolaze. Dve stotine. Pet stotina. Hiljadu. Opet se ponavljao Los Aneles. Podruje Mineapolisa bilo je toliko ivo da smo godinu i po dana nakon one snene noi odrali tamo dravnu godinju konvenciju. Ba na toj konvenciji, u jesen 1956. godine, videli smo da se stvarno rue granice izmeu pentekostalaca i drugih veih denominacija. Naravno, godinama su pojedinci iz svih denominacija dolazili u puninu Duha. Uopteno govorei, imali su dve mogunosti izbora: ostati u svojoj crkvi i utati o toj novoj dimenziji ili je ostaviti i pridruiti se nekoj pentekostalnoj grupi. Ali prihvatanje i gajenje Pentekosta u samim tradicionalnim crkvama? Videli smo ih ve prvoga dana sastanka. Sedeli su u zadnjem redu
150

plesne dvorane u hotelu Lejmington, spremni da pobegnu svakog trenutka: pet luteranskih svetenika. Sve to su mogli uti prvo vee oigledno nije bilo previe opasno jer su se vratili sledee vee i seli malo vie napred. Treeg dana, bio je to sastanak sa dorukom u sredu ujutro, opet su doli spremni da prime, kako su nam rekli, "ta god Hrist ima za nas". Nekoliko nas iz Udruenja selo je za njihov sto. Molili smo se da ih Isus ispuni svojim Duhom. Posle su nam se ljubazno zahvalili i otili. Sve je prolo u tiini, vrlo ozbiljno i na neki nain "luteranski", i dosta dugo nismo znali da li se ispunila naa molitva. Bila je ispunjena. Jedan svetenik je primio krtenje dok se vozio kui. Drugi dok se brijao sledeeg jutra. Trei se setio da je jedan od govornika na skuptini rekao da Boje darove ne primamo dok se napreemo i borimo, ve dok smo najoputeniji. "Gde se najbolje mogu opustiti?" zapitao se svetenik. Nekoliko trenutaka kasnije stajao je pod toplim tuem slavei Boga na nebeskom jeziku. Bio je to poetak promene koja je na taj nain otpoela u Luteranskoj crkvi od jedne do druge obale Sjedinjenih Drava. Nije to znailo odbacivanje njihove tradicionalne vere, nego ba suprotno: osposobljavanje luterana, kako svetenika tako i laika, da svoje verovanje sprovedu u svakodnevnu stvarnost. Od tog trenutka smo posmatrali kako ista sila zahvata ljude iz raznih denominacija: prezbiterijance, baptiste, metodiste, rimokatolike, episkopalce. Uvek bi na poetku aka poluneprijateljski nastrojenih ljudi dola na sastanak iz znatielje. Onda bi vetar Duha prohujao kroz cele crkve, cele zajednice. Jednog ponedeljka uvee u martu 1967. godine sedam studenata iz Notr Dama je progovorilo u jezicima u kui Reja Balarda, predsednika Udruenja za podruje junog dela SADa. Meutim, radost i sila koju
151

su tada otkrili u toj podrumskoj prostoriji bili su toliki da mnogi danas Reja smatraju nekom vrstom duhovnog oca svetskog katolikog harizmatskog pokreta koji je zapoeo u Notr Damu. Klju je opet bila mala lokalna grupa koja se redovno sastajala, ponekad obeshrabrena, molei se za juni deo SADa i ekajui, kao to je ekao sveti Gregor, na Boje savreno vreme. Nijedan ovek, naravno, ne moe videti sve dogaaje u celosti, ve samo fragmente tu i tamo. U oktobru 1974. godine video sam jo jedan fragment kad sam bio pozvan u Vatikan da primim slubenu zahvalnost za ulogu koju je Udruenje odigralo u pribliavanju Evanelja "milionima" rimokatolikih vernika laika. Milionima? Razmiljao sam zapanjen izlazei i koraajui izmeu redova ivopisnih vajcarskih gardista. Milionima? Nemoj se brinuti o broju. To nam je Bog od poetka govorio. Kada Duh vodi stvar, broj je vei nego to to bilo ko moe i zamisliti. A kada Duh ne vodi... Godine 1957. putovao sam dve nedelje sa bratom Fordom po junom delu SADa poseujui tamonje grupe. Naroito nas je oduevila grupa u Hjustonu u Teksasu. Na jutarnjem sastanku u subotu pojavilo se preko esto ljudi. "Ne znam", rekao je potiteno jedan ovek kad smo se nakon sastanka okupili na razgovor. "Trebali bi smo dosezati hiljade ljudi, a ne samo stotine. "

152

"Pa vi ste poeli tek pre nekoliko meseci", rekao sam, "treba vremena..." "Ne ovde u Teksasu! U Teksasu mi radimo velike stvari i radimo ih brzo." Skoio je na noge. Bio je suv, kotunjav trgovac nekretninama, ija je karijera bila dokaz njegovih rei. "Iznajmimo dvoranu! Iznajmimo automobil sa razglasom. Obratimo se svim radiostanicama. Podignimo ovaj grad na noge." Endi Sorel, predsednik grupe, sumnjiavo je odmahivao glavom, ali drugi na to nisu obraali panju. "Iznajmiemo gradsku dvoranu! est hiljada esto sedita. Kada ljudi uju da je Demos akarian u gradu, ispunie dvoranu do poslednjeg mesta!" Pogledao sam ga sa uasom. "Ja? Ko bi mene eleo da uje? Ja nisam govornik. Osim toga, moram se vratiti nazad zbog sakupljanja sena..." Meutim, ovek nije hteo da prihvati nikakve argumente. Ford i ja emo putovati sledee nedelje i poseivati grupe u Lujzijani i Misisipiju. "Vratite se kroz Hjuston. U Teksasu je nedelju dana dovoljno da se stvar prouje." Samo zbog toga to je njegova ljubav prema Bogu bila tako velika kao i sve ostalo u Teksasu, dozvolio sam da me uveri. Ili skoro uveri. Svih narednih deset dana sam potiskivao misao da velika konferencija u Hjustonu lei na loim temeljima. Ako sam neto nauio za est godina postojanja Udruenja, onda je to bilo da u toj tajanstvenoj stvarnosti, nazvanoj Hristovo telo, svaki pojedinac ima svoju posebnu ulogu. Neki su ljudi roeni organizatori. Neki su pomazani za govornike. Drugi su savetnici. A ako iko prihvati ulogu koja nije njegova, ne samo da loe obavi taj posao, nego spreava doticanje sile oveku kome taj posao pripada.

153

to se tie mog posla, u njega sam bio siguran od trenutka kad su trube zatrubile na obroncima holivudskih breuljaka. Ja sam pomaga. Moj dar je da se brinem za mesto, vreme i nain na koji e drugi ljudi moi da svetle. To nije bio manji dar od nekog drugog, a ni vei. Bio je jednostavno moj. Meutim, moje ime obasjano svetlima, gore, pred sluaocima? Sastanak koncentrisan na mene? To nije bilo u redu i to sam se vie trsio da to bolje spremim govor, sve sam vie uviao da to nije u redu. "U emu je problem?" pitao bi Ford nakon to bi jedan za drugim komadi zguvanih papiria leteli u ko za smee. "Do sada si ve odrao stotine govora." To nije bila istina. Nikada nisam drao govore. Stajao sam i, ta ja znam priao. Sve dok sam radio ono na ta sam bio pozvan upoznavao ljude jedne sa drugima i omoguavao im da vide svoje sposobnosti rei mi nisu manjkale. Ali na pomisao da e me gledati hiljade lica i od mene oekivati vostvo, ostao sam potpuno bez rei. Kada smo se vratili u Hjuston, bio sam u stanju koje je graniilo sa panikom. Vee pre sastanka Endi i Maksin Sorel pozvali su nas na veeru, ali ja sam bio previe uzrujan da bi mogao da jedem. Reskirajui (Rizikujui) ak da uvredim njihovu kuvaricu Loti Deferson, samo sam malo proeprkao po tanjiru. Oko 18.45 uputili smo se sa dvoje kola u gradsku dvoranu: Loti Deferson, Endi Maksin nije mogla da poe Ford i ja, i tri druga gosta sa veere. Ve smo izdaleka videli osvetljenu gradsku dvoranu. Meni je izgledalo da je taj sjaj zapravo sjaj vatre velikog Suda. Uniformisani uvari parkiralita dotrali su da nam otvore vrata. Na velikom parkiralitu je stajalo tano pet drugih automobila.

154

Pogledali smo na satove: 19 sati i 15 minuta. Bilo je planirano da sastanak pone u 19 sati i 30 minuta. Kroz zadnja vrata smo uli u veliku dvoranu, jako osvetljenu i tihu. Nije bilo nikog osim uvara koji je stajao sasvim pozadi. "Privrstio sam reklame onako kako ste hteli!" viknuo je, spazivi trgovca nekretninama. Polako smo odetali do srednjeg prolaza; koraci su odjekivali u pustoj dvorani. Onih pet automobila sigurno pripadaju uvaru i ljudima koji rade na parkiralitu. Na osvetljenoj pozornici je bio postavljen red stolica, ali nikome se nije ilo gore. Posedali smo na sedam stolica u jednom od prednjih redova nismo popunili ni polovinu jednog reda i ja sam ponovo pogledao na sat: 19 sati i 25 minuta. Poela je da me obuzima divlja i luda nada. Moda niko nee doi! Moda je Bog jednostavno intervenisao da bi me zatitio od posledica moje sopstvene neposlunosti. "Siguran sam da smo odredili sastanak ba za danas, ponavljao je trgovac nekretninama." U 18 sati i 30 minuta i on je poeo da se moli da se uopte niko ne pojavi. ta bi smo im rekli, kako bi smo im objasnili da na "mamutski sastanak" niko nije doao? U osam sati bilo je jasno da je Bog uinio nemogue. U gradu u kojem je na sastanak subotom rano ujutro moglo doi esto ljudi, on je velom nevidljivosti jednostavno sakrio sastanak koji je bio bez Njegovog blagoslova. Trgovac nekretninama, srca velikog kao Teksas, bio je prvi koji je to naglas rekao i zbog toga slavio Boga. "ta sad da radimo?" upitao je Endi. "Iznajmili smo ovu veliku dvoranu za celo vee. Hajde da, bez obzira na sve, odrimo sastanak samo nas sedmoro."

155

"Ti ima neto pripremljeno, Demose", rekao je Ford. Te navrljane papirie, meutim, nikakva sila nije mogla da izvue iz mog depa. "Pa dobro, onda u ja govoriti!" Bila je to Loti Deferson. "Uvek sam elela da govorim na takvom divnom mestu kao to je ovo!" Podigla se sa sedita, otila napred i poela da govori. Ona je bila siuna osoba, sigurno nije imala vie od etrdeset i pet kilograma, ali dok je govorila o Isusu, njen je glas ispunio celu veliku dvoranu sa est hiljada eststo sedita. Propovedala je trideset pet minuta kao da su sva mesta u dvorani popunjena. Svaka njena re je bila je toliko puna Boje ljubavi i istine da sam oseao kako sva napetost prole nedelje poputa i nestaje. Jedino nisam razumeo zato je na kraju uputila poziv. Nas estorica koji smo bili njena publika ve smo odavno "predali svoja srca Isusu", na ta je ona pozivala. To je, sve u svemu, bio predivan govor koji nikad neu zaboraviti. uo sam korake. Dugakim praznim prolazom iao je uvar; suze su mu tekle niz obraze. Kleknuo je pred podijumom i predao svoje srce Isusu. Poput iskusnog evangelizatora koji svaki dan prima stotine ljudi u Boje kraljevstvo, Loti Deferson je poloila ruke na njegovu glavu i poela je da se sa njim moli. Ko zna? Moda sve i nije bila greka. Moda je na kraju krajeva gradska dvorana bila pravo mesto za nas to vee, a taj uvar ovek koga je On traio. Znao sam samo da me Bog jo jednom podsetio pitam se treba li i drugim ljudima neke stvari ponavljati tako esto kao meni da je Duh jedini koji dovodi ljude Isusu. Takoe je istina da e za taj zadatak upotrebiti jedino darove Duha. On mi nije dao dar evangelizacije (evangelizovanja). Naravno da moram da budem svedok! Svaki hrianin treba da bude svedok. Stvar je u
156

tome da u ja radije o Isusu govoriti u tali nego na pozornici. Konano, to i jeste bio onaj prvobitni san koji mi je Bog dao. Prodava automobila, kao to je Linvud Saford iz Vaingtona, govori o Bogu drugim trgovcima automobila. Slubenik, kao to je Kermit Bredford iz Atlante u Dordiji, govori drugim slubenicima. Mlekar govori drugim uzgajivaima stoke. Na taj nain sve ide tako prirodno, poevi od zajednikog jezika, zajednikih interesa... Najzanimljivija i najuzbudljivija stvar na svetu za nas stoare je potraga za nedostinom savrenom ivotinjom koja e bez greke preneti svoje dobre osobine na sledeu generaciju. Svakog meseca pomno bi proitao asopis koji izdaje Udruenje HoltajnFrizijan i prouavao rodoslove. Svaki bi put iznova bio zadivljen Bjurkovom pasminom koja se odgajala na farmi Pabst u Viskonsinu. Seam se kad sam prvi put prolazio kroz tale u kojima se nalazila besprekorna telad. Traio sam mladog bika kojim bih oplemenio svoju stoku. Prva ivotinja kod koje sam zadivljen zastao bila je procenjena na dvadeset i pet hiljada dolara mnogo skuplje nego to sam mogao platiti. Meu tim dvo i tromesenim ivotinjama bilo je i takvih koje su se prodavale po pedeset hiljada dolara; druge, iste starosti, bile su po hiljadu dolara. Najednom sam ga spazio. Nalazio se u toru pored junog zida tale: vrsti mali momak koji se izdvajao od ostalih kao da je obasjan svetlou. Bila je to ista pojava koja me uvek zapanjivala na sastancima Udruenja, gde bi u gomili od etiri stotine ljudi iznenada "spazio" oveka koga moram sledeeg pozvati. Sada se ovaj mladi bik, teak stotinjak kilograma, isticao na isti nain. Otiao sam do njegovog obora. Zvao se Pabst Lider i kotao je pet
157

hiljada dolara. Proitao sam njegove karakteristike i ono to sam video jako mi se svialo: njegova majka je imala oznaku E (odlina proizvodnja mleka); od njegovog oca je dolo ve preko pedeset E krava muzara. Ali, te stvari su bile samo potvrda onog to sam znao kad sam ga video. "Uzeti u Pabst Lidera", rekao sam kad je upravnik farme doao do mene. Gospodin Silvester me je zaueno pogledao. Odgajivai se nikada ne odluuju tako brzo ve nakon opsenih razgovora sa svojim savetodavcima. "Jeste li sigurni? Hteo sam da vam pokaem neke ivotinje u narednoj tali, a i gospodin Pabst je mislio da bi vas zanimalo..." "Potpuno sam siguran, gospodine Silvester." Tako smo ivotinju smestili u sanduk i za dodatnih tristo i pedeset dolara poslali na nau farmu. Za Lidera sam sve zajedno platio pet hiljada tristo i pedeset dolara. Uopteno uzevi, prvih deset enskih potomaka ovog bika dalo je tanu sliku njegovih sposobnosti. Svaka od tih deset krava nasledila je oeve vrhunske kvalitete: izgled, otpornost prema bolestima, visoki kvalitet proizvodnje mleka njegove pasmine. ak bi i neke od naih mravih krava dale potomstvo ne prenesevi na njega svoje mane nego njegove kvalitetne osobine. Za vie od petnaest godina, koliko smo ga imali, proizveo je pet hiljada krava, od kojih je svaka nasledila nepromenjene oeve kvalitete. Pabst Lider je bio ivotinja kakve se nau jedna meu hiljadama, sa sposobnou prenoenja svojih osobina svaki put, bez izuzetka. U meuvremenu je gospodin Silvester sav oaloen javio da se drugi bik, kojeg je iste godine prodao za pedeset hiljada dolara, pokazao vrlo
158

slab. "Nije vredeo ni pet hiljada, a onaj golja kojeg ste vi kupili vredeo je vie nego dva puta pedeset hiljada." Nije to bio poseban sluaj. Pokazalo se da je svaki bik kojeg smo kupili na Pabstovoj farmi bio odlina investicija. Svedok? Dolazilo je to samo po sebi. Seam se dana kad se gospodin Silvester vrlo ozbiljno nagnuo nad sto u naoj kancelariji na farmi krava muzara. "Ma hajde, akariane, vi ne donosite odluke tako brzo na licu mesta kao to se pretvarate. Imate nekog savetnika, zar ne? Nekog ko poseuje sva ta mesta pre vas i preporuuje vam ono to je vredno?" "Pa gospodine Silvester, ustvari je tako." Trijumfalno je pogledao oko sebe. "Znao sam! Ko je on? Hajde recite! Neemo podii cenu stoci koju hoete da kupite ako i saznamo ko za vas radi." "Hoete da kaete da zaista ne znate ko je moj savetnik?" "Ne. Zaista. Kupci i prodavci celo vreme prolaze u velikom broju. Va ovek oigledno je profesionalac." "On zna vie o stoci nego svi mi u ovoj prostoriji zajedno." "Stara kost, ha?" "Bavi se tim poslom due nego iko drugi." "Specijalista za holtajne, zar ne?" "Savren."

159

Naravno, odugovlaio sam to sam due mogao. Toliko sam ih isprovocirao da su umalo ostali bez daha kad sam im rekao ime svog pomonika. "Gospod Isus je stvorio ove ivotinje", rekao sam im. Ja i vi moemo samo prouavati rodoslove. On vidi ono to je u ivotinji, a i u oveku." Bio je to savren prodor u srca i umove tih ljudi. Pokazati da je Bog iv u svetu koji svaki ovek poznaje to je bio prvenstveni zadatak Udruenja. Svet koji ovek poznaje... Mislio sam na vreme kad se naa grupa u Lankasteru u Pensilvaniji muila da pridobije poverenje okolnog stanovnitva, koje je u tom seoskom podruju bilo prilino konzervativno. Izgleda da je glavni argument protiv bio da je Udruenje neto to je dolo "spolja", da su nae potrebe i problemi nekako drugaiji od njihovih. Kad smo Rouz i ja jednom bili u Lankasteru, grupa je pozvala nekoliko desetina mesnih farmera da budu njihovi gosti na veeri, a ja sam nastupio kao ovek koji je njima jednak jer radim isti posao kao i oni. Pokuao sam da ih podstaknem da se pridrue u izmenjivanju iskustava. Mrtva tiina. Zna se kako to ide: to ti loije ide, postaje sve loiji. Kako se moja samouverenost smanjivala, tako su pokreti postajali sve vei. irio sam ruke i irokim ih zamahom skupljao. "Udruenje zavisi od saradnje svih nas!" Sve to su moje ruke zahvatile bila je posuda sa mlekom koja je stajala na sredini stola. Posuda se prevrnula i mleko se prosulo po mom najboljem odelu i cipelama. Previe zbunjen i posramljen da bih pazio to radim, stavio sam jednu nogu na sto i poeo belim stolnjakom otirati cipelu. Rouz je
160

ostale bez daha: "Demose! Ma to to radi?" Spustio sam pogled na sto i shvatio ta radim. urno sam maknuo nogu. Osetio sam kako mi lice preplavljuje grimizna boja i poeleo da mogu nestati ispod stola. "Verovatno sam na trenutak pomislio da sam u tali, momci", izvinuo sam se. "Da li je iko od vas ikada muzao kravu, a ona udarcem noge prosula punu kofu mleka po vama?" Neko se u zadnjem delu prostorije nasmejao, a onda su svi prasnuli u smeh. Prostorija je nekoliko minuta odzvanjala smehom i ceo sastanak je potpuno promenio svoj tok. Sedokosi farmeri dizali su se i priali kako im je Bog pomogao u zimskim olujama i letnjim suama, i do kraja sastanka grupa u Lankasteru dobila je mnogo novih lanova. "Zna li zato smo se predomislili?" pitao me je posle jedan ovek. "Zato to si stavio nogu na sto. Tada smo shvatili da si ti zaista farmer, ba kao i mi..."

161

SVET POCINJE DA SE OKRECE

SVET POINJE DA SE OKREE

Godine 1956. osnovali smo u Torontu nau prvu kanadsku grupu, i od tada je re Meunarodno u naem nazivu imala smisla. Ipak, Kanada i SAD prilino su mali komad zemljine povrine. Nastavio sam da razmiljam o zemljinoj kugli koju sam video kako se okree pred mojim oima one noi 1952. godine. Milioni ljudi su na svakom kontinentu, oivljeni ljubavlju, gledali gore ekajui dolazak svog Gospoda. esta decenija dvadesetog veka ve je bila na izmaku, a to se jo nije dogodilo. Kad je nakon toga naila prilika, umalo sam je propustio. Poziv smo primili u decembru 1959. godine. Udruenje je preko humanitarne organizacije KER slalo pomo u Republiku Haiti, gde je zavladala opta nestaica hrane i stanovnitvo je umiralo od gladi. Sad smo dobili poziv haianskog predsednika Frensisa Duvalijea da tamo odrimo tronedeljnu evangelizaciju. "Koliko ja znam o Duvalijeu", rekao sam grupi okupljenoj u Kliftonovom restoranu te subote, "on je jedan od najveih diktatora na svetu." Muenje, tajna policija; svi su ovde uli razliite prie o "Papa Doku". Otii tamo na poziv njegove vlade, znailo bi kao da se sa svime time slaemo." Rouz se suprotstavila: "Demose, da li je u tvojoj viziji ijedan kraj sveta izostavljen zbog svoje vlade?" Pokuao sam da se prisetim. Ne, svaki kontinent i svako ostrvo bio je
162

pun ljudi koji su stajali gusto zbijeni, beivotni i beznadeni prvi put, a radosni drugi put. "Nita nije bilo reeno o politikim razlikama." "Onda mislim da se ni sada ne moramo obazirati na njih. to je tea politika situacija, to je ljudima vie potrebno da se oslanjaju na Duha." Naravno, Rouz je bila u pravu. Tako se u februaru 1960. godine dvadeset i pet ljudi iz Udruenja ukrcalo u avion za Haiti. Nismo mogli znati da smo na taj nain odredili uzorak za rad sledeih petnaest godina. Znali smo samo da je svako od nas nekako nabavio novac za avionsku kartu, isplanirao da godinji odmor koristi zimi "A moja je ena raunala da emo negde da odemo ovog leta!" i doao uz molitvenu podrku svoje grupe. im je avion sleteo na aerodrom u Porto Prensu, prednja vrata su se otvorila i ulo je nekoliko oficira okienih medaljama i resama. "Da li je doktor akarian ovde?" pitao je jedan koji je oigledno bio prevodilac. "Ja sam Demos akarian", rekao sam, "ali ja sam mlekar a ne..." "Dobro doli na Haiti, doktore akarian. Poslaemo va prtljag u hotel. Molim vas, poite sa nama." Dok su nas drugi putnici zapanjeno gledali, mi smo u koloni, jedan po jedan, izali iz aviona i proli kroz dvostruki red vojnika koji su stajali u stavu mirno. ekao nas je red velikih crnih limuzina. Uopte nismo proli kroz carinu, iako smo u avionu ispunili mnoge obrasce. Uz motorizovanu pratnju i zavijanje sirena provezli smo se kroz grad do hotela Rivijera. Tamo nas je ekao senator Artur Bonhom, voa vladajue stranke u Senatu. "Sve je spremno i veeras moete odrati prvi sastanak", rekao nam je
163

na odlinom engleskom. Kad je otkrio da sam stoar, ponudio se da me odvede na lokalni stoni vaar. Bio sam fasciniran ljudima pored kojih smo putem prolazili. Neki su vodili krave ili samo kozu, a ene su bez ikakve muke na glavi nosile koeve pune ananasa, dinja ili ak pilia. Kad smo doli na vaar, bio sam zaprepaen kad sam video da stoku kolju i prodaju na samoj pijaci, a okruuju ih rojevi muva. "Ova je sua", objasnio je senator Bonhom, "najgora koje se seam. Moramo da ih pokoljemo jer nema trave za stoku." Stadion Silvio Kato u Porto Prensu moe primiti dvadeset i tri hiljade ljudi i kad je nas dvadeset i petoro u 19 sati i 30 minuta stiglo, bio je gotovo ispunjen. U sredini gledalita bila je podignuta velika drvena bina iroka est, a dugaka osamnaest metara. Meni bi bilo drae da sa nama na podijumu nije bilo toliko vojnih odora, ali nas je senator Bonhom uverio da prisutnost generala i vladinih ljudi na ovom skupu u oima ljudi daje slubeni karakter. Pokuali smo da ponemo sa pevanjem pesama, ali smo ubrzo ustanovili da nema ni jedne koju svi znamo pa smo se oslonili na ono to je sutina svih sastanaka Udruenja: na pojedince koji priaju doivljaje iz svojih ivota. Jo jednom je taj nain dokazao svoju vrednost. Teoloke, politike i rasne razlike jednostavno se nisu pojavile u dogaajima o kojima su lanovi grupe govorili. Bili su to doivljaji zajedniki svim ljudima nerazumevanje meu prijateljima, bolest u porodici, borba za osiguranje uslova za normalan ivot. Sve je, naravno, ilo preko prevodioca. Sledee vee su sva sedita na stadionu bila zauzeta, a hiljade ljudi je sedelo na travi igralita. Tree vee je senator Bonhom procenio da se na stadionu nalazi trideset i pet hiljada ljudi. Meutim, nisu svi doli da bi se molili.
164

Problemi su poeli dok je govorio Erl Priket. Erl ivi u Nju Dersiju i bavi se odravanjem industrijskih rezervoara i kontrolisanjem zagaenosti, ali pria koju je ispriao to vee bila je o njegovoj linoj borbi sa alkoholom. Trebalo je da bude korisna za sluaoce senator Bonhom nam je rekao da je alkoholizam jedan od najveih problema na ostrvu. Erl je priao kako je poeo piti sa svojim muterijama jer "e propasti ako ne pije". Erl je bio jedan od onih koji ne znaju stati. ena ga je napustila, a lekar mu je rekao da ugroava sopstveni ivot, ali navika je potpuno ovladala njime. Buka je na stadionu postajala sve jaa i bilo je jako teko uopte uti Erla. "Na kraju su mi jetra i bubrezi bili toliko oteeni", rekao je, "da je lekar predvideo da u iveti jo najvie est meseci." Ba tada, seao se, jedan prijatelj ga je pozvao na jutarnji sastanak Udruenja u hotelu Brodvud u Filadelfiji. "Ba mi je u tom hotelu gazda prethodne srede rekao da se gubim i da vie nikad tamo ne pomolim nos." "Nagnuo sam se napred pokuavajui da ga ujem kroz galamu koja je postajala sve jaa. Bio sam na tom doruku i nikada neu zaboraviti trenutak kad se Erl u besprekornom belom odelu ispruio po podu molei Boga za milost. Jedan od prevodioca se nagnuo prema meni: "Vidite li one ljude, doktore akariane?" Pogledao sam u smeru u kom je pokazao i prvi put video kolonu ljudi obuenih u crvene odore sa crvenim kapuljaama na glavama. Bilo ih je moda tri stotine. Polako su hodali po atletskoj stazi, koja je okruivala igralite, a jedan broj obino obuenih ljudi je iao za njima. "Vudu svetenici", rekao je prevodilac. "Pokuavaju da razbiju sastanak."
165

Sada sam ve mogao razabrati udnovato isprekidano pevanje koje je nadjaalo agor prisutnih ljudi. Stotine ljudi su se sputale sa glavne tribine i pridruivale jezivoj povorci. General, sa moje desne strane, izdao je neku naredbu i jedan vojnik, koji je do tada stajao iza njega, je otiao sa podijuma. "ta je rekao?" pitao sam prevodioca. "Naredio je da vojska bude u stanju pripravnosti. Oni e znati da se pozabave sa njima!" "Ne! Ne smete to uiniti!" Obratio sam se generalu: "Nemojte pozvati vojsku! Molim vas!" General mi je preko prevodioca objasnio: "Ako ih ne zaustavimo, znate ta e se dogoditi? Nastavie da krue sve dok ne sakupe dovoljno velik broj ljudi, a onda e poeti da viu.To e prekinuti veeranji sastanak." Pogledao sam prema senatoru Bonhomu traei podrku, ali on je slegnuo ramenima: "Ne znam ta drugo moemo uiniti!" Znao sam da senator ne misli samo o ljudima na stadionu, nego i o desetinama, moda stotinama ili hiljadama onih koji sluaju radioprenos u selima i planinskim naseljima po celom ostrvu. Videli smo neka od tih zaseoka na izletu u brda na kome smo bili tog popodneva; zvunik radioprijemnika visio je na drvetu ili u predvorju kue. Bila je to jedina mogunost zabave za vreme dugih tamnih noi. Erl je pokuavao da opie udesnu promenu koja se odigrala u njegovom ivotu te srede ujutro, promenu koja je uticala i na to da se pomiri sa enom i da njegovo telo doivi medicinski "nemogue" ozdravljenje ali sve je bilo uzalud. Prestao je da govori i, traei savet, okrenuo se prema meni. U zmijolikoj koloni koja je ila za
166

zakrabuljenim svetenicima sada je ve bilo hiljadu ljudi, ako ne i vie, a broj ljudi je rastao svakog minuta. A ipak... ako se posluimo silom i metodama koje se inae upotrebljavaju na Haitiju da zatitimo sastanak, zar neemo upropastiti ono zbog ega smo doli? Doli smo da pokaemo Gospodnju silu, a ne silu oruja. "Molim vas, generale, ekajte!" molio sam. "Postoji bolji nain." Dok smo se nas dvadesetpetorica sakupljali iza podijuma, poeleo sam da znam koji je to nain. Pred tim hiljadama ljudi koji su ekali da vide ta emo uiniti stali smo u krug, zagrlili se oko ramena i poeli da se molimo. Nakon nekog vremena otvorio sam oi i virnuo prema stadionu. Situacija se pogoravala. Sada je u povorci bilo ve dve hiljade ljudi i upravo su poinjali da pevaju. Proreena masa u gledalitu poela je da tape njiui se naprednazad na jedan ruan nain. Poeli su da viu. "Morau da ih zaustavim", rekao je general. "Ne", rekao sam. "Jo ne." Ponovo sam sagnuo glavu. "Gospode, ovo je Tvoj trenutak! Gospode, spasi svoj sastanak!" Odnekuda otpozadi zauo se krik. Brzo sam se okrenuo. Bio sam siguran da je dolo do obrauna noevima. Vojnici su potrali preko igralita u pravcu glasa. Tada smo svi spazili mukarca i enu; mukarac je u rukama nosio dete i urio preko trave prema podijumu. Na drugoj strani stadiona mariranje se pretvorilo u ritmino plesanje. Par je stigao do podijuma. Odjednom se senator Bonhom digao, otiao otpozadi i sagnuo se prema njima.
167

Trenutak kasnije vratio se nosei u rukama mravog deaka od osam ili devet godina koji je duboko upalim smeim oima zbunjeno gledao oko sebe. "Ovaj deak!" rekao je. "Poznajem ga! On je iz moje Oblasti. Poznajem i njegove roditelje!" Pogledom je lutao od jednog do drugog i doslovno se tresao od uzbuenja. "On vidi! Dogodilo se to dok ste vi govorili, rekao je Erlu. "Oi su mu se otvorile. On vidi!" Jo uvek nisam shvatao. "Mislite, bio je slep?" pitao sam. Senator se razdraeno okrenuo prema meni. "Slep od roenja!" rekao je. "Slep ceo svoj ivot do ovog trenutka." Jo uvek drei deaka u rukama, otrao je do mikrofona. U poetku se uopte nije mogao uti od buke pevanja i tapanja. Postepeno su se neki ljudi utiali videvi pred mikrofonom poznati visoki lik senatora sa detetom u rukama. Prevodilac je oigledno bio previe zapanjen onim to se dogodilo i nije nam preveo ni rei od onog ta je senator govorio masi. Nije prolo mnogo vremena, a svi smo osetili promenu raspoloenja na stadionu. Iako se mariranje nastavilo, galama se postepeno stiavala. Jo je neko tu i tamo tapao. Sve su oi bile uprte u senatora. Nagla promjena je zahvatila gledalite. Ponegde sam video ruke podignute prema nebu. Na kraju su ak i svetenici u crvenim odorama prestali da pevaju i zastali u nedoumici. Deak, koji je bio centar zahvaljivanja Bogu, virio je s vremena na vreme mekoljei se u senatorovom naruju. Ne znam ta je pomislio kad je prvi put u ivotu video svet, ali bilo je oigledno da vidi jer su mu oi poivale prvo na jednom predmetu, a onda na drugom, vraajui se
168

naroito na sjajne trake na generalskim odorama. esto bi pogledao na reflektore iznad nas zadravajui pogled na njima sve dok svetlost ne bi postala prejaka. Tada bi se trgnuo i tiho zaplakao. Njegovi roditelji su se popeli sporednim stepenicama na podijum i sada su stajali pred senatora. On se okrenuo i spustio deaka izmeu njih i sebe. Ja sam, meutim, i dalje posmatrao masu koja je zahvaljivala Bogu. Rame uz rame, lica uzdignutog u oboavanju gde sam to ve ranije vidio? A tada sam se, naravno, setio... Kad je senator odstupio od mikrofona, zamolili smo prevodioca da zauzme njegovo mesto i uputi jednostavan poziv: svi koji bi hteli da upoznaju tog Isusa punog ljubavi, neka dou dole na igralite. Stotine i stotine slivale su se niz tribine. I mnogi koji su se pridruili maru vudu svetenika pourili su prema sredini igralita. Uskoro su ljudi potpuno okruili podijum. U roku od dvadeset minuta tamo se okupilo pet hiljada ljudi. Sledeeg dana stadion je ve u rano popodne bio potpuno ispunjen. Kad je bio upuen poziv, opet se na hiljade sakupilo na igralitu. Dogaala su se i druga isceljenja, neka pred naim oima na podijumu, ostala negde dalje na ogromnom stadionu. Tree vee se, nakon to je slepo dete bilo isceljeno, deset hiljada ljudi odazvalo pozivu da upoznaju Isusa. Mnogi koji su uspeli da se dovoljno priblie podijumu sa suzama su ispovedali svoje grehe, naroito iz podruja vraanja i oboavanja demona. Ljudi su na pozornicu donosili razliite predmete i tamo ih ostavljali: pramenove kose, izrezbarene drvene predmete, kesice sa kostima i perjem. Najvie sam se radovao kad sam na runoj gomili video stotine crvenih odora sa kapuljaama.
169

Zavrio je i predzadnji sastanak. Stajao sam pored prozora svoje hotelske sobe i posmatrao zaliv obasjan meseinom. Bio sam previe umoran i previe radostan da bih iao na spavanje. Radostan... i zabrinut. ta se ustvari dogodilo na sastancima? Neka vrsta masovne histerije? Da li je to bila reakcija gomile koja je u jednom trenutku mogla nastati kao odgovor na pevanje vudu svetenika, a u drugom na hriansku poruku, pa se zatim isto tako lako ponovo vratiti na ono prvo? ta su te hiljade nakon tri nedelje sastanaka mogli da znaju o Hristovoj stvarnosti? ta e se sa njima sada dogoditi? Znao sam, teoretski, da ih ostavljam u svemonim Bojim rukama. U stvarnosti, moja vera nije bila dovoljno snana da bi verovao da je to dovoljno. "Gospode, pokai mi da je to stvarnost. Pokai mi da se neto zaista dogodilo." Sledeeg sam ga jutra primetio dok je prelazio terasu. Ba smo dorukovali na prostranoj verandi hotela Rivijera: mi iz Udruenja, senator Bonhom i neki drugi ljudi iz vlade, i nekoliko vojnih lica ista grupa koja se sastajala svakoga jutra na doruak i molitvu. Sedeo sam za stolom sa senatorom Bonhomom i estoricom drugih kada nam je smeei se priao konobar. "Bonur, mesjes!" rekao je i poeo da sipa kafu u nae oljice. Bilo je to prvi put da je progovorio. Inae nas je svakog jutra posluivao u potpunoj tiini i sumornog lica. Kad je doao do senatorove strane stola, ponovo je progovorio, pritiskajui slobodnom rukom nekoliko puta prsa. "On kae", rekao je senator Bonhom okreui se nama ostalima, "da je jutros kad se probudio osetio da je teak teret, koji ga je dugo pritiskao, sada nestao."
170

Bio je na sastanku prethodno vee, nastavio je da prevodi senator, i nije otiao napred, ali dok smo se mi molili za one koji su doli, on je u svom srcu rekao: "Isuse, ako Ti jesi onaj za koga ovi ljudi kau da jesi, elim da Te sledim." Videvi da su sve oi uprte u njega, ovek je ispustio dezvu sa kafom. Senator je nastavio da prevodi. "Celog mog ivota oseao sam taj pritisak. Misli. Strane zle misli. Bojao sam se samog sebe; zbog tih misli bojao sam se da idem na spavanje." Sada je tee disao. Senator je prevodio njegove rei. "Kad sam ovog jutra otvorio oi, pritiska nije bilo. Kao da sam sav bio od svetlosti, kao da sam mogao poleteti ravno sa kreveta. U meni nije bilo teine." Jo je neko plakao. Okrenuo sam se i spazio drugog konobara. I niz njegovo lice su se slivale suze. Senator je prevodio: "Znam to svetlo! I ja sam imao one misli. Pre etiri dana doao sam do podijuma kad su bili pozvani oni koji ele novi ivot. Od onda sam ekao da se misli vrate, ali nisu se vratile. Moj je um, um oveka, a ne zveri." Na mene je doao red da obriem suze dok sam aptao: "Gospode Isuse, oprosti mi! Oprosti mi to sam sumnjao da si dovoljno silan!" Kasnije tog istog jutra javili su nam da e nas trojicu u predsednikoj palati primiti dr. Duvalije. Po nas su poslali sjajan automobil. "Prijem kod predsednika traje obino pet minuta", rekao nam je ovek koji nas je doekao na vratima. "Ne znam kada e vas primiti, ali evo, ovde je soba u kojoj moete ekati." U velikoj ekaonici nalazilo se pedesetak ljudi, od kojih su mnogi imali torbe kakve nose ataei. Seli smo spremni na dugo ekanje, ali na nae iznenaenje, vrata predsednikove kancelarije istog momenta su se otvorila i mi smo bili pozvani. Ne znam kako sam pre zamiljao diktatora. U svakom sluaju, ne kao ovog snanog malog oveka sa
171

velikim okruglim naoarima, koji je sa druge strane stola ustao da bi nas pozdravio. Na tenom engleskom raspitivao se da li smo li bili udobno smeteni. Govorili smo o sastancima, o velikom broju posetioca, o uticaju vudua na selu. Pet minuta razvuklo se na deset, pa dvadeset. Doktor Duvalije postavio je mnoga pitanja o uzgajanju stoke i preradi mleka u Sjedinjenim Dravama. Nakon pola sata, pogledao je na sat. "eleo bi da nastavim ovaj razgovor", rekao je, "ali jo su mnogi koji ekaju." "Pre nego odemo", upao sam, "da li bi smo mogli ovde u vaoj radnoj sobi da se pomolimo za vau zemlju i ljude?" Svi smo sagnuli glave, ukljuujui i dr. Duvalijea i njegove ljude. Nas trojica iz Udruenja molili smo na glas Boga da blagoslovi one hiljade koje su sluale propovedi, bez obzira da li su bili lino prisutni ili su sluali preko radija, i da blagoslovi nove ivote koji su tamo otpoeli. Tada je neko pitao dr. Duvalijea da li ima neku naroitu elju i potrebu za koju bi hteo da se molimo. "Za kiu", rekao je istog trenutka. "Zamolite Boga da nam poalje kiu." Pogledali smo jedan drugog pomalo nesigurni, ali smo ponovo sagnuli glave. "Gospode Boe, Ti koji si izlio svoga Duha na edna srca, molimo Te da isto taku poalje kiu na ednu zemlju." Zavrni sastanak to vee bio je najslabije poseen od svih prethodnih. Razlog je bio jednostavan. Niko nije hteo da doe po pljusku.

172

ZLATNI LANAC

ZLATNI LANAC
24. juna 1975. godine Rouz i ja smo se jo jednom ukrcali u avion na Meunarodnom aerodromu u Los Anelesu. Ovaj put nas nije ispraala gomila ljudi, nego samo Stiv i njegova ena Debra, koji su nas i dovezli kolima. Nije bilo zabrinute grupe stareina armenske crkve, nije bilo uznemirenih lica. Zato bi ih i bilo? Za dvadeset etiri godine koje su prole od prvog naeg leta avionom, Rouz i ja preleteli smo vie od tri miliona kilometara. Stiv i ja izmenili smo nekoliko rei o televizijskom programu koji e snimiti za Udruenje u Portlandu u Oregonu dok emo mi biti na putu. Rouz i Debi zagrlile su se na rastanku. Zatim smo Rouz i ja uli u avion. To smo vee preko Ouklenda leteli za Honolulu, gde je naih esnaest novozelandskih grupa organizovalo sedmodnevni sastanak pod nazivom "Isus 75". Prema poslednjem izvetaju, ljudi su dolazili u hiljadama, tako da je Udruenje za sedam dana bilo prisiljeno da iznajmi hipodrom Aleksandra Park. Nakon to smo uzleteli, doneli su nam veeru, a zatim se Rouz udobno zavalila u seditu za svoj uobiajeni odmor u avionu. Za mene je to bila dobra prilika da pripremim odgovor na prvo pitanje koje e one hiljade ljudi postaviti: ta je Udruenje? Kako da odgovorim na takvo pitanje? Da dam statistike podatke? U svakom sluaju, oni su jako zanimljivi. Izvadio sam notes i olovku i pribeleio: godine postojanja: 24;
173

 broj saveznih drava u Americi u kojima postoje grupe: 50; broj zemalja u kojima postoje grupe: 52; ukupan broj grupa: 1650; prosean broj ljudi koji meseno poseuju sve grupe: preko pola miliona; stopa rasta: jedna nova grupa dnevno. Nasmeio sam se setivi se Oral Robertsovog "sna o hiljadu grupa", koji je nekad izgledao potpuno neostvariv. Uskoro emo imati dvostruko vie od tog broja. Nastavio sam da piem: meseni tira asopisa Glas: 800.000 primeraka; broj TV stanica koje emituju na program "Dobra vest": 150; broj ljudi koji ga gleda u jednoj nedelji: 4 miliona; vazduni most sa zemljama u kojima Udruenje odrava sastanke: tri godinje, od 1965. godine. Spustio sam olovku na stoi. Da li je to nain da opiem Udruenje? Brojei glave, nabrajajui dogaaje? Mislim da ne. ta onda, kako bi bilo da priam o naim raznim slubama? Isceljivanje je jedna od njih. Mi iz Udruenja nikad nismo mnogo naglaavali isceljivanje, jer bi u tom sluaju ono moglo privlaiti svu panju. Bez obzira na to, isceljivanja su se dogaala celo vreme.
174

Ponekad bi pozvali oveka koji ima dar isceljivanja da vodi poseban sastanak. Mnogo ee bi to bio obian lan Udruenja, koji se bavi svojim obinim poslom, a kojeg bi Bog upotrebio u nekom posebnom trenutku. Moj je dar, na primer, bio pomaganje, a ne isceljivanje. A ipak... U maju 1961. godine Udruenje je poslalo veliku delegaciju na Svetsku pentekostalnu konferenciju, koja se te godine odravala u Jerusalimu. Bilo je uzbudljivo posetiti mesta koja smo celog ivota znali samo iz Biblije. Maslinska gora, Krasna vrata, Siloamski ribnjak bilo nam je ao kada smo morali da odemo u dvoranu. Na konferenciju je dolo tri hiljade ljudi, a Rouz i meni se inilo da su svi odjednom nagrnuli u hol i pokuali da se istovremeno uguraju u dvoranu. Bilo je toliko mnogo ljudi koji su hteli da prisustvuju sastanku da su delegati morali da nose znake da bi mogli da uu. Spazili smo Dima Brauna, naeg prijatelja, koji je doao kao delegat Udruenja iz Parksburga u Pensilvaniji, i pridruili smo mu se, stojei pozadi i ekajui da se guva smanji. "Deemos akarrrian?" Glas je bio enski, a izgovor ruski ili poljski. Oima sam pretraivao hol traei oima enu koja me zvala. "Evo je!" Dim je pokazao prstom. Mukarac i ena gurali su se kroz masu ljudi prema nama. Ona je bila niska rastom, u kasnim pedesetim; mukarac je bio najjadnije iskrivljeno ljudsko bie koje sam ikada video. Obema rukama je drao tap, a gornji deo tela mu je bio uporedan sa povrinom poda, u obliku broja sedam. "Mene traite?" pitao sam enu. ovekovo lice nisam mogao ak ni videti.
175

"Da, gospodine akarrriane. Ovom oveku je potrebna pomo." Objasnila je da ga je nala u nekom naselju izvan grada. Zamolio ju je da mu pomogne da doe do dvorane jer je uo da ovde Isus isceljuje ljude. Kad su saznali da su sva sedita zauzeta, neko im je savetovao da razgovaraju sa mnom. Saoseao sam sa tim iskrivljenim oveuljkom. ena mi je rekla da su oboje Jevreji. Setivi se Jevreja koji su bili lanovi Udruenja ljudi kao to je Dejvid Rotild, predsednik nae grupe u Beverli Hilsu, znao sam da Bog posebno ljubi narod sa kojim je sklopio Savez. Ali ta sam ja mogao ovde da uinim? Ovde na konferenciji nisam imao uticajnih poznanika. Onda mi je na pamet pala jedna ideja. Kako bi bilo da mu dam moju ulaznicu za popodnevni sastanak. I danas e jedan od govornika biti Dim Braun, a ja... "Izvolite", rekao sam otkopavajui svoju znaku. "Uzmite ovo. Sa time ete ui." Kleknuo sam na pod hola i nagnuo se unazad, pokuavajui da dohvatim okovratnik oveuljkovog kaputa. Konano sam privrstio znaku i ba nameravao da ustanem, kad sam odjednom uo poznati glas: Ne, Demose, nemoj ostaviti ovoga oveka. Moli se za njegovo ozdravljenje. Upravo ovde. Bio sam zaprepaten. Ovde? Sada? Pa ceo je hol pun velikih pentekostalnih voa iz celog sveta. Bacio sam pogled na Dima Brauna. Dim je imao mnogo vie iskustva sa isceljivanjem nego ja, i on... Ti, Demose. Upravo ovde. Jo uvek kleei na kolenima, rekao sam oveku na uvo: "Da li bi ste
176

mi dozvolili da se upravo sada molim za vas?" Kao odgovor, ovek je spustio svoju glavu na drku tapa i zatvorio oi. "Dragi Isuse", rekao sam, "zahvaljujem Ti to si uinio da hromi kliu od radosti ovde na ovim istim breuljcima. Danas, Gospode, jo jedan hromi ovek dolazi Tebi, jedan od Tvojih izabranih." Suze su kapljale po vornovatim zglobovima prstiju i padale na pod. Ljudi su poeli da se okupljaju oko nas. "U ime Isusa Hrista", rekao sam mu, "uspravi se!" uo sam kako je neto kljocnulo. U prvom momentu sam se uplaio da je krhki oveuljak neto slomio. Stenjanje koje se zaulo kada je podigao glavu i malo se uspravio bilo je izraz olakanja, a ne bola. Opet se napregnuo, tako da su mu iskoili vratni miii, i jo se malo ispravio. Opet se zaulo krckanje. Ponovo se napeo kao da se bori sa nevidljivim silama. Sve se vie uspravljao. Ako je u holu bio neko ko nije spazio ta se dogaa, enini krikovi su okrenuli sve glave prema nama. "uudo" nastavila je da vie. "To je uudo!" ovek se ispravio do pune visine i pobedonosno pogledao u moje lice. Svuda oko nas ulo se slavljenje i zahvaljivanje na desetak jezika. I ja sam ustao. Ispruio sam ruku i uzeo ovekov tap. "Samo u Njegovoj snazi", rekao sam. ovek je poeo da hoda naprednazad zanosei se u poetku, a zatim sve hrabrije i vre. Karlica mu je bila neiskrivljena, a ramena podignuta.

177

Umesto govora koji je isplanirao za ovo popodne, Dim Braun je ispriao priu o dogaaju koji se desio u holu. Za to dvoje ljudi sada nije bio problem da uu. Nali su sedita i za njih i za nas u prvom redu balkona. Dok je Dim govorio, oveuljak je povremeno poskoio sa sedita. "To sam ja!" uzvikivao je. "To se meni dogodilo!" Poskakivao je, plesao i skakao goredole po prolazu, tako da sam se uplaio da se e usled napora ponovo iskriviti. Da, mogu da ispriam taj dogaaj iz Aleksandra Parka iako ga ne mogu ni sada objasniti nita bolje nego to sam to mogao tada. Suprotno ljudima sa tim posebnim darom isceljivanja, ja nikad nisam naroito teio za tim iskustvom. Nisam sate i dane provodio postei se i pripremajui. Isto tako, udesna sila me je obuzimala samo povremeno iako su ljudi u potrebi dolazili k meni sve do kraja konferencije. Najbolje ta bi mogao rei ljudima u Ouklendu je to da je isceljivanje jedna od normalnih funkcija i delova tela i da svaki lan tog tela moe u neko odreeno vreme da bude pozvan da ga izvri. Kad doe takav poziv, klju je, izgleda, poslunost. Sa oseanjem krivice pogledao sam Rouz umotanu u pokriva koji je dobila u avionu. Setio sam se jedne noi u Dauniju. Otili smo u krevet. Bila je pono, vreme da se ugase svetla, ali je Rouz zbog neeg bila nemirna. Stalno je ustajala, odlazila do prozora, vraala se nazad i sedala na ivicu kreveta. Bio sam zbunjen, jer sam obino ja bio nona ptica, a Rouz ona koja je jedva ekala da zaspi. "ta nije u redu, srce?"

178

"Telefonirau Vivijen Fuler!" "Vivijen Fuler!" Fulerovi su iveli na jugu Nju Dersija. Herb Fuler je bio predsednik grupe i kao da sam se priseao da je njegova ena imala tekoe sa okom kad smo zadnji put bili tamo. Ali u ovo doba noi... "Rouz, zna li koliko je sati u Nju Dersiju? Tri ujutro!" Rouz je uzdahnula. "Znam", rekla je. Naravno, sloila se da bi bilo bolje priekati do jutra. Nikada, meutim, nisam video da Duh Boji moe nekog toliko uznemiriti. Rouz se nije mogla smiriti. Ustala je, poeljala se i vratila natrag u krevet. Zatim je ustala da vidi da li je poret iskljuen i jo jednom se vratila nazad u krevet. Ponovo je ustala da se uveri da li su vrata zakljuana. "Ma daj, draga", rekao sam, "ve jednom telefoniraj pre nego to se potpuno izlie tepih po kom hoda." Rouz je upravo skoila do telefona. Iznenadio sam se kako je brzo neko sa druge strane odgovorio na poziv. Rouz je kratko vreme sluala, a onda se okrenula prema meni. "Demose, idi na drugi telefon!" Otiao sam u prednju sobu i podigao slualicu. "Vivijen", rekla je Rouz, "ponovi Demosu to to si upravo rekla meni. " Glas Vivijen Fuler nije zvuao nimalo umorno ili nestrpljivo. Rekla mi je da su u bolnici postavili dijagnozu za njeno oko: kasni stadijum glaukoma. Oko nije reagovalo na medicinske pokuaje leenja. Znala je da e oslepeti i pokuala je da se hrabro i odluno suoi sa tom injenicom. Provela je sate vebajui da hoda po kui da ne zapinje za nametaj. Postepeno su je strah i obeshrabrenost savladali. Upravo ove noi potitenost je bila nepodnoljiva. Leala je budna oseajui da su je napustili Bog i svi ljudi. "Molim Te, Boe", molila je na
179

posletku, "ako me ljubi, pokai mi to tako da mi neko telefonira. Upravo sada, usred noi!" Jedno vreme se na meugradskoj liniji ulo samo zujanje. "Vivijen", rekla je Rouz, "Bog mi nije rekao da te samo nazovem, rekao mi je i neto drugo. Rekao mi je da e ozdraviti. Potpuno." Nadao sam se da se u dalekom Nju Dersiju nije ulo kako sam naglo progutao slinu. Rouz je i dalje govorila podseajui je na sve predivne znakove Boje milosti, kojima smo godinama bili svedoci na sastancima Udruenja. Kasnije smo se svo troje molili za Vivijenino potpuno ozdravljenje koje je trebalo ba tada da pone. Kada smo zavrili, u Dauniju je bilo pola dva, a u Nju Dersiju pola pet. Nekoliko dana kasnije, Vivijen nas je nazvala. "Nemam zapravo, nita konkretno da vam kaem", rekla je, "ali jedan sat posle naeg razgovora one noi, neto kao da je prsnulo u mojoj glavi. Ne znam kako bi to drugaije opisala. Sledeeg dana otila sam kod specijaliste. Sve to je mogao da ustanovi bilo je da se stvar od zadnjeg pregleda nije pogorala." Nakon nekoliko nedelja Vivijen nas je ponovo nazvala. Ne samo da se pogoravanje zaustavilo, nego je izgledalo kao da se stanje njenog vida popravlja. Proli su meseci. Svi smo se nali na okrunom sastanku u tatler Hiltonu u Nju Jorku. Ispriao sam Vivijeninu priu ljudima u dupe punoj dvorani: neki od najboljih lekara sa istone obale ocenili su da se kod nje radi o neizleivom glaukomu. "Ali sada..." Vivijen se popela uz stepenice i prila mikrofonu. Opisala je bolno napredovanje bolesti i kako je svaki dan sama sebi govorila da je to moda zadnji put da vidi Herbovo lice. Zatim je ispriala o najdubljem
180

ponoru svoje potitenosti, kad je u tri sata nou leala u krevetu molei se da joj neko telefonira. Ispriala je sve o Rouzinom pozivu, o pregledima koji su usledili kod specijaliste, o njegovoj oduevljenoj izjavi da su njene oi na neobjanjiv nain poele da reaguju na iste medicinske pokuaje leenja kojima ih je celo vreme podvrgavao. "Svaki dan slavim Boga za svoj predivan vid!" Bog je i dalje koristio Rouzinu poslunost. Jo dok je Vivijen govorila, ljudi su poeli da naputaju svoja mesta i prilaze podijumu, sve dok se na pozornici nije okupilo dvadeset estoro ljudi koji su patili od glaukoma. Cela plesna dvorana se molila sa njima u atmosferi nabijenom verom. Posle est meseci sedmoro od tih dvadeset est ljudi prisustvovalo je skuptini u Vaingtonu D.C. Jo uvek ne znamo ta je bilo sa ostalih dvadesetoro, ali svaki od onih sedmoro je bio potpuno izleen. Na svakom sastanku smo ponovo bili svedoci slinih dogaaja, ak i veih od tih. Rak u zadnjem stadijumu izleen na licu mesta. Srani bolesnik dobija novo srce, ne ozdravljeno novo srce, nego novo, bez jednog jedinog oiljka, bajpasa, i vetakih zalisaka koji su ranije bili ugraeni hirurkom intervencijom. Mladi smrtno ranjen metkom kalibra 0.38, nakon to se direktor Udruenja molio za njega, uspravio se u krevetu u bolnici u Deksonvilu i zatraio vode. Drugi ovek, proglaen kliniki mrtvim u Junoj Africi, vraen je u ivot nakon to se grupa ljudi iz Udruenja molila za njega. Taj ovek i danas u depu ponosno ima potvrdu o vlastitoj smrti. U svakom pojedinom sluaju dogodilo se to kad je neko bio posluan bez obzira koliko je stvar izgledala beznadenom ili smenom. Ili... naa sluba evangelizovanja po celom svetu. Broj koji nam je Bog dao dok smo se prolog i decembra molili jedna milijarda i dvesta pedeset miliona ljudi koje treba da upoznamo sa Evaneljem i tokom 1975. godine izgledao je astronomski velik i isto toliko nestvaran. Ustvari, celo ovo elektronsko doba izgledalo mi je nestvarno, a ba je
181

ta elektronika ve sada u avgustu pomogla da dopremo do tog nevienog mnotva. Do tog trenutka se radioprogram Udruenja emitovao ve svake nedelje na dvadeset i jednom jeziku po celoj Evropi, Junoj Americi i Aziji. Kod kue, u SADu, naa se polusatna TV emisija "Dobra vest" emitovala ve etvrtu godinu po celoj zemlji, a novi repetitori su bili postavljeni ove godine u Kanadi, na Bermudima, u Australiji i Japanu. Vaan detalj tog prikaza naeg delovanja bio je na sin Stiv, sada izvrni producent. U baratanju mikrofonima i mikserima bio je toliko spretan koliko sam ja bio eprtlja. Sam sam se sebi nasmejao, setivi se prvog dana pred kamerama. Bilo je zamiljeno da u TV emisiji "Dobra vest" razgovaram sa ljudima i podstiem ih da priaju o svojim iskustvima, isto onako kao to sam to radio na sastancima Udruenja. To je zvualo prilino jednostavno i, poto je snimanje u studiju poprilino skupo, nadali smo se da emo snimiti prvih trinaest polusatnih emisija za nedelju dana. Kad sam, meutim, stao na oznaeni podijum i video kablove, kamere i ljude sa topericama, unervozio sam se kao krava pred nepoznatom talom. Zbunjivala su me uputstva koja sam dobijao. Stani ovde. Sedi tamo. Sada okreni glavu. U sedam sati ujutro poeo sam da se znojim pod toplinom reflektora, a u podne sam izgledao kao da se snimanje obavlja u kadi. Najgore od svega bio je mali ekran privren na kameru, ekran na kojem je bio ispisan moj tekst. Izvrtao sam rei i preokretao reenice sve dok se jadnik kojeg sam intervjuisao ne bi sapleo isto tako kao i ja. Nakon dve nedelje snimanja izgubio sam devet kilograma i oduevljenje za ceo poduhvat. Sav oajan, otiao sam Diku Manu, producentu emisije.
182

"Hajde da probam bez unapred napisanog teksta", molio sam. "Daj da spontano vodim razgovor." Ne moe se tako na televiziji, objasnio je strpljivo Dik. Vreme se mora odrediti u sekundu tano, a kamermani moraju znati kada dolaze odreeni kadrovi. Naravno, popustio sam pred njegovim strunim objanjenjem dok nismo razvili film. Snimci su pokazivali mehanikog oveka sa ukoenim oima na kamenom licu. Sledeu seriju emisija snimali smo potpuno amaterski, bez teksta i bez probe, ali molei se pre snimanja, molei se tokom snimanja i molei se nakon snimanja. Zaboravio sam na tehniku snimanja i skoncentrisao se na svog sagovornika. Svi smo u istom trenutku osetili promenu: Boji Duh se spustio na studio. Kamere su prestale da se kvare, a ljudi su dolazili na vreme. Uspevali smo da snimimo i po etiri polusatna intervjua koji su trajali tano trideset minuta. Dik Man nije mogao da se snae: svaki put kad mi signalizuje da je do kraja ostao jo jedan minut, rekao mi je, ja moram zavriti tano ezdeset sekundi nakon toga! Dogaale su se jo neobjanjivije stvari. Jednom smo u Portoriku snimali osamnaest pria koje su za snimanje odabrale tamonje grupe. Bio je to vrlo smeo plan jer smo snimanje trebali da obavimo pod vedrim nebom, a padala je kia. Popodne sam trebao da razgovaram sa ovekom koji je bio izleen od gube. Kia je padala kao iz kabla. Kamermani i drugo osoblje pokrili su svoje aparate ceradom pa smo svi seli i posmatrali vodene mlazeve. Stigao je Roelio Parilja. Potresao sam patrljak ruke koji mi je pruio. U prvom trenutku sam pomislio da je dan postao svetliji zbog radosti koja mu je izbijala iz oiju, ali sam zatim shvatio da je jedan sunev zrak probio oblake. Osoblje je skinulo cerade tako da su Roelio i ena koja je dola kao
183

prevodilac stali pred kamere. Preko Sali Olsen opisao je kako se oseao kad je u desetoj godini saznao da ima gubu. Bilo mu je tee podneti odvojenje od porodice i ivot u izolovanom naselju za gubavce, nego fiziku agoniju bolesti. Do tada ak nikad nije ni video gubavca, a sad je odjednom iveo meu ljudima iji ga je ve sam izgled uasavao. Ono najgore ga je tek ekalo. Za nekoliko godina je postao nakazniji od svih, toliko pokriven uasnim ranama da ak i drugi gubavci nisu hteli da mu se priblie, tako da je morao da jede u samoi. Jednog dana, kad je imao dvadeset dve godine, grupa hriana posetila je koloniju gubavaca i tada je prvi put uo poruku o Isusu. Ona je iz bezvrednog i saaljenja vrednog oveka pretvorila Roelia u oveka ispunjenog radou i ljubavlju. Do tada je bolest ve izjela njegove glasne ice. Poeo je da moli Boga da mu povrati glas kako bi mogao drugima govoriti o novom ivotu koji je naao. Nakon nekog vremena uo je da e se u pentekostalnoj crkvi u oblinjem Rio Pjedrasu odrati bogosluenje isceljivanja. Neopisiva nada je poela da raste u njemu. Dosaivao je uvarima da mu izdaju dozvolu da napusti naselje, dozvolu koja se jako retko izdaje, i dobio ju je. Prisustvovao je bogosluenju sedei pozadi, dovoljno daleko od ostalih vernika. Kada su ljudi krenuli napred, on se ponovo drao dalje i ekao da oni zavre. Dok je tako ekao, obuzeo ga je oaj. Isceljenje se vri, video je, polaganjem ruku. Nijedan ovek nee hteti da dotakne gubavca. Konano se prostor ispred propovedaonice ispraznio i Roelio je pourio napred i kleknuo. Priao mu je pastor Tores i stavio mu obe svoje ruke na glavu. Zatim mu ih je stavio na lice, na ramena, na leda; rairio je obe ruke i zagrlio ga i u tom trenutku je Roelio znao da je isceljen.
184

Tek nakon mnogo nedelja lekari su poverovali u rezultate koje su dobijali ispitivanjima. Roelio Parilja vie nije bio aktivni bolesnik. Konano je bio puten i poslednjih dvadeset pet godina je propovedao po celom Portoriku. Bog mu predivan glas nije dao samo za propovedanje nego i za pevanje. Muziari koji su doli sa njim, istupili su napred i Roelio je otpevao divnu pesmu u junjakom ritmu, dajui ast i slavu Bogu. Zadnja nota je zamrla i sunce je nestalo. Kamermani i muziari su jedva stigli da pokriju kamere i instrumente pre nego to je iznova poelo da pljuti istom silinom kao i ranije. Ispriali smo to vee ovaj dogaaj na sastanku grupe u San Huanu. "Zar nije to zatije u oluji bilo savreno isplanirano da bi smo mogli obaviti snimanje?" Lica ljudi su pokazivala da ne razumeju. Izgleda da nigde dalje u San Huanu kia nije prestala, ak ni na minut... Na taj nain snimamo TV emisije ve tri godine bez teksta i bez probe, oslanjajui se jedino na Duha. Emisije nisu tehniki savrene, ali poseduju kvalitet istinitosti koji dodiruje ljude duboko u srca. Nakon emisije svaka stanica objavljuje broj telefona za ljude koji ele da uine novi korak kao rezultat gledanja emisije. Preko tog telefona mogu da stupe u vezu sa nekim iz najblie grupe. Negde sam imao podatke o broju poziva koje smo primili na podruju cele zemlje. Traio sam pipajui po torbi koja je stajala ispod sedita ispred mene. Sada se i Rouz probudila i znatieljno posmatrala kolonu sa brojevima koji sam zapisao: "ta je to TV 13/3?" pitala je. "Trinaest emisija u tri dana", rekao sam. "To je tempo kojim sada snimamo, zar ne? I nikad ne moramo nita ponovo da snimamo."
185

Iskopao sam izvetaje. "Pokuavam da otkrijem", rekao sam, "koliko nam ljudi telefonira posle svake emisije." "Ja mislim, Demose", rekla je Rouz malo kasnije, "da nije toliko zanimljiv broj ljudi kao to ta se sa tim ljudima dogaa. Zanima nas pojedinac i kako ga poruka menja." Da, pojedinac ali koju od nekoliko hiljada pria da ispriamo? Odlutao sam u mislima iz Portorika na severozapad. Istona obala. Centralni deo SAD. Preko planina, sve do Kalifomije. ak i dalje na drugi kraj SAD, na Havaje. Tada sam se setio Harolda irakija. Harold je bio prvi ovek koji je nazvao na telefonski broj, objavljen kad su nae emisije u septembru 1972. godine poele da se emituju iz Honolulua. To nedeljno jutro nije uopte imao nameru da gleda televizijski program. Harold je nameravao da uini neto sasvim drugo. Harold se rodio kao esto od esnaestero dece na maloj plantai kafe u Koni na Havajima. U skladu sa japanskom tradicijom, nauili su ga da bude marljiv radnik, da uvaava druge ljude i potuje vlast. Haroldov otac je imao Parkinsonovu bolest. Kad je toliko oboleo da nije mogao da radi, starija deca su napustila kolu da bi izdravala porodicu. Zahvaljujui tome to su svaki dan prekovremeno radili nekoliko sati pod uarenim suncem, Harold je mogao da nastavi sa kolovanjem i tako postane prvi iz cele porodice koji je zavrio srednju kolu. Zaposlio se i omoguio i mlaoj brai i sestrama da se i oni koluju. Svakog jutra je ustajao u etiri sata, uzimao petrolejsku svetiljku i peaio mnoge kilometre do plantae kafe koja je zapoljavala sezonske radnike. Tek kada su sva njegova mlaa braa i sestre
186

zavrili srednju kolu, mogao je da se oeni i osnuje sopstvenu porodicu. Tada se Harold preselio u Honolulu. U poetku je radio na dokovima kao luki radnik, zatim kao prodavac u trgovini meovitom robom, a na kraju je zapoeo sopstveni posao. Haroldu se njegov marljiv rad isplatio. Do 1970. godine je uspeo da utedi znaajnu sumu novca. A onda su mu veinu tog novca uzeli. Uinili su to vrlo spretno. Sa smekom. Ljudi u koje je imao poverenja. Kad je shvatio ta se dogodilo, vera na kojoj je gradio svoj ivot pala je u vodu. Bila je to vera u ljudski trud i potenje, a ne u Boga. Haroldova porodica je bila nominalno budistika ali, poput mnogih stanovnika ostrva, zapravo su verovali u gomilu raznih bogova i duhova. Naroito su potovali jednog od njih, Odaisana. U japanskom hramu u Koni nalazio se njegov mali kameni lik kojem se porodica obraala pre svake odluke. Kada je bog bio saglasan sa njihovom namerom, njegov je lik bilo vrlo lako podii. U suprotnom, bilo ga je teko i pomaknuti. Tokom godina, Harold se razoarao u tom tradicionalnom verovanju, uvidevi u kakvom ropstvu ivi njegova porodica. Njegova stara majka, sada ve udovica, provela je svoj ivot pod teretom straha da e uvrediti ovog ili onog duha. Kada se preselio u Honolulu, Harold se pridruio episkopalnoj crkvi jer mu se inilo da mu ona prua osloboenje od takvih strahova. Pokuavao je nagovoriti i svoju majku da postane hrianka, ali mu je ona objasnila da je iako je Isus bio jedan od bogova kojima se molila On prvenstveno zainteresovan za belce. Svaka Njegova slika, naglasila je, prikazuje ga sa bradom, a to je dokaz da se ne brine mnogo za istonjake. Sada kad je izgubio svoj novac, Harold se obratio svom sveteniku.
187

Svetenik ga je saoseajno sasluao i sloio se da mu je uinjena nepravda, ali ga je savetovao da ne ide na sud. "Takve se stvari svakodnevno dogaaju u poslovnom svetu i ti i ja ne moemo tu nita uiniti. Na tvom mestu, ja bi pokuao da zaboravim celu stvar." Harold je otkrio da je to jedina stvar koju ne moe uiniti. Prestao je da jede i prestao je da se via sa prijateljima; sedeo je sam u dnevnoj sobi, na ijim su prozorima bile navuene zavese, i oseao kako u njemu sve vie raste mrnja. Potenje, rtvovanje, dugi sati ako ga sve to nije nikuda dovelo, koji je smisao ivota? Smrt je bolja. Mrtvaci spavaju. Mrtvaci ne varaju i ne potkradaju. Harold je imao jednog prijatelja koji je imao puku. Ali nije nameravao da umre sam! Pre nego to se ubije, ubie dvojicu drugih. Trojicu ako uspe pre nego to ga zaustave. elja je rasla dok se nije pretvorila u opsesiju sve dok nije postala njegova jedina misao. Nedelja. Morae da bude nedelja jer e prijatelju rei da ide u lov. Jedna nedelja u septembru, im otpone sezona lova... Dola je nedelja koju je Harold odabrao. Njegova ena ga je opet molila da ide u crkvu nakon razgovora sa svetenikom nije vie bio ni na jednom bogosluenju. Harold je samo odmahnuo glavom. "Onda barem ukljui televizor", molila ga je. "Gledaj utakmicu." Plaila ju je njegova ravnodunost prema svemu. Harold je opet odmahnuo glavom i oprezno pogledao enu. Nikako ne sme da posumnja ta namerava da uini. Dobro. Upali televizor! Gledaj utakmicu dok ne prestane da se brine i ne ode u crkvu. Bacio je pogled na sat. Deset i trideset pet.
188

Popodnevne su igre na kontinentu verovatno ve poele. Ukljuio je etvrti kanal. Dva oveka su razgovarala. Jedan je bio belac, drugi nije bio siguran. Verovatno iz Polinezije. (Veselo sam se nasmejao kad sam se toga setio. Mnogo puta zahvaljivao sam Bogu za tu udnovatu osobinu armenskog lica. Jevreji misle da sam Jevrej, Arapi me smatraju Arapinom. U Junoj Americi obraaju mi se na panskom, na Istoku smatraju da sam Indijac. A sad me u Honoluluu smatraju za stanovnika Havaja!) Harold je bio toliko nesretan da nije mogao da prati o emu ta dvojica razgovaraju. Kako se nagnuo napred, u nameri da se prebaci na drugi kanal, tako je i ostao da gleda u njihova lica. Bili su to najsreniji ljudi koje je video. Pokuao je sa skoncentrie na njihove rei, ali mu je u glavi bila prevelika zbrka pa je nastavio samo da gleda. Dok ih je posmatrao, udan mir se spustio na zatvorenu i zamraenu sobu. Ljubav. Sklad. Nada. Kao da je sve to izviralo iz samog televizora. Na kraju emisije na ekranu se pojavio telefonski broj. Jo se uvek nalazio u neudobnom poloaju u kom se zatekao kad je prvi put spazio sliku na ekranu. Tako, napola sedei, ponovio je broj u sebi. Nakon nekoliko minuta razgovarao je sa Rojem Hikokom, lanom nae grupe u Honoluluu, i sluao rei koje su bile prelepe da bi im mogao verovati. "Isus zna sve o tvojoj situaciji... Isus je odgovor... Isus te ljubi..." Danas je Harold ne samo jedan od vodeih ljudi u svojoj mesnoj episkopalnoj crkvi, nego je ukljuen i u rad Udruenja na Havajima. Nikada nije uspeo da povrati novac, ali su mu ljudi iz Udruenja pomogli da se rei tereta mrnje i jarosti, i pobedniki ih prevlada.
189

Harold nije samo sam zapoeo obnovljeni ivot, nego je pomogao jo stotinama da nau svoj vlastiti novi poetak. Meu prvima se nala njegova majka stara osamdeset i jednu godinu. Videla je promenu na svom sinu i shvatila da postoji jaa sila od one koju imaju duhovi koje je toliko dugo umirivala. Zajedno sa ostalim lanovima porodice, zapalila je u dvoritu ispred crkve lomau od raznih kipova i oltaria, koje su do tada drali u kui. Do kraja ivota Haroldova majka je bila vedra i aktivna hrianka. Umrla je 1973. godine. Takva i slina iskustva uverila su nas da televizija ima veliku ulogu u vraanju sveta u ivot, u oivljavanju koje sam video u viziji. Ima je i savremeno udo putovanja mlaznjacima. Poeo sam nabrajati zemlje sa kojima je Udruenje uspostavilo vazduni most: Engleska, vedska, Norveka, Francuska, Italija, Japan, Filipini, Vijetnam, Indija preko pedeset zemalja. U veini od njih su evangelizacije i sastanci, koji su trajali i po nekoliko nedelja, dali dobar rezultat: nastale su lokalne grupe, i nekoliko njih, koje su postale centri laikog rada. U drugim zemljama, kao to su Finska, Estonija i Jugoslavija, mogli smo se samo moliti za rezultate koji e biti vidljivi u budunosti. Razmiljao sam o svojoj prvoj poseti jednoj komunistikoj zemlji i o odluci koju sam tada u sebi stvorio. Bilo je to na Kubi, nakon to je Kastro doao na vlast. Naa mala grupa odsela je u bivem hotelu Havana Hilton, kojem su sada promenili naziv u Cuba Libre. Kastro je hotel pretvorio u svoj glavni tab, pa iako je sve vrvelo od naoruanih vojnika, nikad nismo uspeli ni na trenutak da spazimo velikog vou. Kad sam jedne noi oko dva sata odlazio u krevet, iznenada sam dobio oseaj da u se sresti licem u lice sa Fidelom Kastrom ako se obuem i spustim liftom u restoran. Do tada sam ve imao dovoljno iskustva sa Duhom pa se nisam mnogo
190

razmiljao, nego sam se obukao to sam bre mogao. Rouz je otvorila oi. "Kuda ide?" I Rouz je bila naviknuta na takve neobine podsticaje Svetog Duha. "Ba zgodno", rekla je pospano. Jedini potroai dole u restoranu je bila grupa mladih vojnika, petnaest ili esnaest godina stari, koji su sedeli u oku. Pili su sok od narande. Konobar mi je rekao da bi pre nekoliko godina u ovo vreme restoran bio ispunjen do poslednjeg mesta. "Severoamerikanci", rekao je setno, "iz kasina." Pokazao je rukom prema sada naputenim prostorijama za kockanje u poluspratu. "Nije ih bilo briga koliko potroe." Zapisao je moju porudbinu, sladoled, i sa uzdahom otiao u kuhinju. Kad mi ga je doneo, zastao je pored mog stola, sretan to moe sa nekim da razgovara. Kubanski panski jezik se razlikuje od meksikog, koji sam ja od malena govorio, ali nismo imali problema oko sporazumevanja. "Kad veeras ue premijer Kastro", rekao sam, "da li bi ste mu hteli rei da sam mlekar iz Kalifornije i da bi eleo sa njim da razgovaram?" "Veeras?" ponovio je konobar. "Veeras nee doi! Nikad ne dolazi ovako kasno." Zavrio sam sladoled. "Veeras hoe!" Konobar me je iznenaeno pogledao. "Neko vam je rekao da e doi ovamo?" Nakratko sam razmislio. "Da", potvrdio sam, "neko mi je rekao."

191

ovek je odmahnuo glavom. "Nemogue", rekao je. "Nikad ne dolazi posle deset sati." Vreme je prolazilo i izgledalo je da je konobar u pravu. Prolo je jo pet minuta. Deset. Mladi vojnici su izali. Uzeo sam raun i otiao do blagajne. Blagajnik mi je ba vraao kusur kad se hodnikom zauo bat izama. Kroz vrata je ulo osamnaest ili dvadeset crnobradih mukaraca u maslinastim odorama; neki su nosili puke, a drugi amerike automate. U sredini grupe nalazio se Fidel Kastro. Kastro je seo za sto i naruio niclu, a telohranitelji su se razmestili po prostoriji i, poto nije bilo nikog drugog, gledali su u mene. Video sam da se konobar saginje i neto govori Kastru. I on me je na trenutak pogledao i onda mi prstom dao znak da mu se pridruim. Seo sam sa njegove desne strane, svestan da su me cevi puaka pratile preko cele prostorije. Kastro se raspitivao o mlekarstvu u Kaliforniji i izgledao razoaran kad nisam dopustio da mi plati biftek. "Kad vam doem u posetu", rekao je, "popiu galon mleka." Smeh se razlegao po celoj prostoriji. Odahnuo sam kad su bradonje spustile oruje i nekoliko njih zapalili cigarete. Poznavao sam revolucionarnog vou jedino preko neprekidnih govora koje je objavljivao radio i zato sam se iznenadio kad sam otkrio da je savestan i paljiv slualac. "ta vas je dovelo na Kubu?" pitao je posle nekog vremena. Rekao sam mu da je naa grupa dola ovamo da upozna Kubance sa naim radom i da im ispria kako Sveti Duh deluje meu slinim ljudima u drugim zemljama. Na moje jo vee iznenaenje, izgledao je iskreno zainteresovan. Rekao mi je da je jednom prilikom bio u bolnici u Braunsvilu u Teksasu. "Svake nedelje su bila dva oveka na televiziji. Jedan je bio Bili Grem, a drugi Oral Roberts. Izgledali su mi kao iskreni ljudi i to to su govorili
192

bilo je dobro." Razgovarali smo ve vie od pola sata kad se jako ljut i jako pijan za stolom pojavio jedan Severoamerikanac. "Odgovarate li vi ikada na pisma?" pitao je. "Ve tri meseca ekam na odgovor od ove takozvane vlade!" Nisam mogao potpuno da ga pratim, ali sam shvatio da je vlasnik jednog nonog lokala koji je revolucionarna vlada zatvorila. Iznenadila me je njegova smelost; prostorija je ipak bila puna vojnika. Meutim, on je oigledno bio previe zaokupljen svojim problemima da bi na njih obraao panju. "I vai ljudi gube novac", rekao je. "Nemojte to zaboraviti! Ja sam vam ovamo doneo dobar posao." Kastrovo lice dobilo je sivozelenu boju, vrlo slinu boji njegove odore. "Dobar posao?" pitao je. "To vi tako mislite! Kockanje i prostitutke? Da li je to sve to vas zanima u ovoj zemlji?" Pokuavao sam da uhvatim pogled vlasnika nonog lokala. Niko ne moe biti toliko pijan ili zaokupljen sobom da ne bi uo vapaj u tom pitanju. Da li vam je ikada bilo stalo? Da li ste nas ikada upoznali? Ali ovek kao da je bio gluv. "Nemojte mi sada moralizovati" rekao je. "Kubanci su imali dobru korist od mog kluba. Zato svaki put..." Kastro je ustao a da nije dovrio veeru. Praen vojnicima, ve je bio na pola puta prema vratima, kad se okrenuo, vratio natrag i pruio mi ruku. "Drago mi je to ste doli", rekao je. "eleo bi..." Lice mu je bilo sivo i nije zavrio reenicu. Za nekoliko trenutaka svi su otili. ak i vlasnik nonog lokala, koji je izaao za njim jo uvek prigovarajui. Ostao sam sam za stolom. Tri sata i pet minuta.
193

eleo bi... eleo bi da je vie ljudi iz vae zemlje dolo na Kubu. Da se moli umesto da se kocka? ta bi se dogodilo da su doli, pitao sam se vozei se liftom nazad u sobu. Kako bi svet danas izgledao da su milioni Amerikanaca putovali po svetu i nosili Boju ljubav ljudima koje su poseivali? ta bi se dogodilo da sada dou... Od te noi to je postala moja molba svuda gde sam se sastajao sa lanovima Udruenja. Idite! Govorite Radosnu vest! Putujte za Boga. Pokuajte da budete protivtea drugoj vrsti putnika koja se danas na svetu preesto sree. I nai ljudi odlaze. Odlaze kao ljudi koji su, zahvaljujui vernosti ljudi drugih mesta i drugih vekova, uli Evanelje. Oni sada odlaze drugim ljudima da bi otplatili barem deo naeg duga. Setio sam se jedne septembarske veeri u Moskvi 1966. godine, sedam godina posle posete Kubi, kada sam imao priliku pred dve hiljade dvesta ljudi, sakupljenih u baptistikoj crkvi, da ispriam kako su ruski pentekostalci putovali u Armeniju prelazei preko planina u svojim pokrivenim kolima. Dve hiljade dvesta ljudi je ustalo sa svojih sedita, podiglo ruke prema nebu i plakalo od radosti kad je sila Duha zahvatila sastanak. Sledeeg dana snimio sam istu tu priu za moskovski radio. Uinio sam to u znak najdublje zahvalnosti prema ljudima iz Rusije koji su nam doneli neopisiv Boji dar. Spustio sam naslon sedita za nekoliko santimetara i zatvorio oi. Ljudi se po celom svetu bude iz smrti u ivot da, to je Udruenje.
194

To sam video u naoj dnevnoj sobi u Dauniju. ta se jo prikazalo u onoj viziji? Ljudi su se budili ne samo u odnosu prema Bogu, nego i u svojim meusobnim odnosima. Ljudi koji su bili odvojeni poeli su se okupljati; pronalaziti jedni druge. I to je Udruenje. Danas na prvom sastanku konvencije traimo ljude da podizanjem ruke odgovore koliko je prisutnih episkopalaca, koliko prezbiterijanaca, koliko baptista. Ono to me najvie oduevljava nije injenica da na svako pitanje dobijamo odgovor, nego to to vidim podignute ruke po celoj dvorani. Katolici sede pored metodista, a kvekeri pored adventista sedmog dana, tako da su dvojica ljudi u sedamnaestom redu, koji se grle kad se Duh spusti na sastanak, moda lanovi crkava koje vekovima nisu imale nikakvu komunikaciju. Ljudi razliitih rasa nalaze se zajedno. Danas se stvari menjaju, ali pedesetih godina segregacija je jo uvek bila na snazi u mnogim delovima SADa. Seam se dana kad sam se pripremao za svetsku konferenciju koja se odravala u Atlanti. Iznajmili smo plesnu dvoranu u jednom hotelu u gradu, rezervisali preko hiljadu soba za pet noi, osigurali vreme na radiju, itampali prijavne listove i sredili sve detalje koji su potrebni za sastanak tog obima. A onda, otprilike mesec dana pre sastanka, uprava hotela je otkrila da oekujemo, kao i uvek, odreen broj poslovnih ljudi Crnaca. Zbog toga su odluili da osiguraju takozvani "identian smetaj" u blizini. Oni e moi da prate sastanak preko zatvorene TV mree u "luksuznom" predvorju. Nakon otprilike milion telefonskih razgovora, uspeli smo da prebacimo sastanak u Denver. Kad smo doli tamo, otkrili smo jednu zanimljivu stvar. Crnci su se pojavili u velikom broju, mnogo veem nego to smo oekivali. Konano je vlasnik jedne trgovine odee iz Atlante bacio neto svetla na tu pojavu. "Moji su me prijatelji mesecima pitali zato idem na taj molitveni doruak za belce. Meutim, kad su uli ta se
195

dogodilo sa hotelom, bilo ih je toliko koji su hteli da pou sa mnom da sam morao da iznajmim autobus da ih sve dovezem." (Nekim sluajem, u leto 1973. godine odrali smo oblasni sastanak u Hajat Hausu u Atlanti. Svako vee dolo je hiljadu pet sto ljudi. Crnci i belci sedeli su zajedno.) Razliite generacije nalaze se zajedno. Riard i njegova predivna ena Evanelin na svakom sastanku vode celokupan rad sa omladinom. Mnogo sam puta u hotelskom hodniku video dugokosog momka i sredovenog oveka, obuenog u odelo, kako padaju jedan drugom u zagrljaj i sa suzama se izmiruju. Ljudi razliitog porekla nalaze se zajedno. Crnci i belci sastaju se zajedno u mnogim od naih hiljadu junoafrikih grupa. Protestanti i katolici mole jedan drugog za oprotenje i grle se obuzeti radou na sastancima naih grupa u Belfastu u Irskoj. Ljudi rue sve zidove koji su se ispreili izmeu njih i drugih. Seam se ene kojoj je u doslovnom smislu bio potreban zid izmeu nje i ostalog sveta da bi se oseala prijatno i sigurno. Sara Elias bila je muziar koja je studirala klavir na Dulijardu u Nju Jorku i uila je pevanje kod Leopolda Stokovskog. Sara je bila visoke i impozantne grae i nije izgledala kao da ima neki problem. Kada je za svoj dolazak na oblasni sastanak u Indianopolis postavila uslov da dobije jednokrevetnu sobu, niko nije ni sanjao da iza tog zahteva lei veliki strah od odbacivanja. Kako se pokazalo, svi su kreveti u Indianopolisu bili unapred rezervisani za ogroman broj ljudi koji su hteli da dou tog majskog vikenda 1972. godine. "ao mi je", rekao joj je ovek na recepciji, "morali smo vas staviti u dvokrevetnu sobu." Proverio je na svom spisku. "ena sa kojom ete deliti sobu je sestra Frensis Kler iz kole sestara Notr Dam. Siguran sam da ete se sa njom dobro slagati." Sara Elias bila je sigurna da nee. Odrasla je u Zajednici svetih ljudi u
196

jednom gradiu u zapadnoj Pensilvaniji i bila je nauena da nema poverenja u opatice. Ustvari, njen pravi problem bio je tragino detinjstvo. Od vremena kad je otac pitoljem ubio njenu majku dok je jo bila mala devojica, kroz godine koje je provela u sirotitu pa sve do dana kad joj je porodica koja ju je usvojila preotela nasledstvo nauila je da e je ljudi uvek odbacivati. Zato je i ona, sa svoje strane, odbacivala druge, izbacujui ih iz svog ivota. Kad god nije radila, uvek je izmeu sebe i drugih postavljala pravi zid. Niko, ba kao to sam rekao, nije to znao sve dok nije uletela u sobu za koju je mislila da je prazna i nala u njoj drugu ensku osobu. Sestra Frensis Kler, koja je bila mudra i blaga hrianka i imala je posebnu slubu da lei seanja, pitala je moe li se moliti za nju. Tokom narednih sati sve je izalo na videlo: strah, odbojnost, ogorenje. Umesto toga, uselila se ljubav i prihvatanje Boga. Kad sam to vee spazio Saru, njeno lice je bilo toliko izmenjeno da sam je zamolio da doe do mikrofona i ispria nam ta se dogodilo. Posle toga je sela za klavir. Kad je zavrila, cela se konvencija digla na noge i tapala sve dok nije ponovno zasvirala. To se ponavljalo etiri puta tako da smo na kraju svi shvatili da je to vee za nas svirao sam Duh Sveti. Sara Elias je bila jedna iz itave kategorije ljudi koji su sad sluili Udruenju. Zaposlene ene, ene sa profesionalnim zanimanjima. U poetku sam se toliko brinuo o mukarcima koji su izostajali sa sastanaka tako da nisam bio svestan nieg ostalog. ene u prvim godinama delovanja Udruenja a bilo ih je mnogo obino su bile supruge tih mukaraca, hrianke, koje su se pokuavale pribliiti svojim muevima. Kad je Udruenje postalo poznatije, pojavila se nova grupa ena. Udane i neudane, mlade i stare, i one su bile zaposlene i, kao i mukarci, oseale su da su ispale iz tradicionalnih crkvenih okvira i
197

delatnosti. Drutva za ivenje, preprodavanje stare robe, prianje uz jutarnju kavu, sve to nije dolazilo u obzir za ove lekarke, uiteljice i slubenice, isto kao ni za mene. Nae su sastanke sada poseivale ene pravnice, glumice, radnice u fabrikama. "Prodavaice", napisao sam na komad papira. "Medicinske sestre. Novinarke." "Demose?" Rouz me je gurnula. Pogledao sam stjuardesu koja je stajala sa druge strane drei posluavnik sa sendviima. Za neto vie od jednog sata stii emo u Honolulu. "Stjuardese" dodao sam mom spisku. Na zadnjoj konvenciji bilo ih je barem petest. Ponovno sam proitao sve to sam zapisao. Doseemo do ljudi po celom svetu i sluimo se svim moguim metodama. Daje li to pravu sliku o Udruenju? ta je to Rouz rekla? Ispriaj o jednom pojedincu i kako se on promenio! To je bila istina. Svi statistiki podaci na svetu ne mogu opisati udo koje se dogodilo u pojedincu iji je ivot nanovoroen Duhom. Ali gde da ponem? Ili prestanem? Da bi ispriao neverovatnu priu o Dordu Otisu, Volteru Bleku ili generalu Ralfu Hejnesu potroio bi svo svoje vreme i morao bi da izostavim isto tako neverovatnu priu o Dimu Vatu, Otu Kundertu ili Donu Loku. Takvih je sada u Udruenju bilo na milione. Svaka pria je predivna kao i ona sledea; svaka je jedinstvena, a ipak povezana sa svim ostalim priama u zlatni lanac. Svaka je povezana...
198

Zato ne bi ispriao priu o jednoj karici; jednu scenu iz te beskrajne lanane reakcije koja se zove Meunarodno udruenje poslovnih ljudi za irenje... Jednog petka ujutro, negde ranih pedesetih godina, telefonirao mi je jedan mladi i rekao da smo se nedavno sreli na skuptini Udruenja u Oklahomi. "Gospodine akariane", rekao je mladi, "eleo bi da razgovarate sa mojim ujakom. Mislim da je spreman da upozna Gospoda?" "Ko je tvoj ujak?" "enon Vandruf." Ime mi je odnekud bilo poznato. "Gde ivi?" Dao mi je adresu u vrlo otmenom delu Daunija. "ime se bavi", pitao sam ponovo nervozno. "Gradnjom. Da li ste ikad uli za Sinderela Houms? To je njegova kompanija." Prvo sam pomislio da nikad ne bi mogao razgovarati sa njim. Svako je uo za Sinderela Houms bila je to jako velika i jako uspena kompanija. Ipak sam obeao da u bar telefonirati enonu Vandrufu, i tako sam sledeeg dana, u subotu, odrao obeanje. Pokazalo se da enon uopte nije arogantan, nego naprotiv, ovek sa kojim se moe jako lepo i prijatno razgovarati. Njegov je neak imao pravo, enon je bio spreman da uje dobru vest o Isusu. On i njegova supruga Veta pozvali su Rouz i mene to isto vee u svoju ogromnu kuu pored igralita za golf, a kasnije su sa nama otili na konvenciju Udruenja u Feniks u Arizoni, i tamo oboje primili krtenje u Svetom Duhu. Sad je jedno novo ime ulo u lananu reakciju. Dr. Rej arls ermen bio je pastor velike crkve u Sout Gejtu u Kaliforniji. Vandrufovi su poseivali tu crkvu etrnaest godina. Dr. ermen je bio sjajan propovednik i njegova crkva je izrasla u instituciju sa godinjim budetom od milion dolara. Crkva je imala tapacirana meka sedita, debele tepihe, klimaureaj, uvezene mermerne statue. Dr. ermen je isto tako svakodnevno govorio na radiju i bio znaajna linost u intelektualnom ivotu june Kalifornije.
199

Vandrufovi ga jedino nikad nisu uli da propoveda o Hristu. Poput mnogih visokoobrazovanih svetenika, i on je odavno prestao verovati u Isusovo boanstvo i uda. Pa ipak je bio savestan pastor koji je iskreno eleo svojoj skuptini da da neto stvarno. Pedeset godina je traio tu stvarnost koja je stalno izmicala. Upoznao se sa pokretima Relidis Sajens, Nju Thought, Krin Juniti, Krin Sajens. Shvativi da mu je ivot sve besmisleniji, okrenuo se istonjakim religijama, tako da je tri godine studirao kod Paramahanse Joganande i drugih. Bavio se i rozenkrojcerizmom, a zatim i teozofijom. Godine 1961., pre nego to je zakonski zabranjeno uzimanje droge, otiao je u kliniku u San Francisku i platio medicinskoj sestri, lekaru i psihijatru da ostanu sa njim tokom dvadesetetveroasovnog eksperimenta sa LSDom. Ne samo da mu to nije omoguilo da dobije objavu Boga, nego ga je i opteretilo nonim morama koje su se ponavljale mesecima. U meuvremenu je, nakon svog obraenja, enon Vandruf otpoeo sa sprovoenjem plana da dovede ermena na sastanak Udruenja. Ueni svetenik je bio totalno nezainteresovan. Skoro etiri godine enon je istrajno pokuavao, tako da ermen vie nije hteo ni da ga vidi. Na kraju je jedan zajedniki prijatelj pozvao ermena na "vee hrianske muzike i druenja" kod Vundrufovih. Dr. ermen je pristao slegnuvi ramenima. ta je mogao izgubiti? Bie to samo jo jedan eksperiment. Takva je bila situacija kad je u avgustu 1965. godine Rej arls ermen stao kolima ispred enonove kue sa troje ljudi iz njegove crkve.
200

Vandrufova velika dnevna soba je bila toliko napunjena ljudima da je bilo teko nai mesta za sedenje. ermen je kod tih ljudi primetio zraenje koje ga je zbunilo i oneraspoloilo. Da nije sa sobom doveo ove ljude, otiao bi istog trenutka. Kako je vee odmicalo, ermen se oseao sve neugodnije. Ljudi su pevali, molili i davali svedoanstva praena uzvicima: "Slava Gospodu!" ermen se pitao to bi na to rekli njegovi prijatelji sa univerziteta. Negde na polovini sastanka otvorila su se prednja vrata i pojavila se najispijenija i najrunija osoba kakvu je ikada u svom ivotu video. Pridravala su je dvojica mukaraca, svaki sa jedne strane. Imala je velike podonjake, a odea je na njoj visela je kao da ispod nje uopte nema tela. Bila je to moja sestra Florens. Dok je ermen uasnut gledao, dvojica mukaraca su je skoro preneli preko sobe i poloili na stolicu. Od njene saobraajne nesree prolo je dvadeset pet godina. Ali kakvih je samo to etvrt veka bilo! Florens je pevala u crkvama i na sastancima Udruenja irom Sjedinjenih Amerikih Drava, a Rouz ju je pratila na klaviru ili orguljama. Sada je, tano onako kao to joj je bilo reeno u snu, umirala od jedne retke vrste raka. "Florens akarian Lalajan", rekao je enon, "da li si dovoljno snana da nam zapeva?" Florens se nasmeila. "Pokuau", rekla je. Stavila je obe ruke na elo i gurnula glavu unazad. Nije imala dovoljno snage da je podigne. Zatim je poela da peva. Rej ermen se naao licem u lice sa stvarnou koju je toliko dugo
201

traio. On je bio poznavalac opere; sluao je najvee glasove svog vremena. "Nikad nisam uo takav glas", rekao mi je kasnije. "Dok je pevala, bilo je to kao da je aneo stajao u sobi." Florens nas je zamolila da svi zajedno zapevamo pesmu Silni Boe. Svi smo zapevali, a njen glas se podizao iznad svih ostalih, sve vie i vie, poput cvrkuta eve, sve dok se ermenu nije uinilo da stoji pred vratima neba. Bila je to Florensina poslednja pesma. Rej arls ermen je prvi put u svom ivotu zaplakao javno pred drugima. Meutim, navika da sve intelektualizuje bila je toliko duboko usaena u njega da se njegov um nastavio odupirati onom to je njegov duh znao. Prolo je nekoliko meseci pre nego to je preduzeo korak kojeg se uasavao, a koji ga je odveo dalje nego to je mogao dopreti svojim razumom. U svom samakom stanu spustio se na kolena druga stvar koju nikada ranije nije uinio i zamolio Isusa da preuzme njegov ivot. enon Vadruf je bio celo vreme sa njim. ermen je ustao isto toliko ispunjen i radostan koliko je jednom pre bio prazan i preplaen. Tog istog novog Rej ermena ule su stotine hiljada ljudi na sastancima Udruenja po itavom svetu. "Propovedao sam pedeset i dve godine", rekao nam je, "pre nego to sam upoznao Isusa." Ali ko zna koliko je ljudi Rej ermen pridobio u zadnjih devet godina i koliko je od tih ljudi pridobilo druge za Hrista? Gde zavrava zlatni lanac koji povezuje sve nas zajedno? Gde poinje? Seam se karika koje su bile iskovane pre nego sam se rodio. Magardih Muegan davno je u Kara Kali predskazao: "Za godinu dana od danas rodie sina." Seam se da je taj sin vozio kola puna povra i terao konja po imenu Dek. Jaka karika povezivala je ivote akarianovih i Mueganovih. Magardihov unuk Hari je jedne nedelje
202

1955. godine dobio viziju u armenskoj pentekostalnoj crkvi na Gudrih Bulevaru. On je video crkvu ispunjenu svetlou i ulje kako potocima iz neba tee na Isaka akariana. Jedino je takvo zareenje naa crkva priznavala. Tako je tata skoro deset godina sluio kao pomoni pastor u naoj crkvi radei bez plate, naravno to je bilo u skladu sa armenskom tradicijom propovedajui svake nedelje i brinui se za potrebe drugih. U jesen 1964. godine, jednog petka uvee, Hani Muegan dobio je drugu viziju. Dogodilo se to u hotelu Koronado u junom delu San Dijega, 6. decembra uvee, na otvaranju trodnevne oblasne konvencije. Tu se nalazila i naa kerka i Geri sa svojim muem Geneom Skalfom. Oni su voleli Udruenje, ali nisu esto mogli dolaziti na sastanke jer su imali dve male kerke. Znao sam koliko su svojih obaveza i dunosti morali da usklauju da bi oboje mogli da dou na ovaj sastanak, tako da sam se iznenadio kad je Geri dola k meni i rekla da se svi moramo smesta vratiti u Dauni. "Radi se o dedi", rekla je, "on je... on je u bolnici." "U bolnici? Ali on nije bolestan! Oseao se jako dobro kad sam danas popodne odlazio iz kancelarije!" Na informacijama u bolnici su mi rekli da se tata nalazi u zgradi sa druge strane ulice. Kad sam ulazio u malu jednospratnicu, pomislio sam da je zaista udno da su ga smestili ovde gde je prilino mrano i nekako naputeno. Gde su medicinske sestre i... Tada sam shvatio da je ta mala zgrada mrtvanica. Leao je na visokom belom stolu. Nije ni udo to mi to niko nije mogao saoptiti. Nikada jedan otac i jedan sin nisu bili tako bliski. Stajao sam u praznoj i goloj sobici i sluao njegov glas koji sam uo stotinu puta u godini kad god bi se negde u svetu pojavila mogunost da kaemo ljudima o Isusu: "Idi ti, Demose. Ja u se brinuti za posao."
203

Dr. Donald Grigs ekao nas je kod kue. Bio sam u pravu tata nije bio bolestan. "Umro je onako kako umiru ostareli patrijarsi", rekao je dr. Grigs, "u snazi, i ne u bolesti. itao je veernje novine i zaspao." Niko osim dr. Grigsa i najblie rodbine nije znao za tatinu smrt i zato smo se iznenadili kad je Hari Muegan telefonirao iz Atlante, gde je sada radio kao pastor. "Starci!" rekao je. "Sve sam ih video! Moj deda, moj otac, svi starci kojih se seam jo iz detinjstva. I neki koje nikad nisam video. Pre otprilike jedan sat video sam sve te starce sa belim bradama. Smejali su se, trali i pruali ruke kao da nekog pozdravljaju. Zatim sam spazio Isaka. Trao je prema njima." Za trenutak se nita nije ulo. "Isak je otiao, zar ne?" Svetlee upozorenje nam je govorilo da privrstimo pojaseve; avion se nagnuo i poeo da ponire. Idi ti, Demose... To je ono ta je Bog rekao svakom od nas, zar ne? Idi ti Dime, Done, Bili, Meri. Nije nam uvek na poetku putovanja rekao kuda da idemo. Razmiljao sam o drugoj poruci koju je jednom davno primio Deak Prorok. Ona je jo uvek zapeaena i neotvorena. Predskazuje li ona veliko progonstvo koje e zadesiti hriane u Americi neposredno pre Gospodovog povratka? Ja, lino, mislim tako. Mislim da smo primili Duha da bi smo se pripremili za to vreme: da nas povee u jedno Telo i da za svakog pojedinog od nas odredi zadatak koji moemo izvriti za dobrobit tog Tela. esto se pitam kome e biti reeno da otvori tu poruku i proita je Crkvi. Ali, to i nije najvanije. Najvanije je to to On svakom od nas kae da idemo. Da idemo sa darom koji smo primili od Njega znajui da emo,
204

kad otkrijemo taj dar i upotrebimo ga, biti najsreniji ljudi na svetu bez obzira na okolnosti oko nas. Osetili smo lagan udarac kad je avion dotakao pistu i polako se uputio prema terminalu. Rouz je skupljala nae stvari. "Jesi li spreman, Demose?" pitala je. "Spreman sam, Rouz." Stali smo u red za izlaz i zajedniki se uputili prema novoj avanturi.

205

Onima, koji imaju interes za Re, dela i puteve Boije Nadamo se, da e ova i druge knjige ispuniti nau viziju i elje za vas: "Za poznanje mudrosti i vaspitanja, za shvatanje izraza razuma i primanje nauke pameti, pravinosti, pravde i potenja; za davanje prostima razbora, znanja i razmiljanja mladome oveku. (Poslovice 1:24)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN, I JEDINO TAKO MOE DA SE DALJE DISTRIBUIE!

206