Marija Gruji

ENE, NACIJA, POPULARNA KULTURA

U novije vreme rasprave o popularnoj kulturi u Srbiji najvie su bile usmerene na popularnu muziku scenu, onu koja ostvaruje najvei komercijalni uspeh i, istovremeno, doivljava najveu reprezentaciju u medijima (televiziji i tampi). Kad govorimo o sceni, mislimo na odreene trendove u konstruisanju znaenja koja kroz delovanje te scene nastaju. Postoji vie uglova iz kojih se popularna muzika scena u Srbiji moe sagledavati i tumaiti, vie semiotikih sistema po kojima je mogue izuavati njene sadraje. Jedan od najbitnijih momenata je simbolika uloga ene i enskih atributa na toj sceni. Razumevanje naina na koji je ena predstavljena na popularnoj muzikoj sceni u Srbiji relevantno je za analizu stvaranja srpskog kulturnog prostora nakon raspada bive Jugoslavije. Popularna muzika scena kod nas jo uvek nije predmet akademskih izuavanja, mada postoji niz radova na tu temu, koje svakako vredi pomenuti (mislimo na radove Ivana olovia, Milene Dragievi ei, Erika Gordija, Ivane Kronje i drugih). U ovim radovima ima vrednih zapaanja, naroito vezanih za profilisanje socijalnog konteksta u okviru koga se formira muziki ukus u Srbiji (Dragievi-ei, olovi), kao i analizu verbalnih i vizuelnih sadraja (olovi, Kronja). Postavlja se, ipak, pitanje, kako bi se ovaj vid popularne kulture u Srbiji mogao sagledati u okviru neke sveobuhvatnije teorijske aparature, uz pokuaj ustanovljavanja izvesnih teorijskih kategorija. Ovde zastupamo ideju sagledavanja popularne muzike scene u Srbiji u okviru neega to bi se nazvalo kulturno-antropolokim studijama, sa akcentom na studijama medija i studijama roda (media and gender studies u angloamerikoj terminologiji), kao specifikacijama u okviru ovih studija, jer se na taj nain odreene pojave mogu sistematinije uoavati i tumaiti.

Pod studijama kulture, koje moramo pomenuti u ovom smislu, podrazumevamo pravac zacrtan radovima koji definiu kulturu u dva smera: 1) kao celokupni odreeni nain ivota karakteristian za odreeni period ili grupu 2) kao plodove duhovnog i intelektualnog razvoja. Vilijams istie da kulturne studije treba da usvajaju oba ova razumevanja kulture. (Williams, 1983). S obzirom na ovakvo definisanje pojma kulture, jasno je da izuavanje popularne kulture zauzima izuzetno bitan deo ovih studija. Popularno je ono to je zamiljeno da se, pre svega, dopadne i ostvari predvidljivu komunikaciju sa recipijentima, neto do ega se lako dolazi, brzo konzumira, i razmenjuje po zakonima ponude i potranje (Ibid). U popularnu kulturu spada mnogo toga, od filma i muzike do dinsa i oping-molova (Fiske, 1997). Meutim, veliko je pitanje da li popularna kultura zaista biva prihvatana i tumaena od strane njenih konzumenata na nain na koji to predviaju oni koji je proizvode i plasiraju. Teoretiari poput Fiskea vide popularnu kulturu kao kulturu niih slojeva, koju proizvode potlaeni ljudi, u njihovom interesu, pruajui u njoj otpor vladajuoj ideologiji (Ibid). Ona nije ljudima nametnuta, ve je proizvedena od strane ljudi, naroda. Isto vai i za pitanje publike. Prema Fiskeu, popularna kultura je uvek u nastajanju, u procesu, ona je polje na kome podreeni slojevi pronalaze znaenja vezana za otpor dominantnoj ideologiji, to je istovremeno i paradoks, jer popularna kultura istovremeno slui ekonomskim interesima vie klase. Popularna kultura je polje parodije, subverzije, izvrtanja konvencija. Tipina ilustracija za argumentaciju pristupa ove vrste je Madona, ali se koriste i drugi. Ovaj Fiskeov pristup ostavlja prostora mnogim sumnjama, pored toga to oito nije primenljiv na sve kontekste. ini se da Fiske previa stepen do kojeg je u nekim sredinama, drutvima, politikim sistemima, kulturna produkcija podreena politikoj volji vladajuih slojeva, ili do koje mere je uslovljena izvesnim socijalnim i istorijskim kontekstom. Takoe, ini se da Fiske zanemaruje injenicu da postoji izvesna hijerarhija u ostvarenjima popularne kulture, u smislu njihovog potencijala da budu proitani od strane publike na nekakav ideoloko subverzivan nain (Kellner, 2003). Postavke Stjuarta Hola, koji se naroito bavi studijama medija, ukazuju na jedan kompleksniji pristup problemu. Hol popularnu kulturu vidi kao polje borbe za i protiv vladajue ideologije, mesto gde drutvena hegemonija istovremeno i

jaa i biva dovedena u pitanje (Hall, 1980). U svom znamenitom eseju Encoding/decoding, koje se moe prevesti kao Kodiranje/dekodiranje, Hall analizira procese medijskog emitovanja poruke, i govori kako postoje dva momenta konstruisanja znaenja te poruke. Jedan je momenat kodiranja, odnosno institucionalnog strukturisanja te poruke uslovljene produkcionim faktorima, znanjima, iskustvima, predvianjima ponaanja publike, i raznim vrstama definicija. Drugi deo procesa je dekodiranje tih znaenja, koje je opet uslovljeno istorijskim znanjima, iskustvima, i sl. Vrlo esto se ta dva momenta ili procesa ne poklapaju. Produkcija nije zatvoren sistem, i da bi poruka imala odreeni efekat kognitivni, ideoloki, emotivni, itd. ona najpre mora biti smisleno dekodirana od strane publike. To znai da publika aktivno uestvuje u diskurzivnom procesu stvaranja znaenja medijskih sadraja. Imajui sve to u vidu, imajui u vidu koliko je popularna kultura proeta sferom svakodnevnog ivota i senzibiliteta, moemo da se pitamo kakvi sve kognitivni i psiholoki momenti uestvuju u dekodiranju poruka vezanih za reprezentaciju ene na popularnoj muzikoj sceni? Kakav simboliki status moemo razaznati kao relevantan za enski status u drutvenom kontekstu o kome govorimo vremenu devedesetih, vremenu nacionalnih i dravnih previranja. Devedesetih godina politike promene donose velike turbulencije po pitanju nacionalnih identiteta, dolazi do raspada multinacionalnih drava i formiranja mnogih malih nacionalnih drava u regionu centralne i istone Evrope. Princip nacionalne kohezije javlja se kao rukovodei u kreiranju novih (ili re-kreiranju starih identiteta). Teorije nacije i nacionalizma, karakteristinog za zemlje biveg socijalizma, dospevaju u iu naunog interesovanja. Dobar deo savremene naune misli zasniva se na postavkama Benedikta Andersona, Erika Hobsbauma, Ernesta Gelnera, koje ukazuju na simboliku prirodu projekta nacije u optem smislu, i nacionalizma kao opteg stanja duha i pokreta koji prethodi stvaranju nacionalne drave. Nacionalni projekat je pojava duboko uslovljena drutvenim i istorijskim kontekstom, kao i stepenom tehnolokog razvoja. Po Andersonovom miljenju, gledano kroz istoriju drutva, nacionalizam kao senzibiltet stupa na istorijsku scenu i doivljava procvat u vreme kad religijsko oseanje poinje da gubi na znaaju

u ivotu pojedinca (vreme prosvetiteljstva), to jest, onda kad taj pojedinac poinje da ima potrebu za drugaijim oseanjem zajednitva i pripadanja kolektivu. Meutim, prema Andersonu, potrebno je bilo i da se steknu odreeni uslovi u drutvenom razvoju da bi irenje tog oseanja bilo mogue: razvoj tehnologije koja omoguava irenje tampe, masovnog itanja publikacija, mogunost sticanja obrazovanja na zajednikom jeziku - to omoguava da se obrazovanje iri od elite ka niim slojevima i osigurava jedno ire kolektivno lanstvo koje prevazilazi klasne podele. Anderson zakljuuje da nacija, poput porodice, zadobija simboliko pravo da zahteva od svojih lanova u odreenim situacijama i da umru u njeno ime. Anderson, stoga, naciju naziva imaginarnom zajednicom. Ipak, da bi se nacionalni projekat razvio, bitno je razvijanje oseanja da je nacionalna pripadnost potpuno prirodna sama po sebi, a ne stvar izbora pojedinca (Anderson, 1991). U svom delu Nacije i nacionalizmi od 1780: Program, mit, realnost, Hobsbaum takoe ukazuje na znaaj unifikacije jezika i masovnosti kulture u procesima nacionalne hegemonizacije. Hobsbaum istie da nacionalizmi prethode nacijama, a ne obrnuto (Hobsbaum govori o fenomenu protonacionalizma, koji je znaajno odreivao geo-politiku mapu Evrope u doba koje prethodi Prvom svetskom ratu, odnosno u vreme postojanja mnogih zajednica sa jakim nacionalnim identitetom, koje, meutim, nisu imale svoju dravu, a daje i druge primere). Hobsbaum ukazuje da je nacionalizam snano povezan sa tenjama, eljama i potrebama obinih ljudi, ljudi odozdo, to donekle protivrei Andersonovom stavu da se oseanje pripadanja naciji iri od viih slojeva ka niim. Po Hobsbaumu, nacionalna identifikacija je uvek kombinovana sa drugim vrstama identifikacije (tenjama i potrebama koje nisu nuno nacionalistike), i podlona je raznim promenama tokom vremena (Hobsbawm, 1992). No, za razliku od Andersona, koji nacionalizam u prilinoj meri razmatra kao vrednosno neutralan okvir istorijske identifikacije pojedinca sa kolektivom, Hobsbaum ipak dotie pitanje nacionalizama koji su stupili na scenu u centralno-istonoj Evropi nakon raspada komunizma, i ukazuje na potencijalno iskljuivu i destruktivnu prirodu ove vrste kolektivne pripadnosti. Time se Hobsbaum dosta pribliava postavkama feministikih teoretiarki nacionalizma koje a) prihvataju Andersonovu ideju o naciji kao

kulturnom konstruktu, b) kritikuju Andersonovo neuvianje diskriminativnog principa delovanja nacionalne svesti, koja se zasniva u velikoj meri na iskljuivanju odreenih grupa, principa, koncepata. Feministike teoretiarke na prvom mestu pozivaju na posmatranje nacije kao konstrukta koji upravo sprovodi homogenizaciju odreenog kolektiva na principu marginalizacije ili instrumentalizacije odreenih grupa u okviru samog tog kolektiva. Feministkinje ukazuju na raslojenost nacionalnog kolektiva zasnovanu po principima roda, godina, etnike pripadnosti, klase, seksualnosti, i drugih faktora (Yuval-Davis i Anthias, 1995). Ipak, u centru feministikog itanja teorija nacije nalazi se kritika svih onih teoretiara koji prenebregavaju rodne podele u okviru nacionalnog kolektiva i ne uviaju koliko je pitanje podele mukih i enskih uloga u drutvu bitno za razumevanje procesa homogenizacije nacije. ene se obino vezuju za proces reprodukcije, a reprodukcija ivota, dobara i resursa spada u kljune pravce konstruisanja nacije. Nira Juval-Dejvis ukazuje da ene, s jedne strane, zauzimaju posebno mesto u projektu homogenizacije nacionalnog kolektiva i graenja nacionalne drave, dok, s druge strane, u smislu javne politike moi, ene u tim istim procesima, po pravilu, bivaju marginalizovane. Po miljenju Juval-Dejvis, ene su te koje reprodukuju naciju bioloki, kulturno i simboliki. Zatim, druge autorke istiu da feministkinje treba posebno da izuavaju kako nacionalni projekti utiu na ivote ena globalno. U tom smislu, feministike studije otkrivaju nove momente u studijama o naciji i nacionalizmu, naroito kroz analizu dihotomije javni/privatni ivot u zajednici (Ranchold-Nilsson i Ttreault, 2000). Primenjeno na kontekst stvaranja novih drava u istonoj Evropi, moe se rei da je ova pojava karakteristina za mnoge zemlje biveg socijalizma. Reforme socijalistikih dravnih aparata odigravaju se u isto vreme kad i porasti nacionalnih tenji, u kojima porodica i nacionalna reprodukcija postaju predmet javnih rasprava i polemika. U postsocijalistikom kontekstu, ova tendencija je skopana i sa okolnostima novonastale ekonomske situacije: dravni socijalni programi finansiranja brige o deci i porodici postaju nepovoljniji usled ekonomskih promena, ene u mnogo veem broju nego mukarci ostaju bez posla u industriji i javnom sektoru uopte, te se re-tradicionalizacija i povratak kui vezuje i za

ekonomske probleme ovih zemalja i usmerenost pojedinca na jaanje porodine organizacije u nedostatku institucionalnih materijalnih sredstava. Reju, prema feministikoj literaturi, poziv na homogenizaciju nacije uvek je istovremeno i poziv enama na usvajanje tradicionalnih naina ispunjavanja dunosti supruge i majke.1 U ovom sluaju nas interesuje simboliki znaaj ene u procesima kulturne homogenizacije odreenog regiona. Imajui u vidu status ena u istorijskim procesima graenja nacionalnih draava, imajui u vidu ulogu kulturne produkcije i ulogu popularne kulture za graenje oseaja nacionalne pripadnosti, i imajui u vidu naine predstavljanja ene u popularnoj kulturi u Srbiji jasno je da je vano analizirati status ene u popularnoj kulturi u Srbiji, uz punu svest da taj status aktivno uestvuje u odreenim kulturolokim trendovima u drutvu i znatno doprinosi tim istim trendovima. Ako analiziramo naine na koji se ene predstavljaju u popularnoj muzici u Srbiji, analizirajui najkomercijalnije muzike anrove (ili anr), dolazimo do zakljuka da u devedesetim nastaje hiperprodukcija odreenih enskih imida, i to upravo onih koji uvruju tradicionalne matrice muko-enskih odnosa: ena se pojavljuje kao medijski erotizovana i objektivizirana, dok se istovremeno predstavlja i kao izrazito podreena mukarcu kao simbolu, ukraena religioznim simbolima, i orjentisana ka statusu supruge i majke u
1

Ako bismo sumirali, uloga ene u procesima nacionalnih homogenizacija moe se posmatrati na sledeim planovima: 1) Na planu konkretnih pravnih ( a ponekad i materijalnih) mera za jaanje porodice, poveanje stope nataliteta, usmeravanje ena na rad u tradicionalno enskim delatnostima, i slino. Ove mere su uglavnom povezane i sa pitanjima odnosa moi i podelama muko/enskih uloga na tritu rada u odreenom drutvu. 2) Na simbolikom planu, gde se ene, a naroito ensko telo, koriste kao simboli nacionalnog integriteta i nacionalnog ponosa. U ratovima i sukobima raznih vrsta motiv silovanja koristi se kao parametar za odreivanje odnosa odreene nacije prema drugome, prema neprijatelju, itd. S jedne strane, neprijatelj se esto simboliki oznaava kao silovatelj u politikom govoru; sa druge strane, akt silovanja faktiki esto biva upotrebljen da bi se drastino ponizio neprijatelj. 3) Na planu enskog politikog delovanja, to podrazumeva deklarisano uee ena u politikom ivotu, kako u procesima podrke nacionalnoj homogenizaciji, tako i u protestima protiv diktata te homogenizacije. Ovaj prvi vid enskog delovanja (podrka nacionalnim projektima) podloan je mnogim protivrenim tumaenjima, upravo zato to feministike autorke oznaavaju u nekim kontekstima ovakav angaman kao feministiki, a u drugim kontekstima kao antifeministiki, to jest, u nekim situacijama se ovakav angaman doivljava kao emancipatorski za ensku poziciju, a u drugim situacijama kao puka instrumentalizacija ena od strane konzervativnih politikih sila.

svom privatnom ivotu. U tom smislu treba uzeti u obzir vizuelne sadraje nastupa ovih zvezda, tekstove pesama koje one izgovaraju, i njihovo pojavljivanje u medijima putem intervjua i tekstova koje drugi piu o njima. Kad govorimo o predstavljanju ena, to se odnosi na linosti izvoaica, kao i na enske karaktere, odnosno enske subjekte, predstavljene u tekstovima tih pesama. Dakle, ovde govorimo o toj simbolikoj ulozi ene u procesu jednog redefinisanja nacionalnog kulturnog prostora. Gore opisani imid ene postaje centralni i zatitni znak popularne muzike scene u Srbiji devedesetih. U tom cilju mora se rei nekoliko rei o samoj toj muzikoj produkciji i njenom istorijskom kontekstu. Re je o anru popularne muzike koji se pojavio jo krajem ezdesetih i doiveo procvat sedamdesetih godina, a nazvan je novokomponovanom narodnom muzikom (o tome su pisali Milena Dragievi ei u knjizi Neofolk kultura i, posebno nadahnuto, Ivan olovi u knjizi Divlja knjievnost). Taj uspon je nastavljen i u osamdesetim. Moglo se takoe govoriti i o odreenom jasno profilisanom pristupu ovog anra medijima. Postojale su odreene muzike emisije, odreene radio stanice, koje su bile specijalizovane za ovu vrstu muzike. (Ivan olovi recimo analizira emisije elje, estitke i pozdravi, i njihovu ritualnu komunikacijsku ulogu). Meutim, ako je komercijalni uspeh ovog anra bio veliki, sve do devedesetih to ipak nije bio jedini, ve samo jedan od anrova popularne muzike. Sa raspadom bive Jugoslavije, i nestankom jednog velikog kulturnog prostora i arolike kulturne ponude, u Srbiji dolazi do dramatinog preokreta na planu popularne kulture a posebno popularne muzike scene. U jesen 1991. novokomponovana muzika scena dolazi u centar svih medijskih, koncertnih i slinih zbivanja i postaje, u komercijalnom smislu, jedina znaajna scena popularne kulture. Medijski zatitni znak te scene postaje model pevaice, obnaenog i naglaeno seksipilnog izgleda, koja se u medijskim nastupima zalae za tradicionalne oblike porodine zajednice, i ija muzika kombinuje zvuke tradicionalnih instrumenata sa elementima drugih muzikih anrova (rok, tehno, itd). Ovaj tip enstvenosti se u medijima prikazuje kao neprikosnoveni model uspeha, prestia, koji sve devojke treba da prieljkuju, jer vodi u luksuzan, uzbudljiv ivot koji se krunie udajom za imunog mukarca i nastavlja u jo veem blagostanju porodinog ivota.

Naravno, postoje i muki izvoai. Naroito poetkom devedesetih, nekoliko mukih izvoaa ostvaruje veliki komercijalni uspeh i okuplja mnogo ljudi na koncertima. I danas postoje izvesni muki izvoai koje uspevaju da prodaju mnogo nosaa zvukova i koncertnih ulaznica. Ali, glavni elektronski mediji i tampa, od poetka devedesetih pa naovamo, daleko vie ipak promoviu imid ene na estradi nego imi mukarca. Ta drutvena potreba da se ene pozicioniraju kao kljuni objekti i nosioci ovog tipa glamura, kao objekti elje i fascinacije, i to u vreme kada se u Srbiji uobliava novi senzibilitet publike po pitanju konzumiranja popularne kulture, vraa nas na razmatranje o globalnoj simbolici ene u istorijskim procesima graenja nacionalnih entiteta. Element fetiizacije tela, fetiizacije biolokog i reproduktivnog potencijala, zauzima znaajno mesto u graenju karijere zvezda popularne muzike u Srbiji devedesetih. enske pevake zvezde se pojavljuju na tritu u ogromnom broju, sa velikim meusobnim slinostima u izgledu i muzikom stilu, grade imid ljubavnica i zabavljaica, koje, meutim, iskazuju tenju ka buduoj ulozi supruge i majke i, uopte gledano, konvencionalnoj organizaciji porodinog ivota. ene, kao obnavljaice nacije, kao nacionalni resurs, prikazuju se kao saglasne sa tim modelom ivota. Ovakvo predstavljanje ene uvruje uniformnost vrednosti, porodinih odnosa i postavlja nacionalnu normu ukusa. Pevake zvezde devedesetih predstavljaju model ene koji tu homogenizaciju prihvata i podrava je. Srbija devedesetih, kao i mnoga druga drutva na putu re-definisanja svog nacionalnog kulturnog prostora, postaje mesto gde izraeni maskulinitet preuzima ulogu dominacije u kreiranju odreenih odnosa u porodici i iroj zajednici. Za popularnu kulturu, ena je zbog svojih reproduktivnih atributa, simboliki naroito vana. Zato, slika modela ene koja simboliki prihvata ovakve odnose, alje poruku prihvatanja takvih odnosa u porodici i itavoj zajednici, i sugerie utisak homogenog nacionalnog kulturolokog prostora, u kome su upravo takvi ekonomski, brani, seksualni, i rodbinski odnosi uopte, prirodna karakteristika, i ine to drutvo i tu zajednicu homogenom i nekonfliktnom unutar sebe same. Kako publika reaguje na ovo kodiranje medijske poruke? To je jo uvek vrlo kompleksno pitanje. Ali, injenica da se u Srbiji od devedesetih jo uvek nije izgradila scena koja bi konkurisala ovoj, ukazuje da bi ovu scenu

trebalo smatrati apsolutno jedinom koja ima odgovarajue medijsko i komercijalno pokrie, i koja sve druge oblike uspeva da uspeno apsorbuje i transformie u svoju korist. Ali uticaj na publiku se ne moze istraivati u svom neposrednom obliku veza izmeu odreenih diskursa i drutvene stvarnosti je nesaglediva u isto kauzalnom obliku. No, kao sto su drutveni odnosi i dogaaji inkorporirani u diskurse, tako su i diskursi inkorporirani u drutvene odnose i dogaaje. Diskursi konstruiu naine na koje se uspostavlja hijerarhija u drutvenoj stvarnosti (Fairclough, 1992). U naem sluaju, promene na tritu raznih dobara, vezanih za svakodnevni ivot, u sprezi su sa prikazivanjem odreenih imida i odailjanjem odreenih poruka. Postvarivanje, komodifikacija odreenih simbolikih vrednosti, ljudskih resursa (u ovom slucaju enskih imida i enskih identiteta), oseanje posedovanja neeg to je ustvari imaginarno, i to je produkt trinih obrta, dovodi do toga da i u obinom ivotu ljudi ritualizuju i usvoje odreene prakse sa kojima se upoznaju putem medija. ensko telo i ensko bie reprezentuje produenje vrste, veito i neiscrpivo obnavljanje. Uzeto u svom tradicionalistikom obliku, ono je korelativ i potpora tradicionalistikoj verziji maskuliniteta, koja dominira projektima graenja homogenih kulturnih prostora devedesetih.

Literatura:

Anderson Benedict. 1991. Immagined Comunities. London: Verso.

Anthias, Floya, and Nira-Yuval Davis. 1989. Introduction in Floya, Anthias, and Nira Yuval-Davis (eds). Woman-Nation-State. New York: St. Martins Press.

Anthias, Floya, and Nira Yuval-Davis, in association with Harriet Cain. 1995. Racialized Boundaries: Race, Nation, Gender, Colour, and Class and the Anti-racist struggle. London: Routledge, 1995. olovi, Ivan.2000. Divlja knjievnost. Beograd: Biblioteka XX vek. Dragievi-ei, Milena. 1994. Neofolk kultura. Novi Sad: Knjiarnica Zorana Stojanovia. Fairclough, Norman. 1992. Discourse and Social Change. Polity Press, 1992. Fiske, John. 1989. Understanding Popular Culture. London and New York: Routledge. Fiske, John. 1997. Reading the Popular, London, Routledge. Gordi, Erik. 2001. Kultura vlasti u Srbiji. Beograd: Samizdat B92. Hall, Stuart. 1980. Encoding/Decoding. In S. Hall et al, Culture, Media, Language. London: Hutchison, pp. 128-138. Hobsbawm, Eric. 1992 Nations and Nationalism since 1780: Programme, Myth, Reality. Camridge, University Press. Kellner, Douglass. 2003. Cultural Studies, Multiculturalism, and Media Culture in Dines, Gail and Jean M. Humez (eds). Gender, Race, and Class in Media. A text reader. Boston: University of Massachusetts. pp. 9-21. Kronja, Ivana. 2000. Smrtonosni sjaj. Beograd. Lury, Celia. 1996. Consumer Culture. New Brunswick, N.J.: Rutgers University Press. . Ranchod-Nilsson, Sita, and Mary Ann Ttreault, eds. 2000. Women, states, and nationalism: at home in the nation? New York: Routledge, 2000.

Skeggs, Beverley (ed). 1995. Feminist Cultural Theory. Process and Production. Manchester: Manchester University Press.

Smith, Dorothy. 1990. Femininity as Discourse in: Dorothy Smith, Texts, Facts and Femininity: Exploring the Relations of Ruling. London: Routledge, pp.159-208.

Vidi-Rasmussen, Ljerka. 2004. The History of Newly-Composed Folk Music of Yugoslavia. New York and London: Routledge. Yuval-Davis, Nira. 1997. Gender & Nation. London: Sage Publications.