VIDYA YOGA

KOLA YOGE DRAGANA LONARA

SEMINARSKI RAD


Genetski determinizam i epigenetika
(Prema knjizi: Spontana Evolucija od BRUCE H.LIPTON I STEVE BHAERMAN)





GENERACIJA KANDIDAT:
2011/2012 SANJA OLI



STVAR JE U NAIM GENIMA

Loa vest: nemamo klju za svemir.
Dobra vest: vrata su ostala otkljuana.
Swami Onkrajananda

PRONALI SMO KLJU IVOTA, ALI ON NE OTKRIVA TAJNU

Zadatak savremene nauke , kao to je rekao Francis Bacon, pre vise od 400 godina, je
vladanje i upravljanje prirodom. Naunici su bili uvereni da e oveanstvo, pomou
razumevanja materijalne sfere uspeti da vladaju prirodnom okolinom. S toga je
logino, da materijalni sastav verovanja, trai klju ljudskog ivota, u samom
materijalnom svetu, konkretno-u genu.
U potrazi za tim kljuem, genetika kao nauka, preuzela je na sebe kratkovidan
zadatak da utvrdi strukturu i ponaanje fizikih molekula koji upravljaju telima, tj.
Vozilima koje nastanjujemo. Smatralo se, naime , da jednom kada saznanje bude
ostvarilo saznanje o mehanizmima biolokog nasledja , da e biti na dobrom putu, da
oveku osigura prevlast nad prirodom. Takva znanja bi omoguila razvoj genetskog
inenjeringa i pruila nauci priliku, da upravlja ivotom , ukljuujui i ljudski ivot.
Medjutim, ista se udna stvar dogodila na putu ka pronalaenju kljua ivota, kao
to se dogodila na putu ka formiranju neke, izvesne, postavke da je materija jedino to
postoji. Kosmiki aljivdija, oborio nas je jo jednom kosmikom silom globalnih
razmera. Ba kad smo pomislili da klju ivota drimo u aci, kada smo pokuali
otkljuati, odnosno otkriti tajnu, klju se zaglavio.




JE LI KLJU U GENIMA?

Kada je Darvin izneo svoju teoriju evolucije , utemeljenu na nasledju, premisa koja
kae, da se osobine prenose s roditelja na dete, zvuala je savreno logino svakome ko
je ikada uzgajao ivotinje: slino se radja slinim. Kako je tadanje Njutnovo gledanje
na stvari isticalo nadmo materije, inilo se, da e tajna ivota biti kodom zapisana,
unutar samih molekula tela.
Na temelju tada dostupnih informacija, Darvin je predpostavljao da su partikularni
pupoljci, koji programiraju razne fizike i bihevioralne teorije, raspodeljeni po celom
telu. Tokom razvoja pupoljci , odgovorni za odredjene karakteristike nekako bi se
spojili u stanice zametka-jajaca i spermu-to bi im omoguilo da se prenose u sledei
narataj.
Njutnova materijalistika logika implicirala je, da stanice zametka nose fizike
odrednice unutar svojih molekula, koje upravljaju svojstvima organizma nastalih iz tih
stanica. Kada se taj koncept udruio s osnovnim darvinistikim konceptom prirodnog
odabira-to jest, da su ona svojstva koja se uspeju odrati , obino su ta koja podstiu
opstanak vrste-post-darvinistiki genetiari nali su se pred izazovom: trebalo je otkriti
fizike elemente koji kodiraju nasledne faktore , opisati kako funkcioniu na odredjenoj
distanci, a zatim pomou tih informacija osmisliti moderne ljude.
Genetiarima je trebalo gotovo sto godina predanog istraivanja, da potkrepe
Darvinova nagadjanja u pogledu nasledja. Poetni zamah, dao je nemaki citolog
Walther Flemming, koji je 1882. godine otkrio materijalne elemente nasledja. U svom
istarivanju Flemming je isticao reproduktivni znaaj vlaknastih niti koje se nalazi u
jezgru. est godina kasnije , 1888. godine nemaki anatom Heinrich Waldeyer skovao
je izraz hromozom, kojim je oznaio te niti-nosioce naslednih faktora.
Nedugo potom, poetkom 20.veka ameriki genetiar i embriolog Thomas Hunt
Morgan postao je prvi naunik koji je opisao redak dogadjaj, poznat kao genetska
mutacija, kada je u svojim kulturama crvenookihmuica drosophilia , pronaao jednu
belooku muicu, sposobnu da stvara slino potomstvo. Na temelju razmatranja ove i
drugih mutirajuih vonih muica, Morgan je zakljuio, da su genetski inioci koji
upravljaju naslednim osobinama, poredjani du hromozoma, po sasvim preciznom
linearnom redosledu.

Daljom hemijskom analizom, otkrio je da se hromozomi sastoje od proteina i
dezoksiribonukleinske kiseline (DNK).
Medjutim, pitanje o tome da li genetski klju predstavljaju proteini ili DNK, ostalo je
otvoreno sve do 1944. godine kada su istraivai s Rockefellerovog Instituta: Oswald
Avery, Colin McLeod i Maclyn McCarthy empirijski ustanovili , da je upravo DNK
molekul, u kome su kodirane nasledne osobine.
Njihov eksperiment je bio jednostavan, ali kvalitetan. Odstranili su hromozome iz
bakterijske vrste br.1 i izdvojili DNK iz proteina. Zatim su dodali izdvojen
hromozomski protein ili hromozomski DNK u kulture bakterijske vrste br.2. Rezultati
su pokazali, da kada je, kulturi vrste br.2 dodana DNK vrednost vrste br.1, ta vrsta je
pocela pokazivati svojstva, karakteristina za vrstu br.1. Suprotno tome, ubacivanjem
hromozomskih proteina vrste br.1, nisu se mogla promeniti svojstva primaoca-vrste
br.2. Premda je to istrazivanje bilo prvo u kome je DNK izdvojena kao molekul,
nosioca naslednih osobina , ono nije prualo nikakav uvid u mehanizme DNK kojim se
to postie.
Zanimljivo, biolozi nisu prednjaili u pokretu za otkrivanje najvee male tajne ivota.
Uvid u prirodu mehanizma DNK dali su oni pravi mehaniari znanja fiziari. U
svojoj knjizi iz 1944.godine ta je ivot fiziar i nobelovac Erwin Schrodinger,
razmatra ideju prema kojoj bi genetske informacije teoretski mogle biti kodirane u
razmetaju molekularnih spona unutar samih molekula.
Schrodinger je izneo dobro argumentovano teoretsko predvidjanje o tome, ime bi se
biolozi trebali ravnati u potrazi za elementima stvaranja i oblikovanja. Podstaknuti
Schrodingerovom mehanistikom vizijom, molekularni biolog James D. Watson i
fiziar Francis Crick, uspostavili su saradnju koja e dovesti do jednog od najvanijih
otkria u sferi biologije.

GENETSKI DETERMINIZAM: DOGMA KOJA LAJE

Godine 1953. Watson i Crick promenili su tok ljudske istorije, kada je njihov lanak
Molekularna struktura nukleinske kiseline objavljen u uglednom britanskom ,
naunom asopisu Nature. Upotrebljujui rengendsku kristalografiju, otkrili su da je

DNK molekula dugaka linearna nit, sastavljena od etiri razliite vrste molekularnih
gradivnih blokova, pod nazivom nukleotidne baze: adenin, timin, guanin, citozin, ili,
skraeno A,T,G, C . Takodje su ustanovili, da se parovi niti DNK spajaju u
dvostruke?/I ono najvanije: otkrili su da sled baza A,T, G i C uzdu molekula
DNK, predstavlja kod ili ifru za sintezu proteinskih molekula tela.
Gen , dakle, predstavlja odseak koda DNK koji sadri sled nukleinskih baza,
potrebnih za stvaranje konkretnih proteina. Proteinski molekuli , materijalne su
gradjevine blokova stanica i kao takvi su odgovorni za fizike i bihevioralne
karakteristike oraganizma.
Na temelju prirode kodnog mehanizma DNK, Francis Crick je postulirao concept, koji
je postao poznat kao, sredinja dogma molekularne biologije. Ta sredinja dogma, koja
govori o prevlasti DNK, definisala je tok informacija o biolokom sastavu. Sled baza
ATGC-a unutar DNK predstavlja informacije izraene genima-koje kodiraju
proteinsku strukturu. Stanica stvara ekvivalent kopije tj. verno preslikanog gena u
obliku druge vrste nukleinske kiseline, koja se naziva ribonukleinska kiselina (RNK).
Kopija RNK je onaj molekul, ija je uloga da iz koda sastavi proteinski molekul. Na taj
nain , informacije iz DNK prenose se u RNK, a zatim se informacije iz RNK prevode u
proteinske molekule. Cirkova, srednja dogma, oznaila je tok informacija u veini
biolokih sastava, kao jednosmeran: od DNK, preko RNK, do proteina.
Budui da su izvorni obrasci proteinske strukture koja prenosi svojstva kodirana u
DNK, ovaj molekul se smatra glavnom odrednicom naih biolokih osobina. Zbog toga
se ta srednja dogma prevodi ovako: DNK je glavni uzrok naeg ivotnog stanja. Prema
Watsonu i Cricu , tajna ivota konano je svedena na ivotne kaskade koje potiu iz
glavnog jezgra, a nastaju ukljuivanjem ili iskljuivanjem odredjenih gena DNK. Ovaj
zakljucak predstavljao je rezime biolokog redukcionizma- ivot proizilazi iz
materijalnih gena.
Srednja dogma postala je jedna od najvanijih postavki savremene nauke i znaajno je
uticala na smer genetskih istraivanja u sledeih 50 godina. Verovanje u fiziki
njutnovski svet , uverio je biologe da su ivot i njegovi mehanizmi , posledica
materijalnih interakcija , sto podseca na staru priu o pokretnim , isprepletenim
zupanicima, unutar mehanikih satova na navijanje. Zato je nauka, pre samog
rodjenja Watsona i Cricka, zakljuila da odredjeni skup fizikih molekula , upravlja

ivotom. Preostalo je jo samo jedno pitanje: Koji bi to molekuli bili? Kada su
Watson i Crick izneli rezultate u vezi DNK, zakljuak se nametnuo sam od sebe:
ivotom upravljaju molekuli DNK.
Naunici su spremno prihvatili zakljuke izvedene iz srednje dogme, zato to su takav
rezultat ve predvideli. Za ne poverovati je, ali biolozi su odmah usvojili Crickovu
hipotezu , i ako njena valjanost , nikada nije dokazana.
Ujedno je vrlo zanimljivo i vano primetiti , da je svoju hipotezu o DNK-RNK-
proteinsko-molekularnoj informaciji, Crick smatrao dogmom. Po, definiciji , rec
dogma, oznaava verovanje zasnovano na religijskoj osnovi, a ne na naunoj.
Usvojivi neproverenu dogmu i uinivi je samim tim temeljom biomedicine, nauni
materijalizam, slubeno je i ironino skliznuo u sferu religije! Pitanje o tome, da li
dananja nauka predstavlja znanje ili religiju , sada se svodilo na utvrdjivanje uloge
DNK. Upravlja li ona, zaista ivotom? Pre nego to se uputimo u svaku hotelsku sobu,
da bi smo primerak Biblije zameneili nekom knjigom o genetici, razmotrimo tvrdnju o
nadmoi DNK. Ima li podloge za takvu tvrdnju?
Kljuna implikacija Crickove srednje dogme je , da informacije o nasledju teku u
jednom pravcu, od DNK prema proteinima DNK-RNK-proteini i nikada ne ide u
suprotnom smeru. Dosta o Cricku! Znai da proteini ne mogu uticati na strukturu i
aktivnosti DNK. Evo, u kom grmu lei zec: telo koje ivi sastoji se od proteina; budui
da proteini ne mogu slati informacije o ivotnim iskustvima natrag ka DNK, iz toga
proizilazi, da informacije iz okoline ne mogu menjati genetsku sudbinu. To znai , da
genetske informacije nemaju nikakve veze sa okolinom!
Tok informacija zasnovan na srednjoj dogmi konkretizovao je pojam genetskog
determinizma, koncepta koji je uticao i utie na ivote svih ljudi na ovoj planeti.
Genetski determinizam je uverenje, da geni upravljaju svim naim osobinama:
fizikim, bihevioralnim i emocionalnim. Iz tog razloga nastojimo da pronadjemo
osobine koje se prenose unutar porodice, i zato nauka istrajno traga za genima koji
upravljaju ovom, ili onom osobinom. Jednostavnije reeno, to je uverenje da je naa
sudbina zapisana u naim genima, a budui da gene ne moemo promeniti, mi smo,
kako se obino kae, rtve nasledja.
Medjutim snagu tog uverenja, vremenom su potkopala nova otkria.

Krajem 1960-ih Howard Temin, genetiar sa Univerziteta Wisconsin, prouavao je
kako virusi tumora, preuzimaju kontrolu na genetskim kodom zarazene stanice. Virus
koji je prouavao, sadrao je, kao genetski molekul, samo DNK. Zato, kada je Termin
objavio svoje istraivanje , koje je sugerisalo da informacije RNK mogu tei unazad i
promeniti kod DNK stanice domaina, bio je bojkotovan i proglaen jeretikom. U ovom
sluaju , verska konotacija , bila je sasvim prikladna, budui da se radilo o osporavanju
dogme.
U to vreme, svi su bili nespremni za to Teminovo otkrie, ali su upeli saznati da virus
HIV-a koji, kako se predpostavlja, uzrokuju AIDS, koriste isti genetski mehanizam
jeretike RNK. Temin je, na kraju bio jedan od dobitnika Nobelove nagrade za
fiziologiju 1975. godine za otkrie obrnute transkriptae, enzima koji prepisuje
informacije RNK u kod DNK.
Teminova istarivanja slomila su temelje Crickove srednje dogme, tako to je dokazao,
da informacije o naslednim osobinama idu u oba smera: DNK salje informacije ka
RNK, a RNK, moe slati nazad ka DNK. Teminove analize ukazuju na to da se kroz
obrnutu obradu informacija, nasledne promene mogu izazvati namerno ili mogu
nastati preko uticaja okoline, a ne samo sluajnim mutacijama, kako se do tada
predpostavljalo.
Do 1990. godine sruena je jo jedna temeljna postavka srednje dogme i genetskog
determinizma. Prema navodima biologa H.Frederika Nijhouta sa Univerziteta Duke,
geni ne nastaju sami od sebe i ne mogu se ukljuivati i iskljuivati. Nijhotoutov
lanak naglava da su geni jednostavno projekti, a teza, da neki nacrt moe imati
svojstvo ukljuivanja i iskljuivanja, besmislena je. Zamislite da u arhitekturi gledate
projekat i upitate se: Je li taj projekat ukljuen ili iskljuen? Primerenije je da se
pitate: Da li se taj nacrt DNK trenutno isitava ili ne?
Razlog lei u tome to geni ne itaju sami sebe, to znai da nisu sposobni za
samostalnu aktivaciju, te ne nastaju sami od sebe , niti se sami od sebe ostvaruju.
Logino sledi pitanje: ta je odgovorno za isitavanje gena? Nijhoutovim reima:
Kada je potreban neki genetski proizvod, manifestacija tog gena aktivira neki signal iz
spoljanje okoline, a ne nekakvo svojstvo samog gena. Jednostavno reeno , signali iz
okoline upravljaju genetskom aktivnou.

Kao to smo ve videli , biomedicinska znanja, preobraavaju nova znanja o
epigenetskoj kontroli. Prefiksepi znaci iznad, tako da nova znanja doslovno znae
kontrolu (upravljenje) iznad gena. Drugim reima, epigenitika opisuje kako su
genetske aktivnosti i pojava stanica , odredjene informacijama iz spoljnih uticaja, a ne
od unutranje strane , materije DNK.
Neugodna istina, koja kae, da geni ne upravljaju vlastitom aktivnou i da informacije
o naslednim svojstvima ne teku samo u jednom pravcu , kao to to tvrdi srednja
dogma, utvrdjena je pre vie od dvadeset godina. Ali nasuprot tome, osnovni nauni
prirunici, mediji, kao i farmaceutska industrija i dalje se suprostavljaju, ne elei da se
odreknu srednje dogme. Na taj nain, podravaju laiko shvatanje, da geni upravljaju
ovekovim ivotom.
Oigledno, ukoliko je nastavimo hraniti hranom za dogme(aluzija na pseu hranu-
dog food), ak se i mrtva dogma, moe oiveti.
I ako je nauka dokazala da dogma o genetskom determinizmu nije valjana, glavni
mediji i dalje se fokusiraju na koncept da geni upravljaju naim ivotima. Svaki dan u
novinskim lancima se tvrdi, da je pronadjen gen, koji upravlja ovom, ili onom
osobinom. Ljudi nestrpljivo staju u red, ne bi li zavirili u vlastitu sudbinu, to im
omoguava najnovija , najsavremenija tehnologija genetskog ipa, posredstvom
oitavanja njihovog vlastitog genoma. Koncept genetskog determinizma, toliko je
uskladjen s preovladavajuom osnovnom paradigmom, da ga ne mogu poljuljati, ak
ni neoborivi nauni dokazi.

SEBINI GEN
Pozitivni publicitet nauno najverodostojnije knjige Sebini gen Richarda Dawkinsa,
najbolji je primer trajne popularnosti dogme. Dawkinsonova teorija koja kae, da su
nas stvorili geni kako bismo ih odrali i omoguili zakone za njihovo sopstveno
razmnoavanje, ne samo da je neumesna parodija naune fantastike, koja dovodi
logiku do neloginog zakljuka, ve banalizuje i najstoiji redukcionizam, svodei
organizme, na prosta biohemijska sredstva , da bi sluila genima.
Na kraju krajeva, tvrdi on, geni traju generacijama, a mi, ljudi, samo jedan ivot. Geni
su voza, a mi smo vozilo koje se menja nakon predjenih pet miliona kilometara ili 120

godina. Dawkinsonova premisa sugerie, da je kokoka sredstvo pomou koga jaje,
stvara drugo jaje.
Ali zato ga Dawkins naziva sebini gen ? Zato, kae on, to geni imaju isti nagon, za
preivljavanje, kao i ljudi. Oni potpomau vlastiti opstanak, ne marei za opstanak
vrste u kojoj borave. Evolucijske promene koje se odvijaju generacijama, kaze
Dawkins,nisu osmiljene radi postojanosti organizama,ve da poveaju plodonosnost
samih gena, i ako te promene mogu ili ne moraju pospeiti opstanak organizma,
sebinom genu to nije bitno.
Budui da srednja dogma, sugerie, da sve proistie iz gena razumnim se ini-koliko
god to bilo nerazumno-da smo mi , prema Dawkinsonovim reima, rodjeni sebini i
on veruje da prirodni odabir daje prednost , onima koji varaju, lau , obmanjuju i
izrabljuju.
U genetskom bazenu, dakle, u prednosti su geni koji kod dece podstiu nemoralno ili
prostako ponaanje. Altruizam, tvrdi on, praktino je neprimenjiv jer se uplie u
prirodni odabir. Isti je sluaj i sa usvajanjem dece, za ta smatra da seprotivi
instiktima i interesima naih sebinih gena
Na sreu, malo ljudi se slae s Dawkininsovim ekstremnim i materijalistikim
stavovima. Nasuprot tome, kao to smo videli na primeru Enrona, njegovo je gledite,
nauno i racijalno opravdanje za najbezobzirnije ispade socijalnog, poslovnog,
industrijskog i dravnog darvinizma. Dawkins, kao samoproglaeni ateist, ne veruje u
brinog Stvoritelja niti u brinog oveka. Za razliku od mnogih humanista, koji ne
veruju u Boga, kao samosvesno bie, on odbacuje sve sto nije isto deterministiki,
materijalistiki i potpuno sebino.
Ako je, prema Dawkinsu, opstanak jednak uspehu, tada je metastaziran rak izuzetno
uspean. Naravno, sve do trenutka kada svog domaina ubije. No, do tada ako emo
verovati da naom sudbinom upravlja DNK, sebini geni koji su prouzrokovali rak,
uspeno su osigurali svoj opstanak, ugradivi se u genetsku lozu potomstva svog
domaina, u kojima su budui primerci tih gena spremni uiniti istu stvar opet i opet,
stvarajui tako jo vie genetskog determinizma-do jednog kancerogenog stupnja.
Sa stanovita naeg planetarnog gledita esto se ini da je ljudsko delovanje poelo
liiti tom raku koji se razmnoava i iri nautreb okoline u celini. Danas kada smo

usavrili svemirske letilice, pripremamo se za opstanak, tako to emo zaraziti druge
planetarne sastave, ostavljajui nau dragu, umiruu Zemlju za sobom.

LJUDSKI GENOM

U medjuvremenu , materijalistike implikacije ideje, o genima kao o uzroku postanka,
dovele su do jednog od najambicioznijh naunih projekata (i najveih razoarenja) u
istoriji biologije: Projekta ljudskog genoma.
Projekt ljudskog genoma (PLJG) pokrenut je 1990.godine, pod vodjstvom Jamesa
Watsona, koji je rukovodio tim projektom u korist amerikog Saveznog instituta za
zdravlje (engl. NIH), jedne od slube amerike Uprave za zdravstvo i socijalnu zatitu.
Prividno, barem u oima javnosti , PLJG je bio altruistiki projekat s tri glavna cilja:
utvrditi genetsku osnovu svih ljudskih karakteristika , kako pozitivnih , tako i
negativnih; izraditi istraivaku bazu podataka i sredstava za analizu podataka koja e
posluiti u biotehnoloskoj industriji i privatnom sektoru i podstaknuti razvoj novih
naina leenja, irom sveta.
Zamisao je bila ova: uz preko 100.000 proteina u ljudskom telu uz genetski nacrt za
stvaranje svakog od proteina, trebalo bi biti barem toliko ljudskih gena, zar ne? Glavni
pokretaci PLJG-a smatrali su da e sastavljanjem svih ljudskih gena, pomou tih
podataka ostvariti ljudsku utopiju.
No, da Richard Dawkins ne bi pao u oaj zbog oiglednih humanitarnih ciljeva
projekta, u svemu je postojao i jedan skriveni motiv. Naunici su genetski dokazali,
riziku sklone kapitaliste, da se i identifikaciji 100.000 gena koji sainjavaju ljudski gen,
krije koka sa zlatnim jajima. Patentiranjem niza baza nukleotida za svaki gen i
kasnijom prodajom informacija, farmaceutskim kompanijama u cilju otkrivanja novih
lekova, uloeni bi novac doneo fantastinu dobit.
Ali, priroda je jo jednom, lukavou i lucidnou ,doskocila onima koji su hteli
eksploatisati njenu tajnu i dobiti finansijsku korist.
Vodei se pogrenom pretpostavkom da geni upravljaju karakteristikama organizma,
profiteri PLJG-a, oekivali su da e sloeniji organizmi imati vei broj gena. Prema

tome, kao uvod u taj projekat, naunici su sekvencionisali gene jednostavnih
organizama, tradicionalno korienih u genetskom istraivanju. Ustanovili su da
bakterije, najprimitivniji organizmi u prirodi, po pravilu sadrze izmedju 3000 i 5000
gena. Zatim , otkrili su da jedna siuna, jedva vidljiva valjkasta glista, Cenorhabditias
elegans, organizam sa svega 1271 stanicom i ije je ime due od nje same, ima oko 23
000 gena.
Dobro. Dovde je sve jasno.
Zatim su, prouavali neto sloeniju vonu muicu i otkrili da ima samo 18 000
gena.Takav zakljuak nije imao smisla. Kako je mogue, da znatno slonija muica ,
ima manji broj gena, od jednostavnije valjkaste gliste? Nimalo obeshrabreni, latili su se
Projekta ljudskog genoma.
Kada su pokuali da analiziraju potpuni ljudski genom, rezultati su toliko bili
poraavajui, da se umesto trube ulo kripanje violine. Mi, bioloki sloeni ljudi, s
naih 50 trilijona stanica, imamo otprilike 23.000gena, a gotovo isti broj pronadjen je u
prostoj valjkastoj glisti.
Rezultati projekta, objavljeni su 2003.godine.Taj je dogadjaj, nasuprot svemu,
pozdravljen, kao jedno od najvecih dostignua oveanstava.
Ali, neuspeh u pronalaenju oekivanih vie od 100 000 doveo je do velikog broja
osipanja bioinzinjerskih kompanija, koje su pokretanjem ovog projekta i nastale, kao i
ostavke njihovog rukovodstva.
Dr Pauel Silverman, pionir na istraivanju genoma i matinih stanica, jedan je od prvih
zagovornika i glavnih organizatora projekta, na rezultate je reagovao zakljukom, da
nauka mora preispitati ideju o genetskom determinizmu. Pa, dobro jutro! I napie
Silverman: Proces signalizacije u stanicama uveliko zavisi od vanstaninih uticaja, koji
ce biti okida transdukcije DNK u stanicnom jezgru Slobodnije prevedeno - Stvar je u
spoljanjoj sredini , glupane!
Uprkos neuspehu Projekta ljudskog genoma da pronadje 100 000 gena, i otkria da
geni ne nastaju sami od sebe, javnost i dalje veruje u genetski determinizam. I dok se
metafora o genu kao nacrtu zgrade uzima zdravo za gotovo, ini se da niko ne
postavlja ispravnije pitanje: Ko je izvodja radova? ili jednako vazno pitanje:
Odakle je doao prvi sebini gen? I Ko ili ta ga je programiralo da bude sebian?

O BABUNIMA I BONOBIMA

Kao to mit i podrazumeva, konvecionalni razum prihvatio je ne samo ideju koja kae
da ljudima vlada DNK, nego da su sebinost, nasilnost i surovost programirani u
ljudskom hard disku. Takvi su zakljui uverili oveanstvo , da je nasilje koje nagriza
nau civilizaciju neizbezno, jer je genetski kodirano u genomu. Napokon , mi (ljudi) tek
smo obini goli majmuni , zar ne?
Istinu govoreci, pa i nismo. Dva zanimljiva istarivanja bacaju sumnju na
konvecionalno uspostavljenu zamisao o naravi ljudske prirode. Godine 1983. Robert
Sapolsky, ameriki primatolog, uao je u petu godinu istarivanja babuna u rezervatu
Masai Mara u Keniji , kada je dolo do stranog pomora. Pojava tuberkuloze, ubila je
pola muskih pripadnika majmunske zajednice. Izvor bolesti, bila je deponija, a uginuli
su najsilovitiji i najdominantniji muzjaci, oni koji su se uspesno nadmetali u borbi za
hranu.
Sapolsky je odluio da zameni tu zajednicu drugom u kojoj je odnos mujaka i enke
uravnoteen. Dest godina kasnije, vratio se prvobitnom mestu istraivanja i iznenadio
se, kada je video da su nestali svi mujaci, a ne samo oni koji su uginuli, a samim tim i
nova kultura, je radikalno drugaija. U borbi za prevlast , vei babuni nisu vie
terorisali one manje, ve su izazivali one koji su im dorasli veliinom i suprotno
ranijem ponaanju, mujaci su redje napadali enke.
Tokom prve studije majmuna, deset godina ranije, Sapolsky je otkrio visok nivo
hormona, pod nazivom glukokortikoidi, hormona odgovornih za borbu ili beg, koji
se otputaju u reakciji na nadmetanje ili agresiju. Medjutim, Sapolskyjevo razmatranje
podredjenih mujaka u ovoj novoj verziji majmunske zajednice, otkrilo je da su te
ivotinje pokazivale daleko manje znakova psiholokog stresa, i da su imale nii nivo
glukokortikoida.
Kako je nastala ta nova, miroljubiva kultura babuna? Sapolsky pretpostavljao da su
nestankom starih mukih vodja, uticajniji lanovi zajednice postale enke. One su
izvrsile kulturoloku asimilaciju mladjih mujaka, birajuci one koji su pokazivali
manju agresivnost i manje stresno ponaanje. Sapolsky je budno pratio tu skupinu, da
vidi da li e tu nenu kulturnu ravnoteu poremetiti nasrtljivi ili lutajui mujaci, ali
nova kultura je ostala netaknuta.

Bez obzira na tzv. Sebine gene, koje su mogli naslediti, promena u okolini podstakla
je promenu u kulturi koja se naposletku i odrala, moda zato to je doprinela , jednom
viem nivou funkcionalnosti.
Jo zanimljiviji sluaj ukljuuje bonobe, ranije poznate kao pigmejske impaze, za koje
se smatra da su nai najblizi majmunski rodjaci. I ako druge vrste imapanza, ive
generalno u drutvima gde dominantni mujaci tlae manje mujake i tuku, bonobi su
izvrstan primer skladnog ivota unutar drutva posveenog miru, umesto ratu. Kada
su suoeni s potencijalnim sukobom, bonobi se, predaju seksualnoj aktivnosti, kojom
otputaju napetost i osnauju oseaj bliskosti i sigurnosti. Premda je kod njih najee
muko-enska seksualnost, ali dolazi i do drugih oblika ispoljavanja ljubavnih odnosa.
Dok se npr. Mujaci i impanza doslovno ljube i mire, nakon svadje i borbe, bonobi se
ljube i pre, nedozvoljavajui da se sukobi i dogode. I zanimljivo, uprkos tome to se
bonobi znatno ee uputaju u seksualne odnose, od impaza, njihov natalitet ostaje
nepromenjen.
Zbliavanje mujaka kod imapanza i zbliavanje enki kod bonoba, pruaju jo jedan
primer suprotnosti. Kod obe vrste, mlade enke se sele u novu zajednicu.
Novopridole enke (bonoba) odmah pronalaze jednu ili dve starije enke s kojima ce
medjusobno tretirati genitalije. Takav postupak, stvara medju enkama trajnu
povezanost i bliskost, to ih ohrabruje, da zajedno nastupaju pri nasrtaju mujaka. Za
razliku od njih, u obiajenim zajednicama imapaza, zbliavanje se dogadja medju
mujacima, koji grupno nasru na zantno slabije enke. U zajednicama bonoba,
mujaci i enke su priblino iste veliine, to je inilac koji bi takodje, mogao uticati na
njihovu polnu jednakost.
Medjutim, oni koji prouavaju bonobe, slau se da su inioci iz okoline pomogli da
ova rajska kultura impanza ostane netaknuta. Kao sto smatra primatolog Frans de
Waal, autor knjige Bonobi: zaboravljeni primati, bonobi se nikada nisu odrekli astite
koju im prua uma. Poput drugih impaza, bonobi jedu sve, love i ubijaju manje
ivotinje. Nasuprot drugim impazama, oni su sreni i zbog toga to su im dostupne-
kako kae jedan drugi istraziva, Gottfried Hohmann-bonobo energetske ploice. U
njihovom prirodnom stanistu , bonobima je nadohvat ruke izdasna humania
liebrechtsiana, biljka sa obiljem proteina koja prkosi Malthusu, time to se odrala
stotinama i stotinama generacija, nasuprot gladnim bonobima.

Veina impaza treba svojski da se potrudi da osigura sebi hranu, jer vegetacija u
veini uma, u kojima impanze borave, ima veliku koliinu tanina i drugih otrova,
kojima se biljke tite od izumiranja, jer bi inae davno uginule. Zbog obilja njihovih
energetskih ploica, bonobi ne troe puno vremena na traenje hrane ili na borbu za
prehrambene resurse.
I ta bi ljudi mogli nauiti od bonoba? Mada je vodjenje ljubavi, kada je sukob na
pomolu , intrigantno promenilo bi se gledite sudnice, a da fudbalske utakmice i ne
pominjemo! Prava poruka je ova: Kada su resursi bogati, nestaje potreba za borbom. A
kada je borbe manje, resursi postaju izdaniji.
Naroito je to vana injenica u svetu koji troi vise od million dolara godinje na
oruje, koje bi se moglo zameniti ralom i volovima. Kao to emo videti kasnije, kada
se resursi preusmere iz sfere zatite u sferu rasta , dolazi do velikog napretka na planu
zdravlja i blagostanja- kako unutar drustva, tako i unutar tela.
Druga pitanja koja moramo postaviti su: Ako miroljubivi bonobi mogu iveti u obilju i
ravnotei , a inae nasilni babuni uvidjaju da u miru mogu uivati vie nego u ratu, ta
bi smo mi ljudi- obdareni razumom, koji imamo znatno vie resursa na raspolaganju,
mogli postici? Hocemo li i dalje glumiti nemo i odbacivati odgovornost, i teku
situaciju na lokalnoj i svetskoj daljini umesto pripisivati sebinim genima?
Ili smo ipak, spremni posluiti se naom inteligencijom, na pametan nain?
Bilo bi, zaista tuno, kako za kreativce, tako i za evolucionare, da nas nai srodnici
preteknu u razvoju!


NIJE STVAR U KARMI NEGO U VOZAU

ini se da svakog dana po neki medicinski lanak ili studija, povezuje ovu ili onu
bolest s odredjenim genetskim oteenjem. Gen raka, gen Alzheimerove bolesti, gen
Parkinsonove bolesti, pojmovi su koji hrane preovladjujue miljenje, da genetski
determinizam, odredjuje nau sudbinu. Ali pogledamo li dalje, ustanoviemo, da je
srazmerno mali postotak bolesti, u biti, pripisiv genetskim anomalijama. Premda

istrazivai raka trae magicno reenje na genetskoj distanci, Savezni institut za
istraivanje raka, utvrdio je, da je bar 60% sluajeva raka uzrokovano uticajem iz
okoline.
Idui jo dalje, otkriemo, da ak i postoji neka povezanost izmedju nekog faktora iz
okoline i neke bolesti, srazmerno mali broj osoba, izloenih tom faktoru i oboli. Jedno
istraivanje od pre nekoliko godina otkrilo je, da kada su konstantno izloeni azbestu,
1 od 1000 ljudi dobije mezoteliom, smrtonosni oblik raka. I ako je to alarmantno visoka
stopa, u poredjunju sa brojem ispitivanog stanovnitva, neka od nepostavljenih pitanja
su: ta je sa onih 99,9% ljudi ,izloenih azbestu koji tu bolest ne dobiju? ta to oni ine
ili ne ine, ako uopste nesto i ine, da bi ostali zdravi? Koji su jos faktori ukljueni u
nastajanje bolesti?
Savremena medicina se ini nezainteresovanom za neopipljive i nevidljive faktore
bolesti i ozdravljenja. Zbog 300 godina programiranja i rezultata srednje dogme, na
savremenu medicinu poeli smo gledati, kao na biohemijska robotska vozila. Kada
neto krene kako ne treba, kada imamo simptome , odvezemo se do naeg lokalnog
medicinskog servisa, gde nam doktor kae, da isplazimo jezik i kaemo AAAA, a
nakon toga, baci pogled ispod nae haube.
Kao sto Fritjof Capra istie u svojoj knjizi Prekretnica, mehanicko-medicinska praksa
se sastoji iz doktorske verzije tri mehaniarska postupka: popravka, zamena ili
odstranjenje, pokvarenog dela. Zaista, istorija dananje biohemijske medicine, temelji
se upravo, na toj mehaniarskoj metafori. Jo od kada je Descartes proglasio telo
mainom, pri emu je uporno tvrdio da ivotinje ne pate tokom eksperimenta
vivisekcije, uporedjujuci njihove krike sa kripom konica, mi smo pod uticajem
stanovita, koje kae, da medicina treba da se bavi delovima, a manje celinom.
I ako drevna kineska medicina, smatra srce sreditem due, ajurvedska tradicija
doivljava taj organ posrednikom izmedju Neba i Zemlje. Dananja medicina jo uvek
se zadovoljava definicijom koja je iseznula, a izrekao je renesansni doktor William
Harvey: srce je obina mehanika pumpa.
Filozofi dvadesetog veka , kao to su britanski biohemicar Joseph Needham, koji je
rekao ovek je masina i nita drugo, kao fiziolog i biolog nemakog porekla Jascques
Loeb koji je dodao ivi organizmi su hemijskog porekla -uvrstili su percepciju tela
kao fizickog mehanizma.

Nova nauka, epigenetika, uvidja da ponaanjem stanice upravlja okolina, a ne DNK u
staninom jezgru, Informacije iz okoline prevode se u bioloke reakcije, preko delova
stanine membrane, koja ima ulogu, koe stanice, a ne samo njenog mozga.
Zanimljivo, tanije bi bilo rei da je stanina membrana kristalni poluvodi s vratima i
kanalima. Tim reima se takodje, definie kompjuterski ip, koji nas podsea, da se
mogu programirati ne samo raunari ve i stanice. Osim toga- ajde da ujem
bubnjeve i kod jednih i kod drugih, programer se uvek nalazi izvan samog
mehanizma.
Dakle, ko je i ta je bioloki programer? Ko je taj genije koji toji iza gena? Moda
problem ne lei u karmi, nego u vozau.
Recimo, na primer, da prodajete automobile, sa standardnim menjaem brzine. Kupuje
ga neko ko nije naviknut na voznju sa takvim menjaem i vi gledate kako automobil
teko odlazi putem, s novim vozaem. Sedam dana kasnije, nazove vas taj kupac i
kae: ujte, auto koji ste mi prodali, ima loe kvailo! Vi ga posavetujete, da odveze
auto doktoruu servis. Da -kae mu mehaniar-kvailo je u loem stanju. Moramo
odraditi hirurki zahvat i zameniti ga. Operacija presadjivanja kvaila, je uspela. Novi
vlasnik odlazi autom, koji se dalje neprirodno ponaa na putu. I gle! Nije proslo ni
nekoliko dana, a on se ponovo vraa mehaniaru, tvrdei , da novo kvailo ne radi!

Hmm-kaze mehaniar- izgleda da vas auto boluje od HDK (skraceno od: hronina
disfunkcija kvaila). Vlasniku automobila daje recept, za novo kvailo, koje treba
menjati na svaka dva meseca. Tako mehanicar ignorise ulogu vozaa, a disfunkciju
pripisuje looj naravi vozila!
Upravo tako alopatska medicina gleda na ljudske bolesti: kao na izraz naslednog
fizikog kvara u telu, verovatno zbog neke genetske mutacije . Ova dijagnoza
zanemaruje ulogu tela vozaa (upravljaa) tela, odnosno ovekovog uma.
U svakom registru motornih vozila , svake drave, gomile su izvetaja o prometnim
nesreama. U rubrici, u kojoj sluzbenik upisuje uzrok nezgode-mehaniki kvar ili
ljudski faktor tj. greka vozaa, ta mislite, koji se od ova dva, ponudjena odgovora,
javlja vise od 95% slucajeva? Da, pogodili ste. Greka vozaa!

Ako metaforu proirimo, da li to znaci da svakom vozau treba ponuditi obuku koji
sedi za volanom vlastite karme? Mozda bi se zdravstvena zatita , vie usredsredila
na izbor vozaa. Tako se voza ne bi naao u situaciji , da mora skloniti ostatke s mesta
nezgode, koju je ipak mogue izbeci.
Koje su dakle implikacije spontanog ozdravljenja Planete? Jednostavno. Ljudi imaju
veu odgovornost sposobnost da reaguju- vie nego to misle. Glavni programer
ovog polja, genije iza gena, nije niko drugi nego na vlastiti um, nae misli i uverenja.
Da bismo ilustrovali razmere nevidljive moi uma, navodimo ovu ekstremnu i
zapanjujuu priu.
Godine,1952. Doctor Albert Mason, mladi anesteziolog iz Velike Britanije, radio je s
hirurgom, nekim dr. Mooreom , na sluaju petnaestogodinjeg deaka , ija je ogrubela
koa bila prekrivena tolikim brojem bradavica, da je vie liila na slonovu, nego
ljudsku. Moore je pokuao, da iste komade koe s deakovih grudi, presadi na druge
delove njegovog tela. Budui da su Mason i drugi lekari, uspeno koristili hipnozu pri
leenju drugih pacijenata od irenja bradavica. Mason je upitao Moorea: asto ne
pokuate s hipnoterapijom? Hirurg je sarkastino uzvratio: A zato ne pokusate
Vi?, to je Mason na kraju i uradio.
U prvoj Masonovoj hipnotickoj seansi paznja je posveena deakovoj ruci. Kad je deak
bio u hipntikom transu, Mason mu je rekao, da e mu koa postati zdrava i isceljena.
Kada je deak, nakon nedelju dana, ponovo doao, Mason se obradovao, kada je video
da mu je koa prilino zdrava. Medjutim, kada je Mason, odveo deaka kod Moorea,
ovaj se nasao u udu.
Tek tada je Moore poverovao Masonu , da deak ne boluje od irenja bradavica, nego
od jedne neizleive i smrtonosne, genestki nasledne bolesti, pod nazivom urodjena
ihtioza eritoderma. Sklanjajui simptome, sluei se samo snagom uma, Mason i
deak, postigli su ono to se do tada smatralo nemoguim. Mason je nastavio s
hipnotikim seanasama uz dalje pozitivne rezultate. Deak je nastavio normalno
vodjenje ivota i povratak u kolu, kao i svim aktivnostima, koje su imali njegovi
vrnjaci.
Mason je objavio deakov sluaj u asopisu British Medical Journal, jednom od
najcitanijih medicinskih asopisa u svetu. Vesti o uspenosti njegove metode, brzo su
se proirile i Mason je postao magnet za pacijente koji su bolovali od te retke, do tada

neizleive i smrtonosne bolesti. Ali hipnoza, nije bila svemogui lek. Mason je leio
mnoge druge ihtiozne pacijente, ali nikada vie nije uspeo ponoviti rezultate, kao kod
deaka.
Svoj neuspeh Mason je pripisao svom vlastitom uverenju o tom nainu leenja. Nakon
prvog pacijenta, Mason je saznao , da svi medicinski strunjaci, tu bolest smatraju
urodjenom , neizleivom. I ako pun optimizma, nije uspeo prizvati, onu pozitivnu
drskost koju je imao kao mlad lekar, koji je verovao da pred sobom ima pacijenta s
malo teim oblikom sirenja bradavica po telu. Kao sto je izjavio Discovery Healt
Channel u vezi svojih kasnijih pacijenata: Optimizam sam samo glumio!
Kada razmislimo o zapanjujuem uticaju verovanja i neverice, na fizicke bolesti,
moramo se zapitati: Moe li snaga verovanja, proizvesti rezultate bez skupih
ispitivanja lekova, enormno skupe bolnike opreme, ili ak, zdravstvenog osiguranja?


Kao to emo videti, ima i onih koji e rei, da je taj ponecijal, da sugestivno
delujemo, u ljudskoj kulturi i da bi ak mogao biti- Jeste li spremni da poverujete?-u
naim genima!
Faktor koji nas je spreio, toj moi ista je stvar,koja nas je drala daleko od drugih
transformacijskih potencijala: pogreno uverenje, da mo isceljenja lei izvan nas. Oni
koji pokuavaju da izvuku korist iz nae bespomonosti, trude se da uvrste to
uverenje ako su oni? Pa evo, malo u vam pomoi: proizvodnja lekova je industrija
koja godinje donosi 600 milijardi dolara dobiti.
Sada kada smo shvatili da zaista postoji jedno polje koje utie na materijalni svet i sada
kada smo saznali, da je spontano izlecenje planete Zemlje, mogue kada sami
promenimo nain posmatranja- od pojedinacne borbe za opstanak, do zajednicke
borbe za lepi svet- takodje uvidjamo da imamo mo i odgovornost da te promene i
ostvarimo.
Sreli smo prijatelja, a On ili Ona-to smo mi sami!