Fridrih Nie

SUMRAK IDOLA
ILI KAKO SE FILOZOFIRA EKICEM

PREDGOVOR
Sa#uvati vedrinu u sumornoj i prekomerno odgovornoj stvari nije mala vetina:pa ipak, ta bi
bilo nunije od vedrog raspoloenja? Nijedna stvar ne%e uspeti ukoliko u njoj ar nema udela.
Suvinost snage samo je dokaz snage. Prevrednovanje svih vrednosti, taj upitnik tako crn,
tako gorostasan da baca senku na onoga koji ga stavlja takav sudbonosni zadatak primorava
nas da svakog trenutka istr#imo na sunce, kako bismo sa sebe stresli teku, suvie tekom
postalu ozbiljnost. Za to je dobro svako sredstvo, a svaki "slu#aj" sre%an slu#aj. Pre svega, rat.
Rat je uvek bio velika razboritost umova, koji su se suvie povukli u sebe i postali suvie
duboki; #ak i zadobijena rana sadri u sebi isceljuju%u mo%. Izreka, #ije poreklo skrivam od
u#ene radoznalosti, bila je odavno moje omiljeno geslo: Increscunt animi, virescit volnere
virtus .
Drugo ozdravljenje, u ovim oklonostima jo poeljnije za mene, jeste istraiti idole... Na
svetu ima vie idola nego realiteta: to je moj "zao pogled" na taj svet, to je tako'e i moje "zlo
uho" ... Postavljati ovde pitanja #eki%em i, moda, kao odgovor #uti onaj #uveni mukli ton,
koji govori o naduvenoj utrobi kakvo ushi%enje za #oveka koji ima ui i iza uiju za mene
starog psihologa i lovca na pacove, pred kojim se mora razglasiti upravo ono to bi se elelo
da ostane u tajnosti... Tako'e i ovo delo sam naslov to otkriva pre svega je okrepljenje,
sun#ana pega, skok u stranu, u dokolicu jednog psihologa. A moda i novi rat? I da li %e se
tragati za novim idolima?.. Ovo malo delo je velika objava rata; a to se ti#e istraivanja
idola, ovog puta to nisu prolazni idoli, ve% veni idoli, kojih se ovde doti#em #eki%em, kao
zvu#nom viljukom nema starijih, osvedo#enijih, nadmenijih idola.. A tako'e ni praznijih...
To ne spre#ava da se u njih najvie veruje; a i kae se, naro#ito u najuzvienijim slu#ajevima,
nikako idol...

Torino, 30. septembra 1888. godine na dan kad je zavrena prva knjiga Prevrednovanje svih
vrednosti
Fridrih Nie









AFORIZMI I STRELICE
1. Dokolica je izvor svake psihologije. Kako? Zar je psihologija porok?
2. I najhrabriji me'u nama retko ima hrabrosti za ono to zaista zna...
3. Da bi iveo sam, #ovek mora biti ivotinja ili bog kae Aristotel. Nedostaje tre%i slu#aj:
valja biti i jedno i drugo filozof...
4. "Svaka istina je jednostruka" Nije li to la dvostruka?
5. Ja ho%u, jednom zauvek, da ne znam mnogo. Mudrost postavlja granice i spoznaji.
6. U svojoj divljoj prirodi #ovek se najbolje odmara od svoje neprirodnosti, od svoje
duhovnosti...
7. Kako? Zar je #ovek samo boji promaaj? Ili je bog samo promaaj #ovekov?
8. Iz ratne kole ivota. Ono to me ne ubije, #ini me ja#im.
9. Pomozi sm sebi: onda %e ti pomo%i i svako. Princip ljubavi prema blinjem.
10. Ne treba pokazivati malodunost prema svojim postupcima! I ne valja odmah zatim beati
od njih! Gria savesti je nedoli#na.
11. Moe li magarac da bude tragi#an? Da #ovek propadne pod teretom koji ne moe ni
nositi, ni zbaciti... Slu#aj filozofa.
12. Ako #ovek ima svoje zato? u ivotu, onda %e se pomiriti gotovo sa svakim kako?
ovek ne udi za sre%om; to #ini samo Englez.
13. Mukarac je stvorio enu - ali od #ega? Od rebra svog boga od svog "ideala"...
14. ta? Ti trai? eleo bi da se udesetostru#i, ustostru#i?. Trai pristalice? Trai nule!
15. Ljude %e posle njihove smrti - mene, na primer - loije razumeti od savremenika, ali bolje
posluati. Ta#nije re#eno: nas nikad ne%e razumeti! i otuda na autoritet...
16. Me#u enama. "Istina?" O, vi ne poznajte istinu! Zar ona nije zlo#in protiv #itavog
naeg pudeurs?
17. To je umetnik kakve ja volim, skroman u svojim potrebama: on ho%e, zapravo, samo dve
stvari, svoj hleb i svoju umetnost panem et Circen...
18. Ko ne ume da udahne svoju volju u stvari, taj %e u njih da unese bar smisao: to jest, on
smatra da se u njima ve% nalazi volja(princip "verovanja").
19. Kako? Izabrali ste vrlinu i uzviena ose%anja, a istovremeno kriom gledate na dobitke
bezobzirnih ljudi? Ali, izabravi vrlinu, #ovek se odrie "dobitaka"... (antisemiti na ku%na
vrata).
20. Savrena ena se zanima literaturom kao to #ini neki mali greh: radi pokuaja, uzgred,
osvr%u%i se da li to neko prime%uje, i da neko primeti...
21. Staviti se samo u takve poloaje gde se ne sme imati prividnih vrlina, gde, nasuprot, kao
akrobata na svom uetu, ili pada ili stoji ili sre%no pro'e...
22. "Zli ljudi nemaju pesme" Kako to da Rusi imaju pesme?
23. "Nema#ki duh": tek osamnaest godina contradictio in adjecto.
24. Trae%i po#etak, #ovek postaje rak. Istori#ar gleda unazad; kona#no i veruje unazad.
25. Zadovoljstvo titi #ak i od prehlade. Da li se ikad prehladila ena koja je umela dobro da
se obu#e? Pretpostavljam da je bila jedva obu#ena.
26. Ne verujem nijednom sistemati#aru, i sklanjam im se s puta. Volja za sistemom je
nedostatak #estitosti.
27. enu smatraju dubokom zato? Zato to se u nje nikada ne moe dosegnuti dno. tavie,
ena nije ni plitka.
28. Kad ena ima muke vrline, onda od nje treba beati; a kad nema muke vrline, onda ona
bei sama.
29. "Kako je nekad savest morala da grize! Kako je imala dobre zube! A danas?" ta
nedostaje? Pitanje jednog zubnog lekara.
30. Ljudi retko po#ine samo jednu nepromiljenost. U prvoj nepromiljenosti #ine uvek suvie
mnogo. Upravo zbog toga %e po#initi jo jednu, drugu - a ovog puta #ine suvie malo...
31. Crv, kog su nagazili, po#inje da se izvija. To je razumno. On time smanjuje verovatnost da
ga ponovo nagaze.Na jeziku morala: poniznost.
32. Postoji mrnja prema lai i licemerstvu, koja proisti#e iz osetljivosti na pitanja #asti;
postoji ista takva mrnja, koja proisti#e iz plaljivosti, jer je la zabranjena bojom
zapove%u. Suvie plaljiv da bi lagao...
33. Kako je malo potrebno za sre%u! Zvuk gajdi. Bez muzike bi ivot bio zabluda. Nemac
zamilja sebi #ak boga kako peva pesmu.
34. On on peut penser et ecrire qu' assis (G. Flober). Uhvatio sam te, nihilisto! Istrajnost je
upravo greh protiv svetog duha.Samo izreene misli imaju vrednost.
35. Ima slu#ajeva kad smo kao konji, mi psiholozi, i postajemo uznemireni: vidimo svoju
sopstvenu senku kako se pred nama njie gore-dole Psiholog treba da ne obra%a na sebe
panju, kako bi uopte video.
36. Da li mi, imoralisti, nanosimo tetu vrlini? Isto tako malo kao anarhisti vladarima. Tek
to su na njih po#eli da pucaju, oni ponovo sigurno sede na svom prestolu. Moral: treba
pucati na moral.
37. Ti tr#i napred? ini li to kao pastir? Ili kao izuzetak? U tre%em slu#aju bio bi begunac...
Prvo pitanje savesti.
38. Jesi li stvaran? Ili samo glumac? Zastupnik? Ili sm zastupljeni? Na kraju krajeva,
moda si samo podraavani glumac... Drugo pitanje savesti.
39. Govori razoarani. Traio sam velike ljude, a nalazio uvek samo majmune njihovog
ideala.
40. Jesi li jedan od onih koji posmatra kao gledalac? Ili koji u#estvuje? Ili koji ne obra%a
panju, dri se po strani.?... Tre$e pitanje savesti.
41. Ho%e li da ide zajedno sa mnom? ili da ide preda mnom? Ili sm za sebe.. Valja znati
ta ho%e, i da ho%e &etvrto pitanje savesti
42. To su bile stepenice za mene, ja sam se po njima popeo zbog toga sam morao da pre'em
preko njih dalje. Ali, one su mislile da sam hteo da sednem na njih da se odmorim...
43. ta ima u tome to ja ostajem u pravu! Suvie sam u pravu. A ko se danas najbolje
smeje, taj %e se tako'e smejati i poslednji.
44. Formula moje sre%e: jedno Da, jedno Ne, prava linija, cilj...

SOKRATOV PROBLEM
1.
O ivotu su najmudriji ljudi svih vremena sudili jednako: on ne vredi nita... Iz njihovih
usta smo uvek i svuda sluali jedan isti glas glas pun sumnje, pun sete, pun umora od ivota,
pun odolevanja ivotu. Sam Sokrat je na samrti rekao: "iveti to zna#i dugo biti bolestan:
dugujem petla iscelitelju Eskulapu". ak je i Sokratu dodijao. ta dokazuje to? Na ta
ukazuje to? U stara vremena bi se reklo ( o, to su govorili i dovoljno glasno, i pre svih,
nai pesimisti!): Ovde u svakom slu#aju neto mora da bude istinito! Consensus sapientium
dokazuje istinu". Da li %emo i danas tako govoriti? Smemo li to? "Ovde u svakom slu#aju
neto mora biti bolesno"- odgovaramo mi- ove najmudrije svih vremena valja najpre pogledati
izbliza! Moda su svi oni bili nesigurni na nogama? stari? gegali se? decadents? Ne izgleda li,
moda, mudrost na Zemlji kao gavran kojega oduevljava neznatan zadah strvine?...
2.
Meni samom je ovo neodavanje potovanja. to da su veliki mudraci nazadni tipovi, najpre
palo na pamet pri razmatranju slu#aja gde mu se najsnanije suprotstavlja u#ena i neu#ena
predrasuda: prepoznao sam Sokrata i Platona kao simptome propasti, kao oru'e gr#kog
raspada, kao pseudogr#ke, kao antigr#ke (Ro#enje tragedije, 1872). Pomenuti consensus
sapientium koji shvatah sve bolje i bolje dokazuje najmanje od svega da su oni imali
pravo u tome u #emu su se slagali: on pre dokazuje da su se sami oni, ti najmudriji, slagali u
ne#emu fizioloki, kako bi se na isti na#in negativno odnosili prema ivotu i da bi morali
tako da se odnose prema njemu. Sudovi o vrednosti ivota, za ili protiv, ne mogu nikad
kona#no da budu istiniti: oni imaju vrednost samo kao simptomi,oni dolaze u obzir samo kao
simptomi sami po sebi, takvi sudovi su gluposti. Prema njima valja obavezno ispruiti svoje
prste, i pokuati shvatiti ovu #udesnu finese, da se vrednost ivota ne moe utvrditi. iv #ovek
ne moe zato to je stranka, #ak predmet spora, a ne sudija. Mrtav #ovek ne moe iz jednog
drugog razloga. Sa stanovita filozofa videti problem u vrednosti ivota ispoljava se #ak kao
zamerka njemu samom, kao upitnik na njegovu mudrost, kao nerazboritost. Kako? A svi ovi
veliki mudraci zar oni nisu bili samo decadents, zar nisu bili #ak ni mudri? Ali, vra%am se
na Sokratov problem.
3.
Sokrat je po svom poreklu pripadao najniim slojevima naroda: Sokrat je bio prost narod.
Poznato nam je,#ak se i vidi kako je bio ruan. Ali runo%a, koja je sama po sebi zamerka,
slui kod Grka gotovo kao opovrgavanje. Da li je Sokrat uopte bio Grk? Runo%a je prili#no
#esto izraz ukrtenog razvoja inhibiranog tim ukrtanjem. U drugom slu#aju, ona se javlja kao
silazni razvoj. Antropolozi me'u kriminalistima nam govore da je tipi#an zlo#inac ruan
monstrum in fronte, monstrum in animo. Ali, zlo#inac je dcadent. Da li je Sokrat bio tipi#an
zlo#inac? U najmanju ruku, tome ne bi protivre#io onaj #?uveni sud fiziognomista, koji je
tako ubedljivo zvu#ao Sokratovim prijateljima. Jedan stranac, koji se razumeo u crte lica,
prolaze%i kroz Atinu,rekao je Sokratu u lice da je monstrum da krije u sebi sve r'ave poroke
i pohote. A Sokrat je samo odgovorio: "Vi me poznajete, gospodine!"
4.
Na dcadence ukazuje kod Sokrata ne samo poznata razuzdanost i anarhija u instinktima:
upravo na to ukazuje i superfetacija logi#nog i ona zloba rahitiara koja ga karakterie. Ne
zaboravimo i one halucinacije sluha, koje su interpretirane na religiozan na#in, kao "Sokratov
demon" Sve je u njemu preuveli#ano, buffo, karikatura, sve se istovremeno odlikuje
skriveno%u, zadnjom milju, podzemljem. Pokuavam da shvatim iz kakve idiosinkrazije
proisti#e ona sokratska jedna#ina um = vrlina = sre%a: ona najbizarnija od svih postoje%ih
jedna#ina kojoj posebno protivure#e svi instinkti drevnih Helena.
5.
S pojavom Sokratovom gr#ki ukus se menja korist dijalektike: ta se tu, u stvari, doga'ja?
Pre svega. time se pobe'uje aristokratski ukus; prost narod s dijalektikom izbija na povrinu.
Pre Sokrata izbegavani su dijalekti#ki maniri: oni su, smatrani r'avim manirima, on su
kompromitovali. Upozoravali su omladinu da ih se kloni. Tako'e, nisu imali poverenja u
svako takvo navo'enje svojih argumenata. Pristojne stvari, kao i pristojni ljudi, ne nose svoje
argumente tako otvoreno u ruci. Nepristojno je pokazivati svih pet prstiju. Ono to se najpre
mora dokazati, ima malo vrednosti. Svuda gde autoritet spada jo u dobre obi#aje, gde se ne
"obrazlae nego se nare'uje, dijalekti#ar je neka vrsta lakrdijaa: ismejavaju ga, ne odnose se
ozbiljno prema njemu Sokrat je bio lakrdija, koji je pobu#ivao ozbiljan odnos prema sebi:
ta se, upravo, tu dogodilo?
6.
Dijalektiku izabiraju samo onda kad nema nikakvog drugog sredstva. Poznato je da se
njome pobu'uje nepoverenje, da ona malo ube'uje. Nita se tako lako ne brie kao
dijalekti#ki efekt: to dokazuje iskustvo svakog skupa na kojem se govori. Ona moe da bude
samo neophodna samoodbrana u rukama ljudi, koji vie nemaju nikakvo drugo oruje. Mora
se silom iznuditi priznanje svog prava: pre toga, ona se nikako ne moe upotrebiti. Prema
tome, Jevreji su bili dijalekti#ari; to je bila i prepredena lija. Kako? A zar je to i Sokrat bio?
7.
Da li je Sokratova ironija izraz revolta? Ressentiment prostog naroda? Uiva li on, kao
potla#eni, svoj sopstveni ferocitet u ubodima noa silogizma? Sveti li se on uglednim ljudima
koje fascinira? Kao dijalekti#ar, #ovek ima u rukama nepotedno oruje; s njim #ovek moe
da postane tiranin; pobe'uju%i, #ovek se kompromituje. Dijalekti#ar preputa svom protivniku
dokazivanje da nije idiot: on ga dovodi do besa, istovremeno ga #ini bespomo%nim.
Dijalekti#ar depotencira intelekt svog protivnika. Kako? Je li dijalektika kod Sokrata samo
oblik osvete?
8.
Dao sam na znanje #ime bi Sokrat mogao da odbija: utoliko vie valja objasniti tu okolnost
da je fascinirao. to je otkrio novi vid agona, to je bio prvi u#itelj borila#kih vetina za
ugledne krugove Atine, to je jedno. Fascinirao je razdrauju?i agonalne instinkte Helena on
je uneo novu varijantu u borbu izme'u mladih boraca i mladi%a. Sokrat je bio, tako'e, i veliki
erotiar.
9.
Ali, Sokrat je odgonetnuo jo vie. Video je mnogo ta iza le#a svojih uglednih Atinjana;
shvatio je da njegov slu#aj, njegova idiosinkrazija slu#aja nije vie bila nikakav izuzetan
slu#aj. Ista takva degeneracija se pripremala svuda u potaji: staroj Atini je doao kraj. I
Sokrat je shvatio da ceo svet ima potrebu za njim za njegovim sredstvima, njegovim
le#enjem, za njegovom li#nom vetinom samoodranja.. Svuda su se instinkti nalazili u
anarhiji; svuda su ljudi bili na pet koraka od ekscesa: monstrum in animo je bio sveopta
opasnost. "Instinkti ho%e da postanu tiranin; valja izumeti protivtiranina, koji je ja#i..." Kad je
onaj fiziognomist otkrio Sokratu ko je, nazivaju%i ga jazbinom svih r'avih pohota, veliki
ironi#ar je izustio samo jo jednu re# koja daje klju# za razumevanje njega samoga. "To je
istina", re#e on, "ali postao sam gospodar nad svima". Kako je Sokrat postao gospodar nad
sobom? Njegov slu#aj je, u sutini, bio samo ekstreman slu#aj, koji je najvie padao u o#i u
tome to je tada po#elo da postaje opta nevolja: to niko vie nije bio gospodar nad sobom,
to su se instinkti okrenuli jedan protiv drugog. On je fascinirao kao taj ekstremni slu#aj
njegova runo%a, koja je pobu'ivala uas, govorila je o njemu svakome oku: on je fascinirao,
to je razumljivo samo po sebi, jo snanije od samog odgovora, od samog reenja, od
verovatno%e isceljenja ovog slu#aja.
10.
Ako je neophodno da se od uma stvori tiranin, kao to je to u#inio Sokrat, onda svakako
nije postojala opasnost da neto drugo stvori tiranina. U umnosti su tada otkrili spasiteljicu, ni
Sokrat, ni njegovi "bolesnici" nisu bili voljni da budu umni to je bilo de rigueur, to je bilo
njihovo poslednje sredstvo. Fanatizam, s kojim se #itavo gr#ko umovanje baca na razumnost,
odaje o#ajno stanje: #ovek se nalazio u opasnosti, imao je samo jedan izbor: ili da propadne,
ili da bude apsurdno uman... Moralizam gr#ke filozofije po#ev od Platona uslovljen je
patoloki; isto tako i njen sud o dijalektici. Um = vrlina = sre%a, to jednostavno zna#i: treba
podraavati Sokrata i protiv mra#nih pouda zapaliti ve#nu svetlost svetlost uma. Treba biti
razborit, bistar, jasan po svaku cenu: svaki ustupak instinktima, neizvesnom, vodi nadole...
11.
Dao sam do znanja #ime je fascinirao Sokrat: izgledao je kao lekar. kao spasitelj. Da li
treba jo ukazivati na zabludu koja je bila u njegovoj veri u "umnost po svaku cenu"? To je
samoobmana od strane filozofa i moralista, kao da oni time ve% izlaze iz decadence, kao da
joj objavljuju rat. Izlazak iz nje je izvan njihove mo%i: to to je oni izabiraju kao sredstvo, kao
spasenje, samo je ponovo izraz te decadence oni menjaju njen izraz, oni ne odstranjuju nju
samu Sokrat je bio nesporazum; ceo moral popravljanja, pa i hri$anski, bio je nesporazum...
Najbletavija svetlost umnosti po svaku cenu, ivot svetao, hladan, razborit, svestan, bez
instinkta, koji se suprotstavlja instinktima, bio je samo bolest, neka druga bolest a nipoto
vra%anje "vrlini", "zdravlju", sre%i... Protiv instinkata se mora boriti to je formula za
decadence: dokle god je ivot u usponu, sre%a je ravna instinktu.
12.
Da li je to i sam razumeo, taj najmudriji od svih samonadmudriva#a? Nije li on to sebi
rekao u mudrosti svoje hrabrosti koja ne preza od smrti?... Sokrat je hteo da umre: ne Atena,
on je dao sebi #au s otrovom, on je naterao Atenu da mu je da...,Sokrat nije lekar, tiho je
rekao sebi: "Jedino je smrt ovde lekar.. Sam Sokrat je bio samo dugo bolestan..."
"UM" U FILOZOFIJI
1.
Pitate me ta je sve idiosinkrazija u filozofa?.. Na primer, odsustvo istorijskog smisla u
njih, njihova mrnja prema samoj predstavi postojanja, njihov egipticizam. Oni zamiljaju da
nekoj stvari ukazuju #ast ako je lie istoricizma, sub specie aeterni, ako od nje na#ine mumiju.
Sve #ime su se filozofi tokom hiljadu godina sluili, bile su mumije pojmova; iz njihovih ruku
nije izalo nita stvarno ivo. Kad oboavaju, oni ubijaju, oni balsamuju, ova gospoda
idolopoklonici oni postaju opasni po ivot svega kad oboavaju Smrt, ivot, starost, isto
tako kao ra'anje i rastenje, za njih predstavljaju zamerke #ak i opovrgavanja. to jeste, to ne
postaje, to postaje, to nije... I sada svi oni, #ak s nekim o#ajanjem, veruju u bivstvuju%e. Ali,
poto ga ne mogu dohvatiti, trae razloge zato im se ono uskra%uje. Mora da je neka iluzija,
obmana u tome to ne opaamo bivstvuju%e: gde se krije varalica? "Nali smo ga, kli#u oni
radosno"to je #ulnost! Ova #ula, koja su i inae tako nemoralna, obmanjuju nas o pravom
svetu. Moral: osloboditi se obmana #ula, postojanja, istorije, lai istorija nije nita drugo do
vera u #ula, vera u la. Moral: negirati sve to veruje #ulima"sve ostalo #ove#anstvo: sve je to
"masa naroda . Biti filozof, biti mumija, predstavljati monotono-teizam grobarskom
mimikom! I, pre svega, dalje s telom, tom idee fixe #ula dostojnom saaljenja! obuzeto svim
grekama logike koje postoje, #ak i nemogu%e osporeno, premda je dovoljno drsko da se
ponaa kao neto stvarno!"
2.
S dubokim potovanjem izuzimam Heraklitovo ime. Ako su drugi filozofi odbacili
svedo#enje #ula, jer su kazivali o mnotvu i promenama, onda je on odbacio njihovo
svedo#enje, zato to su pokazivala kao da %e stvari ovladati stalno%u i jedinstvom. Heraklit
je, tako'e, bio nepravedan prema #ulima. Ona ne lau ni tako kako su smatrali Elejci, ni tako
kako je on smatrao ona uote ne lau. Pogotovo to to mi #inimo od njihovog svedo#anstva,
unosi u njega la, na primer, la jedinstva, la stvarnosti, supstance, stalnosti... "Um" je uzrok
toga to izopa#avamo svedo#anstva #ula. Ukoliko #ula pokazuju postajanje, nestajanje,
promenu, onda ne lau... Ali, Heraklit %e uvek biti u pravu u tome da je bi%e prazna fikcija.
"Nestvarni" svet je jedini: "pravom svetu" su samo pridodati, lai...
3.
I kakva fina opservaciona oru'a imamo svojim #ulima! Na primer, nos o kojem jo nijedan
filozof nije govorio s potovanjem i zahvalno%u, predstavlja, me'utim, najdelikatniji
instrument koji nam stoji na raspolaganju: o moe da konstatuje minimalne razlike kretanja
koje ne konstatuje #ak ni spektroskop. Mi dan vladamo naukom u toj meri da smo se odlu#ili
prihvatimo svedo#enje #ula poto smo nau#ili da ih jo izotravamo, naoruavamo, da
razmiljaju do kraja. Ostalo je nedono#e i jo-ne nauka: ho%u re%i,metafizika, teologija,
psihologija, teorija saznanja. Ili formalna nauka, nauka o znakovima: kao logika i ona
primenjena logika, matematika. U njima se uopte ne javlja stvarnost, #ak ni kao problem; isto
tako kao i pitanje, kakvu vrednost uopte ima takva kon vencija o znakovima, kao to je
logika.
4.
Druga idiosinkrazija filozofa nije manje opasna: ona se sastoji u zamenjivanju poslednjeg i
prvog. Oni stavljaju na po#etak kao takav ono to dolazi na kraju na alost! jer ono uopte
ne bi trebalo da se pojavi! "najvie pojmove", to jest, najoptije, najispraznije pojmove,
poslednji daak realiteta koji isparava. To je opet samo izraz njihovog na#ina potovanja: ono
to je vie ne sme da nastane od onoga to je nie, ne sme uopte nastati.. Moral: sve to je
prvorazredno mora da bude causa sui. Postajanje od ne#ega drugog smatra se zamerkom,
sumnjivom vredno%u. Sve najvie vrednosti su prvorazredne, svi najvii pojmovi,
bivstvuju%e, ono to je bezuslovno, dobro, istinito, savreno sve to ne moe da nastane, pa
prema tome mora da bude causa sui. Ali, sve to ne moe ni da se razlikuje jedno od drugoga,
ne moe da bude u protivre#nosti sa sobom. Zato oni i imaju svoj besmisleni pojam "boga".
Ono to je poslednje, najtananije, najpraznije stavlja se kao prvo, kao uzrok sam po sebi, kao
ens realissimum... I da bi #ove#anstvo moralo ozbiljno da se odnosi prema mentalnim
patnjama bolesnih nauka! A ono je za to skupo platilo! .
5.
- Uporedimo, najzad, i to koliko druga#ije mi (kaem mi iz u#tivosti...) gledamo na problem
zablude i prividnosti.Nekad su smatrali promenu, izmenu, postajanje uopte, dokazom
prividnosti, znakom toga da tu mora da bude ne#ega to nas dovodi u zabludu. Naprotiv,
danas vidimo isto toliko koliko nas primorava predrasuda uma da primenimo jedinstvo,
identitet, stalnost, supstancu, uzrok, stvarnost, bi%e, to nas na izvestan na#in upli%e u zabludu,
primorava da budemo u zabludi; ma kako da smo, na osnovu stroge provere prora#una,
uvereni u to da se ovde radi o zabludi. Stvar s tim stoji isto tako kao i s kretanjem velikog
sazve'a: tu zabluda kao kod postojanog advokata ima nae o#i, a ovde na jezik. Po svom
postanku, jezik spada u vreme najrudimentarnijeg oblika psihologije: zapa%emo u grubi
fetiizam kad postajemo svesni osnovnih pretpostavki metafizike jezika, srpski* re#eno uma.
On svuda vidi tvorce i tvorenje: on veruje u volju kao uzrok uopte; on veruje u "Ja", u Ja kao
bitak, u Ja kao supstancu, i projektuje veru u Ja-supstancu na sve stvari on tek time stvara
pojam "stvar". Bitak se upli%e misaono kao uzrok, nadme$e se svuda; iz koncepcije "Ja"
proizlazi tek, kao izvedena re#, pojam "bitak"... U po#etku postoji velika fatalna zabluda da je
volja neto to deluje da je volja sposobnost... Danas znamo da je ona samo re#... Mnogo
kasnije, u hiljadu puta prosve%enijem svetu, u svest filozofa je neo#ekivano prodrla
sigurnost,subjektivna pouzdanost u primeni kategorije uma: zaklju#ili su da one ne mogu da
proisteknu iz empirije jer se #itava empirija nalazi u protivre#nosti s njima. Odakle onda
one potiu? I u Indiji, kao i u Gr#koj, u#injena je ista greka: "mora da smo ve% nekada
iveli u nekom svetu ( umesto u nekom mnogo niem: to bi bila istina!), mora da smo bili
boanski, jer imamo um!".. U stvari, nita do sada nije imalo naivniju mo% ube'ivanja od
zablude o bi%u, kako su ga, na primer, formulisali Elejci: u korist ove zablude govori svaka
re#, svaka re#enica koju izgovaramo! Tako'e su i protivnici Elejaca podlegali iskuenju
njihovog shvatanja bi%a: izme'u ostalih i Demokrit, kada je izmislio svoj atom... "Um" u
jeziku, oh, kakav stari prevarant! Plaim se da se ne%emo osloboditi boga, jer jo verujemo u
gramatiku...
* Ni#e pie: nemaki upotrebljavamo izraz srpski iz logi#nih razloga. U ovom slu#aju, kao i
na narednim stranicama.
6.
Bi%ete mi zahvalni ako ukratko izloim sutinsko, tako novo shvatanje u #etiri teze: time %u
olakati razumevanje, time %u izazvati prigovor. Prva teza. Razlozi, na osnovu kojih je "ovaj"
svet nazvan prividnim, dokazuju vie njegov realitet drugi vid realiteta apsolutno se ne
moe dokazati.
Druga teza. Obeleja, koja su dodeljena "pravom bi%u" stvari, obeleja su nebi%a, niega,
"pravi svet" su izgradili od protivre#nosti istinskom svetu: u stvari, prividan svet, ukoliko je
samo moralno-optika varka.
Tre$a teza. Fantazirati o nekom "drugom" svetu umesto o ovom nema nikakvog smisla,
pod pretpostavkom da nismo obuzeti instinktom klevetanja, poniavanja, osumnji#enja ivota:
u poslednjem slu#aju svetimo se ivotu fantasmagorijom nekog "drugog","boljeg" ivota.
&etvrta teza. Deliti svet na "pravi" i "prividan", bilo u duhu hri%anstva bilo u duhu Kanta
(lukavog hri$anina, na kraju krajeva ), samo je sugestija decadence-a, simptom ivota
koji ide silaznom linijom . to umetnik vie ceni privid od realiteta, nije nikakva zamerka ovoj
tezi. Jer, "privid" ozna#ava ovde realitet jo jednom samo odabran, poja#an, korigovan...
Tragi#ni umetnik nipoto nije pesimist on kae upravo Da svemu zagonetnom, #ak i
stranom, on je proet dionizijskim duhom...


KAKO JE "PRAVI SVET" NAJZAD POSTAO BAJKA

ISTORIJA JEDNE ZABLUDE
1. Pravi svet, dostian za mudraca, pobonog, punog vrlina on ivi u njemu, on je taj svet.
(Najstariji oblik ideje, relativno mudar, jednostavan, ubedljiv. Parafraza teze "ja", Platon,
jesam istina).
2. Pravi svet, nedostian za sada, ali obe%an mudracu, pobonom, punom vrlina ("za grenika
koji se kaje" ).
(Napredak ideje: ona postaje finija, zamrenija, nedoku#ivija ona pos?aje ena, postaje
hri%anska...).
3. Pravi svet, nedostian, nedokaziv, koji se ne moe obe%ati, ali ve% kao zamisliv, uteha,
dunost, imperativ.
(Staro sunce u sutini, ali koje sija kroz maglu i skepsu; ideja postala uzviena, bleda, severna,
kenigsberka).
4. Pravi svet nedostian? U svakom slu#aju, nedostignut. A kao nedostignut i nepoznat.
Prema tome, ni utean, ni spaljiv, ni obavezuju%i: na ta nas moe obavezati neto
nepoznato?...
(Sumorno jutro. Prvi zev uma. Kukurikanje pozitivizma).
5. "Pravi svet ideja koja ni#emu vie nekoristi, koja #ak vie i ne obavezuje ideja koja je
postala nekorisna, suvina, prema tome, opovrgnuta ideja: Likvidirajmo je!
(Svetao dan; doru#ak, vra%anje bon sens-a i vedrine; Platonova rumen od stida; paklena graja
slobodnih umova).
6. Ukinuli smo pravi svet: koji je svet preostao? Prividan moda?... Ali, ne! Zajedno s pravim
svetom ukinuli smo i prividan!
(Podne; trenutak najkra%e senke; kraj najdue zablude; kulminaciona ta#ka #ove#anstva;
INCIPIT ZARATHUSTRA).

MORAL KAO PROTIVPRIRODA
1.
Kod svih strasti postoji vreme kad su jednostavno kobne, kada gravitacijom gluposti
povla#e svoju rtvu nadole i jedno kasnije, mnogo kasnije vreme, kad se sjedinjuju bra#nim
vezama s duhom, kad se "produhovljuju". Nekad su, zbog gluposti sadrane u strasti,
objavljivali rat samoj strasti: zaklinjali su se da %e je unititi sva stara #udovita morala
slagala su se u tome da "in faut tuer les passions". Naj#uvenija formula za to nalazi se u
Novom zavetu, u toj propovedi s Maslinove gore gde se, uzgred re#eno, stvari nikako ne
posmatraju s visine. Tamo se, na primer, govori to se ti#e polnosti "ako te oko tvoje dovodi u
iskuenje, izvadi ga": na sre%u, nijedan hri%anin ne postupa po tom propisu. Unititi strasti i
poude samo da bismo predupredili njihovu glupost i neprijatne posledice te gluposti, izgleda
nam danas, sa svoje strane, samo kao akutan oblik gluposti. Ne divimo se vie zubnim
lekarima koji vade zube da ne bi vie boleli.. S druge strane, poteno re#eno, mora se priznati
da na ovom tlu, na kojem je poniklo hri%anstvo, nipoto ne moe biti mesta za koncepciju
pojma "oduhovljenja strasti". Kao to je poznato, prva crkva se #ak borila protiv
"intelektualaca", u korist "siromanih duhom": kako se od nje mogao o#ekivati inteligentan
rat protiv strasti? Crkva se bori protiv strasti kopljenjem u svakom smislu: njena praksa,
njeno "le#enje" je kastratizam. Ona nikada ne pita: "kako se oduhovljava, #ini lepom,
obogotvoruje pouda?" ona je u svako doba delovala silom discipline na iskorenjivanje
(#ulnosti, ponositosti, vlastoljublja, gramzivosti, osvetoljubivosti). Ali, podrivati koren
strasti zna#i podrivati koren ivota: praksa crkve je opasna po ivot...
2.
Isto sredstvo: kastraciju, istrebljenje, instinktivno %e izabrati u borbi s nekom poudom oni
koji su suvie slabe volje, suvie degenerisani da bi bili u stanju da se u njoj pridravaju mere:
one prirode kojima je nuna la trappe, govore%i alegori#no (i bez alegorija ), ma kakva bila
kona#na objava neprijateljstva, ponor izme'u sebe i strasti. Radikalna sredstva su neophodna
samo degenerisanima. Slabost volje, ta#nije re#eno nesposobnost ne reagovati na nadraaj,
predstavlja, sa svoje strane, samo drugi oblik degeneracije. Radikalno neprijateljstvo, smrtno
neprijateljstvo protiv #ulnosti ostaje simptom koji navodi na razmiljanje: on daje pravo na
pretpostavke o optem stanju #oveka, koji je ekscesivan do tog stepena. Uostalom, to
neprijateljstvo, ta mrnja dostiu samo onda svoj vrhunac kad takve prirode same nemaju
dovoljno #vrstine za radikalno le#enje, za odricanje od svog "'avola". Prelistajte #itavu
istoriju svetenika i filozofa, ra#unaju%i tu i umetnike: najotvorenije re#i protiv #ula nisu rekli
impotenti, pa ni asketi, nego nemogu%i asketi, takvi ljudi kojima bi bilo nuno da budu
asketi...
3.
Oduhovljenje #ulnosti zove se ljubav: ona je veliki trijumf nad hri%anstvom.. Drugi trijumf
je nae oduhovljenje neprijateljsva. Ono se sastoji u dubokom shvatanju vrednosti imati
neprijatelje: jednom re#ju, u tome da se postupa i zaklju#uje suprotno od onoga kako se
postupalo i zaklju#ivalo nekada. Crkva je uvek htela unitenje svojih neprijatelja: mi, mi
moralisti i antihristi, vidimo svoju korist u tome to crkva postoji... Tako'e, i u oblasti politike
je neprijateljstvo sada postalo duhovnije, mnogo razumnije, mnogo razboritije, s mnogo vie
obzira. Gotovo svaka stranka vidi interes svog samoodranja u tome da protivna stranka ne
izgubi snagu; isto to se moe re%i i o velikoj politici. Naro#ito nova tvorevina, na primer, nova
drava, ima potrebu vie za neprijateljima nego za prijatel ima: samo u suprotnosti se ose%a
neophodnom, samo u suprotnosti ona postaje neophodna.. Druga#ije se ne odnosimo ni prema
"unutranjem neprijatelju": i tu smo oduhovili neprijateljstvo, i tu smo shvatili njegovu
vrednost. ovek je plodan samo po cenu da bude bogat suprotnostima; #ovek ostaje mlad
samo pod pretpostavkom da se dua ne opusti, da ne udi za mirom... Nita nam nije postalo
stranije od one davne poeljnosti, poeljnosti "mira due", hri$anske poeljnosti; nita ne
pobu'uje u nama manje zavisti od moralne krave i masne sre%e dobre savesti. Odri#emo se
velikog ivota, ako se odri#emo rata... U mnogim slu#ajevima je. svakako, "mir due"
jednostavno nesporazum neto drugo, to samo ne ume da se nazove #asnije. Bez okolienja
i predrasuda, nave%u nekoliko slu#ajeva. "Mir due" moe da bude, na primer. blagi uticaj
bogatog animaliteta na oblast moralnog (ili religioznog). Ili po#etak umora, prva senka koju
baca ve#e, svaka vrsta ve#eri. Ili znak da je vazduh vlaan, da se pribliavaju juni vetrovi. Ili
nesvesna zahvalnost na sre%noj probavi (katkad nazvanoj "#ovekoljubljem"). Ili umirenje
ozdravljenika za kojega sve stvari dobijaju novi ukus i koji o#ekuje... Ili stanje koje sledi
posle snanog zadovoljenja nae dominiraju%e strasti, prijatan ose%aj retke sitosti. Ili stara#ka
slabost nae volje, naih udnji, naih poroka. Ili lenjost koju je sujeta ubedila da se nagizdi u
moralnom stilu Ili nastup izvesnosti, #ak stravi#ne izvesnosti, posle duge napetosti i mu#enja
neizvesno%u. Ili izraz zrelosti i velike vetine u delanju, stvaranju, delovanju, htenju, smireno
disanje, postignuta "sloboda volje".. Sumrak idola: ko zna? Moda samo izvestan vid "mira
due" ...
4.
Formulisa%u jedan princip. Svaki naturalizam u moralu, to jest, svaki zdrav moral,
pot#injava se instinktu ivota bilo kakva zapovest ivota ispunjava se odre'enim kanonom
"treba" i "ne treba", time se na putu ivota otklanja bilo kakva prepreka i neprijateljstvo.
Protivirirodni moral, to jest, gotovo svaki moral, koji su do danas podu#avali, potovali i
propovedali, okre%e se suprotno upravo protiv instinkata ivota on je #as potajna, #as javna
drska osuda tih instinkata. Govore%i "bog vidi #ovekovu duu", on govori "ne" najniim i
najviim poudama ivota i smatra boga neirijateljem ivota... Svetac, koji se dopao bogu,
jeste idealni kastrat... ivot se svrava tamo gde poinje "carstvo boje"...
5.
Ako pretpostavimo da je shva%en zlo#in takve pobune protiv ivota, koja je postala gotovo
sakrosantna u hri%anskom moralu, onda je zajedno s tim, na sre%u, shva%eno i neto drugo:
beskorisnost, iluzornost, apsurdnost, laljivost jedne takve pobune. Osuda ivota od strane
ivog bi%a ostaje, na kraju krajeva, samo simptom odre'enog na#ina ivota: pitanje
pravi#nosti ili nepravi#nosti time se uopte ne postavlja.. ovek bi trebalo da ima neki poloaj
izvan ivota, i s druge strane da ga tako dobro poznaje kao neko, kao mnogi, kao svi koji su
iveli, kako bi uopte smeo da se dotakne problema o vrednosti ivota: dovoljno razloga da se
shvati da je taj problem za nas nedostupan. Kad govorimo o vrednostima, govorimo pod
uticajem inspiracije, pod uticajem optike ivota: sam ivot nas primorava da odre'ujemo
vrednosti, sam ivot odre'uje vrednost putem nas, kad utvr'ujemo vrednosti... Odatle sledi da
je ta protivpriroda morala, koja shvata boga kao protivpojam i osudu ivota, samo sud
vrednosti ivota kakvog ivota? kakve vrste ivota? Ali, ja sam ve% dao odgovor na to:
ivota koji je na zalasku, oslabljenog, umornog, osu'enog ivota. Moral, kao to je do sada
bio shvatan kao to ga je, najzad, jo i openhauer formulisao kao "negiranje volje za ivot
sam je instinkt decadencea, koji stvara od sebe imperativ: on kae: "propadni!" on je
presuda osu'enih...
6.
Razmotrimo, najzad, i kakva je naivnost uopte re#i: "#ovek bi trebalo da bude takav i
takav!" Stvarnost nam pokazuje bogatstvo tipova koje ushi%uje, rasko rasipnih igara i
promene oblika: a neki siroti besposli#ar moralist kae na to: "ne", #ovek bi trebalo da bude
drugaiji?... On #ak zna kakav bi trebalo da bude, taj #ankoliz i licemer; on sebe naslika na
zidu, i kae pri tome: "ecce homo"!... Ali, #ak i kad se moralist obra%a samo pojedincu i kae
mu: "ti treba da bude takav i takav!" on ne prestaje da se pravi smenim. Pojedinac je deli%
fatuma u svakom pogledu, zakon vie, neophodnost vie za sve to dolazi i to %e biti.
Govoriti mu "promeni se", zna#i zahtevati da se sve promeni, #ak i unazad... I, stvarno, bilo je
konsekventnih moralista, oni su hteli da je #ovek druga#iji, naime pun vrlina, hteli su da u
njemu vide svoju sliku, naime licemera: stoga su negirali svet!Ne malo bezumlje! Nimalo
skroman na#in neskromnosti... Moral, ukoliko osu'uje, sam po sebi, a ne zbog namera,
obzira, svrhe ivota, specifi#na je zabluda, prema kojoj ne treba ose%ati nikakvo saeljenje,
idiosinkrazija degenerisanih, koja je pri#inila neizmerno mnogo tete!... Mi, drugi ljudi, mi
imoralisti, nasuprot tome, otvorili smo svoje srce svakom razumevanju, shvatanju,
odobravanju. Mi lako ne negiramo, mi traimo svoju #ast u tome da budemo oni koji
potvr#uju. Sve vie se nae o#i otvaraju za onu ekonomiju, kojoj je sve to jo potrebno i ume
da se koristi time, to odbacuju sveto bezumlje svetenika, bolesnog uma svetenika, za tu
ekonomiju u zakonu ivota, koja izvla#i svoju korist #ak i iz ogavne specije licemera,
svetenika, #oveka punog vrline kakvu korist? Ali, sami mi, mi imoralisti, ovde smo
odgovor na to...

ETIRI VELIKE ZABLUDE
1.
Zabluda zamenjivinja uzroka i posledice Nema opasnije zablude od zamenjivanja
posledice uzrokom. ja je zovem iskvareno%u uma. Uprkos tome, ova zabluda se ubraja me'u
najstarije i najskoranjije navike #ove#anstva: ona je, #ak, posve%ena me'u nama, ona ima
ime "religija", "moral" . Svaka teza koju formuliu religija i moral, sadri ovu zabludu u sebi;
svetenici i zakonodavci morala vinovnici su ove iskvarenosti uma. Nave%u jedan primer.
Svakome je poznata knjiga #uvenog Kornara, u kojoj on preporu#uje svoju mravu dijetu kao
recept za dug i sre%an a tako'e i pun vrlina ivot. Malo je knjiga nalo toliko #italaca kao
ova; ona se i danas tampa u Engleskoj godinje u vie hiljada primeraka. Ne sumnjam u to da
je teko koja knjiga (razume se, izuzimaju%i Bibliju) pri#inila toliko zla, straila toliko ivota
kao ovaj toliko dobronamerni kuriozum. Razlog za to: zamenjivanje posledice uzrokom.
estiti Italijan je u svojoj dijeti video uzrok svog dugog ivota: dok je glavni preduslov dugog
ivota izvanredna cporoct metabolizma, mali utroak, bio uzrok njegove mrave dijete. Nije
m( ostavljeno na volju da jede malo ili mnogo, njegova umerenost nije bila "slobodna volja":
on je obolevao kad je jeo vie. Ali, ko nije aran, onda on ne #ini samo dobro, nego mu je i
nuno da jede uredno. Nau#nik naih dana, pri brzom troenju svoje nervne snage, unitio bi
sebe Kornarovim reimom. Crede experto.
2.
Najoptija formula, koja #ini osnovu svake religije i morala, glasi: "ini to i to, ne #ini ono
i ono i bi%e sre%an! U drugom slu#aju..." Svaki moral, svaka religija je taj imperativ ja ga
nazivam velikim naslednim grehom uma, besmrtnim bezumljem. U mojim ustima se ta
formula pretvara u svoj inverzni oblik prvi primer mog "prevrednovanja svih vrednosti"
uspeo #ovek, "sre%nik", mora da izvri neka dela, a instinktivno se plai drugih dela; on unosi
poredak, koji fizioloki predstavlja, u svoje odnose prema ljudima i stvarima. U formuli:
njegova vrlina je posledica njegove sre%e... Dug ivot, mnogobrojno potomstvo nije nagrada
za vrlinu, pre je sama vrlina ona usporenost metabolizma koja, izme'u ostalog, ima kao
posledicu tako'e dug ivot, mnogobrojno potomstvo, jednom re#ju, kornarizam. Crkva i
moral govore: "Svako pokolenje, svaki narod propa%e od poroka i raskoi". Moj oivljeni um
kae: ako neki narod, fizioloki degenerisan, propada, onda iz drugog proizilaze poroci i
rasko (to jest, potreba za to ja#im i #e%im nadraajima, koji su poznati svakoj iscrpljenoj
prirodi). Ovaj mladi #ovek je rano postao bled, i vene. Njegovi prijatelji kau: tome je kriva ta
i ta bolest. Ja kaem da je oboleo, da nije mogao da se odupre bolesti, i da je to bila posledica
oskudnog ivota, hereditarne iscrpljenosti. italac novina %e re%i: ova partija %e se unititi
ovakvom grekom. Moja via politika kae: partija koja #ini takve greke nalazi se na rubu
propasti ona vie ne vlada sigurno%u svog instinkta. Svaka greka je u svakom smislu
posledica izopa#enja instinkta, disgregacije volje: time se gotovo definie ono to je loe. Sve
to je dobro jeste instinkt i, stoga, lako, neophodno slobodno. Teko%a je prigovor, bog se
tipi#no razlikuje od heroja (mojim jezikom: lake noge su prvi atribut boanstva).
3.
Zabluda lane uzronosti. Uvek se verovalo da se zna ta je uzrok: ali, odakle nam to nae
znanje, ta#nije, naa vera da to znamo? Iz oblasti #uvenih "unutranjih fakata", od kojih do
sada nijedan nije pokazao svoju fakti#nost. Mi smo sami sebe zamiljali u aktu volje; verovali
smo da %emo, u najmanju ruku, uzro#nost uhvatiti na delu Isto tako se nije sumnjalo u to da se
sva antecedentia dela, njegovi uzroci, moraju traiti u svesti, i da %e se oni tamo na%i ako se
potrae kao "motivi": ina#e ne bismo bili slobodni da ga izvri~ilo, ne bismo bili odgovorni
za njega. Najzad, ko bi osporavao da je misao prouzrokovana, da Ja prouzrokuje misao?... Od
ova tri "unutranja fakta", koji su, po svoj prilici, sluili kao garancija za uzro#nost, prvi i
najubedljiviji je fakt volje kao uzroka; koncepcija svesti ("duha") kao uzroka, a jo kasnije
koncepcija Ja ("subjekta") kao uzroka, rodile su se tek potom, poto je u pogledu volje
uzro#nost bila ustanovljena, kao data, kao empirija... Me'utim, mi smo bolje promislili.
Danas ne verujemo vie nijednoj re#i od svega toga."Unutranji svet" je pun privi'enja i
varki: volja je jedno od njih. Volja nita vie ne pokre%e, prema tome, nita vie ne objanjava
ona samo prati doga'aje, nje moe i da ne bude. Takozvani "motiv": druga zabluda. Samo
povrni fenomen svesti, trabant #ina, koji pre prikriva antecedentia nekog #ina nego to ih
predstavlja. ak i ono Ja! Ono je postalo bajka, fikcija, igra re#i: ono je sasvim prestalo da
misli, ose%a i ho%e!... ta iz toga sledi? Ne postoje nikakvi duhovni uzroci! Sva tobonja
empirija je zbog toga otila do 'avola. Eto, to sledi iza toga! A mi smo valjano zloupotrebili
tu "empiriju", zatim stvorili svet kao svet uzroka, kao svet volje, kao svet duhova. Na tome je
radila najstarija i odavna psihologija, ona nije u#inila nita drugo: svi su doga'aji za nju bili
radnja; svaka radnja posledica volje, svet je za nju postao mnotvo izvrilaca dela, a izvrilac
dela ("subjekt" ) upleo se u svaki doga'aj. ovek je iz sebe projektovao svoja tri "unutranja
fakta" To, u ta je naj#vr%e verovao, volju, duh, Ja najpre je izvukao pojam "bi%a" iz pojma
Ja, shvatio je "stvari" kao neto bivstvuju%e prema svojoj slici, prema svom pojmu Ja kao
uzroka. udno je to da je on kasnije uvek u stvarima nalazio samo ono to je u njih stavio?
- Sama stvar, ponavljam, pojam "stvari" je samo refleks verovanja u Ja kao uzrok... Pa #ak i
va atom, gospodo mehani#ari i fizi#ari, koliko je u vaem atomu preostalo zablude, koliko
rudimentarne psihologije! A da ne govorimo o "stvari po sebi", o horrendum pudendum
metafizi#ara! Zabludu o duhu kao uzroku meati s realitetom! I u#initi merilom realiteta! I
nazvati bogom!
4.
Zabluda imaginarnih uzroka. - Po'imo od sna: nekom odre'enom ose%anju, na primer,
usled udaljenog topovskog pucnja, naknadno se podme%e uzrok (#esto #itav mali roman u
kojem je glavno lice, upravo, onaj koji sanja). Me'utim, ose%anje se produava kao neka vrsta
rezonancije: ono kao da o#ekuje, dok mu instinkt uzroka ne dozvoli da stupi u prvi plan sad
ve% ne kao slu#aj, nego kao "smisao". Topovski pucanj nastaje na kauzalan na#in, u prividno
obratnom toku vremena. Ono kasnije, motivacija, najpre se doivi, #esto sa stotinu
pojedinosti, koje proteknu brzinom munje, pucanj sledi... ta se dogodilo? Predstave koje je
pobudilo izvesno stanje, bile su pogreno shva%ene kao njegov uzrok. Fakti#ki, mi #inimo
upravo to isto i na javi. Ve%ina naih optih ose%aja sve vrste inhibicija, pritiska, napetosti,
eksplozije u unakrsnoj igri organa, kao posebno, pak, stanje nervus sympathicus-a pobu'uju
na instinkt uzroka: ho%emo da imamo razlog za to to se ose%amo tako i tako to se
ose%amo r'avo ili dobro. Nikad nam nije dovoljno da jednostavno samo ustanovimo
#injenicu, da se ose%amo tako i tako: mi doputamo ovu #injenicu, postajemo je svesni tek
kad smo joj dali neku vrstu motivacije. Se%anje, koje u takvom slu#aju po#inje da deluje bez
naeg znanja, dovodi do prethodnih stanja iste vrste i kauzalnih interpretacija, koje su s njim
rasle - a ne njihova uzro#nost. Kona#no, zahvaljuju%i sje%anju, javlja se i verovanje da su
predstave, prate%e pojave svesti, bile uzroci. Tako postaje izvesna navika na odre'enu
interpretaciju uzroka koja, u stvari, oteava istraivanje uzroka, #ak ga i isklju#uje.
5.
Psiholoko objanjenje toga. Svo'enje ne#ega nepoznatog na neto poznato olakava,
umiruje, zadovoljava, osim toga daje ose%aj mo%i. Nepoznato donosi sobom opasnost, nemir,
brigu, prvi instinkt ide za tim da otkloni ova mu#na stanja. Prvi princip: ma kakvo
objanjenje je bolje nego nikakvo. Poto se, u stvari radi samo o volji za osloba'anjem od
tegobnih predstava, to nismo tako strogi u pogledu izbora sredstava da ih se oslobodimo: prva
predstava, kojom se nepoznato objanjava kao poznato, deluje tako povoljno da se "smatra
istinitom" Dokaz zadovoljstva ("mo%i") kao kriterijuma istine. Prema tome, ose%aj straha
uslovljava i pobu'uje instinkt uzroka. "Zato?" treba, ako je samo mogu%e, da prui ne
toliko uzrok radi samoga sebe, koliko neku vrstu uzroka umiruju%i, osloba'aju%i,
olakavaju%i uzrok. Prva posledica ove potrebe je da se neto poznato, doivljeno, zapisano u
se%anju, odre'uje kao uzrok Novo, nedoivljeno, strano, isklju#uje se kao uzrok. Dakle, kao
uzrok se ne trai samo neki na#in objanjenja, nego izabrani i prvenstveni na#in objanjenja,
takvih kod kojih se najbre, naj#e%e otklanja ose%aj stranog, novog, nedoivljenog
najobinija objanjenja. Posledica: jedan na#in utvr'ivanja uzroka dobija sve vie prevagu,
koncentrie se u sistem, i najzad se javlja kao dominantan, to jest, jednostavno isklju#uju%i
druge uzroke i objanjenja. Bankar odmah misli na "posao", hri%anin na "greh", devojka na
ljubav.
6.
Cela oblast morala i religije moe da se podvede pod ovaj pojam imaginarnih uzroka.
"Objanjenje" neprijatnih optih ose$aja. Oni su uslovljeni bi%ima koja su nam neprijateljska
izli duhovi: najpoznatiji slu#aj pogreno shvatanje histeri#nih ena kao vetica). Oni su
uslovljeni delima koja ne zasluuju odobravanje (ose%aj "greha", "grenosti", koji se podme%e
fiziolokoj slabosti #ovek uvek ima razloga da bude nezadovoljan sobom). Oni su uslovljeni
kao kazne, kao otplata za neto to nismo bili duni da u#inimo, to ne bi trebalo da budemo
(openhauer je na bestidan na#in uoptio tezu prema kojoj je moral ono to upravo jeste, kao
pravi trova# i klevetnik ivota: "Svaki veliki bol, bilo telesan bilo duhovan, kazuje nam ono
to zasluujemo: jer, on nas ne bi mogao zadesiti da ga nismo zasluili." (Svet kao volja i
iredstava, II 666). Oni su uslovljeni kao posledice nepromiljenih postupaka s loim
zavretkom ( afekti, #ula uzeta kao uzrok, kao "krivac" fizioloke nevolje protuma#ene
pomo%u drugih nevolja kao "zasluene").
- Objanjenje prijatnih optih ose%aja. Oni su uslovljeni uzdanjem u boga. Uslovljeni su
sve%u o dobrim delima (takozvana "#ista savest", fizioloko stanje koje je ponekad toliko
sli#no uspenoj probavi kao dve kapi vode). Oni su uslovljeni sre%nim ishodom poduhvata (
naivan pogrean zaklju#ak: sre%an ishod poduhvata nipoto ne%e pruiti nekom hipohondru ili
Paskalu prijatne opte ose%aje). Oni su uslovljeni verom, ljubavlju, nadom hri%anskim
vrlinama. U stvari, sva ova tobonja objanjenja su posledina stanja, i istovremeno prevodi
ose%aja zadovoljstva ili nezadovoljstva na pogrean dijalekt: #ovek se nalazi u stanju padanja
poto osnovni fizioloki ose%aj ponovo postaje jak i bogat; #ovek se uzda u boga poto ose%aj
obilja i snage daje #oveku spokojstvo. Moral i religija potpuno spadaju u psihologiju zablude:
u svakom pojedina#nom slu#aju zamenjuje se uzrok s delovanjem; ili se istina zamenjuje s
delovanjem onoga to se veruje da je istinito; ili se stanje svesti zamenjuje uzro#no%u tog
stanja.
7.
Zabluda o slobodnoj volji. Mi danas nemamo vie nikakvog saaljenja prema pojmu
"slobodna volja": suvie dobro znamo ta je on najodvratniji trik teologa koji uopte postoji,
s ciljem da #ove#anstvo u#ini "odgovornim" u svom smislu, to jest, da ga uini zavisnim od
samih teologa... Ovde %u dati samo psihologiju svakog #injenja odgovornim. Svuda gde se
trae odgovornosti, obi#no je to instinkt volje za kanjavanjem i su#enjem koji ih trai. ovek
je liio svoju nevinost postojanja ako se nekakvo takvo i takvo stanje svede na volju, na
namere, na akte odgovornosti: doktrina o volji je uglavnom izmiljena u cilju kanjavanja, to
jest, volje da se prona#e krivac Cela stara psihologija, psihologija volje, zasniva se na
hipotezi da su njeni tvorci, svetenici, na #elu starih zajednica, hteli da postignu pravo da
izri#u kazne ili da za boga postignu pravo na to... Ljudi su zamiljeni kao "slobodni" kako bi
moglo da im se sudi, da se kanjavaju kako bi mogli da se proglase krivim: prema tome,
svako delo bi moralo da se smatra namernim, a poreklo svakoga dela da se nalazi u svesti (
#ime je najprincipijelnije falsifikovanje in psychologicis bilo proizvedeno u princip same
psihologije...). Danas, kad smo zapo#eli obrnuto kretanje, kad posebno mi, imoralisti,
pokuavamo svim silama da ponovoekstrahujemo iz sveta pojam krivice i pojam zlo#ina, i da
o#istimo od njih psihologiju, istoriju, prirodu, drutvene institucije i sankcije, u naim o#ima
nema radikalnijih protivnika od teologa, koji nastavljaju da zaraavaju pojmom "moralnog
ure'enja sveta" nevinost postojanja "kaznom i krivicom". Hri%anstvo je metafizika delata...
8.
ta samo moe da bude naa doktrina? Da niko ne daje #oveku njegove osobine, ni bog,
ni drutvo. ni njegovi roditelji i preci, ni on sam ( besmislica predstave koja je ovde
poslednja otklonjena ima svoje mesto u Kantovom u#enju kao "inteligibilna sloboda", a
moda ve% i u Platonovom u#enju). Niko nije za to odgovoran to on uopte postoji, to je
tako i tako stvoren, to se nalazi u takvim okolnostima, u takvoj sredini. Fatalnost njegovog
bi%a ne moe da se oslobodi iz fatalnosti svega onoga ta je bilo i ta %e biti. On nije posledica
sopstvene namere, volje, svrhe, s njim se ne pokuava da dostigne "ideal #oveka", ili "ideal
sre%e", ili "ideal moralnosti" apsurdno je hteti da se njegovo bi%e svali u ma koju svrhu. Mi
smo izumeli pojam "svrha": u stvarnosti nema svrhe... ovek je neophodan, on je deli%
sudbine, pripada celini, bivstvuje u celini ne postoji nita to bi moglo da sudi, meri,
upore'uje, osu'uje nae bi%e, jer bi to zna#ilo suditi, meriti, upore'ivati, osu'ivati celinu...
Ali, nema niega osim celine! Da vie niko ne bude odgovoran, da se na#in bi%a ne svodi na
causa prima, da svet, ni kao senzorijum ni kao "duh", nije jedinstvo, upravo to i jeste veliko
oslobo#enje samo time se i uspostavlja ponovo nevinost postojanja... Pojam "boga" je do
sada bio najve%i prigovor postojanju... Mi pori#emo boga, mi pori#emo odgovornost u bogu:
time upravo spaavamo svet.


"POPRAVLJAI" OVEANSTVA
1.
Poznat je moj zahtev upu%en filozofima da se stave s one strane dobra i zla da imaju pod
sobom iluziju moralnog suda. Ovaj zahtev proisti#e iz saznanja koje sam ja formulisao prvi
put: da uopte ne postoje nikakvi moralni fakti. Moralnom sudu je zajedni#ko to s religioznim
to veruje u realitete kojih nema. Moral je samo tuma#enje izvesnih fenomena, ta#nije re#eno,
pogreno tuma#enje. Moralni sud, kao i religiozni, pripada izvesnom stepenu neznanja u
kojem nedostaje #ak i sam pojam realnog, razlikovanje realnog i imaginarnog: tako da "istina"
na tom stepenu ozna#ava samo takve stvari koje danas nazivamo "uobraziljama" Utoliko
moralni sud ne treba nikad shvatiti doslovno: kao takav, on uvek sadri samo apsurdnost. Ali,
on ostaje neprocenjiv kao semiotika:on otkriva, bar upu%enom #oveku, najvrednije realitete
kulture i duevnosti, koje nisu dovoljno znali da bi sami sebe "razumeli". Moral je samo
govor pomo%u znakova, samo simptomatologija: treba ve% znati o emu se radi, kako bi se iz
njega izvukla korist.
2.
Prvi primer, i sasvim privremen. Uvek je postojala elja da se ljudi "popravljaju": to se, pre
svega, zvalo moral. Ali se iza iste re#i kriju najraznovrsnije tendencije. Kako ukro$enje zveri-
#oveka, tako i odgajanje odre'ene vrste #oveka naziva se "popravljanjem": tek ovi zooloki
termini izraavaju realitete naravno, takve realitete o kojima tipi#ni "popravlja#", svetenik,
nita ne zna ne$e nita da zna... Nazivati ukro%enje ivotinje njenim "popravljanjem", zvu#i
u naim uima gotovo kao ala. Ko zna ta se doga'a u menaerijama, posumnja%e u to da se
zver tamo "poboljava". Nju #ine nemo%nijom, manje tetnom, ona postaje bolesna ivotinja
zahvaljuju%i depresivnom afektu straha, bolu, ranama, gladi. Ne stoji druga#ije stvar ni s
ukro%enim #ovekom kojega je "popravio" svetenik. U ranom srednjem veku, kad je crkva
stvarno bila pre svega menaerija, svuda su podizali hajke na najdivnije egzemplare
"plavokosih bestija" - ,"popravljeni" su, na primer, ugledni Germani. Ali, kako je izgledao
posle toga takav "popravljeni" German, koji je zaveden u manastir? Kao karikatura #oveka,
kao nakaza: on je postao "grenik", sedeo je u kavezu, zatvorili su ga me'u same strane
pojmove... I, eto, leao je tamo bolestan, jadan, ogor#en na samoga sebe; pun mrnje prema
pobudama za ivot, pun podozrenja prema svemu to je jo bilo snano i sre%no. Jednom
re#ju, "hri%anin"... Fizioloki re#eno: u borbi sa zveri, naruavanje njenoga zdravlja moe da
bude jedino sredstvo da se ona oslabi. To je shvatila crkva: ona je upropatavala #oveka, ona
ga je slabila ali ona je izraavala pretenziju na to da ga je "popravila"...
3.
Uzmimo drugi slu#aj takozvanog morala, slu#aj odgajanja izvesne rase i vrste.
Najveli#anstveniji primer za to prua indijski moral, sankcionisan do religije kao "Manuov
zakonik". Ovde je postavljen zadatak da se istovremeno odgoje ne manje od #etiri rase:
sveteni#ka, ratni#ka, trgova#ka i zemljoradni#ka, najzad, rasa slugu, udra. Jasno je da se
ovde vie ne nalazimo me'u ukrotiteljima zveri: sto puta blaa i umnija vrsta #oveka je
pretpostavka da se samo koncipira plan takvog odgajanja. ovek odahne prelaze%i iz
hri%anske atmosfere bolnica i tamnica u ovaj zdraviji, vii, iri svet. Kako je bedan Novi
zavet u pore'enju s Manu, kako odvratno zaudara! Ali, i ovoj organizaciji je bilo neophodno
da bude zastrauju$a ovoga puta ne u borbi sa zveri, nego s pojmom njene suprotnosti, s
nerasnim #ovekom, s #ovekom melezom, #andalom. Pa opet, ona nije imala drugog sredstva
da ga u#ini bezopasnim, slabim, nego da ga u#ini bolesnim to je bila borba s "velikim
mnotvom". Moda nema ni#ega protivre#nijeg naem ose%anju od ovih preventivnih mera
indijskog morala. Tre%i edikt, na primer (Avadana-astra 1), onaj "o ne#istom povr%u",
utvr'uje da je jedina hrana, koja je dozvoljena #andalima, beli i crni luk, uzimaju%i u obzir da
Sveto pismo zabranjuje da im se daju itarice ili plodovi, koji sadre itarice, ili da im se daje
voda ili vatra. Isti edikt utvr'uje da vodu, koja im je potrebna, ne mogu uzimati ni iz reka, ni s
izvora, ni iz ribnjaka, nego iz prilaza mo#varama i iz udubljenja nastalih od ivotinjskih
stopala. Isto tako im se zabranjuje da peru svoje rublje i da se umivaju, poto vodu, koja im je
data iz milosti, smeju da koriste samo da utole e'. Najzad, zabrana enama udra da prue
pomo% enama #andala pri poro'aju, isto tako da ove poslednje pomau pri tom jedna
drugoj... Rezultat takvih sanitarno-policijskih propisa nije izostao: smrtonosne epidemije,
gadne polne bolesti, a u vezi s time, opet, primena "zakona noa", koji nalae da se muka
deca obrezuju, a enskoj deci odstranjuju male stidne usne. Sam Manu kae: "andale su
plod preljube, incesta i prestupa ( to je nuna posledica pojma odgajanja). Kao ode%a treba
da im slue samo prnje s mrtvih, kao posu'e razbijeni lonci, kao ukras staro gvo'e, za
bogosluenje samo zli duhovi, oni su duni da bez odmora lutaju od jednog do drugog mesta.
Zabranjeno im je da piu sleva nadesno, i da se pri pisanju slue desnom rukom: kori%enje
desne ruke i pisanje sleva nadesno namenjeno je samo ljudima punim vrlina, ljudima dobre
rase".
4.
Ove zapovesti su dovoljno pou#ne: u njima imamo arijsku humanost u savreno #istom,
savreno iskonskom obliku saznajemo da je pojam "#ista krv" suprotnost nevinog pojma. S
druge strane, postaje jasno u kojem narodu se ovekove#ila mrnja, mrnja #andala protiv ove
"humanosti", gde je postala religija, gde je postala genije... S te ta#ke gledita, jevan'elja su
dokument prvog reda; jo vie, Henokova knjiga. Hri%anstvo, koje je jevrejskog korena i
razumljivo samo kao biljka s tog tla, predstavlja pokret koji je protiv svakog morala odgajanja
rasa, privilegija: ono je antiarijska religija par excellence, hri%anstvo prevrednovanja svih
arijskih vrednosti, pobeda vrednosti #andala, propoved jevan'elja siromanima, ljudima
niskog porekla, opti ustanak svih pogaenih, bednih, promaenih, dospelih na stranputicu
protiv "rase" besmrtna osveta #andala kao religija ljubavi...
5.
Moral odgajanja i moral ukro$ivanja prema sredstvima za postizanje svojih ciljeva u
potpunosti su dostojni jedan drugoga: imamo pravo da kao najvii princip ustanovimo da za
stvaranje morala treba bezuslovno imati volju za suprotnost. Eto, to je veliki, strahovit
problem, kojim sam se najdue bavio: psihologija "popravljanja" #ove#anstva: mali, i u
sutini, skroman fakt, fakt takozvane pia fraus, omogu%io mi je prvi pristup ovom problemu:
pia fraus, nasle'e svih filozofa i svetenika, koji su "popravljali" #ove#anstvo. Ni Manu, ni
Platon, ni Konfucije, ni jevrejski i hri%anski u#itelji nisu nikad sumnjali u svoje pravo na la.
Oni nisu sumnjali ni u sasvim druga prava... Formuliu%i to, moglo bi se re%i: sva sredstva
kojima je do sada #ove#anstvo trebalo u#initi moralnim, bila su iz osnova nemoralna.


TA NEDOSTAJE NEMCIMA

1.
Danas me'u Nemcima nije dovoljno imati duha: valja jo izraziti pretenziju na njega,
dozvoliti sebi da se ima duha... Moda poznajem Nemce, moda im #ak smem re%i nekoliko
istina. Nova Nema#ka predstavlja veliki kvantum nasle'enih i usa'enih vrlina, tako da
izvesno vreme sme #ak i rasipni#ki da troi nagomilano blago snage. Nije visoka kultura koja
je njome zavladala, jo manje prefinjen ukus, aristokratska "lepota" instinkata, ve% vie
mukijih vrlina nego to ina#e moe da pokae bilo koja druga zemlja Evrope. Mnogo
bodrosti i potovanja samog sebe, mnogo uverenosti u opho'enju, u uzajamnosti dunosti,
mnogo radinosti, mnogo istrajnosti i nasle'e umerenosti, koju pre treba pobuditi nego
spre#iti. Uz to dodajem da se ovde jo pot#injava, a da pot#injavanje ne poniava... I niko ne
potcenjuje svog protivnika... italac vidi da je moja elja da budem pravedan prema
Nemcima: ne bih eleo da se u tome promenim dakle, treba, tako'e, da kaem ta imam
protiv njih. Skupo se pla%a da se do'e do mo%i: mo% zaglupljuje... Nemci nekada su ih zvali
narodom mislilaca: da li oni danas jo uopte misle? Nemci se sada dosa'uju duhom, Nemci
sada ne veruju u duh, politika prodire svaku ozbiljnost koja je neophodna za stvarno duhovne
stvari "Deutschland, Deutschland ueber Alles", bojim se da je to bio kraj nema#ke
filozofije... Ima li nema#kih fizlozofa? Ima li nema#kih pesnika? Ima li dobrih nema#kih
knjiga? pitaju me u inostranstvu. Ja crvenim, ali s hrabro%u koja mi je svojstvena i u
o#ajnim slu#ajevima, odgovaram: "Da, Bizmare!" Zar bih samo smeo da priznam kakve se
knjige danas #itaju?... Prokleti instinkt osrednjosti!
2.
ta bi sve mogao da bude nema#ki duh, ko jo nije razmiljao o tome sa setom! Ali, ovaj
narod se samovoljno zaglupljivao gotovo tokom hiljadu godina: nigde se tako poro#nije ne
zloupotrebljavaju dva velika evropska narkotika, alkohol i hri%anstvo. Odnedavno, njima se
pridruio jo i tre%i, koji jedino moe da zada poslednji udarac svakoj finoj i smeloj gipkosti
duha, muzika, naa zagluna, zagluuju%a nema#ka muzika. Koliko sumorne tegobe,
tromosti, vlanosti, ku%nih ogrta#a, koliko je mnogo piva u nema#koj inteligenciji! Kako je,
upravo, mogu%no da mladi ljudi, koji svoj ivot posve%uju najduhovnijim ciljevima, ne
ose%aju u sebi prvi instinkt duhovnosti, instinkt samoodranja duha i piju pivo?...
Alkoholizam u#ene mladei moda jo nije upitnik s obzirom na njenu u#enost i bez duha se
#ak moe biti veliki nau#nik ali on u svakom drugom pogledu i dalje ostaje problem. Gde
sve ne moe da se na'e ta nena izopa#enost, koju pivo izaziva u oblasti duha! Ja sam ve%
jednom, u izvesnom slu#aju koji je postao gotovo #uven, ukazao prstom na takvo izopa#enje
izopa#enje naeg prvog nema#kog slobodnog duha, mudrog Davida trausa, autora kafanskog
jevan'elja i "nove vere"... Nije se on bez razloga u stihovima zavetovao "draesnoj brineti"
verno%u do smrti...
3.
O nema#kom duhu sam rekao da postaje grublji, da postaje plitak. Je li to dovoljno? U
sutini, mene uasava neto sasvim drugo: kako se sve vie pogorava nema#ka ozbiljnost,
nema#ka dubina, nema#ka strast u duhovnim stvarima. Promenio se patos, a ne samo
intelektualnost. Dota%i %u se, tu i tamo, nema#kih univerziteta: kakva atmosfera vlada me'u
njihovim nau#nicima, kakav prazan, kakav skroman i mlak duh! Bio bi duboki nesporazum
kad bi mi se ovde htelo prigovoriti nema#kom naukom a, osim toga, i dokaz toga da nije
pro#itana nijedna re# iz mojih dela. Ima sedamnaest godina kako neumorno ukazujem na
uticaj liavanja duha naeg sadanjeg nau#nog stremljenja. Surovo ropstvo, na koje danas
osu'uje svakog pojedinca ogromni obim nauke, glavni je razlog toga to obdarenije, bogatije,
dublje prirode ne nalaze vaspitanje koje im odgovara, a ni vaspitaa. Naa kultura ne trpi ni
od #ega vie koliko od obilja oholih besposli#ara i fragmentarnih humaniteta: nai univerziteti
su, protiv volje, prave staklene bate za ovu vrstu siromatva instinkta duha. I ve% cela Evropa
to shvata velika politika ne obmanjuje nikoga... Nema#ka sve vie vai kao nizijska zemlja*
Evrope. Jo uvek traim Nemca s kojim bih ja mogao da budem ozbiljan na svoj na#in i
utoliko vie nekoga s kojim bih smeo da budem veseo! Sumrak idola: ah, ko bi danas
shvatio od kakve ozbiljnosti se ovde oporavlja filozof! Veselost je u nama neto to ne
najneshvatljivije...
* Igra re#i u originalu: Deutschland (Nema#ka) i Flachland! (nizija) prim. prev.
4.
Da izvrimo prora#un: nije samo jasno to nema#ka kultura propada, nego za to ima
dovoljno razloga. Kona#no, niko ne moe vie da troi nego to ima: to vai za pojedince, to
vai za narode. Ako se #ovek istroi za mo%, za veliku politiku, za privredu, za me'unarodne
veze, parlamentarizam, vojne interese ako se istroi kvantum razuma, ozbiljnosti, volje,
samosavla'ivanja, koji, ako se nalazi na ovoj strani, onda %e nedostajati na drugoj strani.
Kultura i drava su ne treba se obmanjivati u tome antagonisti: "kulturna drava" je samo
savremena ideja. Jedno ivi od drugog, jedno prosperira na ra#un drugog. Sve velike epohe
kulture su epohe politi#ke propasti: ono to je veliko u smislu kulture, bilo je nepoliti#no, #ak
antipolitino.. Geteova dua je bila ispunjena sre%om pri pojavi Napoleona splasnula mu je
u vreme "oslobodila#kih ratova"... U istom trenutku kad se Nema#ka uzdie u veliku silu,
Francuska dobija, kao kulurna sila, novi zna#aj. Ve% se danas mnogo nove ozbiljnosti,
mnogo nove strasti duha preselilo u Pariz; pitanje pesimizma, na primer, pitanje Vagnera,
gotovo sva psiholoka i umetni#ka pitanja se tamo pretresaju neuporedivo prefinjenije i
temeljnije nego u Nema#koj Nemci su #ak nesposobni za ozbiljnost ove vrste. U istoriji
evropske kulture, ra'anje "imperije" ozna#ava pre svega jedno: premetanje teita. Ve% je
svuda poznato: uglavnom a to ostaje kultura Nemci ne dolaze vie u obzir. Pitaju: moete
li da navedete jedan jedini duh koji bi imao evropski znaaj? Kao to je bio va Gete, va
Hegel, va Hajnrih Hajne, va openhauer? ta vie nema ni jednog jedinog nema#kog
filozofa, to izaziva #u'enje bez kraja.
5.
Celo vie vaspitanje u Nema#koj bilo je lieno glavne stvari: svrhe, isto kao i sredstva za
postizanje svrhe. Da je vaspitanje, obrazovanje, samo svrha a ne "drava" da su za ovu
svrhu potrebni vaspitai a ne gimnazijski nastavnici i univerzitetski nau#nici to se
zaboravilo... Nuni su vaspita#i, koji su i sami vaspitani, koji nadmauju druge, aristokrati
duha, dokazuju%i to u svakom trenutku, dokazuju%i to re#ju i %utanjem, zrele, ushi$uju$e
kulture a ne u#eni nespretnjaci, kakve danas gimnazija i univerzitet nude omladini kao "vie
dadilje" Vaspita#i nedostaju, ne ra#unaju%i izuzetke izuzetaka, nema preduslova za
vaspitanje: odatle dekadencija nema#ke kulture. Jedan od tih najre'ih izuzetaka je i moj
veoma potovani prijatelj Jakob Burkhart u Bazelu na prvom mestu je njemu Bazel zahvalan
za svoje prvenstvo u humanosti. To to,"vie kole" u Nema#koj stvarno postiu, to je
brutalno dresiranje kako bi se, sa to manjim gubitkom vremena, mnotvo mladih ljudi u#inilo
korisnim, iskoristljivim za dravnu slubu. "Vie vaspitanje" i mnotvo to ve% unapred
protivre#i jedno drugom. Svako vie vaspitanje spada samo u izuzetak: valja biti privilegovan
da se ima pravo na tako visoku privilegiju. Sve velike, sve lepe stvari ne mogu nikad biti
opte dobro: pulchrum est paucorum hominum. ta uslovljava dekadenciju nema#ke
kulture? to "vie vaspitanja" nije vie preimu$stvo demokratizam "opteg" obrazovanja
koje je postalo obino... Ne treba zaboraviti da vojne privilegije formalno iznuruju suvie
veliko poha#anje viih kola, to jest, doprinose njihovoj propasti. Niko vie nije voljan da u
sadanjoj Nema#koj prui svojoj deci aristokratsko vaspitanje: sve nae "vie" kole su
usmerene na najdvosmisleniju osrednjost, s u#iteljima, nastavnim planovima, nastavnim
ciljevima. A svuda vlada nepristojna urba, upravo kao da se neto propustilo ako mlad #ovek
sa 23 godine jo nije "svrio", jo ne zna ta da odgovori na "glavno pitanje": koji poziv?
Via vrsta ljudi, ako se sme re%i, ne voli "pozive", upravo stoga to sebe smatra pozvanom...
Ona ima vremena, ona ne uri, ona uopte ne misli na to da postane "svrena" s trideset
godina #ovek je, u smislu visoke kulture, po#etnik, dete. Nae prenatrpane gimnazije, nai
preoptere%eni, zaglupljeni gimnazijski nastavnici zbilja su skandal: da bi se zatitila takva
stanja stvari, kako su to nedavno u#inili hajdelberki profesori, za to moda ima uzroka ali
razloga za to nema.
6.
Da bih ostao veran svom karakteru, potvr#u$em karakteru koji samo indirektno, samo
silom ima posla s protivre#no%u i kritikom, ustanovljavam odmah tri zadatka zbog kojih su
potrebni vaspita#i. Treba se nau#iti gledati, treba se nau#iti misliti, treba se nau#iti govoriti i
pisati: cilj sva tri zadatka je aristokratska kultura. Nau#iti se gledati navi%i oko na mir,
strpljenje, navi%i ga na pribliavanje sebi; odloiti sud, nau#iti se izbe%i i obuhvatiti
pojedina#ni slu#aj sa svih strana. To je prvo pripremno kolovanje za duhovni razvoj: ne
reagovati odmah na nadraivanje, nego ste%i inhibiraju%e, zaustavljaju%e instinkte. Nau#iti se
gledati, onako kako ja to shvatam, gotovo ono to se nefilozofskim jezikom zove jakom
voljom: u tome je upravo bitno ne "hteti", mo%i odloiti odluku Sva duhovna nerazvijenost,
sva prostota zasniva se na nesposobnosti da se odupre nadraaju #ovek mora da reaguje, on
sledi svaki impuls. U mnogim slu#ajevima, takva neophodnost je gotovo bole%ivost, propast,
simptom iscrpljenosti gotovo sve to nefilozofska sirovost naziva imenom "poroka" #ini
samo fizioloku nesposobnost da ne reaguje. Primena poduke gledanja: kao uenik, #ovek
obi#no postaje spor, nepoverljiv, oponent. Strano, novo svake vrste #ovek %e dozvoliti da mu
pri'e s prijateljskim spokojstvom i povla#i od njega svoju ruku. Otvaranje svih svojih vrata,
pokorno leanje na trbuhu pred svakim malim faktom, spremnost da se u svako vreme u'e, da
se provali u druge i u drugo, jednom re#ju, #uvena savremena "objektivnost" je lo ukus, i
nearistokratska par excellence.
7.
Nau#iti se misliti: u naim kolama nemaju vie o tome nikakvog pojma. ak i na
univerzitetima, me'u pravim nau#nicima filozofije, logika kao teorija, kao praktika, kao
zanat, po#inje da izumire. itajte nema#ke knjige: ni najudaljenijeg spomena o tome da je za
miljenje neophodna tehnika, nastavni plan, volja za majstorstvom da miljenje iziskuje
u#enje, kao to ga trai igranje, kao neto sli#no igranju... Ko od Nemaca zna jo iz iskustva
za onu finu jezu, koju lake noge u duhovnoj oblasti prostruje u sve mii%e! Nadmena
glupost duhovnih grimasa, nespretna ruka pri hvatanju to je do takvog stepena nema#ko, da
u inostranstvu to meaju uopte s nema#kim bi%em. Nemac nema prste za nuances... To to su
Nemci samo i izdrali svoje filozofe, pre svega, onog nakaznog idejnog bogalja koji je uopte
postojao, velikog Kanta, ne prua ni najmanje pojma o nema#koj prefinjenosti: Naime, ne
moe se isklju#iti iz aristokratskog vaspitanja igranje u svakom obliku, znati igrati nogama,
pojmovima, re#ima. treba li jo da kaem da se mora znati i perom da se mora nau#iti
pisati? Ali, na ovom mestu bih za nema#ke #itaoce postao prava zagonetka...

ARKANJA JEDNOG NESAVREMENOG
1.
Moje nemogu$nosti. Seneka: ili toreador vrline. Ruso: ili vra%anje prirodi in impuris
naturalibus iler ili truba# morala iz Zekingena. Dante: ili hijena koja pie pesme u
grobnicama. Kant: ili cant kao inteligibilni karakter. Viktor Igo: ili svetionik u moru
bezumlja. List ili kola okretnosti za enama. or Sand ili lactea ubertas, na srpskom:
krava muzara s "lepim stilom". Mile: ili oduevljenje koje skida kaput. Karlajl: ili
pesimizam kao izostali ru#ak. Don Stjuart Mil: ili jasno%a koja vre'a. Les freres de
Goncourt: ili dva Ajaksa u borbi s Homerom. Ofenbahova muzika. Zola: ili "radost irenja
smrada".

2.
Renan. Teologija, ili iskvarenost uma "nasle'enim grehom" (hri%anstvo). Svedo#anstvo -
Renan, koji grei s krajnje ta#nom pravilno%u, #im razlikuje samo jedno Da ili Ne opte
vrste. On bi eleo, na primer, da sjedini u jedno la science i la noblesse: ali, la science pripada
demokratiji, a to je, pak, jasno kao dan. On eli, s nemalim #astoljubljem, da predstavlja
duhovni aristokratizam: ali, istovremeno on kle#i na kolenima, i ne samo na kolenima, pred
suprotnim u#enjem, pred evangile des humbles...emu pomae sve slobodoumlje, sva
modernost, sva podrugljivost i spremnost vijoglavke, kad ste svojim srcem ostali hri%anin,
katolik, tavie i svetenik! Renan je, potpuno kao jezuit i ispovednik, snalaljiv u zavo'enju;
njihovoj duhovnosti nisu strani iroki popovski osmesi on, kao i svi svetenici, postaje
opasan tek onda kad voli. Niko se ne moe uporediti s njim u vetini oboavanja s ve%om
opasno%u po ivot... Ovaj Renanov duh, koji rastrojava nerve, jedna je sudba vie za jednu,
bolesnu Francusku koja pati od bolesti volje.
3.
Sent-Bev. Ni#eg mukog; pun sitne pakosti prema svim mukarcima po duhu. Luta
unaokolo, prefinjen, radoznao, pun dosade prislukuju%i u sutini, osoba enskog pola, sa
enskom osvetoljubivo%u i enskom senzibilno%u. Kao psiholog, genije de la medisance;
neizmerno bogat sredstvima za to; niko ne zna bolje od njega da pomea pohvalu s otrovom.
Plebejac u najniim instinktima, i blizak Rusoovom ressentiment: prema tome, romanti#ar
jer pod svakim romantisme-om grok%e i udi Rusoov instinkt za osvetom. Revolucionar, ali
jo nekako obuzdan strahom. Bez slobode pred svim to ima snage (javno mnenje, akademija,
dvor, sam Por-Roajal). Ogor#en na sve veliko u ljudima i stvarima, na sve to veruje u sebe. U
dovoljnoj meri pesnik i poluena da bi sve veliko ose%ao jo kao mo%; stalno izvijen, kao onaj
#uveni crv, jer se stalno ose%a zgaenim. Kao kriti#ar, bez merila, oslonca i ki#me, s jezikom
kosmopolitskog libertin-a za mnoge stvari, ali bez hrabrosti #ak i za priznanje libertinage-a.
Kao istori#ar, bez filozofije, bez mo$i filozofskog pogleda zato odbijaju%i zadatak sudije u
svim vanim stvarima, prikrivaju%i se "objektivno%u" kao maskom. Druga#ije se odnosi
prema svim stvarima gde je najvia instanca prefinjeni, istan#ani ukus: tu, zaista, on ima
hrabrosti prema sebi, uiva u sebi tu je on umetnik. S izvesne strane, to je predforma
Bodlera.
4.
Imitatio Cristi spada u one knjige koje drim u rukama ne bez neke filozofske odvratnosti:
ona iri parfum ve#no-enstvenog, za koji ve% #ovek mora da bude Francuz ili vagnerovac...
Ovaj svetac na takav na#in govori o ljubavi da pobu'uje radoznalost i Parianki. Kau mi da
se onaj najpametniji jezuit, O. Kont, koji je hteo svoje Francuze, zaobilaznim putem nauke, da
dovede u Rim, inspirisao ovom knjigom. Verujem u to:"religija srca"...
5.
D. Eliot. Oni su se oslobodili hri%anskog boga, i veruju da utoliko vie moraju da
zadre hri%anski moral: to je engleska doslednost, i ne%emo je zameriti moralnim enicama a
la Eliot. U Engleskoj, za svaku malu emancipaciju od teologije #ovek mora, na uasavaju%i
na#in, ponovo da rehabilituje svoju #ast kao fanatika morala. To je tamo kazna koja se pla%a.
Za nas, druge ljude, istiskujemo time u sebi ispod nogu pravo na hri%anski moral. Ovo
poslednje se nikako ne razume samo po sebi: treba stalno ukazivati na to uprkos engleskim
tupoglavcima. Hri%anstvo je sistem, uskla'en i celovit pogled na svet. Ukoliko se iz njega
izbije glavni pojam, vera u boga, onda se time unitava i celina: u rukama vie ne%e ostati
nita neophodno. Hri%anstvo pretpostavlja da #ovek ne zna, da ne moe da zna ta je za njega
dobro a ta zlo: on veruje u boga koji jedini to zna. Hri%anski moral je zapovest; njegovo
poreklo je transcendentno; on je s one strane svake kritike, svakog prava na kritiku; on je
istinit samo u slu#aju da je bog istina on se dri i pada zajedno s verom u boga. Ako
Englezi stvarno veruju, kao da bi mogli da znaju sami od sebe, "intuitivno", ta je dobro a ta
zlo, ako oni, prema tome, smatraju da im hri%anstvo kao garancija vie nije potrebno, onda je
to, sa svoje strane, samo posledica vladavine hri%anskih sudova o vrednostima, i izraz snage
i dubine te vladavine: tako da je zaboravljeno poreklo engleskog morala, pa vie ne postoji,
veoma uslovna strana njegovog prava na postojanje. Za Engleze, moral jo nije problem...
6.
or Sand. itao sam prva lettres d'un voyageur: kao sve to poti#e od Rusoa, ona su
lana, izveta#ena, liena ose%aja mere. Ne mogu da izdrim ovaj areni, %ilimski stil; kao ni
plebejsku ambiciju za plemenitim ose%anjima. Najgore je, svakako, enska koketerija sa
znacima mukosti, s manirima nevaspitanih mladi%a. Kako je hladna morala da bude pri
svemu tome, ova nesnosna umetnica! Ona se navijala kao #asovnik i pisala... Hladno kao
Igo, kao Balzak, kao svi romanti#ari kad su pisali! I s kakvim samozadovoljstvom se pri tom
izleavala, ova plodna spisateljica-krava, koja je u sebi imala neto nema#ko u r'avom
smislu, sli#no samom Rusou, njenom u#itelju, i koja je svakako bila mogu%a samo u vreme
dekadencije francuskog ukusa! Ali, Renan je potuje...
7.
Moral za psihologe. Nemojte se baviti kolporterskom psihologijom! Nikad ne
posmatrajte da biste posmatrali! To stvara lanu optiku, razrokost, neto usiljeno i lieno
ose%aja mere. Doivljavanje kao htenje doivljaja to ne uspeva. Ne sme se, doivljavaju%i
neto, osvrtati za sobom, svaki pogled postaje tada "zao pogled". Ro'eni psiholog se
instinktivno #uva toga da gleda da bi gledao; isto se moe re%i i za ro'enog slikara. On nikada
ne stvara "prema prirodi" on preputa svom instinktu, svojoj camera obscura, da proseje i
izrazi "slu#aj", "prirodu", "doivljeno... Samo mu opte prodire u svest, samo zaklju#ak,
rezultat: njemu je nepoznato ono proizvoljno apstrahovanje od pojedina#nog slu#aja.. ta %e
od toga ispasti kad se postupi druga#ije? Na primer, kad se, na na#in pariskih romanciers,
#ovek po#ne baviti, u ve%oj ili manjoj meri, kolporterskom psihologijom? To kao da treba
stvarnost, to svake ve#eri donosi ku%i pregrt kurioziteta... Ali, treba samo videti ta %e najzad
proizi%i iz toga mnotvo mrlja, u najboljem slu#aju mozaik, u svakom slu#aju neto
sastavljeno od delova, nespokojno, dre#e%ih boja. U tome su najdalje otili bra%a Gonkur: oni
ne mogu da sastave ni tri re#enice koje, jednostavno, ne pri#injavaju bol o#ima, o#ima
psihologa. Priroda, s umetni#ke ta#ke gledita, nije nikakav model. Ona preuveli#ava, ona
izobli#ava, onda ostavlja praznine. Priroda je sluaj. Rad "prema modelu" izgleda r'av znak:
on odaje pot#injavanje, slabost, fatalizam to padanje ni#ice u prainu pred petit faits
nedostojno je potpunog umetnika. Videti to to jeste to dolikuje sasvim drugom rodu ljudi,
artistikom, ljudima od fakata. Treba znati ko je #ovek...
8.
O psihologiji umetnika. Da bi postojala umetnost, da bi postojalo ma kakvo esteti#ko
stvaralatvo i kontemplacija, neophodan je fizioloki preduslov: opijenost. Opijenost treba
najpre da poja#a uzbudljivost cele maine: ina#e, delo ne%e dosegnuti umetnost. Sve vrste
opijenosti, ma koliko razli#iti bili njihovi uzroci, imaju za to snagu: pre svega, opijenost
polnog uzbu'enja, taj najstariji i najiskonskiji oblik opijenosti. Isto tako, opijenost koja se
javlja kao posledica svih jakih pouda, svih snanih afekata; opijenost sve#anosti, takmi#enja,
bravurozno izvedenog komada, pobede, svih ekstremnih uzbu'enja; opijenost surovosti;
opijenost razaranja; opijenost pod uticajem izvesnih meteorolokih pojava, na primer,
prole%na opijenost; ili pod uticajem narkoti#kih sredstava; najzad, opijenost volje, opijenost
nagomilane i nabujale volje. Ono to je bitno u opijenosti, to je ose%aj pove%anja snage i
obilja. Iz tog ose%aja mi predaj emo poneto stvarima, prisiljavamo ih da uzimaju od nas,
primoravamo ih ovu pojavu nazivaju idealizovanjem. Oslobodimo se ovde jedne
predrasude: idealizovanje se ne sastoji, kako se obi#no smatra, od asptrahovanja ili
isklju#ivanja nepoznatog, sporednog. Mnogo je presudnije neobi#no isticanje glavnih crta,
tako da druge, zahvaljuju%i tome, i#ezavaju.
9.
U tom stanju se sve oboga%uje iz svog sopstvenog obilja: to se vidi, to se ho%e, to se vidi
nabujalo, saeto, snano, prepuno snage. ovek u ovom stanju izmenjuje stvari dotle dok one
ne po#nu da odraavaju njegovu mo% dok ne postanu refleksi njegovog savrenstva. Ova
neophodnost preobraavanja u savreno jeste umetnost. ak i sve to nije on, i pored toga
postaje za njega uivanje u samom sebi; u umetnosti #ovek uiva u sebi kao savrenstvu.
Bilo bi dozvoljeno da se za sebe izmisli suprotno stanje, neko specifi#no antiumetnitvo
instinkta takvu vrstu bi%a koja bi sve osiromaila, razredila, u#inila tuberkuloznim. A, u
stvari, istorija je bogata takvim antiartistima, takvim izgladnelim egzemplarima ivota, koji
zbog vie sile treba da se hrane stvarima, da ih isisaju, da ih u#ine mravijim. Takav je, na
primer, slu#aj pravog hri%anina, Paskala recimo: ne moe se na$i hri%anin koji bi
istovremeno bio umetnik... Ne bi trebalo, s de#jom prostoduno%u, da mi se prigovara Rafael
ili koji drugi homeopati#ni hri%anin devetnaestog veka: Rafael je rekao Da, Rafael je uinio
Da, prema tome, Rafael nije bio hri%anin...
10.
ta zna#e antieti#ni pojmovi apolonski i dionizijski, koje sam uveo u estetiku, oba shva%eni
kao vrste opojnosti? Apolonska opojnost dri, pre svega, oko u stanju uzbu'enja tako da
ono dobija mo% vizije. Slikar, vajar, epski pesnik, vizionari su par excellence. U dionizijskom
stanju, naprotiv, uzbu'en je i poja#an ceo sistem afekata: tako da on odjednom osloba'a sva
svoja sredstva izraavanja, i istovremeno izvla#i iz sebe mo% predstavljanja, podraavanja,
transfigurisanja, preobraavanja, svake vrste mimike i glume. Bitno ostaje lako%a
metamorfoze, nesposobnost da se ne reaguje ( sli#no kao kod nekih histerika, koji za tren
oka preuzimaju svaku ulogu). Za dionizijskog #oveka je nemogu%e da ne razume bilo koju
sugestiju, on ne predvi'a nijedan znak afekta, on poseduje najvii stepen instinkta
razumevanja i odgonetanja, kao i najvii stepen vetine saoptavanja. On ulazi u svaku
situaciju, u svaki afekt: on se stalno preobraava. Muzika, kako je mi danas razumemo,
tako'e je opte uzbu'enje i osloba'anje afekata, ali ipak, samo ostatak daleko potpunijeg
izraajnog sveta afekata, samo residium dionizijskog histrionizma. Za omogu%avanje muzike
kao posebne umetnosti primorana su na %utanje neka #ula, pre svega, #ulo mii%nih ose%aja (u
najmanju ruku relativno: jer, u izvesnom stepenu, svaki ritam jo govori naim mii%ima).
tako da #ovek ne podraava i ne predstavlja bie odmah ono to ose%a. Pa ipak, to je pravo,
normalno dionizijsko stanje, u svakom slu#aju prvobitno stanje; muzika je lagano dostignuta
specifikacija ovog stanja na tetu najsrodnije sposobnosti.
11.
Glumac, mimi#ar, igra#, muzi#ar, liri#ar, u osnovi su srodni po svojim instinktima i
predstavljaju jedno, ali postepeno se oni specijalizuju i odvajaju jedan od drugog sve do
protivre#ja. Liri#ar je najdue bio sjedinjen s muzi#arem, glumac s igra#em. Arhtekt ne
predstavlja ni dionizijsko, ni apolonsko stanje: tu je pred nama veliki akt volje, volje koja brda
pomera, opojnost velike volje koja udi za umetno%u. Najmo%niji ljudi su uvek inspirisali
arhitekte; arhitekt je uvek bio pod sugestijom mo%i. U arhitektonskoj tvorevini treba da se
ovaploti ponos, pobeda nad teko%ama, volja za mo%; arhitektura je neka vrsta re#itosti vlasti
u oblicima, #as ube'uju%i, #as laskaju%i, #as isklju#ivo zapovedaju%i. Najvii ose%aj vlasti i
sigurnosti izraava se u onome to ima veliki stil.Vlast, kojoj vie nisu potrebni dokazi; koja
prezrivo odbija da se svidi; koja s trudom odgovara; koja oko sebe ne ose%a nijednog svedoka;
koja ivi a da pri tom nije svesna da protiv nje postoje protivre#ja; koja se odmara u sebi,
fatalisti#ka, zakon me'u zakonima: eto, to govori o sebi kao veliki stil.
12.
itao sam o ivotu Tomasa Karlajla, ovu nevoljnu farsu, ovu herojsko-moralnu
interpretaciju dispepti#kih stanja. Karlajl, #ovek snanih re#i i poza, retor iz nude, koju
postojano izaziva e' za jakom verom, a tako'e i ose%aj nesposobnosti za to ( u tome je
tipi#an romanti#ar!). e' za jakom verom nije dokaz jake vere, pre je suprotnost. Ako je ovek
ima, onda moe sebi da dozvoli divan luksuz skepse: za to je #ovek dovoljno siguran,
dovoljno #vrst, dovoljno sputan. Karlajl priguuje neto u sebi pomo%u fortissimo-a svog
divljenja ljudima jake vere, i svojom srdbom na nekoliko prostodunih ljudi: njemu je
potrebna buka. Postojana strasna neasnost prema sebi to je njegov proprium,time on sebe
#ini interesantnim i ostaje interesantan. Svakako, u Engleskoj mu se dive upravo zbog njegove
#estitosti... Ali, to je engleski; a uzimaju%i u obzir da su Englezi narod savrenog cant-a, #ak
pravedno, a ne samo shvatljivo. U sutini, Karlajl je engleski ateist koji trai svoju #ast u tome
da to ne bude.
13.
Emerson. Mnogo prosve%eniji, poletniji, svestraniji, rafinisaniji od Karlajla, pre svega,
sre%niji... Takav #ovek koji se instinktivno hrani samo ambrozijom, koji ostavlja nedirnuto
ono to je nesvarljivo u stvarima. U pore'enju s Karlajlom, on je #ovek ukusa. Karlajl, koji
ga je veoma voleo, rekao je, uprkos tome, o njemu: "On nam ne da dovoljno da grizemo", to
moe biti pravedno re#eno, ali nikako na tetu Emersona. Emerson ima onu dobru i genijalnu
veselost koja obeshrabruje svaku ozbiljnost; on, na alost, ne zna koliko je ve% star, i koliko
%e jo biti mlad on bi mogao da kae o sebi re#ima Lope de Vege: "Yo me sucedo a mi
mismo". Njegov duh uvek ima razloga da bude zadovoljan, pa #ak i zahvalan; i ponekad
dodiruje veselu transcendenciju onog #estitog #oveka koji se vratio s ljubavnog sastanka
tamquan re bene gesta. "Ut desint vires", govorio je sa zahvalno%u "tamen est lau danda
voluptas".
14.
Anti-Darvin. to se ti#e #uvene "borbe za ivot", #ini mi se katkad da je ona vie plod
tvrdnji i nego dokaza. Ona postoji, ali kao izuzetak; opti aspekt ivota nije nevolja, nije glad,
nego, naprotiv, bogatstvo, izobilje, #ak apsurdna rasipnost gde se bori, bori se za vlast... Ne
treba zamenjivati Maltusa s prirodom. Ali, pretpostavimo da postoji ta borba a u stvari je
ima u takvom slu#aju ona se, na alost, zavrava obratno od onoga to eli Darvinova kola,
i od onoga to bismo, moda smeli da elimo s njom: naime, nepovoljno za jake, za
privilegovane, za sre%ne izuzetke. Vrste ne rastu u savrenstvu slabi stalno postaju gospodari
nad jakima, to proizlazi iz toga to ih je u velikom broju, to su i mudriji... Darvin je
zaboravio na duh (to je engleski!), slabi imaju vie duha... Treba imati potrebu za duhom, da
bi se duh stekao #ovek ga izgubi kad mu vie nije potreban. Ko ima snagu, taj se odri#e
duha (- "neka ide do 'avola!", danas se misli u Nema#koj, "imierija mora ipak nama da
ostane"...). Kao to vidite, pod duhom podrazumevam opreznost, strpljivost, lukavstvo,
licemerstvo, veliko samosavla'ivanje i sve ono to je mimicry (u ovo poslednje spada i veliki
deo takozvane vrline).
15.
Kazuistika psihologa. Eto, to je poznavalac ljudi: zato ih on, zapravo, prou#ava? On ho%e
od njih da izvu#e male koristi, ili #ak i velike on je politi#ar! . Eto, i onaj je poznavalac
ljudi: a vi kaete da on od toga ne%e nita da izvu#e za sebe, da je on veliki "bezli#ni".
Pogledajte paljivije! Moda on ho%e jo goru korist: da se ose%a kao da je iznad ljudi, da sme
da gleda na njih s visine, da ga vie ne zamenjuju s njima. Ovaj "bezli#ni" prezire ljude: a
onaj prvi je humanija specija, to bi i sam izgled mogao re%i. On je u najmanju ruku ravan
njima, staje u njihove redove...
16.
Psiholoki takt Nemaca izgleda mi da je izloen sumnji #itavim nizom slu#ajeva, a samo
me moja skromnost spre#ava da dam njihov pregled. No, u jednom slu#aju ne%e mi
nedostajati veliki povod da obrazloim svoju tezu: ne mogu da oprostim Nemcima to su se
prevarili u Kantu i u njegovoj "filozofiji sporednih vrata", kako je ja nazivam to nije bio tip
intelektualne #estitosti. Drugo to ne mogu da sluam, to je ono famozno "i": Nemci kau
"Gete i iler" bojim se da oni kau "iler i Gete"... Zar jo ne poznaju tog ilera? Ima jo
gorih "i"; #uo sam sopstvenim uima, svakako samo me'u univerzitetskim profesorima,
"openhauer i Hartman"...
17.
Najumniji ljudi, pretpostavljaju%i da su oni i najhrabriji, preivljavaju i daleko bolnije
tragedije: ali, upravo stoga oni potuju ivot, jer im suprotstavlja svoja najve%a neprijateljstva.
18.
O "intelektualnoj savesti". Nita mi danas ne izgleda re'e od pravog licemerja. Veoma
sumnjam da ova biljka ne podnosi blagi vazduh nae kulture. Licemerje spada u veoma jake
vere kad #ovek i pod prinudom da javno pokae drugu veru, nije ostavljao veru koju je imao.
Danas se #ovek osloba'a od nje ili, to je jo obi#nije, #ovek dodaje sebi jo jednu, drugu veru
u svakom slu#aju, ostaje astan. Bez sumnje, danas je mogu% daleko ve%i broj uverenja
nego ranije; mogu%, to jest dozvoljen, to jest bezopasan. Odatle nastaje tolerancija prema
samom sebi. Tolerancija prema samom sebi doputa vie uverenja: ona se izraavaju
zajedno ona se, kao i ceo svet danas, #uvaju od toga da se kompromituju. ime se danas
#ovek kompromituje? Ako ima konsekvencije. Ako ide po pravoj liniji. Ako je manje nego
petomislen. Ako je pravi... Veoma se bojim da je savremeni #ovek, jednostavno, suvie
komotan za neke poroke: tako da oni, zapravo, izumiru. Sve se zlo, koje je uslovljeno jakom
voljom a moda i nema ni#eg zlog bez jake volje izro'uje, u naem mlakom vazduhu, u
vrlinu.. Ono malo licemera koje sam upoznao, pozdravili su licemerje: oni su bili, kao to je
to u dananje vreme gotovo svaki deseti #ovek glumci.
19.
Lepo i runo. Nita nije uslovnije, recimo ogranienije, nego na ose%aj lepog. Ko bi hteo
da ga zamisli nezavisnog od zadovoljstva koje pri#injava #oveku, odmah bi izgubio tlo pod
nogama. "Lepo samo po sebi" samo je re#, a ne i pojam. U lepom se #ovek postavlja kao
merilo savrenstva; u izabranim slu#ajevima, on se u njemu divi sebi. Jedna vrsta ne moe
nikako druga#ije nego da kae samoj sebi Da. Njen najnii instinkt, instinkt samoodranja i
samorasprostranjenja, zra#i jo u takvim sublimitetima. ovek smatra da je i sam svet obasut
lepotom on se zaboravlja kao njen uzrok. On ga je sam obdario lepotom, ah! samo
ljudskom, odvie ljudskom lepotom.. U sutini, #ovek se ogleda u stvarima, on smatra lepim
sve to mu odraava njegov lik: sud "lepo" je sujeta njegove vrste... Skeptiku bi, naime, malo
podozrenje moglo apnuti na uho pitanje: da li se svet stvarno ulepava time to ga upravo
smatra lepim? On ga je ooveio: to je sve. Ali nita, zapravo ba nita ne moe nam biti
garancija da upravo #ovek slui kao model lepog. Ko zna kako on izgleda u o#ima visokog
sudije ukusa? Moda odvano? moda #ak i zabavno? moda arbitrarno?... "Oh, Dionize,
boanski, zato me vu#e za ui,? upita jednom Arijadna, za vreme jednog od onih #uvenih
dijaloga na Naksosu, svog filozofa ljubavnika. "Vidim nekakav humor u tvojim uima,
Arijadna; zato nisu jo due?"
20.
Nita nije lepo, samo je #ovek lep: na ovoj naivnosti zasniva se sva estetika, ona je njena
prva istina. Dodajmo odmah tome i njenu drugu: nita nije runo kao #ovek u stanju
degenerisanja time je ograni#ena oblast esteti#kog suda. Prema fiziolooj proveri, sve to je
runo slabi i alosti #oveka. To ga podse%a na propast, opasnost, nemo%; on fakti#ki pri tom
pla%a snagom. Dejstvo runog se moe izmeriti dinamometrom. Kad je #ovek uopte potiten,
onda on ose%a blizinu ne#ega "runog". Njegov ose%aj snage, njegova volja za mo%, njegova
hrabrost, njegov ponos sve se to smanjuje s runim i pove%ava s lepim... Kako u jednom,
tako i u drugom slu#aju, izvucimo zakljuak: premisa za to ima u neizmernom obilju u
instinktu. Runo se smatra znakom i simptomom degeneracije: ono to u nama i iz najve%e
daljine podse%a na degeneraciju, to u nama izaziva sud "runo". Svaki znak iscrpljenosti,
tegobe, starosti, umora, svaka vrsta neslobode kao gr#, paraliza, pre svega miris, boja, oblik
raspadanja, trulei, pa bilo i u najrazre'enijem obliku do simbolike sve to izaziva istu
reakciju, sud vrednosti "runo". Tu iskrsava mrnja: koga #ovek tu mrzi? Ali, u tome nema
nikakve sumnje: propast svog tipa. On ovde mrzi iz najdubljeg instinkta vrste; u ovoj mrnji
se odraavaju jezivost, opreznost, dubina, dalekovidost to je najdublja mrnja koja uopte
postoji. Zbog nje je umetnost duboka...
21.
openhauer. openhauer, poslednji Nemac koji dolazi u obzir ( koji predstavlja
evropsku pojavu kao Gete, kao Hegel, kao Hajnrih Hajne, a nije samo lokalni, "nacionalni"),
za psihologa je slu#aj prvog reda: naime, kao zlobno genijalni pokuaj da se izvedu na bojite
u korist opte nihilisti#kog obezvre'enja ivota upravo suprotne instancije, velika
samopotvr'ivanja "volje za ivot", oblici egzuberantnosti ivota. On je, jedno za drugim,
interpretirao umetnost, herojstvo, genija, lepotu, veliko saaljenje, spoznaju, volju za istinom,
tragediju kao posledi#ne pojave "odricanja" ili kao potrebu odricanja "volje" najve%e
psiholoko pravljenje lanog novca koje postoji u istoriji, izuzimaju%i hri%anstvo. Ako se
paljivije zagleda, on je u tome naslednik hri%anske interpretacije, s tom razlikom to je i ono
to je hri%anstvo odbacilo, velike fakte kulture #ove#anstva, umeo da odobri jo u
hri%anstvu, to jest, nihilisti#kom smislu ( naime, kao puteve ka "spasenju", kao predformu
"spasenja", kao stimulantia potrebe za spasenjem ...).
22.
Razmotri%u jedan jedini slu#aj. openhauer govori o lepoti s melanholi#nim zanosom na
kraju krajeva, zato? Jer, on u njoj vidi most kojivodi dalje, ili izaziva e' da se ide dalje...
Ona je, za njega, oslobo'enje od "volje" za trenutak ona mami spasenju zauvek... On je
posebno ceni kao osloboditeljicu od "arita volje", od polnog ose%aja u lepoti on vidi
negiran polni instinkt... Neobi#an svetac! I ako ti neko protivre#i, bojim se, bi%e to priroda.
Zato uopte postoji lepota tona, boje, mirisa, ritmi#kog kretanja u prirodi? ta pobu#uje
lepotu? Na sre%u, protivre#i mu i jedan filozof. Ne manji autoritet od boanskog Platona (
tako ga naziva sam openhauer) podrava drugu tezu? da svaka lepota pobu'uje na za#e%e
da je to upravo proprium njenog dejstva, po#inju%i naj#ulnijim i zavravaju%i najduhovitijim...
23.
Platon ide dalje. S nevino%u, za koju treba biti Grk a ne "hri%anin", on govori da uopte
ne bi bilo platonske filozofije, kad u Atini ne bi bilo tako lepih mladi%a: njihov izgled je
upravo to to zanosi duu filozofa u erotsku vrtoglavicu i ne da joj mira dok ne baci seme
svega velikog u tako lepu zemlju Tako'e neobi#an svetac! #ovek ne veruje svojim uima,
pretpostavljaju%i #ak i da veruje Platonu. U najmanju ruku se moe dogoditi da se u Atini
drugaije filozofiralo, pre svega javno. Nita nije manje gr#ko nego paukova mrea pojmova
pustinjaka, amor intellectualis dei na Spinozin na#in. Filozofija u duhu Platona mogla bi pre
da se definie kao erotsko takmi#enje nego kao usavravanje i oduhovljenje drevne agonalne
gimnastike i njenih pretpostavki... ta je, najzad, izraslo iz ove Platonove filozofske erotike?
Novi umetni#ki oblik gr#kog agona, dijalektika. Podse%am jo protiv openhauera i u #ast
Platona, na to da je i cela via kultura i knjievnost klasine Francuske izrasla na tlu
seksualnog interesa. Kod nje se svuda moe traiti galantnost, #ulnost, seksualno takmi#enje,
"ena" i nikad se ne%e uzalud traiti...
24.
L'art pour l'art. Borba protiv svrhe u umetnosti je uvek borba protiv moraliziraju$e
tendencije u umetnosti, protiv njenog pot#injavanja moralu. L'art pour l'art zna#i: "do 'avola
s moralom!" Ali, ve% i samo ovo neprijateljstvo odaje nadmo%nost predrasuda. Ako
isklju#imo iz umetnosti svrhu moralne propovedi i popravljanja #oveka, onda iz toga jo
zadugo ne sledi da je umetnost uopte bez svrhe, besciljna, bez smisla, jednom re#ju, da je
l'art pour l'art crv koji se ujeda za sopstveni rep. "Radije nikakve svrhe nego moralne
svrhe!" tako govori gola strast. Psiholog, naprotiv, pita: ta radi sva umetnost? zar ona ne
hvali? zar ona ne veli#a? zar ona ne odabira? zar ona ne isti#e? Sa svim ovim, ona jaa ili
slabi izvesne sudove... Je li to samo sporedna pojava'? slu#aj? Neto u #emu instinkt umetnika
nije imao savreno nikakvog udela? Ili, obrnuto: nije li za to preduslov da umetnik moe...?
Da li je njegov najnii instinkt usmeren na umetnost, ili, pak, na smisao umetnosti, ivot? na
izvesnu poeljnost ivota? Umetnost je veliki stimulans za ivot: kako bi se ona mogla
shvatiti kao bez svrhe, bez cilja, kao l'art pour l'art? Ostaje jedno pitanje: umetnost
prikazuje mnogo runog, surovog, problemati#nog u ivotu ne stremi li ona time
odstranjivanju elje za ivotom? A u stvari, bilo je filozofa koji su joj dali ovaj smisao:
"openhauer je pou#avao da je 'oslobo'enje od volje' opta svrha umetnosti, on je video
veliku korist tragedije u tome to ona 'izaziva raspoloenje za rezignaciju'" Ali to je ve% sam
govorio o tome optika pesimista, i "zao pogled" treba apelovati na same umetnike. ta
saoptava o sebi tragini umetnik? Ne pokazuje li on, upravo, stanje bez straha od stranog i
zagonetnog? Samo ovo stanje je visoka poeljnost; ko ga poznaje, odaje mu najvie po#asti.
On saoptava o njemu, on mora da saoptava o njemu, pretpostavljaju%i da je on umetnik,
genije saoptavanja. Hrabrost i sloboda ose%aja pred mo%nim neprijateljem, pred nesre%om
ve%eg obima, pred problemom koji pobu'uje uas ovo pobedniko stanje je ono koje
tragi#ni umetnik odabira, koje on veli#a. Pred tragedijom ratni#ko u naoj dui praznuje svoje
saturnalije; ko je naviknut na patnju, ko trai bol, herojski #ovek %e tragedijom blagosloviti
svoje postojanje jedino njemu daje pesnik tragi#ar da okusi napitak ove slatke surovosti.
25.
Biti zadovoljan ljudima, drati otvoreno svoje srce to je liberalno, ali to je samo liberalno.
Srca sposobna za aristokratsko gostoprimstvo poznaju se po mnogim prozorima sa zavesama
i zatvorenim kapcima: svoje najbolje prostorije dre prazne. Zbog #ega? Zato to #ekaju goste
s kojima ne%e biti "zadovoljni"...
26.
Mi ne cenimo sebe dovoljno kad pri#amo o sebi. Nai stvarni doga'aji zaista nisu nimalo
brbljivi. Oni ne bi mogli da pri#aju o sebi, i kad bi hteli. To je stoga to nemaju re#i. Za ta
imamo re#i to je za nas ve% zavreno. U svakom govoru lei zrno prezrenja. Jezik je, izgleda,
prona'en samo za prose#no, osrednje, ono to se saoptava. Jezikom se ve% vulgarizuje onaj
koji govori... Iz morala za gluvoneme i druge filozofe.
27.
"Ova slika je #arobno lepa!" Literarna ena, nezadovoljna, nadraena, jalova u srcu i utrobi,
oslukuju%i stalno, s bolnom radoznalo%u, imperativ koji apu%e iz dubine njene organizacije
"aut liberi aut libri": literarna ena, dovoljno obrazovana da bi razumela glas prirode, #ak i
kad govori latinski, a s druge strane ohola i dovoljno guska da bi u tajnosti jo i francuski sa
sobom govorila "je me verrai, je me lirai, je m'extasirai et je dirai: Possible, que j'aie eu tant
d'espirit?"...
28.
"Bezli#ni" imaju re#. Nita nam ne polazi lake za rukom kao biti mudar, strpljiv,
promiljen. Natopljeni smo uljem blagosti i saose%anja, pravedni smo na apsurdan na#in, mi
pratamo sve. Upravo zbog toga bi trebalo da se drimo neto stroe; upravo zbog toga bi, s
vremena na vreme, trebalo da odgojimo sebi neki mali afekt, neki mali poro#ni afekt. To bi
nam moglo biti i teko; a me'u sobom bismo se, moda, smejali aspektu koji mu pri tom
dajemo. Ali, ta to pomae! nije nam ostao nikakav drugi na#in samosavla'ivanja: to je na
asketizam, nae pokajanje... Postati lian vrlina "bezli#nog"...
29.
S jedne odbrane doktorske disertacije. "ta je zadatak svakog vieg kolstva?" Da od
#oveka na#ini mainu "ta slui kao sredstvo za to?" On mora da nau#i da se dosa'uje
"Kako se to postie?" Shvatanjem pojma dunosti. "Ko je za njega uzor u tom pogledu?"
Filolog: koji podu#ava kako bubati. "Ko je savren #ovek?" Dravni #inovnik "Koja
filozofija prua najviu formulu za dravnog #inovnika?" Kantova filozofija: dravni
#inovnik kao stvar po sebi, postavljen za sudiju nad dravnim #inovnikom kao pojavom.
30.
Pravo na glupost. Radnik koji se umorio i lagano die, koji gleda dobroduno, koji puta
stvari da teku tako kako teku: ova tipi#na figura, koja se sre%e sada u epohi rada (tako#e i
"imperije"! ) u svim klasama drutva, ispoljava upravo danas pretenziju na umetnost,
uklju#uju%i ovamo knjigu, pre svega #asopis koliko vie na lepu prirodu, Italiju. Ve#ernji
#ovek, s "usnulim divljim instinktima", o kojima govori Faust, ima potrebu za letnjom
sveinom, morskim kupanjem, gle#erom, za Bajrojtom... U takvim epohama, umetnost ima
pravo na istu glupost kao na neku vrstu odmora za duh, duhovitost i duu. To je Vagner
shvatio. &ista glupost ponovo nastaje...
31.
Jo jedan problem dijete. Sredstva kojima se Julije Cezar titio od boleljivosti i
glavobolje: neizmerno dugi marevi, najjednostavniji na#in ivota, stalno boravljenje na
sveem vazduhu, stalni napori to su, uopte govore%i, mere za odravanje i zatitu uopte
protiv krajnje krhkosti te suptilne maine koja radi pod najviim pritiskom, a koja se zove
genije.
32.
Imoralist govori. Filozofu nita vie nije protiv ukusa kao #ovek, ukoliko eli... Ako on
vidi #oveka samo u njegovom delanju, ako vidi ovu najhrabriju, najlukaviju, najizdrljiviju
ivotinju zalutalu u lavirintskim nevoljama, kako mu se onda #ovek #ini dostojan divljenja!
Ona ga jo bodri... Ali, filozof prezire #oveka koji eli, pa i "poeljnog" #oveka i uopte sve
poeljnosti, sve ideale #oveka. Kad bi filozof mogao da bude nihilist, onda bi on to bio, jer on
nalazi Nita iza svih ideala #oveka. Ili, #ak ni jedno Nita, nego samo nitavno, apsurdno,
bolesno, kukavi#ko, umorno, sve vrste taloga iz ispijenog pehara svog ivota... Kako to da
#ovek, koji je tako dostojan potovanja kao realitet, ne zasluuje nikakvog potovanja ukoliko
eli? Mora li on da ispata to to je on tako #estit kao realitet? Mora li on da kompenzira svoj
rad naprezanjem uma i volje u svakom radu, opruanjem svojih udova u imaginarnom i
apsurdnom? Istorija njegovih poeljnosti bila je do sada partie honteuse #oveka: treba se
#uvati toga da se ne #ita suvie dugo. to #oveka opravdava, to je njegov realitet on %e ga
ve#no opravdavati. Za koliko je vredniji istinski #ovek u pore'enju s ma kojim samo
eljenim, imaginarnim izmiljenim i lanim #ovekom? s ma kojim idealnim #ovekom?... A
samo se idealan #ovek protivi ukusu filozofa.
33.
Prirodna vrednoct egoizma. Egoizam vredi toliko koliko fizioloki vredi onaj koji ga ima:
on moe da bude veoma vredan, on moe da bude nitavan i prezren. Svaki #ovek moe da se
razmatra u zavisnosti od toga da li predstavlja uzlaznu ili silaznu liniju ivota. Reenje tog
pitanja slui zajedno s tim i kao kanon za to ta vredi njegov egoizam. Ako on predstavlja
uzlaznu liniju, onda je njegova vrednost stvarno ogromna i radi #itavog ivota, koji s njim
#ini korak dalje, njegova briga za odranjem, za stvaranjem svog optimuma uslova, moe da
bude #ak i ekstremna. Pojedinac, "individuum", kako su ga do sada razumeli narod i filozof,
svakako je zabluda: on nije nita samostalno, ni atom, ni "beo#ug lanca", ni neto samo
nasle'eno od pre'anjeg on je jedna cela linija "#ovek", sve do njega samoga.. Ako on
predstavlja silazni razvoj, propast, hroni#nu degeneraciju, bolest ( bolesti su, uopte
govore%i, ve% posledi#ne pojave propadanja, a ne njegovi uzroci), onda je njegova vrednost
mala, i jednostavna pravi#nost zahteva da on uspelima oduzima to je mogu%e manje. On je
samo jo njihov parazit...
34.
Hri$inin i anarhist Kad anarhist, kao glasnik slojeva drutva koji iroiadaju, s lepim
negodovanjem zahteva "pravo", "pravednost", "jednaka prava", onda se on u tom slu#aju
nalazi samo pod pritiskom svoje nekulturnosti, koju ne moe da shvati, zato on uopte trpi
u emu je siromaan, u ivotu.. Jedan uzro#ni instinkt je u njemu snaan: neko mora da bude
kriv to se on loe ose%a... Pa i samo "lepo negodovanje" deluje ve% na njega blagotvorno,
zadovoljstvo je psovati za sve siromane 'avole to daje malu opojnost vla%u. Ve%
jadikovanje, optuivanje moe da prui ivotu privla#nost zbog koje se on podnosi: u svakoj
optubi je manja doza osvete za svoj lo poloaj, a ponekad i za svoje nitavilo #ovek
prebacuje onima koji su druga#iji, kao za nepravednost, kao za nedozvoljenu privilegiju
"Jesam li gad, onda ti treba da bude takav": na osnovu ove logike ljudi diu revoluciju.
Jednostavnije, u svakom slu#aju, ne vredi nita: ono proisti#e iz slabosti. Da li se svoj lo
poloaj pripisuje drugima ili samom sebi prvo #ini socijalist, poslednje, na primer, hri%anin
to ne #ini nikakvu pravu razliku. Opte je, recimo i nedostojno, u tome da neko treba da
bude kriv za to to pati jednom re#ju, to onaj koji pati propisuje sebi protiv svoje patnje
med osvete. Objekti ove potrebe za osvetom, kao potrebe za zadovoljstvom, slu#ajni su
uzroci: onaj koji pati svuda nalazi uzroke da iskali svoju malu osvetu ponavljam, ako je
hri%anin, onda %e ih na%i u sebi... Hri%anin i anarhist obojica su decadents. Ali, i kad
hri%anin osu'uje "svet", kleve%e ga, ocrnjuje ga, onda on to #ini iz istog instinkta na osnovu
kojega socijalisti#ki radnik osu'uje drutvo, kleve%e ga, ocrnjuje ga?, sam "strani sud" je
slatka uteha osvete revolucija kako je o#ekuje i socijalisti#ki radnik, samo neto udaljenija..
Pa i sam "onaj svet" #emu onaj svet ako ne bi bio sredstvo da se ocrni ovaj svet?
35.
Kritika morala decadence-a. "Altruisti#ki moral, moral pri kojem propada sebi#nost
ostaje u svim prilikama r'av simptom. To vai za individuum, to vai za narode. Nedostaje
najboljeg kad po#ne da nedostaje egoizam. Instinktivno izabrati tetno io sebe, biti
primamljen "nezainteresovanim" motivima, predstavlja gotovo formulu za decadence."Ne
traiti svoju korist" to je samo moralni smokvin list za sasvim drugu, naime fizioloku fak-
ti#nost: "ja vie ne umem da na#em svoju korist"... Disgregacija instinkta! Svreno je s
#ovekom kad postane altruist. Umesto da kae naivno: "Ja vie nita ne vredim", moralna
la u ustima dekadenta kae: "Nita nije neto vredno ivoNj ne vredi nita"... Takav sud je,
najzad, velika opasnost, on deluje zarazno, na #itavom morbidnom tlu drutva on izrasta #as
u tropsku vegetaciju pojmova, #as kao religija (hri%anstvo), #as kao filozofija
(openhauerstvo). Ponekad takva vegetacija otrovnog drveta, koje izrasta iz trulei, truje ivot
svojim isparenjima nadaleko, na milenijume daleko...
36.
Moral za lekare. Bolesnik je parazit drutva. U izvesnom stanju, nepristojno je
produavati ivot. Vegetiranje u kukavi#noj zavisnosti od lekara i veta#kih mera, poto je
izgubljen smisao ivota, pravo na ivot, moralo bi izazvati dubok prezir drutva. A lekari bi
morali biti posrednici tog prezrenja ne recepte, nego svaki dan novu dozu odvratanosti
prema svom pacijentu... Stvoriti novu odgovornost, odgovornost lekara, za sve slu#ajeve gde
to najvii instinkt ivota, ivota u usionu, zahteva bespotedno priguivanje i potiskivanje
degeneriu$eg. ivota na primer, za pravo ra'anja dece, za pravo biti ro'en, za pravo
ivljenja... Ponosno umreti, ako vie nije mogu%e ponosno iveti. Smrt, izabrana dobrovoljno,
smrt u pravo vreme, svetla i radosna, do#ekana me'u decom i svedocima tako da je jo
mogu%e stvarno opratanje, kad jo postoji onaj koji oprata, isto tako stvarna procena onoga
to je postignuto i onoga to se htelo, rezimiranje ivota sve suprotno alosnoj i groznoj
komediji koju je hri%anstvo na#inilo od samrtnog #asa. Nikad ne treba hri%anstvu zaboraviti
to je zloupotrebljavalo slabost samrtnika za nasilje savesti, i na#in same smrti za donoenje
sudova o vrednosti #oveka i o njegovoj prolosti! Ovde treba, uprkos svih kukavi#luka
predrasuda, pre svega uspostaviti pravilnu, to jest, fizioloku ocenu takozvane prirodne smrti,
koja je tako'e samo "neprirodna", samoubistvo. ovek nikad ne propada od nekog drugog,
nego uvek od samog sebe. Samo je smrt, pod uslovima dostojnim prezira, neslobodna smrt,
smrt u nepravo vreme, kukavi#ka smrt. Trebalo bi, iz ljubavi prema ivotu eleti druga#iju
smrt, slobodnu, svesnu, bez slu#aja, bez neo#ekivanosti.. Najzad, jedan savet gospodi
pesimistima i drugim decadents. Nije u naoj mo%i da spre#imo svoje ro'enje: ali ovu greku
jer ono je ponekad greka moemo ispraviti. Ako #ovek unitava sebe, onda on #ini delo
najdostojnije potovanja: time gotovo zasluuje da ivi... Drutvo, ta kaem! sam ivot od
toga ima vie koristi nego od bilo kojeg "ivota" u odricanju, bledokrvnosti i drugoj vrlini
oslobodili ste druge od njegovog pogleda, oslobodili ste ivot od prigovora... Pesimizam, pur,
vert, dokazuje se tek samoopovrgava-njem gospode pesimista: valja u#initi korak dalje u
njegovoj logici, negirati ivot ne samo "voljom i predstavom", kao to je to #inio openhauer
treba najpre negirati openhauera... Pesimizam, uzgred re#eno, ma koliko bio zarazan,
uprkos tome ne pove%ava bolesno stanje datog vremena, datog pokolenja u celosti: on je
njihov izraz. Njemu se podlee kao to se podlee koleri: treba biti dovoljno morbidno
nastrojen za to. Sam pesimizam ne%e u#initi nijednog #oveka vie decadent; podse%am na
statisti#ke podatke koji pokazuju da se godine, u kojima besni kolera, ne razlikuju po ukupnoj
brojci smrtnih slu#ajeva od drugih godina.
37.
Da li smo postali moralniji. Protiv mog pojma "s one strane dobra i zla", kako se moglo i
o#ekivati, okomio se #itav ferocitet moralne zaglupljenosti koja, kao to je poznato, u
Nema#koj vai kao sam moral: imao bih o tome da pri#am mnoge zgodne pri#e. Pre svega,
dali su mi da razmislim o "neospornoj nadmo%nosti" naeg vremena u moralnom sudu, o
naem "napretku", koji je u ovoj oblasti stvarno u#injen: nekakav ezare Bordija, u
pore'enju s nama, ne moe se nikako smatrati "viim #ovekom", nekom vrstom natoveka,
kako to ja #inim... Jedan vajcarski urednik iz Bunda otiao je tako daleko da je, odavaju%i
potovanje hrabrosti za takvu drskost, da "razume" smisao mog dela u tome to u njemu
predlaem da se unite svi pristojni ose%aji. Hvala lepo! Dozvoljavam sebi da, kao odgovor,
postavim pitanje, da li smo zaista postali moralniji? to svi tome veruju, ve% je prigovor
protiv toga.. Mi, savremeni ljudi, veoma neni, veoma povredljivi, i koji sto puta pravimo i
primamo ustupke, u stvari uobraavamo da je ta naa #ove#nost, koju mi predstavljamo, ta
postignuta jednodunost u pote'ivanju, u spremnosti da se prui pomo%, u me'usobnom
poverenju, pozitivan napredak, da smo u tom pogledu daleko prevazili ljude renesanse. Ali,
tako misli svako vreme, tako mora da misli. Svakako da ne smemo da se prenesemo u prilike
renesanse, ne smemo sebe ni zamisliti u njoj: nai nervi ne bi izdrali tu stvarnost, da i ne
govorimo o naim mii%ima. Ali, ovom nesposobno%u se ne dokazuje napredak, nego samo
jedno drugo, kasnije stanje, slabije, nenije, povredljivije, od kojega obavezno nastaje moral
bogat ustupcima. Ako u mislima odstranimo svoju nenost i zakasnelost, svoje fizioloko
starenje, onda %e i na moral "o#ove#avanja" odmah izgubiti svoju vrednost sam po sebi,
nijedan moral nema vrednosti on bi nas samo omalovaio. S druge strane, ne sumnjajmo u
to da bismo mi, savremeni ljudi, s naom debelo vatiranom humano%u koja ne eli da se
spotakne ni o jedan kamen, za savremenike ezara Bordije bili komedija da umru od smeha.
U stvari, mi smo isuvie smeni s naim savremenim "vrlinama"... Slabljenje neprijateljskih
instinkata i instinkata koji bude nepoverenje a to bi bio na "napredak" predstavlja samo
jednu od posledica u optem opadanju vitalnosti: potrebno je sto puta vie truda, vie
opreznosti, da se probije tako uslovljeno, tako kasno ivljenje. Tu se #ovek uzajamno pomae,
tu je svako bolesnik do izvesnog stepena, i svako bolni#ar. To se onda zove "vrlina" me'u
ljudima koji su poznavali i druga#iji ivot, puniji, rasipniji, bujniji, onda bi se nazvala, moda,
druga#ije, "kukavi#lukom", "nitavno%u", "bapskim moralom"... Nae slabljenje morala to
je moja teza, to je, ako elite, moja novina posledica je propadanja; surovost i uasnost
obi#aja mogu, naprotiv, da budu posledica izobilja ivota. Tada se, naime, sme na mnogo
odvaiti, mnogo zahtevati, a tako'e mnogo i rasipno troiti. to je nekada bio za#in ivota, to
bi za nas bilo otrov... Biti indiferentan i to je izvestan oblik snage za to smo, isto tako,
suvie stari, suvie zakasneli: na moral saaljenja, na koji sam ja prvi upozorio, to to bi se
moglo nazvati l'impressionisme morale, vie je izraz fizioloke prenadraenosti koja je
svojstvena svemu to je decadent. Onaj pokret, koji je pokuao da uz pomo% openhauerovog
morala saaljenja stane na nau#no tlo veoma nesre%an pokuaj! pravi je pokret
decadence-a u moralu i kao takav, veoma je srodan hri%anskom moralu Snane epohe,
arisokraske kulture, vide u saaljenju, u "ljubavi prema blinjem", u nedostatku sopstvene
li#nosti i ose%aja sopstvenog dostojanstva, neto dostojno prezira. O vremenima treba suditi
prema njihovim pozitivnim snagama i pri tome izlazi da je ono rasipni#ko i kobno vreme
renesanse bilo poslednje veliko vreme, a mi smo, mi savremeni ljudi, sa svojom bojaljivom
briljivo%u za sebe i ljubavlju prema blinjem, sa svojim vrlinama rada, skromno%u,
pravedno%u, nau#no%u skupljaju%i tedljivo, mahinalno kao slabo vreme... Nae vrline
su uslovljene, one su izazvane naom slabo$u... "Jednakost", izvesna fakti#ka sli#nost, koja
dolazi do izraza samo u teoriji o "jednakim pravima", sutinski pripada propasti: jaz me'u
ljudima, me'u staleima, mnotvo tipova, volja da #ovek bude svoja sopstvena li#nost, da se
izdigne iznad drugih to to ja nazivam patosom distance, svojstveno je svakom snanom
vremenu. Sila naprezanja, raspon izme'u ekstrema, danas ostaje sve manja ekstremi se
izgla'uju, kona#no postiu%i sli#nost... Sve nae politi#ke teorije i dravni ustavi, ne
izuzimaju%i "nema#ku imperiju", posledice su posledi#ne neophodnosti propasti; nesvestan
uticaj decadence-a je pronikao do samih ideala pojedinih nauka. Moj prigovor protiv
celokupne sociologije u Engleskoj i Francuskoj je taj to ona poznaje iz iskustva samo
dekadentske formacije drutva, i savreno nevino shvata sopstvene dekadentne instinkte kao
normu sociolokog suda vrednosti. ivot silazne linije, opadanje svake organizuju%e sile, to
jest, sile koja razdvaja, izmi#e ponorima, nare'uje i podre'uje, formulie se u dananjoj
sociologiji kao ideal... Nai socijalisti su decadents, ali je decadent, tako'e, i gospodin
Herbert Spenser on u pobedi altruizma vidi neto dostojno da se poeli...
38.
Moj pojam slobode. Vrednost stvari nije pokatkad u tome ta se njome postie, nego u
tome ta se za nju pla%a ta nas ona staje. Nave%u jedan primer Liberalne institucije odmah
prestaju da budu liberalne #im se postignu: kasnije nema gorih i radikalnijih neprijatelja
slobode od liberalnih institucija. Poznato je do ega one dovode: one podme%u mine pod volju
za mo%, one su nivelacija brda i dolina, koja je uzdignuta od morala, one #ine malim,
plaljivim i pohotnim njima svaki put trijumfuje #oporska ivotinja. Liberalizam: srpski
re#eno, preobraavanje u oporske ivotinje... Te iste institucije proizvode sasvim drugo
dejstvo dok se za njih jo bori; one tada, u stvari, snano pospeuju slobodu. Ta#nije re#eno,
to dejstvo vri rat, rat za liberalne institucije koji, kao rat dozvoljava neliberalnim instinktima
da produe svoje postojanje. A rat vaspitava za slobodu. Pa ta je sloboda? To to #ovek ima
volju za sopstvenu odgovornost. to se odrava distancija koja nas razdvaja. to #ovek
postaje ravnoduniji prema teko%ama, surovosti, nematini, #ak i prema samom ivotu. to je
spreman da rtvuje ljude za svoju stvar, ne isklju#uju%i i samog sebe. Sloboda zna#i da muda
muki, ratni i pobedni#ki instinkti gospodare nad drugim instinktima, na primer, nad
istinktima "sre%e". Oslobo#eni #ovek, a u jo ve%em stepenu oslobo'eni duh, nogama %e
izgaziti prezrenu vrstu blagostanja, o kojem sanjaju %ifte, hri%ani, krave, ene, Englezi i drugi
demokrati. Slobodan #ovek je ratnik. Po #emu se meri sloboda kako pojelinaca tako i naroda?
Posle otpora, koji se mora savladati, posle truda koji se uloi da bi #ovek ostao gore. Najvii
tip slobodnih ljudi trebalo bi traiti tamo gde se stalno savla'uje najvii otpor: na pet koraka
od tiranije, uz sam prag opasnosti ropstva. To je psiholoki istinito, ako se ovde pod
"tiranima" podrazumevaju neumitni i strani instinkti, koji u odnosu na sebe zahtevaju
maksimum autoriteta i discipline najlepi tip za to je Julije Cezar to je istinito, tako'e, i u
politi#kom pogledu, valja samo slediti svoj hod kroz istoriju Narodi, koji su imali nekakvu
vrednost, #im su postali vredni, nikada to nisu bili pod liberalnim institucijama: velika
opasnost je u#inila neto od njih to zasluuje potovanje, opasnost, koja nas prvi put
upoznaje s naim sredstvima pomo%i, naim vrlinama, naim orujem, s naim duhom koja
nas primorava da budemo jaki... Prvi princip: treba imati potrebu da se bude jak: ina#e se to
ne%e nikad biti. Te velike staklene bate za snanu, za najsnaniju vrstu ljudi koja je do sada
postojala, aristokratske drave, sli#ne Rimu i Veneciji, shvatale su slobodu upravo u tom
smislu u kojem ja shvatam re# "sloboda": kao neto to se ima i nema, to se ho$e, to se
osvaja...
39.
Kritika modernosti. Nae institucije ne vrede vie nita: u tome su svi saglasni. Ali, za to
nisu krive one, ve$ mi. Poto smo izgubili sve instinkte, od kojih nastaju institucije, za nas su
uopte izgubljene institucije, jer za njih vie ne valjamo. Demokratizam je uvek bio oblik
propadanja organizuju%e snage: ve% sam u delu Ljudsko, odvie ljudsko, I, 349, okarakterisao
savremenu demokratiju, sa svim njenim polovi#nostima, kao "nema#ku imperiju", kao oblik
propadanja drave. Da bi postojale ustanove, treba da postoje izvesna volja, instinkti,
imperativ, antiliberalni do zlobe: volja za tradiciju, za autoritet, za odgovornost vekovima
unapred, za solidarnost lanaca pokolenja unapred i unazad in infinitum. Ako je ta volja tu,
onda se osniva neto sli#no imperium Romanum: ili kao Rusija, jedini sila koja je danas
#vrsta, koja moe da #eka, koja moe da obe%a neto Rusija kao antiteti#ni pojam alosnom
evropskom partikularizmu i nervozi, koja je stupila u kriti#ni period osnivanjem nema#ke
imperije... Ceo Zapad nema vie one instinkte od kojih nastaju institucije, od kojih nastaje
budu$nost: njegovom "savremenom duhu" moda nita nije tako po volji. ivi se za danas,
ivi se veoma brzo ivi se veoma neodgovorno: upravo to se naziva "slobodom". To to od
institucija ini institucije, prezire se, mrzi, odbija: zamilja se opasnost novog ropstva tamo
gde se samo izgovori re# "autoritet". Tako daleko ide decadence instinkata vrednosti naih
politi#ara, naih politi#kih partija one instinktivno vie vole ono to razlae, to ubrzava kraj...
Svedo#anstvo za to je savremeni brak. U savremenom braku je o#igledno da je nestao svaki
um ali, to nije prigovor braku, nego modernosti. Um braka on se nalazio u pravnoj
odgovornosti koja je leala isklju#ivo na muu: to je braku prualo stabilnost, dok danas on
hramlje na obe noge. Um braka on se nalazio u njegovoj principijelnoj neraskidivosti: to mu
je davalo takav ton koji je, uprkos slu#ajnom ose%aju, strasti i trenutku, umeo da sebi
obezbedi panju On je, isto tako, bio u odgovornosti porodica za izbor supruga. Porastom
indulgencije u korist brakova iz ljubavi, eliminisala se upravo osnova braka. To to i ini od
njega instituciju. Institucija se nikada i ni u kom slu#aju ne zasniva na idiosinkraziji, kao to
je re#eno, brak se ne zasniva na "ljubavi" on se zasniva na seksualnom instinktu, na
instinktu vlasnitva (ena i deca kao vlasnitvo), na instinktu gospodarenja, koji stalno
organizuje sebi najmanju formaciju gospodarenja, porodicu, kojem su neophodna i deca i
naslednici da bi odrao, i fizioloki, ve% postignutu meru vlasti, uticaja, bogatstva, da bi se
pripremio za duge zadatke, instinktivnu solidarnost kroz vekove. Brak kao institucija ve%
sadri u sebi potvr'ivanje najve%eg, najtrajnijeg organizacionog oblika: ako samo drutvo ne
moe da jami za sebe kao celinu, do najudaljenijih budu%ih pokolenja, onda brak uopte
nema nikakav smisao. Savremeni brak je izgubio svoj smisao prema tome, on se ukida.
40.
Radniko pitanje. Glupost, u sutini izopa#enost instinkata, koja je danas uzrok svih
gluposti, sastoji se u tome to postoji radni#ko pitanje. O izvesnim stvarima se ne pita: prvi
imperativ instinkta. Apsolutno ne shvatam ta se eli u#initi s evropskim radnikom, poto se
od njega najpre napravilo pitanje. On se ose%a suvie dobro da ne bi zahtevao sve vie i vie,
sve s ve%om neskromno%u. Kona#no, on na svojoj strani ima veliko mnotvo. Potpuno je
nestala nada da %e se ovde formirati stale skromne i samozadovoljne vrste #oveka, tipa
Kineza: a to bi bilo razumno, to bi bilo upravo neophodno. ta su u#inili? Sve da bi se
unitio, jo u klici, preduslova za to instinkti pomo%u kojih je radnik bio kao stale mogu%,
mogu% za samog sebe, uniteni su do temelja najneodgovornijom besmisleno%u. Radnika su
u#inili ratobornim, dali su mu pravo glasa koalicije, politi#ko pravo glasa: ta je #udno ako
radnik ve% danas gleda na svoju egzistenciju kao na bedu (moralno izraeno,kao na nepravdu
).? Ali ta ho$e? pitam jo jednom. Ako se eli neki cilj, onda valja hteti i sredstva. ako se
ho%e robovi, onda valja biti budala da bi se oni vaspitavali za gospodare.
41.
"Sloboda koju ja ne volim..." U takva vremena kao to su dananja, biti preputen svojim
instinktima, samo je zla sre%a vie. Ovi instinkti protivre#e, smetaju jedan drugom,
me'usobno se unitavaju; ve% sam definisao savremenost kao fizioloku samoprotivre#nost.
Um vaspitanja bi hteo da se, pod eleznim jarmom, paralizuje najmanje jedan od ovih sistema
instinkata, kako bi se drugom sistemu dozvolilo da sakupi snagu, da postane snaan, da
postane gospodar. Danas bi individuu trebalo u#initi mogu%om tek poto se obree: mogu%e,
to jest, potpuno... Deava se obrnuto: pretenzija na nezavisnost, na slobodan razvoj, na laisser
aller, izraavaju s najve%om verno%u upravo oni za koje nikakve uzde ne bi bile suvie
zategnute to vai in politics, to vai u umetnosti. Ali, to je simptom decadence-a nae
savremeno shvatanje "slobode" je dokaz vie o izopa#enosti instinkata.
42.
Gde je neophodna vera. Nita nije re'e me'u moralistima i svecima od potenja; moda
oni govore suprotno moda oni i veruju u to. Kada je, naime, neka vera korisnija,
delotvornija, uverljivija od svesnog licemerstva, tada licemerstvo instinktivno postaje
nevinost: prva teza za shvatanje velikih svetaca. Tako'e i kod filozofa, jedne druge vrste
svetaca, #ista profesija ih #ini takvim da dozvoljavaju samo izvesne istine: naime, takve na
koje njihova profesija ima javnu sankciju kantovski re#eno, istine praktinog uma. Oni
znaju ta moraju da dokau, u tome su oni prakti#ni oni se me'u sobom prepoznaju po tome
to se slau u pogledu "istina". "Nemoj lagati"( srpski re#eno: uvajte se, gospodine, da ne
kaete istinu...).
43.
Na uvo konzervativcima. Ono to se ranije nije znalo, to se danas zna, moglo bi se znati
regresija, vra%anje u ma kom smislu i stepenu apsolutno nije mogu%e. Bar mi filozofi to
znamo. Ali, svi svetenici i moralisti su verovali u to oni su hteli da vrate #ove#anstvo na
prethodnu meru vrline, da zaustave njegov razvoj. Moral je uvek bio Prokrustova postelja.
#ak su i politi#ari u tome podraavali propovednike vrline: jo i danas ima partija koje kao o
svom cilju mataju da se sve stvari kre%u hodom raka. Ali, niko nije voljan da bude rak. Nita
ne pomae: valja i%i napred, ho%u re%i, korak po korak dalje u decadence ( to je moja
definicija savremenog "napretka"...). Ovaj se razvoj moe spreiti, i time zaustaviti samo
izopa#enost, sakupiti je, u#initi je silovitijom i iznenadnijom: vie se ne moe u#initi.
44.
Moje shvatanje genija. Veliki su ljudi, kao i velika vremena, eksplozivi u kojima je
sakupljena ogromna snaga; njihov preduslov je, istorijski i fizioloki, uvek bio to to se na
njima dugo sakupljalo, nagomilavalo, tedelo i #uvalo to dugo nije bilo eksplozije. Ako je
napetost u masi postala suvie velika, onda je dovoljan najslu#ajniji nadraaj da se pobudi na
ivot "genije", "delo", velika sudbina. ta zna#i onda sredina, epoha, "duh vremena", "javno
mnenje"! Uzmimo Napoleonov slu#aj. Francuska iz vremena revolucije, a jo vie
Francuska do revolucije, stvorila bi tip suprotan Napoleonu: pa ipak ga je stvorila. A poto je
Napoleon bio #ovek drugog kova, naslednik jedne ja#e, due, drevnije civilizacije od one koja
se u Francuskoj rasprila u prah i pepeo, postao je ovde gospodar, bio je ovde jedini gospodar.
Veliki ljudi su neophodni, vreme u koje se oni javljaju je slu#ajno; to oni skoro uvek postaju
gospodari nad njim, to proizilazi iz toga to su oni ja#i, to su stariji, to se u njima due
sakupljalo. Izme'u genija i njegovog vremena postoji takav odnos kao izme'u jakih i slabih, a
tako'e kao izme'u starih i mladih: vreme je relativno uvek mnogo mla'e, slabije, nezrelije,
nesigurnije, detinjastije. to se danas u Francuskoj o tome mnogo drugaije misli (u
Nema#koj tako#e: ali to nije vano), to je teorija sredine, prava teorija neuroti#ara, postala
sakrosanktna i skoro nau#na, i nailazili na verovanje i kod fiziologa, to "ne mirie dobro", to
navodi na tune misli. I u Engleskoj to ne shvataju druga#ije, ali zato se nijedan #ovek ne%e
raalostiti. Englez ima samo dva na#ina da se obra#una s genijem i "velikim #ovekom": ili
demokratski, na Bakleov na#in, ili religiozno, na Karlajlov na#in. Opasnost, koja postoji u
velikim ljudima u vremenima, izvanredna je; za petama im je iscrpljenost svake vrste,
sterilnost. Veliki #ovek je kraj; veliko vreme, na primer, renesansa, je kraj. Genije u delu, u
#inu, neminovno je rasipnik: a to se troi, u tome je njegova veli#ina... Instinkt
samoodravanja izlazi tako'e na videlo: preterano snani pritisak emanacije sila zabranjuju
mu svako takvo staranje i opreznost. To se naziva "rtvovanjem"; u njemu se veli#a njegovo
"herojstvo", njegova ravnodunost prema sopstvenom dobru, njegovo samoportvovanje za
ideju, za veliku stvar, za otadbinu: sve su to nesporazumi... On se izliva, on se preliva, on se
troi, on ne tedi sebe s fatalno%u, sudbonosno, nevoljno, kao to se reka nevoljno izliva
preko svojih obala. Ali, poto je #ovek takvim eksplozivnim ljudima mnogo zahvalan, to im je
zato mnogo i podario, na primer, neku vrstu vieg morala... To je na#in ljudske zahvalnosti:
ona pogreno razume svoje dobro#initelje.
45.
Zloinac i ta mu je srodno. Tip zlo#inca, to je tip snanog #oveka pod nepovoljnim
uslovima, to je snaan #ovek u#injen bolesnim. Njemu nedostaje divljina, izvesna slobodnija i
opasnija priroda i forma postojanja, gde sve, to je oruje i zatita u instinktu jakog #oveka,
odoleva pravu. Njegove vrline je izagnalo drutvo; njegovi najivahniji instinkti, koje je
doneo sa sobom, srastaju odmah s afektima potitenosti, sa sumnjom, strahom, be#a%em.
Ali, to je skoro recept za fizioloku izopa#enost. ovek, koji mora tajno da #ini ono to
najbolje moe, ono to bi najradije u#inio, s dugom napeto%u, oprezno%u, postaje anemi#an,
i poto on anje od svojih instinkata uvek samo opasnost, proganjanje, kobne posledice,
menja se i njegov ose%aj prema tim instinktima on ih ose%a fatalnim. U ovom drutvu,
naem spokojnom, mediokritetskom, ukopljenom drutvu, u koje sin prirode dolazi s planine
i s morskih pustolovina, nuno se izopa#uje u zlo#inca. Ili skoro nuno: jer, ima slu#ajeva
kada se takav #ovek pokazuje ja#im od drutva: Korzikanac Napoleon naj#uveniji je primer za
to. Za problem, koji je ovde pred vama, vano je svedo#anstvo Dostojevskog Dostojevskog,
jedinog psihologa, uzgredno re#eno, od kojega sam imao #emu da se nau#im: on spada u
najsre%nije slu#ajeve moga ivota, #ak i vie od otkrovenja Stendala. Ovaj duboki #ovek, koji
je deset puta bio u pravu to je potcenjivao povrne Nemce, sasvim je druga#ije ose%ao
sibirske robijae, u #ijoj je sredini dugo iveo, nego to je sam o#ekivao, sve tekih zlo#inaca
za koje vie nije bilo povratka u drutvo otprilike, kao da su izrezani od najboljeg, najtvr'eg
i najdragocenijeg drveta, koje uopte raste na tlu. Uoptimo slu#aj zlo#inca: predstavimo sebi
prirode, koje su iz bilo kojeg razloga liene drutvenog saose%aja, koje znaju da ih ne smatraju
dobro#initeljima, korisnima, taj ose%aj #andala po kojem se #ovek ne smatra jednakim, ve%
odba#enim, nedostojnim, onima koji pogane. Misli i postupci takvih priroda imaju boju ne#eg
podzemnog; na njima postaje sve ble'e nego na onima #iji je ivot ozaren svetlom dana. Ali,
skoro svi oblici egzistencije, koje mi danas sti#emo, nekada su iveli u tom polugrobnom
vazduhu: #ovek nauke, artist genije, slobodan duh, glumac, trgovac, veliki otkriva#... Sve dok
je svetenik smatran najviim tipom, svaka vredna vrsta #oveka bila je liena vrednosti...
Dolazi vreme obe%avam kada %e biti smatran najniim, kao na #andala, kao najlaljivija,
kao najnepristojnija vrsta #oveka... Obra%am panju na to kako se jo i sada, pod najblaom
vladavinom obi#aja, koja je ikada vladala na svetu, bar u Evropi, svaka neobi#nost, svaka
duga, preduga potinjenost, svaki neobi#ni, neprozra#ni oblik postojanja pribliava onom tipu
koji usavrava zlo#inac. Svi duhovni novatori imaju neko vreme na #elu bledo, i fatalisti#ko
znamenje #andale: ne zato to su na njih tako gledali, nego zato to su sami ose%ali straan
ponor, koji ih razdvaja od svega uobi#ajenog i onog to se nalazi u #asti. Skoro svaki genije
poznaje kao jednu od faza svog razvoja "katilinovsku egzistenciju", ose%aj mrnje, osvete i
bunta protiv svega to ve% jeste, to vie ne postaje... Katilina oblik preegzistencije svakog
Cezara.
46.
Ovde je vidik slobodan. Moe biti uzvienost due kad filozof %uti; moe biti ljubav kad
protivre#i sebi; mogu%a je u#tivost onoga koji saznaje, koja lae. Nije bez prefinjenosti
re#eno: il est indigne des grands coeurs de repandre le trouble qu'ils ressentent: mora se
samo dodati da moe biti, tako'e, veli#ina due ne bojati se najnedostojnijeg. ena, koja voli,
rtvuje svoju #ast; #ovek koji saznaje, koji "voli", rtvuje moda svoju #ove#nost; bog koji je
voleo postao je Jevrejin...
47.
Lepota nije sluaj. I lepota rase ili porodice se izgra'uje, njena gracioznost i blagost u
svim gestovima: ona je, sli#no geniju, krajnji rezultat akumulisanog rada pokolenja. Mora da
je #ovek prineo velike rtve dobrom ukusu, radi njega mnogo u#inio, mnogo propustio
sedamnaesti vek u Francuskoj je dostojan divljenja i u pogledu ovog, i u pogledu drugog
mora da je u njemu postojao princip izbora za drutvo, mesto, odevanje, seksualno
zadovoljstvo, mora da je dao prednost lepoti u odnosu na korist, naviku, mnenje, u#malost.
Najvie pravilo: #ovek ne sme ni prema sebi da bude "rasputen". Dobre stvari su
prekomerno dragocene: i uvek vredi zakon da je onaj koji ih ima, neko drugi od onoga koji ih
stie. Sve dobro je nasledstvo: to nije nasle'eno, to je nesavreno, to je po#etak... U Atini su
u Ciceronovo vreme, koji povodom te #injenice izraava svoje divljenje, mukarci i mladi%i
bili mnogo lepi od ena: ali, koliki je trud i koliki napor u slubi lepote zahtevao od sebe
muki pol tokom vekova! Ovde se, naime, ne treba ogreiti o metodiku: gola disciplina
ose%aja i misli je skoro nula ( u tome lei velika zabluda nema#kog obrazovanja, koje je
potpuno iluzorno). valja, pre svega, ubediti telo. Strogo potovanje zna#ajnih i odabranih
gestova, obaveza da se ivi samo s takvim ljudima, koji nisu "rasputeni", potpuno je
dovoljno da #ovek postane zna#ajan i izabran. za dva-tri pokolenja sve %e to ve% pro$i u
duhovnu oblast. Za sudbinu naroda i #ove#anstva presudna okolnost je da kultura zapo#ne na
pravom mestu ne na "dui" (kao to je to bilo sujeverje svetenika i polusvetenika): pravo
mesto je telo, izgled, dijeta, fiziologija, ostalo sledi iz toga... Grci stoga ostaju prvi kulturni
doga#aj istorije oni su znali, oni su inili to je bilo neophodno; hri%anstvo, koje je
preziralo telo, bilo je do sada najve%a nesre%a #ove#anstva.
48.
Napredak u mom smislu. I ja, tako'e, govorim o "povratku prirodi", mada to nije vra%anje,
ve% uspinjanje gore, u visoku, slobodnu, #ak stranu prirodu i prirodnost, takvu koja se igra
s velikim zadacima, koja se sme igrati... Govore%i alegoriki: Napoleon je bio egzemplar
"povratka prirodi", kao to je ja shvatam (na primer, inrebus tactictis, jo vie, kao to to
vojska zna u strategiji). Ali, Ruso kada je on upravo hteo nazad? Ruso, taj prvi novi
#ovek, idealist i gad u jednoj osobi, kome je bilo neophodno moralno "dostojanstvo", da bi
izdrao svoj sopstveni aspekt, bolestan od razuzdane sujete i razuzdanog samoprezira. ak i
ovaj izrod, koji se opruio na pragu novog vremena, hteo je "povratak prirodi" kada je,
pitam jo jednom, Ruso hteo nazad? Mrzim Rusoa jo u revoluciji: ona je svetskoistorijski
izraz za ovu dvoli#nost idealista i gada. Krvava farsa, kojom se odigrala ova revolucija, njena
"imoralnost", malo me se ti#u: ono to mrzim, to je njena moralnost u Rusoovom duhu
takozvane "istine" revolucije, kojima ona, jo i danas, uti#e i pridobija za sebe sve neukusno i
mediokritetsko. Nauka o jednakosti!... Ali, nema otrovnijeg otrova: jer, izgleda da je
propoveda sama pravi#nost, dok je ona kraj pravi#nosti..."Jednakima jednako, nejednakima
nejednako" to bi bio pravi govor pravi#nosti: i ta odatle sledi, "nejednako nikada ne u#initi
jednakim". to je nauka o jednakosti bila propra%ena takvim stranim i krvavim
doga'ajima, to je dalo ovoj "savremenoj ideji" par exellence neku vrstu glorije i oreola, tako
da je revolucija zavela kako predstavu, tako i najplemenitije duhove. To, najzad, nije nikakav
razlog da se ona vie potuje. Ja vidim samo jednog koji je nju ose%ao kako je trabalo da se
ose%a, s odvratno%u Getea...
49.
Gete ne nema#ka ve% evropska pojava: grandiozan pokuaj da se pobedi osamnaesti vek
vra%anjem prirodi, usponu do prirodnosti renesanse, neka vrsta samosavla'ivanja od strane
tog veka. On je u sebi nosio njegove najsnanije instinkte: ose%ajnost, idolatriju prirode,
antiistorijsko, idealisti#ko, nerealno, revolucionarno ( poslednje je samo izvestan oblik
nerealnog). On je uzeo u pomo% istoriju, prirodne nauke, antiku, isto tako Spinozu, a pre
svega prakti#nu delatnost; on se okruio zatvorenim horizontom; on se nije oslobodio od
ivota, on je uao u njega; on nije bio bojaljiv, i uzimao je koliko je mogao za sebe, na sebe u
sebe. Ono to je hteo, to je bila totalnost; on se borio protiv razmirice uma, ose%ajnosti,
ose%aja, volje ( koju je, u najuasnijoj skolastici, propovedao Kant., Geteov antipod); on se
disciplinovao od celovitog, on je stvorio sebe... Gete je bio, usred nerealno nastrojenog veka,
ube'eni realista: on je govorio da svemu to mu je u tome bilo srodno u njegovom ivotu
nije bilo ve%eg doivljaja od onoga ens realissimum, koji se zvao Napoleon. Gete je
koncipirao snanog, visokoobrazovanog #oveka, koji je u svakom pogledu bio fizi#ki spretan,
drao sebe samog za uzde, koji je samog sebe uvaavao, koji sme da se odvai na potpunost i
bogatstvo prirodnosti, koji je dovoljno jak za ovu slobodu; #ovek tolerancije, ne iz slabosti
ve% od snage, jer ono, od #ega bi prose#na priroda stradala, on jo zna da upotrebi u svoju
korist; #oveka, za kojega vie nema ni#eg zabranjenog, bilo da je to slabost, zvala se ona
porok ili vrlina.. Takav oslobo#eni duh stoji, s radosnim i poverljivim fatalizmom, usred
vasione veruju$i da je samo pojedina#no nedostojno, da se u celom sve iskupljuje i potvr'uje
on ne negira nita vie... Ali, takva vera je najvia od svih mogu%ih vera: krstio sam je po
imenu Dionisa.
50.
Moglo bi se re%i daje, u izvesnom smislu, devetnaesti vek tako#e stremio svemu tome #emu
je stremio Gete kao li#nost: ka univerzalnosti u razumevanju, u odobravanju, ka doputanju da
se priblii svako, ka smelom realizmu, ka strahopotovanju pred svim fakti#nostima. Kako to
da opti rezultat nije Gete, ve% haos, nihilisti#ko uzdisanje, neznanje kako se izvu%i iz kripca,
instinkt zamora, koji in praxy stalno pobu'uje na to da se valja vratiti osamnaestom veku? (
na primer, kao romantika ose%aja, kao altruizam i hipersentimentalnost, kao feminizam u
ukusu, kao socijalizam u politici). Zar nije devetnaesti vek, bar na svom kraju, poja#ani surovi
osamnaesti vek, to jest, vek decadence-a? Tako bi Gete bio ne samo za Nema#ku, ve% i za
celu Evropu samo slu#ajna pojava, jedno lepo uzalud? Ali, to zna#i ne shvatiti velike ljude,
kada se na njih gleda iz alosne perspektive drutvene koristi. to se iz njih ne sme izvu%i
nikakva korist, o samo, moda, spada u veliinu...
51.
Gete je poslednji Nemac prema kojem se odnosim s potovanjem: po svoj prilici on je
ose%ao stvari, koje ose%am ja mi se slaemo i u pogledu "krsta"... esto me pitaju, zato
zapravo piem nemaki: nigde me ne #itaju gore nego u otadbini. Ali, ko zna, najzad, da li ja
i elim da me danas #itaju? Stvarati dela, na kojima %e vreme uzalud probati svoje zube; po
obliku, po supstanciji uporno teiti maloj besmrtnosti nikada nisam bio dovoljno skroman
da bih od sebe eleo manje. Aforizam, sentencija, u kojima sam ja umetnik kao prvi me'u
Nemcima, oblici su "ve#nosti"; moja je tatina u tome da sa deset re#enica kaem ono, to %e
drugi re%i u #itavoj knjizi to svaki drugi ne%e re%i u #itavoj knjizi... Ja sam #ove#anstvu dao
najdublju knjigu koju ima, svog Zaratustru: dajem mu, ukratko, najnezavisniju.

NA EMU SAM ZAHVALAN STARIMA
1.
Na kraju, nekoliko re#i o onom svetu do kojeg sam traio prilaze, do kojeg sam moda
naao novi prilaz o anti#kom svetu. Moj ukus, koji bi mogao da bude suprotnost
indulgentnom ukusu, i ovde je daleko od toga da bi svemu i sva#emu rekao Da; on uopte
nerado govori Da, radije jo Ne, a najradije savreno Nita... To se odnosi na #itave kulture, to
se odnosi na knjige to se odnosi na mesta i predele. U sutini, vrlo je malo anti#kih knjiga
koje ubrajam u svoj ivot; najznamenitije nisu me'u njima. Moj ose%aj za stil, za epigram kao
stil, probudio se skoro trenutno u dodiru sa Salustijem. Nisam zaboravio #u'enje svog
uvaenog u#itelja Korsena kada je svom najloijem latinisti morao dati najviu ocenu bio
sam dokraj#en jednim udarcem. Saet, strog. s toliko supstancije koliko je u sutini mogu%e, s
hladnom zlobom prema "lepoj re#i", a tako'e i prema "lepom ose%aju" po tome sam se
prepoznao. Svuda, sve do mog Zaratustre, prepozna%ete kod mene veoma ozbiljnu ambiciju
za rimskim stilom, za "aere perennius" u stilu. Nije druga#ije bilo sa mnom ni pri prvom
dodiru s Horacijem. Do danas me nijedan pesnik nije doveo u takvo artisti#ko ushi%enje, u
koje me je dovela, od samog po#etka, Horacijeva oda. U izvesnim jezicima se ne moe ni
poeleti to to je ovde postignuto. Ovaj mozaik re#i gde svaka re# kao zvuk, kao mesto, kao
pojam izliva svoju silu nadesno i nalevo, i preko celine, ovaj minimum po obimu i broju
znakova, ovaj maximum energije znakova postignut na taj na#in sve je to u rimskom duhu i,
ako je verovati meni, aristokratsko par exellence. itava ostala poezija je, u pore'enju s tim,
neto suvie popularno obi#na brbljivost ose%aja...
2.
Grcima nikako nisam zahvalan na srodnim, snanim utiscima; i, da kaem bez ikakvog
uvijanja, oni nam ne mogu biti ono to su Rimljani. Od Grka se ne moe uiti njihova vrsta
nam je suvie strana, ona je suvie fluidna da bi delovala imperativno, "klasi#no". Ko bi se
ikada od jednog Grka nau#io pisati! Ko bi se tome ikada nau#io bez Rimljana!... Neka mi ne
prigovaraju Platona. U odnosu na Platona, ja sam radikalan skeptik, i nikada nisam bio u
stanju da se sloim s divljenjem, koje obi#no me'u nau#nicima pobu'uje artist Platon.
Najzad, na mojoj strani su ovde i najrafiniranije sudije ukusa me'u samim starim. Platon,
kako mi se #ini, zbrkano mea sve oblike stila, on je stoga prvi decadent stila: on ima na
savesti neto sli#no kao i cinici, koji su izumeli satura Minippea. Da bi platonski dijalog, taj
uasno samozadovoljni i detinjasti vid dijalektike, mogao da deluje uzbu'uju%e, za to nije
potrebno da ste #itali dobre francuske autore Fontanela, na primer Platon je dosadan.
Najzad, moje nepoverenje u Platona dosee dublje: smatram da je u toj meri skrenuo od svih
osnovnih instinkata Helena, da je u toj meri proet moralom, i tako preegzistetno hri%anski
njemu je ve% pojam "dobrog" najvii pojam da bih radije od #itavog fenomena Platona
upotrebio surovu re# "vie arlatanstvo", ili, ako je to prijatnije #uti, idealizam od bilo koje
druge re#i. Skupo je pla%eno za to to se ovaj Atinjanin kolovao kod Egip%ana ( ili kod
Jevreja u Egiptu?...). U velikom sudbonosnom doga'aju, koji zovemo hri%anstvom, Platon je
onaj "ideal" nazvan dvosmisleno%u i fascinacijom, koji je plemenitijim prirodama starog
doba omogu%io da sebe pogreno shvate i da stupe na "most", koji je vodio do "krsta". A
koliko jo Platona ima u pojmu "crkva", u ure'enju, sistemu, praksi crkve! Moje
okrepljenje, moja osobita ljubav, moje isceljenje od svakog platonizma uvek je bio Tukidid.
Tukidid i, moda, Makijavelijev principe najvie su mi srodni bezuslovnom voljom da sebe
ni#im ne zavaravaju i time to um gledaju u realnosti a ne u "umu", jo manje u "moralu"...
Od alosnog, neukusnog lepobojenja Grka u idealu, koje "klasi#no obrazovani" mladi% unosi
sa sobom u ivot kao nagradu za svoju gimnazijsku dresuru, nita ne le#i tako radikalno kao
Tukidid. Treba ga izvrtati redak po redak, i njegove zadnje misli #itati tako jasno kao njegove
re#i: malo ima takvih mislilaca koji su tako bogati zadnjim mislima. U njemu dolazi do
potpunog izraza kultura sofista, ho%u re%i kultura realista: ovaj neprocenjiv pokret me'u
arlatanstvom morala i ideala, koji svuda prodire. Gr#ka filozofija kao decadence gr#kog
instinkta; Tukidid kao velika ukupna suma, poslednje otkrovenje te mo%ne, stroge, surove
fakti#nosti, koja je bila u instinktu drevnih Helena. Hrabrost pred realno%u najzad razlikuje
takve prirode kao to su Tukidid i Platon: Platon je kukavica pred realno%u prema tome, on
trai uto#ite u idealu; Tukidid vlada sobom prema tome, on zadrava i vlast nad stvarima.
3.
Nanjuiti kod Grka "divlje due", "zlatne sredine" i druga savrenstva, diviti se, na primer,
njihovoj spokojnoj uzvienosti, idealnom na#inu miljenja, visokoj jednostavnosti od ove
"visoke jednostavnosti", te niaiserie allemande sa#uvao me je, najzad, psiholog koga sam
nosio u sebi. Video sam njihov najsnaniji instinkt, volju za mo%, video sam ih kako dr%u
pred neukrotivom mo%i tog instinkta video sam kako su sve njihove institucije izrasle iz
preventivnih mera kako bi se osigurali obostrano od njihovog unutranjeg eksiloziva.
udovina unutranja napetost se zatim ispraznila u strano i bespotedno neprijateljstvo
prema spoljnjem svetu: gradske optine su rastrzale jedna drugu, kako bi gra'ani svake od
njih nali mira od samih sebe. Bila je preka potreba da budu jaki: opasnost je bila u blizini
ona je vrebala na svakom mestu. Velelepno razvijeno telo, smeli realizam i imoralizam,
svojstven Helenu, bio je nuda, a ne "priroda". On je bio samo posledica, on tu nije bio od
po#etka. Pa i sve#anostima i umetnostima nisu hteli da postignu nita drugo nego da se
ose%aju na vrhu, da se pokau na vrhu: to su sredstva da #ovek proslavi samog sebe, katkad da
ulije strah pred samim sobom... Suditi o Grcima na nema#ki na#in prema njihovim filozofima,
koristiti se prostoduno%u sokratskih kola za objanjenje toga ta je to u sutini helensko!...
Pa, filozofi su decadents helenstva, oni su oli#enje pobune protiv starog, aristokratskog ukusa
( protiv analognog instinkta, protiv polisa,protiv vrednosti rase,protiv autoriteta porekla). O
sokratskim vrlinama se propovedalo, zato to su se one izgubile kod Grka razdraljivi,
bojaljivi, nepostojani, komedijanti od prvog do poslednjeg, oni su imali nekoliko razloga
vie da dozvole da im se propoveda moral. Ne da bi to ne#emu pomoglo: ali velike re#i i
impozantne poze pristaju tako dobro uz decadents...
4.
Ja sam bio prvi koji se, za razumevanje starijeg, jo uvek bogatog, pa #ak i rasipnog
helenskog instinkta, odnosio ozbiljno prema tom neobi#nom fenomenu koji nosi ime Dionisa:
on se jedino moe objasniti suvikom snage. Ko prou#ava Grke, kao onaj najtemeljitiji
poznavalac njihove kulture koji danas ivi, kao Jakob Burkhart iz Bazela, koji je odmah znao
da je time neto u#injeno: Burkhart je uneo u svoju Kulturu Grka posebnu glavu o
pomenutom fenomenu. Ukoliko se eli da se upozna suprotan odnos prema delu, onda treba
samo pogledati skoro zabavljaju%e siromatvo instinkata nema#kih filologa, kada se
pribliavaju dionizijskom. Naro#ito #uveni Lobek, koji se, sa sigurno%u dostojnom
potovanja crva osuenog me'u knjigama, uvukao u taj svet tajanstvenih stanja i ubedio sebe
u svoju nau#nost, koja se sastojala u tome to je bio do odvratnosti lakomislen i detinjast
Lobek je #itavom u#eno%u dao na znanje da, u sutini, svi ti kurioziteti nemaju nikakvog
zna#aja. U stvari, svetenici bi mogli da saopte u#esnicima takvih orgija neto to nije lieno
vrednosti, n na primer, da vino izaziva veselje, da #ovek katkad ivi od plodova, da biljke u
prole%e cvetaju, a u jesen venu. to se ti#e onog tako neobi#nog bogatstva obreda, simbola i
mitova orgijasti#kog porekla, u koje je anti#ki svet bukvalno zarastao, to Lobek u njemu
nalazi povoda da svoju otroumnost pove%a jo za jedan stepen."Grci su se", kae on u
Aglaofamusu I, 672, "ukoliko nisu imali ta drugo da rade, smejali, skakali, besomu#no jurili
naokolo, ili su, poto katkad kod #oveka postoji i elja za tim, sedeli, plakali, i jadikovali.
Drugi su im se zatim kasnije pridruili i traili ma kakav razlog za ovu neobi#nu pojavu; tako
su, za objanjenje ovi obi#aja, nastale bezbrojne legende o sve#anostima i motivima. S druge
strane, verovalo se d onaj zabavan nain ivljenja, koji se odvijao prazni#ne dane, obavezno
#ini sastavni deo sve#anosti, i smatran je neophodnim delom bogosluenja". To je brbljanje
dostojno prezira, tako da Lobeka ni trenutka ne treba shvatiti ozbiljno. Sasvim %emo druga#iji
utisak ste%i ako istraimo pojam "gr#ki", koji su stvorili Vinkelman i Gete, i na%i %emo da je
on nespojiv s onim elementom iz koga je nikla dionizijska umetnost sa orgijazmom. U
stvari, ne sumnjam u to da bi Gete principijelno isklju#io neto li#no iz mogu%nosti gr#ke
due. Prema tome, Gete nije razumeo Grke. Jer, tek u dionizijskim misterijama, u psihologiji
dionizijskog stanja izraava se osnovni fakt helenskog instinkta njegova "volja za ivot". ta
je Helen garantovao sebi ovim misterijama? Veni ivot, ve#no vra%anje ivota; budu%nost
obe%ana i posve%ena u prolosti; trijumfalno Da za ivot uprkos smrti i promenama; pravi
ivot kao opti produetak ivota putem za#e%a, putem misterije polnog ivota. Stoga su u
polnom simbolu Grci videli simbol dostojan potovanja sam po sebi, verodostojan, duboki
smisao #itave anti#ke pobonosti. Sve pojedina#no u aktu za#e%a, trudno%e, poro'aja,
pobu'ivalo je najvie i najdostojanstvenije ose%aje. U nauci o misterijama, patnja je
blagosiljana: "porodiljske muke" posve%uju patnju uopte svako postojanje i rastenje, sve
to garantuje budu%nost uslovljava bol i patnju... Da bi postojala ve#na radost stvaranja, da bi
volja za ivot ve#no potvr'ivala samu sebe, zbog toga moraju ve#ito da postoje "porodiljske
muke"... Sve ovo ozna#ava ve% re# Dionis:ja ne poznajem nijednu viu simboliku od ove
grke simbolike, simbolike Dionisija. U njoj se pridaje religiozni smisao najdubljem instinktu
ivota, instinktu budu%nosti ivota, ve#nosti ivota sam put ka ivotu, za#e%e kao sveti put...
Tek je hri%anstvo, sa svojim neprijatnim ose%anjem u odnosu na ivot, koji je #inio njegovu
osnovu, u#inilo od polnog ivota neto ne#isto: ono je blatom zaprljalo za#etak, preduslov
naeg ivota...
5.
Psihologija orgijazma kao ose%aja prelivanja ivota i snage, u kojem i sam bol deluje kao
stimulans, dala mi je klju# da shvatim pojam traginog ose%aja koji su pogreno shvatili kako
Aristotel, tako posebno nai pesimisti. Tragedija je tako daleko od toga da dokae neto u
korist pesimizma Helena u openhauerovom smislu, tako da se ona moe smatrati
nesumnjivim odstupanjem i opovrgavanjem pesimizma. Potvr'ivanje ivota #ak i
najnedoku#ivijim i najsirovijim njenim problemima, volja za ivot, likuju%i kao rtva svojih
najviih tipova prinetoj sopstvenoj neiscrpivosti to sam nazvao dionizijskim, to sam
odgonetnuo kao most ka psihologiji traginog pesnika. Ne da bi se oslobodio uasa i
saaljenja, ne da bi se o#istio od opasnog afekta njegovim burnim pranjenjem tako je to
razumeo Aristotel ve% da bi, uprkos uasu i saaljenju, sam bio ve#na radost postojanja
ona radost koja u sebi uklju#uje i radost u untavanju... A time ponovo doti#em ono mesto od
kojega sam jednom poao Ra#anje tragedije je bilo moje prvo prevrednovanje svih
vrednosti: time se ponovo vra$am na tlo iz kojeg nie moje htenje, moja mo$ ja, poslednji
uenik filozofa Dionisa ja, uitelj venog vra$anja...

EKI) GOVORI
"Zato tako tvrd?" ree jednom drveni ugalj dijamantu: "zar nismo bliski ro#aci?"
Zato tako mek? Oh, bra$o moja, pitam ja vas, dakle: zar niste vi moja bra$a?
Zato tako meki, tako pokorni i popustljivi? Zato toliko mnogo poricanja, odricanja u vaim
srcima? tako malo sudbine u vaim oima?
A zar vi ne$ete biti kobni i neumitni: kako bi mogli jednom sa mnom da pobedite?
A ako vaa tvrdo$a ne$e da seva i ree i raseca: kako bi mogli jednom sa mnom da
stvarate?
Svi stvaraoci su, naime, tvrdi. I vama bi moralo izgledati blaenstvo da ostavite trag vae
ruke na milenijume kao na vosku blaenstvo, pisati po volji milenijuma kao po bronzi
tvr#e od bronze, plemenitije od bronze. Potpuno je tvrdo, samo je najplemenitije.
Ovu novu zapovest oh, bra$o moja, dajem je vama budite tvrdi!
Iz Tako je govorio Zaratustra