Ingeborg Bachmann: Otuenje

Meu stablima vie ne vidim stablo

Grane nemaju lida da ih titi na vjetru.
Plodovi su slatki, ali bez ljubavi.
Oni ne zasite, najednom.
to se treba zbiti?
Pred mojim oima bjei uma,
Pred mojim uima ptice zatvaraju usta,
ni jedna livada meni nede biti krevet.
Sita sam vremena
i gladujem za njim.
to se treba zbiti?

Na brdima de uveer gorjeti vatre
Hodu li se otvoriti,
da ponovo budem blia svemu?

Ni u jednome putu vie ne mogu
nadi svoj put.