МОЈ ДРАГИ КУТАК

Често желим да се осамим, да имам бар неко време само за себе. У вишечланој
породици, када су сви у кући, то баш и није лако, али имам срећу да могу да уживам у
природи у сваком тренутку.

Има пуно места на која одлазим када желим да будем сама. У мом воћњаку пронашла
сам једно дрво јабуке. Моји родитељи узгајају шљиве, па се ово дрво истиче,
јединствено је, управо зато што је другачије. У пролеће, када све воће процвета, па и моја
јабука, овде је најлепше. Лети волим седнем испод мог дрвета, оно ми прави хлад, али
зато зими не могу да будем овде. Недалеко од дрвета налази се бара која је одавно
пресушила. Моја бака стално страхује да моја сестра, брат или ја не упаднемо у њу. У
бари расте рогоз који волим да наберем и однесем сестри и брату. Када рогоз сазри и
поломи се, из њега излети семе слично маслачку. Недалеко од нашег воћњака налази се
шумарак. Из тог шумарка стално се чују весели звуци, цвркут птица. Често видим веверицу
која носи орах и хитро се пење уз дрво. У слободно време волим да слушам музику. Уз
брата и сестру у кући, то мало теже иде и управо зато волим да одем под моје чудесно
дрво. Ту никада нема буке, само звуци природе који ме опуштају. Ово је право место и за
читање управо зато што је мирно.

Све је то лепо док је топло и док напољу могу да будем колико желим, проблем је када
захладни, дође зима, пада киша или снег. Нашла сам решење и за то. Волим да одем код
баке у кућу. Она ми каже да њој никада не бих могла да сметам.

Ова места можда и нису ништа посебно, али мени су много драга и важна. Свакоме је
потребан кутак и понеки тренутак да се осами, размисли, понекад исплаче, пева на сав
глас или ради било шта друго по својој вољи и за своју душу.

Емилија Ђорђевић 6-2