Једна моја авантура

Када кажемо реч ававнтура сетиме сеe књигe ,,Aвантуре Тома

Сојер,, и помислим шта је он све радио. Срећом ,ja сам добро
дете ,за разлику од Тома, али сам и ја једном ненамерно доживео
праву авантуру.
Било је лето, мама и тата су нам дозволили да одемо мало код
бабе и деде кој живе у нашој улици. Дошли смо код бабе и деде,
брат и ја смо се играли код њих у башти. После неколико времена
досадило ми је и хтео сам да идем кући док мој брат Никола није
хтео. Док је бака кокала кокице Николи, јавио сам јој се да идем
кући. Одлучио сам да се вратим кући кроз баште, јер сам чуо да
баба иде код комишинице која живи у другој улици на кафу кроз
башту. Кад може баба Анкица, зашто не бих могао ја да прођем
кроз десетак башти. Нисам размишљао да ипак треба да се јавим и
баби, само сам кренуо. На почетку је било лако да пролазим јер су
све баште биле окопаване и лако сам видео пролаз.Изненада сам
наишао на прву препреку . Била је то ограда ,коју сам некако успео
да пређем јер сам се окачио о дрво и прескочио је. Прошао пар
башти без већих проблема. Ипак морао сам да пролазим кроз
вискоу траву која је уствари била парадајз те сам се зазаленео по
лицу. Када сам изашао из шуме парадаиза угледао сам мачку.
Пожелео сам да је помазим, али се љутила на мене. Скоро ме је
огребала док сам јој прилазио. Уплашио сам се ње и побегао сам
јој. Зачуо сам и пса како лаје и још више сам се уплашио. Потрчао
сам да се спасем на маленом брегу, али то није био брег него
стајско ђубре и замало да се заглавим у њему. Смрдело је све око
мене. Иза тога ме је чекао високи кукуруз који ми је огребао лице.
Када сам изашао из кукуруза заглавио сам се у блату. Помислио
сам да је живи песак али успео сам да се извучем и да следећих
пар башти да отресем блато са себе.Тада сам угедао коња мог
комшије и знао сам да сам стигао кући. Али угледао сам и тату у
башти. Појурио сам тати.Тата ме ја запрепашћено гледао и питао
одакле сам дошао и шта ми се то десило.Увео ме је у двориште где
нас је дочекала мама.
Због смарада од ђубрета опрали су ме црвом на дворишту и тек
тада оснели у кадау да не упрљам целу кућу.
Испричао сам им причу како сам дошао кући, били су љути, али
сам видео да им се очи смеше док сам причао о страшном псу и
брегу ђубрета.
Ова моја авантура је добро прошла, остало ми је пар модрица,
посекотина од кукуруза и њихово зачикавање да сам упао у ђубре.
Срећом нису ми папуче остале у њему.
Више ми никада није пало на памет да секући враћам кроз
баште него редовно улицом корак по корак. Надам се да и вама
неће пасти напамет да прођете кроз наше баште јер сада су оне
опасније за електричне пастире, овце и овнове и покејг великог
пса.