MONDAY, APR 18, 2022

Ела и другари - један тренутак - читава вечност

Доручак-ручак био је одмах после службе, око 11 и 10. Отишао сам одмах доле да
завршим око сира, завршне послове. Шта је још требало тамо одрадити, као што је
скувати за Гару храну и слично, одрадио сам. И кренуо горе. Бацио сам поглед на
паркинг када сам се враћао. угледао сам Стефана и Зорицу како се распакивају.
Дошли су гости хвала Богу. Очекивао сам их, баш у том периоду. И добро су дошли.
Она мала бубица ме добије једним погледом. Чим сам угледао на прозор од аута
запазио сам њу. Смеши се и прича нешто. А мама-баба Гоца је пресвлачи јер се
упишкила. Тако ми је била слатка та сцена. Она је све време гледала кроз прозор и
смешила се.
Ту смо се, док они нису изашли из аута, поздравили врло срдачно. Ела излази из
аута са баба Гоцом. Потрчала је ка мени а ја сам је чврсто обгрлио. Пожелео им
добродошлицу и укратко рекао шта бисмо могли да радимо сада. Најпре сам их овдео
до Цркве, капеле. Ела је чини ми се тамо била најсрећнија. Одмах по улазу подигао
сам је и приближио централној икони-оцу Јустину. Пољубили смо заједно. А онда је
она чиони ми се сама отрчала до трона Мајке Божије Тројеручице. попела се сама,
баба је мао придржавала. Била је јако срећна јер је могла сама, само би
казала:САМА, сама...
Док су се они тамо позабавили са Елом, Стефан и ја смо били за штандом и
разговрали. Рекао сам му о књизи коју желим да му поклоним. Описивао сам је. Био
је узбуђен јер је баш у том тренутку и желео да чита нешто, тако да му је то сада
баш добродошло. Упитао ме је и за тамјан и брикет. Али о свему томе касније, јер
само касније поново дошли до штанда, на крају, кад су требали да пођу. Онда смо из
цркве се попели горе до трпезарије. Тамо смо сели за гостинским столом. Док смо се
пењали видели смо и оца Игњатија који је одмах дотрчао и поздравио се са њима. Две
три речи, и већ смо се сви заједно обрели за столом. ЈА сам се истог тренутка
нашао у кухињи са лончетом у руци. Одмеравао сам количину воде која је потребна за
кафу и Стефину цикорију.(на крају је пио кафу ипак, цикорија му је била јака). Ела
је најпре проинашла ту своју столицу, за коју је рекла да је то ”моја столИИца”.
Онда се изненада нашла поред мене у кухињи. Запазила је ону расклапајућу столицу
-мердевине. Била је одушевљена механизмом којим она функционише. Док сам јој
показивао она се непрестано смешила. Ох тако дражесно створење, немам речи. Донео
сам кафу за нас и чај за Зоку. Доста смо брзо попили, све је ту у трпезарији
пролетело тако брзо да нисам ни осетио. Сви смо рекли по коју реч, мало се
насмејали, док је баба Гоца пазила Елу, и смиравала да покаткад не заплаче. Отац
је касније отишао, и мало смо се нашли сами, то је трајало врло мало. Убрзо након
тога отишли смо напоље, јер је Ела то желела. Али такав је и план био. Док су они
одлазили, искористио сам прилику и Стефану показао мало моју келију. Био је
одушевљен, као што сам и мислио да хоће. Дочарао сам му књиге које имам. показао
му сваки кутак. Присетио се да када смо били мали прижељкивали смо да будемо у
соби која је са косим плафоном, односно поткровљем. Препоручивао сам му топлим

1
препорукама да започне да чита Достојевксог јер ће му у животу много помоћи и
допринети бољитку у сваком смислу. Он је то са радошћу прихватио. И сам је то
волео,али као и сви никако не налази време за то, као ни воље. То је оно што мањка
само. Али ипак је то можда и оно главно.
Не приметивши обрели смо се напољу, а тамо су нас чекали баба Гоца, Зока и ЕЛа.
Кренули смо ка пчелицама, ка оном пропланку о ком сам им причао, не бих ли им
показао онај диван поглед. Ишли смо полако и успут разговарали о свачему. Ела је
већ ту почела помало да се кревељи и да цмиздри, ако тако могу да кажем. Мало мало
па почне, али убрзо и стане. Мало је почињала да буде и гладна. а и спавало јој
се. Ипак је она још јако мала, није много навикла на овако честе одласке од куће и
разна путешествија. Стигли смо горе до пчела. Баба и Ела су ишли позади, онако
полако, Елином брзином. И када нас је угледала да смо ми већ горе она је почела да
плаче за нама, викала је тату. Истог смо тренутка Стефан и ја кренули да трчимо
према њој. Ако не варам мислим да је тај тренутак баш забележен на фотографији.
Она се јако обрадовала томе и она је кренула ка нама. Тада смо се сви нашли у
једном топлом загрљају.
Кренули смо полако наниже, пролазећи поред винограда, па сам им показао и њега,
почео је и он полако да цвета. Коначно смо се упутили ка дуго очекиваним козицама
и Гари. Али нисмо стигли ни до путића који се спаја са паркингом, схватили смо да
је сада Ела већ гладна. Кад смо то помислили, увидели смо да смо и сви помало
огладнели. Онда Зока није часила часа, сетила се и извадила једну велику перецу за
Елицу, а остатке пецива смо сви заједно поделили. У том тренутку би ми жао, јер
смо ми сви на води, и немамо баш нешто чиме бисмо их задовољили што се тиче неког
лепог ручка на пример. Знао сам да им се неће свидети оно што ми једемо сада када
постимо мало строжијим постом. Али хвала Богу, Он је благодаћу својом покрио то
искушење. (Зато ће се касније почастити код наших комшија у етно ресторану).
Коначно крећемо доле. Гара је одмах видела ко јој стиже. Видео сам већ издалека да
се јако обрадовала. Већ је почела да скаче и маше репом. Ела је посебно била тада
као неко патуљче мало када је силазила. Видела је Гару. Пролазећи поред ње стално
је хтела да је пипне, да је помази мало. Ја сам је држао да не скаче пуно. Хтела
је да је помази, али се ипак све време прибојавала, онако помало, онако
срамежљиво. и то је било јако слатко за видети. Гара јако воли децу, зато је и
била онако усхићена. Њеним слатким гласићем откину јој се, и рече она Гари:”Не
плаши ме”. Тада смо се сви одушевљено насмејали.
Ушли смо у шталу код јарића и коза. И оне као да су се обрадовале.
Када их је Ела угледала на њеном се лицу тачно показала реакција њеног мајушног
срца. Сва је била раздрагана и усхићена када их је угледала и зачула козију дреку.
Мали јарићи су, из њиховог дела шталице покушавали да дохвате Елу кроз оградицу,
хтели су да је њушкају и лизну. А и она је видимо хтела да им приђе и да их
помази, али се помало прибојавала. Сва је раздрагана и срећна. Мислим да када би
мало дуже остала и била ту са њима чешће да би се врло брзо ослободила тога и да
би тада постали најбољи другари. То би сигурно било тако, тада се сигурно не би
одвајала од шталице. Стефи и Зоки се исто јако свидело код коза, Стефа је снимао

2
мало, видим да му се свидело, и то ме баш радује.
Ближило се време да они крену. Поново смо се нашли код аута. У том тренутку
угледасмо подесно место за сликање. НАравно, окупили смо се заједно сви и са
Елицом смо се усликали за успомену и лепо сећање. Стефан и ја смо поново отишли до
Цркве да му ја спакуем мало поклончића од мене. То је била она књига коју сам
наменио за њега чим сам је видео, јако моћна књига. Такође спаковао сам му мало
брикета и тамјана да има за тамо када дођу. Каже да би волео мало да окади некада
кућу и Богу се помоли. Није некада све савршено наравно, увек ће бити тих животних
препрека и искушења која нас неће оставити на миру, али хвала Богу имамо начина да
то пребродимо и поново се враитимо на колосек са којег смо мало по слабости
одступили. Није то ништа страшно рекао сам му, треба се Богу обратити као
пријатељу са вером да ће ти увек прискочити у помоћ када заиштемо. То само Он и
чека, напоменуо сам. Хвала Богу ето ту се мало испричасмо онако братски. Ела Мама
и Зока су нас чекали ту доле испред радионице. Дотрчасмо Стефа и ја брзински.
Кренусмо ка Јевтићима, али рекох да нас још неко очекује и да жели да их види.
Свратили смо до Весне и Микија само на часак. Ту је био и њихово псетанце Скуби.
Дочекао нас је. Чим су се угледали Ела и Весна су се као какви стари пријатељи
одмах изгрлили. Позвани смо били на кафу и да уђемо, али знајући њих да су помало
и гладни и уморни, нисмо инсистирали. РАзумели су и они. Свакако закључили су како
на лепом месту имају кућицу, то мишљење сам и ја делио са њима. Мени се такође
тако завучена позиција јако допала чим сам први пут увидео плац.
Ето на крају смо се ту поздравили са њима. Ја сам их отпратио до Ето куће Јевтић,
ресторанчић ту доле одмах испод неких 500 метара од нас. Ушли смо заједно, сели за
сто. Ја сам их ту оставио и морао сам да кренем. Усликали смо се још који пут.
Елици се сигурно највише свидео ресторанчић са свим оним дезенима и етно
естетиком. Тако су ми после они причали. На лицима свих нас били су осмеси, то сам
приметио...и било ми је јако драго. Поздравили смо се. Ја сам им ту већ по који
пут захвалио на овако дивном дану заједнички проведеном. Захвалио сам им се такође
што нису жалили труда да посете њиховог чика Симу.
Онда смо на крају Стефа и ја отишли мало напоље заједно. Прозборисмо још две три
речи. И у том тренутку смо увидели....заједно у истом тренутку...да нам не би било
довољно ни читав дан да проведемо заједно, никада неће бити довољно времена за све
наше теме и разговоре које волимо да делимо. Али ако се не растанемо, помислих, ме
можемо се поново ни састати.
Богу драгом хвала на свему. Био је то посебан дан...који ћу ја свакако дуго
памтити, а надам се и они...моји драги, најмилији!