Osoba kojoj se divim i koju poštujem

U mom životu postoji mnogo ljudi kojima se divim i neizmerno ih

poštujem, ali bih ipak izdvojio jednu osobu koja mi puno znači. To je moj deda
Milan, čovek koga svi vole i cene, uvek nasmejan i dobro raspoložen čiča
koga zaista vredi poznavati.
Deda Milan je već nekoliko godina je u penziji. Živi na selu u svojoj
staroj porodičnoj kući i gaji razno voće. Ne viđam ga često, ali stalno mislim na
njega i lepe trenutke koje smo zajedno proveli i radujem se svakom prazniku
jer znam da ću ga tada posetiti i uživati u njegovom društvu. Moj deda je star
čovek. Njegova crna kosa sad je sasvim seda i govori o njegovom velikom
životnom iskustvu. Ali i pored godina koje ima, on je još uvek žilav i okretan
čovek koji brzo korača i svojim krupnim šakama spretno barata oko
poljoprivrednih mašina i alata. Mnogo je vredan i uživa da radi u svom
voćnjaku. Divim se njegovoj snazi, upornosti i želji za radom pod stare dane,
iako može da živi u gradu, odmara se i uživa u svojoj davno stečenoj penziji.
Shvatam da on nije na selu zato što mora tamo da bude, nego zato što voli
prirodu i život u njoj. Pored toga što je marljiv i i obavlja teške i grube poslove,
moj deda je nežan i plemenit čovek. Dobar je prema svima, a naročito prema
meni i ostalim svojim unucima. Svako od nas je osoba za sebe, sa svojim
manama i vrlinama, ali deda nas sve podjednako voli i pruža nam istu nežnost
i pažnju. Nikada se ne ljuti na nas zbog naših dečijih nestašluka i ne grdi nas.
Njegov glas je uvek tih i smiren, a priče koje nam priča su su zanimljive i
volimo da ih slušamo. I on voli da sluša nas i da smeje se našim školskim
dododovštinama. Duhovit je i često se šali, ali zna i da razgovara o vrlo
ozbiljnim stvarima. Ako imam neki problem i nešto me tišti deda je uvek tu da
mi pomogne. Dovoljno je samo da ga pozovem telefonom i ispričam mu šta
me to muči, a on uvek ima pravo rešenje i da mi dobar savet. Ponekad mi se
čini da me on razume bolje od mojih roditelja i da od njega oni treba da nauče
mnoge stvari. Pametan je i u sve se razume, a mata i tata za njega kažu da je
stari mudrijaš u šta sam se i sam mnogo puta uverio. Mudar je i oštouman
čovek koji zaslužuje da ga svi cene.
Moj deda je čovek velikog srca, nežna i osećajna osoba koja ume
svakoga da sasluša i svima da pomogne. Kroz život je uvek mudro koračao i
stekao je veliko životno iskustvo koje sada nesebično deli sa ljudima mlađim
od sebe. On je osoba koja u meni izaziva ogromno divljenje i poštovanje.
Mnogo ga volim, cenim i nadam se da će živeti još dugo, dugo.
Deka me naučio
Sva deca na svetu treba da imaju svoje deke i bake, koje će da vole i da im se raduju. I ja
imam deku i baku koje volim, čini mi se, više, nego ostala deca.

Oni su mi uvek bili oslonac i podrška u životu. U svakoj situaciji, u svakoj prilici ili neprilici,
koja bi me zadesila, umeli su da pronađu prave reči i da me uteše. Uvek su bili tu za mog
brata i mene i imali vremena i strplјenja da čuju sve naše brige i dileme i podare nam
najbolјe savete. Učili su nas da ne grešimo, ili ako već moramo, da pokušamo da
pogrešimo što manje.

Baka mi je, od malena, spremala sve što volim da jedem i išla mi je sve po volјi.

A moj deka…On je divan čovek…Pored učitelјice, učio me je matematiku, moj omilјeni

predmet. Naučio me je i da volim i čuvam prirodu i poštujem našu dragocenu planetu
Zemlјu. Naučio me je kako da se pravilno penjem na drvo, a da ne oštetim grane i lišće,
kako bi i ptice imale gde da sleću. Zahvalјujući njemu zavoleo sam pčele, a danas, kao
ponosni mali pčelar, mogu da se pohvalim, pred vama, da imam i jednu svoju košnicu.
Vitešku igru-šah, takođe, me je on naučio.

Deka me naučio da manje gledam televizor, a više da gledam u baštu ili kroz prozor.
Naučio me da gledam i kako cveta cveće i da prepoznam da li je tužna ili radosna ptica
koja iznad mene proleće. Naučio me da se zagledam u oblak i prepoznam na šta liči, kao i
da se radujem Suncu i svežoj zelenoj travi. Naučio me i da slušam kako pada kiša i da
razumem šta nam vetar šapuće dok njiše slabašne grane. Pomogao mi je da razumem
kako se rađaju bilјke, kako se sadi paradajz i neguje zrno pasulјa ili pšenice. Naučio me
da bilјkama treba malo vode za doručak i malo Sunca za njihov ručak. Uz njega sam
zavoleo životinje i prestao da se plašim pasa lutalica, jer i životinje sve osećaju, kao i
lјudi.

I kad ružno sanjam, naučio me je da pomislim na onoga koga volim i tako oteram ružne
misli. I kad imam neke „probleme“ svoje, naučio me je da ih obavezno podelim sa
roditelјima i da uvek kažem ono što mislim.

Naučio me je i da ne budem „pameti kratke“ i da pazim gde bacam otpatke. Naučio me da

su čarobne reči „molim“ i „izvoli“ i da svako njih voli da čuje.

Jako sam srećan što imam takvog deku. Zato se neizmerno radujem svakom našem
susretu i druženju. Voleo bih da i ja, jednom, budem takav „deka“.
Moj kućni ljubimac pas
Oduvek mi je bila želja da imam psa i ta želja se ostvarila za moj deveti
rođendan, kada sam od mame i tate dobio na poklon štene sibirskog haskija.
Budući da je bio mali i pufnast, kao plišana igračka, dali smo mu ime Meda.
Meda je sada star četiri godine i izrastao je u pravu zverku. Sibirski haskiji su
inače dosta slični vukovima. Meda ima krupne smeđe oči, zlatno-žutu mekanu
dlaku sa belim šarama i dugačak pufnasti rep. Dok je bio mali, imali smo
mnogo problema sa njim. Najviše je voleo da se igra sa kućnim papučama, u toj
svoj igri bi često pokidao papuče i mama bi ga grdila. A tek koliko je cveća
mami u dvorištu uništio kopajući rupe. Bio je pravi đavolak. Kako je vreme
prolazilo, tako u i Medu prolazile njegove bubice, pa ga sad papuče i cveće
uopšte ne zanimaju.
Meda me svaki put otprati u školu i čeka kad se vratim ispred kapije. Obojica se
jedan drugom mnogo radujemo. Meda nije običan pas, on je pravi pravcati
prijatelj i nekad mislim da me sve razume što mu pričam. Kad god me mama i
tata iznerviraju, ja odem kod Mede i satima mu pričam, a on samo sedi i gleda
me pravo u oči, imam utisak da će svakog trenutka progovoriti. Kada sam ja
tužan i Meda je tužan. Najviše voli da se igramo sa loptom. Ja šutiram loptu, a
on trči za njom, hvata je i donosi mi je i sve tako dokle se jedan od nas dvojice
ne odmori. Ujutru Meda ide sa mnom po novine i hleb. Meda ne dozvoljava
nikome da priđe, čim lutalice malo zalaju, Meda zareži i otera ih. Meda je i naš
pas čuvar, kad nismo kod kuće, znamo da je ona u sigurnim rukama, jer je
Meda tu.
Mama ne pušta da Meda ulazi u kuću, ima on svoju kućicu, ali ja uvek Medu
krišom pustim u moju sobu, tu je on našao kutak za sebe. Uvek ga upozorim da
bude miran i tih, inače će nas obojicu mama izbaciti.
Jednom je Meda pobegao za nekom kerušom u ulici. Kapija je ostala otvorena i
samo jedan trenutak nepažnje, bio je dovoljan da Meda uhvati trk. Svi su mislili
da se zaljubio i da se neće vratiti, a ja sam bio tužan, tražio ga i čekao. Tek sam
tada shvatio koliko mi Meda znači i bio sam spreman sve da dam, samo da se
on vrati kući. Posle par dana, kada ga je ljubav prošla, Meda se napokon vratio
kući i mojoj sreći nije bilo kraja.
Treba čuvati i voleti životinje, jer su i one živa bića i deo sveta oko nas, a
posebno kućni ljubimci, koji nam nekad mogu biti i veći prijatelji od ljudi, baš
kao i moj Meda.
Sastav moj ljubimac mačka

Sećam se tog toplog letnjeg dana, bilo je jutro i ja sam krenula do prodavnice
po hleb i mleko. Kada sam otvorila vrata naše kuće, ispred njega me je
dočekalo pravo pravcato iznenađenje. Jedno malo mače, tek rođeno, spavalo je
na našem pragu.
Kako sam ga dodirnula da ga pomazim, tako mi se uvuklo pod kožu. Pogledala
sam oko kuće i niz ulicu da vidim da li ga neko traži, ali kako nije bilo njegove
mame mačke u okolini, donela sam mu malo mleka da ga nahranim. Mislila
sam da će mače otići pošto ga nahranim i da ga njegova majka sigurno negde
čeka, jer je bilo jako malo, međutim, jadno mače je ostalo bez porodice i
pušteno u svet da se samo snalazi. Surov je njegov svet. Srećom, u našoj
porodici je bilo mesta za njega. Posle par dana, mače se potpuno priviklo na
novo okruženje i naš dom prihvatilo kao svoj. Kako niko nije dolazio da ga traži,
odlučili smo da ga zadržimo i da ono bude naš kućni ljubimac.
Tata je odveo mače kod veterinara i kada smo ustanovili da je devojčica, dali
smo joj ime Maza, jer je od prvog dana bila jako umiljata, prava pravcata maza.
Maza ima sivu, skoro plavu mekanu dlaku, sive oči i nije kao druge domaće
mačke, drugačija je i posebna.
Iako Maza ima svoj kutak u kući, mekano jastuče na kojem spava, većinu svog
dana provede u dvorištu igrajući se. Kažu da mačke izvlače negativnu energiju i
utiču na dobro raspoloženje i to je zaista tačno, kad god sam tužna, ona mi
sedne u krilo i kao da upije svu moju tugu. Maza najviše voli miševe i ribu. Od
kad živi sa nama, miševa više nema, nijedan joj ne promiče. Maza je jako brzo,
za čas se stvori sa jednog mesta na drugom, razigrana je i živahna.Najviše voli
da se igra sa gumenom lopticom, u stanju je da se satima zanima, skače i
okreće oko nje. Vrlo je dobra i poslušna i voli ljude i ljudi vole nju, ko god dođe
u našu kuću osvoji ga vrlo brzo svojom umiljatošću i slatkoćom. Ume Maza da
bude i nemirna i kad nije nešto po njenom, počne da mjauče i grebe. A Ako
nešto loše uradi, a ume i te kako, naročito kad u brzini sruši po koju stvar u
kući, nemoguće je naljutiti se na nju, jer uvek stane, pa pogleda svojim lepim
okicama i počne da se umiljava.
Od kada je ona sa nama, kao da smo svi srećniji i veseliji. Nema lepšeg
stvorenja od naše Maze i za nas je ona mnogo više od mačke i kućnog ljubimca,
ona je član naše porodice, neko ko nas uvek čeka i ko nam se uvek raduje.