1

Milena Kirova UDK: 886.7.09:396

Prevod

Translation

U emu je problem sa matrijarsima:
ene i kanon u knjievnosti
(na primerima iz bugarske knjievnosti)


Feministiki diskursi s kraja dvadesetog veka stavili su u sredite panje
koncept koji je oduvek izgledao prilino neuobiajen i manje-vie izvan vremena:
pojam matrijarha. to se tie knjievne kritike, re ''matrijarh'' poela je da
predstavlja elju za postavljanjem temelja ''enske'' tradicije, elju za
imenovanjem i odbranom vanosti "enske knjievnosti", elju da se konstruiu
novi pravci (matrilinearne paradigme) du kojih su odnosi izmeu tekstova i
linosti postali mogui (ili to mogu da postanu) kroz itav istorijski sled kulturnog
iskustva.
Izvan sfere svoje feministike primene, re "matrijarh" se uobiajeno koristi
kao teoloki pojam. Ona stoji u vezi sa simbolikom generacijom pramajki iz
Starog zaveta: sa Evom, Sarom, Rebekom, Rahelom... Upotreba ovog koncepta
u pravoslavnoj teologiji optereena je ambivalentnou zbog neizbene analogije
s reju "patrijarh"; ambi-valentnou ukorenjenom u transcendentnoj
nedovoljnosti poloaja ene kako sama Biblija navodi. Pojam "matrijarha" odnosi
se na porodine funkcije enskog postojanja ali ne na ustanovljenje njene
sposobnosti da se zavetuje Bogu (ene mogu biti objekti ali nikad subjekti u
davanju takvih zaveta); od samog poetka svog pojavljivanja matrijarh je
polupatrijarh, (samo) jedan od moguih vidova patrijarhalne funkcije patrijarha.
Slika patrijarha uvek i neizbeno implicira slinost svakog pojedinanog
mukarca sa jevrejskim Boanstvom. Odatle potie tradicionalni stav da se

2
patrijarh zamilja u konkretnoj paradigmi njegovih hipotetikih vizuelnih
karakteristika; ta se paradigma podudara sa ikonografskim simbolizmom Boga
oca koji je zaao u poodmakle godine, ima blag i uzvien izraz lica, prijatan i
prodoran pogled, sedu kosu i sede brkove... Jasno je da ene ne mogu da
ispune takve zahteve; ne samo zato to nemaju brkove ve pre svega zbog toga
to sama ta slika mukarca u poodmaklom, a stvaralakom, ivotnom dobu
protivrei i sposobnosti enskog tela da raa i onom to Biblija oekuje od
''enskog tela. Nije mogue da je u pitanju samo sluajnost to to niko nikad nije
pokuao da proroicu i pesnikinju Deboru iz Knjige o sudijama nazove
''matrijarhom'' uprkos injenici to ona ima veoma slina obeleja i
karakteristike tipine za patrijarhe.
Ako se sada vratimo ideji patrijarha kao nekakvom zavetu koji regulie
ideologiju slinosti mukarca s Bogom, videemo da upravo te slinosti, tog
zaveta nema u ideji matrijarha. eni je, ak i u onim sluajevima kad ima slinosti
sa nekom od biblijskih matrijarha (da ne spominjemo injenicu da svaka slinost
sa Evom, koja je neosporno najvea matrijarhalna linost u Bibliji, obino istie u
prvi plan konotacije koje su, manje-vie, proete nerazumevanjem) uskraena
mogunost telesne i bioloke identifikacije s Bogom. Poto je konstruisana
prema specifinom modelu ''venih'' patrijarhalnih elja i vrednosti, ensko telo
zaista postaje sudbina, a re ''matrijarh'' sama po sebi implicira poricanje
mogunosti da ena postoji u prostoru svetog iskustva.
Naravno, uvek je bilo izvesnih sklonosti ka prevazilaenju ove kulturne
situacije. Kao primer se moe navesti rano hrianstvo koje se jo uvek pridrava
nekih egalitaristikih, demokratskih (mada kratkotrajnih) tradicija hrianskog
ivota. U skladu sa nainom ivota u ranim zajednicama, hrianstvo daje sve od
sebe da enskost osposobi za versku transcendentnost stvarajui instituciju
svetica. Meutim, pokazuje se da je ak i rano hrianstvo ve osetilo potrebu za
promenom, za deformisanjem enskog tela pomou tehnika asketizma i
muenitva pre no to ga uini pogodnim za putovanje u prostor svetih funkcija i
funkcionalnosti. Ova tendencija postaje jasnija tokom Srednjeg veka; najvei broj
svetih ena (koje nisu imale mogunost da budu majke imperatora poput Jelene)

3
jesu muenice koje svoj status svetica stiu semantiki produktivnom
deformacijom svojih tela. To izmueno ensko telo postaje propusnica za ulazak
u raj patrijarhalnih ideja. (Meni se ini da je ovo tendencija koja istrajava i jasno
se uoava u sferama onih feministikih praksi u kojima postoji sklonost da se
ena sagledava kao istorijska, politika i porodina rtva, unutar koncepata ne-
prijatnog i ne-zadovoljstvenog iskustva.)
Za razliku od mukog patrijarha, matrijarh nema matricu u boanskom svetu.
tavie, njegova matrica, materica, materinska sposobnost matrijarha
paradoksalno je sadrana u simbolikom ponaanju Boga oca. ''Kao kad koga
mati njegova tjei tako u ja vas tjeiti, i utjeiete se u Jerusalimu'', to kae
Nebeski patrijarh (Isa. 66:13). On materinstvu oduzima njegovu najarhainiju i
najstraniju sposobnost, mo da raa svet i da ga uniti: ''Muah dugo, injah se
gluh, ustezah se; ali u sada vikati kao ena kad se poraa, i sve u potrti i
istrijebiti.'' (Isa. 42:14) Upravo ova arhaina i zastra-ujua ena na poroaju biva
kastrirana u slici biblijskog matrijarha. S obzirom na to da ona nema temeljnu
paradigmu u svetosti, nju naizgled konstruiu samo meusobno ukrteni modeli
drutvenih odnosa u zemaljskom svetu. Matrijarh nam iznenada dozvoljava da
zavirimo u veoma drugaiju vrstu materinstva: on je praslika ili prototip u da-
nanje vreme veoma popularnog koncepta roda. Bugarski jezik je krajnje
eksplicitan u tom smislu: on uspeva da o matrijarhu razmilja u mukom rodu. On,
dakle, matrijarh ovo je kontradikcija koja simbolizuje politiku nemogunosti
postojanja enske enskosti; izgleda da bi majka trebalo da bude mukarac u
drutvu u kome je mukarac majka-i-otac ljudske vrste. Simptomatina je
injenica da niko nikad nije pokuao da Devicu Mariju nazove matrijarhom. Njen
problematini i samo delimino ostvareni status svetosti (theotokos) postaje
mogu po cenu njenih prekinutih porodinih odnosa. Ontoloki problem s
teolokim konceptom matrijarha izgleda da poiva u njegovoj nemogunosti da u
nekoj vrsti bia obuhvati dvostruki vid ljudskog ivota: mukarca i enu, enu i
majku, boga i mukarca... Rezultat toga je injenica da matrijarh postaje nes-
posoban da izgladi neke osnovne suprotnosti, te je, prema tome, spreen da na
odgovarajui nain ostvari svoju mitoloku funkciju i uvek se nalazi na granici

4
izmeu drutvenog iskustva i elje za stvaranjem mita. Kao i ena, i matrijarh je
zasnovan na ideji kastracije to je metafora za nedostatak celovitosti. Frojd
(Freud) je samo jedan od zagovornika ove ideje koja je izgleda stara koliko i
patrijarhalni svet.
Naravno, feministika teorija je verovatno pronala naine da dekonstruie tu
ideju matrijarha zadravajui oznaivaa ali menjajui smer njene verske
reference. Oito je da bi svaki napor u tom smeru trebalo da pone od samog
poetka, to jest, od biblijske knjige Postanja. Izgleda da feministika teologija
postupa potpuno isto kao i tokom poslednjih dvadesetak godina. Ona prihvata
kao ontoloke premise tumaenja takoz-vanu Elohvistovu (Elohwist) verziju
ljudskog nastanka iz Postanja: ''I stvori Bog ov-jeka po obliju svojemu... muko
i ensko stvori ih.'' (Post. 1:27) Hipoteza o androginoj prirodi jevrejskog
boanstva implicira pravo matrijarha da poseduje transcendentnu matricu kao
jedan od vidova paradigme boanskog totaliteta. Meutim, ipak postoji problem
jer je to samo prvi korak u tekom poduhvatu dekonstruisanja svega ostalog u
patrijarhalnom sistemu mentalne prakse koja se zasniva na nepisanom prioritetu
jehovistike vizije verzije u kojoj se ena pojavljuje ve upisana u perspektivu
svoje drutvene inferiornosti, ne dakle kao bie ve kao telo nastalo od
zemaljskog tela mukarca.
Odnosi izmeu ''enskog'' pisanja i Kanona u izvesnom smislu tee da ponove
ambivalentnost matrijarhalnog modela. Analogno nainu na koji Nebeski patrijarh
prisvaja karakteristike koje je on lino pripisao simbolikoj enstvenosti, Bog
Kanon je izgleda sklon da se sloi s tim da enstvenost obuhvata one osobine
koje su u saglasnosti sa njegovim idejama o ''enstvenosti'', to jest, onda kada te
osobine mogu da se uklope u model dihotomijski konstruisanih ideja enstvenosti
i muevnosti. Sasvim je drugo pitanje kako i koliko su se ene pokazale
pogodnim da uu u prostor Kanona. U principu moemo rei da se taj proces
odigrava uporedo sa procesom u kome hrianska ena stie svetost: po cenu
da odbije da ima razliito telo, u stvari, po cenu onih razlika koje patrijarhalna
ideja razliitosti ne moe da obuhvati. Kanonski ''paso'' u ovom sluaju vie je
garantni list kojim ene iskazuju svoju podobnost i prilagodljivost uslovima koji

5
podravaju ontoloki legitimitet patrijarhalnog poretka. Naravno, uvek je mogue
uzviknuti: ''Ali gde su, pobogu, te ene koje su stvorile neto razliito, neko
neobino umetniko delo koje ima korektivan, ako ne alternativan, karakter? U
emu se, dakle, ogle-da njihova (mitoloka) razliitost?''
Najlake bi bilo odgovoriti da takve ene ne postoje.
Ne tako davno, jedna naunica koja je istraivala medijski prostor u modernoj
bugarskoj kulturi rekla mi je da se stalno sudara sa sledeim paradoksom: u
pogledu procenta njihovog kvantitativnog prisustva u svakojakim novinarskim
institucijama, bugarske ene su veoma dobro zastupljene (taj procenat
iznenauje nae goe sa Zapada i moda ih ini ljubomornim) ali u isto vreme
jezik bugarskog novinarstva ne samo to ostaje seksistiki nego ta tendencija
sve vie jaa (i ponekad je cinino maistika), tako da u bugarskom novinarstvu
nije mogue primetiti ni traak elje da se prevazie ta balkanska preindustrijska
ekstaza u odnosu prema tradicionalnoj podeli polnih uloga. Ovaj paradoks slian
je onom koji je ve postao simptomatian za specifinost postkomunistike
drutvene stvarnosti. Imam na umu nemoguu meavinu politikih prava i
svakodnevnu diskriminaciju bugarskih i istonoevropskih ena. Oba sluaja
izgledaju metonimijski karakteristina za iru ''paradoksalnu'' tradiciju, koja bez
prestanka osujeuje napore zapadnjakog feminizma da razume ''enu sa
Istoka'' kao i sposobnost ''ene sa Istoka'' da prihvati feministiku motivaciju
Zapada.
Ako se sad vratimo knjievnosti i Kanonu, moraemo ponovo da razmislimo o
tome da li je, u principu, mogue stvoriti javni tekst izvan okvira njegovog ireg
sauesnitva sa drutvenim normama pod uslovom da ne postoji nikakva
tendencija niti pogodan kontekst opiranja ovim normama i normativnoj regulativi.
U stvari, pred nas se posta-vlja preveliki broj pitanja. Na primer, da li postoji
nekakav ''enski kanon'' i kako on izgleda? Moemo li nazvati ''enskim
autorima'' one ene koje su ve prisutne u Kanonu? ta znai ''ensko'' pisanje?
Da li je mogue da sama ideja takvog pisanja podrazumeva da se ene odriu
prava na jednakost u sposobnostima? Da li bi trebalo da pomognemo Kanonu

6
(to je ideja Kanona) tako to emo istrajno govoriti o njemu iz perspektive
pruanja otpora istom? Da li moemo i da li bi trebalo da ga zaboravimo?
Jasno je da niko ne moe direktno odgovoriti na sva ova pitanja ali umesto bilo
kakvog direktnog odgovora elela bih da ponudim konkretnu ideju. Ona se tie
formalne krutosti samog Kanona i, na ovaj ili onaj nain, stoji u vezi sa
monoteistikim verskim stavom zapadnjakog drutva. Traganje za novim
kanonom, kakav god bio (na primer, enski) neizbeno udvostruuje
neophodnost da se pronau ''znaajni'' tekstovi, da se regrutuju ''velika'' imena,
da se nacrtaju nova porodina stabla i izgrade strukture. U sutini ideje o
''enskom'' kanonu poiva samo stara slika matrijarha. ta onda? Umesto da u
ogledalu patrijarhalnih odnosa moi stvorimo jo jedan odraz, konstruiimo pravo
na tradiciju razliitosti: stvorimo antikanon (jasno mi je koliko sam nemona da
pronaem koncepte izvan sistema dihotomijskih odnosa); i vie od toga, stvorimo
alternativnu tradiciju nekanonskog prisustva. Koliko god da su svakom kanonu
potrebni totaliteti (''celovita'' imena, celoviti tekstovi, celoviti modeli prijema) da bi
stvorio sistem sopstvene (teleoloke) celovitosti, ova nova tradicija moe se
utemeljiti na principu ''pare po pare.'' S jedne strane imamo fragmente
prisustva subjekta, poricanje elje da se o subjektu razmilja kao o entitetu u
stvaralakom procesu; uzajamno nepovezane aktivnosti, nejasnu motivaciju,
potisnute pokuaje ponaanja... S druge strane imamo tekstualnost umesto
teksta, uproavanja u stvaranju anra, poetiku olienu u strategiji ''smanjivanja
zvuka,'' nesvesnosti teksta... Veliko ime, poput totaliteta teksta, uvek je zatoenik
Kanona i talac njegove normativne mogunosti prikazivanja. I onda kad izgleda
buntovniki, veliko ime je u stvari terminator koji sprovodi higijenu istei prostor
tradicije radi unutranje promene. Revolucija je uvek imala narcistiki karakter;
ona je deo igre ''mukih'' aktivnosti. Tragati za ''celovitim'' autorima koji su na taj
nain razliiti znai igrati po pravilima celovitosti, znai ponovo konstruisati njene
normativne aspekte, znai udeti za matrijarhom, tim muko-enskim biem; a to
je jo jedan vid edipovske identifikacije sa Patrijarhom-Ocem-Kanonom.
Od ovog asa nadalje elela bih da obratim posebnu panju na dva razliita
primera uzeta iz bugarske knjievnosti koja se tiu specifinih odnosa izmeu

7
ena, pisanja i Kanona. Prvi primer je povezan sa strategijom Kanona da
manipulie diskursnim praksama koje su njegov deo, da stvori mit od prisustva
izvesnih ena u skladu sa sopstvenim, istorijski specifinim neophodnostima
takvog prisustva. Imam na umu Jelisavetu Bagrijanu, veoma znaajnu i moda
najpopularniu pesnikinju u tradiciji bugarske knjievnosti, linost koja se u
najveoj meri podudara sa idejom matrijarha. Bagrijana je roena 1893. godine,
a poela je da pie poetkom dvadesetih godina XX veka; njena prva (i
najpopularnija) knjiga Vena i sveta ena objavljena je 1927; ona pie to-kom
skoro sedam decenija i umire u devedeset etvrtoj godini. Bagrijana je objavila
osam knjiga pesama i veliki broj drugih kompilacija i prevoda. Njen rad je dobro
prikazan i o njemu se esto diskutuje u kritikim raspravama. Zakljuci koje sad
namera-vam da izvedem zasnovani su na brojnim kritikim tekstovima ali sam
ovde odluila da citiram samo dva teksta od kojih je svaki simbolian na svoj
nain. Prvi tekst je, odmah po objavljivanju prve Bagrijanine knjige, napisao
1928. godine poznati bugarski kritiar Ivan Meekov, koji je i kasnije nastavio da
diktira glavni smer prijema Bagrijanine poezije i njenog kritikog tumaenja. Taj
tekst se zove ''Bagrijanina grena i sveta pesma.'' Lako je ve na samom
poetku pogoditi, prema naslovu lanka, kako e autor izmanipulisati naslov (i ne
samo naslov) Bagrijanine knjige: vena i sveta ena postala je grena i sveta;
iako je Meekov naizgled sauvao dvostruku strukturu poetskog samoime-
novanja pesnikinje, on tu strukturu u stvari radikalno dihotomizuje, stvara od nje
je-dnu od sutinskih suprotnosti tradicionalno patrijarhalne hrianske
imaginacije utis-kujui je u matrijarhalnu Evinu paradigmu. Od tog trenutka
nadalje, ne postoji Bagrijana kao autentini pojedinac ve umesto nje dobijamo
mit o Bagrijani (grenoj i svetoj) ili mitsku Bagrijanu.
Drugi kritiki tekst zanimljiv je iz dva razliita ugla. S jedne strane, napisala ga
je jedna od najuvenijih bugarskih naunica istraivaa s poetka ezdesetih
godina XX veka, Milena Caneva, iji je stil delimino esejistiki, a delimino
poetski, i koja uvek tei da formulie celovite i esencijalistike stavove. S druge
strane, to je tekst koji je pisala ena to ga ini jo interesantnijim.

8
Simptomatina je injenica kako je jedna ena u stanju da iskae mitoloke
poglede odreenog patrijarhalnog doba o ''eni.''
Pokuau da veoma saeto rezimiram te poglede. Pre toga se, meutim,
oseam obaveznom da saoptim svoje slaganje s jednim od njih. Iako to ini
usput, liena oseanja neophodnosti da se nad njom zamisli, M. Caneva
primeuje da postoji tenden-cija da se poetska slika Bagrijane u celini identifikuje
sa poetskom slikom njenog lirskog karaktera (''junakinje'') iz prve knjige. Ne
samo to je to tano nego je to rezultat dugih i sistematskih napora razliitih
bugarskih institucija. Da spomenemo kole, univerzitet, nastavne programe,
praksu naunih istraivaa... tavie, kad god neko pomisli na Bagrijanu, prva
misao koja njoj, ili njemu, padne na pamet jeste sasvim ''prirodno'' i prilino
opsesivno slika njenog najranijeg lirskog karaktera. Mit o Bagrijani predstavlja
odreeni tip identifikacije koji zahteva da se o eni razmilja unutar izvesnog re-
ferentnog okvira vezanog za patrijarhalne ideje o enstvenosti. Taj referentni
okvir nije se promenio skoro ceo jedan vek, to znai da je on praktino isti.
Ali zbog ega je upravo taj nezreli, nerafinirani lik iz njene prve knjige postao ka-
rakteristian za izvesnu enstvenost nazvanu Bagrijana? Rizikovau da dam
otar odgovor: upravo zbog toga to je nezrela, nerafinirana i ne mnogo
intelektualna; to je nesklona razmiljanju i to uspeno oliava popularne
poglede na ''enu'' s poetka XX veka. Tip ene koji otelotvoruje Bagrijana gura u
prvi plan ''ensko'' prikazivanje osobina kao to su impulsivnost, neumerenost,
iracionalnost, emotivna neobuzdanost, sklonost ka donoenju brzih i esto
nerazumnih odluka... Naravno, knjievna kritika taj tip ene naziva pobunjenikim
i slavi ga kao neku Bagrijana ''novu enstvenost'' taj mit o buntovnoj eni iji je
karakter ''autentian'' i ''prirodan'', koja uvek daje prednost oseanjima, a ne
drutvenim normama i razumu, previe podsea na mit koji je bio veoma omiljen
u periodu francuskog prosvetiteljstva; na mit o divljaku koji predstavlja pribeite
ne samo za primitivnog mukaraca nego i za enu i dete. ''Vena i sveta ena''
pretvara se u metaforu koja ensku venost iitava u konceptima prirodnog
ciklusa koji se stalno ponavlja, a ensku svetost kao obaveznu razliku u odnosu
na ''muke'' modele drutvenog ponaanja.

9





Ivana Jankovi UDK: 791.43.091

Struni lanak

Professional Paper

Paranoja o Velikoj Majci:
The Matrix


APSTRAKT:

Esej predstavlja pokuaj itanja filma The Matrix (1999, reija braa
Wachovsky) iz perspektive studija kulture, konkretno sa stanovita teorija
tela, karakteristinih za gender studies u poslednjoj deceniji XX veka.
Analizirano je kako film, s jedne strane, ostvaruje utisak politike
korektnosti u tematizaciji rodnih i rasnih identiteta i odnosa a, s druge
strane, prikriveno zadrava bazini mizogini sloj.
Autori su nastojali da ne slede rodne i rasne stereotipe karakteristine
za najvei deo savremene holivudske produkcije, ali u tome nisu bili
konzistentni, jer se, pored mnogih "gestova dobre volje" prema enama i
crnoj rasi, kroz film provlai i dosta zaostataka suprotnih gledita.
Meutim, nivo karakterizacije likova nije sloj filma u kojem treba traiti
mizogine ispade, jer su oni ugraeni u samu fabulu filma, koji se bavi
ultimativnom paranojom mukog science-fictiona: paranojom o
udovinom enskom.

10

Kljune rei: politika korektnost, konstrukt, spasitelj, paranoja,
matrica/materica, Velika Majka, udovino ensko, cyberpunk.



Malo je filmova nastalih u poslednjih nekoliko godina koji su podstakli toliko
analiza i tumaenja kao nauno-fantastini spektakl Matriks (The Matrix) (1999,
scenario i reija braa Vaovski /Wachowsky/). Ovom filmu posveen je veliki
broj studija, nekoliko naunih skupova, njime su se bavili, pored filmologa, i
filozofi, sociolozi, estetiari Slovenaki filozof Slavoj iek pronaao je u
Matriksu odjeke Lakanovog (Lacan) "velikog Drugog", Levi-Straussove "nulte
institucije", Frojdovog (Freud) "simbolikog autoriteta", Malebranevog
(Mallebranche) "okasionalizma", zatim Adornove (Adorno) i Horkhajmerove
(Horkheimerr) metafore o telu pod anestezijom, kao i uticaje judaizma, zen-
budizma, teorije zavere, itd.
1
Zaista, ovo celuloidno ostvarenje moe se tumaiti
na bezbroj naina. Nas u ovom sluaju zanima pogled na Matriks iz perspektive
studija kulture, konkretno sa stanovita teorija tela, karakteristinih za Studije
roda (gender studies) u poslednjoj deceniji XX veka.
2
Zanimljivo je pokazati kako
film, s jedne strane, ostvaruje utisak politike korektnosti (to je u duhu zavretka
milenijuma, ali i u skladu sa dosadanjim angamanom brae Vaovski
3
), a sa
druge strane, prikriveno zadrava bazini mizogini sloj, olien u samoj tematici
filma, koji se bavi ultimativnom paranojom mukog science-fiction-a: paranojom o
Velikoj Majci.
4




1
Slavoj iek: The Matrix, or, the two Sides of Perversion. Inside the Matrix International Symposium at the Center for
Art and Media, Karlsruhe, October 1999.
2
Osnovne premise ovih teorija moemo nai u Elizabeth Grosz, Volatile Bodies: Toward a Corporeal Feminism,
Bloomington, Indiana University Press, 1994; Feminist Theory and the Body: A Reader, (ed. Janet Price, Margrit
Shildrick), Edinburgh, Edingburgh University Press, 1999; itd, ali i u neto starijim zbornicima kao to je Writing on the Body
(Gender and Culture), (ed. Katie Conboy, Nadia Medina, Sarah Stanbury), New York, Columbia University Press, 1977.
3
Naime, ovi autori su u svom prethodnom filmu Bounce (kod nas distribuiran kao Skok) tematizovali identitet lezbejki.
4
Videti Rozi Brajdoti (Rosi Braidotti), Cyberfeminizam sa razlikom, Cyberfeminizam (Ver. 1.0), Zagreb, Centar za
enske studije, 1999, 25-41. Autorka analizira nekoliko filmova koji se bave ovom opsesivnom temom. O ovome e biti
rei kasnije.

11
I Politika korektnost filma

Tenju brae Vaovski da stvore film koji nee biti tipini maskulinistiko-ovi-
nistiko-rasistiki holivudski akcioni spektakl demonstriraemo u kratkim crtama
na primerI-ma tematizacije rodnih (odnos mukarac-ena) i rasnih identiteta
(odnos crne i bele rase). Na prvi pogled ini se da su dosta vodili rauna o
korektnosti filma i da su nastojali da izbegnu potencijalno mizogine elemente. No,
da li su stvari onakve kakvim se ine?
Krenimo od opisa enskih likova. Na brodu Nabukodonosor nalaze se dve
ene nekadanje hakerke, a sada lanice posade (mukaraca ima sedam).
Obe devojke su tretirane kao izjednaene sa mukarcima i po pravima, i po
dunostima. Glavni enski lik je Triniti, koja je prvi oficir na brodu, i sa kojom se
upoznajemo ve u prvim scenama filma, dok je druga devojka Svi sporedni lik.
Njihov meusobni odnos nije naroito naglaen, a jedina scena gde dejstvuju
zajedno jeste scena kidnapovanja Nea, glavnog junaka filma, gde devojke igraju
ulogu dobrog I loeg policajca (klie iz policijskih filmova naravno, obino
vezan za muke likove). U toku najveeg dela filma Triniti dejstvuje kao Neova
zatitnica. Mada se od samog poetka implicitno nagovetava, a kasnije i
razotkriva da je ona zaljubljena u njega, odnos koji Triniti zauzima prema Neu
preteno je materinski, protektivan. S druge strane, izmeu Triniti i Morfeusa (gl-
avnog zapovednika na brodu i oveka opsednutog traenjem Spasitelja) postoji
latentan pigmalionski odnos, proizveo ju je u svog zamenika, i u nju definitivno
ima najvie poverenja ali je ipak posmatra i oinski, pokroviteljski.
Pored "realnih" enskih likova, u filmu se javlja i virtuelna ena u crvenoj
haljini konvencionalni seks simbol, nastala kao fantazija tinejdera po imenu
Maus (koji e kasnije izgubiti ivot upravo u trenutku kada bude uivao u svojoj
fantaziji). ena u crvenom je u potpunosti suprotan konstrukt ene i enstvenosti
no to su Triniti i Svi, koje potiskuju svoje enske atribute i svoju seksualnost.
Posada broda ivi u celibatu (mada se implicitno nagovetava da su Svi i Apok,
jedan od mukih likova, vezani emotivnim sponama jaim od isto kolegijalnih).
Izdajnik u redovima posade Sajfer jedini ne moe da izdri celibat! On je

12
zaljubljen u Triniti i posledino ljubomoran na Nea, koji je potpuno aseksualan,
opsednut svojom misijom i Matriksom. S druge strane, Triniti je, zarad
posveenosti dunosti i misiji, prinuena da potiskuje svoja oseanja, te tokom
celog filma ne sme da obelodani svoju naklonost prema Neu sve dok ga takvim
svojim ponaanjem ne dovede u smrtnu opasnost!
Odea koju likovi nose u filmu veoma je zanimljiva sa stanovita razmiljanja o
nainima reprezentacije tela. Posada na brodu je odevena jednoobrazno, unisex,
ba kao to se od njih oekuje i takvo ponaanje. Meutim, kada se lanovi
posade infiltriraju u Matriks, tj. u virtuelni svet, odjednom njihova odea ukazuje
na postojanje rodne razlike! Mukarci sebe zamiljaju (i tako projektuju u Matriks)
u odei koja istie njiho-ve rodne karakteristike, ba kao to i ene u virtuelnom
svetu nose mnogo "enstveniju" odeu. Time se na najplakatniji nain demonstrira
rod kao konstrukt!
5
S jedne strane, ovo sugerie izjednaenost ena sa
mukarcima; s druge, prikriva injenicu da su ene morale odbaciti specifine
enske rodne karakteristike zarad "univerzalnih", tj. prikriveno mukih.
6
Jo jedan
detalj budi sumnju u stvarnu uverenost autora u ravnopravnost polova: mada
Triniti sve vreme dejstvuje kao Neova zatitnica, vremenom se ispostavlja da je
ona samo pratea figura za Izabranog, koji e na kraju biti mnogo moniji od nje.
(Uostalom, Neo prvi put dejstvuje kao samostalan heroj kada spaava Triniti iz
helikoptera koji se rui.)
to se tie odnosa crne i bele rase, situacija je jednako zanimljiva. Sve
(preostale) ljude i rase ujedinila je borba protiv zajednikog neprijatelja maina.
Komandant broda je crnac
7
, koji prema svim lanovima posade ima
oinsko/prosvetiteljsko/tutorski odnos. U kontekstu robovske prolosti crnaca u
Americi, veoma je zanimljiva scena kada Morfeus (crnac) ukazuje Neu (belac) da
su svi ljudi robovi i to ne samo da su im tela zarobljena, ve prvenstveno
umovi! Meutim, na brodu se nalaze jo dva crnca, koji su jedini stopostotno ljudi

5
Nije sluajno kompjuterski program za stvaranje virtuelnih simulacija u filmu nazvan Konstrukt!
6
O ovome su pisale mnoge autorke, poev od Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir), zatim Beatris Slama (Beatrice
Slama), Nensi Hartsok (Nancy Hartsock), Rozi Brajdoti (Rosi Braidotti), itd. Nancy Hartsock izjednaavanje mukog
stanovita sa univerzalistikim naziva apstraktnom mukou.
7
Re crnac ovde ne upotrebljavamo kao politiki nekorektan termin; smatramo da je upotreba termina Afro-amerikanac
(koji se danas smatra prihvatljivim) neprikladna, jer se radnja filma deava u vreme kada odavno vie nema ni Afrike ni
Amerike! U nedostatku bolje terminologije, a uz svest o negativnim stereotipima koje konotira taj termin, Morpheus, Tenk i
Dozer bie nazivani crncima, a Orakl crnkinjom.

13
(tj. nikada nisu bili ukljueni u Matriks roeni su u poslednjem ljudskom gradu,
koji se zove Zion!). Koliko s jedne strane lepo zvui zamisao da su jedino crnci
istinski ljudi, s druge strane ova injenica njima onemoguava pristup u Matriks!
Njih dvojica ne uestvuju u virtuelnim pohodima, i ostaju sve vreme na brodu da
bi sluili ostatak posade Tenk kao kompjuterski operater, Dozer kao navigator,
lekar i kuvar! U filmu postoji jo jedan obojeni lik, Orakl (proroica) stara crnki-
nja koja jedina zna budunost. Ovaj afirmativan prikaz crnkinje moe se tumaiti
kao ustupak crnoj rasi, ali i kao aluzija na ciganke vraare, vudu magiju i sl.
Uostalom, Orakl je prikazana u tipino "enskoj" ulozi u kuhinji, sa keceljom;
dakle, iako je sveznajua proroica, ipak mora da radi ono to se oekuje od
ene! Najzad, uprkos pozitivnom prikazu obojenih likova, ostaje injenica da je
Izabrani, spasitelj ljudskog roda beli mukarac!
8
Ovo se moe tumaiti kao
recidiv pogleda na belu rasu kao superiornu, ali i dovesti u vezu sa jednim
drugim belim mukarcem Isusom Hristom. Naime, u filmu postoji obilje
biblijskih aluzija (Mesija, drugi Hristov dolazak uskrsnue, oslo-boenje
oveanstva od ropstva itd).
Ovaj kratki pregled nekih detalja iz filma ukazuje da su autori nastojali da vode
rauna da ne slede u potpunosti rodne i rasne stereotipe, karakteristine za
najvei deo holivudske produkcije, ali da u tome nisu bili konzistentni, jer se
pored mnogih "gestova dobre volje" prema enama i crnoj rasi, kroz film provlai
i dosta zaostataka suprotnih gledita.
9
Meutim, nivo karakterizacije likova nije
sloj filma u kojem treba traiti mizogine ispade. Oni su, naime, ugraeni u samu
fabulu filma.


II Paranoja uzvraa udarac


8
Dodue, glumac koji igra Nea, Kijanu Rivs (Keanu Reeves) je meanac bele i ute rase!
9
Da ova pojava nije karakteristina samo za Matrix (The Matrix), svedoi formulacija Rozi Brajdoti: ''Jedno od velikih
proturjeja slika virtualne stvarnosti u tome je to one nadrauju nau matu, obeavajui uda svijeta bez roda dok
istodobno reproduciraju neke od najbanalnijih dosadnih slika rodnog identiteta, ali i klasnih i rasnih odnosa koje uope
moemo zamisliti.'' Nav. delo, 36-37.

14
Kao to ukazuje Rozi Brajdoti (Rosi Braidotti), nauna fantastika kao anr
preteno se odnosi na fantazije o telu, posebno o reproduktivnom telu.
10
Ona
citira termin Barbare Krid (Barbara Creed), koja definie ovu opsesiju kao
sindrom udovinog ens-kog,
11
i ukazuje da SF horor filmovi igraju na kartu
temeljne muke teskobe i preme--taju je izmiljajui alternativne poglede na
reprodukciju. Takoe, Brajdoti podsea da je Julija Kristeva (Julia Kristeva)
ustanovila da "horor" deo tih filmova potie od poigra-vanja izmetenom i
fantaziranom majinskom funkcijom, te navodi da su oblici post-ljudske
prokreacije koji se istrauju u SF filmovima na primer: kloniranje, partenogene-
za, oplodnja ene od strane vanzemaljca, proizvodnja ljudskog bia kao maine,
koitus ena/maina.
12
Pored toga, Tanja Modleski (Tania Modleski), je istakla da
u savremenoj kulturi "mukarci definitivno oijukaju s idejom da sami raaju
djecu".
13

Brajdoti takoe istie da cyberpunk kao anr sanja o rastakanju tela u matricu
(kao u "mater" ili kosmiku matericu), to autorku podsea na konaan povratak
malog deaka u mamin organski kontejner u venom irenju.
14
Dakle, kosmika
sila arhajske majke u SF ostvarenjima prikazana je kao svemoni kontejner sila
ivota i smrti.
Film Matriks dovren je nakon teksta, i fascinira injenica da je autorka
maltene predvidela da e biti snimljen SF film koji e se eksplicitno baviti
opsesijom velikom matericom, na svim nivoima narativne strukture ak do te
mere da je sam film nazvan Matriks!
15
Osnova fabule filma jeste problem
materinstva: naime, oveanstvo je ostalo bez majke, bez materice; ljudi se vie
ne raaju biolokim putem, ve ih maine (koje su zavladale svetom) uzgajaju za
potrebe svog energetskog napajanja. Pri tome je Vetaka inteligencija, koja
sada proizvodi ljude, zapravo dete koje se okrenulo protiv svog tvorca, tj.

10
Braidotti, nav. delo, 33.
11
Barbara Creed: The Monstruous Feminine. Film, Feminism, Psychoanalysis. London & New York, Routledge, 1993.
Navedeno prema: Braidotti, isto.
12
Isto, 33.
13
Isto, 34.
14
Isto. Ovome emo dodati okolnost da se ve roman koji je inaugurisao cyberpunk kao anr, Neuromanser
(Neuromancer) Vilijama Gibsona (William Gibson) (1984), eksplicitno bavi temom matriksa, te da je nepobitno izvrio
uticaj na sva potonja cyberpunk ostvarenja. Uostalom, veliki broj detalja iz Neuromansera parafraziran je u Matriksu.
15
Naime, The Matrix se moe prevesti kao matrica, materica ili osnova. Mada su distributeri filma za srpsko govorno
podruje ostavili naslov u originalu, smatramo da bi prevod naslova mnogo bolje sugerisao gledaocima glavnu tematiku
filma.

15
ljudske rase! Pored toga to se bave uzgojem ljudi, maine su se okuale u
kreatorskoj ulozi stvarajui i virtuelni univerzum Matriksa. U Matriksu, ljudi "ive"
prikopani na maine, tj. kao kiborzi. Veoma je upadljiva injenica da u Matriksu
ive ljude intravenozno napajaju "hranom" proizvedenom od leeva preminulih, to
ukazuje na jo jednu opsesivnu temu cyberpunka i SF-a uopte: na veito
kruenje, na povratak tela nazad u matericu, da bi se u njoj rastoilo. No, tu nije
kraj uznemirujuim detaljima. Poslednji ljudski grad Zion nalazi se u utrobi majke
Zemlje gde se oveanstvo sakrilo dok ne proe opasnost, i odakle e se
jednoga dana ponovo roditi! Nadalje, sam in "raanja" oveka u stvarnom svetu
prikazan je kao in oslobaanja iz velike mehanike materice, kao in kidanja
mehanikih vrpci koje su ga sa njom spajale. Meutim, najjai udar opsesije
udovinim enskim jeste injenica da izabrani mukarac, Mesija, ima misiju da
uniti veliku virtuelnu majku Matriks! S druge strane, izdajnik Sajfer eli da se
vrati nazad u matricu/matericu, to se moe tumaiti kao edipalna elja.
16

Najzad, jedan od razloga za priklanjanje ena lanica posade "univerzalnom",
unisex modelu ponaanja i miljenja jeste injenica da one vie nisu majke, tj. da
su izgubile svoju reproduktivnu funkciju a samim tim i ono to ih je
determinisalo kao razliite od mukaraca. Meutim, na samom zavretku filma,
nakon Neove pogibije u virtuelnom svetu, Triniti vaskrsava Izabranog
ivotodavnim poljupcem: ali u kontekstu tematike filma, to ne moramo tumaiti
kao ljubavni poljubac (kao u bajkama o Uspavanoj lepotici i Sneani), ve pre
kao materinski, tj. kao da je time njoj na neki nain vraena uloga majke koja
daje ivot!


16
Ovo je naroito zanimljivo u svetlu injenice da Sajfer dolazi u konflikt sa oba glavna muka lika, Morfeusom i Neom.