Vladimir Ilid

Filozofski fakultet
Beograd
Izvorni nauni lanak
UDK: 316.2
Primljeno:15.08.1999.
MARXISMUSSTREIT: REKAPITULACIJA
MARXISMUSSTREIT: Recapitulation
ABSTRACT This paper contains the summarizing and the valuation of a wide discussion which was led on
the Marxism in Yugoslav sociology during the last years. In the article the relation among partitipants
ideological assumptions and their modes of the interpretation of Marxism is shown. One of the main
results of the analysis is the marking of the growing gap between nationalist and non-nationalist stream
in contemporary Yugoslav sociology at the field of the critic of Marxism. Structural limitations of the
interpretations are emphasized. In the concluding section of the paper the issues of the comparison of
domestic and foreign approachs with regard to the critic of Marxism are considered.
KEY WORDS: Marxism, totalitarianism, critic of ideology

APSTRAKT U ovom zakljunom lanku preduzima se bilansiranje saznajnih rezultata rasprave oko
marksizma koja je u naoj sociologiji voena poslednjih godina. Pokazuje se veza izmeu idejno-
politikog opredeljenja i razliitih naina interpretacije marksistikog teorijskog naslea. Ukazuje se na
rastudi jaz izmeu nacionalistikih i anacionalnih kritika marksizma koje su doskora bile srodne. Poseban
znaaj pridat je uplivu strukturalnih inilaca na odnos nae savremene sociologije prema marksizmu. U
zakljuku se razmatraju problemi poreenja domadih sa inostranim dostignudima na planu kritike
marksizma u sociologiji.
KLJUNE REI: marksizam, totalitarizam, kritika ideologije


Nestanak viedecenijskog gotovo potpunog monopola marksistikog teorijskog usmerenja u domadoj
drutvenoj nauci doveo je do skoro podjednako iskljuivog okretanja drugim krajnostima. Ovo se moglo
oekivati, poto se iskljuivosti uzajamno pomau i snae. Ranije odsustvo mogudnosti da se potpuno
slobodno pristupi afirmaciji nemarksistikog naunog naslea ne treba meati sa problemom njegove
recepcije, s obzirom da je na ovom podruju bilo znatno manje ogranienja. Sama jugoslovenska
marksistika drutvena nauka bila je znatno manje zatvorena od one razvijane u drugim socijalistikim
zemljama. Odnos prema izvorno zapadnjakom evropskom marksizmu, kao i stav prema razliitim
nemarksistikim shvatanjima i usmerenjima, uveliko se razlikovao od jedne do druge teorijske struje u
jugoslovenskoj marksistikoj sociologiji. Iskljuivosti i zatvorenost poticali su ne samo iz imanentnih
ogranienja samoga marksizma ved i iz trajnijih sadraja ovdanje naune kulture, sklone
prenaglaavanju krajnosti i nedovoljno trpeljive prema rivalskim orijentacijama. Nije sporno da nauna
kultura uiva znatnu meru autonomije u okviru ire drutvene kulture; no, ogranienja druge moraju i
morala su ostaviti traga i na prvoj. U tom se smislu i pomenuta nepotpuna otvorenost ranije domade
marksistike sociologije ne moe objanjavati iskljuivo osobinama usmerenja koje je do pre jednu
deceniju u njoj ubedljivo preovladavalo.
Znaaj trajnijih ogranienja balkanske naune kulture potvren je i u godinama koje su usledile nestanku
ranijeg gotovo potpunog marksistikog monopola na drutvenu misao. Svojevrsna ideoloka
ksenofobija promenila je usmerenje, zadravi pri tom sutinske karakteristike.
[1]
Kao reakcija na raniju
prevlast marksizma javilo se njegovo nediferencirano i najede nedovoljno promiljeno odbacivanje u
celini. Dodatno pojaavanje izrazitog i iskljuivog antimarksizma u devedesetim godinama poticalo je od
stvarne nacionalne ugroenosti i nacionalizma kao njenog ideolokog uzroka i, istovremeno, posledice.
Snaenje nacionalizma pojaava odbojnost prema marksizmu, poto ovinizirana svest podrazumeva
neophodnost raskida s militantnim marksistikim internacionalizmom. (Hobsbaum) U osnovi iroke
kritike marksizma naao se nacionalizam u razliitim svojim varijantama. To ne znai da ne-
nacionalistike kritike marksizma nisu bile znaajno zastupljene; one su, meutim, po pravilu pokazivale
vedu meru uzdranosti i opreza u osporavanju donedavno preovlaujudeg usmerenja.
Kada je re o nacionalizmu u kontekstu spora oko marksizma u jugoslovenskoj sociologiji na kraju veka,
vrlo je vano imati u vidu da nacionalistika orijentacija u domadoj drutvenoj misli nije homogena u
idejnom pogledu. Pri preciznijem odreivanju karaktera svake od njenih varijanti treba uoavati meru
kritinosti prema konzervativnim ustanovama i vrednostima koja je eventualno ispoljena, kao i neke
nijanse u razmatranju poloaja vlastite nacije i izvora njene ugroenosti. Krajnji antimarksistiki
ovinizam, koji nije svojstven svim varijantama nacionalistike misli, nastoji se prikriti iza
antiparlamentarizma, idolatrije voe, zalaganja za homogenizacijom i kritike racionalistikog naslea
Moderne. Znaajno smanjivanje uticaja marksizma u svetskim razmerama, do kojeg je dolo posle sloma
socijalistikih poredaka u Istonoj Evropi na kraju prole decenije, pojaalo je iskuenje razliitih
oslobodilakih i mesijanskih pretenzija usmerenih na konanu emancipaciju domade drutvene nauke od
marksizma koji se esto smatra i naziva epohalnim zlom. U tom smislu iskustvo zatvorenog ili
netrpeljivog marksizma niukoliko ne spreava nastajanje u slinoj meri iskljuivih nemarksistikih ili
antimarksistikih stanovita, esto povezanih sa razliitim manje ili vie netrpeljivim ideolokim i
politikim programima. Kritika marksizma ponekad obavlja latentne funkcije, pa se preko osporavanja
marksizma nastoje dovesti u pitanje nemarksistika stanovita koja se sagledavaju kao nauno pogrena
ili drutveno tetna. Na taj se nain preko otvorene kritike marksizma dosta esto nastoji osporavati
nemarksistiki kosmopolitizam kao pravi, mada ne neposredno vidljiv, predmet kritike.
[2]
Istovremeno se
i u ranim devedesetim godinama jo uvek retke odbrane marksizma ponekad usmeravaju manje prema
nasrtljivom antimarksizmu, a vie prema razliitim umerenijim nemarksistikim ne-nacionalistikim ili
anacionalnim stanovitima i shvatanjima. U tom se smislu neke varijante teorijskog marksizma nastoje
upotrebiti kao skupovi argumenata koji de kroz kritiku globalizacije i takozvanog Novog svetskog poretka
posredno braniti balkanski autizam i tribalizam, to je strano sutini izvorno zapadnjakih i
globalizacijskih marksistikih ideja.
Ovde ne treba ispustiti iz vida jedan proces kradeg daha i breg ritma, kakav je svojevrsna revitalizacija
marksistikih ideja ugraenih u razliite poglede na nae drutvo koji su nastali u drugoj polovini
devedesetih godina u naunim krugovima, to je verovatno posledica razoaranja koje su prve godine
tranzicije donele i znaajnim grupacijama u stanovnitvu i odreenim intelektualnim grupacijama.
Nagovetaji ove revitalizacije dali su se naslutiti jo tokom ranih devedesetih, u vreme kada je svaka
marksistika misao rizikovala da gotovo po inerciji bude proglaena anahronom; u ovom pogledu vredni
su pomena radovi pisaca kao to su M. Peujlid, V. Vratua-unjid, T. Kuljid i M. Markovid (Peujlid, 1992;
Vratua-unjid, 1993; Kuljid, 1994; Markovid, 1994). Od sredine devedesetih godina dolazi do izrazitijeg
snaenja ove optije orijentacije, s pojavom vie monografija izrazito otvorenih prema dostignudima
marksistike tradicije i pokuaja da se naprave celovitije sinteze. (V. Vratua-unjid, 1995; Vidojevid,
1997; Peujlid, 1997; Kuljid, 1998; naelno teorijsko otvaranje prema marksizmu vidljivo je u: Vuletid,
1998) Gotovo istovremeno se javljaju radovi nauno-bilansnog karaktera, usmereni bilo na
diferenciraniju procenu dostignuda i uinaka marksistike teorijske misli (Rankovid, 1996) ili realnog
socijalizma koji se jednom varijantom ove misli nastojao decenijama legitimisati. (Tomanovid, 1997)
Svojevrsnu pozadinsku potporu ovim nastojanjima predstavljali su radovi pisaca koji su korenito raskinuli
sa leviarskim politikim opredeljenjem i koji su pokazivali vrlo visoku meru osude socijalizma kao
sistema, ali u ijim je, meusobno dosta razliitim, teorijskim stanovitima marksizam kao povezan skup
naunih shvatanja nastavio bilo da preivljava ili da se dalje razvija. (Lazid, 1994; Lazid et al., 1994; Bolid,
1994) Napokon, negde 1997. godine se, po miljenju vie pisaca, u jugoslovenskoj sociologiji pojavila i
posebna neoboljevika kola koja je izvela zapaen pokuaj afirmacije navodno lenjinistike varijante
marksizma.
Namera je da se u ovom zakljunom napisu prui rekapitulacija pomenutog spora i da se bilansiraju
rezultati polemike. Naelni odgovori na argumente koridene u polemici mogu posluiti kao osnov za
svojevrsnu prolegomenu za nova istraivanja ovdanje recepcije razliitih sociolokih tradicija. Da bi se
ovaj posao valjano obavio, prethodno je potrebno principijelno razdvojiti pamfletsku svau od prirodnog
suoavanja razliitih teorijskih polazita. Pri tom valja imati u vidu da za bududeg itaoca moda nede
prvenstveno biti zanimljivi specifini teorijski argumenti, meu kojima je teko nadi izvorne, niti lini ton,
ved moda pre ira idejna suoavanja, odnosno dubina i promiljenost zastupanih stanovita.
Jednu od potekoda koje se javljaju pri obavljanju ovakvog zadatka dobro je uoio A. Molnar, inae jedan
od najznaajnijih uesnika posmatranog spora: U vreme dominacije marksistike paradigme, u okviru
koje su sporovi mogli izbijati samo meu razliitim marksistikim varijantama, dok se najvedi deo
osnovnih premisa delio i podrazumevao, stanovita u raspravama su mogla biti mnogo transparentnija
samim uesnicima, a mogudnosti nesporazuma i nerazumevanja onoga to suprotna strana tvrdi
redukovane na zanemarljivu meru. Danas toga vie nema (i dobro je da je tako), pa se nuno pred same
uesnike u raspravama postavlja imperativ povedane panje i hermeneutikog napora. (Molnar, 1998b:
427). Navedeni stav u sebe ukljuuje tezu o postojanju razliitih varijanti marksizma u nekadanjoj
jugoslovenskoj sociologiji, to je tano, ali to ne prihvataju svi uesnici u raspravi. On takoe upuduje na
neophodnost nekih prethodnih razjanjavanja. S obzirom na namenu i obim teksta, ovde de se izlaganje
opteretiti sa dve vrste dodatnih razmatranja. Ukazade se na neka od brojnih netanih tvrenja i
razmotride se neke od idejno-politikih odredbi koje su bile prisutne u raspravi. Oba ova poduhvata
rastau glavni tok rasprave. Utvrivanje injeninih netanosti o kakvima se ovde radi u nekom drugom
kontekstu moralo bi da ima trederazredan znaaj. No, njegovo izostavljanje bi, s obzirom na broj i vrstu
koridenih netanih tvrdnji i politikih odredbi, moglo da znaajno iskrivi predstavu o samom problemu.
Da bi se osnovni tekst to manje opteretio meandriranjem kroz napomene, neke od netanih tvrdnji bide
navedene i suoene sa evidencijom u posebnom Dodatku na kraju ovog lanka.
Politike odredbe
Netana tvrenja navedena u Dodatku predstavljaju samo deo mnotva neistina i izmiljotina koje su
obeleile raspravu o marksizmu u jugoslovenskoj sociologiji krajem devedesetih godina. Na osnovu
iznetih primera moe se poneto zakljuiti i o onima koji nisu izriito pomenuti. Razlozi njihovog
nastanka su razliiti i vieslojni, i kredu se od strukturnih inilaca (balkanske naune kulture i nastojanja
da se ranija prevlast marksizma odbaci po svaku cenu), preko institucionalnih (misli se na prikrivene
napetosti izmeu razliitih sociolokih ustanova), do posve linih, motivisanih razlozima u koje ne treba
ulaziti. Kao vezivna nit ovih ravni sada posmatranog problema javlja se visoka mera politizovanosti
znaajnog broja uesnika rasprave; moe se, ak, zakljuiti da su tok i saznajni dometi cele debate u
velikoj meri odreeni relativno neposrednim dejstvom sadraja politike kulture ovih prostora, bez
njihovog prelamanja kroz autonomnu sferu naune kulture. Dri se da de prikaz nekih od primenjivanih
politikih odredbi potkrepiti izneti zakljuak.
Neki od uesnika u raspravi jednu od suprotstavljenih pozicija nazivaju Milidevskom (neo)boljevikom
kolom (ili, krade, kolom; bez obzira na neprikladnost naziva, on de, zbog svoje konciznosti, biti
koriden i u ovome tekstu.) (Molnar, 1998: 133; Brdar, 1998: 363) Za ovu kolu i za njene navodne
lanove vezuju se razliite odredbe. Prema miljenju A. Molnara, u ciljeve kole spada zalaganje za
boljevizam sa ljudskim likom i zagovaranje restauracije socijalizma (Molnar, 1998a: 132). Ovaj pisac
smatra da su pripadnici kole svoju vezu sa politikom praksom sveli na manje - vie otvoreno
simpatisanje restauracionih nastojanja leviarskih partija SPS i JUL-a...... (Isto: 134) Prema njegovom
miljenju, nije iskljueno da de se ta podrka intenzivirati ako Slobodan Miloevid bude jednom rekao
NE svetskim modnicima (poput Tita Staljinu) i poveo celu Srbiju natrag ka Lenjinu... (Isto) U ovom
smislu se za navodnog pripadnika kole V. Ilida tvrdi da eznutljivo gleda u neposrednu politiku
prolost Srbije i prieljkuje njenu restauraciju (Isto: 135). Ovde je preuzet nain stigmatizovanja koji su u
raspravi oko Schwarzbuch-a esto koristili takozvani nekrofilni antikomunisti, (za koje je domadi
pisac M. ilas koristio izraz pedinski antikomunisti ) prema kojoj su svi dananji anti-antikomunisti
samim tim i potpuno automatski - komunisti (Wipperman, 1998).
Neki drugi uesnici u raspravi daju posve oprene politike odredbe kole i njenih lanova. V. Vratua-
unjid u vezi sa pominjanim Ilidem u dva napisa upozorava na postojanje naruilaca istraivanja koji su
zainteresovani za irenje kosmopolitske bombarderske demokratije (Vid. npr.Vratua-unjid, 1999:
87). Ona pie da ne spori pravo nikome da pravi spiskove neprijatelja otvorenog drutva i da se bavi
(dis)kvalifikacijama prema kriterijumima svojih ideolokih ubeenja u aru politike borbe. Mogu da
razumem i materijalnu iznudicu koja dovodi u iskuenje mnoge sociologe da svoju strunost
(zlo)upotrebe kao vetinu etiketiranja i unove kod nekog od brojnih fondova zainteresovanih za
unapreivanje kosmopolitske bombarderske demokratije diljem sveta. (Vratua-unjid, 1998: 466).
Utisak je da je V. Vratua ovde previe kruto primenila marksistiki stav o primatu ekonomske dimenzije;
ova heuristika ideja uspenije radi kada se primenjuje na drutvene grupe nego na objanjenje
ponaanja pojedinaca. Vratuin stav nije reprezentativan za marksistiku poziciju ni kada se posmatra
njegova empirijska ravan, s obzirom da nisu vidljivi niti intersubjektivno proverljivi izvori iz kojih ona crpe
obavetenja o materijalnom stanju V. Ilida.
Brdareva odredba politikog profila kole i njenih predstavnika donekle se razlikuje i od Molnareve i od
Vratuine. Kao njeno ideoloko uporite ovaj pisac, slino Molnaru, zapaa stupidni boljevizam (Brdar,
1998: 400). Pomenuta odredba mogla bi se shvatiti kao kompliment istrajnosti navodnih pripadnika
kole, poto bi srano zastupanje bilo otvorenog ili prikrivenog (neo)boljevizma u nauci u Istonoj
Evropi na kraju devedesetih godina, u atmosferi koja tek poinje da se oslobaa uarenog
antimarksizma, bilo gotovo ravno udu. No, Brdar proiruje pomenuto odreenje, tvrdedi da navodni
pripadnik kole V. Ilid u knjizi Oblici kritike socijalizma stepen istinitosti svih stavova izvodi
proporcionalno ideolokom odstojanju autora od marksizma, poto je samo marksizam istinit, neto
istine moe da se prizna socijaldemokratima, a liberalima i konzervativcima nita. (Isto: 389). Prema
jednom od Brdarevih miljenja, Ilideva pozicija samo prividno nije toliko tvrdo marksistika kao to se
moe initi: Ilid je, naime, reio da istupi maskirano: kao neutralni kritiar i kosmopolita, koji, onako
usput, ak brani i liberalizam. (Isto: 383). Ovde je vidljiva nesaglasnost sa neto ranije navedenom
tvrdnjom prema kojoj Ilid liberalizmu ne priznaje ni malo istinitosti. No, vanije je, za razumevanje
idejno-politikog profila takozvane kole, to Brdar prethodnim stavom uspeva da nae privremeno
reenje za ranije navedene oprene Molnareve i Vratuine odredbe njenog ideolokog profila. Ako je
Brdar na ovome mestu u pravu, onda je Molnar opravdano kolu oznaio neoboljevikom, dok se
Vratua dala zavesti njenom maskom u liku liberalizma (odnosno onoga to ova autorka naziva
kosmopolitskom bombarderskom demokratijom). Ipak, ini se, prema Brdarevim reima, da je kola
svoju masku shvatila previe ozbiljno i da su se njeni pripadnici posve uiveli u ulogu militantnih liberala:
poto Milan Brdar, uz marksizam, kritikuje i savremeni Zapad zbog totalitarnog simbolikog i fizikog
siledijstva, u emu Ilid razroko vidi napad na liberalne vrednosti, onda u sumi aritmetiki sledi da mora
da bude - konzervativac. (Isto: 389). Brdar, govoredi o koli, kao strategiju njenog delovanja zapaa da
front samo treba strpljivo proirivati podravanjem liberala, mondijalista, marginalaca, neandertalaca...
- sve pod imenom kosmopolitizma. Tako de kao jedina smetnja da preostane - patriotizam. (Isto: 400).
Kosmopolitizam i kritika nacionalizma otkrivaju se na ovome mestu kao temeljno idejno obeleje kole.
Brdar pie da nije normalno u katastrofalnim okolnostima kooperiti se kosmopolitizmom i ocrnjivati
nacionalizam kao ovinizam. (Isto: 385). Prema njegovim reima, kosmopolitizam, kao instant dosetka
Kuljida i Ilida (pod kojom dalje plasiraju internacionalizam bez proletarijata), samo je uteha za one koji
nemaju ta da izgube, na rasponu od kulture, dostojanstva i identiteta, zakljuno do gada na zadnjici. To
je ideologija utehe za one koji su istorijski ved propali, a nama je prodaju pre vremena - da bismo, uz
sopstveno sauede, propali to bre. (Isto: 390). Ovde je na neobian i zamren, ali na nipoto posve
netaan nain, uoena veza izmeu kosmopolitskih i internacionalistikih vrednosti i interesa irokih
(plebejskih) slojeva stanovnitva koji ne mogu da profitiraju od nacionalizma, za razliku od politiara i
intelektualaca koji su poslednje ratove na Balkanu osmiljavali iz svojih udobnih beogradskih fotelja.
Brdar, govoredi o insistiranju na razlici izmeu izvornog i takozvanog vulgarnog marksizma, to zaista
predstavlja jednu od kljunih ideja takozvane kole, pie da uostalom, i u marksizmu najbolje varijante
vidim neukidivu koliinu vulgarnosti. Marksizam u najjaoj varijanti mora da ostane teorija u okviru
pogleda na svet iz plebejske perspektive preko praznog tanjira. (Isto: 374).
Iz shvatanja nekih autora proizlazi da bi italac pogreio ako bi bez razmiljanja prihvatio Brdarevo
odreenje kole u smislu marksizma, liberalizma, kritike nacionalizma i kosmopolitizma. A. Molnar kao
jednu od karakteristika kole pronalazi upravo nacionalizam. Naime, ovaj pisac tvrdi da se nakon
propasti socijalizma, milidevski neoboljevici nisu u potpunosti oduprli modi nacionalizma, poto su
otpoeli da opravdavaju svaku (i socijalistiku i nesocijalistiku, a to znai i nacionalistiku) autoritarnu
vlast, inovirajudi njen legitimacijski osnov... (Molnar, 1998a: 140). Molnarevo shvatanje marksizma (u
navodno neoboljevikoj varijanti) kole otvara ire pitanje odnosa levice i nacionalizma. No, na ovom je
mestu vidljivo da ono protivrei Brdarevom odreenju; dok Brdar kosmopolitski liberalizam ove
takozvane kole pripisuje upravo njenim za njega neupitno iskljuivo marksistikim ishoditima, Molnar
smatra da je njen nacionalizam utemeljen u varijanti marksizma koju njeni takozvani predstavnici
navodno zastupaju. Uopte uzev, prikaz posve oprenih politikih odredbi usmerenih ka koli pokazuje
vrlo visoku meru politizovanosti njenih kritiara. Moglo se oekivati da de najnovije ponovno otvaranje
jugoslovenske sociologije prema marksistikom nasleu koje je nalo svoj izraz i u radovima navodnih
predstavnika kole izazvati reakcije.
[3]
Netrpeljiva balkanska politika kultura u velikoj je meri proela
nastojanja uesnika u raspravi da izvre inae neophodno pa makar i ne nuno adekvatno oznaavanje
stanovita svojih oponenata i delom je uslovila saznajna ogranienja njihovih priloga.
Nain voenja rasprave
Osporavanja marksizma u sociologiji pokazuju razliitu dubinu zahvata i nejednak intenzitet. Vedina
kritiara verovatno se ne bi u potpunosti sloila sa Brdarevim tvrdnjama da marksistika kritika
ideologije nauku dri na stepenu magije, da se u njenom sluaju misao dri na nivou ovnujske svesti,
te da je marksizam odsvirao svoje (Brdar, 1998: 394, 392, 384).
[4]
No, ini se da jedan broj kritiara nije
potpuno nenaklonjen prihvatanju njegove teze da je marksistiki pisac Vojin Milid individualno gledano
najveda nesreda nae sociologije. (Isto: 384).
[5]
Znaajan deo rasprave usmeren je na prevrednovanje
doprinosa V. Milida jugoslovenskoj nauci o drutvu i na ispitivanje njegovog uticaja na nastavljae. U
radovima nekih pisaca snano se podvlae navodni kontinuiteti, pa u tom smislu Brdar izvodi snanu
vertikalu od Lenjina, preko Lukaa, predstavnika Kritike teorije i Milida do Ilida i Kuljida, dok je kod
drugih autora prisutan oprezniji pristup, pa u tom smislu Molnar skrupulozno izbegava da razmatra
Milideve politike nazore kao i korespondentnost njegovih shvatanja sa shvatanjima navodnih
pripadnika kole. Nije nevana ni Molnareva tvrdnja, koja ga jasno odvaja od Brdara, da nema sumnje
da je Lenjinova teorija (o praksi da se i ne govori) revolucije i diktature proletarijata predstavljala ne
samo nastavljanje nego i delimino odstupanje od Marksove teorije. (Molnar, 1998: 138). Kada je, pak
re o V. Milidu, zanimljivo je da se njegovo stanovite vie ocenjuje nego to se analizira; sa Milidevim
idejama naelno (i moda stoga) i ozbiljno polemie jedino M. Popovid (Popovid, 1997a), dok ga drugi
kritiari ede karakteriu i ocenjuju nego to pokuavaju da argumentuju svoja neslaganja. Molnarevu
kritiku Milidevog stanovita, usmerenu na interpretaciju istog kao sociolokog trivijalizma, kao injenino
netanu pobila je V. Vratua. Brdarevu kritiku u velikoj meri reprezentuje njegov u Dodatku naveden
neistinit prikaz sadraja Milidevog teksta o razlozima zbog kojih su nemaki faisti ignorisali delo Maksa
Vebera (upor. Bakid, 1997: 594). Vrlo obiman Milidev tekst o buroaskom konzervatizmu u sociolokoj
teoriji, inae jedini koji pokuava da analizira, Brdar razmatra na prostoru od jedne i po stranice u radu
koji zaprema pedeset strana i u kojem je Vojin Milid centralna linost; ovde nema ni interpretacije ni
polemike, ved jedino navoenja nekoliko citata i neobrazloenog karakterisanja Milideve pozicije. Ovaj
manir primenjuje se i na druge marksizmom uplivisane pisce, pa se u tom smislu iznose krajnje rezolutne
ocene naunog doprinosa Markuzea, Adorna, Horkhajmera, Habermasa i Apela, posle ukupno tri
stranice razmatranja, koje je potpuno nalik na prethodno pomenutu kritiku Milidevog stanovita (Brdar,
1998: 376-379). Primenom ovakvog pristupa autor dolazi do zakljuka da nije udo to Brdar previa
razliku izmeu vulgarnog i prefinjenog marksizma; poto ova, u najslavnijim primerima kritike, ne
postoji, ne moe se ni (u)videti. (Isto: 379) Kada je ved re o izbegavanju polemike, moe se pomenuti i
V.Vratua, koja, ne prihvatajudi Ilidevu kritiku svog stanovita u jednome radu kao spoja marksistikih i
klerikalnih pogleda, odabira da se spori pre sa redakcijom naunog asopisa u kojem je kritika objavljena
nego sa oponentom (Vratua-unjid, 1998; upor. Vratua-unjid,1999).
[6]
Izbegavanje rasprave i njeno
zamenjivanje ovijalnodu (koju treba razlikovati od nepatvorene duhovitosti) prisutno je i u onim
ograncima rasprave u kojima se A. Molnar spori sa kritikama B. Milida, V. Ilida i V. Vuletida. Povodom
teksta u kojem B. Milid opirno i dokumentovano pokazuje neosnovanost Molnareve tvrdnje o nainu
pisanja Dirkemovog imena u predratnoj sociologiji (Milid, B., 1997), Molnar iznosi niz manje ili vie
zanimljivih opaski nevezanih za predmet spora, da bi na kraju zakljuio da je pitanje koje je sam otvorio,
naime, pitanje da li se Dirkemovo prezime izgovara sa Dirkem ili Durkhajm (...) trivijalno i za
francusku sociologiju, a kamoli za nau (Molnar, 1998a: 155). Molnar, koji je jedan od najobavetenijih
domadih sociologa svoje generacije, u ovom je ogranku rasprave nadjaan od svoga oponenta upravo na
planu erudicije, to se bar ponekad deava svim naunicima. ovijalnost je vidljiva i u komentaru navoda
kojima V. Ilid obrazlae tezu da je Maks Veber imao sluha za klasne interese kao za eksplananse u
sociolokom objanjenju: Molnar ovde ironino govori o sebi kao o neupudenom istoriaru socijalnih
teorija (kojem nije belodano da je Max Weber bio strukturalista koji je agrarne odnose u antici izuavao
nikako drugaije nego - sa marksistikih pozicija)... (Isto: 143). Ova vrsta reakcije na dokumentovane
prigovore nije nauno produktivna, mada ini tekst prijatnim i lakim za itanje. No, izbegavanje
rasprave ad rem najuoljivije je u odgovoru na Vuletidevu kritiku Molnarevog shvatanja delanja
drutvenih grupa. Vuletideva kritika je na planu uoavanja slabosti Molnareve nominalistike pozicije
nalik na u ranijem napisu predoenu Ilidevu (upor. Ilid, 1997), ali je argumentacija koju pomenuti autori
koriste posve nezavisna.
[7]

Ovde ima smisla navesti Molnarev najsporniji stav s kojim polemiu i Vuletid i Ilid: Sovjetska revolucija je
bila jednostavno borba za vlast izmeu nekoliko politikih grupa u uslovima militaristikim i
imperijalistikim ambicijama unitenog starog reima, nakon to je Februarska revolucija delimino
sredila prilike u zemlji i otvorila perspektivu demokratizacije i liberalizacije poretka. No to se krije iza
pompeznog izraza sovjetske oktobarske revolucije bio je zapravo autoritarni kontraudar jedne jedine
delatne grupe: boljevike partije (Molnar, 1996: 302-303).
Vuletid osporava navedenu Molnarevu tezu u kontekstu vlastite ire kritike Molnarevog pristupa.
Vuletid, naime, smatra da je njegova najvanija posledica, ukoliko ga dosledno razvijemo da drutvom,
svetom i istorijom vladaju sekte, tajna drutva i zaverenike grupe. Tako se zastraujudem
ekonomistikom misticizmu pretpostavlja voluntaristiki misticizam (Isto: 306). U tom smislu Vuletid
zakljuuje da ono to je problem sa nominalizmom (...) jeste to ne doputa viedimenzionalni pristup,
pa samim tim gui i svaku interdisciplinarnost. Psihologizam je jedino uporite takvog pristupa. Pored
toga, on gui i povezivanje istorijske i sistemske dimenzije u naunom istraivanju (Isto: 311). Prema
miljenju ovog pisca, na praktinom planu, realizam takoe, s obzirom na svoje konsekvence,
predstavlja mnogo bolju osnovu za orijentaciju (Isto).
Molnarev odgovor Vuletidu uglavnom se ograniava na ukazivanje na navodnu ignoranciju i lou
obavetenost kritiara: Vuletid u svom tekstu uopte ne uzima u obzir literaturu (meu kojom ima i
mojih sopstvenih radova) na koju sam se pozivao u tekstu o delanju drutvenih grupa i koja slui
zainteresovanom itaocu (a to bi trebalo da bude upravo neko ko hode sa mnom da polemie ) da
razume iru teoriju (kako je naziva Vuletid) i da pronae odgovore na neka pitanja koja su iz razloga
ekonominosti i celishodnosti izlaganja morala biti u tekstu izostavljana. Prema tome, da bi uopte
doao u poziciju da moj tekst optui zbog nedostatka ire teorije Vuletid bi prvo morao da zasue
rukave ... itd. (Molnar, 1998b: 429). Prigovor kritiaru za neznanje, inae esto koriden od strane
mnogih uesnika cele rasprave o marksizmu, povezan je sa takoe esto sretanim prigovorom za
falsifikovanje i sa naknadnim omekavanjem vlastite pozicije: elim da naglasim da nominalistiko
stanovite nikako ne iskljuuje analizu uticaja situacionih uslova na delanje pojedinaca i drutvenih
grupa. Vladimir Vuletid falsifikuje ono to ja tvrdim kada mi imputira drugu krajnost (voluntaristiki
misticizam) od one koju brani (ekonomski determinizam). Ja sam prilikom navoenja primera tzv.
Oktobarske revolucije sasvim jasno naznaio da du da u najkradim crtama rekonstruiem drutvene
grupe koje su je (Oktobarsku revoluciju) kroz svoje delanje realizovale (Molnar, 1996: 302). Prema
tome, svesno sam se odrekao bilo kakve kompleksne analize, u kojoj bi bili uzeti u obzir svi - a ne samo
ekonomsko- situacioni uslovi (o tako neem bi bilo potpuno iluzorno pisati u jednom lanku i to jo samo
radi ilustracije nekog stava) i ograniio na to da pokaem samo jedan segment pomenutog dogaaja, a
to je relativno autonomna delatna dinamika boljevike partije. Ono to mi je pri tom bio cilj, to je da
osporim tezu da je u pitanju bila revolucija Proletarijata, do koje su navodno doveli zakoni reprodukcije
kapitalizma u svetskim razmerama. Nita vie, ali i nita manje (Molnar,1998b:433).
Kritike marksizma koje su prisutne u raspravi niukoliko nisu unisone. Dok Brdar potpuno negira saznajni
znaaj doprinosa predstavnika Kritike teorije, Molnar se poziva na Horkhajmera i Adorna u kritici
Lenjina (Molnar, 1998a: 135). Brdar je najsmeliji od svih uesnika u raspravi u traenju odreenih
kontinuiteta i u pridavanju ideolokih oznaka. Ovo drugo se dalo videti u odeljku o primenjivanim
politikim odredbama. Ono prvo potvruje slededi navod: Ustanovili smo punu genezu ideologizovane
kole (scholae) i videli da postoji odavno: formirana je odmah posle rata, na temeljima marksizma-
lenjinizma; preobraajem nedeljkovidevstva pedesetih godina u milidevstvo, vladala je od ezdesetih do
osamdesetih; i produila se do dan-danas, preko svake istorijske granice i mere (Brdar, 1998: 403). Ovo
naknadno homogenizovanje jugoslovenske marksistike sociologije, pa i celokupne marksistike misli o
drutvu, nije nauno prihvatljivo. Jugoslovenski marksizam bio je u teorijskom pogledu dosta heterogen.
Sredinom osamdesetih godina M. Popovid je u okviru njega izdvojio dogmatsku, strukturalno-analitiku i
humanistiko-kritiku struju. U Oblicima kritike socijalizmaposebno je bila razmatrana samo jedna
varijanta ove poslednje, tesno vezana za kritiku birokratije. Neke druge varijante vre upliv i danas, u S.
Bolidevom prouavanju preduzetnitva, utemeljenom na tradiciji tehnokratskog, zapadnjakog
marksizma, u M. Lazidevom shvatanju kolektivno-vlasnike klase ili u (post)marksistikom personalizmu
Z. Golubovid. Vrlo visoka mera osude socijalizma kao sistema prisutna je u radovima svih navedenih
pisaca; to, meutim, ne dovodi u pitanje prepoznatljiva marksistika ishodita koja su ukljuena u
njihove sadanje teorijske pozicije (Vid. Ilid, 1998).
Marksizam je u razliitim svojim varijantama u savremenoj jugoslovenskoj sociologiji znatno
rasprostranjeniji i znatno uticajniji nego to bi se moglo uiniti na prvi pogled; pri tom gotovo da i nema
pisaca za koje bi se moglo opravdano ustvrditi da su isti marksisti. Marksizam je danas gotovo
redovno ukljuen u razliita ira sintetika ili eklektika stanovita. No, upravo pritajena uticajnost
marksizma objanjava estinu, a ponekad i nasrtljivost nastojanja da se od njega konano
emancipuje.
[8]
Spor oko marksizma nije zamren kada se primenjuje korenito i celovito odbacivanje
marksizma. Ovakvo odbacivanje nema vedeg saznajnog znaaja, jer se u jednopoteznom paualnom
negiranju potiru sve nauno znaajne i zanimljive razlike u okviru ove vrlo razuene struje. No, kada se
spor oko marksizma vodi na osnovu pretpostavke o njegovoj stvarnoj diferenciranosti, otvaraju se
mogudnosti za nove saznajne proboje. A. Molnar u ovom smislu izrie tvrdnju da V. Ilid primenjuje
manihejsku sliku sveta (na ravni marksisti-antimarksisti, u smislu prijatelji-neprijatelji) i postavlja
legitiman zahtev da se njegova pozicija prema Marksu i marksizmu ispita preko konsultovanja vedeg
broja njegovih radova. Molnarevo je, naime, miljenje da Ilid kao navodni neoboljevik eli da
monopolie marksizam (Molnar, 1998a).
[9]
U neposredno predstojedem delu teksta ispunide se Molnarev
zahtev i saeto de se ispitati njegov odnos prema Marksu u obimnom i nesumnjivo znaajnom pievom
delu Drutvo i pravo.
Marks, totalitarizam
Molnarevo polazite u vezi sa ovim problemom jeste njegov pogled na Marksovo delo kao na razapeto
izmeu naunog i metafiziko-revolucionarnog aspekta. iroka zastupljenost ovog drugog navodi
Marksovu misao na simplifikovanje drutvene stvarnosti i na njeno predstavljanje kroz uoavanje
polarnih odnosa (Molnar, 1994: 397-398). Marksova misao je istovremeno emancipatorska i
pozitivistika; ona traga za imanentnim istorijskim silama emancipacije iz stanja radikalnog zla (Isto:
399). Utopinost Marksovog dela najvie se ispoljava u dodeljivanju zadatka emancipacije ekskluzivno
jednom metafizikom entitetu - proleterijatu - koji nema svoje empirijsko oblije.... (Isto) U ovom
smislu se tvrdi da Marxova eshatoloka klasna dihotomija - proleterijat i kapitalisti neprestano
onemoguduje realnu socioloku analizu drutvenih klasa (Isto). Pisac opravdano uoava razlike u
naglasku i u sadraju izmeu pojedinih razdoblja Marksovog rada; u tom smislu pominje metafiziku
inficiranost prve faze Marksovog stvaralatva (Isto: 402). Usredsreivanje Molnareve panje pre svega
na radove iz ove faze donekle ini perspektivu jednostranom; analiza Marksovih takozvanih istorijskih
radova, sa snano ispoljenom sociolokom dimenzijom u analizi drutvene strukture i sa ukljuivanjem i
diferenciranom analizom vedeg broja ne-polarnih drutvenih slojeva verovatno bi bar ublaila odredbu o
bitnom uplivu metafizike dimenzije u nauno prouavanje drutva; pored toga, ispitivanje radova
poput Klasnih borbi, Osamnaestog brimera i Kapitala po svoj prilici bi analizu usmerilo na relativizovanje
odredbe o Marxovoj konfuznoj meavini nedomiljenog sociolokog pozitivizma i proizvoljne
eshatologije ukidanja drave i moda bi navelo na vie opreza pri njenom povezivanju sa upletenodu
u legitimiranje strahota vrenih u 20. veku u ime izgradnje socijalizma (Isto: 404). Znatno ozbiljniju
interpretativnu slabost od prenaglaavanja znaaja takozvane prve faze Marksovog rada za tumaenje
celokupnog njegovog doprinosa predstavlja nedovoljno oprezna ocena da je Komunistiki manifest,
literarno i propagandno vrhunski napisan, verovatno socioloki najkatastrofalnije delo Marxa i Engelsa
(Isto: 406). Molnar opravdano ukazuje na u ovom delu prisutno obilje crno-belih iskaza o itavom nizu
drutvenih problema..., pri emu zanemaruje programsko-politiki karakter samog dela, u kojem se
nastojalo da se misao same u parolu i uini maksimalno mobilizatorskom, a ne nauno diferenciranom.
Usredsreivanje panje na metafizike rane radove i izostavljanje uoavanja razlike izmeu naunih i
politiko-propagandnih spisa navode na zakljuak da je rascepljenost izmeu metafizikom natopljenog
sociolokog pozitivizma (reduktivno usmerenog na baza-nadgradnja emu) i eshatologijom
neopteredene socioloke analize, svojstvena Marxovoj celokupnoj socijalnoj misli... (Isto). Odsustvo
primene ovih preko potrebnih diferenciranja dovodi do ustezanja da se Marks neposrednije povee sa
prirodnopravnom tradicijom u drutvenoj misli, pri emu se navode meusobno opreni stavovi
komentatora o njegovoj ukorenjenosti u ovu struju (Isto: 409). Ova vrsta interpretacije omoguduje piscu
da Marksovu misao povee sa razliitim posledicama kasnijih socijalistikih nastojanja da se ukine
graansko drutvo, to, uz preivljavanje drave u socijalistikim sistemima, vodi nekolikim posledicama;
meu ovim stranputicama Molnar kao na prvu ukazuje na kretanje u smeru (revolucionarnog, ako ne i
nacionalistikog) uzdizanja starog dravnog ustrojstva... (Isto: 403). Veza izmeu pripisavanja
odgovornosti sadrajima Marksovog dela za kasnija stvarna ili navodna socijalistika zastranjivanja u
smeru nacionalizma i ranije navedenog odreivanja stanovita Ilida i Kuljida, navodnih neoboljevika, kao
otvorenog prema nacionalizmu, ovde je dosta jasno uoljiva. Prioritet u Molnarevom shvatanju
neprijatelja imaju nacionalisti, pa se njegova otvorena kritika razliitih autoritarnih obrazaca drutvenog
ivota i onih tokova u drutvenoj misli koji nisu nedvosmisleno liberalni u velikoj meri usredsreuje na
nacionalizam kao na prikrivenog, ali glavnog neprijatelja. U ovom pogledu, Molnareva kritika formalno
veoma nalikuje na Brdarevu, o kojoj de jo biti rei: dok se iza Brdareve nasrtljive kritike marksizma kao
osnov javlja kritika marksistikog internacionalizma, dotle Molnar, kritikujudi Marksovu misao i njom bar
delom usmeravanu potonju socijalistiku praksu, iza socijalizma nazire nacionalizam. Molnarev stav ovde
je manje prihvatljiv od Brdarevog; dok potonji pisac opravdano u marksistikom internacionalizmu
sagledava najubojitijeg idejnog neprijatelja svakog nacionalizma (zbog u marksizmu dobro uoene
diferencijalne (dis)funkcionalnosti nacionalizma za pojedine drutvene grupe), dotle Molnar, u svom
pokuaju da predstavniko-parlamentarno shvatanje demokratije prikae kao jedino korespondentno
prirodno-pravnom i autentino prosvetiteljskom nasleu, proputa da uoi doprinose koje raniji
marksistiki internacionalizam prua savremenom liberalnom kosmopolitizmu, to predstavlja
perspektivu koja, dalo se videti u odeljku ovog napisa o politikim odredbama, nije izmakla Brdarevom
pogledu.
Molnarev vrlo kritian pogled na vrednost Marksovog dela na donekle je neobian nain povezan sa, u
osnovi pozitivnim, stavom prema doprinosu kasnijih Marksovom milju uplivisanih pisaca kao to su
Rener, Nojman, Kirhajmer i predstavnici Kritike teorije (vid. isto: 512-531). Odnos prema Marksu je
stroi nego odnos prema njegovom nasleu, to stvara odreeni nesklad. Donekle je neobino da se dri
da je jedna u osnovi navodno eshatoloka i hilijastika zamisao stvorila plodno teorijsko naslee. Nije
sporno da se moe legitimno zastupati u osnovi pozitivan stav prema socijaldemokratskom teorijskom
nasleu uz znatno nepovoljniju ocenu Marksovog doprinosa. No, ovde se meuratna socijaldemokratija
kroz interpretaciju nastoji radikalno odvojiti od njenog izvora, koji se tumai dosta paualno i neslojevito.
Molnareva interpretacija Marksa, mada je u formalnom pogledu korektno izvedena, deluje donekle
karikaturalno, zbog usredsreivanja na ekstremne primere izdvojene iz konteksta i proglaene za
celokupnu sutinu Marksove misli. Ako se ima u vidu ovaj odnos prema Marksu, lake je razumeti smisao
Molnarevog radikalnog odbacivanja gotovo svakog znaaja klasnog interesa u sociologiji (Molnar, 1996;
1998a; u: Molnar, 1998b pozicija je primetno umekana). Bilo bi neprirodno da iz prikazanog odnosa
prema Marksu usledi drugaiji odnos prema ulozi klasa od onog koji Molnar izraava u raspravi o
marksizmu. Stereotipna kritika Marksovog dela zatvara Molnarevu poziciju, liava je epistemoloke
inkluzivnosti i onemoguduje ugradnju nekih plodnih marksistikih naela i sadraja, ime njegovo
stanovite ostaje siromanije za jedan vaan pristup i za njemu svojstvene saznajne persektive i dosege.
Ovo ima posledice i na planu shvatanja i analize socijalizma i marksizma u dvadesetom veku. Molnar se u
svojim prilozima usredsreuje poglavito na organizaciju pravnog poretka i na razliita ustavna reenja, a
znatno manje na interese grupa i na konkretne drutvene sukobe koje ovi interesi izazivaju.
Pri proceni dosega Marksove misli nisu uzimani u obzir saznajni domaaji vremena u kojem je ona
nastala; nije bilo nastojanja da se neke iskljuivosti objasne duhom vremena, niti alternativama izbora
unutar epohe (vid. Ilid, 1989). Ova neistorinost prisutna je i u proceni praktinih efekata razliitih oblika
nepodeljene vlasti u naem veku. Molnareva apologija demokratizacije i napora da se vlast uini
ogranienom, odgovornom i pravno regulisanom (Molnar, 1998a: 137) ne pokazuje ni malo sluha za
ponekad regresivnu i haotinu ulogu demokratizacije i za njenu ponekad i ponegde ispoljavanu
nesposobnost da sauva graanski mir, da sprei meunacionalne sukobe ili da obuzda verski
fundamentalizam. Molnarevo (od marksistikog stanovita ne manje iskljuivo) apsolutizovanje
podeljene odgovorne konstitucionalne vlasti u svim novovekovnim uslovima ne pokazuje razumevanje
za esto istorijski zamren i sloen odnos autoritarnosti i modernizacije. Shvatanje demokratije iskljuivo
kao predstavnikom telu odgovorne vlasti ni na koji nain nije bilo primenljivo u Rusiji na kraju Velikog
rata. O ovome vrlo uverljivo pie Tomanovid: ako se jasno utvrde zaostajanja pa i regresivna kretanja na
planu politike demokratije, ne moe se zbog toga negirati paleta procesa modernizacijskog karaktera na
drugim podrujima. Time se ne tvrdi da je njihov put modernizacije bio jedini mogud. Naprotiv, on je bio
previe prinudan, uz rtve koje su mogle da se izbegnu, mada u raznim zemljama ni prinude ni rtve nisu
bile ni priblino istih razmera, iako su modeli, bar na poetku, bili istovetni: to znai da su i line
jednaine voa i kvaliteti elita bili vrlo znaajni, kao i nasleeni uslovi i tradicije (nivo ekonomskog i
kulturnog razvoja, tradicije samodravlja ili demokratije i sl.) (Tomanovid, 1997: 220). U tom smislu,
govoredi o Rusiji u naem veku, ovaj pisac zakljuuje da staljinizam nije bio njena nuda i sudbina, ali
autoritarno-totalitarni sistem jeste; demokratski sistem nije bio njena realna istorijska mogudnost (Isto:
221). Autoritarna komunistika vlast je ouvala graanski i inter-etniki mir na Balkanu kroz decenije;
neto slino je uspela da uradi i habsburka nedemokratska pravna drava, s tim to je ova poslednja, za
razliku od kasnijih komunista, istovremeno ometala nacionalni razvoj podreenih naroda, garantovala
minimum etnikih prava i u svom okviru iznedrila u pogledu reenja meunacionalnih odnosa vrlo
podsticajnu austromarksistiku misao. Neki pisci misle da je boljeviki model modernizacije zaostalih
agrarnih privreda bio irelevantan za ehoslovaku i Istonu Nemaku, ali je bio relevantan za najvedi deo
regiona (Hobsbaum, 1996: 210). tavie, tvrdi se da je socijalizam za vedinu balkanskih zemalja bio
verovatno najbolji period u njihovoj istoriji (Isto: 211).
ini se da je ona kretanja koja su pod komunistikom vladu u Istonoj Evropi bila regresivna opravdanije
objanjavati na Vidojevidev nain, kao pre svega tragediju evropskih ideala na ruskoj podlozi
(Vidojevid, 1997: 41). U intelektualnom okruenju koje je sklono da celokupni socijalizam, pa ak i
nesocijalistike radikalno-demokratske ogranke prosvetiteljske tradicije, protumai kao izraz azijatskog
duha, ovo disonantno Vidojevidevo odreenje podseda na shvatanja savremenih nemakih leviarskih
mislilaca u Historikerstreit-u. Sama ova shvatanja ukorenjena su u ranijim opravdanim upozorenjima da
je marksizam, ak i u svom staljinistiki unakaenom obliku, preuzeo istorijsku ulogu prosvetiteljstva
(Hofmann, 1970: 94). Prikazivanje svakog oblika leve misli kao izraza antievropskog naslea svojstveno je
upravo onim inostranim piscima koji pokuavaju da rehabilituju faizam, shvatajudi ga kao spolja
izazvanu nunu odbranu evropejstva. Ovakva namera je oigledno potpuno strana Molnarevoj kritici. Ni
u njenom osporavanju ne postoji namera da se diskredituju pojam i vrednost parlamentarizma niti
konstitucionalizma. No, vredi upozoriti, u Vuletidevom maniru, da misao zainteresovana za promovisanje
demokratije mora imati u vidu njena konkretnoistorijska ogranienja ako eli da se pokae praktino
uspenom (upor. Vuletid, 1998). Novija iskustva zemalja poput Alira i Bosne namedu dodatnu meru
opreza na ovom planu. Cena koja je u ovim sredinama, lienim dravnopravne tradicije i relativno zrele
politike kulture, prepunim siromatva i neprosvedenosti, pladena za prebrzo uvoenje podeljene vlasti,
zahteva da se problemu modernizacije prie s mnogo obzira i bez ikakvog paualiziranja u ocenama i
bilansima. Mesto ovakvog pristupa znatno je lake, ali i saznajno mnogo manje plodno, odrediti evropski
boljevizam kao kulminaciju rusoizma ili ustvrditi, na Vitfogelov nain, da je Lenjin perpetuirao carsko
samodravlje (Molnar, 1998a: 136, 137). V. Viperman, jedan od najznaajnijih nemakih istoriara, inae
Nolteov uenik i pisac koji ne spada u marksiste, u ovom pogledu upozorava da politizovano dualistiko
vienje sveta poznaje samo zle diktature i dobre demokratije (Wipperman, 1998). Koren ovih slabosti
sadran je u Molnarevom pristupu Marksu, gde se kao dominantni istiu odreeni iracionalni sadraji
kod jedne bitno racionalistike misli, koja je u svom dobu bila naroito ozloglaena upravo zbog
racionalizma.
[10]
Za razliku od ispitivanja doprinosa socijaldemokratskih pisaca konstituisanju sociologije
prava, Molnarev pristup u analizi Marksove misli, komunistike prakse i takozvane Milidevske kole
izrazito je proet stigmama na nain koji predstavlja vulgarizaciju kritike ideologije. Stigmatizacija sama
po sebi ne mora da bude loa, ako se do stigme dolazi na osnovu izvedene analize. Meutim, utisak je da
se u njegovoj kritici marksizma polazi od stigme, a da se potom prenapregnuto trai argumentacija.
Molnarev odnos prema marksizmu vrlo je tesno povezan sa sagledavanjem socijalizma kao puke
despotije. (Vid. Molnar, 1996) Koren ovog shvatanja nalazi se u prihvatanju teorija o totalitarizmu, za iju
kritiku su Molnar i Brdar opravdano ustvrdili da predstavlja jedan od ugaonih idejnih stubova navodne
kole. Najnovija deavanja na planu pokuaja dalje afirmacije ovih teorija, kao i na polju njihove kritike,
pokazuju odreenu vezu sa Molnarevim stavovima i sa Brdarevom idejnom evolucijom koja se, sudedi
po dosadanjem njenom toku, jo nije zavrila. U poslednjim godinama se u okviru teorija o totalitarizmu
varira stari motiv poreenja i izjednaavanja komunizma i faizma, pri emu se u fokus rasprave stavlja
procenjivanje doprinosa staljinistikog Sovjetskog Saveza slamanju faistikih reima i uspostavljanju
demokratije u posleratnoj Evropi. Hobsbaum ove rasprave naziva sekularizovanim verskim ratovima
dvadesetog veka u kojima se odvija sukob istoriara mitova i protiv-mitova i spor iluzija sa kontra-
iluzijama. Aluzija na pseudoteoloki karakter ovih sporova proizlazi iz uvida u idejnu prolost vedine
sadanjih vodedih predstavnika teorija o totalitarizmu, koji su ranije predstavljali pisce iz onih utopijsko-
mesijanskih ogranaka marksizma preko kojih Molnar tumai celu ovu tradiciju. (Hobsbawn, 1996) Moda
najzanimljiviji od ovih pisaca jeste nedavno preminuli F. Fire (Furet) koji je, slino Brdaru, svojevremeno
bio leviarski pisac, da bi kasnije, slino Molnaru, preuzeo konzervativna objanjenja jakobinske faze u
Francuskoj revoluciji koju je pokuao da tumai kao osnov kasnijeg komunistikog poduhvata
[11]
(Furet,
1998). Prema Hobsbaumovom miljenju, Fireov napor da dokae navodno sutinske slinosti faizma i
komunizma predstavlja jedan zakasneli produkt epohe Hladnog rata, a za njegovo sagledavanje
komunizma kao u osnovi kriminogene pojave Viperman primeduje da predstavlja pre sve drugo nego
originalan stav; prema miljenju ovog nemakog pisca Fire je, sa svojim saznajno neprihvatljivim
izjednaavanjem nacistikih zloina poinjenih u ime rase i komunistikih ubistava poinjenih u ime
klase, ne samo marksistiki renegat nego i zakasneli profet teorija o totalitarizmu (Wipperman, 1999).
Hobsbaum, sa svoje strane, zamera Fireu ne samo na anahronom pristupu ved i na potpunoj
ukorenjenosti u ideologiju i u politiku i u njima svojstveno globalno zakljuivanje kroz dihotomne
alternative, bez uoavanja sloenosti specifinih istorijskih konteksta i situacija u kojima su se razvijala
socijalistika i faistika drutva. Dok Hobsbaum, odbacujudi vrednost knjige koja poiva na teorijama o
totalitarizmu, upozorava na opasnost globalnih ocena komunizma kao epohalne iluzije i ukazuje na
ukorenjenost ovih antikomunistikih nastojanja u ranije marksistiko mesijanstvo njihovih protagonista,
Viperman obrada panju na odjek koji je Fireova knjiga dobila u politikoj javnosti, zapaajudi da je ona u
svom oivljavanju starih teorija o totalitarizmu zbliila konzervativne i liberalne pisce. Fireov primer nije
bez znaaja za razumevanje jugoslovenskogMarxismusstreit-a. U njemu se ispoljavaju neke
karakteristike optije idejne situacije koja u naoj sredini ima svoje odbleske posredovane ovdanjim
strukturalnim iniocima i njima uslovljenom naunom kulturom. Pitanja konvertitstva, njegovih izvora u
ranijem nedomiljenom marksistikom opredeljenju, uticaja emancipatorskih nastojanja na naunu
misao (relativno nezavisno od sadraja njene ire idejne osnove), mogudnosti i naina postizanja
globalnih procena i objedinjavanja meusobno idejno razliitih kritiara u protivstavu prema ideji koja se
doivljava kao neprijateljska - ova pitanja nisu problemi lokalnog znaaja. Specifinu boju primenjenom
nainu njihovog problematizovanja uMarxismusstreit-u manje su dali lini ton i individualni motivi
kritiara, a vie sama drutvena situacija u kojoj se domada sociologija razvija.
Treba imati u vidu da je u Jugoslaviji nakon 1990. godine dolo do vrlo izraenog prihvatanja teorija o
totalitarizmu u okviru kojeg su homogenizovane razliite struje u recepciji i kritici marksizma preko
optuivanja marksistike tradicije za nastali haos i rat na ovom prostoru. Danas je dosta teko pronadi u
domadoj drutvenoj nauci pisca koji nije borac protiv totalitarizma. Teorije o totalitarizmu danas u svetu
slue, pored ostalog, rehabilitaciji i normalizaciji faizma, preko prenaglaavanja organizacionih i
institucionalnih slinosti levih i desnih ekstremizama. U Jugoslaviji teorije o totalitarizmu slue kao idejni
osnov za objedinjavanje razliitih protivnika sadanje degenerisane neosocijalistike vlasti; one
normalizuju domadi nacionalizam i spreavaju njegovu doslednu i naelnu kritiku, usporavajudi raskol
kritiara marksizma na nacionalnu i anacionalnu struju.
Jo jedan inilac vezan za podruje idejne integracije pospeuje primenu pojma totalitarizam u naoj
drutvenoj nauci. Osporavanje teorijske vrednosti marksistike misli nije u istoj meri prisutno kod svih
kritiara, ali se njihova privrenost preovlaujudim i poeljnim miljenjima i verovanjima potvruje preko
gotovo svima zajednike primene pojma totalitarizam. Izraeni antitotalitarizam obezbeuje kritici
drutvenu prihvatljivost, medijsku prohodnost i, bar kod nekih autora, distancu od vlastite marksistike
prolosti. Kritika buroaske demokratije i kritika birokratije u socijalizmu nekada su predstavljale
zajednike motive partijskih savetovanja i sociolokih istraivanja, preko kojih se dobijala svojevrsna
legitimacija za nastup u javnosti. Na Zapadu, moe se verovati liberalnom nemarksisti Jakeu, primena
teorija o totalitarizmu piscu obezbeuje drutveno poeljnu poziciju liberala koji demokratiju prividno
brani od svih opasnosti. U naoj savremenoj sociologiji primena teorija o totalitarizmu slui bilo kao
oznaka zatitnika nacije od totalitarnog marksizma i njegovog militantnog internacionalizma ili kao
simbol lojalnog prihvatanja neoliberalne ideologije. Novo antitotalitarno samorazumevanje deo je
kolektivne svesti prisutne i u ideologijama stranaka i u drutvenoj teoriji. Ono danas ima istu funkciju
koju su u vreme nepodeljene vlasti imale kritike buroaske demokratije ili kritika birokratije. U ovom
idejnom sklopu svaka diferencirana ocena marksizma predstavlja politiko poputanje, izdaju
nacionalnog interesa ili izraz kolebanja u prihvatanju vizije novog netotalitarnog drutva.
Kritika ideologije
Jedan ogranak spora dotie se kritike ideologije. U odeljku o politikim odredbama pokazano je na koji je
nain kritika ideologije bila primenjivana u raspravi. Nain njene primene verovatno je donekle odreen
stepenom njenog razumevanja. Kritika ideologije se nekad tretira kao krunski dokaz ukupnog promaaja
marksizma: Poto je kritiko-ideoloki rad doveo do ideolokog zagaenja ukupne tradicije Moderne, u
tolikoj meri da se mimo marksizma ne moe nadi nita vredno ako se sav taj ideoloki diskurs ne
odbaci ad acta...(Brdar, 1998: 373). U tom smislu se marksizam u ovoj varijanti kritike odbacuje u celini
i jednim potezom: S poetka svoje edipovske istorije, koju je poeo kao nosilac emancipacije,
marksizam se finalizuje kao prepreka emancipovanju i inilac duhovnog utamnienja samog ivota koji
ga finalno odbacuje. Pad marksizma pod pritiskom socijalnog iskustva, uslov je dovrenja emancipacije
koju je on u svojoj kardinalnoj promaenosti utopijski obedavao (Brdar, 1997: 68-69). Kritika ideologije
je, prema ovom miljenju, sofizam, a evropski pandani domadim piscima koji su je primenjivali otkrivaju
se u Habermasu i u predstavnicima Kritike teorije drutva (Brdar, 1998: 371). Primena kritike ideologije
prirodno izaziva reakciju, poto ona podrazumeva ocenjivanje razliitih naina rada i ispitivanje
drutvene uslovljenosti i istinitosti razliitih oblika naune misli. Oprezniji pristup istom problemu vidljiv
je u jednom radu M. Popovida na kojem se vredi zadrati (Popovid, 1997a). Ovaj pisac opirno dokazuje
da naunik konzervativnih politikih uverenja ne mora stvarati konzervativnu teoriju, te da vai i obrnuta
veza. Popovid u ovom radu polemie upravo sa kritikom ideologije, mada je ne naziva tim imenom. On je
i u argumentaciji i pri proceni obzirniji od Brdara, poto, umesto da se iskljuivo osloni na sadrajno
osiromaenu i dogmatizovanu verziju kritikog racionalizma i umesto da varira sadraje polemike izmeu
Popera i Adorna na nain primeren balkanskoj politikoj (a ne naunoj) kulturi, navodi i odreene
argumente u prilog kritike ideologije, poziva se na pisce poput Guldnera i Milsa i njihovim shvatanjima
pridaje odreenu saznajnu vrednost. Analizirajudi lanak V. Milida o buroaskom konzervativizmu, koji
je, dalo se videti, bio predmetom i Brdareve kritike, Popovid kritikuje tvrdu ideoloko-kritiku podelu
sociologije na buroasku i marksistiku, kao vie politiku nego naunu, (Popovid, 1997a: 166) da bi na
kraju teksta ukazao da razmatranje problema teorija drutvenog sistema i politiki konzervatizam ima
naravno i druge aspekte, i ne sadri samo pitanja koja sam ovde nastojao da obradim. Kako i koliko
drutvena sredina, njena klasna i politika podela, profesionalni interesi naunika i drugi drutveni
interesi mogu da utiu na nauna shvatanja sociologa i drugih naunika uopte, ne svodi se oigledno na
pitanje da li je teorija drutvenog sistema uopte po sebi apolitina, na izvestan nain nadistorijska,
odnosno treba razmotriti pod kojim uslovima i pod uticajima kojih inilaca sociolozi mogu da zastupaju
nazadna ili napredna idejno-politika gledita (Isto: 166-167). Navedeno otvaranje krupnog problema
pokrede vie znaajnih pitanja; ovde de se, s obzirom na prostorna ogranienja, dati samo izvesne
naznake za njihovu mogudu problematizaciju.
Pre svega, ini se da je Veber bio u pravu kada je smatrao da idejno-politika opredeljenja sociologa u
velikoj meri odreuju njihove istraivake prioritete. U zavisnosti od vannaunih inilaca pojedini delovi
iskustveno nadasve bogatog drutvenog ivota dolaze u centar panje ili ostaju marginalizovani, to ima
sasvim neposredne saznajne posledice. Usredsreivanje panje na stabilnost sistema ili na njegovu
promenu, na ravnoteu ili na revoluciju, na drutvenu saglasnost ili na sukobe u drutvu, u velikoj meri
odreuje takozvani fokus determinacije od kojeg zavisi saznajni obuhvat prouavanih pojava. Razliita
vannauna polazita pokazuju vrlo nejednaku osetljivost za pojedine istraivake prioritete, usled ega
se i saznajni rezultati na njima utemeljenih teorijskih ili iskustvenih istraivakih poduhvata uveliko
razlikuju. Fokus determinacije, izotrenost istraivakih perspektiva i sposobnost za uoavanje bitnih
deterministikih veza umnogome poivaju i na pojmovima preko kojih se izvodi i teorijsko usmeravanje
istraivanja i integracija njegovih rezultata u fond ved postojedeg naunog znanja. Istraivai koji pri
prouavanju nedemokratskih poredaka i reima u dvadesetom veku koriste pojam totalitarizam rizikuju
da prenaglase deterministiki znaaj institucionalnih i organizacionih slinosti reima sa nepodeljenom
vladu u znatno vedoj meri nego oni naunici koji se za istu svrhu oslanjaju na pojam autoritarna vlast
kao na osnovno sredstvo opisa i socioloke analize. (Ovde vredi pogledati teorijska i metodska
razmatranja u: Erlinghagen, Wiegel, 1999; Schngarth, 1999). Saznajna vrednost objanjenja
socijalistikih poredaka takoe umnogome zavisi od toga da li de se gornji slojevi u ovim drutvima
nazivati birokratijom, kadrom, politikom elitom, kolektivno-vlasnikom klasom ili, najvedma formalno,
viim slojem drutva. Izbor svakoga od navedenih pojmovnih reenja bitno je uslovljen idejno-politikim
opredeljenjem istraivaa, a konkretno reenje uveliko odreuje usredsreivanje panje na pojedine
deterministiki nejednako znaajne aspekte drutvenih sistema iji se gornji slojevi oznaavaju nekim od
navedenih pojmova. Treba dodati da se u temeljima svih ambicioznije zamiljenih sociolokih teorija
nalaze odreeni postulati, u koje ne spada samo vizija drutvenog determinizma ved i temeljno vienje
drutva kao entiteta koji se svodi na pojedince koji ga sainjavaju ili koji ima osobeni nadindividualni
status, zatim razliita vienja hijerarhije i naina integrisanja drutvenih podsistema u socijalni sistem,
bazine vizije ljudske prirode kao u osnovi nepromenljivo egoistine ili podlone usavravanju,
meusobno esto oprena shvatanja drutvene uloge nauke i niz drugih temeljnih postulata. U
zavisnosti od sadraja pomenutih osnovnih postulata varira, s jedne strane, saznajna vrednost na njima
izgraenih teorijskih stanovita, a sa druge usmerenost i karakter razliitih kritika koje sa njima
korespondiraju. Milov kruti politiki liberalizam dosta je neposredno uticao na njegov teorijski
nominalizam i metodoloki individualizam. Dirkemova zaokupljenost potrebom moralne reintegracije
francuskog drutva zatvorila je, preko krutog teorijskog realizma, njegovom stanovitu perspektivu koja
bi uzela u obzir izvore i naine prikupljanja podataka usmerene ka pojedincima. Marksistiko insistiranje
na podeli, sukobu i promeni zaista ostavlja neka podruja iskustveno nadasve bogatog drutvenog ivota
zanemarenim, u smislu koji nagovetava M. Popovid. To, meutim, ne znai da je nauci prikladan
saznajnoteorijski relativizam u smislu tretiranja svih stanovita kao politiki uplivisanih i bar naelno
podjednako epistemoloki prihvatljivih. Ali, druga krajnost nije nita prihvatljivija. Ogranienja ideoloko-
kritikog pristupa u svakom sluaju zahtevaju diferenciranije ispitivanje od onoga koje je ponudio M.
Brdar.
Kada je ved re o ovome piscu, ima smisla navesti i slededi njegov stav iznet u vezi sa pozicijom
razvijanom u Oblicima kritike socijalizma: Strateki uzev, to je pitanje kvaliteta kole: hodemo li da
nastavimo s milidevskom kolom marksistikog dogmatizma, ideolokog zatucavanja i direktnog
upropadenja socioloke teorije i kritike, ili demo je ukinuti uspostavljanjem sasvim drukije kole: kao
popravilita za humanistike, prosvetiteljske, marksistike i leviarske zablude - da bi se izbavili pustoi i
mraka koje nam neprobojni milidevci i dalje ire (Brdar, 1998: 404).
[12]
U ovom navodu zanimljiv je, pre
svega, spisak ideja koje pisac doivljava kao neprijateljske. Ispred marksistikih i leviarskih ideja
navedene su humanistike i prosvetiteljske zablude. Utisak je da Brdar ne deli Molnarevo miljenje
prema kojem navodnu kolu odlikuje naslanjanje na autoritarnu, dravnorezonsku (samo uslovno
reeno fridricijansku) tradiciju dresiranja podanika (Molnar, 1998a: 136). Ako je verovati Brdarevoj
odredbi, duh kole je pre duh Vajmara koji se sukobio sa duhom Potsdama. Dok Brdar navodnu kolu
vidi kao zastupnika prosvetiteljskih zabluda, Molnar tvrdi da se ona oslanja na romantiarsku reakciju
na prosvetiteljstvo koja je, pomeana sa dravnorezonskom tradicijom, svoju kulminaciju doivela
upravo u boljevizmu. (Molnar: isto) ini se da je koren ovih oprenih odredbi navodne kole u
Brdarevom etnonacionalizmu i u Molnarevoj nemuzikalnosti za nacionalizam. Iza Brdarevog vrlo
nasrtljivog antimarksizma nalaze se, treba verovati njegovim navedenim reima, antiprosvetiteljstvo i
antihumanizam. Osporavanja prosvetiteljstva i humanizma nekada su uglavnom bila vrena sa pozicija
klasinog konzervatizma koji se oslanjao na glorifikaciju religije, tradicije, a esto i dinastije. Danas se, po
pravilu, konzervatizam oslanja na nacionalizam kao na svoje idejno uporite. Idejno naslee
agramerskih opskuranata (ili zagrebakih praksisovaca) (Brdar, 1998: 371) koje Brdar odbacuje, a na
koje se navodna kola naslanja kao na deo ne bezvredne tradicije jugoslovenske teorijske misli o
drutvu, povezano je sa slededom karakteristikom jugoslovenske marksistike sociologije koju je uoila
M. Davidovid: Jedna od najmarkantnijih odlika jugoslovenske sociologije bila je ta to se u zajednici
sociologa , od samog njenog osnivanja, okupila specifina grupa intelektualaca. (...) U zajednicu
jugoslovenskih sociologa oni su uneli duh iskrenog i istinskog internacionalizma i sve generacije
posleratnih sociologa bide vaspitane i obrazovane u tom duhu (Davidovid, 1998: 453). Ili, drugim
reima, onaj ko je pripadao Praxis-grupi teko je mogao biti nacionalista (Isto: 454). Odredba M.
Davidovid upuduje na idejni kontinuitet koji deluje uverljivije od teze o kontinuitetu boljevizma u misli
D. Nedeljkovida, V. Milida, Ilida ili Kuljida. Iza Brdareve kritike marksizma nalazi se osporavanje kritike
nacionalizma.
[13]
Sve ostalo ima samo pratedu ulogu. Nacionalizam je, kako primeduje A. Smit, doktrina
koja naciju postavlja za cilj svakog politikog pregnuda a nacionalni identitet za meru svake ljudske
vrednosti (Smit, 1998: 35). Dramatina i moralistika retorika predstavlja onu vrstu gnuanja nad
politikim neprijateljem (izdajnikom) koja je posebno karakteristina za oviniste. Kritika marksizma i
kritika socijalizma ovde su samo povod.
Domadi liberalni pisci mahom ne uoavaju da u svojoj nekada nedovoljno diferenciranoj kritici
marksizma preuzimaju konzervativnu etnonacionalistiku argumentaciju. Ova njihova zaslepljenost
govori o anahronom shvatanju neprijatelja koje u svom potcenjivanju desnog ekstremizma namede
utisak da se na vlasti u Moskvi jo uvek nalazi Lenjin, a ne Jeljcin. Upravo ova vrsta usredsreivanja
panje domadih liberala na nepostojedu opasnost od levog ekstremizma u teoriji pogoduje vladajudim
srbijanskim levim ekstremistima u njihovoj politikoj praksi. Lieni dosledne i naelne teorijske kritike,
vladajudi neosocijalisti mogli su lagodno, bez upinjanja da se idejno u bilo kom pogledu obaveu, ne
samo da laviraju izmeu nacionalizma i kooperativne politike u odnosima sa susedima i sa svetskim
silama, ved i da, dozirajudi svoj odnos, potpuno slobodno manipuliu izrazito desnim konzervativnim
politikim snagama kakav je Srpski pokret obnove i krajnje reakcionarnim etnonacionalistikim partijama
poput Srpske radikalne stranke. to je neka od kritika manje kadra da diferencira predmete kritike, ona
je utoliko podlonija ideologizaciji, bududi da neprijatelja sagledava kao homogenijeg nego to je uistinu.
Kada se osporavanje javi u diferenciranijem i vie nijansiranom obliku, ono ede moe da poslui kao
osnov za nove teorijske ili istraivake proboje.
Dometi rasprave
Ako se posmatra preko svojih formalnih karakteristika, spor oko marksizma u jugoslovenskoj sociologiji
iz druge polovine devedesetih godina donekle nalikuje na neke poznatije naune rasprave. Poreenja
ove vrste imaju ogranien saznajni domet i lako mogu da odvedu u povrno uoptavanje na osnovu
spoljanjih slinosti; no, ona, u izvesnom smislu, izdiu perspektivu i neutralizuju pristup. Centralna
linost Historikerstreit-a, usmerenog ka normalizaciji faizma i njegovom objanjavanju preteno ili
iskljuivo kao reakcije na navodno azijatsku komunistiku opasnost, bio je E. Nolte. Centralna linost
jugoslovenskog Marxismusstreit-a jeste V. Milid.
[14]
To to ovaj pisac nije vie meu ivima govori o (bar
relativnoj) trajnosti njegovog dela, ali upuduje i na nedostatak izvornih stanovita kod aktuelnih uesnika
rasprave. To nije dobro. Nije dobro za nau sociologiju ni to to je najnaelniju i moda najodmereniju
procenu dostignuda i perspektiva marksizma dao jedan od najstarijih uesnika (Rankovid,
1996).
[15]
vorni tekstovi u raspravi, izali ispod pera dvojice tadanjih glavnih urednika najuglednijih
domadih sociolokih asopisa, dosta dobro odslikavaju optu sliku savremene jugoslovenske sociologije i
njenog odnosa prema recepciji i prevrednovanju ne samo marksizma nego i ostalih velikih tradicija u
teoriji drutva. Napisi A. Molnara i M. Brdara su u tom smislu reprezentativniji za nau nauku nego to su
to nain upotrebe sadraja Milidevog dela ili sadraji Rankovidevog priloga.
Za razliku od pomenutog Historikerstreit-a, raspravu oko marksizma nije obeleila jasna niti odsena
polarizacija suprotstavljenih strana. Nisu postojale homogene kole, ved su nove linije spora otvarane na
neoekivanim mestima i sa ne uvek oekivanim uesnicima. Ovo, na alost, nije posledica manje
ideologizovanosti domade drutvene nauke u odnosu na onu u svetu, ved pre svega podele du dve bitne
ose, od kojih druga predstavlja jugoslovensku specifinost. Uz u svetu uobiajenu podelu na drutveno
prihvatljiva i ekstremistika stanovita, kod nas u idejnoj sferi preovlauje podela izmeu patriota i
izdajnika, to unosi dodatnu pometnju i to radikalizuje poglede, posebno na marksizam (zbog
njegovog militantnog internacionalizma), ali i na druge idejne orijentacije.
[16]

Stare i nove iskljuivosti nalikuju jedne na druge; u svojoj esto emotivno obojenoj kritici pisci potpuno
razliitih opredeljenja ponekad ispoljavaju slinu meru estine. Iskljuivosti po pravilu rastu u
neposrednoj srazmeri sa irinom kritikog zahvata i u obrnutoj srazmeri sa irinom motiva i
obavetenosti kritiara. Po netrpeljivosti nekih svojih protagonista, kao i po odsustvu jasnih linija
razgranienja izmeu pojedinih grupa i pisaca, domada rasprava o marksizmu moda vie nalikuje na
noviju debatu oko Goldhagena nego na sam Historikerstreit. U njoj ima mnogo radikalizma, bilo u
osporavanjima ili u pohvalama. No, izmeu pomenute inostrane debate i domade rasprave ima slinosti i
u pogledu dometa koji nisu sasvim za potcenjivanje. Goldhagen je spreio uspeno izvoenje procesa
normalizacije faistike prolosti, a jugoslovenska rasprava o marksizmu je na formalno oprean ali na
sutinski slian nain postavila pitanje odnosa prema prolosti i ukazala ne samo na drastine
diskontinuitete (preko u nju ukljuenog spora o konvertitstvu: vid. Popovid, 1997b; Kuljid, 1997; Popovid,
1999) ved i na kontinuitete i na uporita koja se mogu iskoristiti za dalje razvijanje teorijske nauke.
Ogranak rasprave koji se neposredno doticao problema konvertitstva u nauci nede se opirnije
komentarisati. Treba imati u vidu da je vedina sadanjih kritiara od marksizma ranije iekivala
spasenje, a ne samo jednu izmeu mnogih plodnih objanjavalakih teorija. Onome to je u vezi sa ovim
posebnim pitanjem bilo napisano u Oblicima kritike socijalizma treba dodati da nije normalno niti
prirodno ne konvertirati s obzirom na neprestano produavanu krizu drutva, stalno ratno okruenje i sa
ovim povezano opte stanje duha u jugoslovenskoj drutvenoj nauci. Pritiscima okruenja je, uopte
uzev, teko odolevati. Pisci poput P. Andersona, G. Ternborna, I. Volerstina (Wallerstein) ili E.
Hobsbauma, naunici koji deluju u sreenim sredinama, mogli su da bez ikakvih problema ostanu
marksisti. Domadi autori, poput M. Brdara i mnogih drugih, bili su u ovom pogledu suoeni sa daleko
vedim iskuenjima.
[17]
Ako je poetkom osamdesetih godina E. Nolte konvertirao iz strepnje da zbog
radikalnog antifaizma Nemaka ne ostane pod stalnom stigmom zloina, onda se mogu shvatiti domadi
revizionisti koji su to uinili desetak godina kasnije u daleko dublje proivljavanim krizama vlastite nacije,
koje su ostavljale bolne line posledice.
Dok je, pogotovo u Historikerstreit-u, ali i u debati oko Goldhagenove knjige, polarizacija uglavnom ila
po liniji levica-desnica u nauci, Marxismusstreit je uspeo da u izvesnom smislu privremeno objedini
razliite anacionalne i etnonacionalistike kritiare marksistikog internacionalistikog naslea, da bi ih
zatim ostavio podeljene i kroz samu raspravu liene idejne saglasnosti u sporu sa neprijateljem koji je
ranije bio odreivan kao zajedniki. Jedan od temeljnih rezultata ove debate jeste dalje
kompromitovanje nacionalizma u jugoslovenskoj sociolokoj teoriji i njegovo argumentativno
razdvajanje od doskora na izgled srodnih anacionalnih liberalnih osporavanja marksizma. Pometnja
koju je rasprava stvorila ne bi trebalo da zavara: ona je raistila teren, pokazala je neprirodnost nekih
idejnih saveznitava i time otvorila prostor za jedan u idejnom smislu otvoreniji (a u epistemolokom
inkluzivniji) odnos prema recepciji i preradi celokupnog, a ne samo marksistikog, idejnog i teorijskog
naslea.
S druge strane, bilo bi posve pogreno prenaglasiti domete rasprave. Kod obojice pisaca kljunih
priloga kritiku usmerava vizija marksizma kao upropastitelja (jednog dela) sveta i kao podloge za
moralno inferiorni jednopartijski totalitarizam i za navodno jednoumlje u nekadanjoj jugoslovenskoj
drutvenoj nauci. Za razliku od ovih autora, E. Hobsbaum smatra da ne bi bilo sadanje zapadne
demokratije bez komunistikog slamanja evropskog faizma. Prema miljenju ovog pisca, dananji
evropski Zapad bi se bez pomenutog sovjetskog doprinosa sveo na grupu autoritarnih i faistikih
zemalja. U tom smislu, Hobsbaum kao tekovinu Oktobarske revolucije vidi uvrdenje zapadne
demokratije. Ovaj autor smatra da je ne samo ishod Drugog svetskog rata ved i rezultat promena u
Istonoj Evropi 1989. godine bio pripremljen Oktobarskom revolucijom (nav. prema Deppe, 1997: 174).
Za ovu vrstu uvaavanja strukturnih pretpostavki znaajnih istorijskih deavanja i dugih lanaca
drutveno-istorijskog determinizma domadi kritiari marksizma ne pokazuju osetljivost. Njihov
emancipatorski napor i moralistiko zgraavanje kombinovani su sa iznoenjem netanih tvrdnji, koje se
ponavljaju u svrhu moraliziranja, a ne argumentovanja. Marksizmu se na teorijskom planu suprotstavlja
bilo nerazraeno nominalistiko stanovite ili haotini nihilizam postmoderne, pri emu se obe
argumentacije proputaju kroz prizmu lokalne naune svesti. U teorijskom pogledu ovo predstavlja pad
u odnosu na savremene kritike marksizma razvijane u svetu, ali i u odnosu na kritike koje su obeleile
raniju fazu u razvoju jugoslovenske sociologije. U ovim naporima moe se zapaziti sklonost ka
karikaturalnom predstavljanju i upotrebi stereotipa u interpretaciji i tumaenju marksizma, dok je ovaj
pravac potpuno zanemaren kao teorijski i metodski izazov i potencijal.
Ne bi trebalo da bude nesporazuma: kritika moe biti korisna provokacija, ak i kada je u detaljima
pogrena, samo ako je u svojoj osnovnoj sumnji podsticajna. Ali, kritika koja poiva na netanostima i na
iskljuivostima nije saznajno plodonosna. Kritika marksizma je kod Brdara osnova za normalizaciju
nacionalizma i nacionalnog revanizma (upor. Brdar, 1995) i za postmodernistiku kritiku mondijalizma;
njena latentna funkcija u Molnarevoj primeni jeste rehabilitacija graanskog drutva od onoga od ega
graansko drutvo ne treba rehabilitovati. Nastajude strukture nejednakosti, zavisnosti i
marginalizovanja u savremenom drutvu iziskuju preispitivanje, ali drugaije preispitivanje od onoga
kakvo primenjuje Vratua, za koju se ini da svako suprotstavljanje nacionalizmu vidi kao potporu
kosmopolitskoj bombarderskoj demokratiji. F. Depe upozorava na materijalnu osnovu pomenutih
struktura i sukoba koje one stvaraju, a domadi nemarksistiki pisac M. Rankovid na slian nain smatra
da marksistiki teorijski sadraji mogu biti aktuelni i podsticajni upravo u istraivanju ovih problema
(Deppe, 1997: 184; Rankovid, 1996).
Marxismusstreit je pokazao veliki nesklad izmeu globalnih kritikih pretenzija i ponuene skromne
argumentacije. Jugoslovenska tradicija staljinskog antistaljinizma u drutvenoj misli pokazala se kao
odved snana da bi joj se oduprla vedina kritiara. Moda bi se razliiti pristupi plodnije suoili da se
poelo sa parcijalnom kritikom marksizma, umesto irokih globalnih zahvata. No, emancipatorska
pretenzija retko kad uspeva da se ogranii, poto u svom ideolokom cilju pronalazi opravdanje za vrlo
iroke obuhvate. Radikalna kritika mora da se temelji na znanju, viedimenzionalnosti pristupa i
diferenciranom sagledavanju. Pitanje je, ipak, da li se to moe uopte oekivati od misli duboko
ukorenjene u permanentno krizno stanje sa izraenim mozaikom emancipatorskih ideologija. Bilo bi
nerealno oekivati da sadanja jugoslovenska sociologija uspe da iznedri onu vrstu odnosa prema
marksizmu kakva je prisutna kod Volerstina i Hobsbauma, ili kod Vipermana i Jakea.
[18]
Drutveno bide u
izvesnoj meri ipak odreuje drutvenu svest, a veza izmeu stanja naeg drutva i reenja i dosega
domade sociologije iziskuje dalja preispitivanja.
DODATAK: Neistinite tvrdnje
Ovih tvrdnji ima mnogo. Navedu samo neke od njih. M. Brdar, na primer, tvrdi da do sada javno o
Milidu (misli se na V. Milida - prim. V. I.) nisam rekao nita (Brdar, 1998: 359). No, u ranijem radu ovog
pisca iznose se razliite ocene vezane upravo za Milidevo stanovite, mada uz odsustvo argumentacije u
kritici.U vezi sa Milidevim delom ovaj pisac pominje (Brdar, 1997: 79) upropatenje sociologije znanja; on
tvrdi da je V. Milid ideoloki diskreditovao ukupnu tradiciju sociologije znanja i izgradio je na
rudimentarnoj marksistikoj shemi osnova-nadgradnja.
Brdar, pored ostalog, tvrdi sledede za V. Ilida, o ijim radovima takoe pie: Evo jo jednog primera
kako Ilid diferencira stvari: u svom istraivanju nacionalizma srpske inteligencije veli da je uveo dva
kriterijuma za dijagnozu ovinizma i militarizma. Prvi je stav prema Radovanu Karadidu: ovinista je
svako ko ne deli opte mesto da je ratni zloinac, ili ko je protiv njegovog hapenja (Brdar, 1998: 384).
Navedena tvrdnja je potpuno neistinita; njen sadraj je izmiljen. U Ilidevoj knjizi, u kojoj je objavljeno
pomenuto istraivanje, izraz ratni zloinac uopte se ne srede, niti se problematika ratnih zloina na
bilo kojem mestu razmatra; nema ni zalaganja za bilo ijim hapenjem. Netana je i tvrdnja da je bilo ko
od autora iji se radovi navode napisao da je V. Milid bio genije (Isto: 368). Netana je, takoe, i tvrdnja
da je V. Milid svojevremeno, u opsesivnoj nameri da, po ko zna koji put, diskredituje Maksa Vebera,
doao na udnu ideju da napie tekst pod nazivom Veber i faizam. U potpuno neuspelom pokuaju da
uspostavi vezu, a nesposoban da odustane od nemogudeg cilja, napisao je crno na belo: 1) da je Veber
iveo u Minhenu u isto vreme kad i Adolf Hitler (Milid, 1989: 467); i 2) da je bio savremenik s nacistikim
glaveinama (isto, 1989: 469)! U kontekstu izlaganja na temu Veber i faizam, to je nemoralno
sugerisanje, tim pre to pokuaj povezivanja propada naoigled itaoca (Isto: 386). Pun naziv teksta na
koji se Brdar poziva glasi Drutveno-politiko opredeljenje i stvaralatvo - Maks Veber i faizam. U
ovom napisu ni na jednom se mestu ne izjednaava Veberova pozicija sa faistikom; tekst je, naprotiv,
posveden analizi onih sadraja Veberovog dela zbog kojih su ga faisti namerno i planski ignorisali.
Bezazleniju netanost predstavljaju dve greke u navoenju naslova, po pievim reima
monstruoznog, Milidevog lanka iz 1970. godine, kojeg Brdar imenuje kao Kritika buroaskog
konzervativizma u savremenoj sociolokoj teoriji; uistinu, re kritika ne nalazi se u naslovu; moda je
tu umetnuta zbog Brdareve opsednutosti kritikom ideologije (Isto: 375).
Neobino nalik na Brdarevo potpuno izvrtanje osnovne ideje pomenutog Milidevog teksta jeste
Molnarevo interpretiranje Milidevog metodolokog stanovita (Milid, V., 1978) za koje se tvrdi da mu
nedostaje dimenzija teorijskog usmeravanja sociolokog istraivanja i da ono zavrava u ne-teorijskom
sociolokom trivijalizmu (Molnar, 1998a). Potpunu netanost ove interpretacije sasvim uverljivo
obrazlae V.Vratua (Vratua-unjid, 1999:89). Netana je i Molnareva tvrdnja da su T. Kuljid i V. Ilid
konstatovali potrebu stvaranja Milidevske neoboljevike kole (Molnar, 1998a: 131; ove tvrdnje nema
na 15-toj stranici Spomenice Vojina Milida na koju se kritiar u svom tekstu poziva), a niim nije
dokazana ni tvrdnja o navodnim simpatijama kole prema SPS i JUL-u (Molnar, isto: 134). Nije tana ni
Molnareva tvrdnja da je Ilid prizivao model bespartijske demokratije.
Treba navesti jo neke od netanih tvrdnji vezanih za sadraje dela V. Milida. M. Brdar tvrdi da je drugo
izdanje Veberove Protestantske etike po pametnoj odluci izdavaa objavljeno bez Predgovora (Brdar,
1998: 366) koji je za prvo izdanje prevoda ove knjige napisao V. Milid. Ovo nije tano; sam Milid je traio
izostavljanje predgovora od izdavaa, jer je kod istog izdavaa u meuvremenu trebalo da objavi Priloge
istoriji sociologije u koje je pomenuti predgovor ukljuen. Netana je i tvrdnja da niko ne moe da
dokae da je Milid ikada eksplicitno nekom od svetskih autorskih imena dao za pravo i istakao da se
neto mora preuzeti radi dopune marksizma (Isto: 380). Letimian pregled Milidevih knjiga bio je
dovoljan da se uoe sledede ocene: Mertonova disertacija Nauka, tehnologija i drutvo u Engleskoj 17.
veka je neosporno vrlo znaajno delo sociologije nauke (Milid, V., 1995: 120). Zatim: Merton je naunik
izuzetno iroke opte i naune kulture, koji svoje obimno poznavanje istorije nauke uspeno ugrauje u
vlastita istraivanja (Isto: 168). Zatim, u vezi sa doprinosom Znanjeckog: Poljska meuratna
prouavanja nauke neosporno su znaajna (Isto: 141). U knjizi Sociologija saznanja mogu se nadi sline
ocene elera (Milid, V., 1986: 187) i Sorokina (Isto: 332).
Bez obzira na znaajne razlike koje postoje izmeu Molnareve i Brdareve kritike, one pokazuju jednu
meru srodnosti, dovoljnu da Molnar Brdarevu kritiku Ilida pozdravi kao sve produbljeniju, prodorniju i
argumentovaniju (Molnar, 1998a: 133). Sadraji Brdarevih napisa upuduju na Molnarev kriterij za
odabir argumentovane i prodorne kritike.
Ozbiljne injenine netanosti u toku rasprave uoila je i M. Bogdanovid. Ona ne samo to upozorava da
liberalizam uistinu nije leviarska ideologija, kao to tvrdi S. Brankovid (Bogdanovid, 1997: 305), ved
pokazuje i da je ovaj autor pri pozivanju na razliite radove dirao u tue tekstove i prekrajao ih po
sopstvenom nahoenju. (Isto: 306) Tokom prikaza Brankovidevih prekrajanja navoenih tekstova ova
autorka koristi izraze: Brankovid izvodi istu amputaciju i da su citati zaista takvi kakvim ih Brankovid
lano predstavlja (Isto: 307).
injenine netanosti povezane su sa vrstom argumentacije koja je neposredno ukorenjena u balkanskoj
politikoj kulturi, bez prelamanja kroz (makar i lokalnu) naunu kulturu. Brdar, na primer, dokazuje: da
sam tada bio marksista, kako to Ilid tvrdi danas, ne bi me Milid godinu dana kasnije isterao iz kabineta
(Brdar, 1998: 383), a Brankovid koristi posve line izraze kakvi se uobiajeno primenjuju jedino u
balkanskoj politici: Primedujete li, gospodine Ilidu,... itd. (Brankovid, 1995: 204). U Brdarevom za sada
poslednjem tekstu nalazi se i sledede pitanje: ta mislite: da li bi Herbert Markuze, da je bio u prilici,
otvorio konclogor u Kaliforniji? (Brdar, 1998: 379).
Potpuna transparentnost linog tona povezana je sa uivljavanjem u psihu oponenta. U tom smislu
Brdar pie da Ilid razloge za odbacivanje svega to pie Milan Brdar nema u falsifikatima koje mu
pripisuje i montaama koje mu podmede. Osnovni razlog je u mojoj recenziji jednog njegovog teksta,
koju sam u iznudici, objavio jo pre tri godine (Brdar, 1998: 385). Nije jasno na osnovu ega Brdar tvrdi
da poznaje Ilidevu motivaciju: odsustvo evidencije o ovoj vrsti psihikih sadraja vodi ka netanim
tvrdnjama. Brdar za Ilida tvrdi: Uostalom, za razliku od logike i argumentacije, falsifikovanje mu je
mnogo jaa strana, poto je to, u prvoj akciji protiv mene, ved primenio na sebe lino. (O tome, Brdar,
1996: 405, fn. 1) (Isto: 386). Nije jasno zbog ega na ovome mestu Brdar napomenu redakcije
asopisa Socioloki pregled navodi kao svoj autorski rad. U ovoj napomeni redakcija Sociolokog
pregleda reaguje na izmene u verziji jednog teksta koji je Ilid ponudio asopisu Sociologija, poto je
prethodna verzija bila odbijena od strane redakcije asopisa Socioloki pregled. U izmenjenu verziju
teksta uneto je i kritiko razmatranje teksta M. Brdara koji je, kako stoji i u napomeni redakcije, izaao iz
tampe tek poto je Ilid prvu verziju svog teksta predao Sociolokom pregledu. Prema miljenju
redakcijeSociolokog pregleda, ovom intervencijom je Ilid redakciji Sociologije i naunoj javnosti stavio
oigledno do znanja u emu je bio problem sa prvim pokuajem plasiranja. Redakcija tvrdi da ove
izmene emituju poruku pravih razloga, naime da mu je recenzent Milan Brdar tekst odbio iz
vannaunih i linih razloga , jer, eto, nije bio u stanju da istrpi kritiku(Napomena Redakcije, 1996: 405).
Ovde se radi o netanoj tvrdnji vezanoj za pretpostavljene motive Ilideve intervencije u drugoj verziji
teksta. Redakcija nije mogla imati uvid u Ilidevu motivaciju. Kad bi teret dokazivanja pripadao
optuenom, a ne tuiocu, Ilid bi se pozvao na obavetenja koja je o izmenama u odnosu na prvobitnu
verziju dao lanu redakcije asopisa Sociologija kojem je predao tekst. No, poto tvrdnja o Ilidevoj
motivaciji nije niim dokazana, on bi mogao da ustvrdi da ne samo to u datom sluaju nije eleo da bilo
ta potajno sugerie naunoj javnosti, ved da on takve stvari uopte ne radi.
Ovo pitanje dotie se vanijeg problema ureivake kulture prisutne u naim sociolokim asopisima.
Valja se nadati da su i pomenuta Napomena redakcije asopisa Socioloki pregled i napisi (koji u pogledu
obima znatno prevazilaze proklamovane redakcijske standarde) onih uesnika rasprave koji su u datom
asu obavljali dunost glavnih urednika sociolokih asopisa u kojima su njihovi tekstovi objavljeni proli
uobiajenu proceduru redacijske obrade. U nekoj drugoj sredini bi se iskazivanje ovakve nade dralo za
suvino. No, treba imati u vidu da jedan od uesnika u raspravi, u to vreme glavni urednik
asopisa Socioloki pregled, u vezi sa tekstovima V. Milida pie: ne udi javna tajna: da mu niko od nas u
redakcijama tekstove nije odbijao, ali ih gotovo niko nije ni itao (Brdar, 1998: 367). Moe se ponovo
izraziti nada da je u meuvremenu nivo ureivake kulture u naoj strunoj periodici porastao i da se
odgovarajudoj proceduri pridaje potreban znaaj.

LITERATURA
Bakid, J., 1997, Vojin Milid i nacija, Sociologija, 39, no. 4.
Bilefeld, U., 1998, Stranci: prijatelji ili neprijatelji, Beograd: Biblioteka XX vek.
Bogdanovid, M., 1997, Prilog polemici o levici, Sociologija, 39, no. 2.
Bolid, S., 1994, Tegobe prelaza u preduzetniko drutvo - sociologija tranzicije u
Srbiji poetkom devedesetih, Beograd: ISI.
Brankovid, S., 1995, Metodoloki pseudorigorizam ili nepodnoljiva lakoda teoretisanja, Sociologija, 37,
no. 2.
Brankovid, S., 1996, Jo jednom o pitanju levice i desnice u politikom prostoru Srbije, Sociologija, 38, no.
2.
Brdar, M., 1981, Totalitet i pozitivizam, Beograd: IIC SSO Srbije.
Brdar, M., 1995, Srbi i (ili) nova Evropa, Srpska politika misao , 2, no. 2-3.
Brdar, M., 1997, Osnovna metateorijska pomeranja u dispoziciji post-socijalistike misli posle sloma
socijalizma, u Z.Vidojevid, V.Tomanovid, M.Janidijevid, ur. Promene postsocijalistikih drutava iz
socioloke perspektive, Beograd: IDN.
Brdar, M., 1998, O fenomenologiji provincijalizovanja nae naune kritike (Kritiko-ideoloki diskurs kao
poslednji pir dvorskih luda propalog crvenog cara), Socioloki pregled, 32, no. 3-4.
Davidovid, M., 1998, Jugoslovenska sociologija i fenomen nacionalnog, Sociologija, no. 3/40.
Deppe, F., 1997, Fin de sicle, Kln: Pappy Rossa Verlag.
Erlinghagen, R., Wiegel, G., 1999, Das Totalitarismuskonzept, Zum wissenschaftlichen Gebrauchswert
einer politischen Theorie, u: J. Klotz (Hg.) Schlimmer als die Nazis?, Kln: Papy Rossa Verlag.
Furet, F., 1998, Das Ende der Illusion. Der Kommunismus im 20. Jahrhundert, Mnchen: Piper.
Sonderausgabe.
Gredelj, S., 1999, Klerikalizam, etnofiletizam, antiekumenizam i (ne)tolerancija, Sociologija, 41, no. 2.
Hobsbaum, E., 1996, Nacije i nacionalizam od 1780, Beograd: FilipVinjid.
Hobsbawn, E., 1996, Geschichte und Illusion, Perspektiven 29. l0. l996.
Hofmann, W., 1970, Stalinismus und Antikommunismus, Frankfurt am Main: Suhrkamp Verlag.
Ilid, V., 1989, Uporedni pristup u Marxovom prouavanju drutva, Sociologija, 31, no. 2-3.
Ilid, V., 1997, Prilog raspravi o delanju drutvenih grupa, Sociologija, 39, no. 2.
Ilid, V., 1998, Oblici kritike socijalizma, Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka.
Ilid, V., Cvejid, S., 1997, Nacionalizam u Vojvodini, Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka.
Jaschke, H.G., 1991, Streitbare Demokratie und innere Sicherheit, Opladen: Westdeutscher Verlag.
Kuljid, T., 1994, Oblici line vlasti, Beograd: IPS.
Kuljid, T., 1997, Idejno-politiko opredeljenje i stvaralatvo - Vojin Milid i marksizam, Sociologija, 39, no.
4.
Kuljid, T., 1998, Tito -socioloko-istorijska studija, Beograd: IPS.
Lazid, M., 1994, Sistem i slom, Beograd: Filip Vinjid.
Lazid, M., ur., 1994, Razaranje drutva, Beograd: Filip Vinjid.
Markovid, M.,1994, Re u raspravi, Rasprava: priznanje, istorija, poredak. Tredi program, no. 100.
Milid, B., 1997, Dirkem ili Durkhajm- terminoloka strogost ili provincijalni kompleks, Sociologija, 39,
no. 3.
Milid, V., 1978, Socioloki metod, Beograd: Nolit.
Milid, V., 1986, Sociologija saznanja, Sarajevo: Veselin Maslea.
Milid, V., 1995, Sociologija nauke, Novi Sad: Filozofski fakultet.
Molnar, A., 1994, Drutvo i pravo - istorija klasinih sociolokopravnih teorija, Visio mundi academic
press, Novi Sad, vol. II.
Molnar, A.,1996, O delanju drutvenih grupa, Sociologija, 38, no. 2.
Molnar, A., 1998a, Odgovor milidevskoj neoboljevikoj koli, Sociologija, 40, no. 1.
Molnar, A., 1998b, OdgovorVladimiru Vuletidu, Sociologija, 40, no.3.
Napomena Redakcije, 1996, Socioloki pregled, 30, no. 3.
Peujlid, M.,1992, Socijalni status (interesi) i politika opredeljenja, Gledita, 33, no. 1-6.
Peujlid, M., 1997, Izazovi tranzicije, Beograd: Pravni fakultet.
Popovid, M., 1997a, Teorija drutvenog sistema i politiki konzervatizam, Socioloki pregled, 31, no. 2.
Popovid, M., 1997b, Jedan pogled na Milidevu teorijsku orijentaciju, Sociologija, 39, no. 4.
Popovid, M., 1999, Kuljidev doprinos psihoanalizi naunog stvaralatva - da li je Vojin Milid bio veiti
marksista Sociologija, 41, no. 1.
Rankovid, M., 1996, Projekat marksistikog naslea, Zbornik Matice srpske za drutvene nauke, 100.
Schneider, U. J., 1997, The Situation of Philosophy, the Culture of the Philosophers: Philosophy in the
New Germany, Social Research, 64, no. 2.
Schngarth, M., 1999, Was war die DDR?, u: J. Klotz (Hg.) Schlimmer als die Nazis? Kln: PapyRossa
Verlag.
Smit, A., 1998, Nacionalni identitet, Beograd: XX vek.
Tomanovid, V.,1997, Modernizacija i demokratizacija u (post)socijalistikim drutvima, u:
Z.Vidojevid,V.Tomanovid, M.Janidijevid, ur., Promene postsocijalistikih drutava iz socioloke
perspektive, Beograd: IDN.
Vidojevid, Z., 1997, Tranzicija, restauracija i neototalitarizam, Centar za socioloka istraivanja, Beograd:
IDN.
Vratua-unjid, V., 1993, Protagonisti svojinske transformacije u drutvenim sistemima istone,
centralne i jugoistone Evope, s posebnim osvrtom na sluaj Jugoslavije, Sociologija, 35, no. 1.
Vratua-unjid, V., 1995, Razvoj, religija rat, Beograd: ISI.
Vratua-unjid, V., 1998, Protest redakciji asopisa Sociologija, Sociologija, 40, no. 3.
Vratua - unjid, V., 1999, Protest redakciji asopisa Sociologija (II), Sociologija, 41, no. 1.
Vuletid, V., 1998., Tegobe nominalizma: O slabosti i trivijalnosti jednog pretencioznog nominalistikog
stanovita, Sociologija, 40, no. 2.
Wippermann, W., 1998, Der nekrophile Antikommunismus der "aufgeklrten Linken" und die
Schwarzbuchdiskussion, Kalaschnikow Archiv, no. 2.
Wippermann, W., 1999, Antikommunismus verkauft sich, Kalaschnikow Archiv, Ausgabe 12, no. 1.



[1]
Ova vrsta ksenofobije postoji i u nauno znatno razvijenijim sredinama. H.G. Jake koristi pojam
totalitarnoteoretskog izjednaavanja desnog i levog ekstremizma u edukaciji nastavnika i u pedagokoj
praksi u nastavi i sadrajima udbenika u Nemakoj. (Jaschke, 1991: 26) Na slian nain U. J. najder, koji
je imao priliku da poredi stanje na univerzitetitima u oba dela ujedinjene Nemake, opisuje kompletno
otputanje celih serija ljudi koji su na univerzitetima u DDR radili do 1990. godine, kao i nediferencirano i
proizvoljno likvidiranje ideja, pozicija i interpretativnih shema koje su sa ovim naunicima bile
povezivane. (Schneider, 1997: 285) Prema njegovim reima, filozofi koji su radili u nekadanjoj DDR
otputani su skoro uvek zbog politikih razloga, bez iole sadrajnije rasprave za donoenje odluka protiv
njih ili za utvrivanje kriterija diferencijacije, a spreavanje zapoljavanja u javnom sektoru za sve
proskribovane i ekskluzivistiko ponaanje zapadnjaka prema istononemakim naunicima neobino
podseda ba na tipino ponaanje koje se pripisuje bivoj istononemakoj vladajudoj komunistikoj
partiji. (Schneider, 1997: 294, 288, 290)

[2]
Nema prostora za uporedno ispitivanje marksistikog internacionalizma i savremenog graanskog
kosmopolitizma. (Vid. Ilid, Cvejid, 1997: 13-19; vid. takoe: Bakid, 1997: 597)
[3]
Kritiari iroko primenjuju ideoloko-kritiki pristup kojem naelno osporavaju vrednost. Potpuno
oprene ideoloko-kritike odredbe mogu da zbune itaoca. Pometnja bi postala jo vedom ako bi se
prikazalo Popovidevo odreenje nemarksistike faze kod V. Milida. (Popovid, 1997b; Popovid, 1999).
Meusobno suprotstavljene odredbe upuduju na odsustvo sluha za diferenciranije ocene. No, svaka
diferencirana misao moe se razliito akcentovati i iskrivljavati, za razliku od rezolutnih politiziranih
stavova lienih dilema.
[4]
Brdar tvrdi da zaista nikad nisam bio marksista. (Brdar, l998: 371) U knjizi Totalitet i
pozitivizam (Brdar, 1981) celo poglavlje posvedeno je Marksovom shvatanju istorije; ovaj pisac Marksa
sa odobravanjem citira na str. 89, 91, 92, 95, 96, 98-112, 124, 166-167. Izmeu ostalog, tvrdi da se bez
Marksove misli ne moe misliti konkretno. (Isto: 89) Nisu suvini ni slededi navodi: Sa Marxom,
meutim, dolazi nov nain miljenja, prevratniki na planu teorije i metoda bez kojega ne moe biti
valjanog saznanja drutveno-istorijskog (Isto: 89); pojam konkretnosti, do kraja ovog poglavlja,
upotrebljavamo u Marxovom znaenju (Isto: 95); u filozofiji istorije, sa Marxom definitivno nastaje
jasna svest da istoriju stvara ovek sam. Njen zadatak iscrpljuje se u tome da omogudi da ovek na
najumniji nain preuzme drutveno-istorijsku sudbinu u sopstvene ruke, te da je ne stvara samo kao
objekt na nivou drutveno-singularizovane subjektivnosti, nego prema projektu svog sutinskog
trebanja na osnovi racionalne drutvene prakse (Isto: 98). Brdar sa odobravanjem citira i Habermasa
(isto: 52) i Adorna (isto: 75).
[5]
Prema Brdarevim reima, V. Milid je po pravilu terao talentovane ljude, a usled egoizma se nije
opteredivao posledicama koje ga lino nisu pogaale. (Brdar, l998: 370) Drugom prilikom ovaj autor je
pisao: elim da zahvalim lanovima komisije: prof. dr Vojinu Milidu, koji mi je dao neogranienu
slobodu pri izvoenju koncepcije rada, kao i na dragocenoj pomodi tokom samog istraivanja... (Brdar,
1981: 10). U navedenom radu Brdar sa uvaavanjem citira Milida na str. 55, 77, 80, 118 (gde se naroito
slae sa Milidevom kritikom Manhajma), kao i na str. l28, 149-151, 153. Moglo bi se zakljuiti da sadanji
Brdarev odnos prema V. Milidu i marksizmu nije konaan.

[6]
O Vratuinom shvatanju S. Gredelj pie da ova autorka zahteve za spajanjem srpstva i pravoslavlja
kritikuje sa principijelnih pozicija izvornog pravoslavlja (Gredelj, 1999: 155).
[7]
Neobino je da su Ilideva i Vuletideva kritika Molnarevog shvatanja (nastale sasvim samostalno ali,
pamdenje ovde ne vara) obe predate asopisu Sociologija poetkom septembra 1997. godine, objavljene
sa velikim meusobnim razmakom: prva u broju 2 za 1997. godinu, a druga u broju 2 za 1998. godinu.
Kao vreme prijema ovih tekstova u odgovarajudim sveskama asopisa se u vezi sa prvim navodi maj, a u
vezi sa drugim kraj decembra 1997. Vremenski razmak u objavljivanju ovih u isto vreme predatih
tekstova znatno je ublaen brzim ritmom izlaenja asopisa. Moda ovde nije suvino navesti Molnarevo
shvatanje prema kojem Ilidev napis o delanju drutvenih grupa (Ilid, 1997), kao i polemiki tekst iz pera
drugog pripadnika kole, Borislava Milida (Milid, B., 1997), shvatam kao dva sinhronizovana pokuaja
nauno-ideolokog profilisanja kole, rukovoena ciljem da se ona razgranii od moje vlastite
pozicije.... (Molnar, 1998a: 133). Navedeno Molnarevo shvatanje treba potovati, kao i svako drugo
intimno uverenje; ono, meutim, nije osnovano.

[8]
Emancipatorska misao ne moe da bude ljubazna niti trpeljiva. O ovome je moda najuverljivije pisao
Breht. No, za razliku od Brehta, koji je kao Bihnerov naslednik imao mnogo sluha za internacionalizam,
kritiku nasilja i za interese sirotinje, Brdarevom stanovitu dodatnu dozu netrpeljivosti daje njegov anti-
plebejski ovinizam.
[9]
Osnovanost oznaavanja Ilideve pozicije kao boljevike moe se ustanoviti pre svega na osnovu
knjige Oblici kritike socijalizma. Ovde se nede navoditi delovi njenog sadraja kojima bi se osporila
opravdanost ove oznake. Dri se da ved tvrenja uesnika rasprave navedena u odeljku o politikim
odredbama primenjivanim u sporu svedoe o meri osnovanosti Molnareve odredbe.

[10]
Moda nije suvino podsetiti da je . Darvin odbio da mu Marks posveti Kapital, i to stoga to je pisac
bio poznat kao proskribovani ateista.
[11]
Uticaj konzervativnih pisaca E. Berka (Burke) i Rankea na Fireovo tumaenje Francuske revolucije i na
njegovo objanjenje komunizma kao propale iluzije ispitan je u: Wipperman, 1999.
[12]
Posao nauke nije ni da osuuje ni da brani; njen zadatak je da opie i objasni, a, prema miljenju
nekih, i da razume. Brdar se moe razumeti kao (ovde je dozvoljeno upotrebiti izraz koji ovaj pisac esto
koristi) rtva socijalistikog sistema. Ni u jednom drugom sistemu on ne bi mogao da radi u naunom
institutu bez magistrature i bez vedeg naunog rada u toku devetnaest godina, koliko je proteklo od
njegovog diplomiranja do odbrane doktorske disertacije. U svakom drugom sistemu morao bi ili da
ostvari zahtevane radne rezultate ili da promeni poziv. Kada je napokon odbranio doktorsku disertaciju,
uinio je to posle prekoraenja svih prvobitnih i produenih legalnih rokova. (Za kritiku socijalizma kao
apologije nerada i inkompetencije vid. Ilid, 1998: 118 ).
[13]
Smisao i posledice nacionalizma razlikuju se od zemlje do zemlje i od vremena do vremena. Dok se u
Zapadnoj Evropi etnizacija politike danas uglavnom svodi na iskazivanje mrnje prema strancima, na
Balkanu ona podrazumeva prihvatanje vrlo visokog stepena rizika od podsticanja novih ratova izmeu
meusobno srodnih etnikih grupa.

[14]
Prirodno je to Milida nisu mogli da prihvate nacionalisti i to ga teko prihvataju liberali, pogotovo
oni koji su su imali hrabrosti da izmene opredeljenje i da ponu da razmiljaju u novim epohalnim
idejnim trendovima. Kod pojedinih pisaca Milidev doprinos je razliito ocenjivan, od Brdarevog
iskljuivog negiranja, preko Molnareve teze o njegovom trivijalnom uinku, do Popovidevog uvaavanja
Milidevog dela kombinovanog sa relativizacijom njegovih dometa. Ukoliko je Popovid u pravu kada tvrdi
da je preminuli jugoslovenski sociolog isprva bio marksista, potom prestao da to bude, pa potom to
ponovo postao, onda Milidev idejni razvoj predstavlja jedinstven sluaj u istoriji marksizma u svetu.
Navodna sposobnost da se marksizam napusti, pa da mu se ponovo vrati, govorila bi o izuzetnom
racionalizmu u kriterijima ovog pisca i o odsustvu traenja bilo kakvog mesijanstva u marksizmu.
Spasenje se trai u novim uenjima koje namedu imperativi vremena i okruenja, a ne u povratku starim
u koje se razoaralo.
[15]
Poto zbog prostornih razloga pomenuto stanovite ne moe na ovom mestu da se interpretira, vid.
Ilid, 1998: 29-30, 36, 43.
[16]
Pri tom bi bilo pogreno stedi utisak da su u nauno razvijenim sredinama potpuno odsutni iskljuivi i
borbeni sadraji, pa i oni ovinistikog karaktera. Pomenuti Historikerstreit u Nemakoj nipoto se, i
pored svog velikog uticaja i nesumnjivog naunog znaaja, ne moe tretirati kao primer polemike koja ne
robuje ideolokim iskljuivostima. U ovom smislu U. Bilefeld izdvaja seriju napisa u asopisu Mittelweg
36 u kojima niz autora u svojim kritikama socijalizma povlai paralele od Gulaga, preko Auvica, do
Hiroime i hladnog rata (Bilefeld, 1998: 238), a H. G. Jake vrlo detaljno opisuje okolnosti u kojima se
nedoktrinarna drutvena misao u Nemakoj susrede sa represijom takozvane borbene demokratije.
Prema njegovim reima, dananje razumevanje nemakog ustava se ne zasniva na politikim
principima, na ka bududnosti usmerenim ciljnim vrednostima res publica. Ono vie ivi od razgranienja i
izgranienja (ograivanja): obavezne politike regulative ponaanja su smetene u sivoj zoni izmeu
desnih i levih ekstrema, nacionalsocijalizma i komunizma (Jaschke, 1991: 14).
[17]
U stalnom stanju rata i opasnosti od rata, uz produenu drutvenu nesigurnost, postoji velika
emocionalna aktuelnost eshatolokih obedanja; izgubljene iluzije i drutveno rasulo pogoduju stvaranju
osvetoljubivosti prema minulim nadama. Time se bar delimino moe tumaiti obrat kritiara od kritike
Popera ka kritici Marksa. ilas je smatrao da velikim nadama slede velika razoarenja i povedana
sklonost ka preobradanju, a Veber je u tredem tomu Sociologije religije pokazao kako se slian proces
odvijao u judaizmu iz kojeg je istekla trajna napetost izmedju rodjenih Jevreja i pridolih konvertita.
Moda postoji veza izmedju vrstine ranijeg marksistikog opredeljenja i stepena kasnijeg osporavanja.
Dri se da je Hobsbaum u pravu kada tvrdi da su manje konvertirali oni koji su bili na distanci od
ekstatiko hilijastikog prihvatanja marksizma. Kod osedajnijih i nestabilnijih linosti prisutne su vede
amplitude iz ekstatinih vizija spasenja u ne manje estoku osvetoljubivost. Specifinu patetiku ovom
procesu mogu dati obnovljeni rojalizam, ovinizam, postmoderni nihilizam ili Fukujamina liberalna
teologija.

[18]
Kada se dostignuda u kritici marksizma do kojih se dolo u nauno najrazvijenijim sredinama uzimaju
kao orijentir i kao kriterij za merenje domaaja domadih kritika, treba imati u vidu da i ovi inostrani
poduhvati variraju u vrlo irokom rasponu od saznajnih vrhunaca do krajnje priprostih vulgarizacija. U
pogledu ovih poslednjih dosta je reprezentativna knjiga nemakog pisca K. Levija (Lwy: Der Mythos
Marx und seine Mocher, Berlin, 1996; nav. prema Die neue Gessellschaft, 44, (1997) H. 5: 471-473) u
kojoj se opirno govori o Marksovom sukobu sa ocem i tu se nalazi uzrok potonjeg kulta linosti u
komunistikom pokretu. Autorova temeljna teza je da je kult linosti od Staljina do Honekera i Kim Il
Sunga samo logian nastavak jo kod Marksa prisutne sklonosti za isticanjem vlastite linosti. Ova vrsta
kritike ne dosee nivo prisutan u Molnarevim radovima i ne prevazilazi, ako se izuzme za nauku ne
mnogo znaajan lini ton, nivo Brdarevih kritika. Ovde se pokrede optiji problem. Ako se saznajno
najmanje vredna ostvarenja nauke u svetu uzmu kao kriterij za poreenje pri proceni domadih rezultata,
onda se rizikuje da se prema ovdanjim piscima prie potcenjivaki, to nije nimalo dobro; a ako se
domada ostvarenja porede sa vrhunskim svetskim domaajima, onda ovo podizanje perspektive navodi
na onu vrstu visoke kritinosti koja u svom zalaganju za smanjivanjem raskoraka izmeu naih i svetskih
dosega (tj. za deprovincijalizaciju domade sociologije) ne pokazuje sluh za uvaavanje strukturnih
ogranienja. Bez namere da se da naelno reenje iznete dileme, ini se da nije neopravdano pokazati
razumevanje za realna ogranienja s kojima se suoavaju pomenuti domadi pisci.