Ernst Jinger

RAT KAO UNUTRANJI DOIVLJAJ

ta je rat?
(Waldchen 125, VII-XI 2f.)
Kada sam poao u rat radovao sam se, verovatno kao i svaki mladi ovek tih dana, onome to je
nejsano stajalo pred nama. Slutili smo da e se taj doivljaj duboko i snano odraziti na na razvoj i
u njemu smo videli kratku, veliku kolu iz koje emo se vratiti ili kao ljudi, ili se uopte neemo
vratiti. Mi smo narataj kome smo pripadali smatrali starim, i inilo nam se kao udesan san da
moemo sa orujem u ruci, sa svim to smo mi doprineli, da ratujemo za slavu zemlje. Seali smo da
smo dorasli odgovornosti koja se iznenada svalila na nas, da je istorija u nama oivela i uinila nas
delom plodne i jedinstvene snage. Re otadbina promenila nas je iz osnova i kao nekakva arobna
formula ona je bila reenje nesloga i razdora koje je svakog zadovoljavalo. Za oruje sposobna
omladina nala se u punom broju u pukovima; ona je delom pokazala da je dorasla zadatku koji je
vreme pred nju postavilo i da zemlja na nju moze da se osloni.
Duh tih dana uvek e za nas znaiti vrhunac i cilj kome treba teiti; on je bio lien svega
obinog, ideja je za nas bila snaga koja nas je pokretala, samo se tako moe objasniti neobinost
podviga u kome se on ostvario. To ne treba nastojati shvatiti pitanjem: emu sve to?, jer ovde se
otvara veliina koja daleko nadmauje granice unutar kojih postoje svrhe. Besmrtno delo je
apsolutno i nezavisno od ishoda, ono je za jedan narod veni izvor snage. Mi koji smo preiveli uvek
emo biti ponosni to smo pripadali takvoj omladini.
Tokom rata smo zatim uvideli da su kako njegova duina tako i nesluena silina njegovih pojava
postavili naoj telesnoj, duhovnoj i duevnoj otpornosti sasvim druge zadatke nego to smo m
mislili. Meseci su se pretvorili u godine, a sveana slika bitke u teak posao i neto sasvim
svakidanje. Ali, time je i rat od neobinog stanja postao neto svakidanje, on se trajno utisnuo u
nas. Oni stravini predeli postali su naa svakodnevna okolina u kojoj je sve podleglo unitenju i u
kojoj nije moglo opstati nita osim duevne snage nadmone u odnosu na svaku silu. Postali smo
veliki u zbivanju podstaknutom ciljevima u odnosu na koje se pojedinac, njegova srea i ivot mogu
smatrati beznaajnim. Hiljade su pale radi jedne njive, pareta rova, umarka ili sela s pravom, jer
za posedovanje ili gubitak takvog komadia zemlje vezano je uobliavanje sveta skrivenog u
budunosti. Duina rata je jo vie poveavala njegovu silinu.
Tako dan i no, bez predaha, biti u svakom trenutku spreman da potvrdno odgovori na velika
sudbinska pitanja o najviim vrednostima odriui se sopstvenog ivota zar to nije odgajanje
temeljnije i postojanije od svega drugog? Povrh toga, videti spoljasnji uspeh, oekivanu i sasvim
zasluenu nagradu kako tome u nesluenom brodolomu, to je najtee iskuenje kome moe biti
izloen jedan narod kao i svaki pojedinac koji je istinski i prisno povezan sa celinom. Ko u tome ne
propadne dokazuje da je roen za vlast i mo.
Istina, iz takve kole izlazi nesalomiv samo onaj ko je najvreg kova, i tek u vreme nedaa
pokazuje se da li jedan narod stvarno poseduje mukarce. Bilo je i kod nas ljudi koji su kao Francuz
Barbusse rat shvatali kao materijalni proces, pokazivali njegovu negativnu stranu i nastojali da na
neemu drugom podiu zgradu nekakve miroljubive sree. Oni navode opustoene gradove i
stravinu patnju kao svoje razloge, kao da je na najprei zadatak da izbegavamo bol; njima je strana
volja koja ne preza od odgovornosti da rtvuje tako prolazne stvari kao to su ivot i imovina radi
ostvarenja veliine naroda i njegove ideje. Ali ovde je vea moralna snaga, i nema sumnje na kojoj
strani se nalaze materijalisti.
Ne, rat nije materijalni proces, on je potinjen viim realnostima. Tamo gde jedan naspram
drugog stoje dva kulturna naroda na tas se stavlja vie od eksploziva i elika, zu se odmerava sve to
je za njih od ma kakvog znaaja. Tu se rasvetljavaju vrednosni odnosi iji znaaj svakom ko za to
ima sluha brutalnost metode mora uiniti nebitnom. Tu se pojavljuje sveobuhvatna volja dovedena

do vrhunca kao krajnji i najneobuzdaniji izraz ivota koji se mora odravati sopstvenim
unitavanjem. to se vie stavlja na kocku, utoliko je plodnije bojite na kome to treba odbraniti.
Bilo nam je jasno da se radi o poslednjim stvarima, odakle bismo inae crpeli snagu za podvig
koji izgleda neobjanjiv? Otuda je za nas rat vie od gorde i muke uspomene, on je za nas duhovni
diivljaj i upoznavanje sa duevnim snagama za koje inae nikada ne bismo saznali. On je sredinja
taka naeg ivota koja je odredila sav na dalji razvoj. Kakva bi nam sudbina jo mogla predstojati i
za koja bismo jo dela mogli biti pozvani mi emo pred to stupiti sa onom merom koja se u nama
obrazovala u odsudnom periodu za vreme koga je naa sudbina bila najtenje povezana sa Evropom i
svetom uopte. Jer, da je i dranje najbeznaajnijeg vojnika koji je pao negde u noi i magli imalo
istorijski znaaj, to e tek postepeno bivati jasno.
U to vreme su se desile promene koje je zatamnila buka dogaaja i koje se ne mogu nai ni na
jednoj i ni jednoj privrednoj statistici. Ali, ali upravo to to se neposredno desilo u ljudima,
milionima onih koji su bili uvueni u vrtlog prirodnog dogaajanad kojim niko nije posedovao mo,
to to je svakom pojedincu, hteo to ili ne, uzburkali srce, upravo je to bitno. To deluje i onda kada je
na bojitima plug odavno izravnio sve rovove i kratere od bombi. Otuda nam rat, a naroito ovaj
dugi i ogoreni rat, kao i svaka stvar iju sutinu ispitujemo, postaje duevni problem. Mi, kojima je
dunost da se seanje ne izbrie, ve da se njime rukovodimo i upotrebimo ga, moramo se potruditi
da ga sa te strane uinimo svojim vlasnitvom. Dati smisao neemu to shvatanje koje je na niem
stupnju moe smatrati besmislicom i ispoljavanjem ljudske nesavrenosti, jeste sveta dunost prema
onima koji su poginuli kao i prema onima koji e doi, koji treba dalje da grade delo u kome oni
moraju prepoznati ono to je izraslo i njegovo unutranje jedinstvo kako bi mogli pristupiti sa
stvarnim uverenjem. Jer, na njima e jednog dana biti da dovre ono to mi nismo mogli da
dovrimo. Oni e svom nasleu moi da pristupe sa ponoslom ako neobina i vena sutina tog
vremena, ono to je apsolutno nemako, bude nadivelo koprenu obine svakidanjice.
...to se rata tie, cenim samo jo razgovor sa strunjacima; ono to smo doiveli isuvie nas je
udaljilo od svega uobiajenog. Ako se jedna ratna godina zvanino rauna kao dve, onda to
psiholoki vai bar kao pet. Odmah po izbijanju, dok je rat jo stajao naspram nas tako velik i
nepoznat da smo razaznavali samo njegovu blistavu i herojsku povrinu, mogli smo o njemu da
priamo lako i razgovetno, ali danas kada se nalazimo usred njega stalno ga upoznajemo sa njegove
nove i zagonetnije strane.
Vojskovoa i borac na frontu
(Feuer und Blut 233f.)
Mi, vojnici na frontu, oseali smo se vezanim za onog koji nosi purpur vojskovoe i koji sudbine
mnogih dri u rukama. Mi smo u njemu videli onog ko aktivno upravlja ivotnom snagom kojom se
mora upravljati da se ne bi rasula. Mi smo u njemu videli posrednika izmeu ideje i ivota koji
sagoreva u njenom plamenu, onoga koji dodaje varnice, onoga koji zna put ka naim ciljevima. Zato
je svaka snana i vrsta volja imala u nama sledbenike dokle god istorija dosee. I svuda, ma gde
bilo i kasnije, gde se ta volja uzdigne, ona e nai ljude naeg kova srene da pomou nje pobede ili
poginu za optu ideju, ljude koji e za nju i raditi i trpeti, koji se nee tedeti.
Drugovi
(Waldachen 125, 36f.)
esto poseujem oblinjeg vodnika i komandira ete sa kojima delim mnoge zajednike
uspomene. Pored trajnih gubitaka izranjaju uvek nova lica, ali i stari poznanici koji su bili ranjeni
vraaju se iz vojnih bolnica. Sa njima se oseam uvek podjednako prisno pa makar to bilo i u
Zigfridovom bunkeru sa 30 cm zemlje nad glavom. Sa njima nisam sedeo samo u lotarinkim
seoskim gostionicama, pijanio u flandrijskim krmama, ili se kratko vreme provodio u briselskom
baru; mogao sam da ih posmatram i na mestima gde je morala da se ispolji stvaran unutranja
vrednost gde ovek nije nita drugo osim onoga to nosi u samom sebi. Danima sam ih gledao
zgrene u rovovima, ili u trenucima neobinog uzbuenja pred juri u kojima se svet ve javlja u

crvenoj, nestvarnoj svetlosti. Video sam i ponekog od njih pogoenog tako da su ga morali odvui sa
bojita, i znam da bi se sasvim oporavio da je taj pogodak bio poslednji. Tee iskuenje ne poznajem.
Mi smo tako povezani doivljajem, ubeenjem i krvlju ta bi nas moglo vezivati vre? Tu
ima sjajnih momaka, neki su utljivi ili tihi, drugi nadmoni i uglaeni kao da ak i prljavtinu rova
hvataju rukavicama, neki opet osorni i divlji tako da se mogu zamisliti samo meu mukarcima ali,
svi oni kriju isto oseanje. Otuda je i razgovor uglavnom jednostavan i tur kao i svuda gde oseanje
vezuje vre nego razum, nama je potrebno malo rei da bismo se razumeli. Kada pomislim u kom
bih okruenju sada inae bio, razapet izmeu ambicija i prikovan za neki poziv, u mirovnom
oficirskom korpusu, u nekom drutvu, u kafeu meu literatama koji meusobno bruse svoje isprane
mozgove mislim da bih posle pola godine pokupio svoje prnje i otputovao za Kongo ili Brazil, ili
na neko mesto na kome oni jo nisu mogli da priu prirodi. Tu rat, koji inae tako mnogo uzima,
daje: on odgaja za muku zajednicu i ponovo postavlja na svoje mesto vrednosti koje su napola
zaboravljene, jer im je nedostajala svaka prilika da se ispolje. Ponovo oseamo krv u ilama, sudbinu
i budunost koja se primie to e se tek kasnije opaziti u zemlji. Takve godine ne nestaju bez traga.
Herojstvo1
(Waldachen 125, 18f.)
ta ta gvozdena naredba znai, razeme samo onaj ko zna ta je koliina metaka koja esto
nedeljama bez prekida zasipa rovove. Osim toga, bez ikakve zatite biti zgren pod vatrom,
neprekidno zagluen kalibrima od kojih svaki ponaosob moe poruili selo, lien druge razonode
brojati udare kao mehanike i napola ometene to je doivljaj koji je blizu granica ljudskih moi.
Zato su i ljudi koji su izdali tu naredbu, koja je stotine hiljada ljudi tek tako i bez ikakve zatite
bacila u vatru, preuzeli jednu od najteih odgovornosti koja se moe zamisliti. Pa ipak, mada se ona i
mene tie, mogu im samo dati za pravo. Vreme radi monim sredstvima, te u borbi za bilo koje polje
jezivih ruevina iznad ije dimne zastave lee dve budue slike sveta u demonskoj borbi, nisu vane
hiljade ljudi koje moda treba spasiti od propasti, ve tuce preivelih spremno u pravom trenutku da
odluno upotrebi mitraljeze i rune granate. To je vienje stvari iji vrst i odvaan stav moe samo
malo njih da podnese, pa ipak moemo biti ponosni to smo doiveli vreme u kome jedan takav duh
sabija dogaanje u svoje kao elik vrste oblike. Neka se samo mali broj njih spase iz tih ravnica u
kojima nema kinakve zatite osim metala koji ovek nosi u srcu da, neka se jo protiv tog malog
broja ljudi svesnih svog dela okrene i sudbina i ne dopusti im da ostvare svoj cilj, ipak e, oseam
kako samo neto moemo oseati, biti ostvaren dobitak koji se vie nikad ne moe izbrisati. Jer, onaj
ko tu nije pobeen a kao to je reeno, to moe biti samo malo njih gde inae moe biti pobeen?
I tako, vidim da nastaje novi vodei narataj u staroj Evropi, narataj neustraiv i silan, bez straha od
krvi i brutalan, navikao da podnosi i ini strane stvari i da postavlja najuzvienije ciljeve. Narataj
koji gradi maine i mainama prkosi, kome maine nisu mrtvo elezo, ve organi moi kojima on
gospodari hladnim razumom i uzavrelom krvlju. To svetu daje novo lice.
Dunost i ast
(Waldchen 125, 93f. In Stahlgewittern, 162f.)
postoji izreka koju obino upotrebljavaju oni koji hoe da se poale na gorku sudbinu koja ih
primorava da dunost obavljaju u pozadini daleko od pucnjave. Ta izreka je u vojsci veoma stara i
predstavlja dobar izgovor iza koga se poneko rado skriva. Ona glasi: Nareeno, uinjeno! Mislim
da bi ona dans morala da znai: Bie uinjeno i vie od onoga to je uraeno. Svako ko je u
pozadini morao bi se stalno javljati na front ako je ba neophodan znaju da ga zadre. Morao bi
podnositi muke kad bi uo da se napred puca; a da sam nije mogao biti tu. Dunost se podrazumeva,
ali pravu prevagu odnosi tek srce koje dobrovoljno rizikuje. Osim toga, danas u svakom trenutku
moemo dospeti na mesto, ili se nai u situaciji gde nema ba nikog ko bi mogao izdavati nareenja
1

Vojna komanda je iz unutranjih razloga naredilada da rastojanja prednjih linija mogu iznositi najvie dva metra; ve
postojea koja su iznosila vie morala su biti dignuta u vazduh.

 u tim okolnostima u grudima moramo nositi neto vie od jedne takve izreke koja onda malo moe
da pomogne.
ui zgren, usamljen u rovu i osea se preputen nemilosrdnoj, slepoj volji unitavanja. Sa
uasom sluti da je sva tvoja intiligencija, da su sve tvoje sposobnosti, tvoja duhovna i telesna
preimustva postali beznaajna, smena stvar. Dok ti o tome razmilja gvozdeno truplo vi moe
zapoeti svoj let koji e te razmrskati u beznaajno nita. Tvoja zlovolja se koncentrie na sluh koji
nastoji iz mnotva zvukova da izdvoji pribliavanje smrtonosnog lepranja. U tom se smrkava. Svu
snagu potrebnu da bi izdrao mora crpeti iz samoga sebe. Ne moe ak ni ustati i sa blaziranim
osmehom zapaliti cigaretu okruen zadivljenim pogledima svojih prijatelja. Nee te ohrabriti ni
prijatelj koji privruje monokl da bi osmotrio udar o grudobran kraj tebe. Ti zna, ako tebe pogodi,
niko nee mariti. Zato ne iskoi i poleti u no sve dok se kao iznurena ivotinja ne srui u
sigurnost grmlja? Nijedan stareina te ne vidi! Pa ipak, neko te posmatra. U tebi deluje moralni
ovek, a da ni sam toga nisi svestan, i on te dri prikovanim za za mesto uz pomo dva mona
faktora: dunosti i asti. Ti zna dasi na to mesto postavljen za borbu i ceo narod veruje u to da ti
obavlja svoj posao. Osea da e ako sada napusti svoje mesto biti kukavica pred samim sobom,
nitkov koji e kasnije pri svakoj pohvalnoj rei morati da crveni.
Dunost i ast moraju biti temelj svake vojske. I svakom oficiru, kao i borcu u prvim redovima,
mora vaspitanjem biti usadjeno oseanje pojaane dunosti i poviene asti. Za to su potrebni
pogodan materijal i odreene forme. To nekima tek u ratu postaje sasvim jasno.
Ideal drave borca na frontu
(Waldchen 125. 184-187f.)
Ko u ovom ratu ima bilo kakve obzire prema spolja ili prema unutra zasluuje da ga izgubi; ne
moe ak ni da se brani ako ga zato proglase jo strailom. Nema vremena za trpeljivost.
Ideje i ideali koji se stiu sa