https://standard.

rs/2022/05/01/kako-ce-se-ukrajinska-kriza-odraziti-na-bih/

Kako će se ukrajinska kriza odraziti na BiH?

Slobodan Reljić01.05.2022. 15:44
Ukrajinska kriza je iskorištena da se bosanskom ratu doda još malo rata. Malo? Videćemo.
Amerikanci to rade rutinski. Ali, to nosi nepredvidive promene

Dok starim kontinentom – na interent vrancu – jezdi Volodimir Zelenski i drži poučna
predavanja sa packama i izvlačenjem ušiju paralamentarcima Evrope, za njim se ukazuje sva
beda Evrope. Dobro, može se razumeti otkud njima tolika mržnja prema Rusima, ali kako je
moguće da u Zelenskom vide rešenje? Kakvo god. Način na koji se Evropaljni podaju
Zelenskom i njegovoj pameti čini se kao strašan san iza koga sledi buđenje u hladnom znoju.

Neverovatno je da se Evropljani klanjaju pred rečima koje su bajdenovski kreativne i mucava

interpretacija američke arogancije. Čitavi parlamenti, koji se ne mogu saglasiti ni oko čega
slušaju, slušaju, pa ustaju i aplaudiraju. Slava Ukrajini!

Evropska trulež

Sergej Glazjev, čuveni ruski ekonomista reče da je Ukrajinska kriza događaj koji se dešava
jednom u sto godina. Videćemo. A veoma je izgledno da će ogoliti evropsku trulež. Ali, ta
pojava nije iznenadna. Samo je došao trenutak.

Čitava Evropa je, sa samouvažavanjem i apsolutno prezadovoljna svojom pameti, učestvovala u

pravljenju Bosne. Koliko su im Amerikanci dozvoljavali.

Kad je Ričard Holbruk izrezabrio to nedonošče od država – a na ozbiljnoj i kreativnoj kulturi

Južnih Slovena – Evropljani su na to gledali kao na dete ometeno u razvoju ali, pošto su oni
Evropljani, klimali su glavom: Biće to dobro!

Treća decenija postojanja se bliži kraju, a ometenost u razvoju se pojavljuje kao endemska
politička boljka. Evropa je stalno verovala da je taj tip okupacije – označen kao kolonijalna
demokratija – samo za Bosnu. I nije im se dalo da vide da su oni isto to samo blaži simptomi.

I evo, kako je Putin objavio „Specijalnu operaciju“ u Donbasu evropska pamet je pred nerešivim
zagonetkama. Ništa im ne ide od ruke. Ne prepoznaju svet oko sebe.

Klauzevicevi odjeci

Na primer, kad je o ratu reč. Na početku XXI veka gotovo da se ne pominje fon Klauzeviceva
definicija rata kao nastavka politike „drugim sredstvima“. Kaluzevic je o ratu mislio široko,
hegelijanski dijalektično – i nema tog profesora i vojnika višeg čina koji se ne bi pozivao na
njegovo delo „O ratu“. Kažu da je bilo nedovršeno.
Karl fon Klauzevic (1780–1831) je Prus i s tim znanjima i iskustvom je davao ratu širinu –
uveliko nadilazeći samo sukobljene naoružane muškarce postrojene i raspoređene u vojnom
poretku. Ali, to je, ipak, daleko od totalitarnosti ratnih dejstava koju je uveo Austrijanac Adolf
Hitler, a tek – koliko daleko od američkih razumevanja upotrebe sile – koja podrazumeva da
protivnik ne samo da nema pravo da se brani, nego se on održava u stanju u kome mu i ne sme
pasti na um ideja o samoodbrani kao slobodnom izboru.

Biti američki vazal to mu, na kraju drugog milenijuma, dođe kao poseban status. Napravljeno je
tako, da kad plaćaš vazalni status to, navodno slobodno, izglasavaju narodni poslanici, što će reći
da se narod saglašava sa robovanjem. Oforme se vlade koje demonstriraju sreću što su vazali a
bez ikakvih realnih prava na odlučivanje.

Čitav napor tih političkih elita javno se izražava kao sposobnost (ej, sposobnost!) da razumeš
američke „poruke mira“ a direktno terorisanje objašnjavaš kao „brigu o bezbednosti regiona i
sveta“. Što te Amerikanci uvlače u više banditskih ratova, u kojima nikako ne možeš da
raspoznaš svoj interes, to se od tebe očekuje veća lojalnost.

U društvu koje se cinično zove informatičko, stvari su toliko zakomplikovane da se sve teže
orijentisati. Sva nekadšnja ministarstva rata su ministarstva odbrane, a sve agresije su zaštita
demokratije i ljudskih prava. Ako ti je dopala uloga građanina, najbolje je da osudiš neprijatelja
bez ograničenja, a herojski je čin ako se usudiš da ćutiš.

Ono što se danas poluodređeno naziva hibridni rat je strategija u kojoj se konvencionalna
sredstva ratovanja kombinuju sa svim zamislivim nekonvencionalnim sredstvima – paravojne
formacije do nekontrolisanih letova dronova, ekonomske ratne mere kao što su sankcije,
propaganda kao pravo zloupotrebe vere čoveka u istinu do nezamislivih granica – lažne vesti,
dezinformacije, širenje straha, moralno terorisanje nad obe strane a u poslednje vreme i sajber
operacije – što sve u svemu nadilazi i samu ideju o ratu kakvim se on mogao zamisliti u vreme
fon Klauzevica.

Stalno laganje

Stare tačke oslonca su odavno poništene. Osamdesetih godina je visoki činovnik CIA govorio da
će operacija zatrpavanja društva dezinformacijama biti završena kada i poslednji Amerikanac ne
bude sumnjao da to nema veze s realnošću.

“To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laži, već je cilj da ni u šta ne veruje.
Takvom narodu nije oduzet kapacitet za akciju, već kapacitet da misli i sudi. Sa takvim narodom
možete da radite što hoćete“, govorila je Hana Arent. Pa, ako bacite pogled na današnju Evropu,
posle dvogodišnjeg korona-laganja i anti-putinovske dreke, možete samo reći: Eto!
Mirovni pregovori u vazduhoplovnoj bazi Rajt Paterson u blizini Dejtona (Ohajo) o završetku
rata u BiH (Foto: Pool photo by Joe Marquette/Associated Press)

Za temu kojom se bavimo dobro je da dodamo i pojam – rat četvrte generacije što po definiciji
podrazumeva upotrebu „svih dostupnih mreža – političkih, ekonomskih, socijalnih i vojnih – da
se ubedi političke donosioce odluka kod neprijatelja, da su njihovi strategijski ciljevi ili
nedostižni ili suviše rizični za moguću dobit“. Ovde „nema ni pokušaja da se dosegne pobeda
kroz poraz neprijateljskih oružanih snaga. Ratovi četvrte generacije traju vrlo dugo – mere se
decenijama, pre nego mesecima ili godinama.“

U Ukrajini bi se ta definicija mogla sudariti sa tvrdim zidom, ali je zato dosad bila – sasvim
dostatna. Ako odbacite gomile političkih, pravnih, medijskih frazetina i suočite se sa – stanjem
stvari, jasno je da smo okupirani. Srbija i Hrvatska manje, Bosna i Kosovo potpuno. Okupacija je
stanje.

Rat na neodređeni rok

Tako je današnja BiH u realnim dimenzijama nesumnjivo u permanentno ratu i to kao ratno
okupirana teritorija što, inače, „predstavlja zauzimanje i kontrolu dela ili celokupne teritorije
jedne zemlje od strane oružanih snaga druge zemlje ili zemalja“.

Rat u Bosni devedesetih je bio i jedna od pokaznih vežbi i demonstracija. Bio je to primer nad
primerima. Da bi se ova okupacija sprovela jedan od učesnika u građanskom ratu je proglašen
„okupatorom“. Optužba je ostala do danas iako nikad nije pravno utemeljena – što je i cinično i,
opet, logičan način hibridnog ratovanja koje isključuje bilo kakvu potrebu za istinom. A o nekom
ratnom fer-pleju ili viteštvu glupo je i pomisliti.

I trajanje rata je na duži i – neodređeni rok.

I sam mir u BiH je samo – rat. Neprestano suočavanje na liniji biti ili ne biti. Dogovaranju strana
koje tu žive se ne sme dati ni najmanja šansa. Setićete se i sam čin zaključivanja bosanskog mira
je – ratna operacija. Lepo je što je to organizovano u vojnoj bazi Rajt Peterson u Dejtonu, SAD
da se očiglednošću da do znanja učesnicima o čemu se radi.
Tako je iskuljučeno da bilo ko bude iznenađen što su i sami garanti Dejtonskog mira, Zapad i
SAD pre svega, odmah po potpisivanju mirovnog dokumenta krenuli da ga podrivaju, ruše,
delegitimišu. U anglosaksonskom svetu to je „običaj“ a koji se posle Drugog rata proširio na celi
Zapad.

Divide et impera

Ako se okrenemo i pogledamo više od četvrt veka bosanskog mira – videćemo samo rat. Ako
pustimo zdrav razum u izvidnicu videćemo da – jesu stalno optuživani Srbi i njihovi vođi da
ometaju „mirnu Bosnu“ – ali moraćemo se suočiti s činjenicom da je „ratni mir“ delo Zapada i
SAD. Pa, oni su to i želeli. Divide et impera!

To je taktika stvaranja osećaja, i kod protivnika i kod svojih, da ništa u zemlji Bosni ne može da
postoji ako oni to ne nadgledaju, usmeravaju i na kraju odobre.

Pri tom je princip sarkastičan i ponižavajući: Do what we say, not what we do! Što će reći, hej
bedni mali, ne pokušavaj da imitiraš šta mi veliki učitelji činimo nego slušaj instrukcije i ne
postavljaj potpitanja. I nikako se ne sećaj da smo mi nekad i negde činili svašta, tvom mozgu nije
dopušteno da tome daje na značaju.

I znaj da u svakom času, ništa u tvom životu nema bez našeg odobrenja: ni mira, ni države, ni
građanina, ni para, ni sudova, ni škola, ni vere i kulture, ni sportskih igrara… Ništa bez potvrde.

A „Bosanci“ – ko god da su – mogu da to podrže s obe ruke ili da budu izloženi najgrubljem
poništavanju bića i dostojanstva. Bošnjacima se nije dešavalo da ne poštuju pravila igre,
Hrvatima vrlo retko, Srbima vrlo često.

Još malo rata

Tako je i Ukrajinska kriza iskorištena da se bosanskom ratu doda još malo rata. Malo?
Videćemo.

Amerikanci to rade rutinski. Ali, to nosi nepredvidive promene – recimo, dok po Ukrajini kao
travu seju optužbe za ratne zločine i betoniraju genocid, sad bi se moglo dešavati da mraz
genocida vezan za Srbe počne da se topi i mrzne na Rusima, a kad Kinezi reše da povrate Tajvan
– verovatno oni zadobiju prvo mesto. Jer, neprijatelji se množe a mora da se, ipak, obezbeđuje
„prema svecu i tropar“.

Genocid je jaka karta, sad je glupo da se i dalje rasipa na loklane igrače. To će Bošnjake da baci
u očajanje. Taman su se uživeli u ulogu žrtve nad žrtvama.

Britanci se direktniji. Poslali su penzionisanog vazduhoplovnog maršala ser Stjuarta Piča, koji je
do pre neku godinu bio predsednik Vojnog komiteta NATO. Sad uvode sankcije.

Britanci i Nemci
Kako može jednoj državi pasti na pamet da krši sva međunarodna akta i objavljuje „sankcije“
kome hoće, kako hoće i kad hoće? Da se u tako šta upuste Kinezi, recimo, bili bi predmet opšeg
podsmeha. Opravdanog, naravno. Ali, kad se u to upuste Britanci koji čitav vek nisu svetska sila
– onda im se to odbija na starost-ludost.

Imaju pravo jer im se to nekad nije moglo odbiti.

Ali u BiH se najviše ističu Nemaci – koji vide šansu (a koju do juče ne bi usudili ni da ju
pogledaju) da postanu ravnopravan igrač na Balkanu. Pa, i vodeći. Nemci uvek igraju na pobedu.

Jer, sve se menja u Ukrajinskoj krizi – pa će i bosansko ratište. Kako su se Nemaci razgoropadili
– odlučili su da oglase kako će milijardama podupreti podizanje Vermahta iz pepela. Pošto se to
još odigrava oko Bundesvera evropsko okruženje ćuti – iako to neće proći bez kritika, straha i
zazora, a Nemci žure. Samo dok ruska zima popusti.

Otkad su tu ugurali svog čoveka za vodeću figuru okupatorske bosanske strukture Visokog
predstavnika – protivno neoodobravanju dve stalne članice Saveta bezbednosti UN – Nemci
marširaju dalje.

Nelegalni Visoki predstavnik donosi odluke koje bi po bilo kakvoj logici koju uzima zapadna
civilizacija značilo da su – nelegalne. Ali, oni ne obraćaju pažnju. Uhvatio se i Kristijan Šmit
Bonskih ovlašćenja – ustanovljenih decembra 1997. godine na bonskom zasedanju Saveta za
sprovođenje mira.

Kristijan Šmit (Foto: Reuters/Joachim Herrmann)

To što po Bonskim ovlastima može Visoki predstavnik je tipična okupaciona radnja – da ne

obraća pažnju na to šta čine od naroda izabrani predstavnici – ali, veruju, pravnici ne može da se
menja međunarodni ugovor.

Valjda će tako i da ostane iako Ukrajinska kriza donosi na Zapad potpuno nepoštovanje bilo
kakve normalnosti i legaliteta. Uostalom bosanski sindrom se sada vidi i u tkivu Nemačke i koje
sve ne evropske zemlje.

Možete uzimati, zasad rusku imovinu – državnu ili privatnu svejedno, možete odbiti da primite u
bolnicu ruskog stvora ma koliko interevncija bila hitna, možete ucenjivati udarača teniske loptice
da igra ili ne samo ako osudi legalnog predsednika svoje zemlje…

Vanredno stanje kao šansa

Koja je to godina? 1934, 1936, 1937?

I Nemci instinktivno razumeju da im „vanredno stanje“ omogućava da u BiH okupiraju što više i
što očiglednije.

Kao u vreme ono, kad je posle okupacije valjalo naći domaćeg predstavnika okupacione sile,
tako Nemci danas kao izaslanika svog parlamenta – najviše zakonodavne vlasti u državi! – šalju
mladobošnjaka Adisa Ahmetovića. Formalno, momče je Nemac, stvarno nemačko državljanstvo
na terenu znači da može da zastupa „bošnjačku građansku opciju“ do mile volje.

Okupacione vlaste imaju tu sposobnost da traže bezuslovno poštovanje sopstvene volje i ciljeva
a da se to javno predstavlja kao – opšta volja. Tako Nemci traže da bude neupitno da je najbolje
da oni pošalju svoje trupe Bosnu i koje će biti u sastavu Eufora. Legimitet im je nelegalni poziv
funkcionera iz bošnjačke zajednice da „Nemci dođu“. A nemačke vojnike ne treba dva puta
zvati.

Kad dođu, oni mogu da pomognu da se – po principu povratka Bandere i bandera-jedinica kao u
Ukrajini uspostave neka folklorna društva u kojima će se igrati stare handžar-igrice.

Tako se nad BiH prelama svetska scena. Kako je neko izračunao – države u kojima živi osmina
svetskog stanovništva – nastoje da svoje činjenje predstave kao globalno neupitno.

Oni mogu u svojim medijima da oglase da je jedna osmima veća od sedam osmina.

Dosad su drugi ćutali pred tim slikama. Naravno, nevolja nastaje pošto posle Ukrajinske krize to
više nije slučaj. Nismo samo mi ti koji vide i spremni su da kažu da je car go. Broj tih se množi.
Tako okupacija postaje očigledna.

A očigledna okupacija ne podrazumeva prihavtanje nego trpljenje – do prve prilike. Do prvog

suočavanja sveta sa novim rasporedom moći.

Tribinu „Rat u Ukrajini – šta znači srpska neutralnost” su organizovali portali „Sve o Srpskoj“
i „Fakti“ uz podršku Predstavništva RS u Srbiji

Izvor Sve o Srpskoj

Foto: Pres centar UNS