СЛЕДБЕНИК КОСОВСКИХ ЈУНАКА

МИХАИЛО Д. СТОЈАКОВИЋ

Богослов и бивши чиновник ЕУО из Краљева.

Овај богослов и старешина “Белих Орлова” у Краљеву пише писмо мајци, сестри и

зету, у ком је описао своје идеале, који су га понели у вртлог Другог светског рата.
Преносимо га у целини.

“Драги моји, Мамо, Него и зете Свето.

У једном одлучном часу по моју судбину решио сам да напишем неколико речи
ради обавештења. Вама, мојим најмилијим, за које знам да будно пратите сваку
вест о моме животу и да вам је стало до мене исто толико колико и за ваше
животе.

Ви добро знате да сам од пре више година активно узео учешћа у једном
националном покрету и да сам одано служио идејама које је тај мој духовни и
физички водитељ проповедао. Тако следујући дужностима које ми је Отаџбина
наметала преко тога идеала-водитеља, дошао сам и на ову последњу дужност,
која је сада постала најизраженији начин на који сам ја решио, у друштву својих
младих и оданих другова, да се борим за свој и народни идеал. Ових дана
одлазим са својим друговима као добровољац-ђак у борбу против комунистичких
бандита и банди које вршљају по моме народу за интересе треће или четврте
банде-државе, а од чега свега по моме исправном уверењу нема мој народ ни
мало користи.

Ви добро знате да ја, као убеђени националиста и борац ‘Збора’ не могу мирним

очима да гледам на разорни рад оних људи са којима сам се борио целе своје
младости. Зато сам после службе у полицији од два и по месеца прешао са својим
друговима у јуришни батаљон, који смо ми основали и који иде да се бори
самостално као снажни вихор младости и националног поноса са бандитима
мрачних настројења и циљева.

Ја сам много пута и на разне начине задавао болове вашим добрим срцима и
душама. Нарочито је то тешко деловало на Тебе, Мамо, јер ти си сву снагу
животну положила на олтар мога развића и успеха. Ја сам као и многи други
младићи осећао да не могу да останем једноставно и добро и послушно дете,
дечак или младић, већ сам нашао право своје држање у оним делима која сам
сматрао као неопходност једном младом и продуктивном животу. Кратко речено,
нисам остао млаки посматрач живота и буре животне, него сам решио да се
младићки занесем и да узмем учешћа у борби живота, који сам сматрао само онда
заслуженим ако се он јуначки тражи и подноси. Одао сам се активном политичком
животу не из жеље за политиком или частима које она доноси, већ као идеолошкој
борби за спасење свога заведеног народа и за онемогућење разних штетних
елемената, чији је сада главни претставник крволочни и тирански јудеокомунизам.

Сама вест о моме последњем одлучном гесту, кад би је већ и сада знали, пала би
на вас као тешка мора и ви би као један дошли да ме водите и онемогућите у мојој
одлуци.

Али, свеједно, ма шта ви мислили, ја сам са својим верним друговима пошао у

борбу пуну части и искрене решености да се боримо до краја својих младих
живота за оне идеале које смо сматрали као највеће вредности живота и да ту, у
тој борби, до краја издржимо.
Ако би та борба учинила или ако би Бог допустио да мој млади живот падне на
бранику својих идеала и народних интереса, Ви, моји драги, немојте ни за моменат
да зажалите за мном, ни да се са сузама у очима потужите коме од ваших
ближњих. Немојте то радити, јер знајте да ја не идем у борбу да се изгубим и да за
вас будем изгубљен, већ да се родим поново и то не као што је пре било, већ у
светлости и части јунака и борца за народ и свој идеал.

Моја чврста одлука и хладна решеност нека вам послужи као понос да сте имали
сина, брата и шурака, који је био пуно пута хрђав, несрећан и непромишљен, али
који је изнад свега умео да буде чврст, одлучан и борбен по цену самоодрицања.

Драги моји, Мамо, Него и Свето, сада ћу вам нешто важно рећи што ће вам
послужити као најбоље средство да утајите свој бол ако вам га ја задам. Ја
полазим у борбу стално мислећи на вас и на ваша болећива срца, свестан свих
опасности. Али, с друге стране, ја полазим у бој са хладном свешћу да се борим до
краја и са пријатним осећањем да ћу у тој борби добити ореол части и крајње
решености, па макар ме ти амблеми једнога честитог борца и живота стали.

Зато драги моји, ако мене не буде било више међу вама, немојте туговати и
плакати, јер ће туга ваша и до мога одлучнога и храброга срца допрети. И ја ћу
бити приморан да са вама жалим и оплакујем. А ја то, драги моји, не желим, јер
сам пошао у борбу да се борим и да погинем као јунак са осмехом и са живом
свешћу о својој исправности. Зато и у погледу ваше туге желим да она буде: туга
радосна. Тугујте радосно, радујте се што ме нема, јер се и ја радујем што одлазим
да се борим на пољу части и да радосно борећи се погинем ако устреба.

Драги моји, рекох вам, ја полазим са пријатном тугом у срцу. Зато и ви мене
последњи пут послушајте и радујте се исто овако као што се и ја радујем. Тугујте
исто овако као што и ја тугујем. Зато ћу вам бити вечито захвалан.

Имајте вазда на уму, да сте имали и увек имате свога Бату, храброга и одлучнога,
који је стално у мислим са Вама и који се од Вас никада неће раставити.

Молите се доброме Богу за моју младу и напаћену душу, која је много грешила али
која је напослетку пошла у борбу за истребљење греха и погрешака. Напред!!

Са вером у Бога, за победу правде и Истине Христове!

Ваш увек одани Син, Брат и шурак

МИХАИЛО Д. СТОЈАКОВИЋ

б. богослов и б. чиновник Епар. Упр. одб. из Краљева

У Београду, 12. септембра 1941.

У касарни Добровољне Радне Службе, ул. Гарашанинова бр. 34.

П.С. Можда би ви имали да кажете и да ми нешто пребаците. Као једно главно

пребацивање чујем од ваших мисли ово: ‘Зашто се само он нашао луд да се бори!
Зашто други не иду него туђа леђа потурају!’

Ја сам свестан таквога потурања и кукавичлука. Али знајте да више волим часно

умрети него кукавички живети. Кукавице нека се пред собом оправдају како знају и
умеју, али ја једно знам: суд историје и поколења увек је био о кукавицама
негативан и сраман. Када би се сви натецали у кукавичлуцима, онда јунака и
правих бораца никада и не би било. За њима би и дела сваке добре и узвишене
вредности замрла.

Кукавице нека кукавишу и даље, а ја идем да се борим као човек и јунак.

Уосталом, ја чврсто верујем у последње изравњање и исплаћивање. Велики и

добри Бог нека по томе да свој праведни суд.

Бата.”

У недељу, 7. јуна 1942. године извршен је пренос из Дубоне у Краљево Михаила-

Бате Стојаковића, добровољца 3. ђачког добровољачког одреда, који је на
Варовницама код Младеновца у херојској борби разбио многоструко јачу
коминистичку банду (25. септембар 1941). При крају борбе, док се сунце
заклањало за брда, рафал једног митраљеза покосио је два вита бора, два млада
витеза, добровољце Стојаковића и Душана Крстовића, који падоше као прве жртве
добровољачке у борби за спас Србије.

Услед ратних прилика млади богослов био је сахрањен у Дубони, где се у то време
налазила 1. ђачка добровољачка чета. После осам и по месеци тело му је пренето
у родно место. Михаило је сахрањен као први добровољац и први стражар на
мртвој стражи Нове Србије која се рађа. Прва жртва за њу и један од првих њених
синова – јунак нове славе и нових прегнућа који је најавио долазак Новог Доба
ПРАВЕДНИ ГНЕВ И СВЕШТЕНИ РАТ

А. И. ОСИПОВ

МAЧ И МИР: ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД

У току читаве своје историје човечанство тражи мир, али рат и даље остаје један
од његових насушних и, авај, неискорењивих проблема, који је данас решити исто
онако тешко, као што је то било и пре хиљаду година. Ово је, нажалост, природно,
јер феномен рата лежи у самој основи људске историје – у греховном паду човека,
који је изопачио његову природу, и Каиновим убиством Авеља које је иза тога
уследило. Зато се упоредо са развојем друштва развијају и техничка средства
вођења рата, а сами ратови постају све крвавији и суровији. У таквој ситуацији
појављује се питање: да ли се људски рат може надвладати?

ВАВИЛОНСКА КУЛА

Нехришћанска мисао, без обзира на сталне неуспехе у току читаве историје да

реши ово питање, даје одговор на њега, и то углавном позитиван. Она предлаже
различите варијанте достизања мира, од којих је данас најупечатљивији модел
јединствене планетарне државе. Ту већ неће имати ко с ким да ратује, а било
какви конфликти ће моћи да буду одстрањени снагама занемарљиво малог броја
полицијских формација.

Логика овакве варијанте поткупљује, и она се све осетљивије оваплоћује у живот

савременог света. Међутим, многи чак и не претпостављају шта се из те идеје
може излегнути, иако у нашим данима више није тако тешко увидети како је
започета изградња нове Вавилонске куле. Таква држава биће апсолутно
робовласничка. Да бисмо се у то уверили довољно је да обратимо пажњу на то
како се данас, право пред очима целог света, власт концентрише у рукама најужег
могућег круга лица. У чијим рукама су средства јавног информисања, којима се
обезбјеђује потребна идеологија и атмосфера друштвеног живота, у чијим рукама
су банке, на којима се гради сав економски живот – тај има и власт. Са своје
стране, ионако узак круг властодржаца постаје све ужи, и он ће једном бити
овенчан једним јединим лидером.

На тај начин, тек данас ми почињемо реално да замишљамо оно о чему је

говорио Апостол Павле још пре две хиљаде година, спомињући “човјека гријеха”,
под чијом ће се влашћу наћи сви народи земљине кугле и наступити мир, гори од
свих ратова. У вези са овим интересантно је обратити пажњу на још један процес
који се одвија у свету. Од краја XVIII, а у XX веку нарочито, врши се осмишљена
дискредитација патриотизма, разливање основа традиционалне религије,
непрекидно осуђивање било каквог рата, независно од тога чиме је изазван, од
чије стране и какав је по својој суштини. Осуђују се они који врше војну службу.
Ово рушење љубави према отаџбини, према Цркви, према идеји жртвености у име
свога народа; уништавање идеје праведног, свештеног рата припрема терен за
стварање јединствене вере, јединствене религије, јединствене културе,
јединствене, свемирне државе са безличном масом робова и властодржаца-
богова.

ГНИЈЕВИТЕ СЕ И НЕ ГРИЈЕШИТЕ... (ПС. 4,5)

Постоји ли критеријум, у датом случају – хришћански критеријум, по којем би се

могло судити када је рат праведан, а када није? И може ли уопште рат бити
праведан? Да бисмо одговорили на ово питање, прво треба објаснити: шта
убиство чини злом? Очигледно да то није смрт сама по себи. Убиство постаје зло
тек онда када се оно врши из мржње према човеку. Владимир Соловјов је добро
рекао: “Приликом убиства зло се не састоји у физичкој чињеници лишавања
живота, него у моралном узроку тог факта – у злој вољи онога који убија”. Због
тога, бити убијен, као и умрети од колере, није зло, јер ту нема морално злог чина
воље. Али при овоме не треба злобу мешати са гневом, јер постоји и праведни
гнев. Сетимо се само онога како је Сам Христос, када је ушао у храм и тамо
затекао пијацу, направио бич и почео да тера оне који су тамо трговали. И то није
неки изузетак у земаљском животу Господовом. Јеванђелисти овако пишу о
Христу: “И с гнијевом погледа на њих...”. Он Сам говори јудејима гневне речи:
“Змије, пород јехидин, гробови окречени, споља налик на свете, а изнутра
испуњени свакојаке мрзости...”

Можемо навести и други пример из свештене историје, када су код светог Јована
Крститеља дошли војници и питали: “А шта ми да радимо?”. Он им је
одговорио: “Никога не вријеђајте, не клевећите и будите задовољни платом”.
Наравно, Лав Толстој не би могао да прихвати такав одговор, јер Крститељ није
рекао: “Баците оружје, престаните да ратујете и проливате крв људску”. Осим тога,
свима је познато да су многи хришћани првих векова остајали војници и чак били
војни начелници. Они су сматрали рат морално оправданим када је било потребно
силом супротставити се непријатељу који напада. Због тога је у Цркви међу
светима одувек било мноштво војника. Узмимо, на пример, наше руске свеце: тамо
међу мушкарцима приближно једну половину чине монаси свих чинова, од простих
инока до архијереја, а другу половину чине – војници. Шта је то: није ли то
случајност? Питање је, мислим, чисто реторичко. Нису случајно најславнији људи
у историји Русије и у историји других држава били војници, то јест – они који су свој
живот полагали за народ и Отаџбину.

УБИСТВО... ИЗ ЉУБАВИ

Ипак, по каквом критеријуму можемо оцењивати било који рат?

На почетку наведимо интересантну причу из “Три разговора” В.С. Соловјова. У

првом разговору се води беседа у којој генерал прича овакав случај:

“У време Кавкаске кампање, кад је био у току рат против Турака због Јерменије, ми
смо полагано напредовали и потискивали противника, и једном се пред нама
указало огомно јерменско село. Тамо смо видели ужасну ствар: не само потпуно
спаљено село, него и коњска кола за које су везали Јермене који нису успели да
побегну, и под њима ломаче: садистички су их убијали. Али једна слика је све нас
поразила до дна душе. За једна кола је наопачке била завезана жена, и то тако да
није могла да мрдне главу. Била је мртва, није на себи имала рана, само јој је лице
било страшно згрожено. Шта се десило? Буквално пред њом је био набијен колац
за који је била завезана гола беба, очигледно – њен син, сав поцрнео од
опекотина, са огарављеним, празним очним дупљама. Тик уз колац су лежали
жељезна шипка и угашено угљевље. Било је јасно шта су урадили проклетници.

Одједном из некаквог сувог бунара искочи неки Јермен. Повика да су Турци пошли
у село до њиховог. Колико их је? – питам. Четрдесет хиљада! А нас је било око пет
стотина људи и шест топова. Упркос томе питали смо за пречицу и по том путу смо
се, не размишљајући, запутили. Десило се да је наш одред дошао баш када су
Турци (њих је било, како се испоставило, око четири хиљаде) улазили у то друго
јерменско село. Тада се невелики одред козака дао у галоп према њима, а наша
главнина се сакрила у заседу са маскираним топовима. Турци, видевши козаке, не
размишљајући кренуше за њима. А ми, кад их пустисмо да нам се довољно
приближе, испалисмо две батерије право у њих. Да су Турци били смелији и да су
наставили продор, не бисмо се добро провели. Али они се препадоше и почеше да
се повлаче. Ту ми још једном опалисмо из топова по њима а онда се бацисмо на
њих. Турци се предадоше, у страху побацаше оружје, тражише милост, али смо их
све до једног посекли, ни једног јединог нисмо оставили. И ево, данас, господо,
кажем вам: немам ја никаквих добрих дела, али до дан-данас, кад се сетим тог
случаја, у мене на души – Христово Васкресење. Једино свето, једино истински
добро дело које сам учинио, то је то – које тада учиних!”

Савршено је јасно да је то био прави подвиг, јер су Руси ишли у очигледну смрт.
Јер они су мислили да Турака има четрдесет хиљада, а њих је било свега пет
стотина људи. Међутим, са друге стране, Руси су побили све Турке, никога нису
поштедили. Починили су зло? Не! Нису они из жељења зла дејствовали, него из
дубоког осећања праведног гнева, које је једно од суштинских карактеристика
истинске љубави. Хришћанска оцена рата и овде остаје иста: убиство постаје зло
када се оно чини из злобе, зависти, користољубља. А Руси су, у датом случају,
убијали борећи се и жртвујући свој живот за ону правду, за ону истину, коју су
видели, коју су осећали у својој души и коју осећа и разуме сваки човек. На тај
начин, показује се да, са хришћанске тачке гледишта, рат може бити дело
свештено, и да војна служба може бити дело свето, када она кара злочинце и
насилнике.
Значи, праведни рат се води са гневом, али не са злобом, похлепом, похотом (1
Јн. 2,16) и осталим изданцима ада. Тако да најтачнију оцену рата као подвига или,
напротив, као пропасти, можемо дати само на основу анализе моралног стања
народа и војске.

Шта је било са територијом кроз коју су у време Отаџбинског рата 1812. године
прошли “просвећени”, “културни” војници француске армије? Пожари, смрт,
рушевине. А како је прошла руска православна армија од Москве до Париза? – Као
чиста, невина деца: никаквих бешчинстава, насиља, тескоба. Рат, дакле, мора да
се оцењује – не по самом факту његовог постојања, него по његовим узроцима,
основним покретачким силама, по његовом циљу и духу. На пример, довољно је
погледати шта армија ради са цивилним становништвом противника, да би се
видело какав је тај рат. Хришћанство позива: “Све треба чинити из љубави према
човеку. И ако нема другог начина да се заустави зло насиља, осим силом оружја,
ни тада не смеш дирати оне који нису носиоци зла”.

Дакле, по којем критеријуму можемо оценити када је мач праведан, а када је он

зло, ђавоље дело? Хришћанство предлаже двоједини критеријум. Први је
овај: одсуство злобе, које уопште не претпоставља одсуство праведног гнева (јер,
као што смо видели, постоји веома велика разлика између злобе и праведног
гнева). Други услов, или, тачније, друга страна истог овог принципа – то је љубав,
која се на социјалном плану изражава првенствено у праведности и
некористољубљу. Соловјевљев генерал је поштено за себе признао да није свет
човек, али када је видео мрзост насиља, његову душу је обузео праведан гнев. А
из каквих извора потиче такав гнев? Он је увек спрегнут са љубављу према жртви,
према онима којима је нанесено зло, који страдају од зле силе. На тај начин,
исправан, са хришћанске тачке гледишта, принцип примене мача јесте у пружању
помоћи, чак и уз ризиковање свог живота, онима који су подвргнути неправедном
насиљу. Овај принцип жртвене љубави према истини, правди и светости у нашим
међуљудским односима јесте основополагајући у хришћанској оцени било каквих
војних дејстава.

ПРАВЕДНИ РАТ И ДОБАР МИР

Морални хришћански закон, дакле, забрањује – не борбу против зла, не примену

силе на злочинцу, не чак, у крајњој, објективној нужди, ни да се такав лиши живота,
него осуђује злобу срца људског и жељу зла било коме. Мржња и сва дејства која
из ње проистичу принципијелно су неправедни, чак и када имају формално
оправдање. Мржња увек, као бумеранг, погађа првенствено оног који мрзи, и
умножава зло у људском друштву.

Због тога у православном поимању формална правда није сама по себи добро,
нити је примена силе (насиље) само по себи зло, него је добро или зло стање срца
и ума човековог – основних покретачких снага свих људских дела. Одатле је у
највећем могућем степену важно да се ни у једној животној ситуацији, која је
повезана са применом силе, срце човеково не нађе у власти злобе која га
сједињује са духовима зла и чини да буде налик на њих. Само победа над злом у
својој души отвара човеку могућност праведне примене силе на другим људима.
Из таквог поимања правде и насиља постаје очигледна и хришћанска оцена рата и
мира као таквих.

Агресивни рат (није важно какав: “хладни”, “врући”, политички, економски, културни

итд.) који за свој унутрашњи извор и покретачку снагу има мржњу, похлепу, гордост
и остале страсти ада, природно и безусловно заслужује сваколику осуду и
свакојако супротстављање. Међутим, и борба против таквог непријатеља
(агресора) ће само у оној мери бити свети подвиг, од Бога прихваћен, у којој срце
заштитиника остане непричашћено злоби и страстима самог агресора. Јер чак и
када се штитимо од напада, то јест, када знамо да водимо потпуно праведан рат,
можемо у исто то време чинити свакојако зло и по томе се по свом духовном и
моралном стању наћи – нимало изнад нападача.

Исто тако, не смемо судити о вредности мира а да при томе у обзир не узимамо и
побуде из којих проистичу жеље за њим.

Без мира нема земаљске среће. То сви прекрасно схватају, а нарочито они за које
осим земаљског благостања и среће и нема никаквог другог живота и наде. Зато,
може се тражити мир и само ради тог и таквог благостања, ради наслада, слободе
греха, то јест – мир може да се тражи из разлога управо богопротивних. Нема
сумње да су такав мир у највећој својој мери тражили претпотопни људи или
развраћени Содомљани, да он у таквој форми остаје и за све идолопоклонике свих
времена и народа, укључујући и савремене.
Насупрот томе, Православље на вредности мира, као и на стимулансе који
руководе хришћанина у његовом стремљењу ка миру, гледа потпуно другачије. У
самом миротворсту православна свест види – не средство за достизање једног од
најважнијих услова земаљског благостања, које је у сваком случају брзопролазно и
неминовно се сваком поједином човеку одузима његовом смрћу. Мир за
Православље у исто време јесте и благопријатна атмосфера у којој је могућ
правилан духовни живот и достизање духовног мира који је, према речима
Апостола Павла, превише изнад сваког ума (Флп. 4,7) и који доноси човеку вечно,
неотуђиво благо.

ПОБЕДИ ГРЕХ У СЕБИ!

Шта је то грех? Грех – то је нарушавање објективно постојећих духовних закона.

Као што нарушавање физичких закона доводи до тужних последица, тако и
нарушавање закона духовних води ка сличним резултатима. На пример, медицина
је већ давно доказала да све оно што се у Хришћанству назива грехом на
најпогубнији могући начин дејствује на нашу психу, нерве, тело. Црква стално
напомиње да се духовни процеси (како позитивни, тако и негативни) који се
одвијају у души одражавају на читавог човека, на његово расположење, на његове
односе са окружењем, на његово здравље. Утичу они и на здравље друштва у
целини.

Зато Хришћанство тврди да, док се год људи не науче да се боре против својих
страсти, тј. док год зло не буде побеђено унутар човека, оно не може бити
побеђено ни извана, јер дух за себе ствара форме кроз које се изражава. А
заповести Христове – то нису препреке којима се забрањује распустан живот,
него су објективни закони људског постојања које, баш као и законе
физичког света, требамо следити да бисмо били срећни и здрави, да бисмо
живели у миру а не у рату.

Хришћанство ништа не одузима човеку. Парафразирајући Паскала, можемо

рећи: Хришћанство, не лишавајући човека ничега животно неопходног, даје му у
исто време могућност да, чак и у најтежим условима његовог живота, има оно што
ми обично називамо срећом.
У вези са овим веома је упечатљив пример оптинског старца Никона (Бељајева).
Ухапшен од бољшевика, послан у конц-логор у којем је оболео од туберкулозе, он
у једном од својих предсмртних писама пише ове запањујуће речи: “Срећи мојој
краја нема! Напокон сам појмио шта је то ‘Царство Божије је у вама’”. То јест –
овде, на земљи, чак и у најсуровијим могућим условима, Хришћанство даје
могућност човеку да нађе оно што он тако често и бесплодно тражи изван себе –
срећу. Јер, када кажу “Царство Божије је у вама”, не говоре о слави и богатству,
који су брзопролазни и неминовно се прекраћују смрћу, него о оној срећи која се
налази у души човека и која јесте његово вечно наслеђе. Хришћанство говори да
без промене духовног живота сваког појединог човека није могуће позитивно
решење никаквих животно важних проблема, у том смислу и проблема рата.

Човек, дајући храну својим страстима, у корену руши сам темељ међуљудских
односа. Страсти су незаситиве и развијајући се неизбежно провоцирају освајачке
инстинкте. Због тога Црква усмерава мисао човека на његову душу, позивајући:
“Човече, позабави се, напокон, самим собом! Не надај се на земаљску будућност,
ти не знаш смрт, кад ће на тебе наићи, и СВЕ ти одузети! Размисли о вечном
смислу твог живота! Тада нећеш чинити ни зло, ни насиље”.

СРБСКА АКЦИЈА И НЕОМАРКСИЗАМ

Ментална матрица левичарења овде долази до изражаја у

том смислу што левица верује да једино она и само она има право да се бави
економским и социјалним питањима.

Србска Акција ради добар посао! Како то знамо? Тако што се на левичарском
сајту marks21.info појавио чланак који за мету напада има најпре поменуту
организацију. У питању је већ класична полуинтелектуална левичарска анализа
која обилује како позивањима на идеолошке марксисте тако и цитатима из прогама
Србске Акције. Такође, чланак обилује паушалностима, демагогијом и којекаквим
идеолошким флоскулама те подметањима којима је левица иначе склона. Зато не
би било лоше да се на такав напад одговори. Наравно, снагом аргумената!

Да не буде забуне, већ летимична анализа чланка и пратеће опреме довољно

говори о његовј намени. У складу са правилом о хиљаду пута поновљеној лажи
која постаје истина, аутор готово у свакој реченици где се спомиње Србска Акција
користи реч „фашисти“. Фашизам и изведенице се у тексту понављају ни мање ни
више него 16 пута. Међутим, треба имати у виду да читав чланак (без фуснота) не
прелази 2.000 речи, а да добар део текста чине цитати из програма Србске Акције.
Дакле, грубо речено на сваких 126 речи једна је „фашизам“ или изведеница.

Такође, употребну вредност чланка допуњује и слика руских црностотинаша. Слику

прати и коментар о учешћу црностотинаша у погромима Јевреја. Али ако сте
помислили да слика има некакве везе са чланком, преварили сте се. У самом
тексту се Јевреји не помињу ни један једини пут, а о Црним стотинама, и уопште
руским организацијама, нема ни словца.

Што се самог чланка тиче, већ на почетку аутор пише:

„Ovaj prilog debati o savremenom srpskom fašizmu pisan je u kontekstu sve značajnijeg
okretanja fašističkih organizacija socijalnim i studentskim pitanjima, u pokušaju
zloupotrebe posledica ekonomske krize i dubokog društvenog pada za jačanje svojih
redova, svoje pozicije u društvu i ostvarivanje svojih programa.“

Поред већ пословичне етикете/оптужбе за фашизам, Србској Акцији се замера да

жели да злоупотреби последице економске кризе. Ментална матрица левечарења
овде долази до изражаја у том смислу што левица верује да једино она и само она
има право да се бави економским и социјалним питањима. Свет писца се очитује у
дихотомији неолиберализам – марксизам или прецизније капитализам –
социјализам, где је либерални капитализам по дефиницији лош, а социјализам
добар. Свако треће се искуључује, а национална алтернатива се на силу трпа у
контекст капитализма иако са њим нема ама баш никакве сличности. Дакле, када
националисти имају да понуде решење економско-социјалних проблема, они у
менталној матрици марксистичке левице, заправо „злоупотребљавају економску
кризу“. Све се то завршава у мантри о националистима као слугама капитализма.
Ова неутемељена оптужба и клевета изриче се из просте немоћи. Марксизам
разуме либералну реторику, јер са њом дели исто индивидуалистичко и
материјалистичко утемељење, али није у стању да разуме националну
алтернативу, јер она почива на органском становишту. Суочен са оним што не
схвата, марксиста у својој интелектуалној немоћи оно што не разуме проглашава
за тајног слугу свемоћног и свеприсутног капитала, по принципу „не знам шта је,
али знам да није добро“.

Аутор заправо већ у првој реченици пориче легитимност и право националних

револуционара да понуде одговоре на проблеме данашњег друштва. За марксисту
националисти као да не живе у друштву, као да не постоје и као да су нека спољна
или страна сила која покушава на силу да се умеша у простор који јој не припада.
Само постојање или помињање националне алтернативе чини да се марксиста
осећа нелагодно, јер му је угрожена лежерна позиција јединог критичара
капитализма. Ово негирање права на постојање националиста, довољно говори о
моралном и интелектуалном квалитету аутора.

Већ у следећем пасусу понавља се, за сваки случај, фашистичка етикета:

„Krajnje je vreme da se tzv. 'patriotske organizacije' poput Dveri, Srbske Akcije i

Nomokanona kvalifikuju kao ono što zaista jesu – kao fašističke. Kao što bi se edipalni
šizofreničar vratio u sigurnost majčine utrobe, tako bi se propadajući sitni srpski buržuj
vratio u idiličnu patrijarhalnu ušuškanost porodičnih zadruga, kroz vertikalu „Bog-kralj-
domaćin".

Тек да не буде забуне аутор открива и свој интелектуални хабитус –

неомарксизам, психоанализам, франкфуртска школа – Фром, Маркузе, Рајх,
Адорно. Ради се о школи која је превазиђена, коју је прегазило време и чији су
постулати оборени. Ипак, марксисти се још увек упорно држе ове ненаучне „науке“
када је у питању свака расправа о „фашизму“. Просто, ради се о суштом
догматизму и политичкој употреби једне неистине.

Након цитирања Ериха Фрома и његових нагваждања и пригодног цитата Адолфа

Хитлера (тек да се зачини), и то наравно из друге руке, аутор показује шта му је
главна мука.

„Posebno je zabrinjavajuće što se njihov aktivizam pre svega odnosi na akademsku

sredinu – npr. u slučaju Dveri to je Mašinski fakultet u Beogradu, ili u slučaju
Nomokanona, Pravni. U vreme strukturne krize kapitalizma, a usled nedostatka
adekvatne leve alternative, ovakve organizacije igraju na nacionalističku kartu, trudeći
se da privuku sve socijalno frustritane studente. Međutim, krucijalno pitanje je – šta ih
čini fašističkim?"

Националисти делују у академској средини! И ево проблема. До сада су марксисти

навикли да само они могу деловати на србским универзитетима. Само они имају
право да агитују међу омладином. Они су наравно авангарда како радништва тако
и студената. Ово је опет у складу са митском заоставштином шездесетосмаштва.
Будући да је марксизам, како су и сами франкфуртовци утврдили, изгубио тло
међу радницима, требало је наћи новог субјекта револуционарне промене, и
пронађен је међу студентима. Ипак, колико марксистичка слика о „срећним
данима" 1968. идеолошка, што би рекло лажна, толико је и њихово схватање
србских студената далеко од истине. Србска акдемска омладина је сита и њих и
њиховог монополисања и манипулисања студентским захтевима. Србским
студенима нису потребни марксистички агитатори. Србски студенти не виде себе
као носиоце левичарске револуције, него се спремају за службу на корист свом
народу и држави. А ако треба да буду носиоци револуције, србска студентска
омладина биће у редовима националне револуције која тежи препороду народа и
државе.

Такође, овде поново упада у очи специфично ментално стање марскиста.

Претпоставка је да су националисти страни академској средини, и да су они у њу
некако дошли споља или их је неко ту послао. Дакле, марксизам схвата академску
средину као свој забран и поново поричу легитимитет националне револуције и
оспоравају јој право на постојање. Левичар није у стању да схвати да постоје
студенти којима су једнако одвратне и левичарска и либерална реторика. Такође,
марксисти не иде у главу да србски факултети нису некакав свет за себе, него
интегрални део србског друштва и да мисао националне револуције самостално
ниче на србским факултетима колико и у целом србском друштву.

Аутор цитира делове програма Србске Акције да би завршио закључком:

„Fašizam sebe želi da predstavi kao 'treći put' između marksizma i kapitalizma. 'Ličnost i
klasa – liberalizam i marksizam – su zlo. Nacija je dobra.' Cela ova koncepcija se ruši
kao kula od karata kada se postavi pitanje privatne svojine. I pored zalaganja za
određeni stepen državne intervencije u privredi, mora postojati 'nužna dozvola privatne
inicijative i privatne svojine'."

Цитирање увек актуелног Троцког и наравно постављање питања својине.

Марксиста се поново поставља догматски и ствари своди на једноставно или –
или. Приватна својина - да или не! Јер без подруштвљења средстава за
производњу једноставно нема комунизма. Дакле, марксисту у ствари уопште не
занима поправљање положаја радништва, решавање економских невоља или
превазилажење капитализма. Њега занима само остварење митског комунистичког
раја, по ма коју цену и без обзира на реално постојеће стање. Зато је марксиста
слеп за разумевање задружне својине и задоговорну економију. Будући да не
разуме органско схватање друштва, марксиста не разуме ни значење органске
привреде. Будући да је аналфабета у временској димензији, марксиста као и
либерал остаје само у садашњости одричући прошлост и пројектујући магловиту
будућност. Капитал за марксисту припада скупно схваћеним радним људима који
могу да га проћердају како им је ћеф. Он не зна за наслеђе ни у смислу примања
наследства нити његовог преношења потомцима. И зато уместо да сву имовину
схвати као имовину нације, а ову као заједницу свих будућих, садашњих и прошлих
генерација, марксиста инфантилно поставља питања средстава за производњу,
немајући разумевања ни за породичну, задружну нити општинску својину. Тако
марксиста, једнако као и његов старији брат либерал, показује суштински
недостатак осећаја одговорности. Он не поседује одговорност према прецима, али
ни према потомцима у чију се „светлу будућност“ лажљиво заклиње. Због тога је
марксиста рођени расипник који питање својине поставља искључиво зато што
тежи тренутном задовољењу својих потреба. Као и његов брат либерал, и
марксиста стоји на становишту „после мене потоп“. Такође марксиста и када
поставља питање својине он га апсолутизује. Могућ је само један и то апсолутан
одговор. Приватна својина је или апсолутна и недодирљива, као за либерала, или
уопште не постоји као код марксисте. У својој уображености и
полуинтелектуалности универзалног незналице, аутор остаје слеп за целу једну
струју органског мишљења, где се и својина схвата органски. Још су немачки
романтичари знали да право на својину није апсолутно и да онај ко своју приватну
својину користи против интереса нације - може без ње остати, јер нација има већи
вредност у односу на појединца и самим тим има легитимно право да се брани од
свих који је угрожавају. Из тих разлога, поново је догматски марксиста заробљен у
својим мртвим дихотомијама између либерализам и социјализма.

У свом слепилу марксиста оспорава револуционарни карактер Србске Акције.

Овде се поново ради о монополисању појмова. Само марксиста може бити
револуционар. Националиста је „ситни буржуј“ и према томе не може бити
револуционаран. Треба ли поставити питање о радничко-револуционарном
педигреу толиких марксиста, па и самог аутора? Такође је занимљиво питање да
ли аутор пише о „ситно-буржоаском“ карактеру Србске Акције на основу његове
личне импресије, марксистичке догматике („то је тако јер су франкфуртовци тако
рекли") и скривања иза ауторитета, или на основу неке анкете или истраживања
социјалног порекла чланова и симпатизера Србске Акције.

Након таквих паушалних оцена аутор се окреће тугаљивим теоријама жртвеног

јарца, о којима је више мука и говорити. Поново се извлаче стереотипи и етикете
да је свако ко спомене нацију, очување идентитета, Православље, етничко, етичко
па и расно биће србског народа, аутоматски клерофашиста, расиста и шовиниста.
Једина разлика је што се сада у улози жртвеног јарца не налазе Јевреји, него
хомосексуалци.

„Za Srbsku akciju se lako nazire ko su njeni neprijatelji – kroz ideološke osnove kao što
su npr: 'Čuvanje nacionalnog bića i rasnog identiteta' ili 'Borbenog srbskog pravoslavlja'.
Jasno je da je u pitanju klerofašistička organizacija (sa svim ostalim primesama:
antisemitizam, homofobija, rasizam, šovinizam...).“

Након тога се завршава паролом, која је карактерисала само најгору

партизанштину:

„Mogu da peru ruke od fašizma koliko hoće – i kroz teoriju i kroz praksu se potpuno
uklapaju u njegove okvire.“

Овакве реченице би се прави револуционар стидео, али марксистички безморални

карактер не. Он „зна" да нема Бога, те му је све дозвољено: да леже, клевеће,
измишља, али и да потказује, доставља информације, цинкари и на крају себе
поставља за апсолутни ауторитет. Неупитан је суд марксисте, чак и када је његова
објективност више него сумњива. Он изриче оптужбу, доноси пресуду, а по
потреби је и извршава.

На самом крају овог несрећно склепаног чланка аутор се губи у политички

коректној баналности. Револуционар се згражава над постојањем неке
организације, а онај који се бори против државе и режима само што не позива
„надлежне да реагују“. Између редова се осети да марсксистички „револуционар“
очекује да ће му држава (иначе инструмент владајуће класе) помоћи, заштити га и
одбранити од националних револуционара, е да би он могао наставити са својим
„револуционарним фантазијама“. Марксиста кипти од мржње, јада и очајања, али и
страха. Кроз текст провејава његов вапај: „Зашто још увек постојите?“, „Зашто
нисте мртви?“, „Нестаните!“...

Интересантно је да оваква чланак марксисти пишу после оркестриране кампање

режимским медија против организације Двери српске, као и у време када је иста
организација најавила своје учешће на изборима. И сваки пут када националне
снаге изађу у јавност марксистички страх и мржња нарастају до екстрема, уз
провалу баналних парола типа „неће проћи“ или још тугаљивије: „солидарно протв
фашизма“. Човек би се могао запитати - зашто? Могућ одговор крије се у самој
менталној структури марксисте. Његово порекло разоткрио је Милош Црњански у
свом чланку „Наш салонски комунизам". Марксиста такође зна да не припада
нигде. Он је обескорењена и уплашена креаутра. Ослобођен традиције, нације,
породице, повести и духа, он остаје сам, уплашен и проклет. Механички се
повезује са другима истим каква је и он. Глуми бунтовника, изиграва опасног
момка, прави се интелектуалац, али код марксисте је све то маска. Његов интлект
је бедан, карактер отужан, дух закржљао, а храброст никаква. Страх од света и
страх од живота тера га марксистичким тирадама у којима проналази некакав
смисао. Традицију, нацију и породицу, органску повезаност и припадање заједници
не разуме, јер их је изгубио. Зато мрзи све оне који су укорењени и који поседују
духовну вертикалу. Мрзи из зависти, немоћи и страха за сопствену егзистенцију,
јер у себи ипак зна да је глумац и преварант, да у њему нема ничег снажног,
мушког, оригиналног и изворног. Зна да је све око њега маска, као што је и сам
шарлатан. Такође, максиста зна да појава националног фронта на србским
фаултетима значи да је он такав какав је изгубио не само забран у коме може
несметано да агитује, него и да је изгубио позорницу за своју велику фарсу. Када
национални студенти поново преузму србске факултете, луткарско позориште
домаћег марксизма остаће и без сале и без публике, а глумци ће морати да се
врате животу са самима собом, таквима какви су.

О самом летку Србске Акције и предлогу за решавање студентског питања,

марксистички аутор нема много да каже. У антрфилеу стоји само следеће:

„Najveće 'iznenađenje' koje su Nomokanonci priredili jeste upravo saradnja sa Srbskom

akcijom! Zajedno su organizovali i delili letke po fakultetima, gde je iznet predlog
'socijalno pravičnog rešenja tog (studentskog) pitanja'. Ukratko, postavljaju se kao
eksponenti države. S jedne strane, stvaranjem 'samoobnavljajućeg' fonda, univerzitet i
država profitiraju. S druge strane, 'samoobnavljajući fond' puni se tako što studenti
potpisuju ugovor o zajmu sa Ministarstvom obrazovanja, koji otplaćuju tek kada se
steknu uslovi, kako bi se sprečila 'lenjost i bahatost studentske omladine'. Njihov
program ne samo da je ulizivački, već i antistudentski – u zemlji gde postoji preko milion
nezaposlenih i gde prosečna plata pada ispod 300 evra, ovo je praktično kriminalno.“

Од марксиста као чувених економских експерата би се знатно више очекивало.

Остаје нејасно, шта је у предлогу криминално и зашто је неко ко износи један
здрав и реалан предлог „експонент државе“? Можда зато што руши мит о
генералном штрајку? Како то држава и факултети профитирају од
самообнављајућег фонда? Сасвим је јасно да су ове успутне оцене срачунате
искључиво на то да се националисти поново безразложно оптуже да су слуге
државе и великог бизниса, а да се притом не залази у дубљу расправу.

Огњен Вуковић
ВЕЛИКИ ПОСТ – ПОДВИГ И БОРБА

Подвижништво као темељ национално-социјалног

револуционарног активизма

Кад год би устао изјутра, Карађорђе се Богу молио. Постио је све посте, и мале и
велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. У шанчевима пред борбу, по
Вождовој заповести, свештеници су вршили молитве, а после борбе благодарење
Богу.

На стари словенски празник Масленице (масло - уље) наши преци славили су

долазак сунчаног периода године, то јест испраћај зиме, у складу са соларним
карактером старе вере у којој је сунце главни објекат поштовања у природи и
симбол врховног бога. По христијанизацији Словена, уследио је процес изградње
обичајно-народних словенских израза православне хришћанске вере, што се верно
огледало у карактеру народног празновања। Наиме, пошто последњи дан пред
православни Велики пост пада приближно у исто време када се празновала и
стара Масленица, тај последњи мрсни дан је наследио назив Масленице, који се
паралелно користи са називом Беле покладе (кладити - спустити, отпустити белу
храну, која се једе у белој сиропусној недељи). И због тога што су наши преци од
давнина навикли да празнују у том периоду године, и овај последњи мрсни дан,
осим назива и обичаја, наследио је и празнични карактер из предхришћанског
периода. Само што смисао више није дочек пролећа као годишњег доба, већ дочек
духовног пролећа, као периода духовног прочишћења за хришћане. Повећана
опуштеност за тај дан правдана је чињеницом да није на одмет мало истресања и
пражњења пред период појачаног самоодрицања. Код Руса су се за овај празник
до данас задржале палачинке (блины) као неизоставни део празничне закуске.
Оне симболизују управо сунце, које је некада симболизовало старо божанство
(Сварога), а у Православљу представља најаву духовног пролећа, односно
духовног светлог преображаја личности и победу светлости (добра) над тамом
(злом), која је код Руса оличена и у Светом равноапостолном кнезу Владимиру,
чији је познати народни назив "Владимир - Сунце јарко".

Велики пост, као духовно пролеће и духовна припрема за празник Христовог

Васкрсења, јесте период који је намењен нашем духовном прочишћењу, челичењу
наше духовне снаге, јачању физичке издржљивости и развијања духовних врлина.
Одрицање од мрсне (укусне и јаке) хране и пића, који подстицајно делују на
греховни потенцијал човека, има за циљ потпомагање духовне борбе хришћана и
јачања њихове ревности ка испуњењу закона Божјег, не би ли задобили благодат
Духа Светога и оснажили се у подвижничком успињању у борби за задобијање
Царства Небеског.

Наши преци који су на првом месту држали до Божијег закона, нису попут нас
данас мењали главно за споредно. Они су знали да је телесни пост само помоћно
средство за духовну борбу против невидљивих стрела којима нас обасипа Кнез
овога света, и стога су превасходно држали до духовног поста, знајући да ни
телесни пост нема користи ако није праћен духовним.

Знали су такође и да су пост и молитва најбољи лекови и против општенародних

недаћа, јер се овим добродетељима привлачи благодат Божија, која је неопходан
предуслов за успешну борбу и против земаљских непријатеља наших светиња и
нашег отачаства.

И ми, њихови потомци, који смо свесни неопходности националне револуције, која
ће као победно сунце развејати тмину данашњице, морамо имати на уму
чињеницу да је подвижништво, као битан чинилац установе поста, управо наше
победоносно оружје против канџи Система. Јер једино православно животно
исповедништво даје одбрамбени имунитет против њих, и једино оно може бити
ваљано покриће савременом србском политичком војинству у борби за
национални и социјални препород, а против капиталистичке олигархије и
плутократије као и њихове бездушне рекламаторске културе.
РАСНА МРЖЊА И (МАЛО)ГРАЂАНСКИ ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ

Велику пажњу овдашње јавности привукла је изјава

политиканта Чедомира Јовановића, у којој је државе које су неподобне америчкој
чизми довео у контекст са људождерством - нељудским маниром, који се
традиционално доводи у везу са афричким континентом. Међутим, ово бахато
вређање држава које су неподобне Бриселу и Вашингтону, не би ни било
осуђено у овдашњој јавности да управо дипломатски представници земаља које су
се осетиле прозваним нису оштро реаговали.

Интересантно је да чувеном србомрзцу и човекомрзцу Чедомиру Јовановићу, не

сметају НАТО убице, као ни усташки, шиптарски и потурички кољачи, већ му
сметају искључиво државе и режими који су пријатељски настројени према
србском народу. Занимљиво је, али и лицемeрно, то што управо из кругова
блиских овом моралном кепецу и политиканту, редовно стижу оптужбе против
србских националиста за наводно испољавање расне мржње!? А истина је да
србски национализам тежи заштити свог народног идентитета, као и солидарности
са свим народима који се у чувању сопственог идентитета пред најездом
глобализације, солидаришу са србским народом.

Такође, ЛДП екстремисти, као и сви лажни душебрижници из такозваниох НВО,

који не пропуштају да пропрате и један графит упућен против несрбског живља,
занемели су пред откривањем истине о антициганским графитима у Пожеги, за
које је утврђено да их је писао управо један малолетни Циганин. У сличном
маниру, иако су овдашњи медији пренели вест о прекјучерашњем свирепом
убиству Јагодинца Животија Живковића од стране троје разбојника, прећуткује се
чињеница да је и овде реч о Циганима, и то као осумњиченима за извршење
тешког и свирепог убиства. Такво поступање медија је свакако одраз крајњег
лицемерја, јер нам је добро познато како медији реагују када се деси и најмањи
антицигански испад.

Али све наведено само потврђује чињеницу да је србофобија једно од

неизоставних обележја доктрине расне мржње (мало)грађанског
фундаментализма. Овој наказној и деструктивној идеји, Србска Акција
супротставља своје гесло: 100% идентитет – 0% мржња!
КО СЕ СЛУЖИ ГОВОРОМ МРЖЊЕ?

Најновија пројава србомржње од стране потомка и имењака комунистичког

зликовца Јосипа Броза (у којој износи како је број убијених Срба током лажног
ослобођења 1944. требао бити још већи), само је огледало наше актуелне народне
посрнулости која омогућава свакојаким србомрзцима да сеју своју ироничну пакост
и изругују се србским жртвама црвеног терора.

Не страхују такви злотвори од марионетских „правосудних“ институција, које су

заинтересоване једино за прогон националиста и оних који су бранили Србство,
попут бишег градоначелника Требиња Божидара Вучуревића, недавно ухапшеног
од стране издајничке власти у Србији.

Али такав сплет околности не сме да нас поколеба, већ напротив, да нас
подстакне да и даље деламо још снажније и одлучније. Јер свесни део србске
младости, који је жељан националног препорода и социјалне правде, мора се
окупљати под знаменом Победе, који разгони сваког непријатеља. А накот
комунистичког наслеђа, осим у актуелном демонократском режиму, има своје
представнике и у лицу антисрбских левичарских организација, које имају од стране
Система поверен задатак да погрешно каналишу незадовољство омладине у
Србији.

Такви дежурни борци против Србства, национализма и здраве памети, који се

између осталог, крију испод фирме Антифашистичка акција Новог Сада (АФАНС), у
свом последњем обраћању напали су и Србску Акцију. Међутим, никога више не
узбуђује лудачко хистерисање поводом „фашистичке претње“ оних који фашизам
виде свуда у србском друштву, од Цркве и Академије, преко одређених НВО и
партија до фудбалских трибина. Матрица је поновљена већ безброј пута. АФАНС
тврди да је патриотизам болест, те је самим тим свако ко се не стиди свог србског
имена аутоматски болесник, а ако такав неко одлучи да се на било који начин
ангажује у јавној сфери, он се за афансовце од болесника претвара у фашисту. На
крају крајева, на својој званичној презентацији, АФАНС је у фашисте убројао све
следбенике „Хитлера, Недића, Љотића, Милошевића...“ Наравно, ово су само
највидљивији фашисти, али човек може бити фашиста и ако не следи Љотића и
Милошевића. Круг потенцијалних фашиста се тиме бескроначно проширује.
Оваква конструкција, као што смо већ поменули, никога више не узбуђује, а нас
најмање. Када би се ми бринули због АФАНС-а и њихових трабаната (али и
њихових господара) Србска Акција не би ни постојала. Да је само још један празан
напад са морално деградиране левице и њихово вашарско опањкавање у питању,
не бисмо се ни трудили да реагијемо. Неки марксисти су нам већ прилепили
етикету фашиста, па што бисмо се потресали када то исто чине њихови
идеолошки пријатељи из АФАНС-а? Неки би рекли: пси лају, а каравани пролазе.

Ипак, овај случај је мало занимљивији. АФАНС је успео да споји неспојиво. Са

једне стране таксативно су споменуте неке организације: СНП Наши 1389,
Национални строј, Образ, Крв и Част и Србска Акција. Не улазећи у све крупне
разлике између ових организација, дефинитивно је да нас АФАНС све ставља у
исти кош. Питање је само шта нас то чини истим у очима афансовских
агитпроповаца? Наравно, реч је о елементарном патриотизму, или макар
позивању на њега. У складу са мантром „патриотизам је болест“, свако ко поседује
и најмањи осећај патриотизма и жељу за деловањем у јавној сфери, без обзира на
карактер тог патриотизма или идеолошки профил, за афансовце постаје
непријатељ. Дакле, ту смо! АФАНС је препознао Србску Акцију као свог
непријатеља. Деловање Србске Акције некоме много смета. Сметамо им из три
основна разлога. Прво зато што је Србска Акција патриотска и националистичка
организација. За политичке комесаре АФАНС-а и поносне настављаче
партизанштине, Акција је самим тим непомирљив непријатељ. То друштво се
одавно изјаснило шта мисли о национализму. Прво су поручили да је патриотизам
болест, а потом да је „стрељање ОК“. Када се споје два и два, јасно је да АФАНС
сања еутанизију свих „болесних патриота“. Одакле долази та афансовска мржња
према Србству и патриотизму, али и ко стоји иза њих и у чијој служби су ови
антисрбски јуришници сакривени иза маске антифашизма, друго је питање. Ипак,
познајући политичке, колегијалне и пријатељске везе између АФАНС-а,
Анархосиндикалистичке иницијативе, Лиге социјалдемократа Војводине,
Либерално-демократске партије, Партије рада, неких познатих НВО (Жене у
црном, Југословенски комитет правника за људска права, Хелсиншки одбор за
људска права...) и неких овдашњих и страних институција, ствар постаје много
занимљивија. Друго, сам национализам Србске Акције не би представљао посебан
проблем када ова организација не би заиста и била акциона група. Скривачи из
АФАНС-а препознали су наш активизам који се показује од улица србских градова,
до србских факултета. Србска Акција је, дакле, са речи прешла на дела,
огласивши активну борбу за своје циљеве. Афансовцима је потпуно јасно да
празна реторика, лажљива пропаганда и бизарна манипулација, којом се иначе
служе уз полуинтелектуалну маску и шминку жестоких момака (што све заједно
представља само јадну позу), пада у воду када се нађе на истом терену са
здравом националном србском идејом. До сада су можда и могли да ућуткају
плашљиве и колебљиве, можда су и могли да праве проблеме партијашима,
либералним патриотама или тугаљивим старим конзервативцима, али и самом
АФАНС-у је јасно ко ће однети победу када се на истом пољу нађу сукобљени
њихов и наш активизам. Треће, АФАНС препознаје да је Србска Акција
организација која окупља идеалистичку омладину, стварајући тако основу за
обнову србске нације и државе. Србској Акцији прилазе они који желе ту обнову,
односно они који, рецимо то гласно, желе револуцију! Виде афансовци да ми
нисмо шака јада и да не желимо труле компромисе са Системом, него радикалан
раскид са њим. Такав раскид ми не желимо само у политичкој сфери, него заиста
тражимо револуцију и уништење Система једнако у свим сферама његовог
деловања (духовној, вредносној, културној, политичкој, економској).

Мрзе нас дакле зато што смо то што јесмо – Срби, активисти и револуционари.
Мрзе нас не због наших мана, него управо због онога што су наше врлине. У тој
мржњи су нас почастили листом епитета. Тако се у ономе што пише АФАНС
закључује да смо антисемити, необразовани, затуцани фашисти који мрзе све што
се имало разликује од њих. Ово се обично квалификује као говор мржње. Дакле,
АФАНС нас мрзи и то не крије. Не стидимо се тога. Немамо намеру да им
подилазимо или да их уверавамо да греше. На крај памети нам не пада да се
упуштамо у тричава и банална објашњавања и доказивања да нисмо онакви какви
нас они који нас мрзе приказују. Наша порука њима је јасна: мрзите нас! Мрзите
нас слободно, и мрзите нас јавно. Блатите нас, вређајте и клевећите до миле
воље. Наша борба је другачија. Освећени Светосављем и вековним искуством
нашег народа, ми знамо да без смрти нема васкрсења, а да без страдања нема
уздизања. Обртите пажњу на наш слоган „подвиг и борба“. Не бежимо ни од борбе
ни од подвижништва. Нама је потпуно јасно да духовног, моралног и националног
васкрсења србског народа неће бити без борбе и подвига, и то како личног тако и
колективног. Такође нам је јасно да наша борба тражи жртве. Дакле, ако
васкрсење Србства тражи да нас они који мрзе и нас и нашу нацију проклињу,
оптужују, клевећу и блате, ми то са радошћу прихватамо. Радујемо се свакој
отровној стрели коју АФАНС и њима слични на нас одапињу и примамо је са
задовољством. Нећете нас уплашити, а што нас више нападате више смо убеђени
да радимо добар и ваљан посао. Знамо ми ко је АФАНС, знамо и шта хоће и како
хоће. Не плашимо се ми ни претњи физичким насиљем које се налазе на њиховој
званичној презентацији, као ни њихове борбе „свим средствима“ (ово је већ
питање за институције државе Србије, али како данашњи режим одавно толерише
и подржава сваки вид антисрбског екстремизма, ни ово јавно позивање на насиље,
линч и обрачунавање „свим средствима“ нас не изненађује у овом либерално-
демократском изговору за државу). Па какви би ми то револуционари били када би
нас промукло крештање АФАНС-ових насилника плашило? Ми то сучељавање
очекујемо са радошћу. Нека крену, нека ударе на нас. Па ми и јесмо ту да се
боримо, а не да јадикујемо. Без борбе нема победе! Наш труд, пожртвовање и
идеализам ће се уз Божју помоћ, а нашу слогу, исплатити на корист целом нашем
отачаству. Да нас нападате због наших мана тешко би нам пало, али мрзите нас
због оног најбољег, највишег и најсветлијег у нама па се радујемо, јер знамо да
ваша мржња према Србији никад неће надјачати нашу љубав. Радујемо се јер
знамо да је дело јаче од празних речи, а наша истина од ваше лажи. Радујемо се
јер знамо да смо отпочели судбоносан подухват и рачунамо на његов успех.

Даће Бог!

ДИМИТРИЈЕ В. ЉОТИЋ (1945-2011)

Данас, 24. априла 2011. године када прослављамо дан

Васкрсења Христовог, навршава се 66 година од погибије Димитрија Љотића,
једног од најзначајнијих учитеља Србске идеје у протеклом столећу и једног од
утемељитеља савременог србског национализма. За Светог владику Николаја,
Димитрије Љотић је био «политичар са крстом» и «идеолог, светски, широке душе,
лав у храбрости а jагње у кроткости».

Клеветан и прогањан од стране свих непријатеља србског народа, био је и биће

узор и инспирација свим србским националистима који увиђају истину да је
духовна револуција појединца и заједнице предуслов сваког другог преображаја.

О Димитрију Љотићу увек је са најдубљим поштовањем говорио и

блаженопочивши четнички војвода Момчило Ђујић. Тако је у разговору за
београдски НИН, објављеном 13. јула 1990, војвода Ђујић између осталог рекао:
«Ја сам са њим први пут разговарао у Словенији, али тврдим: јесте био велики
човек… Знате, да није било Љотића не би било Недића. А да није било Недића,
Србство би страдало. Ја сматрам Недића и Дражу великим људима и они су били
потребни Србима као два ока у глави.»

Најбољи суд о свакој «контроверзној» личности (а такав статус у данашњој Србији

имају Љотић и његови следбеници), дају неутрални а честити људи. Стога ћемо
овим поводом цитирати осведоченог пријатеља србског народа, Хермана
Нојбахера, који је у бури Другог светског рата пожртвовано радио на спасавању
србског народа, баш као и Димитрије Љотић.

«Ко је непријатељ број један? Ово питање, овај закон односи се такође и на
такозване Љотићеве добровољце, који су се ставили у службу Недића и немачких
трупа, како би се борили против комуниста. Љотић је био политички веома
ангажован човек и идеолог, који је основао покрет Збор, а његови следбеници
звали су се збораши. Пре 1941. године либерална, прозападна влада била је
против збораша, који су пред сам почетак рата знатно порасли и постали прилично
популарни. Збор је био српски национални покрет обнове и имао је своје корене у
српској традицији. Имао је неке сличности са Гвозденом гардом у Румунији, јер су
и збораши тражили своју инспирацију у религији. Љотић је својим присталицама
проповедао спремност на подношење личне жртве, како би дошло до моралног
препорода српског народа и то у веку и времену који се удаљио од Бога, где смо
доживели уништење старих вредности због атеизма, материјализма и
либерализма. У овоме је Љотић видео несрећу наше садашњости. Био је
противник урбане цивилизације која разара традицију села, критиковао
корумпираност формалне демократије и залагао се за један ауторитарни систем
власти, који би поново оживео патријахалне вредности друштвеног поретка. Село
је у његовим очима било извор и резервоар истинских вредности. Атеистички
бољшевизам какав је на снази у Русији, за Љотића је представљао дело сатанских
сила, које су се увукле у хришћански свет. Он је био у правом смислу српски
националиста, али као антикомуниста размишљао је шире, у европским
димензијама. Овакав став довео га је до сарадње са Недићем и Немцима у борби
против комунизма. Љотић, међутим, није био спреман да се одрекне ни педља
југословенске територије… Био је против слободних зидара, против Јевреја, строго
националан и православан. Он и његове присталице и даље су били за монархију
Карађорђевића и краља Петра, али нису поштовали његове заповести. Ово су
оправдали тиме, да се краљ Петар није налазио у Србији, него је био у власти
једне стране силе, дакле није био слободан…

Његови добровољци, који су од 1941. године до конца рата водили многе борбе се
партизанима и при томе претрпели велике губитке, нису никада бројали више од
девет хиљада бораца. На почетку рата они су се борили и против четника. У
већини су то били млади људи, а међу њима налазио се висок проценат студената
и интелигенције…

Напетост и неслагање са покретом Драже Михајловића тек је попустила 1944.

године… Најважнији део Добровољачког корпуса био је добар и он се састојао из
студената и ђака, али ту је било и сељачких синова, а налазило се и доста Срба
који су били протерани из Хрватске… Њихова борбена вредност се показала у
току борбе са партизанима, приликом Титовог другог покушаја да упадне у Србију
и истакли су се у борбама са комунистима код Ужица и Рашке.»

Након повлачења србских националних снага у Словенију, Димитрије Љотић је са

Светим владиком Николајем неуморно радио на формирању уједињеног србског
националног фронта против комуниста. Али жељени циљ, нажалост, није
постигнут. Запутивши се на састанак са Патријархом Гаврилом и Владиком
Николајем, Љотић је погинуо у аутомобилској несрећи, недалеко од Илирске
Бистрице. Његово тело пребачено је у Горицу где је обављена сахрана. Над
одром Димитрија Љотића Владика Николај је одржао беседу, у којој је између
осталог казао:

«Он jе био велики човек. Оно што jе посадио, ухватило jе дубока корена. И све што
jе урадио, мирисаћe.

Добровољци, певаjте у славу Димитриjа Љотића! Четници, плетите венце славе!

Срби, спомињите се Димитриjа Љотића!

Ниjе мртав Димитриjе Љотић. Он сада припада читавом Србству. Он сада припада
Небескоj Србиjи. А мртви су jачи него живи. Он jе сада jачи, него када jе био жив и
спутан. Он сада jош више ради и поседуjе jош више снаге. Он тек сада ради. Хвала
му.»
Сјај примордијалног наслеђа против пада савременог човека

Полазећи од човека као словесног, разумног бића, који је у стању да влада својим
страстима, у овом периоду пост-модерне деградације долазимо до сазнања да се
исти претворио у сушту супротност првобитног човека, негирајући основно
примордијално наслеђе, разум и контролу над страстима. Данас је човек стављен
у центар свих збивања, он је све и свја, занемарујући Творца и творевину и
удаљавајући се од суштинске улоге коју нам је Он дао, а то је да будемо хришћани
духом. Последњих деценија, све наметљивији утицај са Запада, несумњиво
доводи до унижавања и слабљења човека на духовном плану, пре свега, својега
Ја, а онда и човека у заједници, у бити и општењу са другима. Човек, његове
страсти и телесне потребе стављају се у први план, он је центар свих дешавања, и
сам служи као средство стварања добити у савременом капитализму и
демократији чија је суштина дубоко антихришћанска. Дошли смо до ситуације да је
човек средство за остварење капиталистичких циљева једне државе, чији се
утицаји потпомогнути уценама и материјалном моћи морају прихватити зарад
остварења тзв. „бољег живота“. Како је могуће допустити да једна држава својом
силом постепено окупира цео свет, под изговором да се сваки напад на
демократију у свету сматра нападом на њу саму? Како је могуће да смо ми сами
као народ у доброј мери изгубили осећај припадности својој споственој нацији,
сопственом роду, осећај љубави према Богу? Сваки пад који доживљавамо у овом
добу декаденције у свим областима људског постојања, представља пркос
Господу. Он је тај који је страдао за хришћане, за цео људски род, желећи да их
избави и сачува од греха, показујући им да само искрено покајање завређује
опрост истих. Свако усвајање западњачког псеудокултурног образца удаљава
човека од Бога, јер је Бог оно духовно, узвишено, безгрешно, а сваки противречан
утицај ствара нови грех и пад. Човек је, без икакве светлости духовног живота,
постао средство за стварање материјалне добити једне огромне машинерије која
користећи силу и привидне декларације и институције контролише и утиче на
скоро цео свет. Једини начин да се остане „чист“ и имун на пад, јесте неговање
духовног живота и страхопоштовања према Богу као једином Творцу.

Посматрајући ситуацију у нашој земљи, увиђа се да је последњих година горе

поменути утицај доживео свој врхунац. Све оно што је било нормално сада је
постало ненормално, тако да се верујући човек нашао у ситуацији честог пада у
искушење стидљивог сакривања своје вере, без испољавања пред другима.
Објаснићу то на следећем примеру: жена је од Бога створена као нежно, скоро па
савршено биће, чија је улога јасно одређена да буде мајка и то је она основна,
природна улога сваке жене, то је светиња живота. Подстакнуте утицајем бораца за
„права“ жена и феминисткиња, код жена је створено уверење да су оне господар
сопственог тела и да оне саме могу да одлучују о њему, чиме је подстакнуто
утробно чедоморство. Стотине хиљада убијене деце чека суд савести својих мајки
пред Богом. Узимајући у обзир такво уверење, које и код нас влада, чак и у браку
жене чине чедоморство. Са друге стране, она нежна женска бића, која следе своју
улогу и која воле Бога, инсистирајући на свом примардијалном наслеђу и светој
улози, окрећући се Богу, постају предмет оговарања и осуђивања од стране
велике већине друштва, тако да, желећи да очувају чистом своју душу и срце,
удаљавају се од таквог света и у тишини, исповедајући своју веру обогаћују и
усавршавају свој духовни живот. Оне нису „ин“ нити модерне , али теже
савршенству и очувању своје душе и савести пред Господом. Оне су „не од овог
света“. Њихове душе у својој чистоти теже узвишеном, савршенству у срцу. Као
што рече једна моја пријатељица: „Ја сам само биће кроз коју је проткана љубав,
љубав је свуда у мени, ја дишем тим именом и волим Божију творевину, волим
Сунце које ме обасјава, планину која бистри мој ум, биљке које удишу живот,
људе... Како је лепа Божја творевина, како је леп Он! Тишина је обузела моје срце,
труди се да бол нестане, да се радује животу, срећи, љубави, Богу као творцу
свега и као извору љубави. Јер Бог је наш извор све љубави, чисте, духовне,
бестрасне, невидљиве. Душа моја је затворена и сама, скривена од других и
сетна, рањива и тиха као поток на обронцима планина, а чиста као зрак Сунца
испуњен животом.“

Са друге стране, ни мушкарци више не остају мушки, губе своју основну улогу као
јачи, а то је прихватање одговорности. Они су глава сваке породице а такву улогу
дао им је сам Бог, јер је од Адамовог ребра створио Еву, а самим тим јасно
одредио улоге. Полазећи од првобитног пада, човек константно живи у греху за
који је потребно искрено покајање. Живећи на овом свету, морамо се трудити да
задобијемо Царство Небеско у нама, љубав Господа, јер је та љубав извор свих
љубави. Не љубити Бога, значи не љубити ни његову творевину: људе, биљке,
животиње, воду коју пијемо, ваздух који дишемо. Вера у Бога је једини спас од
сваког пада. Само та вера нам помаже да после сваког пада устанемо, учећи се на
грешкама и не понављајући их. Само тада можемо задобити Царство Небеско,
што је и главни циљ овоземаљског битисања.

БОРИВОЈЕ М. КАРАПАНЏИЋ 1921-2011

У петак 16/29. априла, у Кливленду (САД) уснуо је у Господу

велики србски интелектуалац и национални делатник, Боривоје М. Карапанџић.

Рођен је 1921. у Ваљеву, а основну школу и гимназију завршио је у Бијељини, где

му је отац службовао. Дипломирао је на учитељској школи у Шапцу.

Услед патриотског и хришћанског васпитања, већ као средњошколац приступа

покрету Збор, а током рата се бори у редовима Србског добровољачког корпуса.
Као емигрант, боравио је у логорима у Италији и Немачкој, где се и оженио, да би
1950. емигрирао у САД.

Карапанџић је један од најплоднијих србских емигрантских писаца. Аутор је 35

књига, претежно историјске тематике, од којих је најзначајнија „Грађански рат у
Србији 1941-1945“. Године 1989. добија признање и у отаџбини, поставши
почасним чланом Удружења књижевника Србије. Са супругом Љиљаном, имао је
шесторо деце.

Сахрањен ће бити у Кливленду, где је провео и стваралачки и радни век (као

геометар).
Улога жене и модеран свет

„Добра жена је благослов Неба, најлепши дар мужу, његов

анђео и извор безбројних блага: њен глас је за њега најслађа музика, њен осмех
му обасјава дан, њен пољубац је чувар његове верности, њене руке су блазам за
његово здравље и цео његов живот, њена вредноћа је залог његовог благостања,
њена стидљивост је његов најбољи економ, њене усне његов најбољи саветник,
њене груди најмекши јастук на којем се заборављају све бриге, а њене моливе
његов адвокат пред Господом“ - Света мученица Царица Александра Ф. Романова

Размишљајући о положају и улози данашње жене, запажа се све веће удаљавање

жене од Бога, и њене првобитне улоге и константно страдање и пропадање на
свим аспектима њене личности. Живећи у условима модерног света, жени се
постављају, свакодневно, нове улоге и циљеви, које она и ако то можда не жели,
мора да прати да би опстала у суровим условима капитализма. Ко је за то крив?
Највише борци за женска права средином прошлог века. Женски феминистички
покрет је женама нанео више зла и толику душевну деградацију да је питање да ли
ће икад више било ко бити у стању да исправи. Можда када капитализам буде
доживео свој врхунац и пропаст, буде евидентно колико је такав облик
експлоатисања уназадио човека и од њега наравио робота. Желећи да на свим
пољима буду једнаке мушкарцима, феминисткиње су женама одузеле и одузимају,
између осталог, најважнију и најлепшу улогу од Бога дану, да буду брижне мајке и
добре супруге. Можда ће некоме звучати назадно и несхватљиво, али улога
брижне мајке и добре супруге није робовска, како то неки желе представити, већ је
то суштина бивствовања на овоземаљском свету. Женама су испрани мозгови
учењем да су саме себи довољне и да им нису потребни мушкарци да би биле
задовољне у животу, тако да је све оно добро што свака жена носи у души и срцу
претворено у демонско уништавање свих осећаја и материнског инстикта и
прожето греховним задовољавањем суштински материјалног и ничега више.
Једини „лек“ и одговор на сваки покушај одбацивања основне женске улоге је
ПРАВОСЛАВЉЕ. Вера у Христа и живот у Христу је најважније надахнуће за
опстанак и продужавање првобитне женске улоге и гајење и усавршавање
женствености. Ништа лепше не може утешити жену и пружити јој утеху и снагу за
борбу као молитва и наша вера! Молитвом она улепшава своју душу, оплемењује
своје врлине и увећава своју љубав према Богу, мужу, деци, свету, животу,
творевини, она је њено надахнуће и највећа љубав! Таквим животом она улепшава
и свог човека, пружајући му сталну утеху и надахнуће. Њене речи тада за њега
буду најлепша песма, њена љубав према деци као најлепши врх планине обасјан
сунцем а њено лице одраз њеног срца! Њене очи су одраз њене душе а њене руке
милост и најлепши дар њеном мужу!

Међутим, она је данас изложена сталним искушењима и нападима који покушавају

да јој одузму и униште њену љубав, почев од телевизије, средине, осуде.. Таквих
напада се треба клонити, игнорисати и утеху пронаћи у телу Цркве, Христу, Богу
нашем! Развијајући и усавршавајући љубав према Богу Творцу, жена је у стању да
ту љубав, преко Христа пренесе и на своје миле и ближње. То савршенство се
може постићи само чистим срцем и станом молитвом, богопоштовањем и вером.
Треба веровати срцем, и блажене су и срећне оне које током живота достигну
такво савршенство, да свака реч коју изговоре буде прожета љубављу Христовом.
Таква жена је благослов Неба и највећи дар, највеће њено царство је у њој самој
јер Бога воли срцем, јер децу учи да развијају љубав према Христу, да живе у
покајању јер ће само тако остати имуни на нечастивог који је овладао светом.
Свом мужу је жена највећи саветник и надахнуће у овом животу. Она треба да
живи и дела тако, да ће и након овог живота, свог драгог волети и на оном свету и
тада их ништа не може раставити јер ће живети живот вечни. А да би то постигли,
морају цео свој живот живети љубављу према Богу и ближњима. То је оно
савршенство које данашњи, модеран свет не жели да разуме. Љубав према Богу,
ближњем, светиња породице и живота. Верујем да ће након овог периода
назадовања, доћи период благостања и вере. Човек ће опстати, зато ми сами
морамо учинити помак на путу свог спасења и удахнути поново веру у срца, да би
наши потомци имали основу на којој ће градити свој овоземаљски пут. Иако је
православна жена мала оаза у огромној пустињи званој модеран свет, светлост у
сред таме, та мала оаза и светлост је довољна да својом љубављу и примером
покаже да је једино љубав према Богу основа и снага за свако надахнуће, наду,
милосрђе и савршенство у породичном животу.
РЕЛИГИЈА СНАЖНОГ ЧОВЕКА

Сагласно са хришћанским учењем, човек је створен

снажним, и призван је да буде такав. Слепи су они који покушавају да хришћанство
угурају у прокрустовску постељу тупог пацифизма. Одбрамбени рат се
недвосмислено благосиља од Цркве. Из Светих војника - од војсковођа до војника
- није само једна дивизија састављена Цару Небеском у лику Светих. Али ако је у
исламу вођење ратова засновано на мржњи према убијенима, у хришћанству је
основ војничког подвига љубав према онима који се штите - од ове љубави нико
нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13), а те речи се са
правом односе на оне који су са чашћу погинули у борби. Такво је Христово учење
и само човек моћан духом и вољом може да га испуни.

Можемо веома, веома дуго настављати са поређењима. Али могуће је у

потпуности објективно рећи да је хришћанство - религија моћних људи, док је
ислам - религија за немоћне и раслабљене. Хришћанство је за - слободне, ислам -
за робове. Говоримо овде о најважнијој слободи за човека - слободи од греха и
сопствених страсти, од којих муслиманска вера није у стању да ослободи своје
следбенике. И управо се тиме објашњава ширење ислама у савременом свету.
Управо зато ислам постаје популаран сада на Западу, јер сада наступа епоха
слабог човека; посветовњачено човечанство сада негује своје немоћи и утапа се у
добровољну раслабљеност. Како им је угодно да чују: Алах жели да вам олакша
(живот); јер је човек створен слабим (Коран 4.28).
Пред сваким од нас стоји избор - да ли да остане слаб или да постане моћан. Да
плива низ водени ток ка провалији или уз водени ток ка обали. И нико неће избећи
(избор), и једино од самог човека зависи, шта ће он изабрати на крају.

Цео текст

Религија снажног човека: хришћанство или ислам?

ЈУРИЈ Максимов

Некада, у освит седмог века након Христовог Рођења, усред арабијских пустиња,
далеко од цивилизованог света, збио се значајан догађај. У ноћној тами, под
ниским сводом пећине на планини Хира, четрдесетогодишњем Арапину, који је
овде проводио време у усамљености, јавио се неко. Неко моћан и страшан, који је
почео да га дави, приморавајући га да прочита чудан текст у име неког господара.
Страхујући за живот, Арапин је пристао и поновио текст – и приказа је нестала. На
смрт преплашен, побегао је кући и у страху се умотао у покривач, не усуђујући се
да се помоли главу.
Прилично дуго времена након тога, он се мучио сумњама, подозревајући да се те
ноћи сусрео са мрачним силама, са духовима зла. Али његовим рођацима је
касније пошло за руком да га убеде да му се јавио нико други до Божији посланик,
Анђео, који га је самим тим позвао да буде пророк свом народу. Поверовавши у то,
Арапин је убрзо у Арабији објавио ново учење: поклањати се једном Богу (Коран
112.1), далеком (Коран 12.31), и суровом (Коран 17.58), извору како добра, тако и
зла (Коран 10.107, 39.38), којим је све што се догађа предодређено (Коран 33.38).
За човека који жели да угоди таквом богу, било је заповеђено да верује у његову
самотну изолованост (одиночество), а такође и да је трговац Арапин који је објавио
то учење – његов посланик и пророк; да пет пута дневно врши одређени ритуал,
изговарајући притом молитвене формуле и вршећи низ одређених телесних
кретњи; да једном у животу посети светилиште у једном арапском граду и на
суседној планини закоље овцу; да невелики део зараде повремено троши на своје
ближње и да један месец годишње једе и пије само ноћу. А такође је било
наређено и да са онима који не признају то учење води свети рат док не буду
покорени (Коран 2.193). Ономе који сачува набројано, било је обећано у овом
животу благостање, а у будућем животу прелепи врт са вечном насладом – пре
свега сексуалног и гастрономског карактера, а такође, делимично, и естетског. Све
то било је записано у књизи, која је састављена већ након смрти оснивача и која је
била проглашена за откровење и дело тог бога, а њен текст – за вечан и
непроменљив, ма и у једној речи.
Тог Арапина су звали Мухамед, а његово учење је добило назив ислам – од
арапске речи „мир“ и мношто његових следбеника се убрзо раширило по земљи и
у беспоштедним крвавим ратовима заузело огромне територије – како хришћана,
западних и источних, тако и зороастријаца, незнабожаца, Индуса. Та „религија
мира“ се временом раширила у многим народима, а њени следбеници су
наставили да воде непрестане ратове, све до данас.
Све се види у поређењу, зато упоредимо Мухамедово и Христово учење, и
размотримо која од религија је назначена за снажног човека, и која има силу да га
учини моћним.
Почећемо од тога да је само свето писмо муслимана по обиму три пута мање од
Светог Писма хришћана. Чак да би само једноставно прочитали Библију, тражи се
два пута више напора, времена и седења од времена за Коран. Ту исту пропорцију
видимо поредећи њихов садржај.
Хришћанство учи обуздавању сопствених страсти – као што су мржња, похота,
среброљубље; ислам им, напротив, снисходи: на пример, иако и признаје, да је
Богу угодније милосрђе, но дозвољава освету; иако и говори да је Богу пријатније
јединство породице, ипак признаје развод по било ком мужевљевом хиру; иако и
подстиче милостињу, али хвали и страст гомилања богатства, поштујући богате.
Хришћанство благосиља брак са једном женом, ислам дозвољава да се имају
четири жене и бесконачни број љубавница. Сваком разумном човеку јасно је да је
очувати супружничку верност у законитом браку са једном женом много теже него
ако постоји могућност да у границама дозвољеног имаш везу са практично
неограниченим бројем жена.
Ислам заповеда обавезну молитву пет пута дневно, хришћани имају заповест да
се моле непрестано (1 Сол. 5:17).
Муслимани посте само три недеље, док су у Православној Цркви посне скоро две
трећине дана у току године, при чему се пост продужава на читаве дане (дан и
ноћ), а не само на дане, како је у исламу. Разуме се, да би постили скоро 240 дана
и ноћи, неопходно је много више напора, него за пост у току двадесет дана.
Неки као нешто високо наводе муслимански закон који забрањује употребу вина.
Али при пажљивом посматрању, и у томе арапска религија уступа пред учењем
Цркве. Хришћанство не забрањује употребу вина као таквог, али веома, веома
строго забрањује пијанство – пијанице неће наследити Царство Божије. (1 Кор.
6:10). А свакоме је очигледно, да само моћан човек може да, употребљавајући
вино, сачува меру и да не упадне у пијанство; потпуно одбацивање алкохола је
кудикамо лакши пут за савладавање тог греха.
Такође, ислам забрањује да се употребљава свињетина, одређује и нека друга
ограничења у одећи и понашању, али је потпуно јасно, да је много лакше не јести
свињетину и не носити свилене тканине неголи чувати заповест о уздржању од
греха, чак и у мислима – што је заповеђено сваком хришћанину.
Размотримо и вођење ратова. Слепи су они који покушавају да хришћанство
угурају у прокрустовску постељу тупог пацифизма. Одбрамбени рат се
недвосмислено благосиља од Цркве. Из Светих војника – од војсковођа до војника
– није само једна дивизија састављена Цару Небеском у лику Светих. Али ако је у
исламу вођење ратова засновано на мржњи према убијенима, у хришћанству је
основ војничког подвига љубав према онима који се штите – од ове љубави нико
нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13), а те речи се са
правом односе на оне који су са чашћу погинули у борби. Такво је Христово учење
и само човек моћан духом и вољом може да га испуни.
Можемо веома, веома дуго настављати са поређењима. Али и на основу већ
наведеног могуће је у потпуности објективно рећи да је хришћанство – религија
моћних људи, док је ислам – религија за немоћне и раслабљене. Хришћанство је
за – слободне, ислам – за робове. Говоримо овде о најважнијој слободи за човека
– слободи од греха и сопствених страсти, од којих муслиманска вера није у стању
да ослободи своје следбенике.
И управо се тиме објашњава ширење ислама у савременом свету. Управо зато
ислам постаје популаран сада на Западу, јер сада наступа епоха слабог човека;
посветовњачено човечанство сада негује своје немоћи и утапа се у добровољну
раслабљеност. Како им је угодно да чују: Алах жели да вам олакша (живот); јер је
човек створен слабим (Коран 4.28).
Сагласно са хришћанским учењем, човек је створен снажним, и призван је да буде
такав. Чињеница да током две хиљаде година Црква није спустила свој, толико
висок, морални идеал, сведочи о томе да је он у Њој – реално остварљив. А
пример за то су – не само стотине хиљада Светих, већ и милиони простих
православних хришћана, који су тај идеал остварили у свом животу. Самом човеку
је ово немогуће, а Богу је све могуће (Мт. 19:26), и Господ Исус Христос, Коме је
све могуће, даје силу да се учини и оно што смо набројали, и више од тога.
Пред сваким од нас стоји избор – да ли да остане слаб или да постане моћан. Да
плива низ водени ток ка провалији или уз водени ток ка обали. И нико неће избећи
(избор), и једино од самог човека зависи, шта ће он изабрати на крају.
Само треба знати и памтити, да ће сви они, који су требали да постану снажни,
али су по својој вољи остали слаби, бити питани са свом строгошћу – у своје
време.
„Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају„. (Мт. 11:12).
98 ГОДИНА БРЕГАЛНИЧКЕ БИТКЕ

9. јула 1913. године храбра србска војска је извојевала коначну победу над
двоструко јачом војском Бугарске, чиме је проузрокован бугарски пораз у Другом
балканском рату.

По окончању Првог балканског рата, дошло је до нарастања сукоба око поделе

ослобођених територија. Споразумом којим је оформљен Балкански савез, било је
одређено да се подела територија јужно од Шар планине изврши арбитражом
руског цара Николаја II. Међутим, Бугарска је сматрала да јој територија Старе и
Јужне Србије безусловно припада у целости, иако није испунила договор о броју
војника који су требали да учествују у војним операцијама.

Бугарска војска је 30.(17) јуна 1913. без икакве објаве рата напала свог
дојучерашњег савезника, покушавши да натера Србију на повлачење из
новоослобођених територија. Мучки напад је храброшћу србског војника одбијен, а
бугарска војска натерана на повлачење.

Данас, после 98 година од наше велике победе, можемо само да поновимо гесло
које је наша велика армија исковала крвљу за националним уједињењем:

КУМАНОВО ЗА КОСОВО – БРЕГАЛНИЦУ ЗА СЛИВНИЦУ!

Интервју: Сребреница као средство манипулације

Навршило се пуних шеснаест година од како је Војска Републике Србске ушла у

Сребреницу. Многи страни медији, нарочито западни, од тог тренутка, на сва звона
су објављивали вести о „геноциду над муслиманским становништвом“. Но,
показало се да је истина ипак другачија, а све захваљујући бројним ентузијастима.
Један од тих ентузијаста је и господин Александар Дорин, новинар и публициста
из Швајцарске.

 
Господине Дорин, одакле уопште интересовање код Вас за проблематику ратова
деведесетих на простору бивше Југославије?

Пратио сам од почетка деведесетих година ратове у бившој Југославији. Брзо сам
приметио да са извештајима о тим ратовима, у западним медијима, нешто није у
реду. Ступио сам у контакт са разним новинарима широм света, који су о томе
писали, а да нису били део званичне клике. Скупљао сам њихове анализе и
извештаје, док ми једног дана један познаник није предложио да напишем књигу о
томе. То сам 1999. учинио и издао сам на немачком језику књигу које се зове In
unseren Himmeln kreuzt der fremde Gott (Нашим небом крстари туђи Бог). Књигу је
издала издавачка кућа „Ахриман“ из Фрајбурга, а почетком ове године је у Берлину
изашла моја најновија књига књига Srebrenica - die Geschichte eines salonfähigen
Rassismus (Сребреница - историја једног салонског расизма), која се бави
медијским манипулацијама око Сребренице. Издавач је „Каи Хомилиус“. До краја
септембра треба да изађе моја следећа књига под именом Srebrenica - wie es
wirklich war (Сребреница - како је стварно било). Ради се о документацији о
страдању Срба у Подрињу, уз коју ће ићи и DVD диск са пратећим садржајем.
Ових дана, једна од топ-тема је била и Сребреница. Медији су били пуни осуда на
рачун Војске Републике Србске и сви су се утркивали ко ће више осудити генерала
Младића и остатак тадашњег војног и политичког руководства Републике Србске.
Који су то докази за наводни геноцид у Сребреници и зашто се они не могу узети
као валидни, и да ли је заиста било геноцида над муслиманским становништвом?

Такозвани хашки истражитељи су могли да пронађу око 2000 лешева у кругу од 50

километара око Сребренице. То се може прочитати у извештају господина Деана
Манинга, који је тада водио те истраге. Више од 30 муслиманских сведока су дали
изјаве да је муслиманска армија после пада Сребренице у пробоју ка Тузли кроз
минска поља и борбе са србском војском изгубила најмање 2000 бораца, а неки
говоре чак и о 3000 мртвих. Значи, изтражитељи су нашли, до сада, жртве војних
сукоба. Али жртва борбених дејстава не може истовремено да буде и жртва
стрељања. Тако да им фале сви од оних наводно убијених 7000-8000 муслимана.
Уједињене нације су 17. јула 1995 године, то је било недељу дана после пада
Сребренице, писмено потврдиле да је србска војска муслиманским цивилима
понудила да остану у Сребреници. Међутим, они су желели да се пребаце на
муслиманску територију. Србска војска их је онда пребацила за Кладањ. УН и
муслиманске цивилне власти су после потврдиле да су Срби коректно поступали и
да нису пипнули ниједног муслимана. Генерал Младић је тада чак наређивао да се
неки муслимани пребаце у болницу у Братунцу, међу њима и једна трудна жена. О
којем геноциду онда они могу да говоре? Морам још да додам да су муслиманске
организације у међувремену вештачки повећале број наводно пронађених лешева.
Сада не причају више о 2000 пронађених лешева, него о више од 6000, иако за то
не постоји никакав доказ. Такође тврде да су преко ДНК анализе идентификовали
негде око 6000 жртава. Међутим, и то је само једна тврдња без доказа. Нико до
данас није имао увид у те наводне анализе. Они то све крију, што доказује да
је цела прича чиста манипулација.

Првобитна цифра је била пет хиљада, па касније седам, да би се данас

говорило о „преко осам хиљада“ убијених и несталих. Зашто се толико
манипулише бројкама?

Као што смо већ рекли, најмање две хиљаде муслиманских бораца и мушкараца је
страдало у пробоју. 1996. године су се појавиле око три хиљаде имена муслимана
на бирачким списковима у Босни, иако су њихова имена паралелно на списку
наводно несталих. Ту су и имена 954 муслимана са списка несталих, који су
већ пре пада Сребренице били мртви. Господин Миливоје Иванишевић из
Београда је пронашао 500 муслиманских дезертера, који су пре пада Сребренице
побегли из Армије БиХ, али су и они завршили на списку несталих. Недавно је чак
и господин Мирсад Токача у Бања Луци признао да су он и његов тим у околини
Сребренице пронашли 500 живих људи, који су такође на списку несталих. Проф.
Едвард Херман из Америке је рекао да је Сребреница „највећи случај
манипулације током ратова на Балкану“, чему се придружио и Емил Влајки
назвавши Сребреницу митом. Сребреница је, значи, једна намештаљка. То видите
на примеру Хакије Мехољића који је потврдио да је Бил Клинтон Алији
Изетбеговићу још 1993. нудио варијанту сребреничког „масакра“. Сребреница је
главни аргумент којим се могу у свако доба уцењивати Срби и у Босни и у Србији.

Осим србске и муслиманске стране, ко је све имао утицаја у јулским дешавањима

у Сребреници 1995. и колики је тај утицај данас? 

Умешана је била Америка, која је уско сарађивала са Изетбеговићевом владом.

Она је муслиманској армији слала годинама оружје преко тузланског аеродрома.
Очигледно су Американци активно учестовали у Сребренчикој манипулацији, да би
могли мало касније да очисте Крајину од Срба.

 
И УН су играле једну веома прљаву улогу у тој целој причи. Прво су снаге УН-
а мирно гледале како Орићева армија напада србска села и масакрира Србе у
околини Сребренице. Никада снаге Уједињених нација нису спречиле Орића и
његове војнике. А када је србска војска 1993. године кренула у контраофанзиву,
онда су УН одједном декларисале Сребреницу као „заштићену зону“. Орић је
потписао споразум, по коме је УН требало њега и његову војску да разоружа. Али
и то је била чиста намештаљка, јер је Орићева армија до пада Сребренице била
под оружјем и наставила са нападима на србска села. УН су активно стале на
страну муслимана и њихових савезника у Вашингтону и подржавали манипулације
и неправду против србског народа. То опет доказује да УН нису једна независна
организација, иако то стално трвде.

Трећи фактор су Французи, који су такође одиграли једну чудну улогу у случају

Сребренице. Француски хеликоптери су пре пада Сребренице евакуисали Насера
Орића и његове официре. Такође, постоје индиције да је француска обавештајна
служба била умешана у један злочин после пада Сребренице. Реч је о случају
Дражена Ердемовића и његове мултиетничке јединице. Постоје докази да је та
јединица убила, после пада Сребребнице, једну групу од око 150 муслиманских
заробљеника. Ердемовић је после лагао да је његова јединица убила око 1200
заробљеника. Новинар Жерминал Чивиков је, међутим, у његовој сјајној књизи
„Сребреница - крунски сведок“ доказао да Ердемовић лаже. Караџић и
Младић нису наредили тај злочин. Постоји и трећи фактор. Неко је платио
Ердемовића и неке војнике из његове јединице да негде ухвате групу
муслиманских мушкараца и да их убију. Циљ је био да оптуже Србе. Разни људи
су писали о томе, да су се Изетбеговић и француска обавештајна служба
договорили, да некога плате за тај злочин. То подсећа на на онај инцидент на
пијаци Маркале у Сарајеву, где су исто Србима подметнули „злочин“.

„Геноцид“ у Сребреници се догодио непуних месец дана пре операције „Олуја“ и

етничког чишћења Републике Србске Крајине. Постоји ли нека веза између ова два
догађаја и зашто су злочини над Србима увек маргинализовани иако постоје
прилично очигледни докази?

Сребреница и „Олуја“ су и те како повезане једна са другом. Сребреница је била

припрема да се Крајина очисти од Срба. За само два дана су хрватске снаге
протерале четврт милиона Срба и убили најмање 1900. Писали су разни новинари
о томе да су Клинтонови генерали припремили „Олују“. О томе је писао и хрватски
новинар Иво Пуканић. Није ваљда случајно што су га непосредно после тога и
убили? Западни медији су дигли такву прашину око Сребренице, да су касније без
проблема могли да протерују и убијају Србе у Хрватској. То није била случајност.

Постоји ли паралела између догађаја у Сребреници 1995. и оних у Рачку 1999,

нарочито када су у питању страни утицаји?

Рачак и Сребреница носе исти рукопис. У манипулацији у Рачку је био умешан

Вилијем Вокер, који је радио за америчке интересе. А и у случају сребреничке
манипулације је била умешана Америка.

Постоји ли неки политички и геостратешки интерес када је Сребреница у питању?

Ко је до сада и какве користи имао од овакве верзије догађаја?

Мешање Америке и њених савезника у југословенске ратове је чист акт политичког

и геостратешког интереса. Они данас владају Балканом и о свему одлучују. О томе
су писали чак и амерички експерти тајне службе, аналитичари и бивши
политичари. Ти људи добро знају о чему причају. Ремзи Кларк, бивши амерички
јавни тужлилац, је у својој књизи „НАТО на Балкану“ детаљно објаснио како
је Америка годинама пре почетка ратова у бившој Југославији те
ратове планирала, припремила и организовала. Немачки политичар Вили Вимер
је често објашњавао да је НАТО, уз помоћ Немачке, југословенске ратове
припремио. Исто то твдри и пензионисани немачки генерал Хајнц Локаи у
књизи Der Kosovo-Konflikt - Wege in einen vermeidbaren Krieg. Исте
информације можете да прочитате и у књизи Die Wahrheit über den NATO-Krieg
gegen Jugoslawien, коју је написао бивши немачки НАТО адмирал Елмар Смелинг.
Улогу немачке владе у припремању рата у бившој Југославији је описао и немачки
експерт тајне службе, Ерих Шмит-Енбум. У његовој књизи Der Schattenkrieger
- Klaus Kinkel und der BND наводи да је немачка обавештајна служба
већ осамдесетих година ступила у контак са проусташким организацијама у
Хрватској, да је са њима припремила предстојећи рат. Таквих примера има
још доста. То није србска пропаганда, то су чињенице о којима су политички
инсајдери писали.

Познато је да је Осама бин Ладен боравио у Босни и чак учествовао у злочинима

над Србима, али то је обично део који медији прећуткују када говоре о
њему. Како изгледа Сребреница када је однос Запада према исламском свету у
питању? Не чини ли се да је Сребреница нека врста покрића за оно што
је НАТО урадио у Ираку и Авганистану, и није ли управо „геноцид у
Сребреници“ био један од главних аргумената за покретање рата против Ирака
2003?

Американци нападују муслиманске земље, тамо где желе да краду нафту и да

праве своје војне базе. А у другим земљама користе муслимане да направе хаос и
ратове. На пример, Америка је на Косову подржавала терористичку албанску
организацију „ОВК“, да би направили рат у Србији. Тај рат је Америци био
потребан како би могли касније да отцепе Косово. А сви знамо да се на
Косову данас налази велика војна база „Бондстил“.

У Босни су Американци подржавали Алију Изетбеговића, који је цео свој живот био

муслимански фанатик. Њима је Изетбеговић био неопходан за
окупацију и тог дела Балкана. Америка једном напада муслимане, а други пут их
користи за свој интерес.

Американци су од Сребренице направили мит, зато што са тим могу да избегну

расправу о томе да су они муслиманима годинама слали преко тузланског
аерордрома оружје и муницију. О томе је Шина МекДоналд чак снимила и филм
који се зове „Савезници и лажи“. А амерички конгрес је 16. јануара 1997. изнео
информацију да је Бил Клинтон слао оружје муслиманима.

Уз све то, „Сребреницом“ могу да уцењују Србе када год желе, тако да од Срба

нико више не сме да подигне глас.

Недавно је на Радио Телевизији Србије приказан документарни

филм „Сребреничка поља смрти“, у коме је практично само поновљена оптужница
против војног руководства Републике Србске. Пре пар месеци Скупштина Србије је
изгласала и контраверзну резолуцију о Сребреници. Колико овакви потези иду
на штету Србији и Србима уопште, како на унутрашњем тако и на
спољнополитичком плану?

Данашња влада у Србији не заступа интерес србског народа, већ само интерес
крупног капитала. Она једино може да опстане ако ради све што јој Америка и
такозвана Међународна заједница нареде. Она се бори за своје фотеље на све
могуће начине. Водећи политичари у Србији се богате на распродаји Србије и
окупацији земље кроз НАТО алијансу. Из тих разлога, власт лаже србски народ и
наноси му огромну штету. То је један тренд који је започео покојни Зоран Ђинђић.

Када можемо очекивати србско издање Ваше књиге посвећене Сребреници и

какви су Вам планови за будућност по питању рада на расветљавању истине о
догђајима деведесетих?

Ја сам питао већ стотину пута србске политичаре, организације и приватнике,

да ли хоће финансијски само мало да ми помогну.
Потрошио сам на истраживање везано
за Сребреницу, последњих година, десетине хиљада евра, а да не причам о
трошковима моје прве књиге и следеће документације. Дошао сам, захваљујући
томе, до озбиљних финансијских проблема. Међутим, нико ми није помогао ни
једним динаром. Сви су рекли: „Одлично, свака Вам част, само наставите тако...“,
али нико неће да помогне. Потребан ми је новац за превод и да бих наставио овај
посао и завршио своју интернет презентацију. Не знам тренутно како ћу даље, али
морам да се борим, како год било, за истину, зато што мора да остане макар мали
траг истине за будуће генерације. Морам да кажем
да су неслога и незаинтересованост међу Србима једна велика брука! Како је
могуће да се само појединци, без икакве помоћи, боре за србски народ? Шта би
рекли преци данашњих Срба, који су гинули за своје потомство?
70 ГОДИНА ПЛАВЕ ДИВИЗИЈЕ

У суботу 16. јула, наши другови из Alianza Nacional одржаће конференцију поводом
70 година од оснивања славне Плаве дивизије, која се са осталим европским
добровољцима борила за Европу Нација, а против куге капитализма и комунизма.
Многи од официра, припадника дивизије, били су прекаљени националистички
борци, чија је храброст показана у грађанском рату против безбожних левичарских
бандита, а исто тако листом су се добровољно прикључивали и млади шпански
Фалангисти. Због својих жртава и ратних заслуга, од Источног фронта до Пиринеја,
војници и официри Плаве дивизије одликовани су са два Витешка крста (један са
храстовим лишћем), два Златна крста, 138 Гвоздених крстова I класе, 2.359
Гвоздених крстова II класе и 2.216 Крстова за ратне заслуге са мачевима. Поводом
ове значајне годишњице биће приказан документарни филм “La División Azul”, а
присутнима ће се обратити један од преживелих припадника ове шпанске
националне елите, који ће евоцирати успомене из једне од најславнијих епизода
новије шпанске историје. Вечна слава палим херојима!
МРТАВ НИСИ ДРУЖЕ МИЛИ!

Прво што се од вас тражи, то jе да љубави за страдалнички србски народ имате,

да земљу своjу и народ своj волите пре свега и изнад свега. Та љубав треба да
буде извор и утока свих ваших нада и жеља, мисли и осећања; jедном речjу, сав
ваш живот и цео рад мора бити искључиво за добро србског народа, никако мимо
њега, наjмање против њега. Том љубављу морате испунити срце своjе до те мере
да у њему не остане ниjедан кутак у коме би се могла мржња заврежити, jер
мржња, ма према коме, залива очи крвљу, те човек онда истину не може
сагледати. Таква љубав биће увек непресушни извор нових снага са коjима ћете и
наjтеже напоре лако поднети.

Ђенерал Коста Мушицки

 
Тамо где падне крв јунака увек изничу најлепши цветови... Црвени, плави, бели... И
та крв постаје семе нових јунака и витезова. Изникао из тог семена, ђенерал
Константин Мушицки другачији и није могао постати него баш такав један јунак и
мученик. Ове године, 17. јула навршава се 65 година од смрти ђенерала
Мушицког, стрељаног од стране бољшевичког олоша који је једино свезаном
ђенералу-јунаку могао да суди.

Коста је рођен 7. априла 1897. године у Славонском Броду. Са 17 година насилно

је мобилисан у војску аустроугарске монархије, али ће првом приликом прећи у
редове оних којима је и припадао по духу и крви. За показану храброст у Првом
светском рату, одликован је Карађорђевом звездом, а након рата постаје ађутант
краља Александра, престолонаследника Петра и краљице Марије. Чин пуковника
задобио је 1937. године. Почетком Априлског рата учествовао је у борбама у
околини свог родног града, а након слома бива ухапшен од стране усташа. Успеће
да се спасе и прелази у Београд где се повезује са још једним јунаком, пуковником
Милошем Масаловићем и Димитријем Љотићем. У тешком времену за србски
народ, када на његово чело стаје Милан Недић,  Мушицки постаје 15. септембра
1941. године командант Србског Добровољачког Корпуса.  Под његовом командом,
омладинци покрета Збор успешно су, само два дана од формирања, у потпуности
разбили и у бег натерали цео космајски партизански одред и тако започели борбу
против комунистичке опасности која се надвила не само над нашом Отаџбином,
већ и над читавом Европом. Све до хапшења ђенерала Мушицког од стране
енглеских марионета у бољшевичким рукама,  Србски добровољци успешно су
извршавали све борбене задатке, у којима су многи оставили своје младе животе
које никада нису жалили.

Ни јуначки ђенерал Коста Мушицки на суђењу, пред помахниталом руљом, није

био другачији од својих младих бораца. Чврст, несаломив, храбар, знао је шта га
чека и није се плашио. На смрт је гледао као на приближавање часа када ће као
отац загрлити своје мртве другове, Србске добровољце, свога Учитеља, и да ће их
тако увести у Небеску Србију, пред честитога Кнеза Лазара. Зато се и у
последњем тренутку, пред упереним цевима црвених изрода, није поколебао.

Данас у нама одзвањају његове последње речи помешане са плотуном пушака –

„ЖИВЕЛА СРБИЈА!“  И ми их радо понављамо у свим тешким часовима борбе
нашег Покрета, борбе коју смо повели и која се може завршити једино Победом!

Мртав ниси, друже мили!

Слава ђенералу Кости Мушицком!

Живела Србија!
ПОСЛЕДЊА ЗАПОВЕСТ КОМАНДАНТА МУШИЦКОГ

Jунаци,
Jа идем на пут у небеску Србиjу, тамо где се већ налазе наjбољи наши другови да
се њима ставим на чело jер тамо и спадам. Ви наставите започето дело и будите
свима и свакоме пример како се живи и умире за Истину, Краља, Народ и
Отаџбину.

Другови,
истраjте до краjа у светоj борби за Истину и вазда имаjте на уму, да вас ваши
другови и ваш командант посматраjу и у борби и раду прате и да су стално са
вама.

Командант, 

ђенерал Коста Мушицки

8. јануара 1946
Православни национал-револуционари у шпанском националном
устанку

 Поводом годишњице почетка Шпанског грађанског рата

...Поред јуначке борбе и смрти, легионари Василе Марин и Јон Мота су оставили
на својим шпанским саборцима још један, дубљи траг. Приликом јуриша, ова два
млада, православна Румуна су узвикивали: Viva la muerte! Овај борбени поклич су
антикомунистички борци одушевљено прихватили, инстинктивно осетивши да је у
том покличу садржана сва хришћанска, витешка, не само борбена, већ и животна
етика свих белих Европљана... 

ЗНАМЕН ОКУПАТОРА

Комунистичког окупатора на србском тлу, наследила је окупаторска чизма НАТО

пакта, Европске уније и њихових домаћих слугу. Сви ми који желимо слободну
Србију не можемо да се миримо са окупаторима нити да њихове датуме
прихватамо за своје празнике.
У последње време све се више поставља питање да ли је и данас у Србији
потребно разговарати о Другом светском рату. Од 1941. прошло је шездесет
година. Могло би се рећи да се о рату, његовим узроцима, току и последицама
мање више све зна. Међутим, наслеђе нерешених питања везаних за Други
светски рат и грађански рат у Србији и дан данас коче србско саморазумевање.
Авети комунистичке прошлости ни данас не дају мира Србији. Потомци црвених
политичких комесара, преобучени у тунике демократије, либерализма и људских
права, одричу Србији право на истину о њеној болној прошлости. Може ли Србија
постојати као држава верна самој себи ако не зна своју прошлост или ако се
темељи на историјским лажима и фалсификатима?

Заправо, не ради се само о рату као историјском периоду, ради се о темељном

питању србског саморазумевања, србског односа према својој прошлости и
будућности. Ради се, у крајњој линији, о томе шта то значи бити Србин. Педесет
година комунизам је уништавао србску душу тако што нам је одузимао историју.
Како нам је одузимао историју тако нас је чупао из корена и претварао у људе без
памћења, без прошлости и без самосвести. Данас то исто раде разни
другосрбијанци, јуришници којекаквих невладиних организација, демократе,
„реформисани“ социлалисти, комунисти, самопрокламовани антифашисти и сви
они који сањају црвену петокраку звезду. Цела та клика тражи да се 7. јули
прогласи државним празником, што није ништа друго него повратак у
титоистичке шаблоне.

Што се нас тиче – нема расправе! Србија најзад мора открити своје истинско лице
и престати да се скрива! За нас 7. јули није празник. За нас бољшевичке убице
нису ослободиоци. Црвени празници, њихови датуми, њихове светиње и њихово
наслеђе нас не обавезују. Нас не занима њихов дан устанка, као ни сви остали
њихови митови. Видели смо их на делу. И њих и њихова Пасја гробља, Голе отоке,
стрељане родољубе, тамнице у којима су чамили најбољи синови србског народа.
Све је то наслеђе њиховог 27. марта и њиховог 7. јула. 

Комунизам је у Србији довољно дуго сејао смрт – како духовну тако и физичку.
Међутим, онима који данас чезну за рехабилитацијом комунистичких злочинаца
још увек није доста смрти и разарања. Титоисти и данас прижељкују србску крв,
као што прижељкују и стрељачке водове и мрачне ћелије за србске патриоте. Па
ипак, када се већ покреће питање Другог светског рата, треба рећи и то да је
немачку окупацију заменила комунистичка окупација, још тежа и још страшнија од
немачке. Ту комунистичку окупацију данас је заменила окупаторска чизма НАТО
пакта, Европске уније и њихових домаћих слугу. Сви ми који желимо слободну
Србију не можемо да се миримо са окупаторима нити да њихове датуме
прихватамо за своје празнике, као што за своје главаре не можемо да признајемо
агенте СССР-а, Лондона или Брисела. У том смислу став Србске Акције је јасан.
Ми се јасно и гласно противимо тренду бољшевизације Србије! 

Можемо ствари да поставимо и на другачији начин: као што је борба против

бољшевизма у трагичним данима 1941-1945. представљала борбу за биолошки и
духовни опстанак србског бића, онда је борба против комунистичког отрова исто
толико потребна и данас! Истини за вољу, данас је можда и потребнија! Без
обзира на све, Србска Акција прихвата ту борбу против бољшевизма, чак и ако та
борба значи конфронтирање са министрима данашње србске назови владе,
бриселским комесарима, „антифашистима“, другосрбијанцима или било ким
другим. Та борба за нас је духовно питање. Она је питање србског идентитета.
Бољшевизам у свим његовим облицима, као што су мондијализам,
интернационализам, лажно европејство... мора нестати из Србије! По том питању
не сме бити никаквог компромиса. 

Комунистичка борба за власт коју је покренула Коминтерна и којом је командовао

Стаљин није била борба за ослобођење Србије. Због себе, због своје прошлости и
своје будућности морамо разагнати све непријатељске лажи и обмане. Србски
народ никада није био бољшевик. Он то није ни данас. Уједињени под заставом
Србске Акције, покажимо свим непријатељима да Срби никада неће постати
бољшевици и одроди.
НЕРЕДИ – ИЛИ РАСНИ РАТ У НАЈАВИ

Би-би-си је емитовао снимак нереда у северном Лондону. Хиљаде црнаца,

припадника афро-карипске етничке заједнице, пљачкало је и уништавало све што
им се нашло на путу: продавнице, ресторане, аутомобиле. Било је и упада у
приватне куће.  Водитељ Би-би-сијеве ванредне информативне емисије покушавао
је да прокоментарише снимак: „Као што видите, ово су млади људи… Све су то
млади људи. Неки од њих веома млади...“ Политичка коректност и аутоцензура му
нису дозволили да каже оно што је било тако очевидно: људима који су
уништавали северни Лондон, осим младости, било је заједничко и то што су били
– црнци. Енглески медији су по сваку цену желели да прећуте оно што је свако
могао да види – Лондоном, а затим и читавом Енглеском су се ширили расни
немири. Имигранти из Африке и Азије су, пљачкајући и палећи градске четврти,
демонстрирали мржњу према држави која их је прихватила и пружила им
сигурност. Ако сте имигрант у Великој Британији, сасвим пристојно можете живети
чак и ако не радите ништа. И то у државном стану! Па тако у Енглеској чак и
осведочени терористи, на основу свог имигрантског статуса, примају од државе
социјалну помоћ. Пример за то је Мухамед ал-Гуербоузи, тражен у Мароку због
тероризма и осумњичен за терористички напад у Мадриду (2004), који добија
социјалну помоћ у износу од 1.000 фунти месечно. Крајем априла ове године,
енглеска штампа је објавила следећи податак: дванаесточлана породица
имиграната из Етиопије добија помоћ од око 1.500 фунти недељно, у кући коју су
добили од државе. Знајући ово, лако је разумети коментар једног енглеског
новинара, који је између осталог рекао: „Ови нереди немају никакве везе са
немаштином. Само на Острву можете чути како се на сиромаштво жале они који
носе патике од 100 фунти и тренерке од 300 фунти“. Био је то прави одговор на
левичарске бесмислице о томе да су наводно економски проблеми и
дискриминација, а не расне тензије изазвали нереде.

У нередима нису учествовали само незапослени, који у Енглеској живе искључиво

о трошку пореских обавезника, већ и они запослени и добро плаћени. Девојка,
црнкиња, запослена у продавници рачунарске опреме и беле технике, ухапшена је
док је, током нереда, пљачкала продавницу у којој ради. Због учешћа у нередима и
пљачке ухапшен је и Алексис Бејли, тридесетједногодишњи црнац, који ради као у
учитељ у основној школи. Све ово јасно говори да нереди у Енглеској нису избили
због сиромаштва и изолованости, већ је корен проблема културне и духовне
природе.

Нереди су започели након што је лондонска полиција, у покушају хапшења, убила

Марка Дагана, наоружаног криминалца афро-карипског порекла. Расне и верске
тензије у Енглеској, као и висок степен криминалитета у црначким и имигрантским
заједницама, су очигледан фактор који је „запалио“ нереде. И није тешко разумети
зашто енглески државни медији то прећуткују, али није ни мало лако схватити
зашто поједини новинари у Србији такође пренебрегавају ову очевидну чињеницу!
А тек шта рећи о новинарској не-етици и двоструким стандардима: када се
младост у Србији побуни против одржавања параде сексуално настраних, онда су
за нереде криви „хулигани, фашисти и екстремисти“, а за оне који дивљају и
пљачкају по Енглеској наводно треба имати разумевања, јер су у питању „млади
изгредници, фрустрирани што не могу да купе оно што многи други већ одавно
имају“.
Нереди у Енглеској, али и недавни слични нереди у Француској и Италији,
најављују расне сукобе који ће ускоро жестоко погодити западну Европу. Себични
интереси супер-капиталистичких елита, који на закулисан начин управљају
западноевропским државама, омогућили су вишедеценијску најезду имиграната из
Африке и Азије у Европу. Многи су показатељи да већина дошљака гаји дубоку
мржњу према државама у које су дошли, а које никада до краја нису прихаватили
као своје, иако су у њима добили сва права и могућности. Дубоку мржњу они гаје и
према домаћем становнишву и његовој култури. Таква је ситуација на западу, али
и на истоку Старог континента, у Русији, која се суочава са неконтролисаним
упливом имиграната са Кавказа, што је – као и у случају западне Европе – донело
тероризам и пораст криминала. Стога се многи Европљани већ сада осећају
угрожено у својим сопственим земљама, а ускоро ће се суочити са још страшнијим
насиљем које ће их пробудити, надамо се не прекасно, из дубоког сна
метеријализма и националне учмалости.  
БУЂЕЊЕ ИЗ ЦРВЕНОГ СНА

У Србији се током лета које још увек траје догодило много значајних и врло
пропраћених догађаја који су заокупили пажњу скоро целокупне домаће и стране
јавности. Цео јул месец протекао је углавном у вези са кризом на српском Косову и
Метохији и са притисцима шиптарских сецесиониста на преостали српски живаљ.
Та криза и данас траје и далеко је од решења. Одмах након тога избиле су и веће
несугласице између коалиционих партнера у власти пошто се приближавају
избори. Политика Косово и ЕУ коначно је доживела свој суноврат, а тога су свесни
и сами представници власти.[1.] Нови талас варничења на политичкој сцени, након
Косова и Метохије, све неизвеснијих евроунијатских интеграција и новог таласа
економске кризе било је и ограђивање режимлија од овогодишњег одржавања тзв.
Параде поноса.[2.] Из дана у дан све је више оних који се томе противе, јер су
свесни да избори иду ускоро, па ко вели сваки глас је драгоцен, посебно што
српски народ упркос свим притисцима није и даље значајно већински благонаклон
према таквој скарадштини.

Оно што је током овог дела врућег српског лета

остало ван жиже јавности, јесте један смео, нужан, неопходан и поврх свега
оригиналан начин исказивања протеста против злочиначког комунистичког
наслеђа у Србији. Реч је о акцији припадника националне организације Србска
Акција у Нишу.[3.] Наиме, овај протест имао је за циљ да укаже на заборављене
жртве комунистичког терора у Србији после 1944. године. Иако комунисти нису
данас формално на власти они преко својих ученика и наследника доследно
спроводе терор над српским народом присуством у различитим институцијама
како власти, тако и политике, културе, образовања, привреде, економије итд.
Истина је да данас нема стравичних злочина као током 1944. и након те године,
али су манири којима се наследници и следбеници комуниста служе у многочему
исти или слични. Оно што је најважније, уперени су против српског народа и
Србије.

Једном крајње успешном и видљивом акцијом, припадници Србске Акције

прекрили су бисте двојице тзв. народних хероја у Нишу црним кесама и облепили
захтевом да се и у Нишу као и у другим градовима широм нашег Отачаства
обележе стратишта и масовне гробнице жртава побијених без суда од стране
узурпаторских комунистичких власти. Није прошло много времена, одмах су се
огласили грађанистички и антисрпски медији не би ли осудили ову акцију која је
прошла без и једног инцидента, а на крајње видљив начин и са јасном поруком.[4.]
Чак се поводом овог протеста огласио и градоначелник Ниша, иначе члан ДС,
позивајући надлежне да што пре ухвате учиниоце и приведу их правди (Вероватно
оној истој „правди” којој су и комунисти приводили издајнике и класне
непријатеље!)![5.]

Оваква реакција антисрпских медија и

жутог градоначелника не чуди много, колико чуди то да се ниједна национална
организација није огласила овим поводом дајући подршку Србској Акцији која је на
овај начин само желела да се утврди истина и комунистички злочинци прикажу у
правоме светлу. Један од разлога за нереаговање и непружање подршке, сигурно
лежи и у заблуди совјетофилског антифашизма који данас гаје са нескривеним
жаром неке „националне организације” и зато што додворички флертују са
„грађанистичком Русијом” Димитрија Медведева, која још увек грца у штрокавом
наслеђу безбожничког совјетског духа . Но, чак и да није тако, питање
комунистичког наслеђа у Србији никада неће бити решено уколико се целокупни
православно-национално-родољубиви корпус не постави у правцу јасног
инсистирања на системској рехабилитацији нације и државе оптерећених
комунистичким бременом. Суверена, достојанствена и национално поносна
Србија, нема места ни за Жилника, ни за Зрењанина, ни за Стевана Филиповића,
Крцуна, Љубичића, Броза, Зечевића, Ковачевића, Пека Дапчевића и многе друге у
крв огрезле црвене зликовце који по српски народ нису били ништа блажи од
усташких кама, маљева, јама и логора! За њих места треба да има само у мрачном
кутку историје!

Ако је у Србији данас могуће да се на жртве црвеног терора полако заборавља, а о

црвеним зликовцима не даје истинска слика, лако се може доћи у ситуацију да се
након 60 или 70 година од данас забораве и српске жртве и злочини над њима у
Хрватској, Босни и Косову и Метохији током деведесетих година прошлога века.
Немар друштва подстиче немар, па ће се, следећи незаинтересованост за
истраживањем истине о жртвама комунистичког режима, друштво тако немарно
односити и према нашој браћи која су пострадала током деведесетих година
прошлога века и која још увек страдају на подручју свих српских земаља. То је
недопсутиво и зато томе треба стати на пут, активизмом целокупног националног
корпуса, а не појединим реакцијам које одзвањају у празно, понављајући по
безброј пута исто.

Овај протест Србске Акције треба похвалити и подржати јер свака мања средина у
нашој Србији у својој историји има болних и црних тренутака кроз које је прошла
након узурпације власти од стране терористичке организације као што је то била
КПЈ. Макар и само једном годишње на дан страдања одржавањем помена онима
који су пали од црвеног куршума без кривице, велико је дело, како за жртве,
њихове потомке и васцелу Србију, али и најмање дело које национална Србија и
ми који их се сећамо и који их никада нећемо заборавити, можемо да учинимо.
Свима нама увек треба да буде на памети велика и истинска жртва српског
ђенерала Милана Недића и оних који су се и душом и телом дали за спас народа и
Отачаства, не газећи заклетву Богу, Краљу и Отачаству!
ЗАХТЕВИ СРБА СА СЕВЕРА КОСОВА

Одборници четири општине са севера Косова и Метохије одржали су седницу о

политичко-безбедносној ситуацији на северу у београдској општини Стари град. У
Закључцима са седнице српских одборника одбацује се захтев за распуштање
институција на северу Косова, а тај захтев, који је изрекла немачка канцеларка,
оцењује се као ултиматум.

Полазећи од опште ситуације у четири општине северног Косова после

запоседања административних прелаза Брњак и Јариње 25. јула од стране
специјалних јединица албанске полиције, преузимања контроле на поменутим
прелазима од стране КФОР-а, као и неповољних последица споразума
представника Владе Србије и КФОР-а од 5. августа.

Имајући у виду да су ови догађаји условили потпуну изолацију четири општине

укидање слободе кретања људи и промета роба, недостатак животних намирница
лекова, болничког материјала и опреме, чиме се ствара једини европски гето
данашњег времена.

Препознајући да се овим срамним активностима ствара ситуација свршених

чињеница пред нову рунду тзв. дијалога између Београда и Приштине, када ће
представници власти Србије бити стављени пред ултиматум да прихвате царински
печат нелегалне и насилно створене квазидржаве Косово.

Ми, одборници четири општине на северу Косова као легитимни представници

грађана Косовске Митровице, Звечана, Зубиног Потока и Лепосавића, свесни
опасности историјског тренутка како за становнике ових општина , тако и за све
Србе на Косову и Метохији , а највише и првенствено за нашу отаџбину Србију

Доносимо следеће закључке:

1. Захтевамо да се наша држава, Република Србија, активније и одлучније

ангажује на одбрани националних интереса у покрајини Косово и Метохија. У том
погледу, тражићемо да овлашћени органи Србије ставе до знања и домаћој и
светској јавности да ће користити сва средства државе у одбрани
егзистенцијалних интереса Срба у покрајини уколико присутне међународне
мисије то не буду чиниле оглушујући се већ годинама о своје обавезе из
Резолуције Савета безбедности УН 1244.

2. У том погледу тражимо да власти Србије неопозиво ставе на дневни ред својих
комуникација са представницима КФОР-а повратак на режим административних
прелаза од пре 25. јула, како то захтева Декларација Скупштине Србије од 30. јула.

3. Захтевамо од Владе Републике Србије да у складу са анексом 2. тачка 6.

Резолуције 1244 Савета Безбедности УН, пред Саветом Безбедности УН-а
затражи повратак дела безбедносних снага Србије на Косово и Метохију у циљу
заштите живота и имовине грађана.

4. Захтевамо да после неуспелих разговора и нејасних договора са

представницима КФОР-а, представници власти Србије јасно ставе на знање да у
Бриселу 2. септембра неће прихватити царински печат тзв. Републике Косова, јер
би супротан исход значио коначно предавање Покрајине у руке албанским
сепаратистима. Указујемо да у случају прихватања царине и царинског печата на
административним прелазима, Српски народ неће прихватити такво наметнуто
решење и затражиће да се о том питању изјасни Скупштина Републике Србије.

5. Захтеве канцеларке Ангеле Меркел које је упутила властима у Србији, српски

народ са Косова и Метохије одбацује у потпуности, јер сматрају да је то ултиматум
супротан свим међународним прописима.

6. Свесни куда води наставак досадашњег дијалога Београда и приштине под

контролом Брисела Захтевамо да се ова форма дијалога замени разговорима о
решавању свих питања кроз посредовање Савета Безбедности УН. У том погледу
тражимо да у делегацији Србије буду и представници из Порајине.
7. Предлажемо да Влада Србије донесе пропис о једнаком опорезивању роба које
улазе у Покрајину као и у остатку Србије. Тиме ће се предупредити све
злонамерне гласине о незаконитом и криминалном промету роба из остатка
Србије у Покрајину.
8. Са овим Закључцима ћемо упознати главне представнике власти Србије,
највише достојанственике Српске православне цркве и представнике амбасаде
Руске Федерације у Београду.

Чврсто опредељени да бранимо своје породице, домове и имовину, али исто тако
и нашу једину државу Србију тражимо пуно разумевање оправданости оваквог
нашег става у читавој Србији, њеним државним органима, политичким
организацијама и у целокупном јавном мњењу.

Живела Србија, живело Косово и Метохија као неодвојиви део Србије!

СЕДАМДЕСЕТОГОДИШЊИЦА АНТИКОМУНИСТИЧКОГ УСТАНКА

У суботу 4/17. септембра, навршило се 70 година од почетка оружане борбе

против комунизма у Србији, када је Трећи ђачки одред Србске добровољачке
команде при Влади ђенерала М. Недића, на челу са поручником Будимиром
Никићем, ступио у борбу против црвених банди на које је наишао у близини Гроцке
крај Београда. Како пише, Б. Карапанџић, млади добровољци су на подручју села
Дражањ, у једном снажном и одушевљеном јуришу, просто сатрли Космајски
партизански одред, посведочивши тако своју непоколебљиву вољу, високо
уздигнут национални идеал и готовост за жртве.
Овакав дух и стремљења припадника СДК, насушно су потребни и данашњим
генерацијама србских родољуба пред којима се налази и фронт одбране свете
косовско-метохијске земље, као и мноштво осталих фронтова на којима бранимо
сопство.

Нека да Бог да дух непобедивих србских добровољаца, постане непресушно

надахнуће и оружје савремене србске борбе!

ДВАДЕСЕТОГОДИШЊИЦА ПОГИБИЈЕ НОВОГ СИНЂЕЛИЋА

На данашњи дан се навршавају две деценије од

погибије мајора Милана Тепића. Не желећи да непријатељу препусти оружје, 29.
септембра 1991. године, пред налетом 2.000 „зенги“ дигао је у ваздух централно
складиште борбених средстава у селу Беденику код Бјеловара и тако јуначки
жртвовао свој живот, у 34. години, убивши притом преко две стотине
непријатељских војника.

Нека херојски чин мајора Тепића буде подстицај, надахнуће и путоказ савремене
србске борбе!

Слава бесмртном хероју! Подвиг и борба!

ЗАШТО ПИШЕМО СРБСКИ?

Kaдa читaлaц нaиђe нa придeв „српски“ нaписaн y

oбликy „србски“, првo штo мy пaднe нa пaмeт je дa сe рaди o грeшци ayтoрa кojи
ниje нajбoљe yпoзнaт сa прaвилoм jeднaчeњa сyглaсникa пo звyчнoсти, кoje нaлaжe
дa у овом случају слово Б прeлaзи y слово П.  Сходно томе, чeстo се чyje и
примeдбa: „Oвaj ниje чyo зa Вyкa Kaрaџићa“. Међутим облик „србски“ кoристe често
и oни кojи сy врлo дoбрo yпoзнaти сa правилима, тe нaмeрнo скрeћy пaжњy нa
њих. Тако и Србска Акција, премда је добро упозната са граматичким правилима, 
користи  облик наведене речи са словом Б, упркос постојећим стандардима, а за
такво наше поступање износимо следће аргументе:

ПРАВОПИС - Иако је крајем 19. века „Матица Српска“ стандардизацијом језика

стала у потпуности на позиције Вукове реформе и усвојила облик „српски“, таква
одлука није у савршеном складу са важећим граматичким правилима. Наиме,
правило једначења сугласника по звучности ни данас се непримењује безусловно,
јер прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oнa
зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe y извeдeнoj рeчи, кao штo
сy „Србкињa“, „Србствo“, или „србски“ извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe)
СРБ. Такође, правило каже да се промена не врши ни уколико би дошло до
удаљавања од основа, поготово ако би значење речи постало нејасно. Па тако,
генитив од именице „Градац“ јесте „Градца“ а не „Гратца“ или„Граца“ а устаљено је
и да се у речима страног порекла („хабзбуршки“, „вашингтонски“) не врши
једначење сугласника.  Такође, ми пишемо „брдски“ а не „бртски“, „штабски“ а
не „штапски“, „вођство“ а не „воћство“ итд. Дакле, поставља се питање, ако се
правило о једначењу сугласника по звучности не примњеује безусловно, и ако по
важећим граматичким правилима постоје правописни основи за писање
облика „Србкињa“, „Србствo“ и „србски“, због чега би овакве одреднице народног
сопства писали обликом који пркоси традицији?
ДУХ И СОПСТВО - Наша идеја заснована је на црпљењу снаге из најдубљих сила
и вредности традиције за нови пут данашњице. A исконски облик, односно корен
речи за назив нашег народа, наше државе и нашег језика јесте реч СРБ. Тај
изворни облик са словом Б, писао је и Свети Сава, као и сви србски писци после
њега кроз читав средњи век све до Вука Караџића, који је и сам у почетку писао
облик са словом Б док најзад није колебајући се између Лукијана Мушицког и
Јернеја Копитара, прихватио становиште царског цензора из Беча, који је по
налогу својих господара радио у правцу одвајања србског народа од Русије и
Православља. А управо православна духовност и словенски искон, упућују нас на
мистичну дубину самог слова Б, па самим тим и на предност
облика „србски“.  Ту имамо у виду да старословенски назив слова Б јесте БУК, што
значи БОГ (Свезнајући), као и да је сам облик слова Б величанствен. Наиме, оно је
сачињено из слова О и Г, тако да када се саставе сва три слова добијамо реч БОГ.
На тај начин нам слово Б символички указује не само на троједну суштину
божанске природе, већ и на главну православну догму. Јер као што  из слова Б
излазе слова О и Г, тако се и Син рађа од Оца и Дух Свети исходи од Оца.

РЕВОЛУЦИЈА - Језик, као срж националне културе, треба у што већој мери да

одражава архетип националне идеје, националног карактера и националног духа.
Званична верзија односне речи са словом П звучи утањено и пригушено, док
изворна реч СРБСКИ, са словом Б, оставља снажан и звучан утисак чврстине, која
у овим смутним временима мора да штрчи упркос наметнутим клишеима и упркос
Систему, окупљајући здраве синове нације око знамена сутрашње НАЦИОНАЛНЕ
РЕВОЛУЦИЈЕ!
КАПИТАЛИСТИЧКО КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ

Иако је на актуелним левичарским протестима у градовима широм Запада насиље

прилично заступљено, медији (и овдашњи и светски) пуни су пажње и уважавања
према левичарским насилницима, називајући их демонстрантима а не хулиганима.
И мада су напади на криминално стечену имовину капиталистичких хохштаплера
потпуно легитиман метод народне одбране, они би са тачке гледишта Система
требали да представљају недопустиво насиље. Ипак, евидентно је да је у овом
случају коловођама нереда од стране Система дозвољена и насилна
радикализација протеста, о чему сведочи већ поменути благонаклон став
капиталистичких медија о њима.

Очигледно је да ционистички господари капитализма, активирајући своје

анархистичке и неокомунистичке слуге, настоје да контролишу и погрешно
каналишу народно незадовољство економском ситуацијом. Због тога, наведени
простести и нису никакав глас побуне, већ обична провокација, односно кукавичје
јаје које Систем подмеће незадовољном народу. Због тога ће попут сваке заблуде
пропасти и сви актуелни трзаји лажног антикапитализма.

Истински глас против капиталистичког зла подићиће се у удруженом социјалном и

националном бунту против паразитских псеудоелита, које су једнако ангажоване и
на економском искоришћавању људи и на гушењу националног идентитета нација
широм планете!
Србска Акција као заступник националистички усмерене социјалне идеје у србским
земљама, својим досадашњим и будућим акцијама међу сељацима, студентима и
радницима, ради на окупљању свих сталежа србског народа око свог политичко-
економског програма, као и предлога правичног
решавања студенстког, радничког и сељачког питања у Србији. Нашем делу замах
даје исправност наших аргумената, односно чињеница о узајамној условљености
националног и социјалног питања. Отуда и наша снага незадрживо и неминовно
расте попут тихе воде која ће потопити не само сваки брежуљак лажног
антикапитализма већ и брег лихварског искоришћавања србског народа!

ЗЛОДЕЛО ИЗДАЈНИЧКОГ РЕЖИМА И ПЛОД НАРОДНОГ ПАДА

На основу управо завршеног пописа становништва у Србији, процењује се да у њој

има око 200 хиљада становника мање него пре десет година, при чему се у
појединим подручјима у Србији број становника драстично смањује. Па тако
општина Чачак има скоро 12 хиљада становника мање него пре десет година, док
је број Лесковчана умањен за 8000 у односу на претходни попис. 

Јасно је да су управо немар издајничких власти (кроз дозволу абортуса,

неподстицање рађања и пљачкашку економију), као и пад наталитета и
исељавање, главни узроци мањег броја становника у Србији него пре десет
година. С обзиром на чињеницу о ниском наталитету Срба а високом наталитету
најбројнијих несрбских групација, јасно је да је реч углавном о смањењу броја
Срба. Иако је спроведени попис услед карактера пописних упитника, очигледно
представљао акцију „безбедносних“ режимских служби у циљу прављења тајних
досијеа становника, наведени податак о драстичном смањењеу житеља Србије је
сасвим реалан и требало би да сваком србском родољубу буде велико упозорење!
На свакојаке недаће србског народа данас и њихове узроке, неретко
нас опимиње Бог, чија помоћ нам једино може удахнути снагу потребну за
препород. Управо са вером у Његову силу и уз свест о нашој дужности према
Њему, борићемо се са још више снаге и воље за наш свети циљ!

СРБСКА АКЦИЈА И СТУДЕНТСКИ ПРОТЕСТИ

Поводом критиковања Србске Акције од стране извесних „левичарских“ гласила, а

у вези наше наводне индиферентности према кризи око актуелних студентских
протеста, скренућемо пажњу на следеће чињенице:

У жижи наше пажње претходних дана била су најновија злодела НАТО и

шиптарских окупатора на Косову и Метохији, те су сва друга питања за нас
тренутно у другом плану, што антисрбски шљам  који нас критикује свакако не
може да разуме, с  обзиром да се ради о мизеријама које отворено подржавају
шиптарске злочинце.

Да ли је псеудолевичарским демагозима и самозваним борцима за студентска

права некада пало напамет да, попут наших активиста, посете најугроженије
студенте у Србији – студенте Приштинског универзитета у Косовској Митровици?
Наравно да није, јер им до истинске помоћи угроженима није ни стало. Тамо се не
могу играти политике и марксизма, јер тамо постоји реални фронт од кога мишеви
попут њих беже без трага.

Србска Акција, иако се активно бави студентским питањем, није студентска

организација, те не учествује у оранизовању студенстих протеста. Ми нисмо попут
шачице вечитих студената са Филозофског факултета, који глуме комунисте а
заправо су обичне кукавице и нерадници који настоје да профитирају на
студентској недаћи. За разлику од ових паразита, Србска Акција
окупља радне људе различитих групација. Припадници Србске Акције који су
студенти факултета у Србији, учествовали су и у будуће ће учествивати у свим
протестима који имају праведан захтев, а против пљачкашког система који
нарушава достојанство србских студената.

Наша је радост што антисрбски шљам више не сме да истиче своје партијске
антисрбске крпе на студентским протестима. А наше присуство на факултетима
постајаће све веће, сразмерно текућем и будућем приступању студентске
омладине у наше редове. Наш предлог решавања питања финансирања студија
наишао је на одличан пријем међу студентима, јер је то један реалан и супериоран
концепт  у односу на демагогију псеудолевичара. Стога су у припреми нове акције 
дистрибуције наших летака и билтена, на факултетима у више србских градова.

Студентска тела која претендују на улогу преговарача или заступника студентских

интереса,  често представљају стециште користољубаца, псеудокомуниста и
пробисвета свих врста, који не желе добро србским студентима. Они ће у кључном
тренутку сваки протест покушати да скрену на погрешан колосек, правећи
компромис са Системом. Они су кукољ који ћемо у нашој борби за национални и
социјални препород Србства истребити са србских факултета и заштитити србске
студенте од манипулатора свих врста.

          Подвиг и борба! До победе!

ДАН ОСЛОБОЂЕЊА БЕОГРАДА

Дана 19.10/01.11. 1918. године, Прва армија србске војске, под

командом војводе Петра Бојовића, ослободила је Београд прешавши после
пробоја Солунског фронта 500 километара под борбом за само 45 дана.

Београд је под аустро-угарском окупацијом био у периоду од 1. до 15. децембра

1914. године, а затим и од октобра 1915. до 1. новембра 1918. године.

Војвода Петар Бојовић рођен је 16. јула 1858. године у Мишевићима код Нове
Вароши. Артиљеријску школу завршио је 1880. године у Београду. Учествовао је у
србско-бугарском рату 1885. године, Балканским ратовима и Првом светском рату.
Умро је 20. јануара 1945. године.
ДЕМАСКИРАЊЕ ЦРВЕНИХ УЗУРПАТОРА ФАКУЛТЕТА

Није прошло ни годину дана, а дежурни марксисти су поново нашли за сходно да

узму у уста Србску Акцију. Овај пут смо испали „багра“ јер, у најкраћем, не
подржавамо њихов протест. Оно што смо имали да кажемо тим поводом, већ смо
рекли (види).

Мудром је и пет тачака доста. Ту пише где стојимо, и то је јасно. Јасна је и наша
платформа за решавање питања финансирања студија (види). То је до сада
једини конкретан и конструктивни предлог који је неко у Србији понудио. Барем
колико ми знамо. А шта прелажу они који блокирају факултете, то још нико не зна.
Или можда ипак...?

Дакле, иза чега стоје људи који протестују и шта они заправо траже, или откуд
толико анархиста на факултетима. На овом месту покушаћемо да србској јавности
представимо неке чињенице везане за овај протест. При томе, позивамо се пре
свега на зборник Борба за знање, који је приредио познати београдски анархиста
Тадеј Курепа, као и на Блокадну кухарицу, где су своја искуства сабрали
загребачки анархисти.

1. Као што је опште познато, иза ових протеста поново стоји левичарска коалиција
која је већ блокирала Филозофски факултет 2006. године. Дакле, не ради се
уопште о студентском протесту, него о марксистичко-анархистичкој демонстрацији
на факултету. Да је то тако говори чињеница да многи од оних који су Филозофски
факултет блокирали 2006. године, као и оних који га блокирају пет година касније,
уопште нису студенти Филозофског факултета. Чак је и међу организаторима
блокаде био велики број оних који су студенти других факултета или чак уопште
нису студенти, али јеси чланови Анархо-синдикалистичке иницијативе, Савеза
комунистичке омладине Југославије или Партије рада! Међу организаторима
блокаде има и оних који су истина некад били студенти, али су дипломирали (Ацо
Попадић – познати левичар и издавач самиздата Контрапункт, Владимир
Марковић – социолог који је пружао подршку терористима из „ОВК“) или
једноставно престали да редовно студирају. Како другачије објаснити чињеницу да
међу онима који блокирају факултет многи, као што је Маја Крек или Јелена
Вељић, „студирају“ и протестују већ пуних 11 (једанаест) односно 9 (девет) година,
док су други као Матија Меденица својевремено суспендовани због преписивања!
Такође, исти људи који су организовали блокаду Филозофског факултета, у
најбољој традицији професионалних „револуционара“, трчали су и на друге
факултете, чак на Филозофски факултет у Новом Саду, да и тамо покушају да
побуне студенте и организују протесте, о чему се отворено говори у њиховој
литератури. Другим речима, људи који заправо немају шта да траже на факултету
су узели себи за право да блокирају факултет и истинским студентима онемогуће
похађање наставе, правдајући то наводном борбом за студентска права. Да ли то
значи да СКОЈ, АСИ и ПР боље познају проблеме србских академаца од њих
самих?

2. Повезано са претходним је и питање: ако је то студентски протест, а где су му

студенти? На свим фотографијама које су самозвани „борци за знање“ сами
објавили, свуда се појављују иста лица. Наиме, 7 или 8 људи се види на сваком
месту и у свакој прилици (Коста Ристић, Вук Вуковић, Јелена Вељић...). Да ствар
буде занимљивија, управо се ти исти људи појављују и као говорници на разним
анархистичким и наводно студентским протестима. Неки од њих повремено држе
предавања и на загребачком универзитету (Ратибор Тривунац), а иста лица се
појављују као чланови више различитих фронтовских и праван организација иза
којих стоје АСИ, СКОЈ, „Маркс 21“... Поред тога, један број организатора блокаде
припада групи која је учествовала у бацању молотовљевих коктела на грчку
амбасаду. Уз то, као представник „студентског“ протеста појављује се и момак који
је на паради срама 2010. године носио транспарент са натписом „Смрт
држави“ (Вук Вуковић). Све наведено довољно говори о карактеру овог протеста и
онима који стоје иза њега.
У вези са тим, може се поставити и питање: ко су маскирани момци на факултету,
који се појављују са марамама преко лица? Ради се о људима са криминалном
прошлошћу, који су већ осуђивани за наношење телесних повреда, крађе,
разбојништва и диловање дроге (Алекса Нешић). Ко је такве криминалце уопште
довео на србске факултете? Испада да док се појединци мењају, главни глумци су
стално на позорници, и то познати чланови АСИ, ПР, СКОЈ и „Маркс 21“. Ова
чињеница, као и детаљно упутство загебачких анархиста говоре о томе да заправо
уопште није реч о студенстском, а камоли спонтаном студентском протесту. Ради
се о координираној и свесној акцији одређене политичке групе и са сасвим јасним
политичким циљем по одређеном шаблону. То је био случај 2006. године, а то је
случај и данас. Број заведених студената је небитан и без обзира на „пленуме“ и
„директну демократију“ јасно је да протестом заправо руководи чврсто акционо
језгро које је у свакој чорби мирођија и које заправо све одлучује. То показује и
поглавље „Пленум“ загребачке Блокадне кухарице, из кога се јасно види да
никаква дикректна демократија не постоји, а да масом студената заправо
манипулишу два модератора који „воде пленум, читају дневни ред (већ
припремљен – прим. аут.), модерирају расправу, сажимају закључке, координирају
формулирање питања за гласање“ (стр. 31). Они су, дакле, ти који имају контролу
над радом пленума и, контролишући постављање питања, индиректно формулишу
закључке. Питање избора модератора је нешто сложеније, али нигде није
назначено да модератори не морају припадати истој анархистичкој организацији,
при чему формално мењање модератора нема никаквог значаја. Штавише, на
протесту чак ни тај формалан део није испоштован, будући да су неки познати
чланови АСИ прилично често били модератори на пленумима. Ради се заправо о
познатом насилнику криминалне прошлости – Алекси Нешићу. Другим речима,
током протеста постоји један скривени круг моћи који руководи протестом и
манипулише окупљеним студентима. То руководство одлучује и колико ће протест
и блокада трајати, без обзира да ли су захтеви испуњени или нису, јер захтеви и
студентска питања и нису у првом плану већ левичарско „показивање мишића“.

3. Ово, наравно, на први поглед делује доста другачије, јер се сваки пут као
представници пленума појављују други људи. Међутим, то је све део смишљене
игре, да се у први план и пред медије стално истурају нова лица, док стварна моћ
остаје у истим рукама, скривена. Блокадна кухарица је експлицитна по овом
питању. „Најбитнија одлика медијске стратегије је деперсонализација“ (стр. 49.).
Дакле, док стварно руководство протеста постоји и вуче конце, оно се пред
јавношћу и пред студентима маскира сталном променом статиста. Стварне вође
увек остају у позадини, иза марионета које се смењују су увек иста лица, што
показује галерија ликова у Борби за знање. При томе треба имати у виду да је
стварни организатор блокаде коалиција левичарских групица (АСИ, ПР, СКОЈ,
„Маркс 21“), чији су чланови окупљени у неформалне, фронтовске и параван
организације као што су „Одбрани Филозофски“, „Одбрани Филолошки“,
Студентски фронт, Социјални фронт... Треба имати у виду чињеницу да је
иницијативу за блокаду дао секретар СКОЈ-а Владимир Давидовић, а да је одлука
доносена на састанку руководстава поменутих организација, а не на некаквом
студентском пленуму.

4. Када се већ говори о пленумима, треба имати у виду чињеницу да на њима

најмање учествују студенти. Број учесника ретко прелази 40 (четрдесет). Томе
треба додати да нису сви који учествују у пленуму студенти тог факултета, а да
неки уопште и нису студенти. Чак и они који су наводно студенти, студирају већ 11
година, што значи да они можда имају индекс, али нису редовни студенти, него
само поседници индекса који ништа не доказује. У вези с тим треба поставити
питање шта значи бити студент или постоји ли некаква квалитативна разлика
између студената и „вечитих студената“? Ко онда одлучује о блокади и
студентским захтевима? Другим речима, из било какве демократске перспективе,
пленуми су нелегитимни и немају подршку већине стварних студената, па чак ни
већине оних који само поседују индекс. Чак је и саму одлуку о почетку блокаде
Филозофског факултета донело тек 49 људи!

5. Пошто смо утврдили да се не ради о студентском већ о политичком протесту,

поставља се и логично питање, а зашто баш на факултету? АСИ, „Маркс 21“, СКОЈ
и ПР су могли своје политичке ставове да изнесу на другом месту. На пример,
могли су да покушају блокаду неке фабрике, или да борбу пренесу на улице, као
грчки анархисти, што би се могло очекивати од радикалне левице. Међутим, они то
нису урадили, него су блокирали факултет. Зашто? Зато што се то може
некажњено радити. На улици или у фабрици може да реагује полиција и да их
разјури или похапси, али на факултету су заштићени аутономијом универзитета!
Тиме се заправо злоупотребљава аутономија универзитета будући да служи као
параван за антидржавне делатности шачице комунистичких бандита. Дакле, за
разлику од борбе на улици или блокаде фабрика, блокада факултета не носи
ризик и то левичарска банда зна. При томе се свесно игра на карту симпатије коју
медији и јавност иначе гаје према студентској популацији или се свесно
успостављају везе са наслеђем разних студентских протеста. Зато, све док се на
самом факултету не организују сами студенти, који ће избацити анархистичко и
марксистичко смеће напоље и створити нормалну академску атмосферу,
факултети ће бити анархистички полигони и места за левичарска оргијања.
6. Кад поменусмо оргијања, блокада је и друго име за блуд и неморал. О том
оргијању учесница блокаде Силвија Џуња каже: „Онда током блокаде, тамо у
биоскопу, док људи гледају филм, неко двоје се без проблема јебу у задњем реду.
Неки су још прво вече отишли на трећи спрат да се карају... Мислим да, када је
почела блокада, да су се људи сетили своје сексуалности и да су захтеви
изражавали став, који је генерално био ослобађајући од свих друштвених стега...
Атмосфера која је ту створена је била једна потпуно сексуална атмосфера“ (Борба
за знање, стр. 236–237). Ствар се може поставити и на други начин: чему служе
србски факултети? Да се на њима стиче знање или да развратни бедници и
којекакве црвене профукњаче оргијају по слушаоницама? Блокада је, дакле, да се
не лажемо, анархистички полигон за извођење настраних идеја у пракси, као и за
регрутовање нових припадника. „Слободна љубав“ и „сексуална атмосфера“
немају ништа са борбом за студентска права, ценом школарине и бројем бодова
потребних за упис. Међутим, оргијање на србским факултетима се одлично слаже
са ширим контекстом анархо-комунистичких планова.

7. Увек остаје и питање резултата. Сећа ли се неко у чему је била велика „победа“
из 2006. године? Ако су тада већ победили, чему нова блокада пет година касније?
Одговор је у чињеници да су протест и блокада сами себи сврха. Они су део
политичког програма, изласка у медије, регрутације нових чланова, јачања и
активирања постојеће структуре... Стварних успеха се нико и не сећа просто зато
јер их није ни било! Студенти су остали и након завршетка блокаде са својим
проблемима, а левичари су добили простор који су тражили. Њима је циљ да од
србских факултета створе своја упоришта, а не да истакну проблеме студената и
афирмишу студентска права. Како другачије објаснити чињеницу да су захтеви који
су предходили блокади Филолошког факултета промењени након почетка блокаде,
а да је управа факултета о новим захтевима обавештена из медија? Дакле,
захтеви се мењају по потреби јер испуњење захтева и не представља циљ
протеста, него је блокада сама себи сврха, а захтеви представљају тек бедни
изговор за анархизам у пракси! Такође, како признају сами левичари, они су током
блокаде највећу пажњу посветили управо студентима прве године. На њих је
усмерена највећа пажња баш из тог разлога да се ови млади људи, који су тек
уписали факултет, заврбују за радикално-левичарске групе. Тиме србски
факултети постају место на којима антисрбски и антидржавни елементи несметано
могу да шире своју отровну пропаганду и залуђују младе људе.
Ове групе и њихове акције треба схватити озбиљно. Они, заштићени аутономијом
универзитета и одлично подучени искуствима њихових истомишљеника из света,
виде себе као авангарду која треба да створи услове за избијање нове црвене
револуције и новог братоубилачког рата у Србији. Чак и многи међу њима, или
њихови ментори, отворено говоре о томе да је сврха протеста и блокаде заправо
припремање крваве црвене револуције, а не решавање студентских проблема.
Другим речима, блокада је у функцији крајњег циља, а то је рушење уставног
поретка. Ту главну сврху блокаде истакао је и заштитиник свих радикалних
левичара на београдском Филозофском факултету, професор Тодор Куљић, у
свом говору на блокираном факултету, 28. октобра 2011.

8. До сада се стално понављало да се ради о ненасилном протесту који наводно

угрожавају полиција, „нацисти“ и поједини професори. Чињеница је да је то све
само једна подла лаж! Радикална левица, као што је одлично познато, никада није
презала од примене насиља, али је увек у јавности себе желела да представи као
жртву. То раде и данас. Чињеница је да су многи студенти који не учествују у
блокади до сада били малтретирани, вређани, шиканирани, па чак и физички
злостављани од стране левичарских насилника. Србским студентима, а посебно
студенткињама, те професорима су они који блокирају факултет отворено
упућивали претње. То је све наравно познато управи факултета, која ништа није
предузела тим поводом. Полицији је познато да су припадници „редарске службе“
током блокаде код себе имали ножеве, боксере и дрвене палице. Као што смо већ
поменули, у блокади су учествовала маскирана лица и криминалци који уопште
нису студенти и који су познати по свом насилничком понашању, а од лица која су
бацала молотовљеве коктеле на грчку амбасаду тешко да се може очекивати
ненасилан протест. По речима једног од организатора блокаде, који је иначе и сам
припадник АСИ, „ми контролишемо факултет и можемо да радимо шта хоћемо“.
Другим речима, ради се о најобичнијем акту насиља, где групица „с коца и
конопца“ скупљених левичара терорише србске студенте на србским факултетима.

9. Остаје и питање подршке спољњих, али и унутрашњих сарадника левичара који

су блокирали факултет. Сами марксисти показују у својим документима да су били
и остали у вези, и то на разним нивоима, са још неким појединцима и
организацијама (Биро), а преко њих и са политичким странкама (ДС, ЛДП, СДУ).
Поред тога, познато је да су преко одређених особа (Јелена Вељић) обезбедили
подршку „невладиних“ организација као што су Хелсиншки одбор за људска права
и Жене у црном. Такође, чињеница је да је група анархиста, истих оних који су
„скували“ и ону прошлу и садашњу блокаду, оптужена за бацање молотовљевих
коктела на грчку амбасаду. Том приликом имали су подршку одређеног круга
познатих непријатеља србског родољубља и србске државе (Бранка Прпа, Динко
Грухоњић, Срђа Поповић...). Неколико пута је постављено и питање финансирања
блокаде, односно могло се са разних страна чути да су неки од професионалних
„револуционара“ заправо плаћени за организовање блокаде факултета. А треба
поставити и питање унутрашње подршке, нарочито подршке коју одређени
професори, а пре свих познати радикални левичар Тодор Куљић пружа протесту и
блокади. Формално гледано, својом подршком, али и фаворизовањем чланова
комунистичких група на факултету, Куљић и још неки професори са Одељења за
социологију, ометају нормалан рад факултета, што значи да постоји основ да се
иста дружина позове на одговорност.

10. На крају, у вези са свиме што смо навели, треба поставити и питање медијске
подршке блокади и, уопште, радикалној левици у Србији. Наиме, може се
приметити да су поједини медији, а пре свих телевизија Б92, несразмерно већу
пажњу посвећивали догађајима око блокаде факултета него догађајима на северу
Косова. Сваки пут када је неко анархо-комунистима рекао нешто погрдно или им
запретио физичком силом, то је била ударна вест на телевизијама које иначе
игноришу шиптарско-натовски терор над косовским Србима и режимску репресију
над србским родољубима. Када се погледа шира слика, види се да су разни
представници готово свих марксистичких организација већ небројено пута
гостовали у емисијама или давали изјаве за Б92 и сличне медијске куће, што до
сада није био случај са представницима родољубивих организација. Тако је, на
пример, недељник НИН пре неколико месеци објавио врло афирмативан чланак о
екстремним левичарима и њиховим активностима, са посебним освртом на АСИ.
Може се, дакле, закључити да сви медији који су иначе познати по свом
антинационалном ангажману, својски подржавају и промовишу анархо-комунисте.
Питање је зашто, са којим циљем и по чијем налогу се то ради?

Разни левичари, комунисти и анархисти су до сада функционисали како су

функционисали, радили су шта су хтели, а власти и на универзитету и у држави су
их толерисале, што из симпатија за своју децу, што из глупости и неодговорности.
Међутим, дошло је време да се ствари промене! Србска Акција позива све
родољубиве србске студенте да се организују и ослободе своје факултете од
црвеног корова.

Подвиг и борба!
75 ГОДИНА ОД СМРТИ ВОЂЕ ШПАНСКЕ ФАЛАНГЕ

Дана 20. новембра навршава се 75 година од убиства Хозе Антонија Прима де

Ривере, шпанског национал-револуционара и легендарног вође Шпанске Фаланге.
На овај дан 1936. године, републиканска анархо-комунистичка армија га је
стрељала, претходно га осудивши на смрт због његовог бескомпромисног
национализма и анти-комунизма.

Примо де Ривера је рођен 1903. године, у племићкој и војничкој породици.

Завршио је правни факултет, на ком је 1923. стекао звање доктора правних наука.
Свој политички ангажман започео је 1931, да би 1933. постао оснивач Шпанске
Фаланге, покрета заснованог на надкласном и интегралном погледу на државу и
друштво. Фаланга је од првих дана стала у ред организација Треће позиције,
истакнувши свој анти-капитализам, али и анти-комунизам, прожет жељом да се
Шпанија врати на путеве славе као јединствена држава, која би се супротставила
сваком облику унутрашњег сепаратизма.

Због своје идеологије, Примо де Ривера је за живота био често нападан, како од
стране демократа, либерала и комуниста, тако и од стране појединих
конзервативних и монархистичких кругова. У сам освит крвавог грађанског рата,
изазваног неспособношћу „демократске“ власти, бива ухапшен због „илегалног
поседовања оружја“, да би га после неколико месеци заточеништва осудили на
смрт, у духу својих идеолошких истомишљеника из Комунистичке партије
Југославије.

Хозе Антонио Примо де Ривера је светао пример националног отпора

антинационалном отрову, што га сврстава раме уз раме са највећим идеолозима
хришћанског социјалног национализма, Корнелијем Кодреануом и Димитријем
Љотићем. Ову тројицу великана  поздрављамо традиционалним шпанским
ратничким поздравом:

¡PRESENTE!

СА НАМА СУ!

МУЖЕСТВО

Мужество је неузнемиреност од страха пред смрћу, неустрашивост у невољама,

срчаност пред опасностима и изабирање часне смрти радије него срамног
избављења.
Чини се мужественијим онај који је надвладао страсне жеље него
онај који је надвладао непријатеље, јер теже је себе самога победити.

Мужествен је не само онај који одолева непријатељима, него и онај који одолева

насладама, јер често и они који побеђују непријатеље робују сопственим похотама.

Мужество је непометеност душе страхом, смелост ратника, познавање

ратне вештине, уздржаност душе пред страхотама и ужасима, целисходна смелост
у расуђивању, срчаност у очекивању смрти, присебност у опасностима,
уравнотежена храброст пред опасношћу, постојана снага за врлину, мир душе
пред невољама и свим што се здравом разуму чини дрзновеним, чување тајних
знања у страхотама, ратничко искуство и  стамено стајање у закону. 

 Свети Нектарије Егински

МИЛОШ ЋИРКОВИЋ – НОВИ ОБИЛИЋ

... Дознајемо од Италијана и ово: У селу, у своме дому остао је сам Милош
Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич србских специјалаца, који је
одлично познавао свако дрво, сваки крш. Остао да брани село. Шаљем оца
Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и
замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. Отац Радомир га затиче
наоружаног и обученог у војничку униформу. Не жели да је скине. Једини србски
војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. Отац
Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убеђује упорно да
крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски
опор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!... Идите, ја
остајем!...“

Последњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и

отачаство“, прича нам отац Радомир, по повратку.

„Сва му је кућа изрешетана. Он забарикадиран у мртвом бетонском углу

приземља, са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до
смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом,
одрешито прекидајући свако даље наговарање…“ Потресен одлучношћу
усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на последњи подвиг
ријечима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевског! Бог те благословио
на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!...“

Чуло се још раније да је око 26. а по некима 20. јуна, од шиптарских зулумћара
вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22. јуна
требало да напуни 38 година. Посјетисмо и његову кућу у Белом пољу. Нађосмо је
спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски
грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и
пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву, Светог Алимпија
Столпника, Свето Писмо, неколико породичних слика и других предмета, међу
којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац
погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета. Изнад предњег угла куће у
коме је био забарикадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још
увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом,
видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе!
Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био
човјек побожан, како су нам рекли…

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа. Веле да је у

својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и
јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде
Павловић, који су му доносили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских
терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са
посадом изгорела.

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи

ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош,
будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао. Да
непријатељ никада не би био сигурн гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио
из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске…

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој,

час у старој кући, како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео
храну… Побјегао у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици,
показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју
јуначку главу…

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали последње

Бјелопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је
подигао пушку и узвикнуо пријетећи: „Ви идите, ја остајем!...“ Његову славску икону
и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату…

Митрополит Амфилохије (Радовић)

Љетопис новог косовског распећа

Дневнички и други записи (март-август 1999.

О МАЈЧИНСТВУ

Мајчинство није само улога, коју жена мање-више успјешно игра током свог
живота, већ однос који значи остварење како ње саме тако и новог бића, које кроз
њу од тренутка рођења почиње да поима свијет око себе и стиче прве представе о
постојању другог. Лице мајке од тог првог тренутка постаје лице у коме се дијете
огледа, и ако бисмо представљали портрет једне личности присуство оца била би
позадина и постава, а присуство мајке даје она многобројна освјетљења и сјенке,
оне најфиније потезе четкицом који лику дају трајни израз кроз који можемо
сагледати љепоту човјекове душе.

Када у својој посланици говори о Светој Тајни Брака, Свети Aпостол Петар,
обраћајући се жени, каже да је „украс жене у непропадљивости кроткога и тихога
духа, што је пред Богом драгоцјено“ (1Петр. 3,4). Мајка је она животна тишина која
даје сигурност ријечима, мислима и осјећањима. Она је у животу своје породице
извор саборности и она која конституише заједницу, будући да као квочка пилиће
све око себе и у себи окупља, пригрљује и сабира. Овом својом особином она даје
основне смјернице ка цјеловитости дјететовог бића.

Икона Божије љубави према човјеку на овом свијету је мајчинска љубав. Она не
тражи своје, она живи жртву и њој се радује, у потпуности је окренута дјетету које
воли сараспињући се његовим страдањима и дубоко доживљавајући његове
радости. Штавише, њена љубав иде до самозаборава: Свети Максим Исповједник
дао је диван примјер мајчинске љубави, рекавши да мајка чије се дијете дави
инстиктивно скаче у воду да би га спасла, не мислећи притом ни једног тренутка да
ли је вода хладна, па чак ни да ли она сама зна да плива. То је љубав која не
познаје себичност, љубав која је у цјелости живљење за другога. У само биће жене
усађено је то и такво настројење, па чак и онда када није мајка у физичком смислу,
она би у себи требало да гаји то што је мајчинско: да буде она која бди и стрепи,
она која грли и пружа утјеху, она која прашта и њежно воли, она која прати и
подржава. За разлику од бесловесних животиња које тугују кратко а потом
настављају живот, на мајци губитак чеда оставља неизбрисив траг.

Осјећајући и живећи ову љубав, дјеца у присуству мајке показују сву своју личност.
Нигдје и никада као у њеном присуству, дијете није слободно да буде оно што
заправо јесте. Будући да су све маске и игре претварања израз свјесне или
несвјесне потребе да се буде вољен и прихваћен са једне стране или страха да се
не буде одбачен са друге, у присуству мајке, чија љубав никада и ничим не бива
доведена у питање, те маске падају. Будући крв од њене крви и месо од њеног
меса, дијете – било да је још увијек дијете или већ одрастао човјек – живи и бива
оживљавано управо непорецивим идентитетом те љубави.

Мајка воли без резерве. Љубав према дјетету је њен начин постојања. Она прашта
без остатка – све друго, за њу би била издаја. Најскривеније туге дјетета, чак и
наговјештаји тих туга у њој буде немир – осјећа их срцем које је неповратно дала
на дар. Мајка воли до краја слободно: слободна од себе, том и таквом љубављу
она ослобађа и оне које воли.

Цркву Христову која и сама пројављује све ове особине с правом називамо
Мајком. Она својим присуством штити и храни, и под своје окриље прима све оне
који јој притичу и све гледа као дјецу. Као што Црква, која је Сами Христос, својим
Тијелом и Крвљу храни своју дјецу, тако и мајка дојећи дијете на својим грудима, у
ствари храни га својим тијелом и крвљу. Јер, у том бијелом млијеку мајчином су и
тијело и крв њена. То је велика и неизрецива тајна љубави која је јемство са обје
стране: љубав уноси мајку у дијете и љубав уноси дијете у мајку. Веза са мајком
несумњиво је једна од најдубљих које човјек остварује у своме земном животу, и
она трајно, превазилазећи границе времена и простора, па чак и границе живота и
смрти, повезује два бића кроз осјећај јединства. Мајка познаје дијете као што
познаје себе саму: свој дах, своју мисао, свој глас, свој очињи вид.

Мајка би требало да буде наш пут ка оцу – по угледу на Мајку Цркву без које нема
ни нашег усиновљења Оцу Небескоме. Она је та која у дјеци изграђује и чува
ауторитет оца, на коме породица почива. Знајући да су наши односи на земљи
слика једне више, духовне стварности, Свети Оци су о породици говорили као о
икони Цркве.
Узор материнства свакој жени требало би да буде сама Пресвета Богородица, чија
је личност најузвишенија похвала и славослов материнству. Ово је посебно важно
да би се на прави начин схватила очигледна повезаност материнства са
материјалним свијетом. У саму природу материнског односа усађена је брига за
умножавање, растење, јачање и тјелесно очување дјетета, но ова брига је у лику
Пресвете Богородице вјером осмишљена, облагодаћена и преображена. У Њој и
са Њом, она постаје то што би и требала бити: радосна и радостотворна брига за
освећење и преображење тијела и материје уопште, тј. брига за обновљење и
преосмишљење живота из смртног у бесмртан, из временог у ванвремен. Дјевојка
која своје дјевичанство чува и посвећује Богу кроз монашки позив, постаје, према
Aпостоловој ријечи, свештени сасуд Божије благодати. Но, и жена у браку узима
на себе једно свештено звање, јер кроз материнство она обавља велику и свету
службу старања о дјеци и њиховог васпитања у духу вјере и Предања Цркве. Мајке
Светих биле су и саме свете, и неријетко су управо оне својим примјером биле
њихов узор и надахнуће. Као први и најважнији учитељ свога дјетета, мајка постаје
и остаје нераскидива спона са свијетом који га окружује, надасве благословом
Свесвете Тројице Која кроз њу благосиља сваког новорођеног на земљи. Јер кад
год се роди нови човјек на земљи, Бог исповиједа своју вјеру у човјека. Но за то му
је потребно оно ДA мајчинско, њена воља жеља за рађањем, налик на оно ДA
Богородичино.

Мајка воли на начин који је образац вољења и икона оне чудесне љубави пред
којом пада логика историјског свијета, љубави која воли не тражећи своје. Као кад
птица пјева радосно због изобиља радости у себи, не зато што јој је то потребно,
него што својим пјевањем жели да усрећи друге, да све око ње буде радост. Ми
често о љубави говоримо, заклињемо се и мислимо да знамо шта је љубав, али
ако је само на тренутак упоредимо са мајчинском љубављу видјећемо како је
често наша љубав пуко самопотврђивање и самозадовољно вјешто прикривено
самољубље.

Најљепше и најтоплије ријечи на сваком језику, најтананији и најдубљи покрети

једног срца упућени су мајци. Она је милост и нада, благост и топлина, утјеха и
прибјежиште, радост и праштање. У тренуцима најтежег страдања, срце зна за
само два вапаја: „Боже мој“, и: „Мајчице моја“. Зато је мајчинство неизрециви дар
милости и љубави Божије, а свака је жена позвана да на дар одговори уздарјем, то
јест рађањем, васпитањем и подизањем дјетета у љубави и њежности
материнског бића.

Епископ захумско-херцеговачки Григорије

СМИСАО ПРАЗНОВАЊА СРБСКЕ НОВЕ ГОДИНЕ

Као што је православним Србима познато (или би макар требало

да буде), празновање Нове године по грегоријанском календару, које је од стране
комунистичке власти силом наметано од 1945. године, нема никакве везе са
србском традицијом. За разлику од прослављања грегоријанске, „швапске“ Нове
године (како је назваше наши стари), празновање исте по јулијанском календару
јесте обичај који се пре неколико векова појавио код наших предака, и као такав
усталио у народу, поставши елементом србске културе, са популарним народним
називом – Србска Нова година.

Историја

Ипак, истине ради, треба рећи да ни празновање Србске Нове године нема везе са
дубоком традицијом србског народа. Наиме, старо-римско рачунање нове године
од 01. јануара, као и обичај празновања њеног почетка, хришћанска Европа најпре
је одбацила, а потом га обновила у шеснаестом веку (на Западу, уз увођење новог
грегоријанског календара) односно осамнаестом веку (на православном Истоку,
где је задржан јулијански календар). По православно-црквеном рачунању времена,
нова година се обележавала најпре од 1. марта (као месеца у коме је створен
свет), а од позног средњег века од 1. септембра (почетак богослужбеног циклуса).
До осамнаестог века, у читавом православном свету и нова година је почињала
(иако се није прослављала) овог датума. Руски цар Петар I, који је Русију хтео да
преуреди по западњачком образцу, уводи 1700-те године, тачније преузима са
Запада, 1. јануар као почетак нове године (али наравно, за разлику од Запада, по
јулијанском календару), а под утицајем Русије то чине и други православни
народи. Ипак православни народи тек постепено почињу да празнују сам дан
почетка нове године.
Чувар србског имена

Код Срба, ово празновање (наравно по јулијанском календару) почиње најпре

међу Војвођанима, али не као подражавање римокатоличкој већини у аустријској
држави која је увелико празновала 1. јануар (по грегоријанском календару), већ
управо као реакција на покушаје десрбизације и унијаћења србског народа у
аустријској империји. Дакле, прослављање Нове године (по јулијанском календару)
код Срба, у свом појавном облику имало је смисао испољавања припадности
Србству и Православљу, а такав смисао имало је свакако и у време богоборног и
антисрбског титоистичког режима, када се празновање Србске Нове године
сматрало дисидентским и реакционарним чином.

Империјално наслеђе

Хеленски атроном из Александрије – Сосиген, по налогу Гаја Јулија Цезара,

израдио је 46. године пре рођења Христовог нови календар, касније назван –
јулијански (по Цезару). С обзиром да је реч о календару који, за разлику од папског
и осталих актуелних светских календара, датира из староримског периода, он нас
на мистичан начин упућује на наше цивилизацијско империјално наслеђе древне
Византије и Старог Рима. 

(Не)тачност календара 

Аргументација по којој требамо прихватити грегоријански или Миланковићев

календар, јер су новији и тачнији, није умесна са православног и традицијског
становишта, јер апсолутно тачан календар не постоји, нити може постојати, а
нашим прецима и нашим светитељима није ни најмање сметала „нетачност“
јулијанског календара.  Уосталом, сам календар као одређивање етапа за
бележење протока времена у односу на космичке циклусе, сасвим је релативна
ствар, и поштовање једног или другог календара не треба толико везивати за
научно, колико за културолошко питање. Наиме, иако само по себи питање
календара није црквено, већ космичко, астрономско и математичко, оно је кроз
историју добило карактер цивилизацијског и духовног обележја, јер и сам покушај
да се нови календар наметне Србској Православној Цркви, има симболички и
психолошки чин дубљег духовног и политичког позападњачења данашњих
генерација Срба.
Треба рећи да би прихватање календара нашег великог научника Милутина
Миланковића, (који је тачнији и од јулијанског и од грегоријанског календара), било
фактички исто што и прихватање грегоријанског календара, с обзиром да се у
дугом временском периоду (све до 2800-те године), Миланковићев календар
поклапа са грегоријанским.

Верност Православљу 

Данас, иако много Срба овај датум (01. јануар по јулијанском календару) третира
пре свега као још један повод за (углавном неумесну) прославу и журку,
празновање Србске Нове године, макар стихијски и фактички има у данашњем
времену смисао изражавања привржености нашем православном јулијанском
календару, по коме прослављамо Христове и Богородичине празнике, као и све
светитеље Цркве. Такође, овај календар био је и остао на мети свих антисрба,
изрода и вукова у јагњећој кожи, који би да србски народ и србску Цркву
„европеизују“ и поунијате, не би ли постала довољно приготовљена за новодобске
антихришћанске интеграције. Управо у таквим разлозима, и нарочито
у отпору свима који кидишу на наше сопство и наше Православље, требамо
проналазити смисао празновања Србске Нове године, као празника који указује на
духовни и цивилизацијски идентитет наших старих, јер под духовним и културним
окриљем тог идентитета налази се духовна сила која нас једина може
препородити.

СВЕTOСАВСКИ ЗАКОН НАРОДНОГ БИЋА

Као Брозовим комунистима некада, тако је и данас актуелним србофобима јасно

да је утемељење србске националне идеје управо наслеђе Светог Саве и његовог
бесмртног дела. Како би помирили популизам и сопствену идеолошку наказност,
културолошки жреци актуелне псеудоелите у Србији, упорно настоје да
светосавски идеал разводне и криво га представе, када већ не могу да га сасвим
истисну из душе србског народа. А не могу, јер Свети Сава је србски архетип,
србско национално и националистичко оваплоћење. „Вучји светац, вучјег народа“,
богоугодни Србин који, живећи вечно, заступа свој род пред престолом Творца. Он
је усмеритељ србске културе и утемељивач народне цркве.

Србска Акција, као организација са светосавским идеолошким упориштем,

непомирљиви је противник секуларизацији и маргинализацији Савиндана, као и
свим покушајима кривотворења Савиног лика и дела, а нарочито настојањима
антисрбског режима да лик и дело Светог Саве укалупи у сопствене
антинационалне политичке форме.

Као супротност наведеном стоји само Савино дело, као и мноштво подвига,

беседа и списа србских великана инспирисаних Светосављем. На крају, стоји и
сам србски народ, који је више пута васкрсавао из мртвих, побеђивао зло у себи и
другима, носећи Савин лик у срцу и души.

Овом приликом, цитираћемо мисао једног од најдоследнијих светосаваца из

протеклог века, Димитрија Љотића, који је у тмурним временима Другог светског
рата, указивао измученом и много пута обманутом србском народу да је
одступништво од Христа и Светог Саве кључни узрок свакој народној недаћи. А
светосавски идеал, као Хришћанство србског стила и искуства, подразумева
дивну симбиозу и прожимање хришћанског духа и србског идентитета. У духу те
истине, Љотић је беседио:

„Славан је Свети Сава у народу, зато што је потпуно у животу испунио свој дуг

према нацији, учио се према закону бића србског народа. Иако нема књиге о
закону бића нашег народа, његов лик оваплоћује, отеловљава тај
закон у потпуности.

Свети Сава је с једне стране био националиста, с друге православац. У повељи

манастиру Хиландару, која је дело његових руку, у једном од најстаријих наших
споменика стоји: «У почетку створи Бог небо и земљу и народе разне на њој и
сваком народу даде устав по природи његовој». Ако говоримо о национализму као
облику живота тела и крви, онда су то речи Светог Саве који је први формулисао
закон национализма.
Узмимо историју и своју и општу. Често се не износи истина, него је
фалсификована. Једна од неистина јесте да је француска револуција
донела национализам. Ево писменог документа да је Свети Сава 1197. године
писао основни закон национализма. Није дакле француска револуција донела
закон национализма, него је он био везан за бића и појам сваке нације и когод
је улазио у основе нити бића свога народа, налазио је прави
смисао национализма.

Свети Сава је био хришћанин и православац. Национализам и Хришћнство

су учинили од плодоносног живота Светог Саве оно што га је направило
изузетним, изузетном појавом. Он је везао не само закон тела и крви
– национализам – већ и закон живота духа – Хришћанство – и интезивно и
свестрано и једно и друго до краја проживео. Ако проучавамо његов живот, онда
видимо да је био националиста у најдубљем а с друге стране
хришћанин у најузвишенијем смислу тих речи.“

Тако је беседио „политичар са крстом“, како је Димитрија Љотића назвао Свети

Николај Србски, највећи Србин после Светог Саве – по речима Светог
Јустина Ћелијског, још једног дива светосавског духовног идеала.
Постојање у роду србском таквих људи, сведочи да нам Бог и даље даје
светионике Истине, да нам даје снагу и да се сходно томе вреди борити.
Послушајмо учитеље Србске идеје, следимо њихов пут и презримо беспућа
антисрбских манипулатора!

Нека би дао Бог, молитвама Светог оца нашег Саве, да народ србски устане,

покаје се, усправи и поново засија старим сјајем, ослободи своје отачаство
и устроји га по светосавској мери!
ПРЕДРАГ ДРАГИЋ КИЈУК (1945–2012)

Истакнути есејиста, потпредседник Одбора за одбрану слободе и права Удружења

књижевника Србије Предраг Драгић Кијук, преминуо је у понедељак 16/29. јануара,
у 67. години од последица можданог удара, у београдској болници „Свети Сава“,
саопштио је УКС.

Интелектуалац изузетне унутрашње снаге, кога је Интернационални биографски

центар (St. Thomas Place, England) 2010. године прогласио за једног од 100
слободних мислилаца у свету, аутор је 20 књига.

Био је уредник часописа Serbian Literary Magazine и главни и одговорни уредник

„Књижевних новина“.

Кијукова дела преведена су на 10 светских језика, а посебан допринос

националној култури представља његово лексикографско дело Catena mundi I-II,
особена духовна енциклопедија србског народа.
Инспирисан Кијуковом књигом Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry,
најпопуларнији британски композитор класичне музике сер Џон Тавенер,
компоновао је дело „Посланица љубави“, а такође је користио Кијукову књигу и за
монументално дело „Покров храма“ у трајању од седам сати.

ГОДИШЊИЦА УБИСТВА ЂЕНЕРАЛА НЕДИЋА

У суботу, 04. фебруара, навршило се 66 година од мученичке погибије ђенерала

Милана Недића, једног од најзаслужнијих Срба, и то не само у протеклом веку већ
и у читавој прошлости србског народа. У страдалним временима Другог светског
рата, његова Влада народног спаса удомила је преко пола милиона Срба избеглих
пред усташким ножем, а одлучном антикомунистичком акцијом прекинула одмазде
окупатора и својим интелектуалним и политичким прегнућем радила на повратку
србског народа свом исконском закону живота, насупрот либерал-демократској и
југословенској заблуди.

Судбина ђенерала Недића, заробљеног од стране америчке војске, мучки убијеног

од стране комуниста и клеветаног од стране псеудо-патриота, указује на
крстоносни србски пут, који је тежак али исправан и узвишен. Тај србски пут, у
данашњем времену, Србска Акција претпоставља свим беспућима и
странпутицама наше туробне политичке стварности, и у борби за Србску идеју,
молитвено се обраћамо и ђенералу Недићу као житељу Небеске Србије, за
заступништво пред Господом.

Слава ђенералу Недићу! Слава Србији!

ДУХ УСТАНКА

Сваком иоле родољубивом Србину, јасно је да би се вожд Карађорђе, када би се

на волшебан начин појавио у нашем времену, несумњиво обрачунао са овом
издајничком кликом која му лажно и лицемерно исказује поштовање сваке године
на дан Сретења Господњег. Али Вожд, као и читава армија наших предака који су
на данашњи дан 1804. године покренули национални и социјални устанак против
азијатског окупатора, сигурно не би благонаклоно гледали ни на понашање већине
данашњих Срба, који остају мирни упркос толиким националним понижењима, а
поготово оних који су свесни тежине ситуације, а у сопственој пасивној млакости
не чине ништа. За излазак из постојећег неприродног и тмурног стања,
неизоставно су потребни управо нови Карађорђи, који ће нас пренути, сабрати и
повести у ослободилачку борбу. Али такве људе нам Бог неће дати без нашег
залагања и труда да их задобијемо и заслужимо. Они не могу бити изнедрени из
народа какав су данашњи Срби. Морамо се као народ пренути и вратити себи!
Предуслов сваког политичког ослобођења јесте претходно ослобођење себе самог
из окова конформизма, материјализма, националне неодговорности и
уљуљканости у лажни мир ове устајале духовне баре нашег времена. Ми који смо
свесни таквих законитости, наставићемо да се сабирамо и припремамо за одлучни
бој који је пред нама. Следићемо идеал великог Вожда и његов дух устанка, који је
насушно потребан у данашњем нејуначком времену!
ЗОРАН ВУЈОВИЋ (1988-2008)

У уторак, 8/21. фебруара, навршило се четири године од погибије младог србског

родољуба Зорана Вујовића, који је трагично настрадао учествујући у пројави
правденог народног гнева против америчког окупатора. Надахнут љубављу према
србском Косову и Метохији и мржњом према неправди и окупацији србске земље,
Зоран је осветлао образ новим србским нараштајима, указавши им на трновит али
узвишени пут на коме је љубав према роду постављена изнад бриге за земни
живот. Трагичном смрћу, Зоран је завио у црно своје најближе, наневши им
непреболну рану, у чијем болу саучешће узима читава родољубива Србадија, која
је ганута Зорановом судбином али и подстакнута на даље пружање отпора
окупатору! Поставши тако једним од симбола савремене патриотске борбе
долазеће младе Србије за србско Косово и Метохију, Зоран је посведоченом
храброшћу и родољубљем, несумњиво засветлео духом Лазаревих витезова!
Чврсто верујемо да се својим херојским чином и обрео у њиховом друштву у
Небеској Србији!

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

ВЕЛИКИ ПОСТ - ПОДВИГ И БОРБА

Велики пост, као духовно пролеће и духовна припрема за празник Христовог

Васкрсења, јесте период који је намењен нашем духовном прочишћењу, челичењу
наше духовне снаге, јачању физичке издржљивости и развијања духовних врлина.

На стари словенски празник Масленице (масло - уље), наши преци славили су

долазак сунчаног периода године, то јест испраћај зиме, у складу са соларним
карактером старе вере у којој је сунце главни објекат поштовања у природи и
симбол врховног бога. По христијанизацији Словена, уследио је процес изградње
обичајно-народних словенских израза православне хришћанске вере, што се верно
огледало у карактеру народног празновања. Наиме, пошто последњи дан пред
православни Велики пост пада приближно у исто време када се празновала и
стара Масленица, тај последњи мрсни дан је наследио назив Масленице, који се
паралелно користи са називом Беле покладе (кладити - спустити, отпустити белу
храну, која се једе у белој сиропусној недељи). И због тога што су наши преци од
давнина навикли да празнују у том периоду године, и овај последњи мрсни дан,
осим назива и обичаја, наследио је и празнични карактер из предхришћанског
периода. Само што смисао више није дочек пролећа као годишњег доба, већ дочек
духовног пролећа, као периода духовног прочишћења за хришћане. Повећана
опуштеност за тај дан правдана је чињеницом да није на одмет мало истресања и
пражњења пред период појачаног самоодрицања. Код Руса су се за овај празник
до данас задржале палачинке (блины) као неизоставни део празничне закуске.
Оне симболизују управо сунце, које је некада симболизовало старо божанство
(Сварога), а у Православљу представља најаву духовног пролећа, односно
духовног светлог преображаја личности и победу светлости (добра) над тамом
(злом), која је код Руса оличена и у Светом равноапостолном кнезу Владимиру,
чији је познати народни назив „Владимир - Сунце јарко“.

Велики пост, као духовно пролеће и духовна припрема за празник Христовог

Васкрсења, јесте период који је намењен нашем духовном прочишћењу, челичењу
наше духовне снаге, јачању физичке издржљивости и развијања духовних врлина.
Одрицање од мрсне (укусне и јаке) хране и пића, који подстицајно делују на
греховни потенцијал човека, има за циљ потпомагање духовне борбе хришћана и
јачања њихове ревности ка испуњењу закона Божијег, не би ли задобили благодат
Духа Светога и оснажили се у подвижничком успињању у борби за задобијање
Царства Небеског. Наши преци који су на првом месту држали до Божијег закона,
нису попут нас данас мењали главно за споредно. Они су знали да је телесни пост
само помоћно средство за духовну борбу против невидљивих стрела којима нас
обасипа Кнез овога света, и стога су превасходно држали до духовног поста,
знајући да ни телесни пост нема користи ако није праћен духовним. Знали су,
такође, и да су пост и молитва најбољи лекови и против општенародних недаћа,
јер се овим добродетељима привлачи благодат Божија, која је неопходан
предуслов за успешну борбу и против земаљских непријатеља наших светиња и
нашег отачаства. И ми, њихови потомци, који смо свесни неопходности
националне револуције, која ће као победно сунце развејати тмину данашњице,
морамо имати на уму чињеницу да је подвижништво, као битан чинилац установе
поста, управо наше победоносно оружје против канџи Система. Јер једино
православно животно исповедништво даје одбрамбени имунитет против њих, и
једино оно може бити ваљано покриће савременом србском политичком војинству
у борби за национални и социјални препород, а против капиталистичке олигархије
и плутократије као и њихове бездушне рекламаторске културе.
МАРШ АУТОНОМНИХ НАЦИОНАЛИСТА У СЛАВУ NSZ
У новембру 1953. у пољском селу Dudy Puszczańskie догодио се последњи сукоб
између националистичких антикомунистичких герилаца и репресивног апарата
комунистичког система. Комунисти су опколили борце Националне Војничке Уније,
који су након крваве и бројчано неправедне борба радије изабрали смрт него да
падну у непријатељске руке. Ово је била једна од последњих националних
герилских група које су се непрестано, од септембра 1939. бориле против
немачког, а затим и комунистичког окупатора. Пољаци, као и Срби, изнад свега
воле Слободу, због које је у подземљу основана Национална Војна Организација,
чији је циљ био независна и слободна Пољска. Ове храбре пољске националисте
нису плашиле крваве мере окупатора. Хиљаде младих Пољака је узимало учешћа
у герилским групама које су убрзано ницале широм Пољске, да би се 1942. године
ујединиле у Националну Војничку Унију (NSZ - Narodowe Siły Zbrojne). Уз подршку
слободарског народа, окупили су армију од око 90 хиљада војника. Створили су
невидљиву мрежу која је обухватала интелигенцију, подземну администрацију,
војничку обуку, преко 100 часописа, сопствени систем помоћи угроженим
породицама... Упркос бројчаној надмоћи непријатеља, никада се нису предавали,
дајући све за своју Пољску, таманећи окупаторе и издајнике. Када је било јасно да
ће Немачка изгубити рат, вођство NSZ је знало да их чека окупација од стране
бастиона светског комунизма - СССР, на челу са крволоком Стаљином. Зато је
већина бригада NSZ остала у Пољској и наставила борбу против комунистичког
окупатора. Антикомунистичком пропагандом придобијали су народ за нове
одлучне борбе, и герилском борбом задавали тешке ударце совјетским зверима,
истовремено ликвидирајући чланове комунистичког апарата. Заузимали су градове
и села, разбијали упоришта црвеног окупатора и ослобађали из затвора своје
другове и остале жртве црвеног терора. Били су озлоглашени за нови поредак због
патриотизма, своје вере у Бога и чежње за слободом. Комунисти су били сурови
према борцима  NSZ, који су се до последњег, све до почетка педесетих година XX
века борили за своје идеале. Овим храбрим пољским националистичким борцима
био је посвећен протекли марш њихових достојних потомака, наших сабораца из
братске нам организације „Пољски Аутономни Националисти“.

ПРАВОСЛАВЉЕ И САВРЕМЕНИ СВЕТ

 У протеклим вековима - например у Русији у 19. веку - православни поглед на свет

је био део православног живота и подржаван је реалношћу. Чак није било потребе
говорити о њему као о нечем одвојеном - сви су живели православно у
сагласности са православним друштвом. У многим земљама је сама влада
исповедала Православље; оно је било центар друштвене делатности, и сам Цар
или историјски владар је био први православни мирјанин чија је обавеза била да
својим поданицима даје пример хришћанског живота. У сваком граду су постојале
православне цркве, и у многима од њих се служило сваког дана ујутру и увече.
Манастири су постојали по свим већим градовима, али и у мањим, у њиховим
предграђима, у селима иу удаљеним и пустим местима. У Русији је било више од
хиљаду званично регистрованих манастира, не укључујући друге заједнице.
Монаштво је било општепризнати део живота. Заиста у већини породица је неко -
сестра или брат, деда, рођак - био монах или монахиња, а да не говоримо већ о
другим примерима православног живота, страницима и Христа ради јуродивих.
Сав начин живота је био прожет Православљем, чији је центар наравно било
монаштво. Православни обичаји су били део свакодневног живота. Већина књига
које су се читале су биле православне. Сама свакодневица је за већину људи била
тешка, морали су много да раде да би преживели, наде на преживљавање нису
биле велике, а смрт није била реткост - све то је поткрепљивало Христово учење о
реалности и близини другог света. У таквим условима је живети православно
значило исто што и имати православни поглед на свет, и било је мало потребе
говорити о томе.

Данас се све изменило. Наше Православље је - острвце усред света, који живи по
потпуно другим принципима, и сваким даном се ти принципи све више мењају
нагоре, и све нас више отуђују од њега. Многи људи су подвргнути искушењу да
свој живот поделе на две категорије: свакодневни живот на послу, с мирским
пријатељима, у овосветским пословима, и Православље по коме живимо недељом
и другим данима када за то имамо времена. Али ако дубље погледамо, поглед на
свет таквог човека често представља чудну комбинацију хришћанских и
овосветских вредности, које се у ствари не мешају. Циљ овог чланка је да покаже
како људи данас могу да почну да чине свој поглед на свет вреднијим, то јест да га
учине потпуно православним.

Православље је живот. Ако не живимо православно, ми просто нисмо

православни, независно од тога којој вери формално припадамо.

Живот у нашем православном свету је постао веома извештачен, неопредељен, и

компликован. Православље заиста има свој живот, али оно такође није тако
далеко од живота околног света, и зато живот православног хришћанина чак и
када је он заиста православан, не може а да се не одражава на њега на овај или
онај начин. Али нека недефинисаност је проникла чак и у православни живот.
Хајде да покушамо да размотримо наш савремени живот да бисмо видели како
бисмо најбоље могли да испунимо своје хришћанске обавезе, да водимо живот
који није од овога света чак и у ова страшна времена и да имамо православни
поглед на свој данашњи живот, који ће нам омогућити да у та времена преживимо
и у потпуности сачувамо нашу веру.

Данашњи живот је постао ненормалан

Свако ко погледа на наш савремени живот у перспективи тог нормалног живота

који су водили људи у претходним временима - например у Русији или Америци
или било којој западноевропској земљи, - не може а да га не порази то колико је
живот данас постао ненормалан. Сам појам ауторитета и послушања, учтивости,
понашања у друштву и индивидуалном животу - све се толико изменило,
наглавачке, искључујући неколико одвојених група - обично хришћана ове или оне
исповести, који покушавају да сачувају такозвани "старомодни" начин живота.

Наш ненормални живот се данас може окарактерисати као изопачен. Од младих

година се савременом детету обраћају као породичном малом богу: његови
прохтеви се задовољавају, жеље се испуњавају, оно је окружено играчкама,
забавама, удобностима, не уче га и не васпитавају у сагласности са строгим
принципима хришћанског понашања, а дозвољавају му да се развија у том правцу
куда га вуку његове жеље; довољно је да каже: "Ја хоћу", или "Ја нећу" да би се
услужни родитељи склонили пред њим и дозволили му да поступи како оно хоће.
Могуће је да се то не дешава у "свим породицама" и "све време", али се дешава
довољно често да би постало правило савременог васпитања деце, и чак и
родитељи који имају најбоље намере не могу у потпуности да избегну његов
утицај. Чак и ако се роидтељи труде да дете васпитавају строго, суседи покушавају
да ураде нешто друго. То треба узети у и обзир при васпитавању детета.

Када такав човек одрасте, он се логично окружава оним на шта је навикао од

детињства: удобностима, забавама, играчкама за одрасле. Његов живот постаје
непрекидно трагање за "забавама", а та реч се није могла наћи чак ни у речнику; у
Русији у 19 веку или у некој другој озбиљној цивилизацији просто не би схватили
шта та реч значи. Живот као непрестано трагање за "забавама", које су толико
лишене сваког озбиљног значења да би неки посетилац из било које друге земље
19 века гледајући наше популарне ТВ програме, забавне паркове, рекламе,
филмове, музику, - скоро на сваки аспект наше савремене културе - помислио да је
доспео у земљу неких безумника, који су изгубили сваки додир са свакодневном
реалношћу. Ми то често не узимамо у обзир јер живимо у том друштву и
прихватамо га као дато.

Неки од недавних истраживача нашег савременог живота назвали су данашњу

омладину генерацијом "ја", а наше време "веком нарцизма", које се карактерише
поклоњењем себи и обожавањем самог себе, што омета развој нормалног људског
живота. Други опет говоре о свету фантастике, где данас живи тако велики број
народа, који су неспособни да се суоче са реалношћу околног света или да се
окрену својим унутрашњим проблемима.

Када се поклоњење "мојем ја" односи на религију, што се веома често среће у
последњим деценијама, онда то обично бива нека фантастична форма религије
"саморазвоја" (где објекат поклоњења остаје "ЈА"), испирање мозгова и контрола
мисли, гуру или свами , трагање за НЛО и "неовоземаљским" бићима,
ненормалних духовних стања и осећаја. Овде нећемо разматрати све те појаве
које су већини вас вероватно добро познате, али ћемо се само дотаћи тога како
оне делују на православни хришћански духовни живот наших дана.

Треба да будемо свесни када данас покушавамо да водимо хришћански живот да

свет који је створио наше изопачено време, ставља пред душу захтеве - било у
вери или овосветским животу - које треба признати за тоталитарне. То су у
последњим годинама толико распрострањени култови, који захтевају потчињавање
самозваном "светитељу", али то је толико очигледно и у овосветским животу када
се човек не сусреће са одвојеним искушењем овде или онде, већ са непрекидним
стањем искушења у виду рецимо музике која се свуда чује - у продавницама,
институтима, у виду реклама објављених на улицама, и где телевизија често
постаје тајни домаћин, који диктира савремене вредности, мишљења, укусе. Ако
имате малу децу, знате колико је то истинито: ако је оно видело нешто на
телевизору, веома тешко је потом борити се са тим новим мишљењем, које је
изнела телевизија као ауторитет.

Смисао тог свеобухватног искушења, које данас напада на људе (које је у

потпуности откривено у његовој мирској форми, а у религиозним обично
скривеније) се састоји у следећем: живи данашњи дан, раслабљуј се, насладђују
се, осећај се добро. За тим смислом долази други, мрачнији, који се отворено чује
само у званично атеистичким земљама. Заиста, треба да будемо свесни, да оно
што се данас дешава са светом је веома слично гвозденој завеси или у слободном
свету постоје његове разне варијанте, али су циљеви за освајање наших душа
веома слични. У «комунистичким» земљама које имају званичну доктрину атеизма
се потпуно отворено говори: заборави на Бога и сваки други живот осим овог,
изгони из душе сваки страх Божији и поштовање светиња, гледај на оне који још
верују у Бога у «старомодном стилу», као на непријатеље које треба уништити. У
својству симбола нашег безбрижног, самообмањујућег времена које тежи за
забавама могао би се узети наш амерички «Disneyland», и не треба нам гори
симбол који показује куда се у ствари креће поклоњење «мени»: у совјетски Гулаг,
низ концлогора, који већ управљају животима скоро половине светског
становништва.

Два лажна приступа духовном животу

Али можемо се упитати какве везе све то има са нама, који се трудимо колико
можемо да водимо трезвени православни хришћански живот? Пуно! Треба да
будемо свесни да живот око нас колико год ненормалан био представља место где
започињемо наш сопствени хришћански живот. Како год да осмислимо свој живот,
каквим год истинским хришћанским садржајем да га испунимо, он ипак носи у себи
неки печат "мени" - поколења и ми треба да будемо довољно скромни да би то
признали. Од тога ћемо и почети.

Постоје два лажна приступа животу око нас, које многи прихватају мислећи да је то
образац како треба да поступају православни хришћани. Први најраспростањенији
приступ је да треба ићи укорак с временом: прилагођавати се рок-музици,
савременим модама и укусима и целом ритму нашег џез савременог живота. Често
старомоднији родитељи имају мало додира са таквим животом и живе мање или
више одвојено својим сопственим животом, али ће се осмехивати видећи како
њихова деца следе за најновијим безумљем, и мислити да је то нешто што не
наноси штету. То је пут потпуне несреће за хришћански живот, то је смрт душе.
Неки могу да воде споља пристојан живот без борбе са духом времена, али су у
својој внутрини мртви и умиру, и што је најтужније од свега њихова деца то плаћају
различитим психичким и духовним растројства и болестима, које се све више
шире. Један од лидера култа самоубица, који је окончао свој живот у Џоунстауну је
била млада ћерка грчког православног свештеника; сатанску рок-групу "Kiss"
(буквално "пољубац", али овде скраћеница од Kids in Satan's Service то јест "деца у
служби сатане" ) чине бивши руски православни младићи. То су само неки
екстремни примери; већина православних младих људи не одлази тако далеко,
они се само стапају са антихришћанским светом који их окружује и престају да
буду пример каквог-таквог хришћанства за околину.
То се не сме радити! Хришћанин треба да се разликује од света, и то треба да
буде једна од основних ствари, коју треба да усвоји као део свог хришћанског
васпитања. Иначе нема смисла називати се хришћанином, а посебно
православним.

Лажни приступ друге крајности је то што би се могло назвати лажном духовношћу.

Пошто преводи православних књига о духовном животу постају све доступнији, а
православна терминолоогија о духовној борби се све више проноси етром, све
већи број људи говори о исихазму, Исусовој молитви, аскетском животу,
узвишеним молитвеним стањима и о највећим од Светих Отаца као Светом
Симеону Новом Богослову, Григорију Палама или Григорију Синаита. Веома је
добро знати за ту истински узвишену страну православног духовног живота и
поштовати велике Светитеље, који су га у ствари водили; али ако не будемо
имали веома реалну и смирену свест о томе колико смо ми далеко од живота
исихаста и колико смо мало припремљени за то, да би чак и да се приближимо
њему, наше интересовање за њега би било само још један одраз нашег
егоцентричног света.

Данас постоје веома популарне књиге на ту тему. Заиста, римокатолици се сами

активно баве тим питањима под православним утицајем и врше утицај на друге
православне. Например, језуитски свештеник о. Џорџ Мелони пише књиге на те
теме и преводи светог Макарија Великог и Симеона Новог Богослова и покушава
да у свакодневном животу направи од људи исихисте. Они практикују све могуће
начине "осамљивања" обично "харизматских", људи се (тобоже) надахњују Светим
Духом и пробају све видове аксезе, о којима ми знамо од Светих Отаца и који су на
много вишем нивоу од онога на којем се ми данас налазимо. Постоји једна дама,
Кетрин де Хет Доерти (која је у ствари рођена у Русији, а потом је постала
римокатолкиња) која пише књиге "Пустиња", "Ћутање" и о свему осталом што би
она желела да уведе у живот на тај начин као да рекламира нове бомбоне. То је
наравно веома неозбиљно и носи у себи трагичне знаке нашег времена. Људи који
немају свест о томе шта говоре користе узвишене ствари. За неке је то само
навика или "убијање" времена; за друге који ствари примају озбиљно то може да
постане велика трагедија. Они мисле да воде узвишени живот, а у ствари нису
могли да реше своје личне унутрашње проблеме.

Дозволите ми да поново подвучем да треба избегавати обе ове крајности -

обамрлости и надри-духовности, али то не значи да не треба да имамо реалну
представу о тим законским захтевима, који нам описују свет, или да треба да
престанемо да поштујемо велике оце исихазма и користимо њихове разумне поуке
или да сами прибегавамо Исусовој молитви у сагласности са нашим околностима
и могућностима. То само треба да буде на нашем нивоу, ближе земљи. Може се
закључити (и то је данас апсолутно неопходно за наша схватања као
православних хришћана) да треба дубоко да схватимо у каквим временима
живимо, како у ствари мало познајемо и осећамо наше Православље и како смо
далеко не само од древних светитеља, већ и од обичних православних хришћана,
који су живели пре сто година или чак и једну генерацију уназад, и да су нам
потребни велики напори да бисмо данас просто опстали као православни
хришћани.

Шта ми можемо да урадимо

Или конкретније: шта можемо да урадимо да задобијемо ту свест, тај разум, и како
можемо да га учинимо плодотворним у нашем животу? Покушаћемо да дамо
одговор на то питање у два дела: први се односи на свест о свету који нас
окружује, који је као никада раније у историји хришћанства постао наш отворени
непријатељ, а други на нашу свест о Православљу, које већина од нас познаје
много мање него што би то требало, уколико желимо да га сачувамо.

Као прво, пошто хтели ми то или не, налазимо се у свету (и његов утицај се снажно
осећа чак иу најудаљенијим местима, манастирима), треба да гледамо на њега и
његова искушења одлучно и реално, а не да му се приклањамо; делимично треба
да припремимо нашу омладину за искушења која стоје пред њом и на неки начин
створимо одбрану од њих. Сваки дан треба да будемо спремни да одговоримо на
утицај света принципима здравог хришћанског васпитања. То значи да све што
дете сазнаје у школи, кући треба да се проверава и исправља. Ми не треба да
мислимо да то што оно сазнаје у школи је нешто корисно или овосветско и да то
нема никаквог утицаја на његово православно васпитање. Оно се може научити
корисним чињеницама (иако се многе данашње школе опрезно односе према
томе; многи учитељи кажу да је њихово само да одржавају ред у разреду, а о
неком обучавању нема ни говора), али чак ако то и добије, научиће га многим
неправилним погледима и идејама. Основни дететов однос и критика литературе,
музике, историје, уметности, филозофије, науке и наравно живота и религије треба
у првом реду да долази не од школе, јер се у школи све то добија помешано са
савременом филозофијом: то у првом реду треба да долази из куће и Цркве,
иначе ће добити нетачно образовање о данашњем свету, где опште образовање у
најбољем случају носи агностички карактер, а у најгорем - атеистички или
антирелигиозни. "Наравно, у Совјетском Савезу се детету све то намеће насилно
без икакве религије, али при активном програму васпитања атеиста".
Родитељи треба тачно да знају шта њихова деца уче на разним курсевима, који су
у данашњим школама свуда распрострањени, и да то кући исправљају, и то не
само придржавајући се отвореног става по том питању (посебно измедју очева и
синова, што је у друштву веома ретко), већ да јасно издвајају његов морални
аспект, чега уопште нема у општем образовању.

Родитељи треба да знају какву музику слушају њихова деца, какве филмове
гледају (ако је потребно с њима и да слушају и гледају), какав језик слушају и који
користе, и томе свему треба давати хришћанску оцену.

У тим кућама, где се нема довољно храбрости да се телевизор избаци кроз

прозор, треба га строго контролисати и водити рачуна да се избегну отровни
утицаји те справе, која је постала главни учитељ антихришћанских оцена и идеја у
самој кући, а посебно за омладину. 

Јеромонах Серафим (Роуз)

1934-1982.

ДИМИТРИЈЕ В. ЉОТИЋ (1945-2012)

На данашњи дан, навршава се 67 година од погибије

Димтрија В. Љотића, политичара са крстом и једног од најзначајнијих учитеља
Србске идеје у протеклом веку. 

Иако је све до данас бесомучно клеветан, не само од стране отворених

непријатеља србског рода, већ и од стране разних вукова у јагњећој кожи,  Љотић
је био и остао узор и инспирација свим србским националистима који увиђају
истину да је духовна револуција појединца и заједнице предуслов сваког другог
преображаја.

Вјечнаја памјат бесмртном учитељу!

ПРАВОСЛАВЉЕ И НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК

Поводом упокојења Марка С. Марковића, знаменитог србског

идеолога и ратника, као и једног од најплоднијих писаца србске емиграције,
пажњи читалаца нашег блога препоручујемо изванредно дело овог врсног
србског интелектуaлца, под називом Православље и Нови Светски Поредак (које је
доступно и у електронском формату).

Осим разобличавања актуелних политичких пошасти новог доба, указивајући

на њихову антихришћанску суштину и на закулисну позадину
мондијалистичке глобализације, Марковић у свом делу афирмише идеју Савеза
православних народа, као одговора на беспуће и деструктивност идеје
евроатлантских интеграција.

Наведени пројекат Заједнице православних народа заступа и Србска Акција,

објашњавајући га у својим Идеолошким основама, под ставком Православне
интеграције.
РАСНИ НЕМИРИ У ИЗРАЕЛУ!
Док су предлози за смањење масовне имиграције у Европи суочени са
непосредним таласом застрашујућих критика из Европске Уније, тзв. невладиног
сектора и локалних јеврејских заједница и организација, светски медији ћуте о
израелском плану за ограничење афричке имиграције. Израелски премијер
Нетанијаху је изјавио како афричка имиграција угрожава безбедност и јеврејски
национални идентитет. Он је додао да Израел покушава да смањи масовну
имиграцију из Африке, указујући на потребу да се изгради баријера на граници са
Египтом, те да влада ради на томе да депортује илегалне имигранте. Недељу
дана пре тога, министар унутрашњих послова Израела Ели Исхаи је изјавио да се
већина афричких имиграната бави криминалом те да стога треба да буду
ухапшени и депортовани у земље порекла. А у среду 23. маја, дошло је до
ескалације насиља против афричких имиграната у Израелу. Машући израелским
заставама и узвикујући пароле против „обојених“ имиграната, становници јужних
градских четврти Тел Авива марширали су градом, након чега су уследили напади
на црначко становништво, њихове домове и радње. Док је руља узвикивала
пароле попут: „Црнци одлазите!“, чланови израелског парламента и високи
званичници, попут Мири Регева и премијера Нетанијахуа, слали су анти-
имигрантске поруке попут оних да се морају протерати из Израела, те да су они
велика опасност за сигурност и идентитет јеврејске државе. Треба имати у виду да
се се не могу ни замислити слични покушаји у некој од европских земаља, где се и
сам предлог за решавање имигрантског проблема суочава са лавином оптужби и
напада, и то понајвише од стране јеврејских организација, које углавном стоје иза
свих промотера мултирасног и мултикултурног друштва.
СПОРТ, ЗДРАВЉЕ, РОДОЉУБЉЕ!

Целокупно васпитање мора да буде устројено тако да се слободно

време омладинца употреби за користан развој његовог тела. Он нема никакво
право да у тим годинама доконо глувари, већ треба после свог
уобичајеног дневног посла да челичи своје тело и учини га снажним, да га не би
једном и живот затекао сувише меканог.

Ово испланирати и спровести, усмеравати и водити, задатак је васпитања младих,

а не искључиво упумпавање такозваног знања. Омладинац такође треба да
одстрани представу као да је бављење својим телом лична ствар сваког
појединца. Не постоји никаква слобода која омогућава да се греши на рачун
потомства, а тиме и нације.
ПРАВОСЛАВЉЕ И ДЕМОКРАТИЈА

Живимо у несрећном раздобљу које је преплављено огромним бројем политичких

заблуда србске интелигенције. О далекосежном погубном учинку и утицају тих
заблуда тек предстоји помније промишљање и анализирање, јер велике су и
готово непремостиве тешкоће на које наилазимо покушавајући да озбиљније
досегнемо упориште са којег би најцеловитије сагледали садашњу србску
политичку ситуацију.

Еуфорија и непромишљеност јесу основне карактеристике уласка неких људи

Србске Православне Цркве у интензивније јавно исказивање својих политичких
ставова и гледишта о држави, нацији, историји, економији итд. Притом је
симптоматична једна, благо речено зачуђујућа, неупитност у одобравајућем
подразумевању и преузимању извесних појмова о политичкој организацији
државне власти као и активно, у неким случајевима партијско, залагање за њихово
остварење.
Заслепљени сјајем прелестне привлачности коју демократија има као политички
симбол у свести савременог човека, неки наши хришћани (међу којима и део
архијереја, свештенства, па чак и монаштва) без елементарне богословске
критичности и политиколошке упитности, заговарају своје бесловесно поверење у
западну демократију и заблуду о тобожњој црквеној хришћанској демократији, или
чак некаквој „светосавској демократији“ или пак „теодемократији“. Као кондензат
ноторне политичке неписмености и државотворне неприсебности, ову бесмислену
сложеницу „теодемократија“ налазимо у „Предлогу србског црквенонационалног
програма“, обзнањеном у часопису „Глас Цркве“ (3/1989): „Ми хоћемо у заиста
хришћанску Европу, где ће Бог и човек бити заједно, где ће се градити срећа и мир
за пример читавом човечанству, где неће владати сувопарна демократија ни стара
теократија, већ стваралачка и истинска теодемократија“.

Заиста је потресна политичка, историјска, државотворна и, пре свега, духовна

наивност и незнање изречено у овој претенциозоној реченици. Прогутавши
флоскулу аut democratia, aut tyrranis („или демократија или тиранија“), флоскулу
која се у сваком иоле озбиљнијем политиколошком контексту показује као пука
парола својеврсне политичке идеологије и идолатрије, они махнито запомажу о
демократији и демократизацији, чиме жалосно поспешују растројство светосавске
државотворне благоразумности и одсутство политичке присебности.

Неозбиљно је, а пре свега недостојно његовог свештеног богопризвања, да србски

хришћанин плаћа данак погубности политичких заблуда наше бесловесне
интелигенције поникле и духовно отхрањене на идеолошком слепилу црвеног
партијског једноумља. Јер ономе који је кроз благодат Свете Тајне Крштења и
Миропомазања примио печат дара Духа Светога – то јест дар благодатне
прозорљивости у разликовању свих духова, па и оних политичких – непримерена
је државотворна неопрезност или несмотреност олаког прихватања и
непромишљеног пристајања уз нешто што је по свом пореклу и суштинском
усмерењу и назначењу сасвим нецрквено, тачније, противцрквено – а то је,
свакако, демократија!

На нашој потпуно дезоријентисаној политичкој сцени (тачније, политикантском

вашаришту) и не очекује се политичка прозорљивост светосавске државотворне
разборитости и целомудрености, али међу хришћанима она је заиста conditio sine
qua non. Гледано са православног становишта, о чему је заиста реч када је у
питању демократија? Али пре свега, чујмо шта о њој каже један познати и
компетентни западни проучавалац демократије као облика политичке организације
државне власти: „Појава речи која има такав статус је готово јединствена у
историји људског језика. Највероватније је да се никада раније није догодило да
исти политички термин, који је за врло дуго времена био употребљаван у
похвалном, погрдном и неутралном смислу, буде прихваћен готово једнодушно као
главна политичка парола безмало свих политичких партија“.

Без обзира што у политичкој теорији постоји мноштво различитих одређења

демократије и што сви који исповедају култ демократије не служе истом
политичком идолу, ипак се може наћи једно умесно и подстицајно дефиницијско
полазиште и упориште. Међу најпознатије, најпопуларније и етимолошком значењу
речи најближе дефиниције спада свакако и она чувена Линколнова, по којој је
демократија „владавина народа од народа и за народ“.

Али ствар више није баш тако саморазумљива ако се упитамо о којем и каквом
народу је реч? А пре свега, шта о народу може рећи теологија Православне
Цркве? У том смислу, због пружања драгоцене богословске помоћи, више су него
илустративне следеће речи владике Атанасије Јевтића: „У свом односу према Богу
сваки се народ мери и процењује. Јер, основна истина физичке и духовне
карактерологије једнога народа јесте однос према Богу, у овом случају – према
Xристу као према Богочовеку. Библијски народ, Израиљ, свакако је на посебан
начин изабрани народ Божији, али то не значи да и сваки други народ на земљи
није Божији и да није на свој – богопромисаони – начин изабрани народ. Јер ми
верујемо у Божије промишљање о историјском животу и путу сваког народа,
верујемо у Божији спасоносни план – домострој (икономију) – за сваки народ и
свако људско биће. 0 томе нам сведочи Свето Откривење, особито реч Апостола
Павла изговорена многобожачком народу грчком у Агини. 'Бог који је створио свет
и све што је у њему, који сам даје свима живот и дисање и све, Он је изједнога
човека створио сваки народ људски да живи по свему лицу земаљском, и одредио
је напред назначена времена и границе њиховог живљења – да граже Бога, не би
ли Га се дотакли и нашли Га, мада није далеко ни одједног од нас; јер Њиме
живимо и крећемо се ијесмо, јер смо и род Његов' (Дап 17,24-29). Сваки је, дакле,
народ 'позван' и 'изабран' народ Божији, јер је створен од Бога и позван у
историјско биће и живот да тражи Бога и да му, у своме историјском времену и на
своме географском простору, доноси своје плодове. Јер, какоје рекао Владимир
Соловјев, идеја једног народа није оно што он сам о себи мисли у времену, него
оно што Бог мисли о њему у вечности“. 

Дубокоумност и теолошка подстицајност овог увида јесте пре свега у његовом

снажном позиву на озбиљнију контекстуализацију и тематизацију нашег проблема.
Јер прецизносмисленим разлучивањем са православног становишта, о једном
народу се може и мора говорити као етносу, лаосу или демосу, сходно
конкректним стањима његовог историјског бића, то јест сходно његовом
конкретном односу према Богу Живом и Истинитом. Оно што наши вајни
гласноговорници демократизације не знају, или пак губе из својег духовног вида,
јесте да се појмом демос адекватно именује само једно – и то најгоре – стање
односа неког народа према Богу. Погледајмо како грчки
изрази етнос, лаос и демос у најјезгровитијем значењу исказују стања историјски
конректних односа једног народа према Богу.

Етнос означава стање паганства, незнабоштва, непознавања Бога Живог и

Истинитог. Много је старозаветних и новозаветних примера који говоре о овом
стању, али довољно је погледати само Посланицу Римљанима Апостола Павла,
нарочито њену петнаесту главу, у којој се говори о облаговештавању незнабожаца
(грч. етни): 11,25; 15, 9.10.11.12.16.27.

Лаос је крштени етнос (Мт 28,19; Лк 24,47), свети народ, освештани етнос
(етносагион – 1 Пт 2,9), народ Божији, литургијска заједница људи са Богом, народ
који је свој идентитет утемељио у Цркви. Ево једног јеванђелског примера: „А
приступивши Исус рече им говорећи: Идите и научите све народе (panta ta etni)
крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28, 18-19). А Апостол Петар у
својој Првој посланици објашњава хришћанима шта је у ствари лаос као истински
народ Божији: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ (етнос) свети,
народ (лаос) задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на
чудесну светлост Своју; који некад не бејасте народ (лаос), а сада сте
народ (лаос) БОЖИЈИ; који не бејасте помиловани, а сада сте помиловани“ (1 Пт
2,9).

Демос је репаганизован и секуларизован народ Божији, народ који је крштењем

упознао Бога али га више не признаје; демос је обезбожен, то јест обезцрковљен и
разцрковљен народ, народ који је насилно изведен из Цркве и лишен
светотајинске заједнице са Богом. Веома је важио знати да се грчка именица
демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то увек у
најнегативнијем значењском контексту (Дап 12,22; 17,5; 19,30.33). Демос је
безсловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I,
ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане,
затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина
Зеведејевог (Дап 12, 20-23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали
против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5).
Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа
манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем, који
демонском мржњом мрзи Господа Исуса Xриста и све хришћане (Дап 19,23-40).

И заиста, као пре две хиљаде година, тако и данас, демос и демократија имају

исти предзнак, циљ и учинак. То је бесомучна борба против Xриста и свега што је
хришћанско. То је, такође, глобална манипулација обезбоженим масама које
робски извршавају оно што желе јудеомасонски лихварски сатанисти. Другим
речима, демократија је по преимућству антихришћанска политичка
идеологија којом се поништавају духовни и државотворни идентитети суверених
хришћанских нација.

Морамо имати у виду да је процес претварања једног народа у демос прилично

дуготрајан. Њему претходи и условљава га низ јеретичких инфекција духовног
организма тог народа, и те инфекције су, у ствари, нека врста погубне припреме за
коначно – увек насилно – извођење, тачније истеривање из Цркве. Атеистички
политиколози и теоретичари то истеривање називају „либералним и
социјалистичким револуцијама“. Када је реч о западним народима, генеза њиховог
процеса демократизације јесте следећа: револуцијама седамнаестог и
осамнаестог века претходили су духовни ломови и догматска испадања
(филиокве, папоцезаризам, индулгенције итд.) римске патријаршије из окриља
Православља, то јест из благодатног окриља Једне, Свете, Саборне и Апостолске
Цркве, и погубно упадање у вртлог јереси и кривоверја.

Србски „демократски развитак“ је процесом секуларизације у јаком смислу отпочео

у осамнаестом веку серијом догматско-литургичких инфекција и раслабљивања;
увођењем туђег језика (новорускословенског) за богослужбени и коначним
одрицањем од својег (старосрбског); примањем раскалашног барокног сликарства
уз бахато одбацивање собствене васкрснорадосне иконографије; увођењем на
богослужење бесомучних хорских егзибиција уместо смерног ангелогласног
појања; уласком латиномислећег схоластичког кривоверја у православну
богословску мисао (учење о прародитељском греху као наследном греху,
пијетизам, морализам, јуридизам). У деветнаестом веку, стварањем Кнежевине
Србије наступа период државотворне пометености и смутње чију крваву
кулминацију ће осетити тек двадесето столеће. Наместо домаћинске светосавске
државотворне разборитости, наш државни Дом запоседа најопакији партијашки
егоизам који незауставиво растаче органску снагу србске нације. Данас, на самом
крају двадесетог века, степен наше државотворне раслабљености јесте већи него
икада до сада. Речи „демократија“, „демократизација“ постале су магијске
формуле и мантре Новог светског поретка које уверени у њихову моћ важно и
озбиљно употребљавају обмањујући и себе и друге. Чак се и поједини архијереји
наше Мајке Цркве хвале демократијом и демократским поретком који постоји у
Православној Цркви! Притом, на жалост и њихову и нашу, потпуно губе из вида да
саборност и демократија јесу два потпуно различита, штавише искључива појма.

Демократија је антисаборна, антицрквена и антинационална идеологија Новог

светског поретка, тачније – демократија је глобално политичко сујеверје Новог
светског поретка које исповедају они који не могу или више не желе да хришћански
разликују духове.

У демократским државним порецима носилац политичке делотворности нипошто

није личност, јер демократско друштво није заједнииа словесних и одговорних
личности већ скуп безсловесних и неодговорних индивидуа над којима, тобоже у
њихово име, перфидним демагошким манипулацијама влада бескрупулозна
плутократска клика. „Демократија је настала из индивидуалистичког поимања
друштва“ – констатује Норберто Бобио. По свом унутрашњем устројству
демократија подразумева плуралистичку визију света и плуралистичко друштво, а
то је друштво које не трпи ништа што је у онтолошком смислу сабирајуће. Таквом
демократском друштву Православна Црква као Једна, Света, Саборна и
Апостолска није ни због чега потребна нити пожељна. Оно ће Цркву третирати на
исти начин и истим средствима као било коју од безбројних такозваних „верских
заједница“.

Наше „црквене демократе“ вапајно и неразумено желе успостављање политичког

поретка који је према Цркви индиферентан и атеистичан у пуном и правом смислу
те речи. Они потпуно губе из вида веродостојну чињеницу да разлика између
православне патриотско-политичке опције и становишта савремене демократије
није тек формалне природе. Наиме, у оној мери и на онај начин на који се
егзистенцијални став и егзистенцијално упориште православних хришћана
разликује од егзистенцијалне позиције нехришћана, у тој мери се и на тај начин
разликује православна политичка делотворност од неправославних. Разлика је,
свакако, суштинска а не тек формална и маргинална. Јер у Православљу носилац
сваке одговорне политичке делотворности није некаква безлична и анонимна
индивидуа, нити пак скуп индивидуа груписаних у облику партије, странке или
класе. У Православљу носилац политичке и јавне делотворности јесте конкретна и
непоновива личност, а пошто је личност могућа само у слободној заједници, ондаје
заједница личности најаутентичнији носилац политичке делотворности, у лику
сталежа који једини омогућавају најнепосредније, најорганскије и најсаборније
политичко функционисање једне државе.

Веродостојно искуство Православне Цркве је следеће: Unus christianus – nulus

christianus („Један хришћанин значи – ниједан хришћанин“). Заједница личности
није некаква неодговорна група која је своју политичку одговорност делегирала и
пренела само на једног својег представника који ће онда заступати њене, in ultima
linea, увек парцијалне интересе. Нипошто. Заједница личности јесте сабрање оних
који су свесно, савесно, одговорно и одлучно – дакле, словесно – ступили у нов
начин постојања по Xристу, другим речима, ступили су у простор у којем се догађа
спасоносна љубав Бога Живог и Истинитог са људима живим и истинитим. Тај
простор јесте Црква. Знајмо: демократско друштво је друштво које не сабира са
Јединим Владарем, Богочовеком Xристом, већ – расипа.

Демократска политика није ни по чему „благообразна и по поретку“ (1 Кор 14,40),

она није наговештај и иконични предокушај оне теодулске и стратократске
„небеске политике“ (Фил 3, 20) ка којој смо уперени и делотворно стремимо још
овде и сада. И на крају, може нам се приговорити даје демократски политички
поредак атеистичке државе за хришћане мање зло од антитеистичког,
богоборачког поретка тоталитарне државе. То је, свакако, несумњиво. Али, није ли
нам речено и заповеђено да зло које мрзимо побеђујемо добрим (Рим 12, 9. 21) а
не мањим злом?!

+ Небојша М. Крстић

(1964–2001)
СРБСКИ РАДНИК

На нашој идеји национал-синдикалистичког организовања србског радништва и

нашем социјалном концепту, темељи се мисао да је борба за радничка права и
права незапослених неодвојива од тежње за националном слободом србског
човека. Предуслов и клица и једне и друге борбе, јесте војевање против владајућег
духа кукавичлука и нерадништва, чиме се једино може ходити путем на чијем ће
концу, уз Божју помоћ, васкрснути и утврдити се нова, поносна Србија – земља
слободних људи.

ЕКСПЛОАТАЦИЈА И ДЕГРАДАЦИЈА

Србија је данас поприште специјалног рата који се води против наше вере и
нације, културе и наслеђа, и који је усмерен против нас као људи, а у име злокобне
демо(но)кратије и злоупотребе људских права. Доведени смо у положај, где нас
дојучерашњи домаћи лопови и увозни криминалци, а сада „угледни“ бизнисмени и
сарадници или налогодавци режима, уцењују нехуманим условима рада, не
плаћајући своје обавезе и третирајући нас као своје власништво у нашој
сопственој земљи.

Док експлоатација радника, који су остали без икаквих права, поприма

застрашујуће размере, безобзирни властодржци и партијаши, који су продали или
поклонили наше фабрике, државну и друштвену имовину, уништавајући притом
економију Србије и животе милиона Срба, у својој су обести осиромашили и готово
разорили читав један слој становништва, оставивши га без икаквих прихода, без
посла, неисплаћеног радног стажа, без услова за пензију, назвавши га
цинично – „губитници транзиције“. На тај начин, србске раднике осудили су на
полуживот недостојан човека, да као социјални случајеви, само без икакве
надокнаде, попут номада без домовине, лутају од немила до недрага, тражећи
било какав посао, не би ли својој деци и себи обезбедили частан али крвав хлеб и
спас од јавних казана и понижења. То је задужбина демократије, транзиције и
евроатлантских интеграција, које целу нацију одводе у ропство, експлоатацију и
деградацију.

Сељаци су уместо субвенција добили педерске параде, интелегенција је уместо

обећаног посла у струци добила европске лопате и евроунијатске шарене лаже, а
нашим женама је уместо породице и деце понуђено бесплатно утробно
чедоморство и сваки неморал. Србском народу се уместо националног поноса и
достојанства, нуде сатанистички евро-хедонизам, фанатична србомржња, јавна
педерастија, бесплатне хирушке промене пола, наркоманија и проституција,
идеологија блуда и моралног разврата. Једном речју, Србија се претвара у
колонију обезглављених робова, под влашћу корумпираних политичара, тајкуна и
белосветског олоша.

БУЂЕЊЕ

Тежина болести је јасна, и пуком константацијом исте нећемо много допринети

оздрављењу нашег народог корпуса и коначном ступању на стазе препорода.
Дакле, шта чинити и чему тежити?

Поново упућујемо на духовни преображај као на нужни предуслов сваког истинског

прогреса. То је једини пут којим можемо покидати ланце, у које су нас везали
демократски окупатори, партијаши и тајкуна, покидати копрене безнађа и апатије.
Верујмо у победу и боримо се заједно и сложно за уистину србску отаџбину,
очишћену од сваке деградације и понижења, за достојанствену србску нацију
ослобођену од сваке експлоатације и либералног зла.
Национал-револуционарним духом, вером и поштеним радом, изградићемо и
обезбедићемо наше породице, осветићемо наше животе и, уз Божју помоћ,
васкрснуће и утврдиће се нова, поносна Србија.

Ново уређење наше отаџбине мора да обезбеди стабилну и јаку унитарну државу,

посао и правду за све слојеве друштва, да у њему свако има своја права, али и да
има тачно одређене дужности, како према себи и својој породици, тако и према
Богу, ближњима и држави. Да свако буде запошљен на своју и општу корист и да
се богатство, које се ствара кроз процесе радничког и интелектуалног
прегалаштва, распоређује тако да корист има и сама држава као правно-политички
оквир народне заједнице, наравно и послодавци и радници, тако да сви радни
људи могу својим физичким и интелектуалним радом обезбедити личну и
породичну егзистенцију, а не као до сада – само подмићени политичари и
повлашћени лихварско-тајкунски несој, који под патронатом својих ционистичких
господара живи од националне несреће и радничке муке.

Ми, национално свесни Срби, не можемо више у сопственој држави као

просјаци тражити уступке од нељуди и њихових слугу, који су бомбардовањем
наших градова, убијањем наших људи и деце, помажући наше вековне
непријатеље и „демократском револуцијом“, а заправо преваром и ултиматумима,
узурпирали власт, узурпирали наше земље и наш народни иметак.

НАЦИОНАЛ-СИНДИКАЛНИ САВЕЗ

Србски радник и сељак као носиоци стваралачке снаге нашег народа, налазе се у
епицентру свих удара изазваних сталним економским турбуленцијама. Њихова
улога посебно је битна у будућој националној револуцији, која пак зависи управо
од радничке свести о неодвојивости борбе за економски бољитак од борбе за
националну слободу. Управо зато се национал-синдикалистички принцип, о коме је
већ било речи, намеће као једини одговор постојећем наказном стању. Стога се
поставља логично питање о  начину његове реализације?

Јасно је да се штрајковима мањих група обесправљених радника не постижу

значајни и суштински ефекти. Потребно је првенствено одбацивање свих лажних
синдиката, левичара и комуно-анархиста, који служе интересима експлоататора и
ненародног режима а не радним људима, и безусловно уједињење свих радника и
радно способних људи, те свих незапослених и студената у јединствени
монолитни блок национално-синдикалног савеза, који ће изнедрити нову
националну елиту и који ће бити одлучујући фактор у остваривању тражених
права. У спровођењу свих радничких и народних протеста треба тежити удруженој
и масовној радничкој акцији, која је једини рецепт за остваривање националне
слободе и социјалне правде.

Наводна решења, појединачни договори и социјални програми, заправо су

перфидни механизми са одложеним дејством, који ће на крају те исте раднике ипак
оставити на улици и преквалификовати их у кориснике народних кухиња.

Штрајкови глађу преварених радника, ратних ветерана, војних и цивилних

инвалида, режим и партијаше не дотичу уопште и служе им само за подсмех и
вежбање бруталности својих плаћеничких хорди, које служе углавном за
премлаћивање и хапшење честитих, али осиромашених и напаћених људи, а
нарочито национално свесних родољуба који бране своје породице од либералног
капитализма и туђинских деструктивних елемената.

Уз помоћ својих плаћеничких лажних синдиката и својих наоружаних јаничара, ова

антисрбска власт остварује своје издајничке планове без већих проблема. 

Зато је потребан јединствени социјал-национални фронт, ради успешног слома 

ненародног режима. 

У постојећим околностима, изборима се не мења ништа. Опозиција обећава оно

што народ жели да чује, а када преузме власт, бивша опозиција постаје део истог
анти-народног Система.

Ни мирним протестима и бесмисленим прикупљањем потписа не постиже се

апсолутно ништа.

Да бисмо живели достојанствено, као људи, од свога рада а не од милостиње

однарођених властодржаца, ми морамо срушити овај паразитски Систем до
темеља. Ми, србски националисти, морамо победити Систем, сачувавши се
претходно од његовог разорног утицаја, и преузети нашу отаџбину из руку
експлоататора, успоставити народну власт и обезбедити будућност за своју децу.
Зато је неопходна масовна акција и мобилизација свих здравих народних снага
и заједничко, паралелно деловање нових, уистину независних радничких
синдиката и широког националистичког фронта против слугу ционистичког поретка,
а у корист националних и социјалних захтева данашњице.
Организујући заједничку национал-синдикалну борбу, за своју нацију и своја
радничка права, кроз ново буђење слободарске и социјалне свести, саздаћемо
несаломиви фактор победе на национал-социјалном фронту, где се води битка за
нашу земљу, веру и крв.

БОГ, НАЦИЈА, РАД!

СВЕТИ РОДОНАЧЕЛНИК

Зашто ми, православни Срби, толико величамо и волимо великог жупана Стефана
Немању, потоњега светог монаха Симеона Мироточивог? Ми њега не славимо као
давно умрлог јунака о коме само гуслари певају, него се радујемо тајанственом
присуству живе и светле душе светог Симеона, који је душом жив јер је жив у њему
настањени Бог.

Зашто је међу Србима најславнија кућа Немањића? Зашто се цела Србија зове -
Немањин род, потомство Немањино? Зашто је Стефан Немања својим узвишеним
подвизима у служењу Христу Богу дао диван „типик“, одушевљени образац по
коме треба да живи елита Србије хришћанске? Стефан Немања је у томе
пресудан како за духовни, тако и за материјални живот нације.

ОЧЕЛИЧЕНА ДУША РАТНИКА

На висинама теологије Немања свесно окреће леђа Риму и приволева се светом

Јерусалиму. Тиме показује да је прозрео кривоверје Запада и заволео лепоту
Христове светлости од Истока. На клизавим низинама политике Немања се
определио за јединство србске нације, а против издељености у разне жупаније и
завађене кнежевине. Као што је човеку потребно одело и оклоп ако иде у рат, тако
је потребно очеличити и душу једног ратника, па и целог народа, ако жели да
опстане у непрестаној борби на овој грешној планети. Свети Симеон Немања дао
је Србима и заштитни оклоп за њихово тело - то је држава србска. А дао је Србији
и светлу душу - то је његов најмлађи син, светитељ Сава, који у себи носи Бога.

Не заборавимо, међутим, да тај исти Свети Сава, дика и понос вечне Србије,
наглашава да је његов родитељ, Стефан Немања, био његов духовни наставник и
учитељ Православља. Значи, извор и телесне и духовне моћи у србинском роду
јесте - Немања. Из њега израстају и Свети Сава и Стефан Првовенчани. Један је
архиепископ свима Србима, а други свима Србима краљ.

Ако по плодовима судимо човека и његов значај за читав један народ, онда је
Немања за нас оно што је Авраам за Јевреје: он је тај благословени корен
православне Србије из којег ничу свети Христови људи за рајско цветање.

У младости Немања се, као родитељ, одупирао монашењу свог најмлађег сина
Растка, али је касније у томе видео лепоту Божјега Промисла којим се његов
мезимац уздигао у нетрулежну Отаџбину на Небу. У зрелој старости, кад је
обезбедио заметак младе србске државе у Рашкој и видео достојног наследника
на престолу Србије, мирно се одрекао земаљске круне и пошао у своју Студеницу
да као смирени калуђер задобије небеску круну од небеског Цара Исуса Христа.

УЗВИК РАДОСТИ

То одрицање од земаљског царства и јавно приволевање Царству Небеском је

архетипски корак Родоначелника Србије у ком је преднаписана сва потоња
историја рода. Било је краљева међу Србима и пре Немањића, али они су значајни
само за политички живот нације. Немања и његова лоза важни су и својим
метаисторијским опредељењем за Небески Јерусалим, за божанствено
Православље. Немања сазрева у подвижничкој атмосфери Православне Цркве и
увиђа богонадахнуту мудрост у свом најмлађем сину, калуђеру Сави. Отац одлази
свом сину на Атон да овековечи, сем родитељске, своју монашку љубав зидањем
Хиландара. Тај узвик радости, Хиландар, он је каменом оградио, молитвом окадио,
да буде непрекидно благодарење Богородици Дјеви, за монахе светионик и
слетиште за ангеле.

Неки приговарају Стефану Немањи да је био окрутан према јеретицима

„бабунима“. Али када се зна какви су били оновремени владари ван Православља,
Немања је злато у поређењу с њима... Уосталом, светац није без греха, него је то
човек који је, на ваги Божјој, учинио више добрих него злих дела, и који је своје
преступе окајао. Када се узме у обзир да су кривоверни манихејци учили да је Бог
створио само духовни свет, а да је ђаво створио материјални свет, онда је њихов
закључак јасан - непотребно и проклето је свако културно стваралаштво у
материјалном виду. Да су, не дао Бог, у Немањиној Србији победили дуалисти,
никада ми не бисмо имали под нашим небом такве чудотворне дворове појања као
што су Студеница, Жича, Милешева, Сопоћани, Дечани... Никада не бисмо имали
наше манастире, те тврде доказе наше вере у лепоту Божанску која се већ види у
телу Васкрслога Христа и васкрснуте Богородице, а видеће се и у телима свих
светих када васкрсну у Последњи Дан.

Али, Богу хвала, Немања је савладао „бабуне“ (посмртно и свог бунтовног сина

Вукана), а његова два сина часно су понели две различите власти - један
владичанску, а други владарску, обојица као слуге Христа Бога. 

Својим монашењем, Немања је показао да је за нацију ипак вера важнија од

политике, а Црква неопходнија од државе. Зато уопште није случајно да је
Патријархова капела у двору Београдске патријаршије посвећена светом Симеону
Немањи. Ту његова икона, златом печатана, стоји насред храма, тачно испод
кубета у ком царује милостиви Пантократор... Та мала икона Симеона
Мироточивог је кључ за све ризнице србске душе - за земаљска и небеска блага
њена. А наше највеће благо - то су светитељи наши.

Богонадахнути иконописци наши уловили су далековидим потезима пророчанске

своје кичице светловиту музику Последњега Дана: ликови светаца на њиховим
иконама најављују лепоту човека обоженог, по мери сличности са Богочовеком
Христом. Устрептале фреске по сводовима наших манастира носталгично чезну за
трубом општега Васкрсења... Тада ће свак видети њихову видовиту истинитост,
кад у оживелим телима боголиких светитеља позна ликове свих светих са наших
иконостаса и зидова манастирских...

НЕУВЕНИВИ КРИНОВИ
А те неувениве кринове светости посадио је први ктитор, први задужбинар у
земљи Србији - Немања - Симеон. Једини мироточиви Србин и данас поручује
најбољим Србима, који мисле да су племићи и властела: Последујте стопама
мојим, љубезна моја чеда. Ако сте сазрели духовно и децу своју извели на пут,
окрените се Богу. Њему поклоните бар последње године живота свог. Манастири
моје династије чекају на вас. Немојте да ми остану празни и запустели.
Васпитавајте децу своју за Царство Небеско, и рађајте их у великом броју да вам
не буде жао ако један од ваших синова оде у монахе, као мој мезимац, ваш
апостол - Сава... Ово је заветна порука светог Родоначелника нашег коју он кроз
векове напомиње свима поколењима Србије, па и нашем.

Ко ће послушати, ко неће, то је тајна слободе у срцу свакога Србина. Али једно се

већ види на делу: ко зида нове и чува старе задужбине православне, ко живи, у
раси или без расе, по типику светих Немањића, тај је - по родослову духовном -
Немањић.

+Епископ будимски Данило

ТЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ,
1/1973, стр. 1-

Политички Војник
Дерек ХОЛАНД

УВОД
Есеј Политички Војник је први пут објављен пре више од двадесет година, у
енглеском граду Хандигдону. Изванредан пријем на који је наишао међу
националистима у Енглеској наставља се, на велико изненађење аутора, до
данашњег дана, међу новом генерацијом припадника Треће Позиције. Овај успех
није ограничен само на Енглеску, већ је нашао свој пут до многих земаља западне
и источне Европе, у којима су снаге револуцинарног национализма есеј
прихватиле као својеврстан допринос традиционалистичкој идеји Живота и Борбе.
Иако је током година есеј доживео више издања, основна порука Политичког
Војника остала је непромењена: а то је да нам је надасве потребан суштински
заокрет у ставу према борби, према животу, према судбини; да неће и не може
бити било какве озбиљније промене у правцу којим сада иду народи Европе, док
се Нови Човек, способан да осмисли и оживотвори нови друштвени поредак, не
појави попут дива на хоризонту. Тај нови друштвени поредак неће бити изграђен
на ставкама каквог новог, апстрактног политичког манифеста, већ на истинитим и
животворним принципима вечитог Божјег закона. Ако немамо искрену веру да је
такав Циљ апсолутан, непроменљив и ванвремени, онда идаље пристајемо на
издају – издају од стране партија и политиканата, од стране оних који раде за
лажљиве медије, оних који су хипнотисани шаренилом либералне демократије.
Нови Човек, стога, није тек препрека већ, заправо, једина алтернатива сигурној
издаји. Нови Човек је гласник новог друштвеног поретка, али настанак Новог
Човека, у овим преломним временима наше историје, није једноставна и спонтана
ствар. Превише људи погрешно мисли да могу јавно заступати наше вредности, а
приватно водити живот дегенерика. При том не мислим на природну склоност
човека ка греху већ на одбијање да се призна постојање Греха [у нашим животима]
и на одсуство жеље да се Грех савлађује у тешкој и доживотној борби. Без ове
свести о греху и контрадикторним животом између наших јавних ставова и
понашања у приватности, ми идемо путем лицемерства који води ка Обмани и
Издаји. Стога је Нови Човек, надасве, моралан човек, јер само такав он поседује
дубоки унутрашњи мир и самопоуздање, што му омогућава да се супротставља
свету, светским силама и силницима, без страха од смрти.
Било је коментара да Политички Војник позива на стварање светих ратника. И
то јесте тако. Шта је спорно у том захтеву? Тачно је да су за његово испуњење
неопходни огроман напор и посвећеност, али резултат је таквог труда итекако
вредан, јер светац тежи циљевима који су истинити и добри, а прибегава начинима
који су честити и храбри. Какав је то борбени политички активиста ако не тежи
ономе што је истинито и добро, честито и храбро? Неки на то одговарају да је
политика «исувише прљава» да би такав циљ био могућ. Истина је да је политички
живот у нашим земљама постао гадан преко сваке мере, али ако се чврсто држимо
онога што је истинито и добро, честито и храбро, могуће је издићи се изнад
постојећег политичког брлога у коме се скрнави наше европско наслеђе. Уосталом,
ко жели да следи или верује политичару, активисти који лаже своје саборце, вара
своју жену, који циљеве подешава према сопственој похлепи и опортунизму? Због
тога, Нови Човек мора да светли као сјајни светионик у бескрајном мраку: својим
речима, својим делима, својим држањем.

Чистота Мисли и Акције је нарочито потребна у начину на који водимо борбу за

наше вредности. Национални фронт, организација под чијим покровитељством је
давне 1984. објављено прво издање Политичког Војника, нестала је у
међувремену са политичког пејзажа Велике Британије јер је побркала Идеју са
Средством. Идеја долази из духовног света, док Средство стварају људи, и зато се
оно увећава или смањује зависно од способности да правилно изрази и оствари
Идеју. Идеја остаје чиста чак и када се Средство поквари и пропадне. Истина
заувек остаје истина, чак и у друштву лажова. И зато, Средство постоји једино
да би служило Идеји; када оно престане да извршава тај задатак, зарад Идеје га
треба одбацити.

У овом времену свеопште декаденције и дезинтеграције, више је и хитније него

икада пре потребно створити Новог Човека, Политичког Војника. Истина и истинске
вредности не само да нестају из вида, већ постају несхватљиве све већем броју
наших сународника, а то је последица заражености света либерализмом сваке
врсте. Ако Политички Војник не устане и не посведочи Истину, ако не укаже на
истинске вредности, а ко ће? Каква будућност онда чека наше породице, наше
народе и нашу културу?

Суочен на сваком кораку са неправдом и експлоатацијом, просечан човек обично

мрмља: «А шта ја ту могу?»... Одговор је застрашујуће једноставан: БОРИ СЕ!
Раскрстите већ једном са бескичмењаштвом и кукавичлуком који одликује наше
доба. Развијте заставе Истине, Јунаштва и Пожртвовања. Будите Ратници и
духовни Подвижници, као и ваши Преци, у чије време је ваша земља била
достојна љубави и поштовања. Живите свој живот да би и други могли живети, и
живите узвишено. Започните Свети Рат који ће очистити вашу душу, прочистити
ваш ум и једном за свагда одагнати издајнике и кукавице из наших редова! Борите
се храбро, са чврстом одлучношћу и веселим срцем – до Коначне Победе!
Аутор
ПОТРЕБА ЗА ПОЛИТИЧКИМ ВОЈНИКОМ

«Када се нација диже, спремна да се у ревности бори за своју слободу и

достојанство, увек је мањина та која запали пламен те ревности.» – Освалд
Шпенглер

У борби против сила Зла, које читаву планету потапају у океан Прљавштине,
Покварености и Издаје, на првим се борбеним положајима налазе разни
националистички покрети Европе. У Британији је дуго времена најорганизованију
снагу представљао Национални фронт (НФ), али је чак и он седамдесетих година
прошлог века начинио пуно кардиналних грешака у погледу тога шта је заиста
неопходно за оздрављење наше земље. Предмет дискусије увек је било то: где и
када треба организовати марш; да ли треба изаћи на ове или оне изборе; шта
урадити да би смо поправили свој «имиџ» у јавности. Ове дискусије биле су
корисне колико и расправа о томе ко ће заузети лежаљку на палуби Титаника! И
мада је захваљујући тим активностима име Националног фронта постало шире
познато, чињеница је да за сво утрошено време, свим утрошеним новцем и
енергијом, ми нисмо успели да спречимо долазак нити једног имигранта; нисмо
спречили затварање нити једне фабрике; нисмо зауставили физичко и духовно
силовање наше Отаџбине.

Наш неуспех је био једноставан, али пресудан. И мада су програмске смернице,

доктрине и активности важне за укупно политичко деловање, оно што нам је
заправо најпотребније јесте – Нови Тип Човека који ће сваки дан живети начином
живота достојним националисте, који ће бити као звезда водиља или надахнуће
људима који га окружују, а који очајавају у садашњој ситуацији.
Све искомпромитоване странке и истрошене организације већ деценијама нашем
народу нуде разне доктирне и програме, и то са каквим резултатом? За просечног
Британца, по чему се НФ разликује од других? Ако желимо да постигнемо прави
успех, морамо се усредсредити на суштину ствари: нашем народу је као пример
потребан неко ко живи по ономе што проповеда. Такав пример ми зовемо
Политичким Војником.

Али шта уствари представља Политички Војник?

Ако погледамо у најславније периоде европске историје, лако можемо пронаћи тип
људи који оличавају или изражавају дух који је нашем народу данас тако потребан.
Древна Грчка је имала Спартанце, а Стари Рим своје центурионе. У
средњовековној Европи било је хришћанских витезова чија је посвећеност
идеалима аскетизма и јунаштва била тако позната, широм Истока и Запада, да се
чак и данас «витештво» сматра најпозитивнијим личним владањем.
У претходном (двадесетом) веку најистакнутији пример политичког војинства јесте
румунска Гвоздена гарда, илити Легија Светог архангела Михаила, која је
основана и уобличена генијем Корнелија Кодреануа. Дух којим је овај покрет
одисао био је тако снажан, тако прожимајући, да се за кратких 15 година постојања
Легије он проширио по читавом народу. Доскора су се комунистичке власти у
Румунији жестоко бориле да затру и саму успомену на Легионарски покрет,
плашећи се његове духовне и надахњујуће моћи, која је упркос свему и данас живи
и нараста. [У србским оквирима, свакако најбољи пример политичког војинства
јесте ЈНП ЗБОР – покрет Димитрија В. Љотића. Припадници ЗБОР-а су 1941.
године, као Србски добровољци, пожртвовано ступили у борбу за Краља и
Отаџбину, а после рата из својих редова дали неке од најугледнијих националних
интелектуалаца, свештеника и монаха у Србској Православној Цркви. – прим.
преводиоца]

Ако пажљивије погледамо у примере које сам навео, већина читалаца ће лако
уочити једну црту која им је свима заједничка: сви они су били ратници, војници.
Међутим, било би потпуно погрешно мислити да је овај војнички аспект најважнији.
Заједнички именитељ који, и поред очигледних разлика, све ове људе сврстава у
исту категорију јесте чињеница да су сви били надахнути духовним и верским
идеалом који је у потпуности одређивао њихове животе. Ништа се није могло
испречити између њих и тог Идеала, и зато су били спремни да жртвују све за
његову победу. Ако би им, из неког разлога, борба за тај виши Циљ била
ускраћена, осећали би да њихов живот више нема исти смисао и важност. Они су
били ратници јер је у њиховим грудима горео пламен, који се једино могао угасити
са њиховим последњим, самртним дахом. Тај Пламен њихови непријатељи
најчешће нису поседовали или га нису разумели, али су га поштовали и њега се
бојали. Управо тај пламен, тај горући дух, морамо поново запалити зарад опстанка
наше културе и цивилизације. Ако се покаже да jе такав задатак изван наших
способности онда су узалудна сва наша материјална достигнућа, сва наука и
техника; сва наша интелектуална величина показаће се савршено бескорисном,
јер најважнија ствар у животу јесте сама воља за животом. Ако те воље недостаје
у народу, никакви научници ни генијални изуми неће га спасити.
Задатак је Политичког Војника да вољу за животом промовише, сведочећи
истинску природу живота и живећи у складу са њом, побијајући тако
материјалистичка учења по којима је живот случајност и кошмар. Зарад тога,
Политички Војник се мора подвргнути духовној револуцији, унутрашњем духовном
преображају који ће одредити и усмеравати његов даљи живот. Када то буде
постигао, Политички Војник ће бити кадар да правилно расуђује да ли његове
акције доприносе Циљу. Постаће човек који не пита: «Шта ја имам од тога?» већ
«Како најбоље могу да помогнем?» За таквог човека одређене речи у свом
значењу садрже сам смисао
живота: част, правда, вера, достојанство, поштење, скромност, саосећање, љубав.
Он неће стајати залудно док његов народ тлаче, већ ће похитати у жариште борбе
за правду; он ће устати у одбрану своје части и части своје нације, које нечасни
настоје да подрију. Он неће губити присебност и достојанство кроз дрогирање и
злоупотребу алкохола, јер зна да ако буде поседовао и чувао своју унутарњу снагу
– биће непобедив. Биће поштен у свакој ствари, великој и малој, јер борбени
националиста предводи својим примером. Имаће потпуну, чврсту веру у
праведност свога Циља; биће човек који ће све своје способности несебично
улагати у напредак и благостање свога народа и државе, не прижељкујући никакву
награду или публицитет. Остаће скроман, знајући да су његова дела ствар
дужности и производ узвишеног начина живота. Ступаће у акцију ради одбране
своје прелепе земље од физичког насиља, и своје националне културе од
затирања. Својим саосећањем покриваће нејаке и убоге, спреман да помогне
онима у невољи. Његова љубав биће чиста и постојана, надахњујућа за све који је
осете.

Политички Војник је човек испуњен Вечним Идеалом, човек који ће у свакој

ситуацији делати позитивно и бранити оно што је истинито, добро и праведно.
Никада у историји Европе потреба за батаљонима политичких војника није била
већа и животнија. Снаге наших непријатеља су немерљиве: банке, комунисти,
масони, ционисти, капиталисти. Они имају новац и моћ; владају медијима;
контролишући владе управљају војскама; убризгавају корозивне идеје у крвоток
нација да би их ослабиле, чинећи нас безвољним и млитавим.
И шта ми чинимо да их у томе зауставимо?
По неколико хиљада патриота у свакој европској земљи – без новца, без моћи, без
утицаја и без медија наклоњених нама. Ми смо Спартанци – Неколицина. Они су
Персијанци – Множина. Суочени са овом ужасном реалношћу, већина наших
сународника, сагледавши наше могућности, напушта бојно поље, прихватајући
«неизбежно». Али истините су речи Емриса ап Ивана, велшког националног борца
из XIX века, који је казао: «Неизбежно није тврђава мудрих, већ скровиште
плашљивих».

Политички Војник грозну реалност види у потпуно другачијем светлу јер је

истовремено идеалиста и реалиста. Идеал је циљ наше борбе, а реализам пут
којим проналазимо најбољи начин за остварење тог циља. Политички Војник ће,
када премери снагу оружја на обеју страна, схватити да је непријатељ надмоћнији
у свему, осим у једној ствари. Тај један изузетак се односи на веру, на Идеал, који
је нама дражи од самога живота и који нас чини неустрашивим и непоткупљивим.
Вера која данас у људима представља само жар, политички војници морају
разгорети у пламен који ће народе нагнати у борбу за националну слободу,
социјалну правду и истински слободну Европу.
Политички Војник својим ставом и делима увек служи као узор, као пример својим
сународницима које тренутно издаје храброст. Где год да пође, Политички Војник
ће свуда подстицати другарство и одушевљење за борбу. Биће као Светлост која
потискује границе Таме. Људи ће тражити његово мишљење, требаће његов савет;
сабираће се око њега и улазити у борбу чвршћи од челика.
Израњавано тело европских нација сваким даном крвари све више, и такав призор
само код највећег циника или неког потпуно незаинтересованог не изазива тугу и
праведан гнев. Европа, која се некада могла описати као прелепа жена која свет
очарава својим интелектом, својом грациозношћу и ведрином, сада лежи
онесвешћена варварским ударцима које јој наносе хорде у служби Новог светског
поретка. Само армија политичких војника устаје у њену заштиту. Та војска је мала
а њен задатак немерљив, па ипак она се и даље бори. Она неће дозволити да
наше наслеђе, култура, традиција и узвишене вредности остану у прашини,
изгубљене заувек, због кукавичлука већине. Ова се војска бори за победу, али ако
пораз буде пресуда Судбине, ми ћемо га дочекати у бици до последњег човека, са
мачем у руци – славећи успомену на наше славне Претке.

ПУТ ДО ПОЛИТИЧКОГ ВОЈНИКА

«Марљиво приони своме циљу: да свуда и сваким својим делом или занимањем
споља будеш слободан и свој господар изнутра, зависећи само од себе а не од
других.» – Тома Кемпијски
Наши циљеви и средства су у сагласју, органски повезани и у пракси узајамно
зависни. Пошто су патриотски циљеви у суштој супротности са циљевима
Естаблишмента, и средства се такође морају разликовати. Националисти се не
могу легитимно служити методама које црвени или супер-капиталисти користе у
настојањима да успоставе своје страховладе, јер би то нанело неизмерну штету
борбеном активисти и његовој Борби. Кодреану је, између осталог, и на овој
чињеници изградио свој покрет.

Узмимо као пример тактику тероризма, коју треба разликовати од спонтаног

политички мотивисаног насиља или од нужне ликвидације. Тероризам је потпуно
стран националистичкој традицији, јер је његов теоретски и практичан циљ да
убиствима недужних унесе страх у обичан народ. Ми одбацујемо такве методе јер
настојимо да придобијемо подршку народа у борби за његов бољитак, а такву
подршку не могу да траже они који народу наносе зло. Ако тврдимо да волимо свој
народ и његову културу, какву би онда улогу у нашој политици могло имати
изазивање страха и мржње? Ако тврдимо да је Истина најближа нашим срцима, да
ли би онда могли да у својим активностима лажемо и варамо, не скрнавећи при
том саму Истину за чију се одбрану и победу наводно боримо? Нека нико не каже
да такво понашање и такве методе могу бити у корист Националне Револуције и
да ће након ње све бити другачије. Човек који се не држи својих принципа онда
када је нејак и када нема шта да изгуби, неће бити способан да се тих принципа
држи ни када буде стекао моћ и када може да изгуби све. На муци се познају
јунаци, каже народна пословица, и то – као националисти – морамо вазда имати
на уму. Путеви којима иду наши противници воде до настанка слугерањских
држава као што су САД или некада СССР. Ми бирамо другачији пут, јер тежимо
држави која је слободна и изграђена по начелима револуционарног национализма.
То свакако не значи да у својим акцијама не можемо бити дискретни или
домишљати – баш напротив. Најлакше би било напустити наше принципе и
вредности под изговором да околности то намећу. Међутим, довољно је само
једном начинити компромис и већ смо на стрмој падини која води у Издају.
Неопходна је снага карактера, морална чврстина и издржљивост, да би се одупрли
непријатељу који нам сугерише «лакши» пут. Стога наш пут није нимало лак. Он је
напоран, аскетски, натопљен крвљу, знојем и сузама. Али ако са тог пута
скренемо, тога дана ћемо се одрећи револуционарног национализма.
У прошлости се постојање ратничке елите подразумевало и схватало као део
свакодневног живота, али данас, у најбољем случају, оно представља романтично
сећање. Стога морамо схватити да се од људи као што сте ви – читаоци ове
брошуре – очекује да буду политички војници и предводе борбу. Неки од вас ће се
подсмехнути оваквој идеји. Неке ће таква идеја уплашити. А неки од вас ће
признати да тавке улоге нису достојни. Па ипак, Божија промисао или Судбина
изабрала је да се ви и ја морамо прихватити тог страховитог задатка. Наши Преци
су много пута били у сличној ситуацији и зато ће нас дух, који нас са њима
повезује, терати напред. Испуњени тим духом ми ћемо уздигнути заставу Слободе
и пркосити свима који се у својој глупости усуђују да провоцирају гнев ове нације.
А ако одбијате да будете ратници, на кога наш народ онда може да рачуна? На
оне «надуване» или оне у «бесним» колима? На оне који стварност траже у
научној фантастици или у хероину? На оне који пуно причају али којима је тешко
да одвоје који динар или пар сати за неку активност? На лажне патриоте,
буржујске лењивце, којима су уста пуна родољубља али нису спремни да «угрозе»
свој «углед» који уживају код комшија и пријатеља? Никоме није стало до борбе,
али дужност зове. Они који своју дужност не прихватају су напросто кукавице.
Политички Војник свога непријатеља поштује, а издајника и дезертера – презире.
Да ли ћете моћи да погледате у очи своју децу, сутра када им одузму основна,
рођењем стечена права? Да ли ћете моћи да им кажете да сте учинили све што
сте могли?

Ако претпоставимо да поседујете потребну храброст и искуство, како ћете постати

националиста-револуционар? Два политичка војника не могу бити иста, иако по
природи ствари имају много тога заједничког. Разлика међу њима потиче од
њихових личних врлина и слабости. Али та разлика не мора да представља
проблем, ако је окренемо у своју корист, јер свака ефикасна армија се састоји од
различитих типова људи. Па ипак, команданти без војника су бескорисни исто
колико и војници без команданата. Неки од вас ће се доказати као вође, други као
ратници, али свакоме од вас припада важна улога у нашој националној борби.
Пут до Политичког Војника, његов настанак, подразумева крст који треба понети на
сопственим леђима. Подразумева бреме које треба носити кроз муку и борбу, да
би смо временом стекли потребне врлине. Они који теже физичкој кондицији добро
знају да се она не стиче лако већ захтева мукотрпан рад и упорност. По овом
универзалном правилу, ни «фотељаши» и умишљене вође не могу постати
политички војници.

Развојни пут Политичког Војника је по свом редоследу једноставан и логичан.

Најпре себи поставите лакше циљеве, који ће вам, када их остварите, пружити
самопоуздање и вештину за озбиљније задатке. Најважније је да од самог почетка
будете искрени према себи, јер ако то не можете, никада нећете бити искрени ни
према саборцима. Осамите се и након периода озбиљног самопреиспитивања
саставите списак својих врлина и слабости, избегавајући крајности прекомерног
критицизма и самовеличања. Када то урадите, одаберите једну врлину коју даље
можете развијати и унапредити, и једну своју слабост или рђаву навику коју би
требало одмах да искорените. На папиру то изгледа прилично лако, али у
стварности то је борба титанских размера. Биће тренутака када ћете мислити да
све иде добро, а онда ћете изненада «пасти на главу», враћајући се старим
навикама. Али тада не треба да одустанете или дозволите да вас неуспех
обесхрабри! Ако сте пали, поновним устајањем и даљом борбом изградићете
самодисциплину и стећи вољу да успете упркос свему. Само онај ко познаје тугу
може истински познати срећу. Па тако, само ако познате горчину пораза бићете у
стању да истински цените успех. Ако, дакле, не можете победити себе у малим
стварима, показаћете се потпуно бескорисним у борби са непријатељима вере и
Отаџбине. А када за коју годину ситуација постане још гора, а репресија насилна,
систематска и тотална, желећете да знате да ли можете да рачунате на своје
другове у борби и они ће желети да знају да ли могу рачунати на вас. Душевни
мир, који то узајамно поверење производи, од изузетног је значаја.
Дозволите да вам дам неколико конкретних идеја одакле почети, али имајте у виду
да су то само неки од општих примера.

Да ли често гледате телевизију? Ако гледате, скратите време које беспотребно

губите излажући се непријатељској пропаганди. Време користите конструктивније,
на начин који доприноси нашој национал-патриотској борби. Прочитајте књигу или
часопис. Отиђите на село или се прошетајте парком и уживајте у чарима природе.
Поделите који летак више или помозите дистрибуцију патриотског часописа.
Организујте трибину у вашем месту, чија се тема уместо политике може тицати и
локалних животних проблема.

Да ли волите да попијете три или више пива за вече? Смањите на једно или два
пива; не само да ће вам остати више новца који онда можете уложити у неку
патриотску активност, већ ћете поправити и своје здравље. Сем тога, ако се већ
угледате на славне витезове, они нису били познати по пивском стомаку, зар не?
Ако сте пушач, најбоље је да оставите цигарете или барем ту штетну навику
сведите на минимум. Пушењем само подржавате тајкуне и уништавате своје
здравље. Биће тренутака када ћете морати да се крећете брзо, па ће они који то
не могу, јер су уништили своја плућа, морати да плате цену!
Они који често иду на утакмице или у провод мораће да науче да правилно одреде
приоритете. Наравно, свакоме од нас је понекад потребан одушак, али упамтите:
ако наша нација изгуби шансу за опстанак, нећете још дуго бити у прилици да се
забављате.

Ако нисте навикли да читате и учите, ту ћете навику морати да стекнете. Као што
стара пословица каже: знање је моћ, и што више будете знали – бићете већа
опасност за Систем. Посећујте занимљиве трибине и предавања, научите како се
праве ефектни леци и плакати, научите како да се обратите људима и на најбољи
начин објасните наше идеје. Стичите знања из електронике и механике, учите
фолклор или се активирајте физички: вежбајте теговима или тренирајте неку
борилачку вештину. Постоји милион начина да унапредите своја знања и
способности, што ће вам пружити сатисфакцију, а бићете кориснији Циљу. За коју
год активност да се одлучите, будите истрајни. Седећи и не радећи ништа ви
чините оно чему се моралне наказе у Скупштини надају – олакшавате им њихов
издјанички посао.
Ви који сте вољни да учините неопходне жртве да би сте постали политички
војници, мораћете да развијете извесне врлине:
• СТРПЉЕЊЕ – зато што је за прелаз до Политичког Војника потребно време и
велики труд, па се не може постићи за пар недеља или пар месеци. Рад на себи
траје цео живот, ако нам је циљ Савршеност.
• СМИРЕНОСТ – јер ће под све већом државном репресијом опстати само они
хладне главе, смирени и прибрани, а не паничари и непромишљени.
• САМОДИСЦИПЛИНА – зато што они који владају собом, владају и ситуацијом.
Поседујте снагу која се не види, али коју могу да осете и ваши саборци и
противници.
• ДУХОВИТОСТ – јер живот није бајка, али није ни вечити кошмар. Помало је и
једно и друго. Ако чувате ведрину духа и развијате способност да се нашалите на
свој рачун, расположење којим зрачите за непријатеља биће неподношљиво.
И певајте! Моћ смеха и песме је у томе што може да разобличи сву немоћ смрти.
Смех и песма су израз снаге која нас чини непобедивим, јер нам изван смрти наши
непријатељи не могу ништа. Стари Келти су ову снагу преточили у изреку која
гласи: «Бори се и прихвати смрт као нужност, јер јуначка смрт је победа и
ослобођење душе».
Мало је тога остало да се каже док се свако од вас суочава са пресудним
избором: хоћеш ли постати раволуционарни ратник који се бори за националну
слободу, или кукавица која се ропски клања Систему?

НЕКА КУКАВИЦА ПОГНЕ ГЛАВУ ОД СРАМОТЕ.

НЕКА РАТНИК ЗНА ДА ЋЕ ЗА СВОЈ САМОПРЕГОР БИТИ НАГРАЂЕН.
ЛЕГИОНАРСКА ЗАКЛЕТВА

Након погибије румунских легионара Јона Моте и Василеа Марина, на фронту

Махадахонда у Шпанском грађанском рату, Корнелије Кодреану – вођа
Легионарског покрета, наложио је да сви водећи чланови покрета дају следећи
завет. Он може и треба да послужи као пример политичким војницима који данас
воде немерљиву борбу против Новог Светског Поретка.
ЗАКЛИЊЕМО СЕ:
1. Да ћемо живети у сиромаштву, одричући се жеље за материјалним богаћењем.
2. Да ћемо живети строгим и напорним животом, остављајући сваки луксуз и
комфор.
3. Да ћемо избегавати искоришћавање човека.
4. Да ћемо се непрестано жртвовати за своју земљу.
5. Да ћемо свом својом снагом бранити Легионарски покрет од свега што би га
могло повести странпутицом компромиса, и од свега што би могло да снизи
његове моралне стандарде.
Живела смрт!

Трећи Пут

Владимир ТРИФУНОВИЋ

ТЕОРИЈЕ КОНЗЕРВАТИВНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Идеологије XX века нису оличене, како се обично замишља, у два, већ у три пола
– левица, десница и Трећи Пут или теорије конзервативне револуције.
Централни догађај од кога почиње орјентација политичких система на поменута
три пола јесте Француска револуција. Јасно је да је та револуција левичарски
тријумф над хришћанском Европом и да су левичарске идеологије до данас
настављале идеје поникле у том догађају или их доводиле до екстрема.
Десничари се, са друге стране, или пасивно одупиру овим кретањима или теже да
васпоставе стање пре револуције, што би опет створило услове за нову
левичарску реакцију. За разлику од обичних десничара, следбеници Трећег Пута
су свесни тешког стања у предреволуционарној Европи, и нису видели узроке
револуције само у парамасонским, антихришћанским снагама, већ и у унутарњим
деградацијама и отпадништву од Традиције.

Пример за десну реакцију је жеља за васпостављањем предреволуционарне

Русије, Русије која је грцала под лихварима и великим земљопоседницима, који су
је као вампири сисали, која је била умртвљена огромним бирократским трутом, у
којој је Црква била само још једно министарство, а интелектуална елита се
заносила идејама мадам Блавацке. Са друге стране, заговорници конзервативне
револуције у Русији се залажу за враћање на стање пре реформи Петра Великог,
тј. на бољарски систем и органско уређење државе.

У току историје Трећи Пут је узимао разне облике и пројављивао се кроз разне
личности. Овде ће бити набројане само неке: Антонио Примо де Ривера, Хозе
Ортега и Гасет, Жозеф де Местр, Жорж Валоа, Шарл Морас, Рене Генон, Карл
Шмит, Мелер ван ден Брук, Ернс Јингер, Освалд Шпенглер, Јулиус Евола, Дрије ла
Рошел, Леон Блоа, Дени де Ружмон, гроф де Гобино, Габријел Д'Анунцио, Томас
Молнар, Курцио Малапарте, Стефан Георге, Ђовани Папини, Мартин Хајдегер,
Мирча Елијаде, Бела Хамваш, Жан Парвулеску, Роберт Стојкерс, Владимир
Соловјев, Н.М. Данилевски, Ф.М. Достојевски, Игор Шафаревич, Езра Паунд,
Павле Флоренски, браћа Трубецкој, Николај Берђајев, Константин Леонтјев, Јукио
Мишима, Корнелије Кодреану... а код нас пре свега Димитрије Љотић и владика
Николај, затим Милош Црњански, Момчило Настасијевић, Лаза Костић, Станислав
Краков, Јустин Поповић, а од савременика Миро Главуртић, Драгош Калајић,
Небојша М. Крстић, Драгослав Бокан, Богдан Лубардић, Жељко Познановић, Зоран
Буљугић, Момчило Селић, Жарко Видовић и многи други.

Данас Трећи Пут, или нова десница (како су је назвали непријатељи), највеће
теоретичаре има у Алену де Беноа и Александру Дугину. У скоријој прошлости
постојао је покушај који се највише приближио остварењу идеја Трећег Пута, а то
је идеја генерала де Гола да створи Европу слободну од америчких варвара.
За нас Србе Трећи Пут је ништа друго до истрајавање и васпостављање
Светосавља, где Косовски завет стоји неометано уз гралску и нибелуншку
традицију, где Небеска Србија стоји несливена али и неразделива са Небеском
Француском, Небеском Немачком,...

СВЕШТЕНИК – ВОЈНИК ДУХА

Србски народ, као и све што постоји, има своју Софијну суштину или, како св.
Максим Исповедник каже, логос твари. Ова суштина представља србску идеју коју
не створи ни један човек, већ она представља предвечну мисао Божију којом се
србски народ одржава у бићу (постојању). Надисторијска мисија – смисао
постојања – србског народа је реално остваривање овог примордијалног
идентитета. Покоравање Божијој вољи кроз служење Роду и покајање као промена
начина мишљења, омогућује да постајемо свесни свог постојања и значења у
времену и простору и тако способни да својом вољом мењамо стварност скинувши
са ње копрену палог стања (maya). Сваки Србин и Србкиња тако постају канали
кроз које се благодатне енергије Божије изливају на њихове ближње. Дужност
служитеља Олтара је да у овоме помаже и води своју паству и да је чува (пре
свега интелигенцију) од отровних идеја сатанских револуција Француске и Русије.

РАТНИК – ВОЈНИК НАЦИЈЕ

Следствено древној србској, аријевској традицији србска држава мора бити

уређена на сталешком принципу, јер су духовно-интересне заједнице природне
целине, за разлику од странака које су паразити на националном бићу. Најважнији
сталежи, стубови државе, су војска, полиција и свештенство. Војска и полиција
одана витешко-хришћанској традицији у рату живи монашки. Развијањем у оквиру
својег сталежа, а према својим талентима, угледне породице ће рестаурирати
аристократију. Органска, хришћанска држава има само једамн центар – ИДЕЈУ, а
као носилац те идеје је владар. Како је Бог домаћин и господар васелене, тако је и
Његова слика на земљи самодржац и стратократор (врховни заповедник војске и
полиције), благоверни монарх, заштитник аутокефалне Православне Србске
Цркве. Краљ је непокретна оса нације и дела само својим ауторитетом. Оваква
држава је једини начин одбране од псеудо-империје Човекобога, коме ми
православни страдално супротстављамо Богочовека Христа.

РАДНИК – ВОЈНИК ДРЖАВЕ

Крштењем сваки Србин постаје члан духовног племства, славска икона му постаје
грб, а као племић не пита која су му права, већ које су му дужности. Свакодневним
херојским животом србски витез потврђује иницијацијску мисао да нема рођења у
Духу без смрти за пролазно. Сваки Србин је господар свога дома и мали краљ у
њему. Дужност му је да свој дом уреди домаћински и хришћански и да помогне
суседу мање даровитом да тако исто уреди свој. Домаћин својим животом чува
породицу као најважнији орган националног бића. Породице се удружују у задруге
а задруге у сталеж. Са даром препознавања духова, србски домаћин не подлеже
искушењима демократије, егоцентричног хуманизма и другим прелестима kali
yuge, већ следећи своје свете Претке хода уским путем ка Царству Небеском, док
му на икони душе сија таворском светлошћу лик Христа Бога Живога.
ЖИВЕЛА СМРТ!
Поред јуначке борбе и смрти, Kодреануови легионари Василе Марин и Јон Мота,
су оставили на својим шпанским саборцима још један, дубљи траг. Приликом
јуриша, ова два млада, православна Румуна су узвикивали: Viva la muerte! Овај
борбени поклич су антикомунистички борци одушевљено прихватили,
инстинктивно осетивши да је у том покличу садржана сва хришћанска, витешка, не
само борбена, већ и животна етика свих белих Европљана.
Та етика је у потпуности остварена у централном догађају србске сакралне
историје – Косовској бици. Тада су се србски витезови жртвовали до тачке Крста за
одбрану вере, нације и државе. Ти светли примери христолике жртве живе и до
данас и пројављују се кроз многе Србе и Србкиње. Сетимо се само ђакона
Авакума, који, док га Турци набијају на колац, узвикује: Срб је Христов, радује се
смрти! Млади борци Српског Добровољачког Корпуса само својим јуришом,
својим телима, скоро без испаљеног метка, разбијају космајски партизански одред,
отеравши га преко Дрине. А када је официр ЈНА, Милан Тепић, разнео касарну у
Бјеловару, поневши са собом у смрт десетине усташа, родио се још један Лазарев
витез.

Шта је то што је ове јунаке нагнало да са радошћу иду у смрт?

Тешко то данас може да схвати просечан буржуј, спокојан и покојан, како га је
назвао Ничеов духовни брат Константин Леонтјев. Та мистична одлука и начело да
је живот смрт и смрт живот, би вероватно, од комуно-демократа, била проглашена
за мрачно и назадно. Као и све материјално, човек се опире напору, раду и
опасностима и настоји да се врати у равнотежно стање мировања. У стање удобне
лажи и пуног трбуха, савијене кичме под шибом и насмејаног испљуваног лица.
Заиста, страх је најбољи начин служења злу. Страх за материјална добра и
удобан живот ствара армију несвесних ђаволових следбеника, спремних на све
компромисе и узмицања.

Србска историја, и световна и сакрална, је историја рата за небоземну слободу и

државно уједињење Србства. Победивши прво себе и сопствене грехе и слабости,
победе у том рату су односили само они који су херојски и мученички пострадали,
немајући другог страха до страха од Бога. У сваком Србину и Србкињи, мистички
говори косовско-заветно искуство, и на нама је да ли ћемо тај светоратнички
архетип угушити фарисејским оправдањима или ћемо га, следствено нашим
светим Прецима, чувати и херојски потврђивати.

Зато сваки превославни националиста треба да зна да се само смрћу за пролазно

рађа у Духу, и само се спремношћу на највећу, христолику жртву добијају све
битке. И само тада ћемо моћи да погледамо наше непријатеље и
кажемо: Разумите народи и одступите јер са нама је Бог!

Писмо игуманâ Сабору СПЦ

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОM САБОРУ

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Ваша Светости,
Ваша Високопреосвештенства,
Ваша Преосвештенства,

Ми, долепотписани, игумани и игуманије четрнаест

Свештених манастира, клирици, монаси и искушеници Епархије рашко-призренске,
најпре Вас с Васкрсном радошћу поздрављамо и просимо Ваше Архипастирске
благослове.

Ово наше обраћање, проткано нитима тужних запажања, болних сазнања и

вапајних молби Вашем богољубију и истинољубију, покренуто је новонасталом
ситуацијом у Епархији рашко-призренској, небивалој у историји СПЦ. Обраћање
прати жива нада да ћете нашу реч, или боље рећи једногласни вапај православне
савести, узети у разматрање на предстојећем Архијерејском сабрању, тим пре што
су наши манастири били огњишта око којих се народ у протеклом тешком периоду
прогона окупљао, духовно грејао и прикупљао снагу за опстанак на Светој
косовско-метохијској земљи. Непобитна је чињеница: да није било наших Светих
манастира и у њима мноштво младих монаха – богољубаца и патриота, Српски
Јерусалим би остао и без Срба и без својих највећих светиња.
Преосвећени Оци, богоблагодатни Архијереји, немамо намеру да на било кога
бацамо камен осуде због новонастале смутње у Цркви, јер смо свесни да је ова
невоља од Бога допуштена и због грехова наших. Свесни смо истине: «Сви смо
криви за све», зато Вам се синовски смирено обраћамо изражавајући пре свега
немогућност да се повинујемо одлуци СА Синода од 11. фебруара текуће године,
којом се наш законити Епископ и духовни Отац разрешава управљања Богом му
поверене Епархије рашко-призренске. Поједина манастирска братства и поједини
монаси у Епархији су поменуту одлуку СА Синода отворено одбили да признају а
други су је, због мира у Цркви, формално прихватили чекајући заседање Сабора.
Ипак, у једној оцени се сви слажемо – одлука о разрешењу је неканонска и
противуставна а пастирски рад нашег Епископа заслужује сваку похвалу и од Бога
и од људи.

Суспендовање нашег Архијереја и Старца, који ходи у «духу и истини» као прави
слуга Христов, што ће сваки његов добронамерни сабрат Вашег Свештеног
Сабора посведочити, а што речју и савешћу потврђујемо и сви ми, долепотписани,
представља прави преседан у ближој и даљој историји наше помесне Цркве.
Свака истинољубива и христољубива душа у нашој Цркви свесна је да је овај
црквено-деструктивни акт СА Синода донет под притиском прозападних
политичких струја у нашој земљи и да је свесрдно подржан од окупатора присутног
на Косову и Метохији, о чему имамо и директне потврде.
Да одлука СА Синода није била «у духу и истини» говори грч, немир, смутња,
збуњеност и сузе многих верника у Епархији а пре свега нас монаха распете
Епархије. Дејство благог лахора Духа Светог јесу радост и мир. Нажалост, они су
ишчезли из Епархије са првом обијеном бравом у владичанском двору од стране
нове епархијске управе. Са њиховим одласком уследили су даља непочинства: акт
о непомињању надлежног канонског Архијереја (чије се име налази на
антиминсима у епархији и који није у јерес упао нити је осуђен на црквеном суду) и
кажњавања монаха забраном причешћа и служења Свете Литургије пред највећи
хришћански празник – Васкрсење Господње. Када свему овоме додамо
смењивање секретара, игумана и игуманија по лажним оптужбама, видимо јасну
слику општег прогона монаштва уз флагрантно нарушавање канона и Устава СПЦ.
Ово је једна, не баш изненађујућа истина, до које долазимо опитно, доживљујући и
проживљујући на сопственој кожи последице самовоље и рушења начела црквено-
саборског и пастирско-благодатног управљања Црквом.
Нетрпељивост ка монашком делу Црквене пуноте као интегралном делу и уду тела
Христовог, јесте главна црта ове ново-старе доктрине. Нове јер се дешава овде и
сада, а старе јер је већ виђена у XIV веку, када су се Свети Григорије Палама и
његови ученици исихасти-паламити, храбро и одлучно борили са
западномислећим варламитима, духовним прецима и идеолозима данашњих
црквених модерниста. Прогон монаштва је прогон подвижничког и мученичког
етоса Цркве кога монаштво чува у својој аскетско-есхатолошкој бити. Најновији
гонитељи су данашњи црквени модернисти, који се у својим теолошко-
беседничким апстракцијама «враћају» првим вековима Цркве, али не и мученичко-
исповедничком и аскетско-созерцатељном духу, који је главно оличење Цркве
првих векова и основ надахнућа свих богоносних отаца, већ бавећи се академским
богословљем и литургијско-археолошким нагађањима.

Што се пак свештенства тиче, може се рећи да ја и оно у болу, грчу и страху од
гнева и освете новопостављене администрације иако се тврди да је свештенство
здушно прихватило новоуведене промене. Реалну слику не могу да ублаже ни
напрасно додељени напрсни крстови појединим протојерејима, не би ли се
показало како свештенство сад ужива велику слободу и почасти, јер су, тобоже,
епископом Артемијем били понижени и обесправљени.

Богољубиви Архипастири и лекари духовни, поред раније реченог, болно

подносимо и настојања администратора да се пастирски рад Владике Артемија до
крајње границе маргинализује, обезвреди, прогласи неправилним или потре
неоснованим и злонамерним оптужбама на плану духовног руковођења. Олако се
заборавља да је Владика Артемије препородио најпре, као игуман, црноречку
обитељ а затим, као епископ, и целу Епархију. Пре њега обе њиве су биле духовне
пустиње а сада су то плодни вртови у којима цвета монаштво и духовни живот
читавог народа. Олако се заборавља и чињеница да је Црква предвођена Њиме
била једина институција која је остала на Косову и Метохији после несрећног рата.
Поред свих заслуга за обнову духовног живота и одржања народа на Светој
српској земљи СА Синод га је «наградио» одузимањем Епархије. Но, и то није
било довољно, требало је све што је Владика урадио на њиви Господњој из корена
ишчупати, прогласити «зидањем на песку». На овакав суд одлучно дижемо свој
глас.

Узнемирени оним што се на наше очи догађа и ми са Светим Василијем Великим

сетно говоримо: «Много нас жалости што су запостављена правила Отаца и што је
избачен сваки ред из Цркве. Бојимо се да, мало по мало, ако небрига буде
напредовала овим путем, не дођу црквене ствари до потпуног краха» (Св.
Василије Велики, канон 89).
На крају, у светлу свега реченог коленопреклоно молимо Вас, наше Архипастире и
чуваре црквеног реда и поретка, да сагледате изнесене чињенице јеванђелским
очима, утврдите одговорност прекршиоца уставно-канонских норми наше Цркве и
да нашег духовног оца – Владику Артемија вратите на трон Епархије рашко-
призренске. Са њим би се вратио и мир и канонски поредак у богоспасавану нам
Епархију. Амин.
Просећи Ваше свете апостолске молитве и благослове
одана чада Светосавске Цркве
из редова монаштва Епархије рашко-призренске
На Преп. Никиту Исповедника
3./16. април 2010. године
Петицију потписало укупно 105 монаха и монахиња из 18 манастира Епархије
рашко-призренске. Писмо са потписима игуманâ и монаштва у PDF  формату
можете видети на адреси:

Еп. Артемије: Чувар вере је народ

15. маја 2010. / Блог

Шта је позадина одлуке Сабора СПЦ о умировљењу,

зашто му је забрањен повратак на Косово, коме смета борба за свету српску
земљу, да ли је Православље на искушењу, има ли Цркве без верника, те како
изгледа пут од епископа до политичког непријатеља, говори у разговору за
«Печат» његово високо преосвештенство умировљени владика рашко-
призренски Артемије
Некада су као ученици и духовни синови Аве Јустина, у манастиру Ћелије
боравили сада умировљени владика рашко-призренски Артемије, митрополит
црногорско-приморски Амфилохије, умировљени захумско-херцеговачки владика
Атанасије и владика бачки Иринеј. Ученици Јустинови сматрани су духовним
источницима српског народа. На недавно одржаном Сабору, као велики духовник,
мислилац и писац, прогањан, смењиван, забрањиван и оспораван, Ава Јустин је
канонизован. На заседању истог Сабора кажњено је његово прво духовно чедо, а
томе су, како у разговору за «Печат» објашњава умировљени владика рашко-
призренски Артемије, углавном допринела преостала тројица његових синова. «То
је чињеница која збуњује или сама по себи много говори.»
Одлука о Вашем новом статусу коју је донео Сабор званично је представљена као
пензионисање, да би се касније могло чути да је ипак реч о разрешењу. Појасните
нам који је тачно ваш статус и где ћете Ви сада?
Вест о пензионисању се по некој инерцији понудила новинарима, јер ваљда је то
лакше народу објаснити него рећи да сам умировљен. Сада сам ја умировљени
владика. Не, дакле, пензионер и не пензионисани, не бивши, већ управо
умировљени владика, разрешен управљања епархијом. А где ћу сада… Видим да
неки знају одговор на то питање, те помињу Ћелије и манастир Фенек и то пре
него што сам и сам стигао да о свему размислим. Зато морам да кажем да одговор
на то питање немам. Размишљам не само о месту где могу да се сместим,
пристојно, са својом братијом која ће бити уз мене, већ и да нађем брата који ће
ме примити. Има понуда од појединих владика, али не бих сада то да откривам.
На Косову сте као монах и касније епископ провели 30 година. Како доживљавате
забрану да се као умировљени владика вратите на Косово и шта је суштина те
забране? Чега се Синод плаши?
То објашњење требало би да понуди неко из Синода, као што би требало и да
уследи одговор на питања зашто је све ово требало, зашто на овакав начин да се
деси, зашто овом брзином и зашто у време почетка ускршњег поста. Све су то
питања на која немам одговор. Међутим, могу да кажем да у разлозима избијања
афере у Епархији рашкој-призренској и даљем току дешавања лежи и одговор на
питање зашто ми је забрањен повратак. Постоји одлука Сабора, донета 90-их
година, према којој сваки епископ може да одабере један манастир у својој
епархији у коме би, у случају повлачења, пензионисања или старости, могао да
остане. Ако сви манастири, по Уставу СПЦ, припадају епископу који је настојатељ
и старатељ онда је одлука на њему у ком манастиру у својој епархији жели да
живи, односно у манастиру који је ближи његовом срцу. На мене се та одлука
Сабора не односи. Морам да кажем да све ово што се десило и што се дешава,
почев од ускраћивања овог права, има везе са чињеницом да сам у ЕРП провео 33
године, 13 година као игуман манастира Црна река, годину дана као професор у
Призрену и 19 година као владика рашко-призренски.
Моја веза са епархијом траје пола мога живота. Пола живота кога чине године
обрађивања винограда, обнове манастира, духовне обнове у народу и монаштву,
затим ратног сукоба 1998. године, ванредног и ратног стања, бомбардовања,
окупације НАТО снага, те прогона српског живља, рушења преко 150 цркви и
манастира и најзад проглашења независног Косова. У свим тим ситуацијама био
сам са својим народом, бринуо о њему у духовном погледу, хранио га у народним
кухињама, челичио га и храбрио да остане у тешким и немогућим условима. Радио
сам оно што је дужност сваког родитеља, да брине о својој деци, и бринуо сам о
народу и Цркви. После свега, сигурно да ми је тешко пала одлука да више не смем
да имам никакав контакт са тим народом који је знао да цени наш рад и који зна да
каже само онако како јесте.
Рекли сте да ћете се повући у манастирску келију са Вашом братијом. Шта ће бити
са братствима у манастирима Црна река, Зочиште, Свети Архангели, Девич и
другим од којих су неки, након Вашег пензионисања, тражили канонски отпуст. Да
ли ће се испод Вашег крова наћи места за ове бескућнике?
Требало би да знате да сам ја био не само епископ рашко-призренски већ и
духовник свим мојим манастирима и монаштву. Јесам разрешен управе епархије,
али не и дужности духовника за своје монахе. Тај однос који се успостави је
нераскидив, па као што отац може да живи ко зна где, а да увек остане отац своје
деце, тако ће они и даље бити моја духовна деца, ма где ја био. Питање монаштва
је велико питање о којем је требало да воде рачуна чланови Синода и Сабора. На
седници Синода у фебруару, после саопштене одлуке о привременом разрешењу
управљања ЕРП, дословно сам рекао: «Оци и браћо, овом одлуком ви сте бацили
атомску бомбу на Косово и Метохију. Видећете шта ће се десити.» То се и десило
и дешава се од првог дана. Монаштво се разбило. Неки су прихватили мој савет
да остану где јесу, неки то нису могли. Монаси ће свакако тражити место у
епархији у којој будем био или другима како би се и даље задржала та духовна
веза. Ја сада тражим место где ћу боравити у будућности, али ту неће бити места
и за све моје монахе, јер то није могуће.
Да ли ће монаси који остану морати да поделе судбину игуманије манастира
Кончул која је прва, након доласка новог администратора, смењена са овог места?
Постоји ли бојазан да манастири на Косову могу остати празни?
Игуманија манастира Кончул била је прва жртва. Из Грачанице је отишло седам
сестара, а отићи ће још. Остаће стара игуманија и још неколико сестара које из
љубави према њој и треба да остану. У манастиру Свети Архангели врши се
притисак на монаштво, тражи се смена игумана Бенедикта коју братство одбија да
прихвати. Слична је ситуација и у другим манастирима у којима монасима прете да
им неће дати канонски отпуст и, плашим се, десиће се да ће неки кренути без
отпуста, други принудно остати још неко време, неке ће можда ставити под суд и
покушати да их рашчине. Ти манастири који су благодарећи Божјој вољи
оживљени, обновљени и саграђени током 20 година, почевши од Црне реке, па на
даље, плашим се, остаће празни. Већ је настао хаос у епархији. То не важи само
за монахе, већ и вернике, јер, ипак, тај боравак од 20 година на челу епархије
створио је известан однос међу нама. Велики број верника не прихвата ово стање
и могао би да се деси нови егзодус народа. И то се као могућност наговештава.
Још у фебруару рекао сам монаштву да свако од њих мора да донесе одлуку шта
ће да уради и прихвати одговорност такве одлуке. С друге стране, тече прича како
је свештенство одахнуло доласком новог администратора. Та слика не одговара
стварности.
Ако се деси да део монаштва и верника са Косова пређе у епархију у којој Ви
будете боравили, да ли раскол у СПЦ постаје више од претпоставке и ко би у том
случају био њен творац: 15.000 верника који су ставили потпис за Ваше враћање у
епархију или званична СПЦ која није уважила захтев верника?
Не, Боже сачувај! О расколу нема говора. То не долази у обзир. То је измишљен
модус како би мој терет био што већи. Једноставно, неприхватање овог стања не
значи неприхватање СПЦ, патријарха или Синода. Суштина је да људи осећају
неправду и ту је тачка. Ја ћу боравити тамо где будем примљен, као гост, и
прихватићу духовни разговор са сваким ко ми дође, али се у послове епархије
нећу мешати. Ако ме владика домаћин позове да негде уместо њега или са њим
служим литургију, радо ћу прихватити, али сам никако. И моји монаси, уколико
буду примљени од стране владике код кога ћу бити, остаће лојални Цркви, као што
су и до сада били. Када су се раније монаси у Архангелима или Девиним водама
бунили пре овога? Није било потребе и неће је ни бити. То је измишљена фарса.
Може ли се обрачун са ЕРП посматрати као чин одмазде и зашто?
Питање Косова је морало да се скине са дневног реда и моје присуство тамо била
је сметња поменутој идеји. Моја борба за Косово позната је широм света, од
Америке до Аустралије. Било је година када сам пет, шест пута путовао у Америку
и није било године, до проглашења независности Косова, а да нисам ишао у исту
ту земљу. Кога све нисам примио у Грачаници, од светских дипломата, УН, НАТО-
а, КФОР-а, УНМИК-а, увек заступајући линију, не само да су Косово и Метохија део
Србије, већ и њено срце, колевка српске културе, духовности и државности.
Отворено сам и свугде говорио да Србија и Срби никада неће прихватити
одвајање Косова од Србије под било којим видом независне или подељене
територије. А они су радили на томе од самог почетка. Зато се десило
бомбардовање, протеривање српског народа, рушење цркава и коначно
самопроглашење независног Косова, помогнуто од стране Запада. Тада је и
престао мој контакт са њима.
Моја борба за Косово и Метохију јесте повод и разлог бесомучне хајке коју су у
протекла три месеца, посебно на почетку и у време трајања Сабора, потпиривали
масмедији у Србији. Нисам одговарао на клевете, иако сам се суочавао са грозним
инсинуацијама и отвореним лажима.
Од епископа са ставом постали сте политички непријатељ владајуће политичке
олигархије. Колико је тој чињеници допринело Ваше противљење доласку Бајдена
у манастир Високи Дечани, а затим и отворене критике коју сте упућивали
председнику Тадићу?
Питање Бајдена, који је без најаве након обиласка Београда и Приштине, одлучио
да посети манастир Дечане прелило је чашу. Одлучно сам се супротставио овој
посети. То Бајден није могао да преживи и удар је дошао са те стране. То је био
окидач, а ја перманентна сметња да се посао око Косова, а уз помоћ Брисела,
истурене руке Вашингтона и, на жалост, морам да кажем наших власти у Београду,
заврши. Сам председник државе је игнорисао наше присуство на Косову и
Метохији тако што је у два наврата долазио у манастир Дечане, а да се при том
није најавио надлежном епископу, протокола ради. Као домаћин свих манастира
дочекао бих га у свом манастиру као госта, али он није желео такву врсту посете.
Замислите, рецимо, да неко долази у његов кабинет и разговара са чиновницима
без његовог знања о важним стварима. То је недопустиво. Они са Запада и наша
власт као њен продукт, допринели су да се пронађе неки изговор за покретање
процеса против мене који је довео до овога. И није нађено ништа, а измишљена
јесте афера о финансијском пословању епархије, мене, мојих сарадника и пре
свих о. Симеона.
Косово је, у тренуцима када се јавно најављују тајни преговори између Приштине и
Београда, постало српска Газа. Телефонске везе не раде, прелаз Мердаре је
затворен за аутобусе, живот Срба у границама неподношљивог. Од кога очекујете
да ће преузети Вашу улогу и рећи: «Косово на крсту, а Београд жваће жваку»?
Људи који су на власти упорно народу причају како не дају Косово, а на све могуће
начине доводе Србе у све угроженији положај. Сваки дан власт понавља народу
да Европа нема алтернативу, како би нас увела у тај земаљски рај који се зове ЕУ.
Многи знају како је тамо, али то људе на власти мало брине; за време свог
мандата они морају да испуне задатак који су добили од газде из Брисела. У
изјавама попут ове лежи објашњење моје смене.
У историји СПЦ не постоји случај да је на окупираној територији смењен владика?
На Сабору одржаном 1992. године јавно сте устали против ондашње власти. Чини
се да Вас та власт, коју су називали диктаторском, није угрожавала као ова.
Сатанизација је постојала и тада. После рата мој став је био познат. За време
бомбардовања, а и после одласка 250.00 људи са Косова и останка њих 130.000,
ја сам, преко медија, трпео најжешће нападе власти из Београда. Тада сам био
забављен нашим јадом, а касније сам чуо приче које су колале о мени по
Београду. Мој останак на Косову побркао је планове те владе. Та власт је ишла на
то да цео народ напусти Косово и Метохију како би пред Западом могла да маше
са поруком: «Видите шта сте учинили». Да нисам задржао народ, питање Косова
било би решено још почетком 2002. године, али то што је остао народ, монаштво и
свештенство, што се оно умножавало, манастири цветали за све ово време када је
било најтеже, то је била снага која некоме и некима није одговарала.
Чињеница је да се у време Милошевићеве власти није нашла та црквена рука која
ће Вас сменити. Јер Вас није сменио Тадић или Влада већ црквени
великодостојници. Да ли можемо њих лишити одговорности за Вашу смену?
Нажалост то је очигледно свима. То се зна не само на Косову и Метохији и у
Србији, већ и у целом свету. Ко год се иоле бави црквеним животом зна суштину
ствари.
Да ли је тужба коју сте поднели против земаља које су бомбардовале светиње на
Косову пресудила и Вама и ЕРП и можете ли претпоставити зашто су световне и
црквене власти олако препустиле православне светиње косовској културној
баштини, које се третирају као део њихове туристичке понуде?
Све је то у једном пакету. Мени се замера да већ пет, шест година не извршавам
одлуке Сабора и Синода, иако је и то под знаком питања, јер на све њихове одлуке
постоје и моји одговори. Све је почело после мартовског погрома 2004. године и
тужбе коју сам поднео против четири државе НАТО-а за погром и рушење светиња
на Косову. Уследио је Меморандум о обнови порушених манастира коју је
форсирао Савет Европе преко косовских институција. Мој принцип је био да они
који су рушили наше манастире не могу да их и обнављају. Његова светост
патријарх Павле је под утицајем Синода потписао Меморандум, да би накнадно
повукао свој потпис. Потпис је сам Синод касније без патријарха оснажио и тада је
почела жестока преписка између Синода и мене, као и мешање појединаца у
послове ЕРП мимо надлежног епископа. И сада се та преписка третира као мој
грех и непослушност Синоду.
Мислио сам да ћу у процесу, који је требало да се по канонским принципима води,
изнети све те чињенице на видело, што би било основ за праву одлуку. Урађен је
стручни елаборат у коме сам изложио своје ставове везане за Меморандум и
поменуту преписку, и он је предат Сабору прошле године, али никада није узет у
обзир. Друго, многа моја акта и предлози никада нису излазили на Сабор. Ко
одговара за то? Коначно толико и толико саборских одлука није извршено, а многи
од браће епископа су радили супротно одлукама, као када је реч о богослужењу.
Али то није проблем за Српску цркву.
Процес против Вас као и само заседање Сабора прошло је под велом
конспирације и нагађања. Шта се тачно догађало иза врата Грачанице и, касније,
зграде Патријаршије?
У последњих 15 година финансијска  контрола ни у једној епархији није извршена,
али у ЕРП јесте и то два пута, 2006. и 2010. године и то на начин на који је
извршена. Дан после доласка ове друге комисије у епархију почеле су
манипулације у јавности и тада се први пут помиње сума од ни мање ни више него
350.000 евра, која у очима народа изгледа стравично велика. Приписати ту
проневеру епископу било би мало много. Зато су оптужени моји најближи
сарадници, пре свих о. Симеон, који је означен као главни кривац. А он је, узаме,
под мојим надзором и духовним руководством провео 22 године. Ја га најбоље
познајем о чему сведочи и одликовање чином архимандрита. Оптужбом за
проневеру, гађајући њега, рушили су мене. Али та оптужба о проневери не
одговара стварности, јер они јесу видели признанице које документују шта је
исплаћено из благајне, али нису хтели да виде и где су ти новци уграђени, јер
постоје објекти изграђени тим новцем. Упркос тим недоследностима, у кривичној
пријави поступка који је покренут пред грађанским судом стоји «исплата за
фиктивне радове», што Синод потписује. На основу њиховог тумачења мог рада на
Косову пише се оптужница која ми је уручена два дана пред почетак Сабора и, што
је битно, без одређеног рока да на њу одговорим. А на Сабору питање које се
тицало мене и епархије одлагано је за крај. Коначно, оптужница против мене је
прочитана јавно пред целим Сабором, донето је осам регистара са пратећим
материјалом, који су, иако ниједан регистар није отворен, послужили - стварању
утиска. Када је прочитана оптужница тражио сам реч, те након више покушаја
добио сам могућност да се обратим присутнима, речено ми је да могу да говорим
само о прочитаном тексту. Рекао сам: «Нећу моћи тако, ваша Светости. Ја код
себе немам архиву, ни у џепу ни на леђима, као што сте ви ту донели. Моји
одговори су у Грачаници, јер када сам добио оптужницу на њој је изостао рок у
којем би требало да на њу одговорим, што је, иначе, случај када је реч о
грађанском и сваком другом поступку». Када је 60-их година подигнута оптужница
против владике Дионисија у Америци, Сабор му је оставио рок од три месеца како
би на њу одговорио. Мени није дат рок, већ се тражило да после два дана усмено
одговорим. Рекао сам: «Не, о томе нећу да разговарам», и изборио сам се да
прочитам нешто што сам написао на једној страници папира. Садржина писма
тицала се мог захтева да Сабор треба најпре да се одреди према одлуци Синода
из фебрура месеца - да ли је одлука тада донета била уставна или неуставна. То
може, рекао сам, да буде почетак даљег разговора. Ако је одлука неуставна онда
је ван снаге и захтева да се васпостави стање какво је било пре њеног доношења,
што подразумева мој повратак у епархију; а уколико постоји разлог за суђење,
рекао сам, нека се поступак води по принципима који су предвиђени канонима, на
суду, са приношењем њихових и мојих аргумената који ће показати где је истина.
Са становишта световних закона новог доба, будући да сте окривљени без
доказане кривице, тачно «посредне одговорности», нису ли у Вашем случају
прекршена сва људска права?
Кажњен сам и кроз прву одлуку Синода и другу одлуку Сабора, без суда и осуде,
без права на одбрану. То је чињеница. Било је дискусија на Сабору, епископа који
су подржавали моја уставна права, али одлука није могла бити донета
консензусом, једнодушно. Онда се прибегло гласању, нетипичном за Цркву у којој
делује Дух Свети и у којој важи принцип: «Изволе се Духу Светом и нама свима».
Уместо тога, Сабор се претворио у градску скупштину у којој је већином гласова
донета одлука.
Као што сам прихватио одлуку Синода, иако се са њом не слажем јер је
противуставна, тако сам прихватио и одлуку Сабора. Пре ми је сугерисано да сам
затражим разрешење или пензионисање из здравствених разлога. Рекао сам:
«Молим вас, ви ме оптужујете да сам кршио многе каноне, а сада ме терате да
прекршим још један и то тако што ћу изговорити неистину. Не, то не долази у
обзир. Ви донесите одлуку какву хоћете, ја ћу је и прихватити».
Стиче се утисак да почиње отуђивање дела црквених великодостојника од свога
стада, да се саборност, једна од централних категорија СПЦ, доводи у питање.
Колико је тачно ово запажање?
Рекао бих као да се не држи до тога ко је Црква. Она није само епископат, нити
само свештенство нити само народ. Епископ, свештенство и верни народ чине
Цркву. Међутим, њен бројнији део је искључен, а то је народ, иако је познато у
историји СПЦ, а пише и у посланици источних патријараха из 1848. године, да је
чувар праве вере народ. Јер оно што народ не прихвати то и не постоји. Када су у
15. веку, како би се превазишао расцеп између Цариграда и Рима, а због
опасности која им је претила од Турака који су били под Цариградом, цар и
патријарх затражили помоћ Запада, организован је сабор у Фиренци и постигнут
неки договор о уједињењу под називом Флорентинска унија. Само један владика,
Свети Марко Ефески није потписао, објашњавајући да је то издаја Православља.
Унија није прихваћена од стране народа. Дакле, један Марко Ефески са народом
одржао је Православље. Мислим да ће се и код нас на крају морати услишити глас
народа, јер не каже се узалуд да је «глас народа глас Божји».
Када помињете уједињење требало би поменути да је једна од ствари која је
тутњала кроз јавност и долазак папе. У којој вези је долазак папе са приликама у
СПЦ?
У целој ситуацији и то је од значаја. Свима је познат мој став о папизму,
екуменизму и глобализму и то многима баш у Цркви не одговара. Види се какве
плодове доносе новотарије у служењу литургија, каква је подела у народу у
појединим епархијама. Господ у Јеванђељу каже: «По плодовима њиховим
познаћете их». Плодови таквог рада су очигледни и видљиви на сваком кораку, а
горки су и у животу Српске цркве и у животу српског народа. Какве плодове ће
донети најновији чин уклањања владике Артемија, време ће показати.
Која је суштина сукоба између оних који служе литургију по новом и оних који је
служе по старом?
Постоји одлука Сабора која је поновљена три пута, а гласи да се по питању
богослужења формира комисија која ће да проучи ту ствар, и поднесе извештај
Сабору, а да се до тада служење одвија по вековној пракси. То није испоштовано.
Комисија се никад није састала, а чињеница да велики број епископа није
испоштовао одлуку Сабора носи са собом огромне последице. И шта ће до краја
из тога изаћи, то само Бог може да предвиди и зна. У теологији се прихватају нова
учења по питању исповести и постова, а све је део пакета обновљенства и
новаторства. Српски народ то тешко прихвата, јер очигледно је да је то одступање
од вере и Православља, онаквог Православља каквог га је народ примио од својих
предака, Светог Саве, Николаја, Аве Јустина. Они су сада еталон праве вере. Као
што се пева у тропару Светом Николају: «Правило вере и образац кроткости». Ко
одступа од такве вере, у криву је.
Приликом сакупљања потписа за Ваш повратак у епархију, као и протеста испред
Патријаршије против увођења екуменизма и позивања папе у Србију, званична
СПЦ део верника назвала је псеудозилотима и јеретицима. У ком тренутку су
изопштени постали они који следе речи Патријарха Павла упућене папи: «Добро
не дошао».
То не бих коментарисао. Али могу рећи да се глас народа не уважава. Тај народ
који је био и 13. фебруара испред Патријаршије на оном кијамету, који је ставио 
свој потпис на ове захтеве, а било их је скоро 15.000, не заслужује епитете који му
се лепе. Ако су то хулигани, ако је то мафија, како су их све називали, онда ми
немамо верника. Мени је тешко падало вређање тога народа. Те људе је требало
саслушати и чути, без обавезе да се уважи њихово мишљење. Некада су
постојали Црквено-народни сабори и у Војводини су се, рецимо, многи проблеми
решавали на таквим местима.
Како се десило да су сви неприхватљиви аналитичари Цркве постали пожељни
тумачи Сабора, а епископи инсајдери из врха СПЦ?
То се дешавало, али као појава није добро, јер је 13. фебруара на седници Синода
речено да се ниједна изјава не даје медијима. Ја сам ћутао, али већ сутрадан су
кроз све медије кренули потоци изјава појединих епископа који су давали судове,
износили «чињенице». То се дешавало и за све време Сабора.
Како тумачите чињеницу да је Ваш учитељ, Ава Јустин, канонизован непосредно
пре Вашег разрешења, на истом заседању Сабора?
Мислим да је канонизација у реду и да је требало да буде и раније. Не сматрам да
је то било у циљу манипулације, али ако је и тога било, и то ће се показати.
Интервју објављен у недељнику «Печат», 14. маја 2010.

96 година од битке на Легету

05. септембра 2010.
Стево М. ЛАПЧЕВИЋ

Дана 6. септембра 1914. године, на потезу

Легет–Чеврнтије, у близини Сремске Митровице, у покушају да пређе Саву,
изгинуо је 13. пук „Хајдук Вељко“, као и делови 15. пука „Стеван Синђелић“. Оба
пука, налазили су се у саставу Тимочке дивизије првог позива.
Наиме, након величанствене победе србске војске на Церу, Савезници су тражили
од измучене Србије да, форсирањем реке Саве и упадом на подручје тадашње
Јужне Угарске, одвуче део аустријских армија, пре свега са Источног фронта, како
би се онеспособио и покушај Немаца да уђу у Париз, с обзиром на чињеницу да су
се царске армије крајем августа месеца 1914. године налазиле на само 25
километара од главног града Француске.
Први захтев за прелазак на територију Угарске дошао је већ 19. августа од стране
француске Врховне команде. Почетком септембра, а након сазнавања да 29.
аустријска дивизија, лоцирана у Срему чека упућење у Галицију, наредбу за
форсирање Саве дао је и врховни командант руске војске Велики Кнез Николај
Николајевич.
Свесна својих (не)могућности, србска Врховна команда се, у почетку, опитрала
захтевима Савезника али је, на крају, ипак поклекла и решила да испуни њихове
захтеве. У зору 5.септембра делови Прве и Друге србске армије, под командом
ђенерала Петра Бојовића и војводе Степе Степановића, крећу усиљеним маршем
ка Сави.
На обале велике и мирне реке први стиже 13. пук Тимочке дивизије првог позива
„Хајдук Вељко“, на чијем се челу налазио потпуковник Драгутин Ристић. Према
одређеном распореду, пребацивање крајишника било је одређено за 1 час иза
поноћи. Међутим, услед рђавог терена и изузетно спарног времена, трупе Тимочке
дивизије окупиле су се на обали тек око 5 часова изјутра, тако да је пребацивање
започело у зору 6. септембра, негде око пола 6. Аустријски војници који су чували
сремску страну, видевши да преко Саве наступа србска војска, повукли су се са
својих положаја. До 10 часова, пребачен је цео 13. пук, а са њим и делови 15. пука
„Стеван Синђелић“.
Одмах по преласку реке, издато је наређење за изградњу мостобрана, тако да
пребачене армије почињу да гоне аустријске трупе које су се ужурбано повлачиле
ка селу Шашинци. О томе колика је паника завладала у редовима царске војске,
сведочи и податак да је читава јединица, лоцирана управо у Шашинцима, на глас
да су Срби прешли Саву, прекинула мису која је била у току и побегла главом без
обзира. За релативно кратко време, србска војска је успела да овлада друмом
Сремска Митровица–Јарак и тако осигура мостобран.
Након првобитне панике, аустријска војска се консолидовала, а када је у околину
Шашинаца стигла и 29. дивизија, постало је јасно да 13. пук неће моћи дуго да
издржи. Отпочеле су тешке и крваве борбе за одбрану мостобрана. Иако је трпео
жестоке ударе, 13. пук није поклекнуо све до вечерњих сати, када су делови 74.
аустријског пешадијског пука, из састава 29. дивизије (сачињен од Чеха и Мађара)
пробили србску одбрану.
У то време, изградња понтонског моста на Сави била је скоро готова. У жељи да
избегну заробљавање, србски војници су похрлили ка Сави, нашавши се тако у
унакрсној артиљеријској ватри. Услед велике гужве и пометње која је наступила,
понтонски мост се срушио. Наступила је велика несрећа. Невешти у пливању или
рањени, србски младићи су се давили у жељи да се домогну друге обале. До краја
тог кобног 6. септембра, покушај да се пређе Сава и одрже линије, потпуно је
пропао.

Пет дана након овог изузетно тешког сукоба,

аустријске власти подигле су први споменик, дрвени крст на којем је писало: „Овде
лежи 800 непријатељских јунака“. Соколско друштво Сремске Митровице подигло
је 1923. године споменик који и данас стоји на Легету.
У овој операцији, у којој је, иако поражена, србска војска испунила свој задатак (с
обзиром да је 29. аустријска дивизија одложила свој полазак у Галицију), од 7000
људи, колико је пребачено, заробљено је 4800, у Сави се удавило 600, а 1000 њих
је погинуло. Од 4800 заробљених, мали број је преживео аустријске казамате.
Слава јунацима са Легета!
Неустрашиви витез крста

03. децембра 2010. / 

Бојан М. МИТИЋ
Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за
једини прави пут живота, за једину живу истину, и
за једини истинити живот... А ко год се за то бори,
ако и умре живеће, ако и погине победиће.
(Свети Николај Жички)

Прошло је девет година од када је о празнику Ваведења

Пресвете Богородице, у наводној „саобраћајној незгоди”, пострадао Небојша М.
Крстић, угледни теолог, публициста и православни политичар. Чињеница да ни
после девет година надлежни органи нису јавности предочили веродостојне
податке о овом трагичном догађају јесте доказ да се цео случај заиста и још увек
систематски заташкава. Његовим ближњима је одавно разбијена и последња
сумња и неверица да је Небојша страдао у бруталном атентату, невешто
приказаном као „саобраћајна незгода”. Тиме се, нажалост, још једном потврдила
та страшна истина и веродостојност речи Светог Николаја Жичког да се „свака
велика и спасоноса идеја остварује споро и трудно, и то обично на мучеништву и
крви својих зачетника”.
Небојша М. Крстић јесте зачетник једне ваистину велике и спасоносне идеје
поновног и свеопштег благодатног преображаја србског народа и државе. Ту идеју,
коју су први изнедрили Срби Светитељи и која је утемељена на заветним
светосавским вредностима богољубља и родољубља, крајем прошле и почетком
ове деценије прихватили су и понели многи млади Срби и Србкиње. На тај начин,
Небојша Крстић је постао зачетник и предводник новог таласа православно-
националног активизма, првог у Србији после 1945. године.
Попут србских мученика за веру и витезâ крста, којима се придружио у вечној
слави Небеске Србије, Небојша М. Крстић је и сâм витез и мученик. То је, као
ретко ко у ово наше новије душегубно време, он потврдио својим витешким
животом и мученичком смрћу.
Основна врлина својствена витезовима јесте мужаство. По речима Светог
Нектарија Егинског, који мужаство назива још и моралном снагом душе, мужаствен
је човек благодаран, истинољубив, искрен, храбар, великодушан, благ, страдалан
и трпељив, срчан, постојан, велеуман, самопрегоран, слободан, достојанствен и
отмен. Он је неустрашив у невољама, срчан пред опасностима и радије бира часну
смрт него срамно избављење. Они који су познавали Небојшу најбоље знају
колико је он у тмини овдашњег кукавичлука и бесчашћа светлео сваком од
побројаних врлина. Да ли им стога треба некакав бољи доказ и веродостојнија
потврда да је Небојша М. Крстић био истинити србски витез и да јесте мученик за
веру Православну најновијег времена? Наравно да им не треба, јер су сви они,
који су познавали и волели Небојшу, кадри да увиде и сву дубину символике којом
нам је Господ посведочио о величини Небојшиног послања: родио се на празник
Успења, а упокојио на празник Ваведења Пресвете Богородице.
Иако блаженопочивши Небојша М. Крстић за живота земаљског није желео славу
нити части, након мученичке смрти части му не чине и славу не приписују само
злонамерни и лажни душебрижници. Још једном се показала истинитост
јеванђелских речи: Не може се град сакрити кад на гори стоји (Мат. 5,14). Његов
светао лик и дело, родољубива борба и животом посведочена светосавска
вероистина живота биће нам луча у ово мрачно доба. Јер, Небојша М. Крстић је и
витез и мученик, али је пре свега пример. Наша је дужност да на том дивном и
благодатном примеру образујемо нове, будуће генерације србских витезова.

Србска Акција и неомарксизам

03. марта 2011. / Блог

Огњен ВУКОВИЋ
Ментална матрица левичарења овде долази до изражаја у том смислу што левица
верује да једино она и само она има право да се бави економским и социјалним
питањима.

Србска Акција ради добар посао! Како то знамо? Тако што се

на левичарском сајту marks21.info појавио чланак који за мету напада има најпре
поменуту организацију. У питању је већ класична полуинтелектуална левичарска
анализа која обилује како позивањима на идеолошке марксисте тако и цитатима из
прогама Србске Акције. Такође, чланак обилује паушалностима, демагогијом и
којекаквим идеолошким флоскулама те подметањима којима је левица иначе
склона. Зато не би било лоше да се на такав напад одговори. Наравно, снагом
аргумената!
Да не буде забуне, већ летимична анализа чланка и пратеће опреме довољно
говори о његовј намени. У складу са правилом о хиљаду пута поновљеној лажи
која постаје истина, аутор готово у свакој реченици где се спомиње Србска
Акција користи реч „фашисти“. Фашизам и изведенице се у тексту понављају ни
мање ни више него 16 пута. Међутим, треба имати у виду да читав чланак (без
фуснота) не прелази 2.000 речи, а да добар део текста чине цитати из програма
Србске Акције. Дакле, грубо речено на сваких 126 речи једна је „фашизам“ или
изведеница.
Такође, употребну вредност чланка допуњује и слика руских црностотинаша. Слику
прати и коментар о учешћу црностотинаша у погромима Јевреја. Али ако сте
помислили да слика има некакве везе са чланком, преварили сте се. У самом
тексту се Јевреји не помињу ни један једини пут, а о Црним стотинама, и уопште
руским организацијама, нема ни словца.
Што се самог чланка тиче, већ на почетку аутор пише:
Ovaj prilog debati o savremenom srpskom fašizmu pisan je u kontekstu sve značajnijeg
okretanja fašističkih organizacija socijalnim i studentskim pitanjima, u pokušaju
zloupotrebe posledica ekonomske krize i dubokog društvenog pada za jačanje svojih
redova, svoje pozicije u društvu i ostvarivanje svojih programa.
Поред већ пословичне етикете/оптужбе за фашизам, Србској Акцији се замера да
жели да злоупотреби последице економске кризе. Ментална матрица левечарења
овде долази до изражаја у том смислу што левица верује да једино она и само она
има право да се бави економским и социјалним питањима. Свет писца се очитује у
дихотомији неолиберализам – марксизам или прецизније капитализам –
социјализам, где је либерални капитализам по дефиницији лош, а социјализам
добар. Свако треће се искуључује, а национална алтернатива се на силу трпа у
контекст капитализма иако са њим нема ама баш никакве сличности. Дакле, када
националисти имају да понуде решење економско-социјалних проблема, они у
менталној матрици марксистичке левице, заправо „злоупотребљавају економску
кризу“. Све се то завршава у мантри о националистима као слугама капитализма.
Ова неутемељена оптужба и клевета изриче се из просте немоћи. Марксизам
разуме либералну реторику, јер са њом дели исто индивидуалистичко и
материјалистичко утемељење, али није у стању да разуме националну
алтернативу, јер она почива на органском становишту. Суочен са оним што не
схвата, марксиста у својој интелектуалној немоћи оно што не разуме проглашава
за тајног слугу свемоћног и свеприсутног капитала, по принципу „не знам шта је,
али знам да није добро“.
Аутор заправо већ у првој реченици пориче легитимност и право националних
револуционара да понуде одговоре на проблеме данашњег друштва. За марксисту
националисти као да не живе у друштву, као да не постоје и као да су нека спољна
или страна сила која покушава на силу да се умеша у простор који јој не припада.
Само постојање или помињање националне алтернативе чини да се марксиста
осећа нелагодно, јер му је угрожена лежерна позиција јединог критичара
капитализма. Ово негирање права на постојање националиста, довољно говори о
моралном и интелектуалном квалитету аутора.
Већ у следећем пасусу понавља се, за сваки случај, фашистичка етикета:
Krajnje je vreme da se tzv. ‘patriotske organizacije’ poput Dveri, Srbske Akcije i
Nomokanona kvalifikuju kao ono što zaista jesu – kao fašističke. Kao što bi se edipalni
šizofreničar vratio u sigurnost majčine utrobe, tako bi se propadajući sitni srpski buržuj
vratio u idiličnu patrijarhalnu ušuškanost porodičnih zadruga, kroz vertikalu ‘Bog-kralj-
domaćin’.
Тек да не буде забуне аутор открива и свој интелектуални хабитус –
неомарксизам, психоанализам, франкфуртска школа – Фром, Маркузе, Рајх,
Адорно. Ради се о школи која је превазиђена, коју је прегазило време и чији су
постулати оборени. Ипак, марксисти се још увек упорно држе ове ненаучне „науке“
када је у питању свака расправа о „фашизму“. Просто, ради се о суштом
догматизму и политичкој употреби једне неистине.
Након цитирања Ериха Фрома и његових нагваждања и пригодног цитата Адолфа
Хитлера (тек да се зачини), и то наравно из друге руке, аутор показује шта му је
главна мука.
Posebno je zabrinjavajuće što se njihov aktivizam pre svega odnosi na akademsku
sredinu – npr. u slučaju Dveri to je Mašinski fakultet u Beogradu, ili u slučaju
Nomokanona, Pravni. U vreme strukturne krize kapitalizma, a usled nedostatka
adekvatne leve alternative, ovakve organizacije igraju na nacionalističku kartu, trudeći
se da privuku sve socijalno frustritane studente. Međutim, krucijalno pitanje je – šta ih
čini fašističkim?
Националисти делују у академској средини! И ево проблема. До сада су марксисти
навикли да само они могу деловати на србским универзитетима. Само они имају
право да агитују међу омладином. Они су наравно авангарда како радништва тако
и студената. Ово је опет у складу са митском заоставштином шездесетосмаштва.
Будући да је марксизам, како су и сами франкфуртовци утврдили, изгубио тло
међу радницима, требало је наћи новог субјекта револуционарне промене, и
пронађен је међу студентима. Ипак, колико марксистичка слика о „срећним
данима" 1968. идеолошка, што би рекло лажна, толико је и њихово схватање
србских студената далеко од истине. Србска академска омладина је сита и њих и
њиховог монополисања и манипулисања студентским захтевима. Србским
студенима нису потребни марксистички агитатори. Србски студенти не виде себе
као носиоце левичарске револуције, него се спремају за службу на корист свом
народу и држави. А ако треба да буду носиоци револуције, србска студентска
омладина биће у редовима националне револуције која тежи препороду народа и
државе.
Такође, овде поново упада у очи специфично ментално стање марскиста.
Претпоставка је да су националисти страни академској средини, и да су они у њу
некако дошли споља или их је неко ту послао. Дакле, марксизам схвата академску
средину као свој забран и поново поричу легитимитет националне револуције и
оспоравају јој право на постојање. Левичар није у стању да схвати да постоје
студенти којима су једнако одвратне и левичарска и либерална реторика. Такође,
марксисти не иде у главу да србски факултети нису некакав свет за себе, него
интегрални део србског друштва и да мисао националне револуције самостално
ниче на србским факултетима колико и у целом србском друштву.
Аутор цитира делове програма Србске Акције да би завршио закључком:
Fašizam sebe želi da predstavi kao ‘treći put’ između marksizma i kapitalizma. ‘Ličnost i
klasa – liberalizam i marksizam – su zlo. Nacija je dobra.’ Cela ova koncepcija se ruši
kao kula od karata kada se postavi pitanje privatne svojine. I pored zalaganja za
određeni stepen državne intervencije u privredi, mora postojati ‘nužna dozvola privatne
inicijative i privatne svojine’.
Цитирање увек актуелног Троцког и наравно постављање питања својине.
Марксиста се поново поставља догматски и ствари своди на једноставно или –
или. Приватна својина - да или не! Јер без подруштвљења средстава за
производњу једноставно нема комунизма. Дакле, марксисту у ствари уопште не
занима поправљање положаја радништва, решавање економских невоља или
превазилажење капитализма. Њега занима само остварење митског комунистичког
раја, по ма коју цену и без обзира на реално постојеће стање. Зато је марксиста
слеп за разумевање задружне својине и задоговорну економију. Будући да не
разуме органско схватање друштва, марксиста не разуме ни значење органске
привреде. Будући да је аналфабета у временској димензији, марксиста као и
либерал остаје само у садашњости одричући прошлост и пројектујући магловиту
будућност. Капитал за марксисту припада скупно схваћеним радним људима који
могу да га проћердају како им је ћеф. Он не зна за наслеђе ни у смислу примања
наследства нити његовог преношења потомцима. И зато уместо да сву имовину
схвати као имовину нације, а ову као заједницу свих будућих, садашњих и прошлих
генерација, марксиста инфантилно поставља питања средстава за производњу,
немајући разумевања ни за породичну, задружну нити општинску својину. Тако
марксиста, једнако као и његов старији брат либерал, показује суштински
недостатак осећаја одговорности. Он не поседује одговорност према прецима, али
ни према потомцима у чију се „светлу будућност“ лажљиво заклиње. Због тога је
марксиста рођени расипник који питање својине поставља искључиво зато што
тежи тренутном задовољењу својих потреба. Као и његов брат либерал, и
марксиста стоји на становишту „после мене потоп“. Такође марксиста и када
поставља питање својине он га апсолутизује. Могућ је само један и то апсолутан
одговор. Приватна својина је или апсолутна и недодирљива, као за либерала, или
уопште не постоји као код марксисте. У својој уображености и
полуинтелектуалности универзалног незналице, аутор остаје слеп за целу једну
струју органског мишљења, где се и својина схвата органски. Још су немачки
романтичари знали да право на својину није апсолутно и да онај ко своју приватну
својину користи против интереса нације - може без ње остати, јер нација има већи
вредност у односу на појединца и самим тим има легитимно право да се брани од
свих који је угрожавају. Из тих разлога, поново је догматски марксиста заробљен у
својим мртвим дихотомијама између либерализам и социјализма.
У свом слепилу марксиста оспорава револуционарни карактер Србске Акције.
Овде се поново ради о монополисању појмова. Само марксиста може бити
револуционар. Националиста је „ситни буржуј“ и према томе не може бити
револуционаран. Треба ли поставити питање о радничко-револуционарном
педигреу толиких марксиста, па и самог аутора? Такође је занимљиво питање да
ли аутор пише о „ситно-буржоаском“ карактеру Србске Акције на основу његове
личне импресије, марксистичке догматике („то је тако јер су франкфуртовци тако
рекли") и скривања иза ауторитета, или на основу неке анкете или истраживања
социјалног порекла чланова и симпатизера Србске Акције.
Након таквих паушалних оцена аутор се окреће тугаљивим теоријама жртвеног
јарца, о којима је више мука и говорити. Поново се извлаче стереотипи и етикете
да је свако ко спомене нацију, очување идентитета, Православље, етничко, етичко
па и расно биће србског народа, аутоматски клерофашиста, расиста и шовиниста.
Једина разлика је што се сада у улози жртвеног јарца не налазе Јевреји, него
хомосексуалци.
Za Srbsku akciju se lako nazire ko su njeni neprijatelji – kroz ideološke osnove kao što
su npr: ‘Čuvanje nacionalnog bića i rasnog identiteta’ ili ‘Borbenog srbskog pravoslavlja’.
Jasno je da je u pitanju klerofašistička organizacija (sa svim ostalim primesama:
antisemitizam, homofobija, rasizam, šovinizam...).
Након тога се завршава паролом, која је карактерисала само најгору
партизанштину:
Mogu da peru ruke od fašizma koliko hoće – i kroz teoriju i kroz praksu se potpuno
uklapaju u njegove okvire.
Овакве реченице би се прави револуционар стидео, али марксистички безморални
карактер не. Он „зна" да нема Бога, те му је све дозвољено: да леже, клевеће,
измишља, али и да потказује, доставља информације, цинкари и на крају себе
поставља за апсолутни ауторитет. Неупитан је суд марксисте, чак и када је његова
објективност више него сумњива. Он изриче оптужбу, доноси пресуду, а по
потреби је и извршава.
На самом крају овог несрећно склепаног чланка аутор се губи у политички
коректној баналности. Револуционар се згражава над постојањем неке
организације, а онај који се бори против државе и режима само што не позива
„надлежне да реагују“. Између редова се осети да марсксистички „револуционар“
очекује да ће му држава (иначе инструмент владајуће класе) помоћи, заштити га и
одбранити од националних револуционара, е да би он могао наставити са својим
„револуционарним фантазијама“. Марксиста кипти од мржње, јада и очајања, али и
страха. Кроз текст провејава његов вапај: „Зашто још увек постојите?“, „Зашто
нисте мртви?“, „Нестаните!“...
Интересантно је да оваква чланак марксисти пишу после оркестриране кампање
режимским медија против организације Двери српске, као и у време када је иста
организација најавила своје учешће на изборима. И сваки пут када националне
снаге изађу у јавност марксистички страх и мржња нарастају до екстрема, уз
провалу баналних парола типа „неће проћи“ или још тугаљивије: „солидарно протв
фашизма“. Човек би се могао запитати - зашто? Могућ одговор крије се у самој
менталној структури марксисте. Његово порекло разоткрио је Милош Црњански у
свом чланку „Наш салонски комунизам". Марксиста такође зна да не припада
нигде. Он је обескорењена и уплашена креаутра. Ослобођен традиције, нације,
породице, повести и духа, он остаје сам, уплашен и проклет. Механички се
повезује са другима истим каква је и он. Глуми бунтовника, изиграва опасног
момка, прави се интелектуалац, али код марксисте је све то маска. Његов интлект
је бедан, карактер отужан, дух закржљао, а храброст никаква. Страх од света и
страх од живота тера га марксистичким тирадама у којима проналази некакав
смисао. Традицију, нацију и породицу, органску повезаност и припадање заједници
не разуме, јер их је изгубио. Зато мрзи све оне који су укорењени и који поседују
духовну вертикалу. Мрзи из зависти, немоћи и страха за сопствену егзистенцију,
јер у себи ипак зна да је глумац и преварант, да у њему нема ничег снажног,
мушког, оригиналног и изворног. Зна да је све око њега маска, као што је и сам
шарлатан. Такође, максиста зна да појава националног фронта на србским
фаултетима значи да је он такав какав је изгубио не само забран у коме може
несметано да агитује, него и да је изгубио позорницу за своју велику фарсу. Када
национални студенти поново преузму србске факултете, луткарско позориште
домаћег марксизма остаће и без сале и без публике, а глумци ће морати да се
врате животу са самима собом, таквима какви су.
О самом летку Србске Акције и предлогу за решавање студентског питања,
марксистички аутор нема много да каже. У антрфилеу стоји само следеће:
Najveće ‘iznenađenje’ koje su Nomokanonci priredili jeste upravo saradnja sa Srbskom
akcijom! Zajedno su organizovali i delili letke po fakultetima, gde je iznet predlog
‘socijalno pravičnog rešenja tog (studentskog) pitanja’. Ukratko, postavljaju se kao
eksponenti države. S jedne strane, stvaranjem ‘samoobnavljajućeg’ fonda, univerzitet i
država profitiraju. S druge strane, ‘samoobnavljajući fond’ puni se tako što studenti
potpisuju ugovor o zajmu sa Ministarstvom obrazovanja, koji otplaćuju tek kada se
steknu uslovi, kako bi se sprečila ‘lenjost i bahatost studentske omladine’. Njihov
program ne samo da je ulizivački, već i antistudentski – u zemlji gde postoji preko milion
nezaposlenih i gde prosečna plata pada ispod 300 evra, ovo je praktično kriminalno.
Од марксиста као чувених економских експерата би се знатно више очекивало.
Остаје нејасно, шта је у предлогу криминално и зашто је неко ко износи један
здрав и реалан предлог „експонент државе“? Можда зато што руши мит о
генералном штрајку? Како то држава и факултети профитирају од
самообнављајућег фонда? Сасвим је јасно да су ове успутне оцене срачунате
искључиво на то да се националисти поново безразложно оптуже да су слуге
државе и великог бизниса, а да се притом не залази у дубљу расправу.
Упокојио се Боривоје М. Карапанџић

30. априла 2011. / 

 У петак 16/29. априла, у Кливленду (САД) уснуо је у Господу
велики србски интелектуалац и национални делатник, Боривоје М. Карапанџић.
Рођен је 1921. у Ваљеву, а основну школу и гимназију завршио је у Бјељини, где
му је отац службовао. Дипломирао је на учитељској школи у Шапцу.
Услед патриотског и хришћанског васпитања, већ као средњошколац приступа
покрету Збор, а током рата се бори у редовима Србског добровољачког корпуса.
Као емигрант, боравио је у логорима у Италији и Немачкој, где се и оженио, да би
1950. емигрирао у САД.
Карапанџић је један од најплоднијих србских емигрантских писаца. Аутор је 35
књига, претежно историјске тематике, од којих је најзначајнија „Грађански рат у
Србији 1941-1945“. Године 1989. добија признање и у отаџбини, поставши
почасним чланом Удружења књижевника Србије. Са супругом Љиљаном, имао је
шесторо деце.
Сахрањен ће бити у Кливленду, где је провео и стваралачки и радни век (као
геометар).

Истраживање комунистичких злочина у Чачку

21. јула 2011. / 

Најкасније за две-три недеље на терену ће почети да ради

комисија за проналажење и обележавање свих тајних гробница које су настале од
12. септембра 1944. године на територији града Чачка, најавио је јуче шеф
комисије, историчар Горан Давидовић. Обавештење у којем се грађани позивају
да, уколико имају информације о местима егезкуција, тајним гробницама и
стрељанима, доставе комисији на чијем је челу Давидовић, већ је постављено на
свим месним канцеларијама града Чачка. За сада су откривене три локације за
које се зна да су на њима извршена масовна стрељања, рекао је Давидовић у
изјави Фонету. Он је прецизирао да су сва три места поред Мораве, на помоћном
терену ФК Борца, где би ускоро требало да почне градња стадиона, па се због тога
истраживања морају што пре обавити. Давидовић је додао да постоје сумње да је
егзекуција било и у градском парку.

Откопане прве жртве комунизма

06. октобра 2011. / Блог

У бољевачком засеоку Змијанац дефинитивно је потврђено

постојање прве масовне гробнице жртава комунистичког терора, који су стрељани
између 16. и 18. новембра 1944. године. После ископавања, које је почело пре три
месеца, из само једне јаме извучени су остаци 29 људи. Ово је, за „Новости“,
потврдио мр Срђан Цветковић, секретар државне Комисије за откривање тајних
гробница.
– Ово је прва масовна гробница у Србији за коју је недвосмислено установљено да
су злочин починили комунисти – казао нам је мр Цветковић. – Већина мученика
убијена је тако што им је разбијена лобања, док су остали усмрћени хицима из
ватреног оружја.
Према речима др Добривоја Томића, представника жртава у државној комисији, у
Змијанцу су убијена 44 „народна непријатеља“, углавном виђенији људи и
домаћини из Бољевца и околине.
– То нам је, пре смрти, потврдио Миодраг Цојић, командант Озне за Бољевац –
говори др Томић. – Мученици су били повезани жицом, доведени на висораван
изнад оближњег потока и – покошени рафалом. Кога није убио метак, био је убијен
тако што су му џелати, који су чекали у подножју, будаком разбијали лобању.
Ово је тек почетак ексхумација које се очекују у Србији где, по досадашњим
сазнањима, има око 300 тајних гробница у којима је, на недостојан начин,
сахрањено неколико десетина хиљада људи.

Откопавање истине: Џелати без казне

26. октобра 2011. / Блог

После сахране посмртних остатака 29 жртава у бољевачком

засеоку Змијанац, породице жртава и даље очекују одговор зашто још нема
кривичних пријава против егзекутора. За две године пописано 200 масовних
гробница, са више десетина хиљада посмртних остатака.
 
Посмртни остаци 29 мученика страдалих у комунистичким погромима између 16. и
18. новембра 1944. године у бољевачком засеоку Змијанац сахрањени су у суботу,
али породице жртава и даље чекају одговор на питање зашто против џелата још
није поднета кривична пријава.
Ексхумацијом жртава, по налогу Вишег тужилаштва у Зајечару, руководио је
Љубинко Станојевић, истражни судија Вишег суда из тог места који је пријаву
могао, сходно законским овлашћењима, да поднесе само због кривичног дела
убиства. Оно пак застарева после 50 година. Даљи поступак би могао да се
процесуира једино уколико Тужилаштво за ратне злочине подигне оптужницу.
Судија Станојевић је већ предлагао да се овај предмет пребаци посебном
одељењу Вишег суда у Београду за ратне злочине. Како се наводи у допису који је
Министарству правде упутила Драгица Јоцић, вршилац функције председника
Вишег суда у Зајечару, судија Станојевић је изразио неслагање са одлуком
Тужилаштва у Зајечару, сматрајући да је ексхумација масовне гробнице код
Бољевца, у циљу утврђивања броја сахрањених, идентитета, узрока и времена
смрти, у надлежности посебног одељења Вишег суда у Београду за ратне злочине.
Из дописа се види да је судија Станојевић предложио већу Вишег суда у Зајечару
да се донесе решење којим се тај суд проглашава ненадлежним, али је његов
захтев одбијен, након чега је донето решење за спровођење ексхумација на пет
локација у Зајечару, две у Књажевцу и једној у Бољевцу.
Захваљујући великом броју волонтера и породица настрадалих, државна Комисија
за откривање тајних гробница је за више од две године рада прикупила детаљне
податке за више од 25.000 убијених и несталих. Уз то, Комисији је уступљена и
база од око 27.000 жртава из Војводине које је пописао Анкетни одбор покрајинске
скупштине.
Показало се да готово да нема града, варошице и села у Србији, који не крије у
земљи страшне тајне о ликвидацијама политичких противника који су
проглашавани за „слуге окупатора“, „издајнике“ и „колаборационисте“, а суђено им
је по кратком поступку – метком. Од Шапца до Књажевца, од Лесковца до
Суботице, од Београда и Лисичјег потока до косовских Дечана и Бубање у Нишу...

До данас је, на основу истраживања, теренског

рада, пријава грађана и сведока, евидентирано више од 200 локација на целој
територији Србије са масовним тајним гробницама са више десетина хиљада
жртава.
– Ближе су испитане и снимљене локације у Смедеревском, Тимочком, Пиротском,
Јабланичком и Шумадијском округу, као и у Београду. Снимљене су и детаљно
истражене 23 локације, а саслушали смо на десетине сведока. Спровели смо и три
ексхумације, а у два случаја су пронађени посмртни остаци - поток Змијанац у
Бољевцу и Гувниште код Власотинца - изјавио је за „Новости“ Срђан Цветковић,
секретар Комисије.
Само у Зајечарском округу пописано је 774 жртава и евидентирано око седам
већих локација – две на Краљевици, код Алапинског моста, у кругу касарне, код
Јевика, на Липовици, и коначно у потоку Змијанац у Бољевцу.
Извор: Вечерње новости, Вечерње новости

В. Димитријевић: Заточник чегарског

завета
четвртак, 03 децембар 2009

Владимир Димитријевић

ЗАТОЧНИК ЧЕГАРСКОГ ЗАВЕТА

(Сећања на Небојшу М. Крстића)

Писано од Васкрса 2008. до Ваведења 2009. 

(Исправљена верзија)

Уместо увода

Ове, 2009. године, на Велику Госпојину, Небојша Крстић би напунио 45 година

живота. Ове, 2009. године, навршава се 200 година битке на Чегру, о којој се
певало:

"Стеван Синђелић са триста друга / гледа из шанца, па им се руга."

Руга се смрти и ништавилу, јер ће он и његови јунаци (Ћеле - кула, спомен

Васкрсења) бити вавек живи у Христу.

Зато је овај текст посвећен Небојши, витезу који је наставио Синђелићеву

борбу, верујући у васкрслог Христа.

Покушао сам негде да га објавим, али рекоше ми: није све било баш
беспрекорно у његовом животу. И не објавише.

Ја о томе не бих. Господ зна. Али, искрено говорећи, сматрам да  у спомену
на њега има много више доброг, него оног другог, чега има у свима нама, и о чему
само милост Божја може рећи реч. Зато овај текст објављујем без двоумице.
 Као увод овај ante scriptum настаје годину и по дана од писања основног
текста о Небојши. Ближи се Ваведење, у чије је навечерје дао живот за Србство.
Видим да сам читаоцима дужан две ствари - “мистичку легитимацију” Небојшину и
биографску фактографију. Као православног хришћанина, представља нам га
запис “Гостољубље Господње” (“Јеванђелски неимар”, 3-4 1992) са становишта
православне онтологије”. Ево шта Небојша у њему пише:

„У хришћанству гостољубље није само једна од мноштва врлина коју

хришћанин треба да упражњава у вођењу врсног и благочестивог живота. Сетимо
се опомињућих налога Апостола Петра и Павла: „Будите гостољубиви међу собом
и гостољубље не заборављајте" (1. Пт. 4, 9; Рм. 12, 13; Јев. 13, 1.2). Хришћанска
гостољубивост нема само морално значење и није тек својеврсна конкретизација и
потврда човекољубља. Људско гостољубље одсликава и иконично одражава
Божије Гостољубље као благодатно пројављивање Божанског Господства на
творевини. Библијско теолошко значење гостољубивости има ослонац у једној од
примарних чињеница библијске аптропологије — чињеници коју је Псалмопевац
цар Давид изрекао и отпевао следећим речима: „Ја сам странац и гост на земљи"
(Пс 118, 19). Дакле, гостовање је оно што суштаствено одређује и битијно
усмерава човеков егзистенцијални положај, место и улогу у свету. По библијској
онтологији, Господ Бог је човека — уосталом, као и целокупну творевину — извео
из небитија и угостио у битију. Ова нелажна чињеница је и основна истина
хришћанске вере, јер Бог је као Битотворац створио све(т)  ни из чега, то јест из
небитија. Стога је Бог у пуном и правом смислу ГОСПОД — Онај који може и хоће
да госту подари дар битија!

Са становишта православне онтологије веома је значајна и бременита

големим теолошким значењем етимологија србске речи Господ. Ова реч је
сложеница састављена од именице „гост" и глагола „подарити". Господ је, дакле,
Биће које може госту да подари нешто — Гост-подар, а одатле сажимањем Гост-
под, Господ! Богословску важност и семантичку снажност још више појачава и
истиче следећа језикословна чињеница: у Богомблагословеном и големим
трудољубљем Светих Равноапостолних Кирила и Методија освештаном
старосрбском језику, реч Господ јесте singulare tantum, то јест именица која има
само једнину — „једна једина" именица у датом језику.

Шта Гостољубиви Бог Господ подарује бићима која гостују у битију и житију?
И на ово питање, као на многа друга, одговара у боганадахнутом поетском замаху
велики Псалмопесник цар Давид кроз чија уста васколика творевина пева
онтолошки пој благодарећи Битотворцу и Животодавцу на подареном битију и
житију. Навешћемо свега неколико најкарактеристичнијих стихова из познатог
сто  трећег псалма у лепом преводу епископа Атанасија захумско-
херцеговачког.  То је псалам којим Црква већ вековима свакодневно отпочиње
своја вечерња богослужења и којим прославља Господа као Премудрог и
Сведоброг Творца:
  

„Како су превелика дела Твоја, Господе!

Све си Премудрошћу створио;

испуни се земља творевином Твојом.

Све од Тебе очекује

да му храну своју даш на време,

и кад им даш они се окупљају.

Кад отвориш руку Своју,

све и сва се добротом испуњује,

а кад Лице Своје окренеш,

све се смути и поколеба.

Кад им одузмеш дах, нестају,

и враћају се у прах свој.

А кад им пошаљеш Дух Свој,

опет се стварају —

тако обнављаш лице земље.

Певаћу Господу у животу моме,

хвалићу Бога мога докле постојим."

Пунота Божијег Гостољубља открива се у Личности Господа Исуса Христа,

оваплоћеног Логоса и Сина Божијег — Бог Господ подарујући самога Себе у облику
Својег Пречистог Тела и Своје Пречисте Крви као Хлеба Надсуштаственог
(Насушног), подарује гостима светотајински на евхаристијској Гозби (тј. Гост-би као
месту где се гости угошћују) ново битије и ново житије, то јест — битијни живот!
Тиме се кроз Велику Тајну Побожности — јављање Бога у Телу — светотајински
догађа, још овде и сада, преображавајуће укидање нашег битовања као гостујућег
странствовања и туђиновања у овом свету који у злу лежи — ми угошћени у
Господу Христу Гостољубцу и Гостопримцу нисмо више, по речима Апостола
Павла, гости ни туђинци, него смо суграђани светих и домаћи Божији (Еф 2, 19).
Јер, заиста, заиста је блажен онај који буде јео надсуштаствено јестиво на
есхатолошкој Гозби коју је Господ онима који га љубе уготовио у Царству Божијем
(в. Лк 14, 15; 1 Кор 2, 9)."

 А биографија Небојшина је објављена у “Светигори” (Свети ђакон Авакум,

Божић 2001), као некролог под насловом “У знаку Неба и Крста”:

"У навечерје Ваведења Пресвете Богородице, у ноћи  3. на 4. децембра 2001,

настрадавши у тешкој саобраћајној несрећи, недалеко од родног града Ниша,
упокојио се у Господу Спаситељу, раб Божији Небојша М. Крстић.

Читав свој кратки земаљски живот проживео је у верности Цркви

Православној и своме Роду православном, црпећи своју велику љубав према
земаљском Отачаству и Светим Прецима - нарочито према Светоме Сави, Св.
Кнезу Лазару, Св. краљу Милутину и Св. Николају Жичком - из љубави према Оцу
Небеском и Небеском Отачаству, једином истинитом завичају сваког светосавског
и светолазарског човека Богочовековог.

Родио се 1964. на Успење Пресвете Богородице и одрастао у Нишу - родном

граду првог хришћанског цара Равноапостолног Константина Великог, чијим се
животом и узором хришћанског побожног државотворца надахњивао свих дана
свога живота.

Живећи за Крст Часни и Слободу Златну, објавио је преко три стотине

чланака, есеја, студија, приказа на богословско-философске, историјско-
културолошке, хришћанско-политичке и националне теме.

Основао је и уређивао (1991-1994) часопис Логос, гласило студената

Богословског факултета, у времену, како је, у уводнику првог броја, написао,
истински трагичном, када и срце Божије тугује и сва твар уздише, када би
најпоштеније било да се молимо Христу Богу да нас сачува најпре од себе самих,
јер синови људски и даље устају један на другога, и даље ратују...

Био је, такође, и члан редакција Светигора (Цетиње, 1993-

1998), Византијског огледала (Ниш, 1995-1997), Београдски дијалог (Београд), као
и часописа Збиља - листа за културу, уметност и друштвена
питања (Београд). Објављивао је чланке у готово свим православним и
националним часописима и новинама.

Почетком деведесетих година прошлог века сарађивао је у двема теолошким

и веронаучним емсијама Радио Новога Сада, као и у емисијама YU-радија, и на
многим локалним телевизијама широм Србије и Републике Српске. У оквиру
Мисионарске школе цркве Св. Александра Невског у Београду, одржао је у периоду
1992-1998. на десетине мисионарско-апологетских трибина и предавања
посвећених борби за чистоту вере православне а против најезде секташких вукова
у јагњећим кожама на наш православни народ, по свим земљама нашег Отачаства.

Приређивач је, првог у нас, зборника православних богословских радова

посвећених теми Православље и политика (Градац, Чачак, 1993), као и зборника
чланака Св. вл. Николаја Велимировића Православље и политика (Београд, 1997).

Основао је и био главни и одговорни уредник православно-националног

часописа Образ који је излазио 1994-1997. при Мисионарској школи цркве Св.
Александра Невског у Београду.

Покретач је библиотеке Политика и образ (1994.) у којој је, са благословом

еп. Данила Крстића, нашој православној јавности представио мисао нашег
еминентног емигрантског теолога-философа Марка С. Марковића (Православље и
Нови светски поредак, Истина о Француској револуцији...).

Објавио је књиге Политика и образ - за васкрс распетог Србства (1994.)

и Победити или нестати (2000.). За њим су остале ненаписане богословско-
философске књиге на којима је радио, Сословије - православни богословски
азбучник и Битијни живот -огледи из православне онтологије.

У Светигори је објавио више есеја од којих треба поменути макар неке:

Хришћанство и женско питање; Византија данас (1992), Крст Господњи и
васкрсна радост; Хришћанство и истина (1993), Стварање света и
човека; Црква и партија (1994), Вера хришћанска и име србско (1997)...

Остаће запамћен у нашој православној јавности по богословским есејима који

су се одликовали дубином мисли, јасноћом стила и сажетошћу израза. Међу
неколиким његовим текстовима, који свакако заслужују да се појаве у свакој
антологији млађе богословске мисли нашег народа у 20. веку, спада његова
студија Појам Логоса код Св. Јована Богослова (Логос, 1991), као и есеји: Битијни
живот - литургијско искуство пакибитија (Градина, 1991) и Теолошко тумачење
србске слоге (Градац, 1993).

Био је оснивач и председник Отачаственог покрета Образ. Од 1998. је узео

активнога учешћа у политичком животу Отачаства, трудећи се да допринесе
хришћанско-државотворној обнови нашег народа.

Као што му је Бог назначио у имену и презимену, трудио се да живи храбро у

озрачју Неба и у сенци Крста Христовог, свога личног и свога многострадалног
Рода, подносећи све тескобности, тегобности и невоље наше историје с краја 20.
века, и, притом, непрекидно се надахњујући речима Св. вл. Николаја, које је
неуморно понављао у бројним гостовањима на православним, националним и
политичким трибинама, округлим столовима, радио и ТВ-емисијама, широм
Отачаства: Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са
родољубљем, држава са Божијим благословом. Нека се свако врати Богу и себи;
нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама
туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак ко је српски родољуб
пашти да добије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство
земаљско на дуже време .

Завршимо ово мало молитвено сећање на новопрестављеног брата Небојшу

Крстића речима молитве Заупокојног акатиста који Православна Црква чита за
спасење свих упокојених у Христу са надом у њихово васкрсење: Минуле су буре
живота земаљскога, окончала су се земна страдања, немоћни су врази са својом
злобом а моћна је љубав Твоја, Господе, која избавља од мрака вечнога и спасава
све, за које се узноси смела песма: Алилуја!"

Небојша Крстић и ја упознали смо се поводом покретања часописа студената

Богословског факултета “Логос”. Мој познаник Милутин Продановић, из славне
куће Продановића, од Прањана, вечити опозиционар комунистима и становник
студентског дома на Карабурми, позвао ме је да се придружим момцима који
покрећу часопис. Тако сам га упознао. Били су ту и други: Младен Дурић (будући
владика захумско - херцеговачки Григорије), Милан Васиљевић (будући владика
западноамерички Максим), Владимир Вукашиновић, будући професор
Богословског факултета, итд. Небојша ме је питао да ли имам неки чланак за први
број. Имао сам предавање о секти “Харе Кришна”, које сам својевремено одржао
(прво своје предавање у Београду) при храму Светог Александра Невског, а по
благослову проте Љубе Петровића. Почели смо да се виђамо и дружимо јер смо
имали многа заједничка интересовања. Били смо сарадници “Светигоре” и редовно
се виђали код проте Љубе. У прво време, наши разговори били су углавном
филолошко - теолошки. Небојша је био суптилан филолог. Студирао је
философију, па ју је напустио, али је знао да је у речима дубока истина битија.
Објашњавао ми је преко 40 значења речи “Логос” у јелинском језику. Од њега сам
сазнао да је “Господ” од “Гост - подар”, Онај Који сабира госте и даје им дарове, и
да је “човек” од “чело -век”, биће челом - лицем окренуто Веку, Вечности. Писао је
текстове за наше црквене часописе (огледао се и као рецензент), као и за емисију
“Сословије” коју су на неком новосадском радију уређивале младе снаге Епархије
бачке. Пред њим је стајала одлична академска теолошка каријера. Био је и
љубитељ поезије. Године 1993, када смо у Мисионарској школи организовали скуп
посвећен хришћанским видицима у делу Момчила Настасијевића, говорио је,
поред професора др Новице Петковића, др Синише Јелушића, Владимира
Вукашиновића, Матеја Арсенијевића и Небојша. Његова тема је била “Слово
љубве” Светог Стефана Високог у Настасијевићевом препеву. С великом
присношћу Момчила је звао “Мома”...
 А онда више није могао да ћути, гледајући полом свог народа. Политици се,
условно, приближио “у рукавицама”, преко зборника “Православље и политика”,
који је објавио “Грдац”. Сећам се да сам о могућностима издавања таквог броја
разговарао са г. Бранком Кукићем, вишедеценијским уредником овог угледног
часописа. Била је језива инфлација, која је обесмишљавала било какво бављење
било чиме а камоли културом. Ипак, г. Кукић је схватио да је тема озбиљна, и да су
понуђени садржаји вредни, и није се колебао. Иако танушан у односу на “Градац”
из неинфлаторних времена, број је био сјајан. Владика будимски Данило је,
специјално за лист написао свој текст о православној монархији. Били су
заступљени и Христо Јанариса, Елен Арвелер, Димитрије Богдановић, Миодраг
Петровић... Ја сам превео текст Татјане Горичеве из доба њеног илегалног
хришћанског рада у Совјетији, као и одломке Хомјаковљевог “Писма Србима”.
Написао сам и чланак о руској хришћанској политичкој мисли, али за њега није
било места.

И онда је кренуло.

Период снажног дружења, честих виђења, дугих разговора. Путовали смо са

протом Љубом и др Вукадином Цветановићем, држећи предавања о тоталитарним
и деструктивним верским сектама. Небојша је био убедљив: говорио је о томе да
Црква није глиста па да се дели на много “цркава”, него је Једна, Света, Саборна и
Апостолска; подсећао нас је на благоверну Србију Немањића, у којој се под
“хришћанима” подразумевају православни, и у којој је римокатолицима било
дозвољено слободно исповедање вере - али под једним условом да православне
не преводе у своју јерес. Крстић је показивао да је одвајање човека од Цркве
несрећа која разара и појединца и народ. И заиста: сретали смо много младих
људи који су, ушавши у секту, “раскрстили” с породицом. Бол многих се излио у
канцеларијама парохијског дома храма Светог Александра Невског, где смо се
трудили да проти Љуби и оцу Ваји помогнемо у разговору са људима који су
пострадали. Ту си били, као помоћници, и др Цветановић, Слађан Мијаљевић, а
касније и Саша Сенић.

Србија је, под санкцијама “међународне заједнице”, била у свом гету, и са

својим гето - проблемима. Али, Небојша је знао да ће доба гетоизације проћи, а да
ће наступити “отворено друштво”, које неће бити
соцреалистички,  кафански безбожничко, попут социјалистичко - комунистичког,
него ће све преплавити привидни плурализам, сведозвољеност постмодерног
безбожја, коначни тријумф “надирућег простака” (Д.Мерешковски). То нам се
прикрадало: већ је почињала хајка против Владике Николаја, као “антисемите” и
неког ко је у ропству Немаца, под немачком стражом, био “повлашћен”. Антисрбски
медији у Србији су “хватали залет”. Но, Небојша је знао да, како рече Берђајев,
хришћанин не живи као тужитељ, него као оптужени. И знао је да се у тој и таквој
стварности, треба по Момчилу Настасијевићу, побости као колац, “на страшном
месту постојати”. У “Светигори” је 1996. објавио текст “Вера хришћанска и име
србско”, у коме је изложио своје најискреније мисли (да смо, за своје невоље, пре
свега, криви ми сами):

>>“Не може преживети ни једна цивилизација у којој дванаестогодишњаци

добијају децу, четрнаестогодишњаци се дрогирају, петнаестогодишњаци убијају, а
седамнаестогодишњаци добијају школске дипломе које нису у стању сами да
прочитају. Све то дешава се у данашњој Америци." Овим речима је недавно спикер
Представничког дома америчког конгреса, Њут Гингрич, исказао суштину духовно-
цивилизацијског ужаса који данас хара америчким друштвом. Није мало оних који
ће, не без разлога, приметити да је горе описано погубно стање америчког
националног организма уствари природни и логични резултат обесне политике
интервенционизма коју САД безкрупулозно проводе на глобалном нивоу свим
расположивим (крипто)политичким и војним средствима. Наиме, сасвим је сигурно
да не може бити срећно и духовно здраво становништво оне земље која у име
тобожњег мира и демократије константно унесрећује друге земље поништавајући
њихов национално-државни суверенитет разним облицима окупације, који се крећу
у распону од перфидног разарања духовно-културних идентитета до бруталног
бомбардовања оних држава које су одлучно рекле "не" Новом светском поретку.
Али, за нас је, овде и сада, нешто друго много страшније и, самим тиме,
забрињавајуће. Наиме, ако у горе цитираној Гингричовој изјави уместо речи
"Америка" прочитамо "Србија", онда ће нам се од неумољиве истине одмах
следити крв у жилама: прочитаћемо до болне прецизности тачну дијагнозу
поразног стања србског народа. Нема никакве сумње да је потпуно лишен
историјске и метаисторијске перспективе онај народ чија је младост - дакле,
будућност - распета на крсту блуда, наркоманије, криминала и духовне слуђености.
И чему добром се Србство може надати, ако је његова будућност већ сада
догледна и извесна у најцрњем и најгорем могућем виду - нестанак у агонији
безверја и безбожја? Шта добро може да очекује народ којем се на званичним
државним медијима у најгледанијим емисијама промовишу и препоручују некаква
подземна пећинска венчања у Ресавској пећини уместо у оближњој великој србској
светињи задужбини Светог деспота Стефана Лазаревића, манастиру Манасија
(емисија “Ипак се окреће", први програм РТС, 6. 10.1996.)? Не обузима ли паклени
мрак онај народ који се одрекао свог духовног вида и престао да разликује Истину
од лажи? Може ли један некада крштени и крстоносни народ да опстане, ако не
остане веран заветним вредностима својих благоверних и  христољубивих предака
који у хришћанским подвизима живљаху и јуначки и мученички умираху за Крст
Часни и Слободу Златну? Авај, и сто пута авај, јер ништа добро не предстоји
таквом духовно раслабљеном народу, који је безумно презрео и неразумно
одбацио Богомдани талант дрско га закопавши у заборав свог истинског
небоземног призива.

Апостол Павле каже: " Мрзећи зло држите се добра. Не дај да те зло победи,
него победи зло добрим! (Римљ. 12, 9; 21).
 Зло се распомамило и распрострло у србским душама и срцима. Зло, које
проговара из безбожја, безверја, безобразја... Зло, које хоће да Србство трули у
блату мржње, да хули на Бога, да бесомучно разара себе, да се батрга без
благодати и благослова Божијег... Ако нас - не дао Бог - надјача паклени мрак
богомржње и србоомржње десиће се недогођено пострадање из којега нам неће
бити више опоравка. Никада.

Зло се може савладати и победити само борбом која се води због добра и
ради добра. Појединац или народ  који посустане у тој светој и Богомблагословеној
борби за  добро против зла, неминовно ће нестати. Пред лице Бога Живог и
Истинитог изићи ће само они који су се животом својим непоколебиво борили за
Истину и Смисао. ..

По свој прилици, судећи по силовитим догађајима који незауставиво куљају,

ми заиста нисмо далеко од дана када ће се све што има икакве везе са
Хришћанством и  Православном Црквом прогласити не само назадним и
анахроним већ изузетно штетним, фундаменталистичким, мирорушитељским.

Можда ћемо, скољени небројеним искушењима,  ми поклекнути и пасти по

слабостима својим - али, неће нимало поклекнути, пропасти она Света Србија која
дише пуним плућима заветне светосавске побожности и која непопустиво  чврсто
држи србски крсташ барјак који свима и свагда неућутно сведочи да Србство зна
свој пут - пут Богочовека. Са тога крстоносног пута нема нам одступања, јер, онај
ко одступи одриче се своје вере православне и својег имена србскога. А неверни и
безимени нису потребни ни Богу ни људима.<<

У шта смо веровали, во времја оно? Просто речено, у три највеће србске
вредности; а то су, по Светом Николају Жичком и Охридском, Бог, Краљ и Дом
(“Без Бога - ни преко прага; без Краља - ништа не ваља; без Дома - судба
Содома”.) Веровали смо да православни хришћанин треба да жели православну
државу, у којој ће хришћанске вредности бити на првом месту. Ако њих нема, онда
смо осуђени да потонемо у глибу безбожја и секуларизма, који ће нас разјести до
сржи у костима. Теолошки гледано, држава какву данас знамо је последица
Адамове палости и отпалости од Бога; али, то је и рађање у оваквим условима; то
је и растење; то је и полно размножавање; то су и култура, уметност, наука. Свака
од ових области може да се освешта, стављена у службу Богу. Рађање се
освештава крштењем, растење - учењем у страху Божјем, полно размножавање -
хришћанским браком; култура, уметност, наука - стваралаштвом у славу Творца. А
чиме се држава освештава? Симфонијом са Црквом. И Црква и држава сарађују на
спасењу људске душе, а символ тога је двоглави орао под круном с крстом. На
челу државе је у Христа Бога благоверни цар (краљ, кнез), слуга Свевишњег, који
се жртвује за свој народ. “Зато га и називамо  Царем видећи Га да страда, јер је
цару својствено да страда за своје поданике”, вели Свети Златоуст о христу.) Цела
историја Православља од Константина Великог до Цара - Мученика Николаја II
Романова, и у нас, од Немање до краља Петра, везана је за сјај православне
круне. Зато смо и Небојша и ја (а мислим, и сви који су сарађивали у часопису
“Образ”) били за “школу са вером, политику са поштењем, војску са родољубљем,
државу са Божијим благословом”, као је говорио Свети Николај Жички и Охридски.

Често смо разговарали о лажи савремене квази демократије. (Зар ико

озбиљан мисли да људи попут Клинтона и Буша Млађег владају Америком?) Наш
однос према тој “демократској циркусијади мистички је најбоље дефинисао, у својој
“Философији неједнакости”, Николај Берђајев:

>> Али, у нашем времену, први пут питање демократије постаје религијско,
неспокојно питање. То се питање поставља, не више у политичкој, већ у духовној
равни. Када се осећа верски ужас од постепеног напредовања демократије, нису у
питању политичке форме, већ нешто много дубље...

... Демократија као апстрактна идеја довољна себи самој, која ничему
узвишеном није потчињена, јесте обоготворење човека и негација божанскога
извора власти. Народ је довољан сам себи; врховно начело живота је његова
сопствена воља, независно од тога чему је она окренута, шта хоће и какав јој је
садржај. Народна воља се претвара у божанство, јер се она формално утврђује,
без везе са њеним садржајем. Јер народна воља може бити окренута злу и тада
подлеже осуди, или је окренута највишем добру, божанском садржају живота, и
тада се, не та народна воља, већ само добро и божански садржај морају признати
као врховно начело. Народна воља може пожелети најстрашније зло и
демократски принцип ништа не може приговорити на то...

...У апстрактној идеји демократије постоји највећи презир према квалитетима

човека и народа, према њиховом духовном нивоу... ... Ви сте поверовали у
демократију, јер сте изгубили веру у правду и истину — када бисте веровали у
објективно постојање правде и истине морали бисте управо правду и истину
ставити изнад воље народа и њима потчинити вољу народа. Али, за вас су правда
и истина оно што народ пожели и како народ каже. Ви хоћете да правду и истину
препустите одлучивању већином гласова, да их проследите кроз опште гласачко
право, а то је одсуство вере, то је безбожништво, које и лежи у темељу читаве
демократске идеологије. Ви хоћете да добијете правду и истину о друштвеном
устројству од већине, из квантитета... ... Правда и истина имају други, божански
извор, независан од изражавања људске воље. Правда и истина могу бити у
мањини а не у већини, чак су најчешће у мањини и скоро је чудовишно да су људи
могли доћи до таквог стања свести да у мишљењу и вољи већине виде извор и
критеријум правде и истине! Само скептицизам може бити оправдање принципа
демократије, принципа већине и квантитета; они који сумњају, они празни, одвојени
од онтолошких основа живота морају прибегавати решењима већине,
критеријумима квантитета...

...Демократска револуција у свету стога и изазива религиозни ужас, јер

сведочи о духовном паду човечанства, о порасту безбожништва, о страшном
скептицизму, о губљењу свих квалитативних критеријума правде и истине.
Демократија је скептичка друштвена гносеологија и ту гносеологију признају они
који су изгубили изворе духовног живота. Зато напредовање демократије у свету
има кобни смисао — оно тече паралелно са пражњењем душе, са губљењем Бога
у души. Демократска Једнакост је губитак способности разликовања квалитета
духовнога живота. То је мешање које допуштају они који су престали да држе до
квалитета. Демократска идеологија квантитета мора довести до најгорих, а не до
најбољих...

...Демократија се не занима за васпитање узвишеног типа човека и зато је

немоћна да створи бољи живот. Апостол демократије Ж. Ж. Русо је веровао у
природну доброту и благост људске природе и мислио је да ће се то све открити у
свој лепоти када буде установљен облик владавине народа. Ту дубоку укорењену
лаж су оповргли сам живот, искуство историје и једна богатија и сложенија мисао.
У свести Русоа није постојао циљ победе греха и зла, ни преваспитања човека и
народа у циљу стварања узвишенијег типа човека. Народу само треба скинути
окове, дати му могућност да изрази своју вољу и он ће по својој вољи саградити
друштво и настаће савршено природно стање. Остало је нејасно како то ничим
неограничено и незадржавано откривање људске природе у њеном
непреображеном стању, кроз демократију, кроз власт народа, може да води добру,
да рађа друштвену правду...

... Народ, у оном смислу у ком то истиче демократска метафизика, не постоји;

такав „народ" не може имати никакву вољу, то је само сложени узајамни однос
социјалних група с различитим душевним својствима или механички збир
одвојених људских јединки. Али народ је такође и мистички организам, саборна
личност, и у том смислу народ је нација, он обухвата све класе и групе, све живе и
умрле. Но народ у том смислу демократија не познаје и неће да зна за њега, он у
том смислу уопште не спада у видно поље демократије...

...Народ се уопште не мора придржавати демократског начина мишљења,

уопште не мора бити демократски расположен. Тако је у историји и бивало у
органском стању народа. Демократија је већ напуштање тог органског стања,
распад јединства народа, раздор у њему. Демократија је у суштини механичка, она
говори о томе да народа као целовитог организма више нема; демократија је
нездраво стање народа. У „органским" епохама историје нема никакве
демократије, ту се она није јављала. Демократија је израз „критичких" епоха.
Демократија не може бити израз духа народа, јер се дух народа исказује само у
организму, а демократија је, пак, механизам. Демократија узима човека као
аритметичку јединицу, математички једнаку свакој другој јединици; за њу се народ,
као органска целина, распада на атоме и потом окупља као механички колектив.
Но Народ се не састоји од аритметичких јединица и атома, народ је хијерархијски
организам и у њему је сваки човек посебно биће, непоновљиво са својим
квалитетом. Стога се и воља народа не изражава у маси људској, у мишљењу
већине. Опште право гласа није погодан начин изражавања квалитета у народном
животу. Мањина боље и савршеније изражава вољу народа, као органске целине
која има саборни дух. Преображена личност може боље да изрази вољу и дух него
сви, нега сва људска маса. На томе се заснива и значај великих људи у
историјском животу народа — вођа и царева. Народ није људски квантитет,
људска маса и то сте заборавили ви у демократском веку. У вашим демократијама
влада људски квантитет и ви мислите да иза њега стоји народ. Но то је велика лаж
која мора бити разобличена. Људска маса је прашина коју ветар носи и воља те
масе не може бити воља народа...

... Већ то што ваше царство демократије раздире борба партија и што је у
њему тим партијама дата судбина државе, говори и сведочи против вас и не
дозвољава да се верује да ће у њему — у том царству — народ доћи до изражаја.
Народ пропада у народном суверенитету, он тоне у механичком квантитету и не
налази излаза свом органском духу који је целовит и недељив. У народном
суверенитету пропада и човек, јер самодржавље народа се не ограничава
неотуђивим правима човека и не гарантује неприкосновеност тих права. Само
државној демократији се морају супротставити и дух народа и права човека, у
противном она спрема најстрашнију тиранију над тиранијама... <<

Како смо хтели да постигнемо хришћанску државу?

Вером. Само вером. И сведочењем. Чинило нам се да се све може обновити

ако будемо чврсто веровали. Са идејом покрета чији би циљ био обнова србског
образа, Небојша ме упознао у лето 1994. године, пред мој одлазак у Румунију, на
сусрете православне омладине Балкана. “Образ” није требало да буде политичка
парија, него хришћанска заједница сведочења, културолошки двиг. Циљ: држава
којом влада миропомазани краљ, политика у којој су политичари одговорни и пред
Богом и пред људима, христољубива војска, светосавско образовање. Ја те
идеале и данас исповедам, као и 1994. године. Надам се да ћу им остати веран до
краја живота. Часопис “Образ”, који је излазио при храму Светог Александра
Невског у Београду, био је гласник ових вечних србских идеала: вере у Бога,
верности Краљу и оданости Дому. Многобројна престављања часописа широм
србских земаља (били смо и у Београду, али и Војводини, Србској Босни, на
црногорском Приморју) доказивали су нам са су људи жељни хришћанског подвига
и у области државотворности. На жалост, као би Његош рекао, “мало руках,
малена и снага”; а и, опет по Његошу, “крвници јаки и опасни”. И сада је тако; а
биће тако и даље, ако се Господ не смилује на овај јадни и измучени народ (а
смиловаће се, како каже патријарх Павле, ако буде имао коме.) Међутим, човек
који верује у највише идеале хришћанске друштвености неће и не може пристати
на сурогате.

III

У то време дали смо се на издавање књига. Отац Митрофан Хиландарац

упознао нас је са доктором са Сорбоне, угледним србским мислиоцем у
емиграцији, др Марком С. Марковићем, чија смо дела са уживањем читали у
бирмигемској “Лазарици” (мене је одушевила његова студија о француској
револуцији). У Јерисосу смо се, 1994. и 1995. године, сретали с њим у хотелу
“Маркос”, водећи многе и озбиљне разговоре. Млад и пун себе, сукобио сам се с
чика Марком (дозволио нам је да га тако зовемо) око улоге Вука Караџића. Ја сам
га сматрао аустријском фигуром у борби против Србства, а чика Марко је
(наравно!) био много озбиљнији и одговорнији у цењивању Вукове улоге у нашој
историји. Сећам се да ме је Небојша оштро прекорео због дрскости - Ко си ти да се
свађаш са човеком толико старијим од тебе, а, уз то, таквим хришћанским
интелектуалцем?, опоменуо ме је. Знам да сам убеђивао нашег мудраца из
Орлеана да је главни проблем у Србији Слободан Милошевић и да ће, чим он оде,
све доћи на своје место. Међутим, Марковић је знао да је проблем много дубљи, и
да је Запад, на челу са САД, решио да Србију сатера у границе Београдског
пашалука. Милошевић је био пуки изговор. Да је господин Марко заиста био
“видовит” (то јест, мистички и геополитички писмен, за разлику од самоумишљених
аналфабета попут мене), показало се много пута након тога.

У интервју датом Слободану Ерићу 1995, он каже: “Стратегија не трпи празне

просторе, а са падом Совјетског Савеза, појавила се на тој територији (Балкана,
нап. В.Д.) огромна празнина коју Јељцинова Русија није могла да попуни. Стога је
за Америку и западне стратеге провала у тај простор постала неизбежна. И она ће
се наставити докле год та инвазија не буде наишла на неку озбиљну препреку”.

Небојша је господину Марку прилазио с највећим поштовањем, као светињи

оне старинске Србије, Србије која  мирише на девојачку душу и челик часне
официрске сабље. Планирали смо много, и дуго: не само да објавимо већ
написано, него и да га наведемо да доврши замишљено и започето, попут студија
о Платону и Макијавелију као дворским саветницима. Живећи дуго у условима
емиграције, окружен класичном србском нетрпељивошћу према ученима и умнима,
он се запањио сусретом са младим Србима, до кога је дошло захваљујући оцу
Митрофану. О свом изненађењу писао ми је 1. јуна 1995. године.

>>Orleans 01.06-1995

Драги Владимире,

Моје писмо Вас је обрадовало и растужило, а мене је Ваше обрадовало и

изненадило. Јер Ви ми се извињавате и себе представљате као неучтивог човека,
а у мојим очима, уз Небојшу Крстића и хиландарске ходочаснике, спадате у
најучтивије Србе које сам после напуштања Србије срео. Други су се ретко према
мени достојно понашали. Обично су волели да ме искористе, а да ми уједно
забоду нож у леђа.   Ваша искреност, слободно заступање личних принципа,
критички дух, љубоупитност, па и скепса, се никако не могу сравњивати са
неучтивошћу. Напротив, Ви сте ме одушевили и потврдили све претходне похвале
оца Митрофана. Отворено и поштено наступате, пажљиво ме слушате, а никакво
зло ми не желите. То је за мене откриће: зар још има и таквих Срба?

Јесте, међу нама нема више оних и онаквих људи које помињете - Николаја,
Јустина, Јована и Слободана - и тешко се могу наћи неки који су прихватили
њихову бакљу. Србе у земљи је упропастио комунизам, а многи од ових у
емиграцији су пропали идући "трбухом за крухом".   Са малим изузецима, на њима
су остале само етикете "четника" и "збораша" које би Дража, Недић и Љотић са
гађењем избљували. А ти буђави Срби ме баш зато и мрзе што осећају да сам,
упркос времену и мукама, остао онај Марко из Борча, Каленића, Босне и
заштитнице пред Сочом.   Мене би отац Јустин и отац Јован одмах препознали, а
њих не би.

Ако сте Ви у мојим написима приметили "нит" наше вековне духовне

традиције, значи да она увек постоји и наставља се у Вама, па били Ви тога свесни
или не. Замислите шта је то за мене значило: Србију сам напустио пре пола века и
30. априла ове године у мислима прославио педесетогодишњицу последњег
ратног окршаја на Сочи. И после тог временског размака, наједном сусрећем
двојицу младића који ме разумеју, с којима говорим истим језиком. Не знам да ли
сам сишао с неба или сам се, за тренутак, успео на небо. Сусрет двеју генерација.
Стисак руку двеју генерација. Нешто неочекивано. Невероватно. Догађај који ме
испуњава надом. Док још има таквих, није све изгубљено. "Бој не бије број, већ бој
бије сој" волео је да понавља Димитрије Љотић.

Кажете да једни код нас хоће "Велику Србију", а други "Висоту". Све су то
"лепи снови".  У овом тренутку је битно питање: "Хоћемо ли и даље постојати као
народ?  Да ли ћемо преживети XX. век?" Бити или не бити. Неправославни народи,
који желе да нас збришу са лица земље, су против нас спремили плански геноцид
који сатански спроводе у дело.   Бојим се да има мало Срба који то виде или виде
али од народа крију. Чујем само оне који сву кривицу сваљују на Милошевића или
окривљују саму Србију. Стога признајем да ме је пријатно изненадио Ваш пријатељ
Матеј Арсенијевић. Од свих Срба које сам до данас читао, он је најближи мојим
схватањима и звони на узбуну као ја. Но да ли ће нас ко чути?

Не знам колико ћу још живети: неколико година или неколико месеци? Било
како било, мој главни циљ је да млађим генерацијама пренесем максимум онога
што у себи носим. Волео бих такође да, за живота, сазнам да је мој глас дошао до
српског народа, не до 1000 читалаца "Политике и Образа" него до читавог народа.
Али сам потпуно свестан да је то скоро неоствариво и да, у догледном времену,
моја реч неће пробити масонско-комунистички зид.

Постоје, међутим, озбиљне шансе да се ускоро појави моја књига о Русији,

коју прижељкујете. Тренутно располажем солидним и већ написаним материјалом.
Додао бих можда само један чланак. То би била пета књига "Пелитике и Образа"
после двеју следећих: "Пола века српске  Голготе" и "Хришћанство и марксизам".
Назвао бих је "Српска апологија Русије" и садржала би три дела: верски, политички
и књижевни. Затим бисмо прешли на књижицу о монархији. Ако Бог да и срећа
јуначка.

Уколико сте, на основу овог писма, стекли утисак да о себи имам високо
мишљење, будите уверени да ме је сам Бог у то разуверио.   После мојих
свакодневних молитава за Србе Босне, Крајине и Славоније, ипак је дошло до
ужаса које помињете. Значи да Господ не слуша грешнике као што сам ја. Због тога
Вас молим да ме у будуће једноставно ословљавате са "драги Марко" (уколико сам
Вам драг).   Као што  једном рекох Небојши: кад се два војника боре у истом рову,
они се један другом не обраћају са "уважени господине".

Ко зна да ли ћемо се још једном у животу срести, али знајте да сам душом и
срцем с Вама. Нека Вас Бог чува! С пријатељским поздравима

Ваш Марко.<<

IV

Небојша је био прави Нишлија. Знао је свој град и његову мученичку

(сведочанску) историју, чији је символ Ћеле кула. Из оних дупљи њених лобања и
Небојшу, као деценијама пре тога Бранка Миљковића, гледале се видовите душе
Синђелићевих Срба. Ниш је за њега био град неодсељених старинаца; у говору
његовог краја још су били сачувани древни србски гласови, какав је “дз” -“дзид”,
“дзвезда”. Небојша ми је причао да се за једну врсту зоље, оне која копа рупице у
земљи, каже “дздзељка”. Реч таквог ономатопејског набоја нисам никад чуо.

Нишлије су издржале турска и бугарска зверства, а још пре ослобођења (оног

што дође после рата  1876 - 1878. године), подигли су цркву велику, да се из
даљине, из слободне Србије, види да је Ниш србски и православни, а не турски.

Био је жив, духовит, оран за шалу. Кад се споречкамо, цитирао ми је деспота

Стефана Лазаревића и “Слово љубве”: “Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
“Изиђимо у поље!”“ На једном фотосу са Какова, испод чувене лозе покојног оца
Митрофана, својом калиграфијом је написао: “Обојица, љубави туђи, рекоше...” И
заиста, ја сам на слици намргођен, а обојица гледамо у супротним смеровима.

Искрено смо волели витеза Духа и заточника Завета, а у исти мах и

најдуховитијег од свих свештених лица - владику будимског Данила. Увек је имао
времена за нас, а нарочито да нам укаже на мистичке основе монархизма.
Усађивао је у нас есхатолошки оптимизам и веру у буђење царске Русије. Када је
пала Книнска Крајина, написао је песму “Са неба ромон”, у којој Богородица учи
Светог Саву да Србе покрене на повратак Краљу. Не буде ли обнове вере и
монархије, казивао је владика Срби ће као “бескрилци мрави” пасти пред “златно
теле”.

Шале владике Данила памтили смо и препричавали.

У њима је често било више теологије него у чланцима модерних

(постмодерних?) теолога. Ценио је Небојшин уреднички рад, и подсећао га на то да
је уредник увек “увредник”, јер се многи вређају зато што им није понудио простор у
часопису.

Владика Данило је био одушевљен објављивањем дела Марка С. Марковића,

свог пријатеља и колеге са Института Светог Сергија у Паризу. У доба
комунистичке страховладе само је он, Христов Србин, смео да штампа Маркове
огледе. Књиге библиотеке “Политика и образ”, знао је епископ будимски, биће
будилници за многе младе свести и савести. Зато је и написао предговор за сва
издања Маркових књига, рекав да га чека “с кадионицом у руци”.

Наравно, највише смо сарађивали са оцем Љубом Петровићем. Никад нећу

заборавити путовања с њим на предавања широм србских земаља. Тада смо,
поред озбиљних разговора, увек били и добро расположени. Отац Љуба, из
Каоника код Крушевца, био је мајстор “чарапанске” духовитости; Неша је, као што
рекох, био нишлијски веселог духа, а ја сам се, као Чачанин, некако провлачио.
Нарочито су нам значиле доскочице оца Љубе, типа оне: “Брат за брата гине, ако
не мож' да побегне”. Наравно, било је и тешких ситуација. Тада је отац Љуба, са
свом озбиљношћу, изговарао стихове богомољачке песме: “Искушења велика су
била, / Света Цркво, ти си победила” (Небојша се шалио: “Ово увек каже кад је
безизлазно”.) Прота је имао пуно поверење у младе људе, и на десетине његових
мисионара и данас делују у Србској Цркви и на добро свог народа. Осећали смо
колико нас воли и жели да нам омогући да се размахнемо.

Небојша је поштовао и друге свештенике, с којим је сарађивао при храму

Светог Александар Невског. Један од њих и данас каже: “Небојша никад није
дозвољавао да било ко у његовом присуству блати Цркву. Увек је витешки бранио
своју Светосавску Мајку!”

Небојша је, поред библиотеке “Политика и образ”, покренуо и “Образ

светачки”. Прва књига коју је уредио у том колу светоотачких житија и порука била
је књига о Светом Јовану Шангајском. Касније је уређивање препустио Јовану
Србуљу, али се увек занимао за нове наслове и био срећан што православна
Србија има шта да чита.

Уопште, Небојша је имао дивну, а данас ретку, особину: увек се радовао

сваком добру учињеном у Цркви и ради Цркве. Све што је било стваралачки свеже,
све што је служило назидању духовном, Небојша је сматрао својим, и радовао му
се. (Сећам се с каквом је добром вољом учествовао у представљању књига
издавачке куће “Логос”, чији се уредник Владимир Меденица посвећенички окренуо
представљању руске религиозне философије. Нарочито је волео Иљинову књигу
“Путеви духовне обнове”, коју је сматрао “настолном књигом” сваког хришћанског
родољуба.)

 Увек смо цитирали речи владике Данила: “Ко зна боље, широко му поље”. То
је, по будимском светлоносцу, основно витешко начело у Срба: не завиди ником,
сваком пожели среће и успеха на пољу народног рада и такмичи се у добру.
Говорио је Небојша да је мисао “Само слога Србина спасава” дубоко богословски
утемељена, јер је србска слога - Христос Господ, а то нису пролазни политички и
лични интереси.

Потичући из скромне србске породице, од тихих и добрих родитеља (увек је с

поносом истицао своје “отечество”, Милутиновић, по оцу Милутину; а као свог
небеског родитеља доживљавао је Светог краља Милутина, славу “Образа”).
Небојша је умео да се не преузноси и да остане скроман саговорник.

Његови родитељи, који су могли да се скамене од бола и претворе у стубове

од соли својих суза, после смрти сина јединца остали су на ногама, да посећују
гроб Небојшин и да га чувају од заборава. Али Небојша неће бити заборављен.
Његово дело није било само његово, као што ни чегарска жртва Синђелића и
другова није била само њихова, него свих нас, и за свагда.

VII

Небојша и ја се никад нисмо посвађали - али, ето, растали смо се. Престали
смо да сарађујемо. Основни разлог је био једноставан: нисам сматрао да “Образ”
треба да постане партијско - политички покрет, а Небојша је био уверен да се
треба, свим политичким средствима, борити да Србија не постане септичка јама
(то Сорош и његови гаулајтери зову “отворено друштво”.) Почео је да окупља
омладину, која је веровала младом и самопожртвованом човеку када је говорио да
је образ србског народа изнад свих лажних добити глобалистичке интеграције.
Настала је нека врста политичке организације.

У то доба, он је говорио о стратократији као будућем државном покрету,

заснованом на ослањању на државочуварне сталеже - између осталог, на војску и
полицију. Објављивао је чланке о хришћанском родољубљу у часопису “Војска”
(између осталог, и фељтон о Светом Николају Жичком). У једном прогласу,
обраћао се полицајцу: “Ти си оличење националне безбедности и србског реда и
поредка. Ти си чувар сигурности својих ближњих. Честити те морају поштовати, а
нечасни се морају бојати Твоје праведне силе. Само Твоја искрена вера у Бога
Правде може учинити да будеш прави и праведни Србски полицајац”.

Било је то време пред крај Милошевићевог режима, када ми се чинило да су и

полиција и војска морално разграђене до те мере да се ту ништа не може учинити.
Криминал и све врсте кварежи у држави вапијали су на небо. Нисам могао да
верујем да се ту да било шта постићи, а камоли створити православна војска и
полиција. Небојша је имао другачију (можда искренију и чистију) веру од мене. У
сваком случају, говорио сам му (не само ја): “Нешо, ако то буде политички покрет,
УДБА ће га разбуцати. Подметнуће ти своје људе!” Он није могао да гледа
растакање Немањиног наслеђа (“Над Србијом црна киша лије, / а ти питаш мене
како ми је”, каже песник), и наставио је, у свом правцу.  

Зато смо се, без свађе, растали. Односи су захладнели. Срдачно смо се
поздрављали кад се видимо, али смо се виђали ретко. Било је  и неких криза у
личном животу Небојшином, па сам ја, не разумевајући их, можда и фарисејски
“одступио” са заједничког фронта. Признајем своју слабост, и кајем се због ње.
Међутим, нисам могао да идем путем таквог политичког организовања. Осећао сам
да то није мој пут. Ни данас не бих могао да корачам њиме, сматрајући политичке
организације недовољно снажним да се супротставе долазећој диктатури зла.
Спасиће нас врлина, а не вештина, говорио је Свети Николај Жички и Охридски.

Зликовци су вештији од нас.

VIII

Наравно, Небојша је убијен.

Убијен је уочи славе Хиландара, Ваведења Богородичиног, 2001. године.

Убиство је представљено као саобраћајна несрећа. Десило се на ауто путу ка

Лесковцу.

Године 2002, 21. јануара, објављена је петиција с потписима преко стотину

угледних Срба који су, између осталог, питали - зашто се скрива истина о правом
узроку Небојшине смрти; зашто није вршено детаљно вештачење возила, у коме
су, наводно, погинули Милан Живковић и Небојша Крстић; зашто је истражни
судија одбио да изађе на место несреће, зашто је полицијски записник постао
доступан тек после смрти јединог сведока, Споменке Ђурић (трећег сапутника у
возилу), која је подлегла повредама тридесет три дана након наводне несреће;
зашто је остао недоступан обдукциони записник; зашто је породица за Небојшину
смрт сазнала посредно, тек у 11 часова сутрадан; зашто Небојшине личне ствари
нису враћене породици преко овлашћеног лица и с пратећом документацијом и,
наравно, зашто је читав случај плански скривен и прећуткиван у србској јавности.

Убијен је Небојша, али није убијено његово бесмртно биће, његово, у Христу
утемељено, вечно живљење, његово васкрсење у Првоваскрсломе. Нису убијени
наши разговори, чије слике памтим (онај код Лазарице у Крушевцу, онај у соби
неког соцреалистичког хотела у Бору), наше лутање кроз пијачни дан у Јерисосу,
кад смо купили два иста пуловера (још увек чувам свој), наше успомене на борбу
за остајање достојним Синђелићеве жртве и чегарског Завета.

Ово сећање на Небојшу Крстића завршавам на други Васкрс 2009. године, док
Црква пева “Васкрсења дан је, просветлимо се, народе, Пасха је Господња, Пасха
од смрти у живот и са земље на небо Христос Бог нас преведе док Му победну
песму певамо!”

Христос воскрсе, Небојша! Онај Христос Чији си монограм ставио као

саставни део знака “Образа”, по узору на Светог цара Константина, Нишлију
родом, и првог василевса православне васељене!

Ваистину воскресе, каже нам Небојша, следбеник Синђелићевог подвига и

жртве.

 
Последњи пут ажурирано ( уторак, 08 децембар 2009 )

Годишњица црвеног терора

17. јула 2012. / Блог

И овог 17. јула (4. јула по старом календару) сећамо

се ритуалног убиства Светих царских мученика Романова, 1918. године у
Јекатаринбургу, као и стрељања србских родољуба и команданата 1946. године у
Београду. Дан комунистичког крвавог пира оличава нашу Голготу, која је залог
наше вере и наше борбе. Јер знамо да васкрсења не бива без смрти, и да је
проливена крв мученика и хероја весник будуће србске и свеправославне победе
над данашњим актуелним породом старих цареубица и над њиховим духовним и
идеолошким аветима, које ћемо уз Божију помоћ савладати. А њу ћемо задобити
само разгоревањем духа подвига и борбе!

Генерал Дауд Раџиха (1947-2012)

20. јула 2012. / Блог
 Сиријски министар одбране, генерал Дауд Раџиха, који је убијен
у среду при терористичком нападу такозваних опозиционих побуњеника, а заправо
сунитских екстремиста у служби Сирији непријатељских влада САД, Израела,
Турске и Саудијске Арабије, био је  православни хришћанин, који је припадао
Антиохијској православној цркви, како саопштавају сиријски медији, а преноси
радио „Светигора“.
С обзиром да су током актуелне исламистичке агресије на Сирију православне
светиње учестало биле на удару „побуњеника“, при чему су бесомучно пљачкане и
скрнављене, није изненађење што је и за мету овог нечувеног терористичког акта,
у једној претежно исламској земљи, изабран високи државни функционер који је
православне вероисповести.
Очито је да је и ционистима и исламским терористима, који се удруженим снагама
боре за окупацију Сирије, трн у оку и древна православна традиција ове
блискоисточне земље, услед чега православни хришћани Сирије, заједно са
сиријским шиитима и умереним сунитима, листом стоје на бранику своје отаџбине.
Верујемо да ће Бог дати снаге њеним бранитељима да победе непријатеља и
постану камен о који ће се разбити злокобни талас „арапског пролећа“ као пројекта
за окупацију арапских земаља од стране белосветских хохштаплера, који под
плаштом борбе за људска права, a служећи се исламским тероризмом као
упаљачем, стварају пожаре крвавих сукоба и грађанских ратова, све од србских
земаља па до Блиског истока и Какваказа, у којима настоје да окупирају слободне
народе, отимајући им ресурсе и наметајући им тоталитарне принципе планетарног
мондијализма.

Олимпизам и дискриминација
27. јула 2012. / Блог
 Одлуком Олимпијског комитета Грчке,
најталентованија атлетичарка ове земље, двадесетрогодишња Параскева Вула
Папахристу, избачена је из националног олимпијског тима, због наводних
расистичких ставова изражених преко једне интернет друштвене мреже.
После срамне забране председнику Белорусије Александру Лукашенку да
присуствује отврању овогодишњих игара у Лондону, ово је нови чин лондонско-
олимпијске мондијалистичке дискриминације, или боље рећи инквизиције у режији
ционистичких и капиталистичких господара модерног олимпизма, на чијем удару су
били и србски спортисти током ратне 1992. године, што нас подсећа и на случај 
нашег најбољег пливача Милорада Чавића, који је због свог патриотског чина
суспендиван са Европског првенства 2008. године.
А ове 2012. године, млада грчка спортискиња, двострука јуниорска шампионка
света у атлетској дисциплини троскок, по други пут је у својој земљи дошла на
удар мондијалистичко-левичарске псеудоелите. У жижу политичких збивања, Вула
је доспела пре неколико месеци, током протеклих избора, на којима је подржала
националистички покрет Златна зора, а њено недавно негодовање путем
друштвене мреже због све већег прилива афричких имиграната у Грчку, покренуло
је до сада невиђену хајку „грчких“ медија, што је резултовало њеним избацивањем
из грчког олимпијског тима. Да читава ствар буде врло лицемерна, допринело је
образложење ове неправедне одлуке „грчких“ олимпијских инквизитора, који
алудирају на наводно кршење „мултирасне и мултикултурне“ садржине
олимпијског духа од стране младе атлетичарке. Међутим, куриозитет је да је
управо Грчка земља која је мајка олимпизма, а који је у древности антике управо и
настао као израз духа хеленског елитизма и искључивости, јер је нехеленима као
„варварима“ било забрањено учествовање на античким Олимпијским играма.
Дакле, изворни дух античког олимпизма није био дух толеранције и свеопштег
мешања које данас потенцирају планетарни центри моћи, већ напротив. У том
погледу, нововековни обновљени олимпизам свакако представља битно другачији
појам, те је Милош Црњански извештавајући са Олимпијских игара у Берлину 1936.
године писао: „На античкој Олимпијади могао је учествовати само Грк, остали
су били искључени као „варвари“. На модерним Олимпијадама, уз белу расу, боре
се и црна и жута и бакарна. Космополитски значај тога не треба тумачити.
Античка Олимпијада припадала је, ипак, само једном народу. Модерна свим
народима и расама на свету“.
Дакле, дух обновљеног олимпизма јесте био универзалан у националном и расном
погледу, али није попут савремних мондијалистичких господара олимпизма
предвиђао тежњу за уништењем и свеопштим мешањем нација и раса, већ
напротив. Наиме, као што је познато, у четвртом веку по христијанизацији Хелена
и зачетку византијске ере, античке Олимпијске игре се укидају због њихове
паганске духовне конотације (култ бога Зевса и његове „победе над Хроносом“), да
би крајем деветнаестог века француски историчар, педагог и велики поштовалац
хеленизма, барон Пјер де Кубертен, иницирао стварање модерних Олимпијских
игара, али без било какве религиозне конотације. Међутим, као што рекосмо, ни у
духу таквог обновљеног олимпизма, данашњи жреци планетарног капитализма и
мондијализма, никако не могу пронаћи узор за „вредности“ које промовишу и
силом утерују непокорним народима и појединцима широм планете, јер сам барон
Кубертен реализацију сопствене перцепције олимпијског идеала видео је управо у
национлистичкој стихији између два светска рата, не скривајући приврженост
покретима (до тада још некомпромитованим за најећи део човечанства) који јачају
или долазе на власт широм ондашње Европе. Спартански дух и национал-
револуционарно надахнуће, борба за своју нацију и чување њеног идентитета, али
уз уважавање других народа и раса. То је Кубертенов олимпијски идеал, чију је
пуноћу остварења, попут Црњанског, и он лично видео управо у берлинским
играма 1936. године, које су пак прокажене од стране данашњих олимпијских
челника и демагошки неосновано представљене као пука Хитлерова пропагандна
представа.
Заиста, битно другачији од такве перцепције јесте концепт савременог олимпизма
као и модеран спорт уопште, који се у све већој мери претвара у паразитско-
капиталистички шоубизнис, и који духу изворног античког олимпизма одговара
само по идолопоклонству (некада Зевсу, а данас Мамону), док по свим другим
чиниоцима постаје комерцијални кич, средство за прикривање сиромаштва и
неспокојства обесправљених људи широм света, као и полигон за промоцију
лажних вредности и наопаке идологије планетарног мондијализма у којој нема
места нити за истинску духовност нити за очување националне и расне
самобитности. Жртва таквог мондијалистичког тоталитаризма и дискриминације
управо је млада, лепа и талентована Параскева Папахристу, која својом појавом  и
својим ставом, зрачећи достојанством истинског хеленства, постаје сушта
супротност смрадном духу антицивилизацијског колапса истинских вредности и
националног поноса. Она је међу малобројним врхунским спортистима који имају
смелости да подигну глас против уништавања сопственог народа и најезде
туђинаца на народно тло. Иако није реч ни о каквом испољавању мржње према
туђем, већ искључиво о заштити сопственог, пропагандна машинерија
мондијалситичког Система по обичају агресивно пали своје црвене лампице при
сваком покушају афирмације природно наслеђених препоставки и заштите
матичног животног простора.
Такву афирмацију учинила је протеклих дана у Србији и мајка Теодора фон Бурга,
србског такмичара и победника на овогодишњој математичкој олимпијади у
Аргентини, која је својом изјавом, можда помало неспретно израженом али
потпуно истинитом, алудирала да је њен син одбранио част Европе и беле расе, с
обзиром да су осим њега, међу најбољих дванаест такмичара математичке
олимпијаде, заступљени само припадници других раса (што је и логично с обзиром
да су ђаци у Европи, Аустралији и Америци већ деценијама изложени планском,
систематском затупљивању од стране креатора наказних школских система).
Наравно, овдашњи медији су поносну мајку оптужили за расизам, показујући по ко
зна који пут свој демагошки опус поистовећивања мржње према туђем са
афирмацијом сопства.
Ипак, овакви примери смелог и јавног сведочења, било политичких ставова било
промовисања и заштите идентитета, свакако представљају ударце за пропаганду
Система и његов концепт свеопштег мешања и негирања природних и богомданих
разлика између народа. Разлика које свет чине лепшим и разноврсним, и које
уистину никада нису биле истински узрок међунационалних сукоба, већ искључиво
повод и лажно покриће.
+

Упокојио се отац Јован Хиландарац

29. јула 2012. / Блог

У недељу, 29. јула 2012. године, упокојио се у Господу

најстарији монах Свете Горе, отац Јован Хиландарац, који је 10. маја ове године
напунио 105 година. Отац Јован, рођен у Умчарима код Гроцке, као Витомир
Радојичић, био је као младић сав испуњен духом светосавског родољубља. Након
окупације Србије 1941. године, и са почетком крваве комунистичке револуције,
Вита Радојичић приступа Србском добровољачком корпусу (СДК), основаном од
стране Владе народног спаса ђенерала Милана Недића са задатком да заустави
дивљања комуниста, а самим тим и сурове немачке одмазде над србским
народом. Крајем Другог светског рата емигрирао је у Енглеску. Годинама је
посећивао и помагао манастир Хиландар, а по смрти своје супруге у њему се и
замонашио.
Наиме, о. Јован је био један од припадника СДК и предратног покрета Збор који су,
милошћу Божијом, сачували Србску Царску Лавру на Светој Гори Атонској.
Педесетих година прошлог века, монашко братство манастира Хиландар нагло је
почело да се осипа, па је према древним византијским законима, који се и данас
поштују у светогорским манастирима, запретила опасност да Хиландар пређе у
руке Грка. Свети владика Николај Велимировић је из емиграције упутио апел за
одлазак србских монаха у Хиландар, на шта су се први одазвали србски
добровољци, следбеници „политичара са крстом“ Димитрија В. Љотића:  Милан
Мишулић (о. Митрофан), Брана Јовановић (о. Агатон), Крста Андрић (о.
Симеон), Богдан Стекић (о. Јустин) и Витомир Радојичић (о. Јован).

Отац Јован је од тада обављао дужност хиландарског

баштована, а његов молитвени и богоугодни живот наликовао је предивном
миомирисном цвету у Врту Мајке Божије. Током Васкршњег поста 2007. године
примио је завет Велике монашке схиме. Смиреним монашким подвизима
припремао се за радосни сусрет са Жеником душа наших, Христом Господом,
припремао се за улазак у „радост Господара свога“.
Отац Јован Хиландарац је био и добар познавалац србског песништва, а и сам је
био песник. Написао је неколико књига, од којих је најпознатија она под насловом
„Туђинче“. У њој, у четири тома, настоји да сачува сјај људске честитости и лепоте
коју је доживео међу својима као дете и као војник. У Хиландару је био омиљен, и
међу монасима и међу посетиоцима. Сви који су га бар једном сусрели памтиће га
као духовитог и интелигентног монаха и старца, испуњеног љубављу.
У блаженом уснућу вечни покој подај, Господе, уснулом слуги Твоме схимонаху
Јовану и учини му вечан спомен у Небеској Отаџбини његовој.
...А слободе када данак сине, стег победе носићете ви.
Свештеномученик Недељко Стреличић
06. августа 2012. / Блог

Свештеник Недељко Стреличић, парох кнежевачки, рођен је у

селу Пусто Шилово, срез Лесковачки, 26. фебруара 1907. године у сеоској
породици. Школовао се у Косовској Митровици, а Богословију Светих Кирила и
Методија у Призрену је завршио 1929. са одличним успехом. Оженио се исте
године са Браниславом, ћерком свештеника Стојана Гвоздића из Призрена.
Рукоположен је у ђаконски, а потом и свештенички чин 1930. године и постављен
за пароха у Приштини. Године 1931. уписао се на Богословски факултет у
Београду и исте године постављен је на парохију у околини Београда. Јануара
1935. године, благословом патријарха Варнаве, постављен је на парохију
кнежевачку са седиштем у манастиру Светог Архангела Михаила у
Раковици. Дипломирао је на Богословском факултету 1936. године. Отац Недељко
је у свом апостолском службовању на парохији имао велико разумевање и помоћ
парохијана и црквеног одбора. Од 1937. до 1939. године, заједно са
Повереништвом за изградњу храма, успео је да сагради раковички храм Светих
апостола Вартоломеја и Варнаве, као и парохијски дом, а све уз благослов и
материјалну помоћ патријарха Варнаве, ктиторке Јелене Радојкић, и других
богољубивих људи, по пројекту инжењера Михаила Радовановића и професора
Зађине. На дан освећења храма 24. јуна 1939, када је и прослављана храмовна
Слава, које је извршио преосвећени епископ Дионисије, викар Његове Светости,
отац Недељко је одликован правом ношења црвеног појаса, а орденом Светог
Саве ктиторка, председник и остали чланови Повереништва за градњу.
Отац Недељко је био високог раста, пријатан са људима, угледан и веома
тактичан. Одличан беседник и појац, био је узоран свештенослужитељ Цркве
Христове. Рат и немачку окупацију провео је на парохији све до „ослобођења“
Београда. Све време рата бавио се милосрдним радом, организовао је
прикупљање хране и друге материјалне помоћи сиромашном народу, удовицама и
ратној сирочади. Прикупљао је намирнице за рањенике у болницама, као и ратним
заробљеницима којима је паковао и слао пакете у логоре. Ратне 1944. године
предложио је да се на дан храмовне Славе изостави послужење гостима, а да се
новац који је за то предвиђен поклони дечјем избегличком дому у манастиру
Раковица и једном броју парохијана подели новчани износ. Његовог милосрђа се
радо још увек сећају староседеоци Раковице који су тада били деца.
Одмах после „ослобођења“ Београда, уласком партизана, средином октобра 1944.
године, нове власти су према архивски утемељеним проценама ликвидирале око
10 хиљада оних које су сматрали „народним непријатељима“. Тачније, започели су
обрачун са носиоцима културног, духовног, политичког и јавног живота окупиране
Србије. Марта 1945, у вечерњим сатима, отац Недељко је одведен из свога стана,
који се налазио у парохијској кући поред храма, на информативни разговор од
стране државних власти (ОЗНЕ) и више се није вратио. Попадија оца Недељка
обавестила је Црквену управу да је сазнала како је добри отац Недељко убијен.
Остала је сама са малолетним ћеркама Надом и Загорком. По сведочењу
мештана, отац Недељко Стреличић је оптужен да је „Љотићевац“, стрељан је без
суђења и милости, код данашњег ресторана „Рубин“ у Кошутњаку. Његово тело,
као и других грађана Раковице, покопано је у једну од многобројних тајних
гробница које су расуте по Београду. Сви грађани пострадали од стране
комунистичког режима проглашени су за државне непријатеље и
колаборационисте. У марту 1945. године од стране ОЗНЕ убијен је и свештеник
Сибин Станковић, парох београдски, који је једно време службовао на парохији у
Раковици. Овакву судбину одредили су припадници ОЗНЕ и УДБЕ за око 400
србских свештеника и монаха који постадоше небеска светила земаљској Србији и
квасац православних хришћана за будућа времена, сведоци победе Живота над
смрћу.
Радуј се, Свети Свештеномучениче Недељко Раковички!

Сабор у Гучи кроз деценије - од србске културе до антисрбског кича

13. августа 2012. / Блог

Драгачевски сабор трубача у Гучи, који је

претходних дана одржан по педесет и други пут, представља најпопуларнији
вашар, или боље рећи забавно-комерцијалну манифестацију данашње Србије.
Својеврстан феномен, који неки доживљавају као „добру журку“ и сјајан мамац за
туристе, док га неки посматрају као параду баханалија, шунда и кича. Међутим,
изворна манифестација гучанског сабора, још од  његовог првог издања 1961.
године, почела је током времена да стиче репутацију једног квалитетног културног
догађаја у виду фестивала фолклора и народног стваралаштва. Природно, он
настаје у драгачевском крају, у данашњој западној Србији која је и била средиште
развоја србске трубачке народне музике, почев од средине деветнаестог века.
Међутим, од једног прикладног културног и националног догађаја, временом је у
Гучи настало нешто поприлично другачије. Наиме, Сабор у Гучи данас је
најмасовнија забавна манифестација у Србији, коју сваке године посети неколико
стотина хиљада људи из земље и иностранства, на којој се потроши много новца,
испију хектолитри алкохолних пића, који затим проузрокују и знатан број
саобраћајних несрећа. Такође, током последње две деценије сабора, србску
трубачку музику све више замењује циганска псеудомузика, уз коју мноштво
посетилаца подгрева и буди у себи животињску стихију, предавајући се најнижим
нагонима и понирући у свеопшти кич и баханалије.

Свакако, овај фестивал од стране

различитих групација људи има и различлит доживљај. За мондијалистичке
антисрбске екстремисте, Гуча је доказ наводног србског примитивизма, а за већину
људи у Србији, пре свега младих, фестивал у Гучи је само једна у низу прилика за
„добар провод“.  За неке „националисте“ ова манифестације је вид „србовања“, док
су правим националистима крајње саблажњујући мрски звуци циганских тонова, уз
ритмове турског трбушног плеса, пијанчења и бауљања са кокардом на глави и
крстом око врата. Као што рекосмо, овакве појаве баханалија и скрнављења
србског војничког и православног знамења, на жалост, из године у годину све су
присутније на Драгачевском сабору.
Ипак, истини за вољу, треба рећи да његови данашњи многобројни посетиоци
представљају у суштини један пресек данашњег србског друштва. Стога, можда у
Гучи и нема деструктивног понашања у већем проценту него на другим масовним
догађајима, попут рок концерата или пивских фестивала. У том смислу, данашњи
Драгачевски сабор вероватно није нешто што бисмо свеукупно гледано могли
оценити као авангарду разврата и разузданости, јер на овој манифестацији
присуствује и мноштво људи који се не одају пошастима које су током задње две
деценије постале њено обележје. Међутим, чак и ако узмемо у обзир такву
претпоставку по којој нема битне разлике у атмосфери између Гуче и других
забава за широке народне масе, односни сабор ипак јесте посебно
проблематичан, јер се овој популарној манифестацији већ увелико придаје
карактер некаквог србског „бренда“ и патриотског скупа, који би требао да буде
контраст мондијалистичком „Егзиту“ и који представља нешто „аутентично
национално“ односно србско.

Отуда је и мноштво посетилаца и учесника

Сабора у Гучи окићено србским шајкачама, кокардама и осталим националним
обележјима, што говори о њиховом доживљају читаве манифестације. Међутим,
реална слика данашњег Драгачевског сабора скоро уопште не одговара таквим
епитетима, јер је исти током времена попримио мноштво ружних одлика духовног и
културног срозавања савременог србског човека. Наиме, од једне лепо
замишљене и првих деценија лепо спровођене србске манифестације, дошло се
до наказног комерцијалног кича, у коме изворне и хармоничне србске мелодије све
више замењују разуздани циганско-бреговићевски тонови, који подстичу масовно
оргијање уз трошење новца и алкохола у великим количинама.

Што је поражавајуће, паразитски

капиталистички несој, који подстиче такву атмосферу и који негује ту псеудосрбску
музику, зарађујући од ње, представља сва ова наказна обележја савремених
гучанских сабора као нешто што је Србима „у крви“, и што је „лепо“ и „пожељно“. А
та музика не само да нема никакве везе са аутентичним србским духом и културом
већ их компромитује, срозавајући Драгачевски сабор и првобитну позитивну
репутацију ове манифестације на најпримитивнији ниво. Тужно је што је актуелно
циганчење културе у Србији, као и свеукупно културолошко турчење србског
народа, данас у многим сферама израженије него у време турске окупације, а
најгоре је што ни многи „велики националисти“ не дижу глас против тога него и
сами пониру у туђинску и ванзаветну каљугу, попут „саборске“ параде кича и
пијанства у Гучи.
Стога, све србске родољубе позивамо на бојкот овакве комерцијалне и наказне
манифестације, све док се она користи као полигон за подстицање разних врста
деструктивног понашања, уз промоцију туђинских уплива који се као кукавичје јаје
подмећу Србима као нешто што је наводно наше, а заправо је реч о стварима
безвредним, штетним и наказним, за које у будућој србској Србији не сме бити
места.

На гробу Димитрија Љотића

21. августа 2012. / Блог

При свом недавном пропутовању кроз Словенију, наш

активиста А.Ј. посетио је у Новој Горици гроб Димитрија В. Љотића – политичара
са крстом и неумрлог учитеља Србске идеје.
Прислуживши воштанице за душу раба Божијег Димитрија, наш активиста помолио
се и њему самом за молитвено заступништво пред Богом, како у лично име, тако и
у име свих осталих активиста нашег Покрета који се идејно руководи савременим
изразом Љотићеве политичко-идеолошке баштине, и коме његов светли лик,
представља непресушни извор инспирације и етичког узора на свом путу подвига и
борбе.

Србска Акција за србску револуцију

24. августа 2012. / Блог
 Народ не може да преживи у систему који је мртав. Поделиће
његову судбину, уколико не покаже вољу за животом, за истинском променом и
уколико не савлада паразите који су му засели на грбачу и исисавају његову
животну снагу. Једино национална револуција може државу и народ извући из ове
трулежи. Само национална револуција ослобађа енергију довољну да спали труле
остатке старог система и да уместо њега успостави здрави поредак, у којем ће
бити изграђена права држава, истински државно-народни Дом.
Нови дух против старог система
У Србији је данас мало оних који верују да из каљуге нашег актуелног политичког
живота може изнићи било каква стварна промена на боље. Растућа апстиненција
на демократским изборима (који чак и не испуњавају свој прокламовани
„демократски“ задатак), сведочи о неповерењу народа према странкама, тим
политичким „прасцима“ који свој смрадни брлог зову „парламентаризмом“ и
„демократијом“. Нигде се речи великог руског мислиоца Николаја Берђајева, који је
парламент назвао органом диктатуре политичких партија, нису тако потврдиле као
у Србији. Данас је потпуно јасно да је његова оцена заправо најтачнија дефиниција
вишестраначког парламента и такозване парламентарне демократије. У Србији је
диктатура страначких клика и партијских кланова видљива свуда и на сваком
месту, у свим државним институцијама и у свим јавним и државним предузећима.
Стари, демократски систем је труо до сржи. Он заудара похлепом, корупцијом и
непотизмом. Унутар њега, попут црва, гамижу партије – псеудо-политичке
интересне групе које се „хране“ државним новцем и привилегијама. Тело таквог
система се полако распада, на радост увек будних стрвинара из криминалног
подземља. Народ не може да преживи у систему који је мртав. Поделиће његову
судбину, уколико не покаже вољу за животом, за истинском променом и уколико не
савлада паразите који су му засели на грбачу и исисавају његову животну снагу.
Једино национална револуција може државу и народ извући из ове трулежи. Само
национална револуција ослобађа енергију довољну да спали труле остатке старог
система и да уместо њега успостави здрави поредак, у којем ће бити изграђен
истински државно-народни Дом.
Национална револуција тиња у срцима сваког честитог Србина и Србкиње, сваког
родитеља који жели леп живот и сигурну будућност за своју децу. Она је у жељама
сваког поштеног радника и вредног сељака, који су већ предуго жртве лоповлука и
експлоатације. Она је у мислима обесправљених србских интелектуалаца, у
сновима понижених србских војника и у молитвама потиштених србских
свештеника. Национална револуција тиња, али да би се распламсала потребан је
нови дух, супротан тренутно владајућем духу индивидуализма, себичности и
материјализма. Сваки који жели промену у своме граду, селу и у држави, мора
најпре да учини промену у свом срцу. Мора да учини крај зависти и љубомори, крај
себичлуку и саможивости, страху и неодлучности. Ако у своја срца засадимо
поштење, солидарност и пожртвовање, то ће као плод донети националну
револуцију. Ако своје наде за помоћ положимо не у Европску унију или Владимира
Путина, већ у Бога Живог и Истинитог, Он ће помоћи, као што је увек помагао
нашим Прецима да сачувају породицу и дом, србско име и србску државу.
Револуција почиње данас! Придружи се!
Србска Акција је национал-револуционарни покрет. Њен Програм садржи решења
која представљају потпуни раскид са манипулативно-израбљивачком политиком
демократско-капиталистичког система, решења која би увела ред на свим пољима
народног живота. Србска Акција у своје редове сабира србску младост која
револуцију започиње у својим срцима и револуционарни дух шири око себе, по
градовима и селима, у свим србским земљама. Она је објавила рат свему што
каља образ и унижава достојанство србског човека. Србска Акција је покрет
младих људи који су згазили на нерад и непоштење, индивидуализам и себичност,
пијанство и разврат, а посветили се активизму чије су смернице: СПОРТ,
ЗДРАВЉЕ, РОДОЉУБЉЕ. Наравно и ДЕЛАТНИ ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ, који је
духовна основа нашег прегнућа и призив Божијег благослова за оно што желимо
да постигнемо.
Револуција почиње данас! У твом срцу... Ако се одазовеш на позив Предака да
браниш све оно што су нам они поверили на чување. Ако схватиш своју
одговорност за будућност србске деце, својих потомака. Не штеди себе у
најважнијој борби да овладаш својим нагонима и под ноге бациш страсти које
унижавају људски живот. Живи здраво и буди истрајан у каљењу свог тела, бавећи
се спортом и не избегавајући физички рад. Не веруј медијима и не препуштај се
утицају индустрије забаве. То су први кораци сваког србског револуционара на
путу националне револуције.
Србска Акција је високо подигла заставу националног отпора Систему и борбе
против неправде. Својим активностима она настоји да оснажи пољуљану свест и
пробуди успавану савест србског народа. Придружи нам се у нашој борби! Знај да
можемо бити господари своје судбине или је пак препустити лоповима,
издајницима и онима који желе да нас униште као народ. Устанак Карађорђа
Петровића био је прва србска револуција. Новом националном револуцијом, за
ослобођење од окупатора видљивих и невидљивих, израбљивача домаћих и
страних, србски народ би поново вратио судбину у своје руке. Нека нам стога
бесмртни Вожд и његови устаници, као и јунаци свих потоњих србских устанака и
буна, буду узор и у тмини окупације којој смо данас изложени, пламтећи пример
храбрости, честитости и љубави за будуће србске генерације.
Подвиг и борба!
Слобода или смрт!

Упокојио се Светомир Пауновић - чика Света

06. септембра 2012. / Блог

У недељу 2. септембра, у својој 89. години, упокојио се у

Господу Светомир Р. Пауновић, познатији међу србским родољубима као чика
Света. Иако свесни болести, његових година и неминовности коју су оне носиле
собом, осећамо дубоку жалост због губитка. Упркос генерацијском јазу,
доживљавали смо га као једног од нас, срећни што је у нама видео и препознао
оно што га је једном заувек везало за Димитрија Љотића и мисао Збора. Са сетом
се присећамо недавних разговора уз кафу са њим, када смо му са посебним
осећајем части због његовог присуства износили нашу идеологију, док нас је
пажљиво слушао уз незаобилазни осмех одобравања и очинског разумевања.
Многи од нас су имали част да дуги низ година познају чика Свету и напајају се
његовим идеализмом и родољубљем, а исто тако да се наслађују његовим ведрим
духом и осмехом, те оптимизмом којим је пленио до свог задњег земног дана.
Нећемо погрешити ако га уврстимо у ред својих учитеља и узора. Он је био жива
спона која нас је тајанствено, али и реално повезивала са неумрлим великанима
србске органске мисли, дивовима Недићеве Србије. Колико смо пута са
одушевљењем слушали његова сећања на Димитрија Љотића и остале светле
ликове из мрачних дана србске прошлости, који су нам и данас путокази у нашој
борби.
Наш чика Света је рођен 8. јануара 1923. године у банатском селу Гају, где је
завршио основну школу. Његов отац био је чувени прота Радислав Пауновић,
својевремено старешина Збора у Вршцу, а мајка Босиљка рођена Бранковић,
честита ћерка и унука србских православних свештеника. Гимназију је учио у
Кикинди и Вршцу до априла 1941. Као југословенски добровољац, 20. априла је
заробљен и одведен у заробљеништво у Немачкој. Када је ослобођен при крају
рата, одлази у Словенију где се придружује својим друговима из Збора и ступа у
редове Србског добровољачког корпуса, са којима пролази кроз Палманову и
Форли, да би се дуже задржао у логору Еболи. Прошавши логоре у Западној
Немачкој, јуна 1948. емигрира у Велику Британију. Почетком 1955. враћа се у
Немачку, где на Вестфалише Вилхелмс универзитету студира славистику, историју
источно-европских народа и етнографију.
Од 1956. године сарадник је чувеног зборашког емигрантског листа „Искра“, од
1958. члан редакције, а од 1980. до 1988. године главни уредник. Написао је
неколико књига и мноштво чланака на разне теме, од политичко-полемичких и
философских, преко историјских до књижевних. Многи од нас се могу похвалити да
захваљујући чика Светиној љубави и предусретљивости, имају у својим
библиотекама већину његових дела, која се увек са задовољством ишчитавају.
Заједно са својом дивном супругом Валентином, типичном племкињом – ћерком
руског царског официра, познати је дародавац православним светињама, а сем
тога и ратна сирочад ће заувек памтити њихову срдачну помоћ и милосрђе.
Сведоци смо једног – чика Светин неуморни труд и залагање за србски народ нису
престали до последњег дана, и ово мора да посрами све оне који национални
активизам сматрају као хоби или идеализам везан само за младићки период.
Недостајаће нам наш драги чика Света, иако теши мисао да је сада тамо пред
Лицем Господњим, у Небеској Србији, са својим Учитељем, саборцима и Прецима.
Мртви нисте, о друзи мили, још се чује ваш громки глас,

ваш дух силни у нама живи, ваша душа лебди измеђ’ нас...

Парастос жртвама комунистичког терора у Београду

19. октобра 2012. / Блог

Први парастос жртвама комунистичког терора у Београду,

биће одржан у суботу, 20. октобра 2012. у храму Светог Саве на Врачару, са
почетком у 12 часова. Парастос ће служити братство храма Светог Саве са
старешином, протојерејем Радивојем Панићем на челу. Удружење потомака и
поштовалаца жртава комунистичког терора позива све часне, поштене и
добронамерне грађане да се придруже у молитви!
Да подсетимо, Титови партизани су после „ослобођења“ Београда побили преко
10.000 његових житеља, а по неким истраживањима побијено је чак 30.000
Београђана, у периоду од 20. октобра 1944. до маја 1945. године.

Манифест идентитета
18. децембра 2012. / Блог

„Ми немамо апсолутно ништа против житеља других

континената, али желимо да за наш тим наступају играчи из нашег града и наше
земље, као и оних иностраних предела који су нам блиски по духу и менталитету“
Глобализација и њени ционистички кормилари одавно су у службу своје прљаве
работе ставили и профане делатности, попут различитих видова разоноде и
физичке културе. Ту имамо у виду и текући обрачун са остацима традиционалног
поимања спорта, који су одавно нагрижени духом кича и „шоу-бизниса“, при чему
се популарност спортских надметања користи не само за новчане шпекулације,
већ и за промовисање наказних политичких идеја на глобалном нивоу.
Један од облика таквог процеса срозавања модерног спорта, јесте и вишеструко
подстицање и промовисање међуетничког и међурасног мешања, у виду 
нарушавања изворних идентитета спортских (пре свега фудбалских) клубова и
репрезентација, при чему крупни капитал постаје супериоран фактор који потпуно
потискује било какво обележје везано за географске, историјске и етничке
критеријуме.
Насупрот оваквој наопакој тенденцији, дижу се и гласови отпора пре свега међу
навијачима оних клубова који до сада нису били изложени поменутим негативним
појавама. Наиме, протеклих дана, „демократска“ јавност, не само у Русији већ и
ван њених граница, посвећена је згражавању над  недавно
објављеним Манифестом једне од водећих навијачких група санкт-петербуршког
фудбалског клуба „Зенит“, у коме се изражава протест и позив на борбу против
нарушавања традиционалног карактера клуба. С обзиром да ни  данашњи србски
фудбал поред мноштва других аномалија није лишен пошасти довођења
инорасних играча, било би пожељно да се и на наше навијачке прилике одрази
овај „контроверзни“ руски Манифест, у коме се између осталог каже:
„За нас би одсуство црнорасних фудбалера у саставу Зенита, представљало
очување традиције и борбу за природан облик и идентитет нашег клуба какав
желимо. Нека Зенит у фудбалском свету има своје сопствено лице, као што је
шпански Атлетико из Билбаа отворен само за житеље Баскије.
Ми као најсевернији клуб међу великим европским градовима, никада ментално
нисмо били везани за Африку као ни за Јужну Америку. Ми апсолутно ништа
немамо против житеља ових или било којих других континената, али желимо да за
Зенит наступају играчи из оних предела који су по духу и менталитету блиски
Русима и руском северо-западу. У задње време, црнорасни фудбалери доводе се
у наш клуб практично на силу, и то међу навијачима изазива само контраефекат.
Желимо играче пре свега из нашег града и руског северо-запада, па затим из
осталих делова Русије и других предела који су нам блиски попут: Украјине,
Белорусије и словенских земаља, као и балтичких крајева и Скандинавије.
Дозволите нам да будемо оно што јесмо!“

Старац Гаврило, исповедник грузијски

27. децембра 2012. / Блог

У четвртак, 20. децембра 2012, Грузијска Православна Црква

канонизовала је архимандрита Гаврила (Ургебадзеа), чувеног подвижника и
исповедника 20. века. За дан његовог спомена одређен је 2. новембар, дан када се
1995. године светитељ упокојио. Старац Гаврило остао је посебно запамћен по
једном догађају који се средином прошлог века одиграо у главном граду Грузије.
Догодило се то 1953, непосредно по Стаљиновој смрти. Гаврило је тада био млади
јеромонах. На главном тргу у Тбилисију одржавао се скуп на коме су говорили
представници власти. Изнад њих, на зиду зграде, висили су, као и обично, огромни
плакати са портретима партијских лидера, величине два спрата.
У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а
представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов
портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно
некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину
тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође,
нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су
претрнули од страха. Док су плакати са ликовима комунистичких вођа горели, са
прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово:
„Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других
богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ.
Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из
мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота
већ били мртви…“
Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч.
Врата владине зграде су била изнутра закључана. Монах Гаврило је претходно
успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне. Брзо су га
скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних
мердевина и шчепали га.
Када су га спустили на земљу, руља је – порушивши све барикаде – јурнула на
њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући:
„Докрајчимо вашку!“. Свако из те помахнитале масе је хтео да лично изгази тог
„непријатеља народа“ и на тај начин изрази своју лојалност комунистичком
режиму. Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга.
Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је
мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознатљивости.
Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести
скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико
година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, потом, живео
неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му
да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви
су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да
се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих.
Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси.
Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од
свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу,
коју је сам ископао у једној стени, и ту се често молио са сузама.  Када се
завршило време прогона хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа
чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да
долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао Старац и духовник
многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И
управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно
што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине
Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери
духовнога света.
По сведочењу хиљада ходочасника, уље из кандила које непрекидно гори на
Старчевом гробу је чудотворно. Грузијској цркви већ годинама пристижу писма из
свих крајева Грузије, у којима се извештава о исцељујућем дејству овог уља на
људе који су боловали од рака, хидроцефалије, церебралне парализе и сличних
болести.

Потребна је православно-национална револуција!

10. јануара 2013. / Блог

Константна подршка коју србски народ у својој данашњој борби

добија од националиста широм Европе, несумњиво је окрепљујући и подстицајни
чинилац, чије манифестације пословично обрадују све Србе којима је Србство и
даље на срцу. Један од најупечатљивијих и најснажнијих просрбских гласова из
иностранства данас, долази из Пољске, чији се верни синови не либе да љубав
према својој словенској браћи Србима увек посведоче и чак истакну као
неизоставни део сопственог политичког активизма.
Част да суделује у таквој пројави пољско-србске сарадње, поново је имала Србска
Акција. Један од водећих активиста нашег Покрета дао је интервју за нови број
часописа „Национална политика“, који је гласило најбројније пољске
националистичке организације – Свепољска омладина.
Уз веру у даље јачање како србско-пољске дружбе, тако и наше сарадње са
пољским национал-револуционарима, вашој пажњи препоручујемо превод
наведеног интервјуа.
Најпре, хвала што си пристао на интервју за наш часопис. За почетак, можеш ли
нам рећи нешто о организационој структури Србске Акције? Колико ваша
организација тренутно броји чланова, ако у њој у формалном смислу постоји
чланство, и да ли имате своје огранке у свим већим градовима?
Србска Акција је релативно млада организација, која сваким даном постаје све
снажнија. Наша гнезда ничу широм србских земаља, а млади србски националисти
у све већој мери препознају Србску Акцију као покрет будућег србског националног
и социјалног препорода. Тренутно више инсистирамо на чврстим принципима, на
којима мора почивати свака озбиљна политичка организација, док нам је
официјелни формализам у другом плану.
Које су вредности за вас најважније? Реци нам нешто о идеолошким начелима
вашег покрета.
Идолошка начела из наших Идеолошких основа и нашег Политичко-
економског програма усмерена су на изградњу једног истински србског државно-
народног строја. Строја изнедреног из духа изворне народне стихије засноване на
хришћанском идеалу и народном искону. Будућу здраву и препорођену Србију
видимо као домаћински уређену и сталешки-задружно организовану државу, која
ће се простирати широм србских земаља, а које су данас листом посредно или
непосредно окупиране. 
Шта мислите о економији? Ако сам добро схватио, ви сте објавили свој економски
програм, па можеш ли мало да нам га објасниш?
Као одговор владајућем капиталистичком злу, залажемо се за такву државну
интервенцију у економији која ће настојати да се супростави диктатима
вашингтонских и бриселских циониста, као и необузданој игри индивидуалног
интереса. На тај начин, штити се социјална правда која је константно изложена
ударима лихварске интернационале и њеног система дужничке економије,
успостављеног захваљујући марионетским властима у земљи. Међутим, свесни
смо да економског и политичког бољитка не може бити без промене владајућег
духа у друштву. Јер, предуслов србског препорода јесте промена односа према
основама на којима заједница почива. Темељ Система је сачињен од наше
пасивности, малодушности, нашег кукавичлука и претеране везаности за уживања
и материјална добра. Стога је православно-национална револуција једини одговор
на постојећи хаос. Револуција духа, која ће изнедрити армију политичких војника –
бораца против Система. То није никакав „повратак у прошлост“ већ понирање у
сопство из којег се црпи снага и проналазе основне координате за деловање у
савременим условима. То је дуг и тежак пут, али једини прави.
Да сада проговоримо коју реч и на историјске теме. Какво је ваше мишљење о
Милану Недићу и његовој влади која је за време Другог светског рата сарађивала
са Немцима?
Ђенерал Милан Недић је несумњиво једна од најзначајнијих личности из
страдалне србске историје протеклог века. Још као млади официр у Првом
светском рату показао је изванредне моралне и војничке квалитете. У Другом
светском рату, при немачком нападу на Југославију, он је једини од
главнокомандујућих официра који се успешно супротставио нападачу. Када је
земља окупирана, а комунисти започели своју револуцију, Немци су, знајући за
углед и способност ђенерала Недића, ултимативно захтевали да се он прихвати
дужности председника србске Владе под окупацијом. Својом антикомунистичком
акцијом и вештом дипломатијом, изборио се за биолошки опстанак србског народа
у тим тешким и крвавим временима, када је србски народ био изложен стравичним
злочинима хрватских усташа, шиптарских банди и осталих околних душмана.
Такође, под окриљем Недићеве владе србски националистички интелектуалци,
међу којима и припадници национал-револуционарног покрета Збор (који је у
великој мери и историјски узор Србској Акцији), радили су на програму србског
националног и социјалног препорода.
А какав је ваш став о Равногорском покрету Драже Михаиловића?

Дража Михаиловић је, за разлику од Милана Недића и Димитрија Љотића (као

старешине покрета Збор и незваничног идеолога Недићеве владе), био прилично
идеолошки необразован, што се манифестовало његовом првобитном сарадњом
са комунистима, као и штетним ослањањем на лажне англо-америчке савезнике,
уз залагање за либералну демократију. Устанак који је Дража заједно са
комунистима повео против немачког окупатора 1941. године, показао се као јако
штетан потез који је донео велику несрећу народу, с обзиром да је окупатор тада
био у пуној снази и био у прилици да врши одмазде које су у смрт отерале преко
30.000 Срба за само неколико месеци. Када је то увидео, Дража Михаиловић је
углавном престао са нападима на Немце и почео да сарађује са другим
националним снагама у борби против комуниста. Али масонски и прокомунистички
агенти у Дражином покрету стално су провоцирали сукоб са структурама Недићеве
владе. За разлику од самог Драже, јако значајну улогу за србски народ имали су
четници који су се борили у етнички мешовитим срединама, где је србски народ
био посебно угрожен од Хрвата и муслимана.
Последње питање које се тиче историје. Шта мислите о Титу и Југославији?
Тито је антисрбски злочинац чији је „устанак“ средином 1941. године угушен, и који
је са својом бандом крајем исте године, акцијом србских националних снага,
протеран из Недићеве Србије. Три године касније, његове партизанске јединице су
уз помоћ Црвене Армије окупирале Србију. У првих неколико година комунистичке
окупације, почињени су стравични злочини над србским народим. Стрељано је
много интелектуалаца, угледних домаћина, свештеника и омладине, а све са
циљем застрашивања народа. У деценијама комунистичке власти, режим је
систематски радио на уништавању србске националне свести, а уз то је наметнуо
неправедне републичке границе унутар Југославије, на штету Срба, а у корист
Хрвата, Шиптара и муслимана (који су исламизовани Срби). Од 1945. године па до
данас, у Србији постоји континуитет антинационалне псеудо-елите, тако да су и
многи данашњи политичари, као и остали учесници јавног живота, биолошки или
идеолошки наследници старих комуниста.
Да ли сте у добрим односима са другим националистичким организацијама у
Србији? Која је главна разлика између вас и њих?
Ми подржавамо сваку квалитетну делатност других организација, али сама
чињеница да су се наши активисти сабрали не под окриљем старих, одраније
познатих организација, већ управо под окриљем Србске Акције, јасно указује на
разлику између свих постојећих организација на једној страни и, на другој страни,
наше визије националне борбе и националног препорода. Један од кључних
проблема савременог националног активизма у Србији јесте раскорак који постоји
између прокламованих начела и личног примера људи који их прокламују. Један
од главних мотива за оснивање Србске Акције управо је тежња да духовне основе
идологије коју заступа организација, увек имају покриће у животном
исповедништву њених сабораца. Даље, Србска Акција стоји на становишту да
политичка организација треба да има јасно духовно и идеолошко упориште, на
чијем ће темељу градити организам који ће бити кадар за супротстављање
Систему, а у циљу добробити рода. Не допада нам се ни тенденција ублажавања
ставова зарад прилагођавања утицајнијим политичким факторима који су
патриотски декларисани. То свакако повећава медијски простор, али даје само
привид снаге а одбија многе праве борце, чиме дугорочно отуђује од првобитно
зацртаног циља.
Да ли имате контакте са иностраним националистима и организацијама?
Наравно. Свесни смо судбинске повезаности свих европских нација. Из такве
перспективе проистиче и наша спремност на сарадњу са идеолошки сродним
покретима из иностранства, који су нам природни савезници против ционистичког
окупатора нашег континента. У контакту смо са разним покретима и групама
широм Европе, међу којима је најснажнија грчка Златна зора. Наши представници
били су недавно гости њеног солунског одбора, и то баш у току предизборне
кампање, после које је уследио велики изборни успех овог покрета. А
најконкретнију и најдубљу сарадњу до сада остварили смо са румунском Новом
десницом и управо пољским Аутономним националистима.
Да ли имате проблеме са полицијским надзором и репресијом власти? Да ли је
боље сада, откад је председник Србије постао Томислав Николић, или је ситуација
иста као и док је председник био Тадић?
Услови репресије постали су део уобичајене атмосфере за србске националне
активисте, поготово током задњих неколико година када је велики број
националиста хапшен и прогањан од стране издајничког режима. И нова власт
показује опредељеност за наопаке „вредности“ и наопаку политику претходне
власти, као што је залагање за чланство у ЕУ или антисрбско држање по питању
Косова и Метохије. Да ли је нова власт веће или мање зло од претходне, време ће
показати, али несумњиво је да су и нови властодржци махом компромитовани и
превртљиви политиканти, као и то да Србија остаје под окупацијом тајкуна и
криминалаца који служе ционистичкој олигархији у Бриселу и Вашингтону.
Да ли и у Србији делује „антифа“ покрет и да ли са њима имате честе „контакте“?
Као и у другим земљама, припадници такозваних „антифа“ група у Србији повезани
су са мондијалистичким „невладиним“ сектором, а неки чак и отворено са
структурама власти. Међутим, ни такво покровитељство им у Србији није значајно
помогло, јер су болесне „антифа“ идеје углавном одбојне србској омладини. А што
се „контаката“ тиче, њихови активисти су од стране србских националиста одавно
сатерани у мишје рупе.

Какво је ваше мишљење о нама Пољацима? Да ли сте, на

пример, чули за нашу подршку србском народу по питању Косова и Метохије?
Све србске родољубе обрадовала је снажна подршка националиста широм
Европе, а нарочито подршка која долази из православних или словенских земаља
попут Пољске, са којима нас веже језичка блискост и старословенски искон.
Поготово што је подршка пољских националиста једна од најснажнијих које србски
народ добија. То је за нас Србе показатељ величине пољског народа, са чијим
националистима желимо и у будућности да градимо добре односе.
Хвала пуно за интервју и време који си нам посветио. Желимо вама и целом
србском народу све најбоље. Нема предаје! Позивамо вас у Пољску, нарочито на
Марш независности који се сваке године одржава 11. новембра.
Хвала и вама! И ми вама желимо пуно успеха у будућем деловању. Нашим
активистима биће част да вам се придруже на маршу пољских националиста.
Живела Србија!

Живела Пољска!

Живела наша словенска дружба!

Смисао празновања Србске Нове године
13. јануара 2013. / Блог

Као што је православним Србима познато (или би макар

требало да буде), празновање Нове године по грегоријанском календару, које је од
стране комунистичке власти наметано 1945. године, нема никакве везе са србском
традицијом. За разлику од прослављања грегоријанске, „швапске“ Нове године
(како је назваше наши Стари), празновање исте по јулијанском календару јесте
обичај који се пре неколико векова појавио код наших предака, и као такав усталио
у народу, поставши елементом србске културе, са популарним народним називом
– Србска Нова година.
Историја
Ипак, истине ради, треба рећи да ни празновање Србске Нове године нема везе са
дубоком традицијом србског народа. Наиме, старо-римско рачунање нове године
од 1. јануара, као и обичај празновања њеног почетка, хришћанска Европа најпре
је одбацила, а потом га обновила у шеснаестом веку (на Западу, уз увођење новог,
грегоријанског календара), односно осамнаестом веку (на православном Истоку,
где је задржан јулијански календар). По православно-црквеном рачунању времена,
почетак нове године се обележавао најпре 1. марта (као месеца у коме је створен
свет), а од позног средњег века 1. септембра (почетак богослужбеног циклуса). До
осамнаестог века у читавом православном свету нова година је почињала (иако се
није прослављала) овог датума. Руски цар Петар I, који је Русију хтео да преуреди
по западњачком образцу, уводи 1700. године, тачније преузима са Запада, 1.
јануар као почетак нове године (али наравно, за разлику од Запада, по јулијанском
календару), а под утицајем Русије то чине и други православни народи. Ипак,
православни народи тек постепено почињу да празнују сам дан почетка нове
године.
Чувар србског имена
Код Срба, ово празновање (по јулијанском календару, наравно) почиње најпре
међу Војвођанима, али не као подражавање римокатоличкој већини у аустријској
држави која је увелико празновала 1. јануар (по грегоријанском календару), већ
управо као реакција на покушаје десрбизације и унијаћења србског народа у
аустријској империји. Дакле, прослављање Нове године (по јулијанском календару)
код Срба, у свом појавном облику, имало је смисао испољавања припадности
Србству и Православљу, а такав смисао имало је свакако и у време богоборног и
антисрбског титоистичког режима, када се празновање Србске Нове године
сматрало „дисидентским“ и „реакционарним“ чином.
Империјално наслеђе
Хеленски астроном из Александрије – Сосиген, по налогу Гаја Јулија Цезара,
израдио је 46. године пре рођења Христовог нови календар, касније назван –
јулијански (по Цезару). С обзиром да је реч о календару који, за разлику од папског
и осталих актуелних светских календара, датира из староримског периода, он нас
на мистичан начин упућује на наше цивилизацијско империјално наслеђе древне
Византије и Старог Рима.
(Не)тачност календара
Аргументација по којој требамо прихватити грегоријански или Миланковићев
календар, јер су новији и тачнији, није умесна са православног и традицијског
становишта, јер апсолутно тачан календар не постоји нити може постојати, а
нашим прецима и нашим светитељима није ни најмање сметала „нетачност“
јулијанског календара.  Уосталом, сам календар као одређивање етапа за
бележење протока времена у односу на космичке циклусе, сасвим је релативна
ствар, и поштовање једног или другог календара не треба толико везивати за
научно, колико за културолошко питање. Наиме, иако само по себи питање
календара није црквено, већ космичко, астрономско и математичко, оно је кроз
историју добило карактер цивилизацијског и духовног обележја, јер и сам покушај
да се нови календар наметне Србској Православној Цркви има симболички и
психолошки чин дубљег духовног и политичког позападњачења данашњих
генерација Срба. Треба рећи да би прихватање календара нашег великог научника
Милутина Миланковића (који је тачнији и од јулијанског и од грегоријанског
календара) било фактички исто што и прихватање грегоријанског календара, с
обзиром да се у дугом временском периоду (све до 2800. године), Миланковићев
календар поклапа са грегоријанским.
Верност Православљу
Данас, иако много Срба овај датум (1. јануар по јулијанском календару) третира
пре свега као још један повод за прославу и журку, празновање Србске Нове
године, макар стихијски, и фактички има у данашњем времену смисао изражавања
привржености нашем православном јулијанском календару, по коме прослављамо
Христове и Богородичине празнике, као и све светитеље Цркве. Такође, овај
календар био је и остао на мети свих антисрба, изрода и вукова у јагњећој кожи,
који би да србски народ и србску Цркву „европеизују“ и поунијате, не би ли постала
довољно приготовљена за новодобске антихришћанске интеграције. Управо у
таквим разлозима, и нарочито у отпору свима који кидишу на наше сопство и наше
Православље, требамо проналазити смисао празновања Србске Нове године, као
празника који указује на духовни и цивилизацијски идентитет наших Старих, јер
под духовним и културним окриљем тог идентитета налази се духовна сила која
нас једина може препородити.

Графит као весник националне револуције

09. фебруара 2013. / Блог
Смисао „ружења“ града у временима ружним

Дух данашњег времена, дух је издајничког пировања и

огледало вишеслојне етичке каљуге, која већ предуго својом прљавштином
загађује србске градове. У таквим условима, где се у све већој мери потискују
свака доброта и лепота, делујемо ми - синови будуће србске Победе, окупљени
око наших идеја и крилатица којима украшавамо наше градове, запрљане и етички
и естетски. Ипак, учестале акције „ружења“ градских фасада таквим национал-
револуционарним порукама, изазивају различите реакције. За душмане, то је
саблазан, за неке је вулгарност, а за неке пак мелем који штрчи у мору
бесмислених рекламних парола којима је ум данашњег просечног човека окован.
Стога, ваља се приклонити оном „надпросечном“ и нелицемерном гледишту, уз
одбацивање сваког псеудоморалисања које „цеди комарца, а прождире камилу“, а
чији поборници притом не чине ништа против системске антинародне окупације и
капиталистичке експлоатације. Јер Систем има своје билборде и своје медије, а
ми имамо зидове наших окупираних градова, као огласе наших идеја и парола.
Наших весника будуће националне револуције, која ће продрмати и прочистити
земље Србинове!
Ни колеџ, ни тамница“
25. фебруара 2013. / Блог

Након Смедеревске Паланке и Новог Сада, изложба под

називом „Ни колеџ, ни тамница“ одржана је и у Београду од 19. до 23. фебруара, у
организацији часописа Ново Видело и Историјског архива „Верослава Вељашевић“
из Смедеревске Паланке. Аутор изложбе Александар Николић, изложеним
фотографијама и документима представио је живот питомаца Завода за принудно
васпитавање омладине у Смедеревској Паланци (1942–1944). Циљ ове, у Европи
јединствене установе био је да сачува животе младих људи заведених
комунистичком идеологијом, заробљених у борбама или ухапшених од стране
специјалне полиције. По речима аутора, „њихово слање у Завод имало је за циљ
да им се, пре свега, сачува живот, који је могао бити угрожен у борбама, а претила
је и опасност од извођења пред стрељачки строј у неком од логора, какав је
постојао на Бањици. Тежило се и да буду васпитани у националном духу, кроз
предавања која су одржавали веома образовани људи тога времена. Међу њима је
био и министар просвете Велибор Јонић“, каже Николић.

Иако махом прећутана од стране режимских медија и оштро

нападана од стране Јеврејске заједнице у Новом Саду, анти-србских организација
и партија и свих оних којима смета документовано изношење историјских
чињеница, што је био циљ ове изложбе, она је доживела велику посећеност и у
Новом Саду и у Београду. Међутим, њен значај је знатно већи него што на то
индиректно указују њени противници. Наиме, ова изложба сведочи о напорима
ђенерала Милана Недића, Димитрија Љотића и Владе националног спаса да се
обезбеди биолошки опстанак србског народа, чувањем живота заведене
омладине, коју су чинили припаднци СКОЈ-а и партизанских јединица.

„Управа Завода је имала великог успеха“, каже аутор изложбе.

„Од неколико стотина питомаца, младића и девојака, који су отпуштени као
преваспитани, мали број се поново прикључио партизанима. Остали су или остали
пасивни или су отишли у Недићеве, Љотићеве и Михаиловићеве одреде. Са те
стране, Завод је остварио улогу због које је био основан.“
Надамо се да ће србска јавност убудуће имати више прилика да се упозна са
истином о догађајима из времена Другог светског рата и улози србских великана,
којима је неправедно, од стране комунистичких тумача историје, додељен епитет
издајника и злочинаца.
¡Una, Grande y Libre!
09. маја 2013. / Блог

Законита деца ратних победника из 1945, јесу и они који данас

креирају србофобни мондијалистички поредак и окупирају србске земље, као и
паразитско-партијашки бандити који пљачкају народ и издају Косово и Метохију.
Није ли нас 1999. бомбардовао либерал-демократски Запад који је тријумфовао
1945? Нису ли у истом раздобљу црвеноармејски тенкови устоличили великог
крволока Броза, његове авнојевске границе, његове измишљене народе и
народности и његову црвену банду од које потичу све гарнитуре власти у Србији
од тада до данас? Није ли та комуно-демократска куга, која се зацарила 1945, у
данашњој потлаченој и окупираној Србији развијена до крајњих консеквенци? А
зар је поредак који је успостављен рушењем светиња и масовним злочинима и
могао да донесе другачији плод?
Стога, на злокобни „Дан победе“, када се заједно радују ционисти, евро-атлантски
свет и совјетофилски поклоници вечног огња и пентаграма, православни Срби
треба да одају пошту свим србским, руским и осталим жртвама терора комуно-
демократске окупације, као и мноштву православних, крстоносних бораца против
исте. А осим њих, посебан наклон данас чинимо једној војсци из земље сунчане и
„далеке“. То је војска која је на свом тлу једина згромила главу црвеној змији.
Премда је данашња, либерална Шпанија презире, њено дело ипак живи: ¡Una,
Grande y Libre!
Смрт комуни!

Зашто се китимо Келтским крстом

30. маја 2013. / Блог
О смислу и значају нашег алтернативног знамена, као „екстремистичкој
саблазни“ и мистичном символу национал-револуционарног политичног
војинства
 Када је новообраћена ирска ходочасница Бригита, и будућа
православна монахиња, уочила келтски крст на србској задужбини деспота
Стефана, манастиру Манасији, у магновењу одушевљења осетила је мистично
јединство између своје келтске родине и нове србске духовне отаџбине. То је крст
који краси и београдске храмове Светог Александра Невског и Светог Ђорђа, као и
мноштво православних светиња широм земљиног шара. Овај симбол у разним
својим видовима, сагласно старовековној келтској пространости широм европског
истока и запада, спонтано је постао једним од упечатљивијих знамена европске
традиције, а током друге половине протеклог века његова проста верзија усталила
се као политички симбол национал-револуционарне борбе за слободу европских
народа од јудео-америчког и јудео-совјестког ига. Отуда и Србска Акција користи
овај симбол као свој алтернативни знамен. Он се свакако убраја у симболе
изразите силине, мистичности и упечатљивости, који побуђују на подвиг и борбу,
тим пре што је због поменуте политичке конотације постао својеврсна
„екстремистичка саблазан“. Као такав, он необавештене добронамернике подстиче
на мали интелектуални истраживачки подухват, док буни и плаши злонамернике
попут изрода свих фела или пак јалових псеудопатриотских празнословаца.

У светлу традиције

Овај древни индоевропски (аријевски) симбол распрострањен

је од давнина широм евроазијског тла, а највише на ирском и британском острву
као старој келтској постојбини. Његова древна симболика скопчана је са
представом јединства четири елемента – ватре, земље, ваздуха и воде (четири
крсна крака), и круга као симбола вечности. Четири крака симболишу и равнотежу
сила, четири правца, односно точак сунца који представља соларну моћ у складу
са соларном перцепцијом врховног божанства. По Генону, центар точка и пресек
равни представља упориште, односно непокретну осу око које циркулише
пролазност. По христијанизацији келтских племена, овај вид крста добија
симболику Христове крсне жртве и постаје знамен Светог Августина
Кентерберијског, Светог Патрикија Ирског и келтског Хришћанства уопште. Широм
европског истока и запада, келтски крст у својим различитим видовима временом
постаје један од препознатљивих хришћанских крстова и знамен хришћанске
европске традиције.

Србска идеја и „магија“ келтског крста

Чари келтске културе и келтске душе, које симболизује келтски

крст, увек су биле веома пријемчиве за србске родољубе, па и више од тога. Две
равни келтског крста, на кругу вечности, као да за србске националисте означавају
србско-ирско (-келтско) братство, оличено у судбинском укрштању вековне сурове
борбе за слободу, наизменичних успона и падова, ропства и празновања наша два
народа, привидно далека али душом блиска. На први поглед, рекло би се да нас
Србе мало тога веже за келтска острва, поготово ако имамо у виду географску
удаљеност, делимичну поенглеженост данашњих Ираца и Шкота или пак њихово
духовно подаништво злокобном Ватикану и протестантску заблуду. Ипак, наша
келтофилија упућена је пре свега дубоко у старину. На таласима чаробне ирске
музике, као да чујемо кораке старих Словена чије погледе умирују беле куле
келтског Сингидунума.

Или созерцавање Луга – главног субјекта ирских сага, по коме

име носе сви србски шумарци и ливаде, а нарочито она крај Дрине, која се попут
келтске коњице обрушава на „Тарине дворе“, како је описано у „Другој бици
Мојтуре“. Стога нам је и национални архетип јунака близак, јер у лику Гибсоновог
(а верујемо и историјског) Вилијама Воласа, препознајемо сопствене националне
хероје. А чињеница је да и Келти и Срби по традицији цене отвореност, храброст,
помало и својеглавост као и милосрђе, а воле да попију, да се развеселе,
претерају и побију се, а потом и покају. Такође, мало је познато да је Ирска била
стуб хришћанског правоверја и расадник православне побожности и аскетских
начела широм европског запада. Била је и последње православно упориште у
западној Европи у пострасколном периоду позног средњег века, чврсто попут
стена острва Скелиг, украшеног монашким келијама о којима пева и чаробни вокал
Лорине Мекенит. Наиме, тек када су сви правоверни ирски епископи скончали, Рим
је могао да постави своје јерархе који ће наметнути криве новолатинске догмате.

И данас, без обзира на духовну дистанцу, ми осећамо

блискост са оним најдубљим слојем келтске традиције. Сваки честити алстерски
лојалиста, као и честити ирски националиста, лако може, свако из својих разлога,
препознати праведност и узвишеност вековне, као и данашње србске борбе.

Управо такве утиске изнео је у свом маестралном роману „Српска деца царства“
Драгош Калајић, сликар, писац и идеолог, један од савремених учитеља Србске
идеје. Сопствено искуство србско-ирске блискости и поштовања, саопштио је кроз
беседу Патрика О’Брајана, главног јунака поглавља „Ирац“ поменутог романа:

Драги су ми Срби и зато што су овде сви против њих. Иначе,

помало вам због тога и завидим. Умете да кажете не! И не би се могло рећи да
се досађујете: судећи по медијима, умете да гадно бијете! Читао сам недавно у
NewYork Times-у интервју с државним секретаром Џемсом Бејкером: каже да вам
земљу треба свести у размере пре Првог светског рата, што је
претпостављам, нешто страшно ситно... Ако он то каже – то значи да вам је
пораз обезбеђен. И у томе смо слични. Како каже наш ирски песник Јејтс: ми смо
рођени за ствари много теже него што је тријумф!
И заиста, нек да Бог да се данашњи потомци старих Келта врате вери Светог
Патрикија, и да и они упознају србску традицију колико ми познајемо њихову! Јер
обе традиције сведоче о победи упркос поразу, о васкрсењу свенародном из
пепела, и о црпљењу моралне снаге из земаљских пораза од сила
немерљивих. Пораза који постају извориште моралне крепости која снажи,
надахњује и омогућава сутрашње победе. Амин!

Сину тисућљетње културе

04. августа 2013. / Блог
Поводом осамнаестогодишњице великог усташког злочина

На данашњи дан, када се молитвено сећамо Срба страдалих у

усташком кукавичком злочину под називом „Олуја“, прочитајмо ово увек актуелно
Дучићево поетско сумирање историјских чињеница о усташком ништавилу. Оно
убедљиво разобличава једно од највећих етничких руглâ Европе и отпад
Словенства, који није достојан ни имена нити постојања, и који нас упркос
многобројним зверствима учињеним према србској нејачи кроз историју, и даље
мрзи несмањеном жестином. Мрзи нас, јер се боји дана када ће се, уз помоћ
Божију, барјак србске слободе поново завијорити книнском тврђавом. Догодине у
Книну!

Православље и демократија
04. децембра 2013. / Блог

У радости данашњег великог празника, Ваведења

Пресвете Богородице, данас се у молитвама посебно сећамо и Небојше М.
Крстића, новог политичара са крстом и једног од највећих савремених
учитеља Србске идеје, који је пре тачно 12 година мученички пострадао за
Крст Часни и Слободу Златну. Тим поводом, вашој пажњи препоручујемо
један од његових бриљантних текстова.
Живимо у несрећном раздобљу које је преплављено огромним бројем политичких
заблуда србске интелигенције. O далекосежном погубном учинку и утицају тих
заблуда тек предстоји помније промишљање и анализирање, јер велике су и
готово непремостиве тешкоће на које наилазимо покушавајући да озбиљније
досегнемо упориште са којег би најцеловитије сагледали садашњу србску
политичку ситуацију.
Еуфорија и непромишљеност јесу основне карактеристике уласка неких људи
Србске Православне Цркве у интензивније јавно исказивање својих политичких
ставова и гледишта о држави, нацији, историји, економији итд. Притом је
симптоматична једна, благо речено зачуђујућа, неупитност у одобравајућем
подразумевању и преузимању извесних појмова о политичкој организацији
државне власти, као и активно, у неким случајевима партијско, залагање за
њихово остварење. Заслепљени сјајем прелестне привлачности коју демократија
има као политички симбол у свести савременог човека, неки наши хришћани (међу
којима и део архијереја, свештенства, па чак и монаштва) без елементарне
богословске критичности и политиколошке упитности заговарају своје бесловесно
поверење у западну демократију и заблуду о тобожњој црквеној хришћанској
демократији, или чак некаквој „светосавској демократији“ или пак „теодемократији“.
Као кондензат ноторне политичке неписмености и државотворне неприсебности,
ову бесмислену сложеницу „теодемократија“ налазимо у „Предлогу србског
црквенонационалног програма“ обзнањеном у часопису Глас Цркве (3/1989): „Ми
хоћемо у заиста хришћанску Европу, где ће Бог и човек бити заједно, где ће се
градити срећа и мир за пример читавом човечанству, где неће владати сувопарна
демократија ни стара теократија, већ стваралачка и истинска теодемократија“.
Заиста је потресна политичка, историјска, државотворна и, пре свега, духовна
наивност и незнање изречено у овој претенциозоној реченици. Прогутавши
флоскулу аut democratia, aut tyrranis („или демократија или тиранија“), флоскулу
која се у сваком иоле озбиљнијем политиколошком контексту показује као пука
парола својеврсне политичке идеологије и идолатрије, они махнито запомажу о
демократији и демократизацији, чиме жалосно поспешују растројство светосавске
државотворне благоразумности и одсутство политичке присебности.
Неозбиљно је, а пре свега недостојно његовог свештеног Богопризвања, да србски
хришћанин плаћа данак погубности политичких заблуда наше бесловесне
интелигенције поникле и духовно отхрањене на идеолошком слепилу црвеног
партијског једноумља. Јер ономе који је кроз благодат Свете Тајне Крштења и
Миропомазања примио печат дара Духа Светога – то јест дар благодатне
прозорљивости у разликовању свих духова, па и оних политичких – непримерена
је државотворна неопрезност или несмотреност олаког прихватања и
непромишљеног пристајања уз нешто што је по свом пореклу и суштинском
усмерењу и назначењу сасвим нецрквено, тачније, противцрквено – а то је,
свакако, демократија! На нашој потпуно дезоријентисаној политичкој сцени
(тачније, политикантском вашаришту) и не очекује се политичка прозорљивост
светосавске државотворне разборитости и целомудрености, али међу хришћанима
она је заиста conditio sine qua non.
Гледано са православног становишта, о чему је заиста реч када је у питању
демократија? Али пре свега, чујмо шта о њој каже један познати и компетентни
западни проучавалац демократије као облика политичке организације државне
власти: „Појава речи која има такав статус је готово јединствена у историји
људског језика. Највероватније је да се никада раније није догодило да исти
политички термин, који је за врло дуго времена био употребљаван у похвалном,
погрдном и неутралном смислу, буде прихваћен готово једнодушно као главна
политичка парола безмало свих политичких партија“.
Без обзира што у политичкој теорији постоји мноштво различитих одређења
демократије и што сви који исповедају култ демократије не служе истом
политичком идолу, ипак се може наћи једно умесно и подстицајно дефиницијско
полазиште и упориште. Међу најпознатије, најпопуларније и етимолошком значењу
речи најближе дефиниције спада, свакако и она чувена Линколнова, по којој је
демократија „владавина народа од народа и за народ“.
Али ствар више није баш тако саморазумљива ако се упитамо о којем и каквом
народу је реч? А пре свега, шта о народу може рећи теологија Православне
Цркве? У том смислу, због пружања драгоцене богословске помоћи, више су него
илустративне следеће речи владике Атанасије Јевтића: „У свом односу према Богу
сваки се народ мери и процењује. Јер, основна истина физичке и духовне
карактерологије једнога народа јесте однос према Богу, у овом случају – према
Христу као према Богочовеку. Библијски народ, Израиљ, свакако је на посебан
начин изабрани народ Божији, али то не значи да и сваки други народ на земљи
није Божији и да није на свој – богопромисаони – начин изабрани народ. Јер ми
верујемо у Божије промишљање о историјском животу и путу сваког народа,
верујемо у Божији спасоносни план – домострој (икономију) – за сваки народ и
свако људско биће. O томе нам сведочи Свето Откривење, особито реч Апостола
Павла изговорена многобожачком народу грчком у Атини: Бог који је створио
свет и све што је у њему, који сам даје свима животодисање и све, Он је из
једнога човека створио сваки народ људски да живи по свему лицу земаљском, и
одредио је напред назначена времена и границе њиховог живљења – да траже
Бога, не би ли Га се дотакли и нашли Га, мада није далеко ни од једног од нас; јер
Њиме живимо и крећемо се и јесмо, јер смо и род Његов (Дап 17, 24-29). Сваки је,
дакле, народ позван и изабран народ Божији, јер је створен од Бога и позван у
историјско биће и живот да тражи Бога и да му, у своме историјском времену и на
своме географском простору, доноси своје плодове. Јер, како је рекао Владимир
Соловјев, идеја једног народа није оно што он сам о себи мисли у времену, него
оно што Бог мисли о њему у вечности.“
Дубокоумност и теолошка подстицајност овог увида јесте пре свега у његовом
снажном позиву на озбиљнију контекстуализацију и тематизацију нашег проблема.
Јер прецизносмисленим разлучивањем са православног становишта, о једном
народу се може и мора говорити као етносу, лаосу или демосу, сходно
конкректним стањима његовог историјског бића, то јест сходно његовом
конкретном односу према Богу Живом и Истинитом. Оно што наши вајни
гласноговорници демократизације не знају, или пак губе из својег духовног вида,
јесте да се појмом демос адекватно именује само једно – и то најгоре – стање
односа неког народа према Богу. Погледајмо како грчки
изрази етнос, лаос и демос у најјезгровитијем значењу исказују стања историјски
конректних односа једног народа према Богу.
Етнос означава стање паганства, незнабоштва, непознавања Бога Живог и
Истинитог. Много је старозаветних и новозаветних примера који говоре о овом
стању, али довољно је погледати само Посланицу Римљанима Апостола Павла,
нарочито њену петнаесту главу, у којој се говори о облаговештавању незнабожаца
(грч. етни): 11, 25; 15, 9. 10. 11. 12. 16. 27.
Лаос је крштени етнос (Мт. 28,19; Лк. 24,47), свети народ, освештани етнос (етнос
агион – 1. Пт. 2, 9), народ Божији, литургијска заједница људи са Богом, народ који
је свој идентитет утемељио у Цркви. Ево једног јеванђелског примера: „А
приступивши Исус рече им говорећи: Идите и научите све народе (панта та
етни) крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28, 18-19). А Апостол
Петар у својој Првој посланици објашњава хришћанима шта је у ствари лаос као
истински народ Божији: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ
(етнос) свети, народ (лаос) задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из
таме на чудесну светлост Своју; који некад не бејасте народ (лаос), а сада сте
народ (лаос) Божији; који не бејасте помиловани, а сада сте помиловани” (1. Пт. 2,
9).
Демос је репаганизован и секуларизован народ Божији, народ који је крштењем
упознао Бога али га више не признаје; демос је обезбожен, то јест обезцрковљен и
разцрковљен народ, народ који је насилно изведен из Цркве и лишен
светотајинске заједнице са Богом. Веома је важно знати да се грчка
именица демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то
увек у најнегативнијем значењском контексту (Дап 12, 22; 17, 5; 19, 30. 33).
Демос је безсловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода
Агрипу I, ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио
хришћане, затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова,
сина Зеведејевог (Дап 12, 20-23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну
нахушкали против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла
(Дап 17,5). Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа
манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем, који
демонском мржњом мрзи Господа Исуса Христа и све хришћане (Дап 19, 23-40).
И заиста, као пре две хиљаде година, тако и данас, демос и демократија имају
исти предзнак, циљ и учинак. То је бесомучна борба против Христа и свега што је
хришћанско. То је, такође, глобална манипулација обезбоженим масама које
робски извршавају оно што желе јудеомасонски лихварски сатанисти. Другим
речима, демократија је по преимућству антихришћанска политичка идеологија
којом се поништавају духовни и државотворни идентитети суверених хришћанских
нација.
Морамо имати у виду да је процес претварања једног народа у демос прилично
дуготрајан. Њему претходи и условљава га низ јеретичких инфекција духовног
организма тог народа, и те инфекције су, у ствари, нека врста погубне припреме за
коначно – увек насилно – извођење, тачније истеривање из Цркве. Атеистички
политиколози и теоретичари то истеривање називају „либералним и
социјалистичким револуцијама“. Када је реч о западним народима, генеза њиховог
процеса демократизације јесте следећа: револуцијама седамнаестог и
осамнаестог века претходили су духовни ломови и догматска испадања
(филиокве, папоцезаризам, индулгенције итд.) римске патријаршије из окриља
Православља, то јест из благодатног окриља Једне, Свете, Саборне и Апостолске
Цркве, и погубно упадање у вртлог јереси и кривоверја.
Србски „демократски развитак“ је процесом секуларизације у јаком смислу отпочео
у осамнаестом веку серијом догматско-литургичких инфекција и раслабљивања;
увођењем туђег језика (новорускословенског) за богослужбени и коначним
одрицањем од својег (старосрбског); примањем раскалашног барокног сликарства
уз бахато одбацивање собствене васкрснорадосне иконографије; увођењем на
богослужење бесомучних хорских егзибиција уместо смерног ангелогласног
појања; уласком латиномислећег схоластичког кривоверја у православну
богословску мисао (учење о прародитељском греху као наследном греху,
пијетизам, морализам, јуридизам).
У деветнаестом веку, стварањем Кнежевине Србије наступа период државотворне
пометености и смутње чију крваву кулминацију ће осетити тек двадесето столеће.
Наместо домаћинске светосавске државотворне разборитости, наш државни Дом
запоседа најопакији партијашки егоизам који незауставиво растаче органску снагу
србске нације.
Данас, на самом крају двадесетог века, степен наше државотворне
раслабљености јесте већи него икада до сада. Речи „демократија“,
„демократизација“ постале су магијске формуле и мантре Новог светског поретка
које уверени у њихову моћ важно и озбиљно употребљавају обмањујући и себе и
друге. Чак се и поједини архијереји наше Мајке Цркве хвале демократијом и
демократским поретком који постоји у Православној Цркви! Притом, на жалост и
њихову и нашу, потпуно губе из вида да саборност и демократија јесу два потпуно
различита, штавише искључива појма. Демократија је антисаборна, антицрквена и
антинационална идеологија Новог светског поретка, тачније – демократија је
глобално политичко сујеверје Новог светског поретка које исповедају они који не
могу или више не желе да хришћански разликују духове.
У демократским државним порецима носилац политичке делотворности нипошто
није личност, јер демократско друштво није заједница словесних и одговорних
личности већ скуп безсловесних и неодговорних индивидуа над којима, тобоже у
њихово име, перфидним демагошким манипулацијама влада бескрупулозна
плутократска клика. „Демократија је настала из индивидуалистичког поимања
друштва“ – констатује Норберто Бобио. По свом унутрашњем устројству,
демократија подразумева плуралистичку визију света и плуралистичко друштво, а
то је друштво које не трпи ништа што је у онтолошком смислу сабирајуће. Таквом
демократском друштву Православна Црква као Једна, Света, Саборна и
Апостолска није ни због чега потребна нити пожељна. Оно ће Цркву третирати на
исти начин и истим средствима као било коју од безбројних такозваних „верских
заједница“.
Наше „црквене демократе“ вапајно и неразумено желе успостављање политичког
поретка који је према Цркви индиферентан и атеистичан у пуном и правом смислу
те речи. Они потпуно губе из вида веродостојну чињеницу да разлика између
православне патриотско-политичке опције и становишта савремене демократије
није тек формалне природе. Наиме, у оној мери и на онај начин на који се
егзистенцијални став и егзистенцијално упориште православних хришћана
разликује од егзистенцијалне позиције нехришћана, у тој мери се и на тај начин
разликује православна политичка делотворност од неправославних. Разлика је,
свакако, суштинска а не тек формална и маргинална. Јер у Православљу носилац
сваке одговорне политичке делотворности није некаква безлична и анонимна
индивидуа, нити пак скуп индивидуа груписаних у облику партије, странке или
класе. У Православљу носилац политичке и јавне делотворности јесте конкретна и
непоновива личност, а пошто је личност могућа само у слободној заједници, онда
је заједница личности најаутентичнији носилац политичке делотворности, у лику
сталежа који једини омогућавају најнепосредније, најорганскије и најсаборније
политичко функционисање једне државе. Веродостојно искуство Православне
Цркве је следеће: unus christianus – nulus christianus („један хришћанин – значи –
ниједан хришћанин“). Заједница личности није некаква неодговорна група која је
своју политичку одговорност делегирала и пренела само на једног својег
представника који ће онда заступати њене, in ultima linea, увек парцијалне
интересе. Нипошто. Заједница личности јесте сабрање оних који су свесно,
савесно, одговорно и одлучно – дакле, словесно – ступили у нов начин постојања
по Христу, другим речима, ступили су у простор у којем се догађа спасоносна
љубав Бога Живог и Истинитог са људима живим и истинитим. Тај простор јесте
Црква.
Знајмо: демократско друштво је друштво које не сабира са Јединим Владарем,
Богочовеком Христом, већ – расипа. Демократска политика није ни по чему
„благообразна и по поретку“ (1. Кор 14, 40) – она није наговештај и иконични
предокушај оне теодулске и стратократске „небеске политике“ (Фил. 3, 20) ка којој
смо уперени и делотворно стремимо још овде и сада.
И на крају, може нам се приговорити да је демократски политички поредак
атеистичке државе за хришћане мање зло од антитеистичког, богоборачког
поретка тоталитарне државе. То је, свакако, несумњиво. Али, није ли нам речено и
заповеђено да зло које мрзимо побеђујемо добрим (Рим. 12, 9. 21) а не мањим
злом?!

Дан студената и комуно-демократска окупација србских факултета

05. априла 2014. / Блог

„Дан студената Београдског Универзитета“, који се обележава

сваког 4. априла, установљен је 1960. године у знак сећања на дан када је 1936.
године погинуо студент права Жарко Мариновић. Он је страдао током студентског
штрајка, у сукобу комуниста са припадницима Организације националних
студената (ОРНАС). Већини студената данас није најјасније због чега је баш овај
догађај узет као основа за Дан студената. Након вишедеценијских комунистичких
лажи у вези са овим догађајем, овде ћемо објаснити шта се заправо догодило тога
дана, далеке 1936, као и узроке који су му претходили.
Комунистичка историографија учи како су „студенти незадовољни улогом
тадашњег ректора др Владимира Ћоровића, увођењем универзитетске полиције,
одлуком Универзитетског сената 1935. године, као и увођењем новог закона о
плаћању такси и школарина, студенти са свих факултета, осим Теолошког, ушли у
велики штрајк“. Један од главних захтева био је да се распусти ОРНАС, која је
према мишљењу тадашњих студената-штрајкача била „фашистичко-терористичка
организација“.
Многи чланови ОРНАС-а били су припадници Југословенског народног покрета
Збор, али је међу њима било и припадника других политичких организација. Свима
је пак био заједнички национализам и анти-комунизам. Дивљање организованих
комуниста и усташа на факултетима широм Краљевине Југославије постало је
неиздрживо, па је србска студентска омладина морала да се организује и брани.
Тако је настао ОРНАС – једина организација која се успешно супротставила
комунистичким и усташким битангама.
1936. година на Универзитету у Београду почиње ситним чаркама. Међутим,
комунисти више нису господари ситуације као што су раније били. И у
појединачним и у групним физичким сукобима они све више страдају. По налогу
Коминтерне, комунисти на факултетима се нису смиривали, а упоредо са њима
деловале су и усташе („франковци“) на факултетима у Загребу.
Комунисти на београдским факултетима солидарисали су се са франковцима који
су правили анти-србске испаде у Загребу. И тамо се прикривају праве побуде
штрајкача и као разлог се наводи сувише висока и неправедно распоређена
школарина и таксе, те тако необавештенима остаје непозната позадина овог чисто
политичког штрајка, а она је антидржавна и сепаратистичка. Јер, како би се иначе
могли објаснити стални повици на свакодневним скуповима у аули Загребачког
Универзитета: „Доле Југославија“, „Доле Београд“, „Живели Перчец и Павелић“,
„Живео Мијо, Краљ и Поспишил“, итд.
Све ово је веома познато и лако се може наћи паралела са данашњим стањем,
када неокомунисти и анархисти дивљају на Београдском Универзитету, прекидају
предавања, организују штрајкове, блокирају факултете. У време Краљевине
Југославије удружено деловање комуниста и усташа на факултетима правдало се
борбом против пљачке иза које стоји „великосрбска хегемонија“, а данас се
дивљање са истом идеолошком позадином правда „антифашизмом“ и борбом за
бесплатно образовање.
Шта су 1936. тражили студенти „антифашисти“?
Трећег априла „Акциони одбор стручних студентских удружења“ насилно спречава
предавања и проглашава штрајк. Затим издаје летак у коме објашњава свој
поступак и између осталог тражи: смањење школарине и солидарисање са
студентима Загребачког Универзитета, који су такође објавили штрајк.
„Националисти су били против солидарисања са загребачким студентима, прво
зато што ови уопште нису платили школарину, док београдски студенти јесу, те би
им она због штрајка пропала; друго зато, што је универзитетска власт запретила
да ће у случају штрајка свима студентима без разлике бити укинут по један
семестар а националистима се семестри не губе, јер они раде и уче, док
комунисти штрајкују и праве нереде; треће, јер је загребачки штрајк поведен од
стране франковачко-комунистичке групе, што се најбоље види из
прогласа Међуклубског одбора хрватских свеучилиштараца, који је тада издат и
у којем се каже: да су нас србске свиње опљачкале, и нећемо да дамо ни један
пенез србским цинцарима и циганима, као и уз покличе Перчецу, Павелићу и
другим убицама Краља Мученика, у аулима загребачких факултета“ (из књиге
„Комунизам на Београдском универзитету 1929-1940“, Београд 1940).
Четвртог априла се дешава сукоб.
ОРНАС је издао проглас против штрајка и разделио га по свима факултетима.
Четвртог априла долази до физичког напада комунистичких кукавица на чланове
ОРНАС-а. Деветорица националиста је лепило плакате и делило летке на
Правном и Медицинском факултету, када су их комунисти организовано напали, и
то њих шездесет. Кукавице су мислили да ће их бити довољно, али су се
преварили. Око 60 комуниста („штрајкачке страже“), углавном студенти права,
напали су камењем, боксерима, палицама и камама деветорицу студената-
националиста, али ови нису желели да беже пред многобројнијим комунистима
већ су се бранили. Неко голим рукама, неко четкама за лепљење плаката, неко је
отимао од комуниста и бранио се, а један од њих је имао свој нож.
Двојица националиста повређени су камама, али су се остали и даље бранили, не
желећи да беже и оставе другове. Један од чланова ОРНАС-а, Слободан
Недељковић, ножем је повредио комунисте Јована Шћепановића и Жарка
Мариновића. Први је био рањен у груди, а Мариновић у руку и лопатицу, од чега је
убрзо умро.
Полиција је ухапсила и чланове ОРНАС-а и штрајкаче. Ректор др Владимир
Ћоровић подноси оставку 25. априла, а двадесетпетодневни штрајк студената
завршава се три дана касније, избором ректора др Драгољуба Јовановића и
усвајањем студентских захтева. Од тада комунисти 4. април обележавају као Дан
студената, у знак сећања на Жарка Мариновића и победу коју су извојевали,
заједно са усташама – својим антисрбским колегама из Загреба.
Србски херој Слободан Недељковић осуђен је на пет година затвора. Изашао је
1941, одмах се прикључио Србском добровољачком корпусу и погинуо за Србију и
свој народ који је толико волео.
Дакле, опште је познато да комунистички изроди одувек користе србске факултете
за ширење својих деструктивних идеја. Помагане од стране разних „невладиних“
организација и под прећутном заштитом режима, данашње псеудолевичарске
групице су се попут својих идеолошких претходника из тридесетих година прошлог
века скоро одомаћиле на србским факултетима, где под паролом наводне борбе
за студентска права и бесплатно образовање спроводе своје акције. Разни
протести и блокаде факултета које организују, идеална су прилика да у своје
редове привуку необавештене студенте који су оправдано незадовољни
постојећим високошколским и образовним системом уопште. Притом, студенти
који су у врло тешком положају не наилазе на разумевање и подршку званичних
студентских организација, које врло често делују у корист Система а не студената.
Стога су, у циљу разобличавања анархо-комунистичких групација на србским
факултетима, београдски активисти Србске Акције, на такозвани „Дан студената“,
делили одговарајуће летке студентима Београдског Универзитета. У њима се
предочавају праве намере организатора „студентских“ протеста и блокада и
износи наш предлог о финансирању студија. Такође, наши активисти украсили
су Студентски трг графитом у славу Слободана Недељковића, студента-
националисте и члана ОРНАС-а, желећи да на тај начин макар симболично уклоне
вишедеценијску неправду коју му је учинио комунистички режим, прогласивши
немилосрдним убицом човека који је бранио свој живот и животе својих другова и
колега.
Анархо-комунистичким изродима желимо да поручимо да ће у будуће деловање
национално свесних студената бити све јаче и организованије, и да никако нећемо
допустити да србски факултети поново падну у њихове руке.
Наше време стиже!

Слава Учитељу!
23. априла 2014. / Блог

На данашњи дан, навршава се 69 година од погибије

Димитрија Љотића, великог следбеника, исповедника и учитеља Србске идеје у
протеклом столећу, чије су идеје и дела велики узор прегнућу нашег Покрета. За
Светог владику Николаја, Димитрије Љотић је био „политичар са крстом“ и
„идеолог, светски, широке душе; лав у храбрости а jагње у кроткости“. Клеветан и
прогањан од стране свих непријатеља србског народа, био је и биће узор и
инспирација свим србским националистима који увиђају истину да је духовни
препород појединца и заједнице предуслов сваког другог преображаја.
У спомен на бесмртног Учитеља, осврнућемо се на блиставе и увек актуелне
мисли његовог саборца и следбеника – Димитрија Најдановића, који је указао на
чињеницу о неминовном доласку епохе у којој ће тријумфовати идеја и мисао
Димитрија Љотића:
Прођу десетлећа, па и столећа, док се једном народу не дарује великан. Тако се
десило и народу нашем. После славних победа кроз величанствене жртве
најбољих и најјуначкијих синова доживео је он величину, сјај, мир. Но баш у том
миру почела је гангрена распада. На свим плановима. Онда су дошли удари који
су дубоко растројили строј. Народна кошница растурена у прашину. У том се
најтрагичнијем часу јавља геније Димитрије Љотић. Он својом многоструком
делатношћу преображује растројство у устројству нације, васпоставља принципе
постојања, пробија беспуће у пут. Његовим умом усређује се народни ум, у срцу му
се огледа срце народа, смршена нит мисије, сада мисија као спасења, налази се и
размрсује. Он не даје само мисли као норме нове народне револуције, већ их он
сам, у највишој мери, и остварује у себи. Преко десет година интезивног живота
кроз борбу и учитељевање, Димитрије Љотић је утро пут своме учењу и нашао
одлучне следбенике. Једног му се дана ваљало растати од овог света. Он је давно
био спреман на то, уверен да за собом не оставља само „семе у одиву“, већ
стамени храст, корена дубоких, грана високих, стасао да одоли свим бурама. Што
је најважније, он је у гроб однео само земаљске траље и дроње, црвљиво и
распадљиво тело. Оно што је вечно оставио је народу своме: идеални лик нације,
устројене енергије, сређено хтење. Свој ум, своје срце, своју вољу генија -
великана као образац будућега живота свога народа оставио је.
Ако је Освалд Шпенглер пророковао да ће идући миленијум (хиљаду година)
припадати Русији Достојевског, може се рећи да ће будући векови на
отачаственом тлу припадати Димитрију Љотићу. Односно, његовој мисли и
носиоцима исте. А то значи Христу Господу који из дана у дан лик Димитрија
Љотића чини светлијим, топлијим и милијим.

О нашем небеском заштитнику и молитвеном заступнику

04. маја 2014. / Блог
 Свети владика Николај Велимировић, епископ жички и
охридски, није само значајна историјска личност; он је по речима Светог Јустина
Ћелијског – највећи Србин после Светог Саве. Ви знате каква је улога Светог
Саве у животу нашег народа. Најкраће речено, Свети Сава је духовни отац србског
народа и просветитељ србске земље. Онај који је утврдио наш народ у Истини и
Правди Христовој. То је највећа и најзначајнија улога коју један човек може имати
у историји једног народа. То је дело не само херојско и не само светитељско, већ
је по својој суштини и свом значају – апостолско. Зато Светог Саву и поштујемо
као равноапостолног, јер је по своме животу и своме делу заиста раван (једнак)
светим Апостолима, оним првим ученицима и следбеницима Господњим који су
Благу (радосну) Христову Вест понели у свет и упознали многе народе са једином
правом вером у Јединог истинитог Бога. Знајући ово, можемо схватити колико је
велика и значајна улога и Светог владике Николаја, који заиста јесте највећи
Србин после Светог Саве.
Тешко је сажети владикино житије у једно кратко предавање. Зато ми немојте
замерити ако не одговорим на прави начин вашој знатижељи.
Геније из Лелића

Свети владика Николај је рођен на Туциндан (4. јануара по

Новом календару) 1881. године, у селу Лелићу недалеко од Ваљева. Овај крај,
данашњи Колубарски округ, дао је многе велике људе, многе знамените Србе.
Mало даље, источно од Лелића, у селу Струганику, рођен је велики и бесмртни
војвода Живојин Мишић. Владика је на крштењу добио име Никола. Био је син
једноставних и побожних србских сељака, Драгомира и Катарине. Да је Божија
промисао одредила Николу, будућег Николаја, за велика дела видело се још од
његовог најранијег детињства. Тако је познато да је, док је још био сасвим мало
дете, чудом спасен од неког разбојника, који га је отео желећи да Николиног оца
уцени за новац.
Образовање будућег светитеља почело је у манастиру Ћелије, у коме се налазила
сеоска школа. У ову школу долазила су деца из села удаљених и по 20
километара, па је пространи манастирски конак претворен у интернат. Пошто је
Никола по природи био мален и мршав, а његова кућа је била удаљена неких 5
километара од манастира, отац га је уписао у манастирски интернат.
Никола се показао као врло надарен дечак и учење је за њега ишло глатко. После
завршетка основне школе, а потом и гимназије, спремао се да упише Војну
академију, али га је медицинска комисија одбила због ниског раста и мршавости.
Тада је мали Никола крочио на стазу коју му је Провиђење одредило – започео је
школовање у београдској Богословији. И као ученик Богословије био је веома
успешан. Посебно је било запажено његово проучавање Његоша, кога је као
песника и мислиоца веома волео.
Ево једне анегдоте из периода његовог студирања. Када је полагао испит из
Произношења црквене беседе, Николај је уместо испитног питања добио чист лист
папира. Али то није било случајно. Он је већ био познат као даровит беседник и
професору је било интересантно да види шта ће даровити младић из околине
Ваљева „извући“ из буквално чистог листа папира. Млади богослов се није збунио
и почео је беседу, препознатљивим за његово стваралаштво, поетским стилом:
„Чист је лист, док на њему још није ништа написано.
Чист је дан, док у њему нема никакве магле.
Чисто је небо, док још на њему нема облака.
Чисто је железо, док на њему још нема рђе.
Чиста је душа, кад у њој више нема места за грех.“
Од 1904. године будући владика своје школовање наставља у Немачкој, потом у
Швајцарској, где стиче титулу доктора теологије, а затим и у Великој Британији, где
постаје доктор филозофских наука. Ову другу докторску дисертацију морао је да
одбрани у Женеви, и то на француском језику. Иначе је одлично владао
француским, немачким и енглеским језиком. Ето какав је блистави научник био
будући владика Николај!
Међутим, упркос великим титулама, у отаџбини су га чекала искушења. Злуради
завидници нашли су формални повод да га понизе. Наиме, неко се сетио да
Никола нема диплому завршених старијих разреда гимназије, пошто је Ваљевска
гимназија била шестогодишња, па су му све европске дипломе проглашене
неважећим. Тако је двоструки доктор наука из Берна и Оксфорда, у својој земљи
ванредно полагао седми и осми разред гимназије.
Монах Николај
 Баш у то време из Берна добија понуду да заузме место
главног уредника угледног теолошког часописа, који је излазио на три језика, али
се Николи догађа нова животна прекретница. Тешко је оболео од дизентерије. И
док су лекари очајнички покушавали да му спасу живот, Никола је дао завет Богу
да ће, ако оздрави, сав свој живот до краја посветити „служењу србској Цркви и
народу“. Након оздрављења, по благослову митрополита Димитрија (Србска Црква
је тада још увек била у статусу митрополије; Патријаршија је обновљена тек после
Првог светског рата) ступа у манастир Раковица. И тако, искушеник Никола постаје
монах Николај, а убрзо је рукоположен и за јеромонаха. Тако је почео мисионарски
рад будућег светитеља. Митрополит Димитрије затим Николаја шаље у Русију, где
је он поклонички обишао многе руске светиње и ту директно осетио и спознао
ширину и дубину руске православне душе.
Вративши се из Петрограда, јеромонах Николај је на дан Светог првомученика и
архиђакона Стефана, одржао своју прву проповед у београдској Саборној цркви.
Како је описао један очевидац, зидине Саборне цркве ништа слично томе нису
доживеле. „Људи су се тискали у препуном храму, покушавајући да упију сваку реч
новог проповедника и сам, већ остарели краљ Петар слушао је проповед
зауставивши дисање. Тако је био велики говорнички дар свештеномонаха и тако су
божанствено биле проникнуте његове речи да је по завршетку проповеди народ у
један глас узвикнуо: живео!“ Отада па све до данас, Свети владика Николај
Велимировић је због свог беседничког дара у читавом православном свету познат
као нови Златоуст или Златоусти 20. века.
Тек што је почео Први светски рат, а председник ондашње владе Никола Пашић
срео се са Николајем Велимировићем у Нишу, који је постао ратна престоница.
Пашић је замолио младог јеромонаха да отпутује у Енглеску и Америку и покуша
да окрене тамошње јавно мњење у корист Србије. Србски Златоуст је у
иностранству провео четири године, од априла 1915. до априла 1919. године. За то
време наступао је у црквама, на факултетима, у ресторанима и хотелима, али и
просто на трговима. У прво време, док још није постао познат британској јавности,
морао је да на себе скреће пажњу свирањем на фрули. Стајао би тако на улици и
свирао србске мелодије, а када би се окупило довољно слушалаца, Николај би
прекидао музицирање и од музичара се претварао у говорника.
Као по правилу, реч је полазила од духовне теме, после чега су Енглези, а касније
и Американци, сазнавали о поробљеној Србији, о аустроугарском терору, о
непокорном србском народу и албанској голготи србске војске. Осим живе речи,
јеромонах Николај је за само четири године написао и објавио 14 књига на
енглеском језику, које су дубоко потресле британско друштво. А док је боравио у
Америци, задобио је симпатије не само православних хришћана, него и
протестаната и римокатолика.
Команда Антанте је касније признала да је за време рата Николај Велимировић
био „Трећа србска армија“, а чувени србски научник Михајло Пупин је тада рекао:
„То што је у средњем веку у иностранству за Србију урадио Свети Сава, то је ових
дана код Англосаксонаца за Србију урадио Николај Велимировић“.
Учитељ покајања, свенародни владика

По завршетку рата, јеромонах Николај је постао епископ жички,

али је ускоро пребачен у Охридску епархију. Боравак у Македонији, која се тада
сматрала Јужном Србијом, од 1920. до 1934. године, био је преломан у
Николајевом животу. Управо тамо и управо тада се „рађа други Николај“. Како је то
казао један наш епископ: „Николаја генија замењује Николај светитељ“.
У Охриду је владика Николај написао нека од својих најчувенијих
дела: Омилије, Молитве на језеру, Охридски пролог. За Охридски пролог ће вам
сваки духовник рећи да га мора имати сваки православни дом. Зато, ко није нека
набави и чита Охридски пролог.
Постоји једна духовита анегдота у вези са Охридом. После Другог светског рата,
када су га комунисти осудили као „издајника“ и „непријатеља“, владика Николај је
живео у избеглиштву, у Америци. Једном је тако путовао авионом и кад су били
изнад океана, авион је изненада почео да понире и да се криви лево–десно.
Путници се наравно узнемире, али је пилот успео да исправи авион, који је затим
наставио да мирно лети кроз ваздух. Настала је велика тишина. Ту тишину
наједном прекину владика, који гласно рече: „И право је Господе“. Сви путници се
окрену да виде ко је то рекао. Када се авион спустио на аеродром, свештеник који
је био у пратњи владике, упита га као у шали: „А шта Вам значи оно у
авиону: И право је Господе“? Владика се осмехну и рече: „Помислио сам да ћемо
пасти у море, па сам себи рекох: зар није било места у целој Европи и Америци за
мој гроб, него да ме поједу рибе. Али се сетих колико сам ја риба појео у Охриду те
рекох: И право је Господе да и мене рибе поједу“.
Владика Николај је у Охриду купио велику и лепу кућу са лековитим извором у
дворишту и ту основао сиротиште које је назвао „Богдај“. У Богдају је отхранио и
васпитао мноштво деце без родитеља. У Охриду је почео да показује и дарове које
Бог поклања само највећим од Својих угодника – људима најчистијег срца,
највећих духовних подвига и најватренијих молитава. Владика Николај је
несумњиво имао дар прозорљивости. „Гледао је човека мало погнуте главе, очима
је продирао у саму душу. Сви смо, без разлике, били свесни да он зна нашу мисао
и пре него што чује одговор на постављено питање.“ Ово је цитат из сјајне
књиге Монах Калист, коју вам такође срдачно препоручујем. Могао је видети и
будуће догађаје, а својим је молитвама исцељивао људе. Једном је тако, на дан
своје Крсне Славе, дошао у своју родну кућу и затекао свог оца Драгомира тешко
болесног. Николај је пришао постељи и ободривши болесника, обратио му се, као
шалећи се: „Мораш одмах да оздравиш! Вечерас долазе гости. Ко ће да их
дочека?!“ Затим се владика наслонио на кревет, а главу је спустио на груди свога
оца и дуго, дуго се молио у себи. Кроз пола сата Драгомир је устао са одра
потпуно здрав. Касније је признао: „Први пут у животу бојим се свог сина.“
У време свог боравка у Охриду, владика Николај је почео да руководи и покретом
који је назван „Народна хришћанска заједница“, али је у народу био познатији
као богомољачки покрет. Богомољачки покрет је настао спонтано, уједињавањем
православних братстава којих је било по градовима и селима широм Краљевине
Југославије. За разлику од хришћанских покрета насталих у другим земљама, који
су окупљали углавном интелектуалце, србски Богомољачки покрет се јавио у
дубини народа и окупљао је просте људе који су проповедали Јеванђеље,
издвајајући се из народне масе чистим православним живљењем. Владика
Николај је овако описао настанак Богомољачког покрета: „Неколико честитих и
хришћанским духом просветљених сељака не могаше више да гледају како људи
отпадају од вере, решише да у име Божје поведу озбиљну борбу са грешним
животом, пођоше у народ да попут светих апостола проповедају Христову науку о
спасењу и да позивају народ на покајање“.
Овај покрет је имао да изврши морални и духовни препород, јер је после Првог
светског рата дошло до пада морала и духовности у србском народу. Ситуација је
у многоме била слична данашњој. Уредник званичног листа Богомољачког
покрета, Драгољуб Миливојевић, у једном тадашњем тексту је написао да је
Православље „у нашем народу заљуљано. У наш народ који је много заборавио
цркву и Бога увлаче се све више многи греси, многа зла. Наша црква стоји као
немоћна пред тим догађајима. Она мало предузима.“
И заиста, Богомољачки покрет је помогао својој Цркви онда када је то било
најпотребније. Богомољци организују саборе по свим србским земљама;
супротстављају се комунистима и сектама, којих је и у оно време било много;
штампају духовне књиге и часописе, који су до тада били велика реткост;
свештеницима постају глас савести; испуњују учионице србских богословија;
обнављају манастире, а монахе подстичу на ревност.
Духовно семе које је владика Николај бацио на ливаду народне душе почело је да
даје плод у свој својој духовној пуноћи тек после Другог светског рата, када су
православна вера и Црква, као уосталом и цео србски народ, подвргнути
страшним искушењима. У тим тешким годинама пројавила се духовна сила и
издржљивост србског народа, у првом реду богомољаца. Духовна борба владике
Николаја и утицај свенародног Богомољачког покрета продужава се до дан-данас.
Светитељ Николај

По жељи Архијерејског Сабора и побожног народа Шумадије,

владика Николај је 1934. године враћен на трон жичке епархије. Када је 1936. и
1937. тадашња влада Краљевине Југославије желела да србском народу наметне
Конкордат, којим се римокатоличкој цркви давао повлашћени статус у држави,
владика Николај није могао остати по страни. Устао је у заштиту свог народа и
своје цркве и захваљујући његовом огромном угледу Конкордат је пао.
А онда је дошао Други светски рат. Својом трагичном грешком – пучом 27. марта
1941, Србија је на себе навукла бес Немачког рајха који је тада био у великој
ратној експанзији. Немци су распарчали Краљевину Југославију, окупрали Србију и
хапшњем патријарха Гаврила Дожића и владике Николаја Велимировића
покушали да обезглаве Србску Православну Цркву. Владика Николај и патријарх
Гаврило су најпре били заточени у манастиру Љубостињи, затим су крајем маја
1943. пребачени у манастир Војловицу код Панчева, а пред крај лета 1944. Немци
су их у највећој тајности спровели у концентрациони логор Дахау у Немачкој. Своје
тамничке дане владика Николај је провео у даноноћном раду и молитви. У
Љубостињи је написао своја позната дела: Теодул, Средњи систем, Стослов о
љубави и друге списе, а у логору Дахау написао је једну од својих најзначајнијих
књига – Кроз тамнички прозор: поруке србском народу из логора Дахау.
Владика Николај и патријарх Гаврило су најзад ослобођени децембра 1944,
захваљујући великим напорима Димитрија Љотића. Супротно комунистичкој
пропаганди, Димитрије Љотић није био издајник нити злочинац, већ ватрени
родољуб и велики православни мислилац кога је владика Николај веома ценио. По
свом ослобођењу, владика Николај и патријарх Гаврило су се придружили србским
националним снагама које су се пред надирућом Црвеном армијом морале повући
у Словенију. Тамо је дошло до уједињења свих оних који су се борили за Краља и
Отаџбину и био је припреман одлучан отпор комунистима, али до ове одсудне
битке ипак није дошло.
Владика Николај је потом кренуо трновитом стазом емиграције, да би у белом
свету за свој народ урадио више него што се у том тренутку могло урадити у
отаџбини, у којој су власт приграбили комунисти. Скоро скрхан душевним и
телесним болом, у Америку је стигао 1946. године, али је нашао снаге да настави
свој црквени и мисионарски рад. Из овог периода потичу његова
дела: Касијана, Земља недођија, Жетве Господње, Диван и друга.
Као што му певамо у тропару, Свети Николај Жички и Охридски је учитељ
покајања и свенародни владика, и он је то данас као што је био у оно време, пре
више од пола века. Његова дела имају непролазну вредност. Његове речи
настављају да нам, попут светила у тами, показују једини прави пут нашег живота
– живота личног и живота народног. Једини пут до врлине, до слободе, до
спасења. И зато се поукама Светог владике Николаја треба стално враћати. Треба
их ишчитавати свакодневно. Ја сам за ову прилику изабрао неколико, које
углавном потичу из два посебно важна владикина дела – Национализам Светог
Саве и Речи србском народу кроз тамнички прозор. Видећете да су актуелне и
веродостојне данас, као што су биле и онда када их је владика изговорио или
записао.
„Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати
сузама и крвљу. Јер слобода или је чиста или никаква. Или Златна Слобода,
нераздвојна од Часног Крста, или никаква.“
„Ми смо деца Божија и људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу
да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице
словенске, која је кроз многе векове будно чувала стражу на капијама Европе, да
племена слабије расе и ниже вере не би узнемиравала крштену Европу у њеном
мирном развијању и напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И
тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и
духу хришћани.“
Ето вам најтачније дефиниције србског националног идентитета!
„Ако ћемо да се хвалимо прецима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и
љубави – у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; у љубави,
да би нам живот био радост и снага и светлост.“
„Ни на Косову нису расли само божури него и трње. Али се у Грачаницу уносе само
божури.“
„Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем.“
„Такав је начин Божији одувек, да када добар човек или народ сагреши, Бог шаље
на њега горег од њега.“
„Када крштени наруже Крст безакоњима својим, онда Свевидећи допушта да га
некрштени још више наруже. Да би се крштени сетили и застидели. Јер Му је
сношљивије велико ругање од некрштених него мало од крштених.“
„Вера, поштење, послушање и трпљење – то је укратко био типик сваког србског
дома.“
„Вера је једини благословени темељ живота личног и живота друштвеног и
уређења државног.“
„Док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа
није изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто.“
„А ти, Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никада ниси ишла њеним путем и
никад за њом. Ти си имала своју мисао, своју веру, свога Господа и свој пут. Назад
на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш. Са туђе бљувотине врати се своме
Христу, и Он ће те осветлити и спасти.“
„После свих перипетија и свих лутања Срби се морају вратити на идеју свог
великог вожда Карађорђа: Савез свих православних народа на Балкану с
наслоном на православну Русију. И то све не ради царства земаљског него
Небеског, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу.“
„Ако желиш поправити свет, поправи прво себе. Ако желиш поправити државу,
поправи прво себе. Ако желиш поправити народ, поправи прво себе. Ако желиш
поправити своје село, поправи прво себе. Ако желиш поправити своју задругу,
поправи прво себе. У свему, дакле, почни од себе, и поправи прво себе. А како
може човек поправити себе, о том постоји само једна једина наука у свету, која се
зове Наука Јеванђелска.“

„Борећи се за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једину живу
истину, и за једини истинити живот. А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако
и погине победиће.“

Цитираћу за крај једног нашег епископа, који је са правом казао да је „Србска

Православна Црква од Другог светског рата до данас живела и живи од дела и
труда Светог владике Николаја. По оној јевнађељској: Један је који сеје, а други
који жање. Владика Николај је сејао неуморно, а ми плодове његове сетве
жањемо, благодарећи Богу. Но, Николај и даље сеје: својим књигама, својим
светим моштима, својим топлим богоугодним молитвама, пред престолом
Свевишњега. Зато је он био, јесте и биће највећи духовник у србском народу после
Светог Саве“.
(Беседа одржана у Нишу 3. маја 2014, на прослави Крсне Славе Србске
Акције)

Данас је Видовдан!
28. јуна 2014. / Блог

Беседа Светог Јустина Ћелијског на Видовдан 1966. године, у манастиру

Ћелије
Данас је Видовдан! Каква благовест! Какво јеванђеље јавља данашњи свети
велики и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног светитеља
Божјег цара Лазара. Он, на тањиру носи главу своју. Куда Свети Кнеже? – У
Небеско Царство. Дошао је дан, дан када Небеска Србија полаже свој страшни
испит, дан када Свето Јеванђеље Светога Саве отвара тешке, страшне странице
своје Србске Голготе. Свети Кнез определио се, у име целога народа, за Царство
Небеско, јер је земаљско царство за малена – за кратко време, а Небеско је вавек
и до века.
Требало је изабрати између Истинитог Бога, Господа Христа, и руље са Истока,
која је носила неко својеврсно незнабоштво. И Свети Кнез није могао поступити
другачије. Свети Кнез није могао довршити историју Светих Немањића него да са
свим својим народом крене путем Јеванђеља Светога Саве. Путем служења
Господу Христу, путем стварања Свете Србије.
Да, Свети Немањићи су имали један циљ, једну жељу: да Србију претворе у Свету
Србију. Да целу србску земљу претворе у задужбину Божију. У један велики,
огроман манастир у коме ће се само служити Богу, само Господу Христу. Ако би
хтели да у неколико речи сажмемо, изразимо то Свето Јеванђеље Светих
Немањића, почевши од Светога Саве и Светог оца његовог Симеона, то
Јеванђеље гласи: Христос пре свега и изнад свега! Све за Христа, а Христа ни за
шта! Ето Јеванђеља Светога Саве, ето Јеванђеља Светих Немањића, ето
Јеванђеља Светог кнеза и цара Лазара Косовског! Једино Јеванђеље србско,
Јеванђеље које ствара Свету Србију. Целу земљу претвара у храм, храм у коме се
служи Богу. И ту Свету Србију створили су они – Свети Немањићи.
Шта је то Света Србија? То је чудесно Јеванђеље које објављује Господ Христос
наредивши свим људима, свих времена: Иштите најпре Царство Божије и
правде његове, а све ће вам се друго додати. И, ето, Светосавско Јеванђеље то
иште. Света Србија то хоће, само то. Пре свега и изнад свега Царство Божије и
правду његову. Ето, то су те стваралачке силе: правда Божија, истина Божија,
љубав Божија. То су те свете силе које изграђују и зидају Свету Србију.
Ради те вечне правде и свете правде Божје, ето, и сав србски народ на Косову
полаже душе своје. За кога? За Господа Христа, за Свету Србију. Приволео се
Царству Небескоме, јер је земаљско царство привремено и пролазно. И, десило се
чудо: Света Србија није погинула на Косову. Не! Она је продужила пут кроз
страшно ропство. Пут Свете Србске Цркве – Мученице, Страдалнице, која је узела
ту Свету Србију и понела је кроз историју и донела до нас, до нашега дана. Света
Србија ради чега живи? Да служи Господу Христу, да служи једноме истинитом
Богу, да одбаци све лажне богове. Да служи вечној Христовој правди, да одбаци
све људске лажне такозване правде. Да служи Христовој истини, јединој вечној
истини, јединој непролазној истини, јединој бесмртној истини, а да одбаци и
одрекне маскиране „истинице“, маскиране лажи…
И Света Србија, немањићка Света Србија, шта је хтела? Она је хтела да освети
све! Она је себе изграђивала. Како? Помоћу, прво: свете школе. Јер, просвета
јеванђељска, просвета Господа Христа, просвета светосавска шта даје човеку?
Даје знање о вечноме животу, даје знање о јединоме истинитом Богу, даје знање о
истинитом човеку, даје знање о смислу и циљу нашег земаљског живота. Али не
само знање, него даје и свету силу да се то свето знање претвори у живот. Да се
њиме живи у овом свету. Света школа – ето то је главна радионица Свете Србије,
светосавска немањићка радионица. Света школа! Данас, претворена у мајмунску
мудрост. Света школа погажена! Нема светога знања, нема такве школе. Шта
људи уче? Шта је то? Какав се то мрак вије кроз наше ниске и мале школе?
А Света Србија – немањићка, светосавска Србија – шта још даје, и шта још хоће?
Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети
Сава је то хтео. Свети кнез Лазар је то хтео. Јеванђеље Светога Саве то хоће: да
освети породицу, да односи у породици, између родитеља и деце и свих у кући,
буде свети однос. Да служе један другоме као света браћа, свете сестре. Да служе
Господу Христу, служећи један другоме. Да све бива у славу Божију. Света
породица то је, кад све бива у славу Божију. Кад се умире и живи ради Христове
правде, ради Христове истине, ради Христове љубави, кад се живи Христовом
вером, када се у породици служи Господу. Јер, служећи Господу, уствари ми
служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом Царству Небеском, јер
служимо спасењу своје душе. А спасења нигде – мимо Господа Христа, нигде
мимо Његове Свете Цркве.
А Света Србија, Србија светосавска и немањићка тражи и свето судство. Суд да
буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари. Где ће правда Божија да
буде светла и трајна. То је свети суд, свето судство. То хоће Света Србија! Па
онда земљорадња! Шта је то? То је свети посао. Света земљорадња. То хоће
Свети Сава. То хоће Света Србија. Да се земља обрађује у славу Божију, а на
корист нама, јер знамо да је сва земља имовина Божија, дата нама. Света
земљорадња, ето, она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето
пчеларство, сваки занат, све је то свети занат у Светој Србији. Свето занатство! То
је занатство које служи нама, служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију
на спасење наших душа и на одржавање нашег тела. Али све у славу Божију. То
хоће Света Србија. То хоће Света немањићка Србија, то и косовска Србија
Светога Кнеза, то и Небеска Србија. Једна је то Србија! Почела од Светога Саве и
његовог светог оца, па ето кроз све векове, до данашњег дана све што је свето
припада тој Светој Србији, Светој немањићкој Србији, земаљској и небеској.
Али ми, данашњи Срби... Шта би од те Свете Србије? Почели смо да је
сахрањујемо, почели смо да је умртвљујемо са свих страна, јер гонећи Господа
Христа из своје душе, ми гонимо њу – Свету Србију. Гонимо Истинитог Бога,
Његову правду из нашег живота, одричући се Господа Христа, као што многи Срби
данас чине. Шта је то?! Они се труде да убију Свету Србију. Гле, они убијају себе,
јер Свету Србију не могу убити, не могу убити бесмртнике Христове. Не могу убити
Светог кнеза Лазара, Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и безброј србских
светитеља и безброј витеза и јунака што гинуше за Крст Часни и Слободу Златну
кроз векове и векове. Не могу они погубити душе оних 700.000 Срба што
положише душе своје, животе своје, побијени за веру православну у ондашњој
хрватској држави.
То је вечна Света Србија, неубивљива. Света Србија коју нико усмртити не може,
нити јој може нашкодити, јер је сва Христова. А васкрслог Господа Христа ко ће
погубити, ко убити? А прави Србин увек стоји уз Спаситеља свога Господа Христа,
увек стоји у Светој Србији, брани њену правду – живи том правдом, брани њену
истину – живи том истином. Нема смрти која га може одвојити од њих. Нема
ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола, који могу таквог Србина, Христовог
Србина, светосавског Србина, одвојити од Свете Србије. У њој, он је међу
светитељима србским. Тим бесмртним победницима на свим бојиштима, тим
бесмртним јунацима којима никаква смрт нашкодити не може.
И ми, данашњи Срби, треба да проверимо себе, сваки да провери себе. Где сам?
Да ли сам ја у Светој Србији? Да ли заиста живим Светим Јеванђељем косовским,
светосавским Јеванђељем? Да ли је Христос за мене све и сва у овоме свету? Да
ли је Христос за мене најважнија моја брига у овом свету? Да ли је Христос једини
истинити Бог за мене у овоме свету, или ја полако се одвајам од Њега и бежим од
Њега и придружујем се лажним боговима овога света, лажним наукама, лажним
учењима.
Сваки нека провери себе. Провера је врло лака и за мене и за тебе. Ако си прави
Србин, ако светосрбинско, светосавско срце бије у теби, ти си сав уз Господа
Христа. Сав уз Његову истину и у овом и у оном свету. Ти си сав уз Светог кнеза
Лазара, ти сав на Косову гинеш за Крст Часни и Слободу Златну.
Свеједно! Било Косово и прошло, али и данас је Косово! И данас гину безбројни
Срби! Многи гину без Васкрсења, многи гину да вечно умру. Али има и светих Срба
који животе своје полажу за Господа Христа, животе своје полажу за Свету Србију.
Обично се ти не виде, не чују, а срце њихово – то је веза са Небом, изнад свих
грехова, изнад свих смрти. Срце је њихово олтар, косовски олтар на коме они
стално приносе себе на жртву Господу Христу, служећи Њему и роду своме. Има
таквих Срба и у земљи и ван земље и због њих стоји и постоји земља наша. А кад
би било само до издајица и до гњева Божјег, не би остало ни једног Србина данас.
Али по великој милости Божјој, по молитвама Светог кнеза Лазара и Светога Саве
и свих славних Светих Немањића и свих србских светитеља, ми недостојни
данашњи Срби живимо, ето, и путујемо ка Небеској Србији.
Нека би благи Господ осветио сва срца србска сада на земљи. Нека би Свети
Кнез, по милости својој, са свима србским светитељима умолио Господа да поново
крсти обескршћене србске душе многе. Да их приведе Господу Христу, да их
приведе Светој Србији, Небеској Србији. Јер само Света Србија јесте слава сваког
Србина у свим вековима и временима, а поготово у ова наша.
Наше доба, доба је када се вера проба! Истинита вера, светосавска вера. Срби
стоје њоме или пропадају отпадајући од ње, трећега нема. Зато само вођени и
предвођени Светим кнезом и царем Лазаром и Светим Јеванђељем Светога Саве,
ми данашњи Срби можемо савладати све смрти, све христоборство овога света,
све лажне науке, и изаћи као бесмртни победници из овога света, у вечну Небеску
Србију, тамо међу све праведне и свете Србе, да служимо Господу Христу и
Светој Небеској Србији као што смо служили у светој земаљској Србији.
Молитвама Светог великомученика цара Лазара, и другог данашњег светитеља,
Светог патријарха Јефрема, кротког печалника земље србске, и свих србских
светитеља, нека благи Господ сваку србску душу води и руководи у овоме свету и
изведе је кроз истину вечну у живот вечни, у Царство Небеско. Амин.

Стрелков – отелотворење духа православног војинства

31. јула 2014. / Блог
У пресудним данима битке за Новорусију, главнокомандујући њених одбрамбених
снага Игор Стрелков показује не само високе ратничке и официрске способности,
већ и истинску приврженост идеалима руског православног војинства. Након што је
забранио да се отвара ватра на украјинске војнике који подигну белу заставу или
на други начин покажу намеру да се предају, Стрелков је издао наредбу о забрани
псовања у војсци Новорусије. Текст ове наредбе преносимо у целости:
ШТАБ
самоодбране
Доњецке Народне Републике
г. Доњецк
НАРЕДБА
о забрани псовања у војсци Новорусије
Ми се називамо православном војском и поносимо се тиме што не служимо
Златном телету, већ служимо Господу нашем Исусу Христу и своме народу. На
нашим стеговима је изображен лик Спаситеља.
Кад војници користе псовке, то је хула на Господа и Мајку Божију којима служимо и
који нас штите у боју.
НАРЕЂУЈЕМ:
1. Забранити употребу псовки.
2. Командири јединица да упознају са наредбом своје потчињене. Командири и
официри да војницима објасне право значење псовања и разлоге његове
неприхватљивости.
3. Псовање на јавним местима сматрати тежим дисциплинским прекршајем и на
одговарајући начин кажњавати.
Објашњење:
Речи псовки нису руског порекла и користили су их непријатељи Русије ради
скрнављења наших светиња, да би деловали на дух руских војника, разбили их у
борби и народ бацили на колена. Дакле, псовање је богохуљење, које се одувек
сматрало тешким грехом. Принцип непријатеља Русије остао је исти, па тако и
данас мрзитељи хришћана који су преотели власт у Кијеву наређују православним
Украјинцима да пуцају на своје храмове, да се подсмевају заставама са ликом
Спаситеља и православном свештенству.
У том смислу, недопустиво је да руски војник користи језик непријатеља. То нас
духовно понижава и војску води у пораз.
Командујући самоодбране ДНР
пуковник И. И. Стрелков
28. 07. 2014.
На дан Светог равноапостолног кнеза Владимира – дан крштења Русије

Студентска Акција
09. октобра 2014. / Блог

Нова академска година, услед студентског незадовољства и

нових протеста, почела је бурно на многим србским факултетима. Ситуација скоро
иста као и на почетку свих претходних протеста. Ипак, не сасвим иста. Наиме,
плато испред Филозофског факултета у Београду, као традиционално студентско
збориште, овог 1. октобра је пројавио једну ведру и сунчану новину на суморном
хоризонту данашње борбе за студентска права. Са спратова факултетских здања,
плато је био обасут лецима, који су привукли велику пажњу како окупљених
студената тако и медија. Овим лецима упућен је позив на ново студентско
организовање и консолидовање у борби за студентска права.
Наиме, студенти окупљени око иницијативе „Студентска Акција“, обзнанили су
своје деловање позивом у своје редове упућеном свим студентима који желе да се
на бескомпромисан начин боре и изборе за своја права, као и да стану на пут
паразитским псеудостудентским и псеудолевичарским организацијама, које
годинама користе оправдано студентско незадовољство, како би под маском
борбе за бесплатно образовање остваривали своје кликашке и котеријашке
циљеве. Насупрот томе, Студентска Акција настоји да србски факултети буду пре
свега поприште академског реда и рада, као и оправданог социјалног бунта против
Система. Само таквим прегнућем, може се стати на пут и калкулантским
злоупотребама студентског поверења као и манипулантима, беспосличарима и
вечитим студентима свих боја и фела, који и од универзитета као установа као и
од самих студентских протеста, праве лакрдију и ругло.
Србска Акција подржава овакву студентску иницијативу за стварање истински
студентског покрета и позива све одговорне и савесне студенте да се придруже
овом подухвату. Јер настојање да се ствари узму у своје руке у оквиру свог
сталежа, претпоставка је ваљане борбе за препород на општенационалном плану.

Лавеж Вучићеве пудлице

06. новембра 2014. / Блог
Поводом једног позива на линч

Псеудоновинар Петар Луковић један је од мизерних

„другосрбијанаца“ који је попут многих ухлебљење и присутност у овдашњим
медијима још одавно засновао на свакодобној спремности да распирује мржњу
према србском народу. Препознатљив по примитивном наступу, чиме покушава да
надомести интелектуалну инфериорност и професионалну јаловост, овај
бесловесни полтрон и бескичмењак, који своја „уверења“ прилагођава политичкој
клими, данас се налази под покровитељством свог новог идола – актуелног
председника владе, кога је донедавно сматрао крвавим злочинцем. Таквим
политикантским акробацијама, Луковић је изгубио кредибилитет чак и унутар
сопствених србомрзачких кругова.
Ова непријатна сподоба помраченог погледа, која је каријеру започела у
часописима који се баве порнографијом и „паранормалним“ појавама, прикладно је
оличење оне мусаве „Србије“, тачније њене потпуно десрбизоване варијанте, коју
је његов садашњи газда Александар Вучић превео на „напредну“ позицију
растурања остатака државе Србије.
У времену када се разлика између најекстремнијих сорошевских србофобних
медија и оних под државном контролом драстично смањила, Луковићева интернет
лакрдија под називом „Е-новине“, позната је искључиво по томе што је
финансирана од стране познатих криминалаца и тајкуна који су своју имовину
стекли свенародном пљачком. Ово тајкунско-комунистичко интернет гласило, за
које пишу псеудокомунистички пропалитети, сексуални изопачењци и новинари у
покушају, као и фрустрирани наркомани, настоји да се одржи на површини етра
србомрзачког примитивизма, не бирајући средства.
Сходно томе, познато је море њихових комичних и неписмених текстова о Србској
Акцији (на које и нисмо обраћали пажњу, јер не желимо да рекламирамо
Луковићеву интернет свињарију), у којима се користе уобичајене лажи о нашем
Покрету. Услед фрустрација због сопствене ништавости, а жеље да прибегну
новом средству у надметању са конкуренцијом, „Е-новине“ су недавно посегле за
чином који садржи стицај различитих кривичнх дела. Наиме, објавили су
фотографије неких лица уз назнаку да је наводно реч о припадницима Србске
Акције, не пруживши за то апсолутно никакве доказе. Нека од именованих лица са
фотографија, оптужена су од стране ових клеветника за „неонацизам, прогоне и
покушај рушења блокаде на Филозофском факултету“, такође без икаквих доказа
за такве тврдње.
Не желимо никога да стимулишемо на чињење кривичних дела, али ако је
Луковићу и његовим фрустрираним наркоманима и хомосексуалним
изопачењацима већ стало да на тај начин пробијају границе закона и новинарске
етике, нека се више потруде. А ако су и пронашли неке фотографије наших
активиста (а већина лица на сликама које су објавили немају никакве везе са
Србском Акцијом!), могли су да виде здраве и нормалне људе и да се постиде
сопствене поремећености и јаловости, те да се завуку у рупе из којих су не тако
давно измилели.

Светлана Палић - лажов, квазиновинар и промотер наркоманије

12. новембра 2014. / Блог

У сфери жуте штампе, у појачаној хајци на наш Покрет током

протеклих месец дана, једну од водећих улога има лист „24 часа“, који притом
амнестира, брани и промовише поборнике наркоманије и комунизма на србским
факултетима. У неколико чланака објављених током претходних дана, члан
редакције овог новинског смећа – извесна квазиновинарка Светлана Палић,
изнела је читав низ неистина у вези са Србском Акцијом.
ВЕЋ смо у више наврата скренули пажњу на чињеницу да је једно од највернијих
огледала системске србофобије свакако и гнусна пропаганда и ширење лажи од
стране овдашње жуте штампе и осталих антисрбских медија. Видимо да је наша
анализа лика и дела кловна антисрбског „новинарства“ и Вучићеве пудлице Петра
Луковића имала одјека и да је погодила у сред среде. Иако нам то није била
намера, погодила је чак и његову сујету, премда је реч о сподоби без достојанства,
одавно огуглалој на чињеничне огледе о себи. Видимо да утеху тражи у
самообмањивању, надајући се да га његов помрачени поглед можда чини
опасним. Али мрка капа од тога јер Вучићева пудлица не може никога да
застраши. А што се узрока његове помрачености тиче, он заправо сам најбоље зна
да је таква прокаженост одраз његове поремећености услед деценијског бављења
и опседнутости порнографијом, као и услед подужег стажа политикантског
бескичмењаштва. Ипак, нека му буде за утеху то што смо се после мноштва
чланака његових „Е-новина“ о Србској Акцији, коначно и ми осврнули на њега и
његову јалову интернет лакрдију. Цензура нашег текста на њој, само сведочи да
Луковића и његове наркомане и перверзњаке највише боли – истина.
А у сфери жуте штампе, у појачаној хајци на наш Покрет током протеклих месец
дана, једну од водећих улога има лист „24 часа“, који притом такође амнестира,
брани и промовише поборнике наркоманије и комунизма на србским факултетима.
У неколико чланака објављених током претходних дана, члан редакције овог
новинског смећа – извесна квазиновинарка Светлана Палић, изнела је читав низ
неистина у вези са Србском Акцијом, пишући о деловању нашег Покрета током
претходних година. С обзиром да нам није пружила могућност за деманте, нити да
на њене клевете одговоримо, ми ћемо овде поново изнети чињенице у вези са
неким од догађаја које она криво представља. Притом ћемо, по обрасцу њеног
приказа нашег Покрета, пружити јавности могућност да се колико-толико упозна са
ликом и делатношћу ове прилично анонимне „новинарке“. Али за разлику од ње,
ми ћемо наш приказ заиста засновати на чињеничним подацима који су нам
доступни.
О себи каже:
Рођена 14. 09. 1966. у Славонској Пожеги. Удата, мајка једног детета, радила у
„Борби“, „Дневном телеграфу“ и „Бети“, а сада ради за „Блиц“ и „24 часа“.
О њој кажу:
Не кажу ништа. Реч је о анонимној „новинарки“, професионално јаловој и
неоствареној, о којој наши пријатељи из новинарског сталежа и не знају ништа.
Факти:
Тражила је и добила интервју представника Србске Акције, али га није објавила,
нити је пренела наш став о догађајима за које нас је питала. У духу најгорег
непрофесионализма и некултуре, дотична „новинарка“ је при нашем давању
интервјуа покушала дрским приступом и безобразним питањима да нас
испровоцира, али с обзиром да није успела, одустала је од објављивања истог.
Још већу склоност злоупотреби и велики непрофесионализам потврдила је тиме
што је прећутала постојање кривичне пријаве против виновника инцидента на
београдском Филозофском факултету – Александра Ђенића, а прећутала је и
чињеницу да бројни искази сведока (студената који протестују) потврђују наводе из
пријаве, те да су дијаметрално супротни лажима квазилевичарских кукавица и
манипулатора. Осим што нападача лажно представља као жртву, износи неистину
и у погледу тврдње да „жртва“ (а заправо виновник) инцидента припада
самоорганизованим студентима. Прикрива и чињеницу да он заправо припада
псеудостудентској организацији „Студентски фронт“, која играњем марксизма на
факултету већ годинама настоји да злоупотреби студентске протесте.
Помиње оружје при инциденту на Филозофском, али не каже ко га је користио.
Наставља да проглашава за истину клевету псеудолевичара о томе како су
активисти Србске Акције наводно напали студенте на блокади факултета. Даље,
назива хулиганима лица која су без насиља прекинула наркоманску трибину, а
прећуткује прави назив саме трибине, називајући је „трибина о марихуани“, иако
њен прави назив отворено позива на легализацију ове пошасти. Потенцира
„пљување“ извесне наркоманке и лезбејке, а прећуткује да је реч о сподоби која је
починила кривично дело својом познатом провокацијом на „геј-паради“, као и да је
на Факултету политичких наука иста започела инцидент неовлашћеним
фотографисањем других лица.
Парадоксално је то што је овај квазиновинарски клеветник и промотер наркоманије
и комунизма, истовремено и мајка једног детета. Парадоксално, јер би у сваком
иоле нормалном правном поретку особа као што је она, која штити и промовише
наркоманију, била безусловно лишена родитељског права.
Епилог:
Манипулатор и клеветник. Промотер наркоманије и несавесна мајка. Задужена је
да у име антисрбских смећа „Блиц“ и „24 часа“, води најприземнију „жуту“
пропаганду против Србске Акције. Као што ће она несумњиво бити захвална нама
на овој објави, јер је овим путем лансирамо из анонимости у етар, тако смо и ми
њој захвални јер сваки увид у безкарактерност, животну промашеност и морално
ништавило наших клеветника, изнова нам сведочи о исправности нашег пута и
подстиче нас на још већи и преданији рад.

Марихуана: чињеницама против лажи и заблуда

25. децембра 2014. / Блог
 У данашњој Србији – окупираној и потлаченој – све је могуће,
па и то да се на државним образовно-научним установама, које финансирају
порески обавезници ове државе, организују предавања на којима се студентима
недвосмислено препоручује употреба опојних дрога. Да ствар буде бизарнија, ову
промоцију наркоманије, уз сагласност надлежних декана, организује „студентска“
организација коју финансирају наши стари „добротвори“ са Запада, они који су до
јуче улагали у медијску сатанизацију србског народа и бомбардовање Србије
осиромашеним уранијумом.
Пошто је окупаторска чизма доспела на србско тле, а експоненти окупатора чине
владу Републике Србије, бомбардовање србског народа може да се настави. Само
што овог пута нису у питању уранијумске бомбе, већ корозивне идеје које треба
додатно да раслабе првенствено србску омладину. Стога не треба ни мало да
чуди појава псеудо-левичарских и либералних „студентских“ група, попут
организације манипулативног назива – „Студенти за слободу“, која је ове године на
универзитетима у Београду и Новом Саду својим предавањима афирмисала
идеологију тзв. ЛГБТ (педерско-лезбејског) покрета, као и легализацију марихуане.
Своју последњу поромоцију наркоманије, „Студенти за слободу“ су одржали у
Нишком културном центру, и то уз асистенцију полиције. Да је Србија здрава и
уређена држава, задатак полиције био би да спречава ширење наркоманије, а не
да обезбеђује њену промоцију. Такође, да је ово правна држава, предводница
„Студената за слободу“, Ана Јакшић, и организатори последње „геј-параде“
морали би да одговарају због дрског провоцирања свештенства и верника Србске
Православне Цркве.
Обзиром да се залагање за легализацију марихуане заснива на гомили неистина и
полуистина, одлучили смо да чињеницама одговоримо на неке од
најзаступљенијих митова и заблуда о марихуани.
Мит бр. 1: „Марихуана је лек“
Да би неко средство било проглашено леком, мора се састојати од добро
дефинисане твари чија је количина мерљива и једнака у свим јединичним
облицима лека (нпр. таблета и инекција). Како је марихуана биљка која се
најчешће конзумира пушењем, а њен састав варира, тако је и њену медицинску
упорабу тешко вредновати. Заблуда лежи и у идеји да је нешто добро самим тим
што се може користити као лек. То што се поједини делови или марихуана сама
користе код одређених болести, не умањује њену штетност и не значи да би је сви
смели конзумирати, непротив! Сваки лек се узима у строго одређеним болестима и
узимање било ког лека кад то није медицински оправдано може имати штетне, а у
неким случајевима и смртоносне последице. На жалост, прихватање марихуане у
медицинске сврхе, као и пропагандна делатност добро плаћених „студентских“ и
„невладиних“ организација, утицало је на смањење свести о штетности марихуане
међу младима.
Мит бр. 2: „Пушење марихуане није опасно“
Иако нас неретко збуњују контраверзни закључци различитих истраживања, рећи
да пушење марихуане не носи ризик значи игнорисати стварност. Пушење било
чега је потенцијално опасно јер носи ризик за дисајне органе. Марихуана у
поређењу с цигаретама има до 70% више канцерогена. Тачно је да пушачи
марихуане конзумирају мањи број цигарета, али је научно доказано да је четири до
пет пута већа количина катрана и апсорпција угљен-моноксида код пушења
марихуане него код пушења цигарета, због чега пушачи марихуане обољевају од
респираторних болести.
ТХЦ, главни активни састојак марихуане, као и остале дроге подстиче ослобађање
допамина који активира део мозга одговоран за осећај задовољства. Међутим,
након еуфорије наступа осећај поспаности или депресије. Остали симптоми које
изазива су смех, промењено опажање времена и повећани апетит. Код неких,
марихуана може изазвати анксиозност, осећај страха, неповерења или панике, а
код већих доза и акутну психотичну реакцију. Марихуана негативно утиче на
равнотежу и координацију, изазива поремећај у памћењу, опажању и другим
когнитивним функцијама, те смањено критичко расуђивање повећава вероватноћу
ризичног понашања.
Познато је да је велик број саобраћајних несрећа, укључујући и оне са смртним
исходом, последица конзумирања марихуане. Она има снажно штетно деловање
на способности и вештине потребне за сигурну вожњу (будност, способност
концентрације, координација покрета, брзина реакције, процена удаљености, итд.),
а штетно деловање траје и до 24 сата након конзумирања.
Последице трају и након што је марихуана разграђена у телу и манифестују се као
тешкоће памћења и смањена способност учења, те поремећај сна. Дуготрајне
последице (услед кумулативног деловања или хроничне злоупорабе) су зависност,
хронични кашаљ и бронхитис, повећан ризик од развоја психозе, анксиозности,
депресије и амотивационог синдрома.
Конзумирање марихуане утиче на развој мозга и када се од ране доби конзумира у
значајној количини, оштећење способности памћења, мишљења и учења може
бити дуготрајно па чак и трајно. Занимљиво је да се чак и организације које у САД
заговарају легализацију марихуане, такође слажу с тврдњом да млади људи, који
су још увек у периоду психо-физичког развоја, не би никако смели да имају приступ
овој дроги, која као и остале дроге утиче на мождане функције.
Марихуана негативно утиче и на друге органе: срце и крвни притисак,
репродуктивне органе, ослабљује имунолошки систем, а повећава ризик од
развоја карцинома грла, уста и плућа. Ризик срчаног инфаркта код одраслих
увећава се за четири пута у току првог сата након конзумирања марихуане.
Марихуана код жена повећава а код мушкараца смањује количину тестостерона
(мушког полног хормона), што може имати негативни утицај на полно сазревање и
плодност. У трудноћи, марихуана може значајно да оштети раст и развој (посебно
неуролошки развој и развој мозга) још нерођеног детета. Статистике и даље
показују да је већина лечених наркоманских зависника прво почела с марихуаном.
Мит бр. 3: „Легализација марихуане неће повећати њену употребу“
Трећи највећи мит или заблуда о марихуани је да легализација марихуане неће
повећати њену употребу. Истина је управо супротна. Легализација у свим
случајевима доводи до повећане употребе дрога, зато јер већина људи ипак
настоји да ради оно што је дозвољено. Заговарачи легализације марихуане
најчешће као пример наводе Холандију. Погледајмо што се тамо стварно догодило
након отварања „кафе-шопова“ у којима се марихуана слободно конзумирала. У
раздобљу од 1984. до 1996. године употреба марихуане међу особама у доби од
18-25 година порасла је преко 200%, а број особа (регистрованих као зависника о
канабису) које су због последица конзумирања марихуане потражиле помоћ,
порастао је за 25%. У исто то време број зависника о алкохолу је порастао само за
3%. Оно што је овде атипично у односу на узимање дрога у земљама где није било
легализације, јесте пораст броја корисника у старијој доби. „Лаке“ дроге обично
почињу да се узимају у млађој доби, из радозналости и жеље за
експериментисањем. Чешће их узимају незреле особе, особе с психичким
проблемима или склоне ризичним понашањима. Узимање других средстава
зависности у тој популацији (нпр. алкохола) је такође високо. Овде морамо
нагласити да је и у Холандији конзумирање марихуане било дозвољено само у
„кафе-шоповима“, док је конзумирање на другим местима санкционисано. Слично
искуство са декриминализацијом марихуане имају и САД. Седамдесетих година
прошлог века половина САД је увело декриминализацију „лаких“ дрога, након чега
је уследио значајан пораст броја корисника марихуане. Касних осамдесетих када
су повукли тај закон, број корисника је пао готово за трећину. Тренд
декриминализације почетком 21. века поново је праћен порастом конзумирања
марихуане и порастом броја зависника.
Мит бр. 4: „Легализацијом марихуане био би задат велики ударац нарко-мафији“
Криминал је једна од рак-рана данашњег србског друштва. Његови ослонци су
терор, корупција и политика. Дакле, кршењем ових стубова криминала, сурвао би
се у пропаст и сам криминал, а не легализацијом дроге. Сви криминални кланови,
ушемљени са политичким факторима, лако би се по потреби прешалтовали на
друге профитабилније области и тако наставили своје паразитирање на телу
нације. А легализација дроге, учинила би ову пошаст још доступнијом и
легитимнијом што би имало веома штетне последице по ионако не баш завидно
стање нације.
Стога поручујемо:
СТОП ЛЕГАЛИЗАЦИЈИ МАРИХУАНЕ!
СТОП НАРКОМАНИЈИ!
ЗА ЗДРАВУ СРБИЈУ И СВЕТЛУ СРБСКУ БУДУЋНОСТ!

Беседа на Нову годину

14. јануара 2015. / Блог

Беседа о томе како се треба уклањати од зла и чинити добро

Уклони се од зла и учини добро (Пс. 33, 15)
Овим речима исказан је сав труд наш којим треба да се трудимо овде на земљи и
у земљи, то јест на овој земљи материјалној и у овоме телу материјалном. Шта
треба, дакле, да буде труд наш? Да стекнемо две навике: једну – уклањати се од
зла, и другу – чинити добро. А о томе шта је добро а шта зло, казује нам наша
савест непотпуно и нејасно, јер је грехом помрачена, а наука Христова потпуно и
јасно.
Шта тражи од нас Господ наш, браћо? Тражи да као што су олтари наши увек
окренути Истоку, тако и душе наше да буду увек окренуте ка добру. Да остављамо
зло иза леђа, у сенци, у понору заборава, у тами бившега, а ми из године у годину,
из дана у дан, да се пружамо ка добру: да мислимо о добру, да чезнемо за добром,
да говоримо о добру, да чинимо добро. Господ тражи зидаре а не рушиоце. Јер ко
зида добро, самим тим руши зло. Ко се, пак, окрене да руши зло, брзо заборави
зидати добро и претвара се у злочинца.
Мрзећи на зло, држите се добра (Рим. 12, 9), учи нас апостол Христов. Мрзи на
зло, но не мрзи на човека који чини зло, јер је болесник. Ако можеш, лечи
болесника, но не убијај га мржњом твојом. Држи се добра, и само добра, јер је
добро од Бога, и јер је Бог ризница свих добара.
О Господе добри и сведобри, научи нас уклањати се од зла и чинити добро ради
славе Твоје и ради спасења нашег. Теби слава и хвала вавек, Амин.
Свети Николај Србски

Мисао о Савиндану
27. јануара 2015. / Блог

Димитрије Љотић о светосавском закону србског народног бића

Национализам и Хришћанство су учинили од плодоносног живота Светог Саве оно
што га је направило изузетним, изузетном појавом. Он је везао не само закон тела
и крви – национализам, већ и закон живота духа – Хришћанство, и интезивно и
свестрано и једно и друго до краја проживео. Ако проучавамо његов живот, онда
видимо да је био националиста у најдубљем, а с друге стране хришћанин у
најузвишенијем смислу тих речи.

О духовној сржи нашег национализма

04. фебруара 2015. / Блог

Историјска величина србског народа у нашој је прошлости

вековима била саздана на стеновитим темељима духовне слободе. Богати
плодови наше народне културе сазрели су онда кад им је србски човек својим
васколиким квалитетима усадио вечни живот и препознатљиви сјај који се и данас
лако препознаје у очима његових потомака. Србско оружје наше пребогате
ратничке прошлости било је убојито тек када је њиме запуцала невидљива сила
која је сваког ратника до последњег тренутка земаљског живота крепила
непоколебљивом храброшћу. Зато је и сада, када пред нашим народом стоје
другачија искушења од оних у прошлости, најважнији предуслов спољашње и
унутрашње народне слободе – победа над сопственим манама и слабостима.
Данас, уз територијалну, економску, политичку и друге видове окупације србског
народа, можда највећу претњу представља она духовна, која је и узрок свих
осталих недаћа. Несагледива су њена суморна пространства клонулости наших
сународника и њиховог незаинтересованог држања по питању свакодневних
горућих проблема. Такав став омогућава незапажену хегемонију окупатора свих
боја и фела, чије антихришћанске силе тада све више јачају. Међутим, недовољан
је чак и труд оних Срба који, уз најбоље намере, покушавају да победе
територијалног или економског окупатора, док оног најопаснијег – окупатора своје
душе – занемарују и не придају му значај. Само ретки у нашем народу данас,
усудиће се да се против њега боре, јер ова је борба пут напоран и трновит, али и
пут плодоносан и победоносан.
Подаништво, егоизам и друге штетне особине које руже мноштво данашњих Срба,
биле су несвојствене нашим историјским великанима. Христови ратници србског
имена и славе знали су да је боље чак изгубити главу, него своју огрешити
душу. Ми, њихови следбеници, синови и кћери, морамо ове речи стално имати на
уму и свакодневно вођени таквим сјајним примерима корачати стазом успона и
подвига. А ова златна стаза није ништа друго до промена у нашим животима –
окретање ка богомданим идеалима које од Предака у завет својевремено
наследисмо. Љубав према ближњем и спремност на жртву, као покретачке силе
наше будуће националне револуције, у све тежим временима која нам следе, биће
снага које ће сваког родољуба крепити у свим мрачним тренуцима.
Но, уколико млади србски националисти не буду неговали свој племенити,
охристовљени сој, политичка актуелност Србије сводиће се тек на пуку промену
владајућег режима или грамзиву трку у борби за превласт, која се данас и среће
код многих, тек декларативних националиста у Србији. Било каква „национална“
идеја која се посматра кроз призму противнародне и грађанске демократије (која је
ништа друго до разједињавање народа и метеж политичких партија), никада неће
успети да учини бољим стање у нашој држави. Србски национализам такође мора
бити сила много јача од плитког, реакционарског таласа бунта, гласног, нападног и
без одговарајуће идеолошке и духовне подлоге. Наш истински национализам,
прожет неизоставним елементом тежње ка социјалној правди и изнедрен из
јуначких подвига наших бесмртних отаца и праотаца, једини је конкретан одговор
на мучно стање у којем се данас наша окупирана Отаџбина налази. У такво стање
довео ју је нејуначки, материјалистички и себични несој, онај који представља и
основу целокупног поретка савременог света. Овај несој диригент је система
владајуће либералне демократије као оружја несметаног и неконтролисаног
богаћења малобројног и најнеквалитетнијег слоја народа, изграђеног од издајника,
плаћеника и паразита и он као такав доводи до социјалног колапса, општег
безакоња и моралног, материјалног и политичког суноврата широм србских
земаља.
Стога, свака искрена родољубива сила мора заговарати све оне заветне
вредности супротне овом снажном таласу пропадања који оставља траг у сваком
кутку наше Отаџбине. Међу основним задацима нашег Покрета јесте и буђење
свести о значају сваког Србина који ће у временима која наступају бити од
непроцењиве важности за препород нашег покореног Отачаства, као и неговање
врлина и дисциплине појединаца који нам се у тој борби придруже. Зато, нека
јуначка снага из устанака наших Старих, брушена у недирнутим пределима
динарске природе, која је усадила Србима пламену вољу за слободом, буде
водиља надолазећем таласу младих Срба који ће извести нациоанлну револуцију
и испунити Завет Предака!

Студенти против легализације наркотика

23. фебруара 2015. / Блог

У организацији покрета националне студентске омладине –

Студентска Акција, одржана је протекле недеље у Београду трибина под називом
„Марихуана – да ли легализовати?“. Компетентни говорници, др Бошко
Мастиловић и др Мирољуб Петровић из Центра за природњачке студије, изнели су
бројне чињенице о про-наркоманској пропаганди либералних екстремиста. Иако је
медијски шкарт, попут новина „24 часа“, који промовише такве екстремисте, уз
подршку истоврсних антихришћанских и антисрбских групица настојао да се
одржавање овог скупа спречи, Студентска Акција је успела у свом настојању и
одржала успешну и веома посећену трибину.
То је још један доказ да национал-револуционарни полет србске студентске
омладине неће и не може зауставити србомрзачка хистерија разних пропалитета и
поремећених личности које и поред подршке режима и потпоре крвавог новца
мондијалистичких фондова, остају у својим мишијим рупама без храбрости да бар
покушају да остваре своје празне претње. А другачији исход и није се могао
очекивати кад је реч о свим тим јаловим клеветницима, кукавицама,
перверзњацима и наркоманима, који су помрачени мржњом према свему што је
србско и чија се фрустрираност увек изнова повећава када сопствено ништавило
виде у огледалу врлине оних који се боре за свој род.
Упркос свим препрекама и упркос неделу душмана, србска студентска омладина је
победила и победиће сваком наредном трибином и сваком новом активношћу,
којих ће убудуће бити све више.

Зашто пишемо србски?

05. марта 2015. / Блог

Kaдa читaлaц нaиђe нa придeв „српски“ нaписaн y oбликy

„србски“, првo штo мy пaднe нa пaмeт je дa сe рaди o грeшци ayтoрa кojи ниje
нajбoљe yпoзнaт сa прaвилoм jeднaчeњa сyглaсникa пo звyчнoсти, кoje нaлaжe дa,
у овом случају, слово Б прeлaзи y слово П. Сходно томе, чeстo се чyje и примeдбa:
„Oвaj ниje чyo зa Вyкa Kaрaџићa“. Међутим облик „србски“ кoристe често и oни кojи
сy врлo дoбрo yпoзнaти сa правилима, тe нaмeрнo скрeћy пaжњy нa њих. Тако и
Србска Акција, премда је добро упозната са граматичким правилима, користи
облик наведене речи са словом Б, упркос постојећим стандардима, а за такво
наше поступање износимо следће аргументе.
ПРАВОПИС
Иако је крајем 19. века „Матица Српска“ стандардизацијом језика стала у
потпуности на позиције Вукове реформе и усвојила облик „српски“, таква одлука
није у савршеном складу са важећим граматичким правилима. Наиме, правило
једначења сугласника по звучности ни данас се непримењује безусловно, јер
прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oнa
зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe y извeдeнoj рeчи, кao штo сy
„Србкињa“, „Србствo“ или „србски“ извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe)
СРБ. Такође, правило каже да се промена не врши ни уколико би дошло до
удаљавања од основа, поготово ако би значење речи постало нејасно. Па тако,
генитив од именице „Градац“ јесте „Градца“ а не „Гратца“ или „Граца“, а устаљено
је и да се у речима страног порекла („хабзбуршки“, „вашингтонски“) не врши
једначење сугласника. Такође, ми пишемо „брдски“ а не „бртски“, „штабски“ а не
„штапски“, „вођство“ а не „воћство“ итд. Дакле, поставља се питање, ако се
правило о једначењу сугласника по звучности не примњеује безусловно, и ако по
важећим граматичким правилима постоје правописни основи за писање облика
„Србкињa“, „Србствo“ и „србски“, због чега би овакве одреднице народног сопства
писали обликом који пркоси традицији?
ДУХ И СОПСТВО
Наша идеја заснована је на црпљењу снаге из најдубљих сила и вредности
традиције за нови пут данашњице. A исконски облик, односно корен речи за назив
нашег народа, наше државе и нашег језика јесте реч СРБ. Тај изворни облик, са
словом Б, писао је и Свети Сава, као и сви србски писци после њега кроз читав
средњи век све до Вука Караџића, који је и сам у почетку писао облик са словом Б
док најзад није колебајући се између Лукијана Мушицког и Јернеја Копитара,
прихватио становиште царског цензора из Беча, који је по налогу својих господара
радио у правцу одвајања србског народа од Русије и Православља. А управо
православна духовност и словенски искон, упућују нас на мистичну дубину самог
слова Б, па самим тим и на предност облика „србски“. Ту имамо у виду да
старословенски назив слова Б јесте БУК, што значи БОГ (Свезнајући), као и да је
сам облик слова Б величанствен. Наиме, оно је сачињено из слова О и Г, тако да
када се саставе сва три слова добијамо реч БОГ. На тај начин нам слово Б
символички указује не само на троједну суштину божанске природе, већ и на
главну православну догму. Јер као што из слова Б излазе слова О и Г, тако се и
Син рађа од Оца и Дух Свети исходи од Оца.
РЕВОЛУЦИЈА
Језик као срж националне културе, треба у што већој мери да одражава архетип
националне идеје, националног карактера и националног духа. Званична верзија
односне речи са словом П звучи утањено и пригушено, док изворна реч СРБСКИ,
са словом Б, оставља снажан и звучан утисак чврстине, која у овим смутним
временима мора да штрчи упркос наметнутим клишеима и упркос Систему,
окупљајући здраве синове и кћери нације око знамена сутрашње НАЦИОНАЛНЕ
РЕВОЛУЦИЈЕ!

Хрвоје Магазиновић – витез Идеје и гласник долазеће смене

16. априла 2015. / Блог
 Уочи светлога празника Васкрсења Христовог примили смо
вест да је на Велики Петак, у својој 102. години, уснуо у Господу Хрвоје
Магазиновић, истакнути припадник и један од водећих идеолога Љотићевог Збора,
сатрудник Србског добровољачког корпуса и владе ђенерала Милана Недића.
Рођен је у Задру 29. маја 1913. Дипломирао је на београдском Правном факултету
1937. године, а у правној струци је радио и пре и после Другог светског рата, када
је наставио стручно усавршавање, а објавио је и више научних радова.
Већ као студент постаје члан ЈНП Збор, чији је бановински секретар био у
Бањалуци почев од 1939. године. Са вереницом и потоњом супругом Зором,
утекао је од усташког окупатора и отишао у Београд. У јесен 1944. године повлачи
се преко Словеније у Италију, где га заробљава Удба. Брозове власти га осуђују
на 20 година робије. После мучног дугогодишњег робијања и боравка у многим
затворима, ослобођен је крајем 1959. године.
Хрвоје Магазиновић се пре и за време Другог светског рата нарочито истицао
својим бритким пером и блиставом мишљу којом је образлагао чиниоце зборашке
идологије, њен хришћански и органски поглед на друштво и национално-социјалну
мисао о правилном односу према радничком питању. Попут свог Учитеља, као и
свих других зборашких идеолога, узроке народних недаћа, крвавог кола окупације
и страдања, видео је у паду народног духа и одсуству истинске елите.
Разобличавао је последњу тадашњу „смену“, како је сликовито назвао
антинародну псеудоелиту – „смену“ шићарџијску и котеријашку, као „пратеће оруђе
Израиљеве војске у циљу гашења разбукталог пламена у балканско-европском
тамном беспућу“.
Указујући на почетни погрешан смер нове државе настале 1918. године, услед
загађености њеног политичког живота либерал-демократским чиниоцима,
закључио је да су „нове прилике и нови живот захтевали нове људе, државнике...“
По његовом запажању „потребни су били носиоци национално-социјалне мисли, а
тога није било. Политичари старог кова нису схватили да је светски рат донео
револуцију у којој сваки народ мора на време наћи свој пут“.
Упркос сламању народно-државних кола у крвавим условима рата и окупације
1941. године, Хрвоје са својим друговима и саборцима из Збора, чврсто je веровао
у истинску слободу и долазак нове Смене. Ми се, као активисти Србске Акције,
трудимо да и сами делимо такву веру, и молећи се Господу за покој душе
новопрестављеног слуге Његовог, са још већим усрђем настављамо нашу борбу
за испуњење Завета Богу, Отаџбини и Роду. Јер то је Завет нове, долазеће Војске
смене, која свој узор види у оној старој ратној, добровољачкој Смени о којој је
Хрвоје писао: „...смена набрекла од снаге сакупљене у ланцима и бетонским
самицама, крчи себи пут. Крчи га оружјем у руци, јурећи кроз тешко проходне
планине... гази смрзнуте, дубоке и хладне реке, чистећи народ од међународног
блата. Пере и вида народне ране – ране тела и душе. Указује свом роду на његов
прави пут, даје му смисао живота, улива нову веру. Иде трећа смена, иде са
песмом и пијуком“.

Кочевски мученици – прилог незабораву

06. маја 2015. / Блог

Србска Акција често истиче да су њени главни историјски узори Збор – покрет

Димитрија В. Љотића и Србски добровољачки корпус – одбрамбена снага србског
народа, чији су покретачи били управо млади збораши. Ове године навршава се
70 година од упокојења Димитрија Љотића и исто толико од покоља који су Титови
партизани, на Кочевском рогу у Словенији, извршили над припадницима србских и
словеначких националних снага, као и над хиљадама недужних цивила. Иако
деценијама клеветан и оспораван, данас се о светлом лику и делу Димитрија
Љотића зна много више, али је злочин на Кочевју у домаћој историографији остао
табу-тема. Стога смо одлучили да овим текстом допринесемо расветљавању
истине о најбољим синовима србског народа, који су своју верност Богу, Краљу и
Отаџбини платили највишом и најстрашнијом ценом. Данас, на Ђурђевдан – Крсну
Славу Србских добровољаца, подсећамо на историјат Србског добровољачког
корпуса и представљамо део сведочења његових преживелих припадника, која су
својевремено објављена у књизи „Опело над живима“¹.
ВИТЕЗИ СВЕТОГ ЂОРЂА
Исцрпљена бескрајним сукобима партија, националним антагонизмима и
сепаратизмима, Краљевина Југославија је дочекала напад Хитлерове Немачке без
и трунке оне моралне и духовне снаге какву је уочи Првог светског рата имала
Краљевина Србија. Пуч који је 27. марта 1941. у Београду извела група енглеских
плаћеника и политичких авантуриста, увукао је Југославију у рат и изазвао
тевтонски гнев, који се са највећом жестином сручио на Србију. Прокоцкана је била
прилика да Југославија сачува свој мир, неутралност, суверенитет и територијалну
целовитост, што је приступањем Тројном пакту било гарантовано. Зато се имала
платити крвава цена политичке кратковидости и издаје водећих југословенских
политичара и војсковођа. Војска Краљевине Југославије била је у расулу и само
неке јединице су пружиле какав-такав отпор, док је пучистичка влада одмах након
потписивања капитулације напустила земљу, препуштајући разбијену државу и
обезглављен народ надолазећем непријатељу.
У окупирању и комадању Југославије, поред Немаца, учествовали су Италијани,
Мађари, Бугари и Шиптари, а усташе су од својих протектора Хитлера и
Мусолинија добили такозвану Независну Државу Хрватску која је обухватала – без
Далмације и појединих острва – све територије до Дрине и Земуна. У Срему,
Славонији, Хрватској, Лици, Кордуну, Босни, Херцеговини итд. усташе су одмах
отпочеле свој крвави, злочиначки посао истребљења Срба. Ни злочини мађарских,
бугарских и шиптарских окупатора нису много заостајали за усташким. Практично
из свих крајева окупиране Југославије, сливале су се у малу поробљену Србију
реке избеглица, које су се једино ту могле склонити од мучења и смрти. Само из
НДХ, уточиште је у Србији потражило преко пола милиона људи, углавном Срба.
За то време, у Загребу је сасвим несметано живео Тито, који је од усташа добио
пасош и легитимацију да може доћи у Београд, да ту „заметне комунистичку
револуцију“.
Све до 22. јуна 1941. у окупираној Србији владао је ред и мир. По међународном
праву, побеђени и окупирани народ имао је права на домаћу администрацију под
окупацијом. Стога је 30. априла 1941. формирана Комесарска управа од десет
комесара (на челу министарских ресора), која је вршила послове у сарадњи са
окупатором. Нажалост, период мира није дуго трајао. Одмах након напада
Немачке на Совјетски Савез, Комунистичка партија Југославије издала је
наређење својим члановима да отпочну са саботажама, терором и организовањем
гериле. Већ у току јула и августа 1941. цела Србија се нашла у пламену устанка.
Комунисти су најпре убијали србске жандарме, виђеније људе и угледне домаћине,
да би затим почели да из заседа убијају по једног или више немачких војника. На
то су Немци одговорили „законом“ одмазде, који на тако бруталан начин нису
примењивали нигде другде у Европи: за једног погинулог Немца стрељали су
стотину Срба, а за једног рањеног Немца педесет Срба. Из дана у дан стање се
погоршавало. Немачке казнене експедиције крстариле су Србијом, остављајући за
собом пустош и ужас. У таквој ситуацији Комесарска управа подноси оставку и
владу образује, на молбу и преклињање најугледнијих Срба, Милан Недић –
генерал овенчан славом јунака из Првог светског рата.
Образовање Недићеве владе имало је за циљ само једно: да се у земљи
успостави ред и мир, пошто је то био услов да Немци престану са казненим
експедицијама. Међутим, ситуација се само погоршавала и Милан Недић је хтео
да поднесе оставку. На то је немачки војни заповедник и шеф Управног немачког
штаба одговорио да ће Србија „бити подељена између Певелићеве Хрватске,
Мађарске, Бугарске и Албаније, уколико одмазде и казнене експедиције не
опамете србски народ“! Тада Михаило Олћан (министар привреде у Недићевој
влади), у договору са Димитријем Љотићем, од којег је и потекла замисао да
генерал Недић образује владу окупиране Србије, предлаже да се оснују
добровољачке јединице и изјављује да ће у року од 24 сата обезбедити 500
антикомунистичких бораца-добровољаца. Чим су чланови Збора из Београда и
унутрашњости чули да се организују добровољачки одреди, почели су да се
уписују у добровољце. У врло кратком времену пријавило се више од хиљаду
добровољаца, међу којима је највише било студената и средњошколаца. Одмах је
формиран први добровољачки одред, касније познат као Трећи ђачки одред. Тако
су се млади збораши са оружјем у рукама ухватили у коштац са својим старим и
добро познатим противником из школа и са универзитета. И већ 17. септембра
1941, само два дана након формирања, први добровољачки одред, на челу са
поручником Будимиром Никићем, код Гроцке се сукобио са Космајским
партизанским одредом и потпуно га разбио. Тако је започела жестока и
беспоштедна борба, у којој су Добровољци, у сарадњи са другим националним
јединицама, извојевали победу и партизане, на челу са Титовим врховним штабом,
протерали из Србије.

Са првим добровољачким јединицама које су послате на

терен, у Београду је септембра 1941. основана Србска Добровољачка Команда,
која је доцније преименована у Србски добровољачки корпус (СДК). За команданта
је постављен инжењерски пуковник Коста Мушицки, некадашњи ађутант краља
Александра, краљице Марије и краља Петра II. Униформа Србских добровољаца
била је униформа југословенске војске, сиво-маслинасте боје. Блузе су имале крој
блуза планинских одреда. На десној страни груди, Добровољци су носили крст
направљен према старом србском ордену Таковског крста, такође познат и као
Косовски крст. У средини крста, у кругу, био је лик Светог великомученика
Георгија, а у венцу око Светог Георгија стајало је гесло: С ВЕРОМ У БОГА, ЗА
КРАЉА И ОТАЏБИНУ – ДОБРОВОЉЦИ.
Србски добровољци су од почетка били нарочита војска. Представљали су
теренске, борбене, бескомпромисне јединице, састављене од родољуба свесних и
против кога и зашто се боре. Због тога је генерал Недић могао на њих у свему да
се ослони. Били су добро и исправно вођени, тако да су кроз сва искушења и
тешкоће грађанског рата пролазили часно. Духовни предводник Србских
добровољаца био је Димитрије Љотић, кога су они од милоште називали
„Учитељем“. Љотић је непрестано инсистирао на томе да СДК мора бити оличење
православног витештва, а да је морални живот обавеза сваког добровољца. Да би
се у добровољачким редовима одржала што боља дисциплина, да би Добровољци
били људи и борци у смислу схватања и савета Димитрија Љотића, основано је у
Штабу СДК посебно одељење, под називом Васпитна служба. У свакој чети
постојали су васпитачи – просветари, који су водили рачуна о моралној и духовној
страни сваког добровољца. Прожета хришћанским духом, Васпитна служба је
непрестано пазила на сваку јединицу, на сваког појединца. За просветаре су
углавном постављани теолози, наставници, учитељи и студенти. Када нису били
заузети борбама, Добровољци су помагали народу на раду. Помагали су на њиви
оним сељачким домовима чији су домаћини били у заробљеништву. Помагали су и
у домовима за избегличку децу, као и у Заводу у Смедеревској Паланци, где су
сачувани животи преко хиљаду од комуниста заведених омладинаца и омладинки.
Та омладина је спашена из немачких концентрационих логора и затвора и великим
делом преваспитана, тако да су многи из њених редова ступили у Добровољце или
четнике.
Од свог оснивања, септембра 1941, па све до јесени 1944, Добровољци су
издржали низ оштрих борби са комунистима, и то веома успешно, чак и онда кад
су били малобројнији и слабије наоружани. У пролеће 1944, заједно са другим
националним снагама, они успешно осујећују покушај партизана да се код Ушћа на
Ибру пребаце у Србију. Такође, успех је био потпун и приликом покушаја
партизанског продора из Срема. Међутим, капитулација Италије, лета 1943, када
су се партизани дочепали великих количина сваковрсног оружја и материјала,
затим обилна помоћ Савезника, и нарочито долазак совјетских трупа на Дунав,
почетком јесени 1944 – све то је омогућило нову офанзиву комуниста. Одбрана
Србије углавном је пала на добровољачке и четничке јединице. Иако веома тешке,
те борбе би се вероватно завршиле новим поразом партизана да нису јединице
Црвене армије потисле Немце и почеле продирање кроз Србију на више места.
Било је јасно да ће уз помоћ Совјета партизани заузети Србију. Димитрије Љотић
је добро проценио да се Савезници неће искрцавати на југословенску територију,
те је донета одлука да се СДК повуче у Словенију, где би се извршила
концентрација свих националних снага и створила војска која би представљала
фактор и за комунисте и за Савезнике. Остварење ове идеје осујетила је, поред
осталог, изненадна и трагична смрт Димитрија Љотића, који је пострадао 23.
априла 1945, када је аутомобил којим је ноћу путовао на састанак са патријархом
Гаврилом и владиком Николајем, пао са једног срушеног моста, недалеко од
Ајдовшчине у Словенији.
Тито је знао за Љотићев план да се у Словенији од србских и словеначких
националних јединица организује југословенска национална армија, да се потом
Словенија прогласи слободном територијом Краљевине Југославије, да се ту
позове Краљ и сачекају Савезници. Зато је за коначни обрачун са противницима
послао своју III и IV армију, Тенковску бригаду и Пету прекоморску бригаду, која је
била састављена од Словенаца, које су Енглези заробили као италијанске војнике.
На дан 10. априла 1945, три добровољачка пука – II, III и IV – крећу да од
партизана очисте шумовиту и планинску област Беле Крајине, одакле се лако
улази у питоме и плодне долине које воде ка Љубљани. Други важан разлог ове
акције био је да се војсци и народу, који су с војводом Павлом Ђуришићем кренули
из Босне, притекне у помоћ, како би се са што мање жртава пробили до Словеније.
После тешке једномесечне борбе трију добровољачких пукова, дошло је, под
притиском јаких партизанских снага, до њиховог повлачења према Аустрији, јер им
је одступница према Италији била пресечена. При повлачењу, а на захтев
словеначког генерала Кренера, Добровољци су бранили евакуацију хиљада
становника Љубљане. У међувремену су се остале јединице СДК и Врховна
команда, заједно са Ђујићевим и Јевђевићевим четницима, повукле у правцу
Италије.
У ЛОГОРУ ВЕТРИЊЕ
На дан 12. маја 1945, колоне II, III и IV пука Србског добровољачког корпуса
прешле су бившу југословенско-аустријску границу. Црвени непријатељ је – макар
и привремено – тријумфовао, а Добровољце је сада чекала неизвесност туђине.
Истога дана у селу Подгора, недалеко од границе, дошло је до сусрета са
припадницима енглеске Осме армије. Добровољци су убрзо добили наређење да
се припреме за предају оружја. У наређењу је стајало да ће разоружању
присуствовати и представник Титове војске, али да то не треба да их узбуђује,
пошто је то „само један природан, конвенционални акт у савезничким односима“.
Међутим, када у колонама двојних редова кренуше ка Драви, појава партизанског
тенка пред мостом узнемири Добровољце. Са куполе тенка посматрала их је једна
разбарушена партизанка. Њени презриви погледи шибаху по косовским крстовима
на добровољачким прсима. Но, после брзе интервенције потпуковника Радослава
Таталовића, команданта удружених трију пукова СДК, партизански тенк се повукао
у непознатом правцу. Добровољци пређоше мост и наставише даље. Након трећег
километра, на једној пољани, отпоче одлагање оружја. И док га лагано спуштаху у
траву, као да би сваки хтео да га последњи пут што дуже задржи. Ко је могао да
замисли да ће једнога дана то славно оружје предати без борбе, без опаљеног
метка?! Као побеснела поплава, у сваком добровољцу су се ковитлала осећања.
Растајали су се од нечега што је, заједно с њима, представљало историју једне
дуге и мучне борбе. Пред очима искрсавају раскошно окићени, нежно лепи
предели родне земље, попришта жртви и победа. И тек што су од места где су
положили оружје кренули за логор, поред друма се појави једна повећа група
партизана. Почеше да добацују дрско и цинично. Добровољци су ћутали и ишли
мирно, остављајући гомилу партизана за собом.
Најзад стигоше до логора Ветриње (нем. Виктринг), крај Целовца, који је у ствари
био једна широка ливада. На улазу у „логор“ чекали су их енглески војници, који су
нарочиту пажњу поклањали само двогледима и ручним сатовима. Где год су који
видели, сјурили би се да га се дочепају. На тој ливади, у непосредној близини
Добровољаца, налазио се, с једне стране, пук Руске ослободилачке армије (РОА),
који је својевремено формиран и стациониран у Шапцу, а састављен од руских
емиграната и њихових синова. С друге стране сместило се неколико хиљада
словеначких домобранаца, који су ту стигли нешто раније, а до њих, у наставку,
хиљаде словеначких избеглица – људи, жене и деца.
Србски добровољци су настојали да у сваком тренутку и у сваком погледу делују
као права, дисциплинована војска и зато су одмах почели са уређивањем логора.
Убрзо су ту били шатори, као по концу поравнати. На голој ледини преко дана
била је врућина, па су у логор преселили читаву шуму четинарских стабала која су
их, пободена у земљу, штитила од жеге. До њиховог доласка ни Словенци а ни
Руси нису држали практичну нити теоретску обуку. Шатори им ни издалека нису
били поређани као под конац. Нису имали ни дежурног. Једноставно, као прави
заробљеници, у доколици су чекали да виде шта ће с њима бити. Код
Добровољаца је, међутим, већ сутрадан заживео поредак касарнског типа:
дежурни су сваког јутра подносили рапорт, преко дана се одвијала уобичајена
практична обука, а увече су држани теоретски часови и предавања. „Све се
одвијало по реду који је свакоме био познат и на који је свако био свикнут“,
присећа се Миливоје Павловић-Пајко, припадник Другог батаљона IV пука СДК и
носилац највишег добровољачког ордена Белог орла са мачевима. „Све војничке
дужности и радње обављале су се исто онако као и пре предаје оружја и доласка у
логор. Није био ниједан случај дезертерства. Ту се доказала она војничка истина,
да се дисциплина не истерује тамо где самодисциплина годинама царује.“ Такво
понашање преузеше и Словенци и Руси. Видевши шта Добровољци раде, како су
одмах прегнули на посао да смештај на ледини начине што је могуће пристојнијим
и лепшим, дали су се и сами на истоветан посао. И њихови логори постајали су у
најкрећем времену уређени и лепи. И са једнима и другима Добровољци су имали
најбоље могуће односе. Сви су били антикомунисти, сви су предали оружје
Енглезима и све су их ови једнако третирали.
Већ сутрадан по доласку, опет од стабала и зеленила, Добровољци су саградили
капелу, те отпочеше редовна богослужења. Одмах је образован хор, који је
богослужења чинио још лепшим и пријатнијим. Сваког јутра и вечери, густо један
уз другог, погнутих глава, војници су побожно стајали пред импровизованом
капелом. Душе су се предано молиле за напаћени народ и поробљену Отаџбину,
за Краља, за миле и драге, и наравно за другове, како оне у Вечности, тако и оне
живе на земљи. А када би свештеници са крстом у руци стали пред олтар, срца су
се жељно отварала за реч истине и духовног окрепљења.
У логору Ветриње Добровољци су остали до 24. маја. За тих дванаест дана у
логору, било је приређено и седам културно-забавних вечери. На средини логора,
импровизован је подијум. Пред масом србских и словеначких војника, ређале су се
поучне и забавне тачке. Тако је било скоро сваке вечери. Међутим, и поред свих
настојања да се живот у логору учини подношљивим, дани су промицали споро. А
затим су стигле вести да се остале јединице СДК налазе у Италији и да су из
предела Горице пребачене камионима дубље у унутрашњост Италије. Чим су те
вести стигле, потпуковник Таталовић је предузео кораке да се и Другом, Трећем и
Четвртом пуку омогући пребацивање у Италију и присаједињење главнини
националних снага. Речено му је да ће се то учинити чим прилике буду допустиле.
Једно јутро освануше у добровољачком логору око 700 четника војводе Павла
Ђуришића, који су у Словенији извојевали последњу победу над партизанима и
успели да се пробију до Аустрије и „савезника“. На њиховом путу ужаса, патњи и
борби – кроз Босну, Хрватску и Словенију – на коме су партизани и усташе имали
истоветан циљ, да их потпуно сатру, на том путу изгинуло је на хиљаде четника,
али и стараца, жена и деце – избеглице које су из Црне Горе кренуле са Павлом
Ђуришићем. „Зарасли, мршави, смртно бледи образи, стиснуте испечене усне,
избраздана чела, упале велике, као угљевље сјајне очи испод натуштених
косматих обрва, – све је то одавало људе који се месецима и годинама муче, који
су на измаку својих физичких снага, многи већ и тешко болесни, али у којима живи
један страшан горштачки дух, свестан себе, вечито непобеђен, необуздан,
немиран...“ Тако је Владимир Љотић описао придошле црногорске четнике, којима
се Добровољци братски обрадоваше. У том моменту је још једна већа група од
8.000 црногорских четника и преко 2.000 избеглица, међу којима је био и
митрополит Јоаникије са свештенством, покушавала да се пробије кроз Словенију
и дође до аустријске границе, али им Добровољци више нису могли помоћи.
Двадесетог маја Енглези изненада негде одведоше Русе. То Добровољцима мало
помути расположење, али за кратко. У вечерњим часовима 23. маја стиже
наређење да се припреме за покрет. Енглези су саопштили потпуковнику
Таталовићу да ће Добровољци возом бити пребачени у Италију и тамо
прикључени њиховој команди. Зачас у сва три пука наста живост. Шатори су се
склапали, ранци пунили и закопчавали, униформа чистила и дотеривала. У
близини су се сакупљали и посматрали их словеначки домобранци. Нису крили
своју завист што Добровољци одлазе у Италију. Из њихових речи провиривала је
бојазан да ће их вратити у Југославију, бојазан која је до тог тренутка мучила и
саме Добровољце.
ИЗДАЈА
Јутро празника Светих Ћирила и Методија освануло је тмурно и облачно. Док су се
пукови постројавали, небо над њима само што није заплакало. Зачас се сва три
пука постројише. Стојећи у беспрекорно поравнатим редовима, деловали су
импозантно. Падају команде: „Капе скини!... Молитва!“ Никад скрушенија, можда
никад побожнија. Затим се од оближњих шума одби ехо последњег заједничког
поздрава на крају молитве: „Ко је с нама – Бог!“ и „Слава палим друговима!“
Добровољци нису ни били свесни чињенице да је то био поздрав не само с
логором, већ за велики број њих и са животом. У томе поче и киша.
У међувремену је стигла дугачка колона енглеских камиона, на челу са енглеским
поручником у џипу. На камионима знак гвоздене песнице. Међутим, у колони је
било и неколико тенкова, чак и пратећа кола пуна наоружаних енглеских војника.
Добровољци покушавају да схвате зашто је овако јака енглеска пратња потребна,
када се железничка станица налази свега двадесетак километара од логора.
Објашњење које је дао енглески командант, да је то само мера опрезности, јер се
прелази преко територије где се још увек крећу партизанске групе, само их је
делимично умирило. Сумња се појавила и као црв растаче њихову унутарњу
мирноћу. Добровољачки капетан Радослав Протић се овако присећа тих
тренутака: „Ми старешине на себи осећамо упитне погледе својих војника, који нам
више говоре него директна питања. Трудимо се да не покажемо своју
узнемиреност, јер, најзад, не желимо да уносимо панику међу њих, када немамо
ништа одређеније на чему би заснивали наше злослутне претпоставке. На
уверење енглеског команданта, које је дао непосредно пред полазак нашем
команданту групе, које је појачао и својом официрском ‘часном речју’, одбијају се
сви наши покушаји да из држања Енглеза нешто закључимо. Најзад, резонујемо
ми, часна реч официра има исту вредност за официре свих војски, па зар би могли
и у овом случају да јој дамо друго значење?!“
Нове команде покрећу пукове на одређено место за укрцавање. Многи
Добровољци се труде да уоче расположење Енглеза. А они хладни, као и увек, а
тога дана још и врло званични, по држању и по униформи. „По 25 у камион“, чу се
наређење. Док се укрцавају, киша све јача пада. Чим се прва половина утоварила,
а њу су сачињавали Други и један део Трећег пука – камиони су кренули. Остатак
је имао да сачека долазак другог дела камиона, и у том остатку су били преостали
део Трећег пука, цео Четврти пук и око седам стотина црногроских четника. Сви
они кренуше са надом да иду у Италију, где ће ући у састав јединствене
„Краљевске југословенске војске“.
Недалеко од железничке станице аутомобилска колона се заустави. Наређено је
да се до станице дође пешке. Добровољци се постројише крај камиона и убрзо би
наређен покрет. Колоне Добровољаца ишле су средином пута, а Енглези у
колонама по један, са одстојањем од неколико корака, поред њих. Сви су били под
оружјем. Добровољци су се питали чему толико осигурање. Ипак, најнелагодније
деловало је откриће да се на свим важнијим местима налазе тенкови, који су се,
како је колона одмицала, једнако пребацивали унапред. „А онда, неко од нас би
отпочео песму, неку нашу корачницу, колона би је прихватила, и песма се орила“,
присећа се Миливоје Павловић-Пајко. „Црне мисли смо отклањали моћним нашим
песмама са којима идемо, боримо се и умиремо већ четири године.“
Добровољци најзад стигоше до железничке станице Марија Еленде, 30 км од
Ветриња. Прикупљање се извршило на једној пространој пољани крај саме
станице. Ту наредише укрцавање у композицију воза која је на станици чекала
спремна. Дугачка композиција била је састављена од вагона немењених за превоз
стоке, а на самом њеном крају била су два вагона треће класе. Они су били
резервисани за официре. Каква великодушност! Добровољци су се смештали у
вагоне, коментаришући тај гест Енглеза. Међутим, многима од њих пажњу су
привлачили прозори железничке станице, на којима су завесе биле спуштене као у
време замрачења од бомбардовања. И тај детаљ их поново онеспокојава.
Када су се сви укрцали у воз, машиновођи је пришао шеф станице и нешто му
рекао, а затим је дао знак за полазак воза. Воз лагано креће... Многима поглед и
даље лежи на фасади станице. А тада, као у магновању, примећују како се нагло
отварају врата на згради станице и кроз њих, као хијене, излећу 50 до зуба
наоружаних партизана, који се сјурише према вагонима и у неколико скокова
нађоше се међу Добровољцима. Њихова појава изазва запрепашћење. „У вагону
настаде тајац... А затим, као по договору, из наших груди изви се најстрашнија реч,
реч презира, реч проклетства. ИЗДАЈА!... Била је она упућена како дотадашњим
нашим чуварима, тако и онима који нас на овако перфидан начин добише.“
(Капетан Радослав Протић)
Партизани готово одмах почеше са пљачком, која се паралелно са убрзавањем
воза појачавала. И њима се журило, јер се воз запутио ка Јасеницама, где ће
Добровољце преузети друга партизанска јединица. Зато у избору плена нису били
велики пробирачи. „Од делова одеће и обуће, па преко прстења, бурми и сатова,
закључно са најмањим ситницама, задовољила се прво јединица из састава једне
далматинске пролетерске дивизије; а за оне партизане из Србије, Босне и Црне
Горе, који су касније наступили, остале су само безначајне ствари. Али су они били
и с малим задовољни, тако да смо у Шент Вид, поред Љубљане, стигли до коже
опљачкани.“ (Капетан Радослав Протић) Поједини партизани ступају у разговор.
Говоре Добровољцима: „Вама се ништа неће десити. Сваки од вас ићи ће у своје
родно место, пред народни суд. Па ко није учинио какав злочин, ту ће бити
пуштен.“ Међутим, мало ко је спреман да поверује партизанима. Највећи део људи
говори о могућности бекства.
Воз пролази крај Целовца, а са станице допиру звуци музике и партизанског
урлања. Добровољци се интересују због чега се толико веселе. Партизани у
вагону им одговарају да је рођендан „маршала“ Тита. Њихов „љубљени Маршал“
је, дакле, за свој рођендан као поклон добио најбољи дар који је могао да пожели –
своје најогорченије и најопасније противнике, Србске добровољце.
НА ПУТУ ЗА ГУБИЛИШТЕ
Пала је ноћ и воз се зауставља у Јасеницама. Неки користе ноћну таму да побегну
из вагона. Рано ујутро, у суботу, 26. маја, воз поново крену и убрзо стиже у Крањ.
Железнички мост на Сави је био оштећен, те партизани истераше Добровољце из
вагона и у дугачкој колони поведоше их пешке према Љубљани. На зачељу колоне
корачали су добровољачки официри. Један камион совјетских војника, Монгола,
заустави се крај њих. Група Монгола искочи из камиона и официрима поче да
свлачи униформе. Потпоручника Мому Кнежевића, који није давао да му скину
шињел, Монголи тешко претукоше. Када су се најзад напљачкали, поскакаше у
камион и одоше. Колона се даље кретала ка месту званом Шент Вид, где се такође
налазио логор. Добровољци су врло добро знали како комунисти поступају са
својим противницима, а поготово са својим идеолошким противницима који су се
борили у току прошлих неколико година против њих. Уз то, Добровољци су били ти
који су их прогнали из Србије и успели да их држе ван Србије више од две године.
Многи су сматрали да ако у тај логор уђу, живи из њега неће изаћи. Зато су многи,
што организовано што самостално, бежали из колоне у покрету и користећи се
шумама и гудурама бежали у слободу. Желели су да избегну партизанска мучења
и мрцварења, по цену да у бегу буду убијени. То је учинила и група добровољаца
Другог пука, заједно са командантом пука, мајором Марисавом Петровићем.
Око поднева, колона стиже у Шент Вид, крај Љубљане. Концентрациони логор
формиран је око зграде некадашње римокатоличке семинарије. Пред логором,
партизани најпре одвојише добровољачке официре од војника. Растанак је био
потресан. Радослав Протић се тога овако сећа: „Нас официре, који смо се до тада
налазили на зачељу колоне, издвајају и водећи дуж колоне уводе у двориште
логора. Последњи растанак и виђење официра и војника – војника и старешина –
верних и оданих једни другима, бива праћен гробним миром, свечаном тишином
коју покаткад нарушавају гласни уздаси и међусобни сузни погледи у којим се
одражава родитељска љубав, синовско поштовање и свест о судбинској
повезаности људи запојених истом идејом, погођених истом судбином.“
И опет претрес! Пошто више није било шињела и опасача, а већина Добровољаца
је након претходних пљачки остала у ритама, партизани су сада узимали цокуле,
ћебад и шаторска крила. А најмилије им је било узети оно што спада у приватну
својину појединаца: неки, пуким случајем заостали сат, новчанике, перорезе,
маказице, итд. Сваки џеп су темељно претражили. Многи Добровољци су још
раније, крај пута закопали оно што су сматрали најсветијим – свој добровољачки
крст и кокарду, да им партизани не би скинули и оскрнавили их. Након такве
пљачке и малтретирања, они су просто одахнули кад су ушли у логор. А у логору
партизани су настојали да им сломе дух, некима чак да дају лажну наду или да их
увере у безизлазан положај ако неко побегне. Партизански официри и комесари,
попут Слободана Пенезића-Крцуна, кињили су их и злостављали али их нису
могли сломити. Међу безмало три хиљаде Добровољаца нашло се свега петорица
који су, плашећи се смрти, одавали своје старешине.
Нарочито је упечатљиво сведочење Боривоја Карапанџића, угледног србског
заграничног писца и историографа грађанског рата у Србији, о страдању ђакона
Жике Крупежевића, који је пре рата био ђакон саборне цркве у Смедереву. Његов
отац Радисав, родом из Велике Крсне, служио је као парох друге смедеревске
парохије, а погинуо је 6. априла 1941. године приликом немачког бомбардовања
Смедерева. Наиме, једне вечери је у биоскопску салу некадашње римокатоличке
семинарије упала група партизана. У том тренутку, једна група Добровољаца била
је на вечерњој молитви, коју је водио ђакон Жика. Када су безбожници угледали
како се та група моли Богу, кренули су према њима испољавајући своје злочиначке
нагоне. Међу партизанима била је и нека жена, Јеврејка, коју су њени
истомишљеници звали Ела. Она ја носила корбач у руци и при пролазу поред
заточених србских војника бесомучно је ударала на све стране, не гледајући кога и
како удара. Када је стигла до краја, видела је оца Жику у клечећем ставу како се
осењује крсним знаком. Тај призор ју је толико разбеснео да је крикнула: „Устај,
попе, да те ја крстим!“ Ђакон Жика је устао, а Ела га је почела тући корбачем по
свим деловима тела. После неког времена, партизанка му је наредила да скине
кошуљу. Отац Жика је то и учинио, а ова га је тукла корбачем по голим леђима и
стомаку. Док је отац Жика трпео ударце, партизанка је викала: „Моли се сада
твоме Исусу. Нека ти сада он помогне!“ Ђакон Жика није пустио ни гласа, а крваве
модрице су се ређале по његовом телу. Мучење је трајало дуго, све док најзад
један партизански официр не даде наређење да се иде. Партизанска група је
пошла према излазу, а Ела је, идући према вратима, и даље око себе бесомучно
ударала србске војнике.
Колико год су били озлојеђени због британског вероломства, толико су Србски
добровољци били погођени чињеницом да су их партизани добили без борбе,
разоружане, без икакве своје заслуге. Никада – говорили су тамо, у Шент Виду,
окружени жицом – партизани их оружјем нису победили, а пред њима су небројено
пута бежали! Предаја горима од себе теже им је падала него сутрашња смрт коју
су очекивали. Зато су многи били спремни да се покоре својој судбини. Нису се,
тако рећи, ни о чему више бринули. Били су спремни да приме оно што им је
додељено. „Ја једва чекам да се састанем са Учитељем“, говорио је добровољац
Небојша Мандић друговима који су организовали групу за бекство. Јер било је и
оних који су осећали да имају последњу шансу да се избаве из партизанских
канџи. И заиста: користећи се мраком и малим отвором у жичаној огради, недалеко
од митраљеског гнезда комунистичке страже, један мали број Добровољаца је
успео да побегне. Највећи, пак, број је остао тамо, у логору, да дочека своју
неумитну судбину.
У понедељак, 28. маја, нешто иза подне, у логору је Добровољцима наређено
постројавање и покрет. Неки комунистички функционер поведе колону кроз капију,
а партизани-чувари хтедоше да искористе и ту прилике да искале свој бес па
насумично удараше Добровољце који су крај њих пролазили. Стража их поведе на
пругу, где је чекала композиција теретних вагона. Добровољци улазе у њих, а за
њима се врата са треском затварају. Унутра спарно и загушљиво. Пролазе сати, а
воз не полази. Људи дахћу. Језик отиче од жеђи, а усне суве и запечене.
Партизани поново отворише неколико вагона, и то само ради новог претреса.
Добровољцима наређују да скину ципеле, чакшире, кошуље... „Воде, мало воде...
Жеђ нас угуши!“, моле неки од њих. Нека жена, ваљда скретничарева, смилова се
те са два синчића приноси два велика лонца воде, али им стражари не дају да
приђу вагону. Тада наиђе неки њихов официр те дозволи поделу воде.
Воз најзад крену и многи се Добровољци претворише у око и ухо не би ли сазнали
куда их воде. Неки су још увек гајили трачак наде да ће их вратити у Србију. Али у
праскозорје, воз се заустави у Кочевју. Са станице их одведоше у школу коју су
раније касарнирали словеначки домобранци. У њој су им одузели последње што су
код себе имали, а затим их, по двојицу, везали деловима телефонског кабла. Тако
везане распоредили су их по собама. Нешто касније, из собе у којој се налазио
ђакон Жика Крупежевић зачула се гласна молитва Оче наш, коју је цела група
једногласно прихватила и изговарала. Након тога, отац Жика је наставио да
изговара јектенију:
– Помилуј нас, Боже, по великој милости Твојој, молим Ти се услиши и помилуј...
Заточеници су хорски одговарали: „Господе, помилуј!“
Затим је отац Жика наставио:
– Још се молимо за упокојење душа војника пострадалих за веру, Краља и
Отачаство; да им се опрости свако сагрешење, вољно и невољно...
Група је одговарала, а ђакон је наставио:
– Да Господ настани душе њихове тамо где праведници почивају...
И тако су полуголи, везани жицом, чекајући да их у рану зору поведу на губилиште,
Добровољци провели вече појући, уз свог ђакона Жику, опело себи живима. Цела
група је на крају хорски отпевала „Со свјатими упокој“, а потом су прилазили један
другоме да се последњи пут братски целивају и затраже опроштај један од другог.
„Опрости. – Нека ти је опроштено“, шаптали су између себе. Затим се из неке собе
зачу једна од добровољачких песама...
Зора тек што се помолила кад умаршира у двориште једна овећа чета партизана.
У ходнику жагор и кретање. Добровољце поведоше напоље, у аутобус и камионе.
На путу за губилиште, неколицина њих је успела да из камиона искочи и да се
спасе. А хиљаде оних који су стали пред партизанске митраљезе, храбро су пали
за свој народ и своје идеале. Доведени на ивице кочевских јама, пре него их
митраљески рафал посече, неки су храбро викнули:
– Дигнимо главе! Лепо је умрети за Отаџбину, браћо моја!
– Пуцај, госн партизан, овде гине водник добровољац!
– Пуцајте, лешинари, шта чекате! Ни ја вас нисам штедео!
– Доле комунисти, живела Србија! Живео Краљ!
ЕПИЛОГ
У дане од 24. до 30. маја 1945. предато је југословенским комунистичким властима
само из логора Ветриње, крај Целовца, 8.000 словеначких домобранаца, око 3.000
Србских добровољаца и близу 700 четника војводе Павла Ђуришћа. Током истог
месеца, на разним граничним местима Аустрије и Југославије, присилно су
репатриране и остале групе црногорских четника – око 10.000 људи, жена и деце.
Новим Катинама и Виницама, свирепијим од оних у Пољској, започео је мир у
новој – Титовој Југославији. Били су то први резултати кобне политичке спреге
„Велике тројке“ – Рузвелта, Стаљина и Черчила – сковане у Техереану.
Од Србских добровољаца који су се дали у бекство и борбу за свој живот и
слободу, неки су кренули у правцу Италије, а други натраг – ка Аустрији.
Избегавајући партизанске положаје или бежећи пред њиховим потерама, углавном
без хране и воде, пробијали су се кроз шуме и планине, пењали се уз многе
литице и спуштали у долине, прелазили реке... Неки од њих су се – после
надчовечанских напора – дочепали слободе. Неколико десетина је убијено у
бекству, а известан број је у бежању ухваћен, осуђен на робију и после многих
година пуштен на слободу. Свима њима – Добровољцима који су херојски пали у
борби или мученички пострадали на Кочевју, као и онима који су се домогли
слободе – Србска Акција, у име младе Србије, поносно кличе:
Хвала вам и слава у Царству Небеском, витези Светог Ђорђа, синови Мајке
Србије!
Ваше дело настављамо ми!

¹ Опело над живима – Сведочења преживелих Добровољаца, Београд, 1998

Витез Беле идеје

20. маја 2015. / Блог

Иако овдашњи наследници комуниста, преобучени у

партијашко рухо демократије, већ традиционално и на подмукли начин
манипулишу братством руског и србског народа, најављујући славље
„ослобођења“ Европе као манифест некаквог руског патриотизма, храбри
православни војници, који су се борили против бољшевичке напасти, неправедно
су заборављени. Чак и у својој матичној земљи, у родини. Мали број србских
родољуба познаје ове хероје руског православног војинства, те је наша дужност да
бар део њих поменемо у овом тренутку, када се руско родољубље кривотвори и
представља антинационалном и антихришћанском иконографијом, на парадама
поводом годишњице почетка доминације комунизма у Европи и наставка
уништења руске државе.
У јеку слома највеће православне царевине, праћеног убиством свете царске
породице Романових, прогоном руских родољуба и претњом да се црвена куга
прошири на цео европски континент, изникао је спонтани покрет, вођен
Божијом руком, који је први повео борбу против сатанског мрака, оног који се
данас надвија над целом Европом.
У Београду, на Ташмајдану, иза цркве Светог Марка, у задужбини руских
емиграната – храму Свете Тројице, готово неприметно почива последњи вожд
Беле армије – славни руски генерал, барон Петар Николајевич Врангел. Барон
Врангел рођен је 15. августа 1878. у Новоалександровску (у данашњој Литванији,
тада у Руској Империји), у старој племићкој породици немачког порекла. Од
најраније младости одан монархиста, истицао се међу студентима својим
племићким васпитањем. Врло рано се почео кретати у високим круговима руске
интелигенције. Показујући сјајне резултате у учењу, 1901. године завршио је
Рударски институт у Петрограду и затим радио као инжењер. У елитни Гардијски
коњички пук ступио је одмах по завршетку студија, а 1902. године, након успешно
завршене Николајевске коњичке школе, постао резервни официр. Убрзо затим
напустио је војску и отишао на службу у Иркутск, где је обављао посебне послове
за гувернера. У периоду Руско-јапанског рата, млади Врангел стекао је сва
неопходна ратна искуства која су му помогла у каснијим војним подвизима.
Децембра 1904. године, унапређен је у чин поручника и император Николај II
удостојио га је ордена Свете Ане и ордена Светог Станислава. Након завршетка
рата, Николајевску империјалну генералштабну академију завршио је 1910, а
потом и Коњичку официрску школу 1911. године. Ускоро се оженио ћерком вишег
дворског службеника и великог земљопоседника, Олгом Михаиловном Иваненко.
И у Првом светском рату, Врангел се истицао изузетним војним вештинама.
Наиме, убрзо након почетка рата постао је један од првих руских официра
одликованих орденом Светог Ђорђа IV степена, највишим руским војним
одликовањем, и унапређен је у чин пуковника. Истичући се изузетним
пожртвовањем, у јануару 1917. поново је унапређен, овога пута у чин генерал-
мајора.
Ипак, руском царевином су још за време Првог светског рата беснеле олује
надолазећих политичких промена, у виду антихришћанских сила које су претиле да
заувек сруше ову највећу православну монархију и потпуно измене темеље на
којима је руска држава вековима почивала, а који су почели да се урушавају још
неколико векова раније, услед штетних духовно-културних уплива са Запада.
Бољшевици, као врхунац такве тенденције, претили су свргавањем руског цара
Николаја II Романова и користили нагомилано народно, радничко и сељачко
незадовољство, како би исунили свој политички циљ.
Врангелов став према радикалним политичким променама, које је претила да
донесе Фебруарска либерал-демократска револуција, био је изразито негативан.
Наравно, од самог почетка био је свестан тешкоћа са којима се Русија суочавала
за време Првог светског рата и увидео је и пораст незадовољства у народу, који су
бољшевици, финансирани од стране највећих европских и америчких банкара,
махом Јевреја, желели да искористе за рушење руског престола и успостављање
политичке доминације. Међутим, Врангел, који је потекао из православне
породице, у њој подизан у изразито монархистичком васпитању и већ дуго
припадник армије царске Русије, прозрео је њихове намере, а тежак положај у ком
се Русија налазила није га навео да подржи политички опортунизам бољшевика.
Суочен са Фебруарском револуцијом, император Николај II 15. марта 1917.
одлучио је да се одрекне престола у корист свог сина, малолетног царевића
Алексеја, након чега би његов брат, Михаил Александрович, постао регент.
Међутим, под притиском револуционарних власти, која је била непријатељски
настројена према царској породици, малолетни царевић није могао да наследи
свог оца. Један део фебруариста захтевао је да се потпуно укине монархија, а
други да нови император постане Михаил. Под таквим ултиматумом, тог истог
дана, Николај II Александрович потписује абдикацију у корист свог брата, који ово
није био вољан да прихвати. Када је прочитао Манифест великог војводе Михаила,
у коме он изјављује да није спреман да преузме престо, Петар Николајевич
Врангел рекао је: „Ово је крај, анархија!“ Почетак војног колапса само је потврдио
исправност његових речи.
„С падом цара, пала је сама идеја власти, а у концепту руског народа ишчезле су
све обавезе и дужности; не постоји ништа релевантно што ће такву власт и такве
дужности моћи надоместити.“ – П. Н. Врангел
У Петрограду, Врангел је покушао да створи сопствену тајну војну организацију,
која је требало да изврши војни удар. Дужност њеног управљања, пре свих,
поверио је Лавру Георгијевичу Корнилову. Међутим, крајем априла исте године,
премештен је са дужности команданта петроградске војне области, што је
зауставило његове планове.
 Након изласка Русије из Првог светског рата, Врангел је
напустио војску и отишао на Крим, где је боравио све до краја 1917, када су га
бољшевици ухапсили. Ипак, Врангел успева да побегне и одлази у Кијев одакле
почиње припрему за своје војно-политичко супротстављање бољшевицима.
Придружио се добровољачким војскама на северном Каквказу, где је као
главнокомандујући имао великих успеха, при чему постаје омражена личност код
бољшевика. Препознатљива Врангелова црна козачка одора, кумовала је његовом
надимку – Црни барон, под којим је опеван у песми „Бела армија, Црни барон“, која
представља бољшевичку обраду старе песме царске руске војске.
Врангелова војска била је део мозаика антибољшевичког фронта који се
разбуктавао широм руске земље. Реч је о тзв. Белој гарди, односно Белој армији
(рус. Белое движение), која је окупила све Русе који се нису мирили са
бољшевичком узурпацијом власти у руској земљи. Бели покрет званично није имао
јасно дефинисану идеологију. Најмањи заједнички идејни садржалац његових
припадника био је антикомунизам. Било је у његовим редовима и присталица
Фебруарске револуције – либерал-демократа и републиканаца, који су имали
значајан утицај у политичком крилу покрета, док је у војном крилу, међу
официрима и војницима, било знатно више националистичког и монархистичког
опредељења. Генерал Врангел био је међу оним белогардејцима који је желео да
Бела идеја не буде пуки антикомунизам већ окриље за окуп истинске руске
националлне елите. Његова парола била је: „Русија једна, велика и недељива!“
(рус. Россия единая, великая и неделимая). Уосталом на то је упућивало и само
порекло израза „бела“, које је повезано с почетком 20. века и традиционалним
коришћењем црвене и беле боје у политичке сврхе. У данима Француске
револуције, монархисти (односно противници револуционарних промена)
користили су боју француске краљевске династије – белу – да изразе своје
политичке ставове.
У многим борбама против бољшевика, како је говорио Врангел, Бела армија је
„неизмерном жртвом и крвљу најбољих синова“ оживела „беживотно тело руске
националне идеје“. Врангел је веома брзо стекао репутацију вештог вође и
изразитог праведника, једног од најбољих ратника православног војинства. Није
толерисао безакоње нити пљачку међу својим јединицама и уживао је велики
углед у руском народу.
Међутим, бољшевици су односили многе победе. Средишњи део земље који су
контролисали, био је најгушће насељени део Русије, и када су се одлучујуће битке
водиле крајем 1919, они су имали више од 3.000.000 људи под оружјем. До краја
грађанског рата, 1921. године, црвени су имали 5.000.000 људи у својим редовима.
Више од 75.000 некадашњих царских официра служило је у Црвеној армији. У
поређењу са тим, бројчана снага Белих никада није прелазила 250.000 хиљада.
Централни део Русије, који су бољшевици контролисали, такође је обухватао
многе индустријске регионе и скоро сво наоружање царске војске. Имали су
предност унутрашњих и бољих линија комуникације, посебно железнице. Ово је
омогућило црвеноармејцима да брзо буду премештени на бојишта и да довољно
залиха дође до њих. Свему је допринела и комунистичка пропаганда,
финансирана са Запада, пре свега од стране Ротшилда и његових саплеменика
међу банкарима са Волстрита, којима би потпуни слом руске царевине користио у
нагомилавању капитала и политичком поробљавању руског народа, као и у општој,
светској доминацији.
Власти Велике Британије, Француске и других западних земаља, које су биле
званични ратни савезници Русије, номинално су изразиле спремност да подрже
Бели покрет услед утицајних либералних политичара у његовим редовима и уз
наду да ће либерална стихија надвладати национализам и монархизам велике
већине белих војника. Међутим, када је генерал Колчак, као тадашњи вожд Белог
покрета, одбио услове са Запада – да после победе распарча руску земљу по
етничким и регионалним шавовима и омогући концесије западним капиталистима
на најзначајнијим ресурсима богате руске земље, обустављена је помоћ западних
„савезника“ белогардејцима у оружју и новцу, те је руски национални покрет
препуштен сам себи. Водеће западне државе прећутно прелазе на страну
бољшевика. Штавише, САД у јеку руског грађанског рата признају нову разбојничку
псеудоимперију – СССР.
Након низа пораза у којима је изгубио половину својих јединица, и великих изгледа
за нове поразе у Северној Таврији и на Криму, Врангел је организовао масовну
евакуацију са обала Црног мора. Дао је сваком официру, војнику и цивилу
могућност избора: евакуацију са њим и упуштање у непознато, или останак у
Русији и суочавање са бесом Црвене армије. Врангел је напустио Русију 14.
новембра 1920. бродом „Генерал Корнилов“, последњим транспортом са
војницима и цивилима који је испловио са Крима. У почетку је живео у Цариграду,
на својој јахти „Лукул“, све док на њу није налетео и потопио је италијански
пароброд „Адриа“, који је претходно испловио из совјетске луке Батум. Врангел се
у то време затекао на копну, а овај инцидент се сматра неуспелим покушајем
атентата.
 Након овог догађаја, Врангел је са својим штабом
отпутовао преко Туниса у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где је постао
вођа свих националних руских емиграната, јер је несумњиво био најугледнији од
свих белих Руса у изгнанству. Године 1924. основао је Руски општевојни савез
(рус. Русский общевоинский союз), организацију која се борила за очување
јединства свих Белих снага. Септембра 1927. настанио се у Бриселу. Врангелови
мемоари су најпре објављени у часопису „Бело дело“ (рус. Белое дело), а као
књига 1928. у Берлину.
После изненадне и кратке болести, умро је 25. априла 1928. године у Бриселу.
Врангелова породица је изразила уверење да га је отровао брат његовог слуге,
који је кратко време живео у његовој кући и за кога се сумњало да је био совјетски
агент. Првобитно је био сахрањен у Бриселу, али је у складу са својим последњим
жељама 6. октобра 1929. пренет у Србију и поново сахрањен у Београду, у руској
цркви Свете Тројице на Ташмајдану, поред цркве Светог Марка. Генералу барону
Петру Врангелу 14. септембра 2007. откривен је споменик у Сремским
Карловцима, дело санктпетербуршког вајара Василија Аземше.
Идеје барона Врангела биле су темељ и Руског заштитног корпуса (рус. Русский
охранный корпус), основаног у Србији 1941. године. Његови припадници храбро су
гинули у Другом светском рату и за интересе србског народа и васцелог
Православља, а против комунистичке куге која се, Божијим допуштењем, ипак
зацарила. Међутим, њен тријумф показао се привременим, док је вечно и
непролазно Царство Небеско последње уточиште свих витезова Беле идеје.

Данас је Видовдан
28. јуна 2015. / Блог
 Данас је Видовдан. То зна сваки Србин. Али, нажалост, мали
број Срба зна да су мошти Светог кнеза Лазара нетрулежне и чудотворне. Више
од шест дугих векова, тело србског кнеза и косовског великомученика Лазара
пркоси законима природе. Није иструлело. Цело је, као и оног дана 1389. године,
када је посечен на пољу Косову. Не, није балзамовано нити се чува у неким
посебним условима. Његове се мошти налазе у манастиру Раваница, недалеко од
Ћуприје, и чувају се у лепо украшеном али обичном дрвеном кивоту. Дакле,
никаквим људским „триком“, већ само Божијом благодаћу, мошти Светог кнеза
Лазара остале су нетрулежне до данашњег дана и изливају многа чуда,
несхватљива за савремену науку. Слично нетљеним и чудотворним моштима
Светог Василија Острошког и Светог краља Стефана Дечанског, и над моштима
Кнеза Лазара се догађају исцељења људи који са вером и побожношћу долазе у
Раваницу и са молитвеним уздасима обраћају се Богу и Светоме Кнезу за помоћ.
Нека је слава Богу који нам је оставио мошти Светог кнеза Лазара, и чудотворне
мошти стотина других светитеља, као још једно сведочанство да је наше свето
Православље једини Пут, Истина и Живот. А од нас се очекује да Православље
чувамо, да у складу са њим живимо и да, ако треба, за њега умремо и тако се
придружимо Светом кнезу Лазару који се са свим нашим светим Прецима, србским
мученицима и новомученицима, радује и слави Бога у Вечности.
Србија између крајишке трагедије и најезде туђинаца
17. августа 2015. / Блог

Као што већ месецима уназад свакодневно отвара врата

Србије стотинама туђинаца, београдска бирократија је у навечерје
двадесетогодишњице „Олује“ и званично дочекала Србе Крајишнике. После две
деценије. Мртве. Живима је својевремено стављала страже на Сави. Тек да јој не
наруше тешком муком стечени наркотички мир. Мало или готово нимало је ономад
било искрених и некомпромитованих гласова који су пркосили медијској цензури и
говорили истину о издаји Србске Крајине. Као што је и Србска Акција, једина међу
политичким организацијама у србским земљама, била и остала „глас вапијућег у
пустињи“, који по цену медијског линча и прогона упозорава на проблем најезде
туђинаца на србско тло. Данас када је „враг однео шалу“ и овај проблем добио у
јавности популистичку ноту, глас дижу и други, иако стидљиво. Али, наравно, без
трунке кајања што су до сада, заједно са медијским жрецима Система, градили зид
ћутања спрам овог „расистичког“ питања. Попут оних, који су пре 20 година, тек
после пада Крајине изигравали генерале и душебрижнике.
Но, вратимо се тој „чудноватој“ спрези старих и нових изрода. Оних који нису били
спремни да помогну својим крајишким сународницима да у Србију не дођу у
ритама, одбегли од новог клања, и оних који су недавно у Сремској Рачи
промовисали Србију у матицу у којој се Крајишници, ако већ нису тамо где им је
место, могу осећати сигурно. То је Србија која данас азиланте са других
континената прима живе и здраве, а србске Крајишнике – понижене или мртве.
Јасно је да власт која понижава и пљачка свој народ, која суди србским
добровољцима Новорусије а отвара врата исламистима, заправо и није србска
власт. Зато се и не стара о србским прогнаницима већ само о туђинцима, а све по
налогу Брисела и Вашингтона. Председник владе – изрод Вучић, Крајишницима је
поручио: „Добродошли кући“, као да су у Книну, Дрнишу, Петрињи, Глини, Воћину,
Осеку, Вуковару – били на туђем? Он то упорно брани суверенитет и интегритет
геноцидне и разбојничке псеудодржаве под именом Република Хрватска. Дакле,
издајничка клика опет се излајала.
У Сремској Рачи, међу свим оним људима (којих је по неким проценама било
петнаестак хиљада), готово да нисте могли срести Србе прогнане из Крајине.
Могли сте се сусрести са партијским кадром и „гласачком машином“ у мајицама са
ликом великог напредњачког вође, са поклоницима СПС-а и Милошевића који је,
као шеф тадашње владајуће клике, одговоран за издају Републике Србске
Крајине. Истог оног Милошевића који је тог кобног „олујног“ августа србски
престони град затворио за намучене србске борце и њихове породице.
Крај рачанског моста говорило се о слободи. Да ли је то „слобода“ коју ћемо
уживати у санитарном коридору на граници ЕУ? У резервату од дивљих
азилантских и циганских насеља, у који Србија треба да се претвори кроз неколико
година, по плану Вучићевих ментора? Говорило се у Рачи и о части и витештву. Па
ипак, није ту било речи охрабрујућих и полетних, него патетичних и лицемерних,
које не усмеравају већ одвраћају са пута части, витештва и слободе. И народ је
пљескао. Раздрагано. Упркос парастосу који је служен, упркос сликама које су са
бине сведочиле о патњама које је србски народ Крајине прошао. Пљескало се и
клицало евроунијатском вођи у част. Пљескало се, јер је доведеној публици „неко“
обезбедио по сендвич и литар воде, као што и азилантима обезбеђује по 10 евра
дневно, док се многи прогнани Срби још увек злопате по колективним центрима
без елементарних услова за живот.
Ваљда је зато у Рачи виђена тек по која свећа. Суза је било још мање. Кријући се
иза србских гробова, Вучић је направио још један „велики митинг“ својим
напредњацима и „oдговорио“ својим „пријатељима“ и „партнерима“ у Загребу. Да
није било тога, мало ко би се сетио да је преко Саве у данима „Олује“ протутњало
више од две стотине хиљада Срба. А и зашто би? Званична Србија их није
требала онда, чему јој данас могу служити? Осим оних мртвих којима је лако
поткусуривати се по дипломатским кулоарима и међународним судовима: „Хоћу
тужбу... Нећу тужбу... Можда контра-тужбу?... Хоћете војну параду? Добићете уз то
парастос...“ Овдашња владајућа клика лицемера и шићирџија никада није умела
нити желела да доследно стане у заштиту сопственог народа. И шта сад? Има ли
још ћириличних табли у Вуковару? Срба у Крајини? Где одлазе србски повратници,
који су након свега ипак остали у главном граду наше Крајине, када сваке године
започне усташко оргијање и концерт Томпсона на стадиону ФК Динара под
тврђавом? Кога то занима? Занимају ли некога у Београду србски мученици из
средњег Подриња? Шта то беше Ораховац? А Милица, једино србско дете у
Призрену, иде ли у школу? Треба ли јој шта? Како проводи своје детињство?
Србију то не интересује. Барем не ону званичну, ону из зграде на углу Немањине и
Кнеза Милоша. А и зашто би? Заузета је својим маркетингом, којим се покрива
корупција, криминал, уништавање последњих остатака србске привреде и србских
оружаних снага, а планирају центри за стотине хиљада имиграната, уколико то
буде дефинитивна одлука Брисела. Јер шта ће бити када дође хладније време и
азиланти више не буду могли да скитничаре под отвореним небом? Ко ће штитити
викендице и сеоске куће широм Србије? Како објаснити народу да имигранти у
Мађарску не могу због зида, а Македонија неће реадмисију? Како србски народ да
што лакше прихвати идеју о својој земљи као резервату за туђинце?
У међувремену ће Вучићева влада „одстранити“ сваку светињу која стоји на путу
„напретка“. Поплавиће Ваљевску Грачаницу, закопати древне базилике, посећи
прастара стабла-записе, опет и изнова наругаће се Небеској Србији. „Београд на
води“ – или Београд у поплави имиграната – биће нови имиџ Србије. Рачунају
наши душмани из западних центара моћи да ће кочоперни, слободарски дух Срба
тиме коначно бити сломљен. Али, хоћемо ли им то дозоволити? Последња линија
одбране је у срцима свих свесних и савесних људи. Ако се већ Србија и све србске
земље налазе под окупацијом, покажимо макар да смо као људи остали слободни.
Покажимо да се нисмо одрекли будућности наше деце у нашој земљи!
Новоруски запис србског национал-револуционара
08. септембра 2015. / Блог
Пред вама је приповетка и идеолошки есеј који су написали наши активисти у част
десетогодишњице смрти велког Драгоша Калајића, а поводом доприноса нашег
Покрета србском учешћу у борбама за Новорусију. Радња приповетке инспирисана
је стварним догађајима, искуствима са фронта, као и идеолошким светоназорима
Драгоша Калајића и утицају истих на идеологију Србске Акције.

Заложена ноћна ватра у камину импровизоване хладњикаве касарне, привлачила

је највећи део војника у своју близину. Понекад сам науштрб веће изложености
(ново)руској зими, користио прилику да се осамим, дописујем путем Vibera са
друговима у Србији или пак да ишчитавам књиге и брошуре које сам понео са
собом. Зато сам имао и мање сна и био исцрпљен више од већине сабораца. Те
ноћи нисам ни хтео да се препустим сну због стања приправности. У борби да
останем будан и колико-толико концентрисан за брзо реаговање, мотрио сам на
крвава лица двојице бораца везаних у ћошку собе. То су локални Руси, кажњени
од стране козачке милиције (подређене само и искључиво Мозговоју лично) због
пијанства на дужности, услед кога су читав оквир муниције испалили у вис и
узбунили целу јединицу. Чекао сам полазак на стражу...
Одржавајући будност и присебност, после непроспаване претходне ноћи услед
објављене узбуне, приводио сам крају своју двочасовну смену ноћне страже у
шумовитој околини града Алчевска на важном прилазу великој трафо-станици од
које зависи снадбевање струјом великог дела Луганске области. Под налетима
свежег јануарског јутарњег ветра, обузима ме чудан осећај велике хладноће која
пак буди душевну топлину мисленог обраћања ка северним „хиперборејским“
источницима словенског и евроаријског духа. Док се обданица неприметно
прикрадала, у даљини се назирала вијугава колона војника. То је следећа смена
страже. Коначно стижу пар сати одмора – промрмљах полугласно сам себи, док је
на хоризонту у даљини, негде вероватно изнад прелепог Троицког језера,
непобедиво Сунце почело да пушта своје зраке. Зраке који циклично најављују
свакодневни тријумф светлости над тамом...
Шаљива опаска мог шпанског саборца Хавијера, како симбол наше јединице треба
да буду две испружене руке, од којих је шака на једној савијена у песницу а на
другој испружена у виду „римског поздрава“, алудирала је на идеолошку
контрадикторност наше јединице, али и уопште на унутарњу идеолошку
противуречност у склопу оружаних снага Луганске Народне Републике којима смо
припадали. Суботње вечерње туширање припадника Интернационалне бригаде,
представљало је прави мали шаљиво-полемички рат који је сликовито изражен и
подстакнут „ратом“ између „крајње левих“ и „крајње десних“ тетоважа које су са
наших нагих тела говориле више него хиљаду речи. Све је то било пријатељско
„пецкање“ али, ипак, лично сам се трудио да при свакој шали и ћаскању са
идеолошким опонентима из јединице, махом Шпанцима, не пређем границу
зближавања јер сам знао да је само пуки стицај околности то што делимо ров, и да
је међусобни сукоб једино природно стање нашег односа. Мађутим, теорија је
једно, а пракса свакодневног дељења корице хлеба са неким, нешто сасвим
друго... Уосталом, често ми је пред очима – и то буквално – била књига једног
великог писца и уметника који је, битишући међу Србима и Европљанима, смело
ходио „стазама ружа и челика“. Реч је о једном од наших идеолошких учитеља –
генијалном Драгошу Калајићу. Његово знаменито дело „Русија устаје“ које сам, уз
Нови Завет, Православни молитвеник, „Србски народ као теодул“ и програмску
књижицу Србске Акције, понео са собом у рат, поново сам ишчитавао на путу од
Москве до Ростова, којим смо се по устаљеној траси кретали ка Донбасу. Као што
ме је Драгошева „Европска идеологија“ навела на понирање у океан Баштине и у
кристалисања њеног политичког израза, а његов роман „Србска деца царства“
научио пуно о изразу евроаријског наслеђа у модерном добу, као и о србској
надмоћи и србској улози у „вечном походу Аријеваца од праисторије кад
надисторији“, тако ми је књига „Русија устаје“ увек отварала видике ка
непрегледним пространствима руске степе, мистичног руског севера и „магичне“
цивилизације која је настала са Руриковим викинзима а окончана ритуалним
убиством Свете царске породице Романов, при чему је наставила да живи у
сегментима и траговима, до свог долазећег васкрснућа. Реч је о спису у коме су
сабрани Калајићеви чланци и интервјуи претежно из деведесетих година, а који се
тичу Русије и наговештаја руског препорода.
Једна од ствари које би многима могле представљати саблазан при ишчитавању
Драгошевих чланака на ову тему, јесте теза по којој комунизам, иако страно тело
убризгано у организам руске нације, ипак није успео да је уништи, већ је – како би
опстао – морао сам да усвоји многе руске националне одлике. Такав
модификовани комунизам, по Калајићу, постао је национал-комунизам, који има
форму комунизма а садржину национализма, или чак националног социјализма, те
је фактички раскрстио са марксистичким догмама. Иако ми се оваква теза чини у
извесној мери претенциозном, јер ми је ближа она Љотићева по којој „комунизам
еволуира само у тактици а никада у доктрини“, Калајићеве мисли о комунизму су
ми свакако помогле да боље схватим многе Русе који с једне стране имају искрено
и дубоко националистичко осећање (чак и ако им термин „национализам“ није
нарочито близак), а с друге стране, имају носталгију према совјетској епохи.
Наиме, постојање историјских заблуда не мора обавезно да значи и потпуну
идеолошку и духовну дезорјентацију, као и обрнуто.
По свом доласку у Донбас, у још већој мери сам схватио значај Драгошевог
указивања на погубност заслепљености идеолошком формом. Јер нарочито овај
источноевропски гранични појас између руске земље и средње Европе,
представља једну „магичну“ геополитичку линију кроз коју се „десница“ за трен ока
претвара у „левицу“, а „левица“ у „десницу“ (као што је, на пример, Александар
Лукашенко формално левичар, а суштински је архетип узорног европског
државника, како је то управо Калајић формулисао, премда се ни Лукашенко никако
не може идеализовати нити је у данашњој Белорусији спорно постојање репова
необољшевизма, али они нису доминантан политички фактор у овој земљи).
Разликовање идеолошке суштине од форме, неопходно је свуда, а нарочито у овој
географској области, где је у протеклом веку сваки напад из правца Запада ка
Истоку (било да је вођен у име национализма или антинационализма) био праћен
политиком подстицања антируских сепаратизама.
Ипак, када је реч о овим „антифа“ добровољцима из Шпаније, Италије и других
земаља, који су похрлили у Новорусију зарад борбе против НАТО и украјинских
„фашиста“, видео сам да се заиста ради о идеолошки убеђеним комунистима који
верују да се из новоруског фронта може распламсати комунистичка револуција.
Дакле, ови левичари јесу идеолошки и политички непријатељи национализма,
самим тим и непријатељи мог Покрета и моје (као и руске) Отаџбине, али ми ни у
ком случају нису и не могу бити већи непријатељи од ционистичких НАТО пудлица
из „Азова“ и „Десног сектора“. Уосталом, за разлику од „антифа“ група и
појединаца из Србије који су листом оличење кукавичлука, хобизма и лицемерне
недоследности, и за које мислену именицу представља било какво учешће у
оружаном сукобу, ови инострани левичари битно су другачији, и у погледу
озбиљности и посвећености, као и у смислу спремности да се с пушком бори за
идеју и да се за идеју умре.
Хавијерово сазнање да смо ја и моји србски саборци поштоваоци Хозеа
Естебанеза, који је у нужној одбрани лишио живота једног од најбољих
Хавијерових пријатеља, при кукавичком нападу левичарске руље на Хозеа самог,
проузроковало је ћутање и узајамно захлађење односа између шпанских
„антифашиста“ и нас добровољаца народно-социјалистичког идеолошког
опредељења (србских и франсуских, и двојице шпанских, јер су од седморице
Шпанаца из наше јединице, петорица представљали „антифашистичку“ групу док
су двојица Шпанаца „фашисти“). Ипак, то захлађење, трајало не дуже од два дана.
Кувар и економ Жења (локални Рус, мислим да се зове Јевгеније, јер има исти
надимак као и руски војник-новомученик из Чеченије – Јевгеније Родионов)
задиркивао нас је све заједно, говорећи како смо сви исти „другови“ – „камаради“,
алудирајући на то што и ми и они користимо овај термин за ословљавање
идеолошких сабораца из организација којима припадамо. Ипак, ми смо у односу на
левичаре имали једну велику психолошку предност, јер смо знали да идемо да се
боримо за страну која има изражене идеолошке етикете од којих су нам многе
заиста одбојне и гнусне. Јер и моје периодично гађење због присуства мноштва
левих добровољаца који су похрлили на фронт у Донбасу, у редове јединица ДНР
и ЛНР, мислећи да је реч о борби левичара против националиста и фашиста (као
некада у Шпанији), неутралисано је чуђењем и збуњивњем истих тих разноразних
„антифа“ бораца, када су видели мноштво нових руских хришћанских храмова и
подигнутих дрвених православних крстова на раскршћима стаза и путева
Новорусије. Нарочито су их изненадиле црвене ратне заставе Новорусије са
иконом Неурокотвореног Образа Господа Исуса Христа, које су као такве усвојене
из древног периода Кијевске и Новгородске Русије, и красиле су војске великих
руских победоносаца – Светог Александра Невског и Светог Димитрија Донског.
Народ Донбаса пре свега жели мир. Не жели рат, ни у име левих нити десних
идеја. Али на мајданско антируско насиље и експанзију ЕУ-фанатизма у Кијеву и
Лавову, рускојезично становништво Крима и Донбаса је инстиктивно и превентивно
реаговало, ставивши до знања да уколико Украјина неодступно жели у ЕУ, они не
желе да остану у таквој Украјини, чак и по цену рата. А када до рата дође, руски
народ се природно обраћа традицији, духу предака и Богу. Истом Богу кога су
бољшевички узурпатори руске земље покушали да прогнају, а уместо Њега и
Његовог Часног Крста, наметну сатанску петокраку за коју нико од Руса није хтео
да гине 1941. године, те је немачки продор био толико ефикасан. Тек је немачка
бахатост омогућила Стаљину да петокраку огрне националним плаштом те да
преокрене ток рата и тријумфује у њему. Стога, петокрака за данашњег просечног
Руса не представља симбол комунизма већ израз слободарске идеје, националног
поноса и симбол борбе против „фашиста“ у „Великом отаџбинском рату“. Такво
тумачење симбола наравно не одговара историјским чињеницама и првобитном
назначењу, али је битно да би се разумео начин резоновања код просечног руског
човека. И управо руски национални понос народа Донбаса, одбојност према ЕУ и
НАТО, истицање Православља насупрот унијатству и расколништву, разлози су за
приступање мене и мојих другова редовима „проруских сепаратиста“, како борце
Новорусије називају западни медији, али и издајнички Вућићев режим који
припрема предузимање кривичног гоњења против нас.
Играјући шах у време одмора у касарни, не могу а да се не присетим речи којима
је старији брат (коме сам у поверењу рекао да одлазим у рат) покушао да ме
одврати од одласка на новоруски фронт. Говорио ми је да сам наиван и да врло
лако могу бити пешак који ће бити жртвован по потреби. Златко (мој брат) одувек
је био другачији од мене. Волим га као брата, али због неозбиљности која је део
његовог карактера, мислим да никада није заслужио да га превише ценим као
човека, да уважавам његова мишљења и прихватам његове процене. Стога ме
неразумевање мог идеализма са његове стране није превише узнемиравало.
Уосталом, на сталне придике моје породице на рачун мог националистичког
активизма одавно сам огуглао, иако ми је непуних 25 година. Довољно сам добро
знао куда идем, због кога и због чега. А ако и погинем, знам да ћу погинути на
правом путу. Путу који води у блажену вечност небеску. Одавно су ми у срцу
одзвањале речи Господње, које људској раслабљености често делују тешке и
немогуће, али које никада нису изгубиле на истинитости и актуелности: „Који љуби
оца или матер већма него мене, није мене достојан. И онај који не узме крст свој и
не пође за мном, није мене достојан...“ Ја сам одлазак у овај рат схватио као свој
призив, и таква мисао ме није напуштала још од настанка тензије на Криму, па све
до мог коначног одласка у Донбас са још двојицом другова из Србске Акције у
октобру 2014. године.
Наравно, и пре него што смо стигли, добро смо знали да ситуацију у Донбасу није
проузроковала власт у Кремљу, за шта је оптужују Кијев, Брисел и Вашингтон. На
састанцима наше локалне ћелије Србске Акције, редовно сам са друговима
анализирао ове догађаје у светлу наше идеолошке доктрине, тако да смо били и
припремљени и упућени у суштину свих околности у које смо се убрзо и
непосредно уверили. Власти Руске Федерације заиста нису иницирале потоње
државотворне подувате у овој области, али јесу искористиле насталу ратну
ситуацију те су путем безбедносних служби и њој лојалних структура, постепено
овладале новопроглашеним државама – ДНР и ЛНР, отцепљеним од Украјине.
Контролу ситуације у овим областима режим у Кремљу је користио у различите
сврхе, али нажалост то никада није прешло границу ограниченог сукоба Руске
Федерације са ЕУ и НАТО. Стога, моји другови и ја, као и наш Покрет, никада
нисмо пали у искушење идеалистичког односа према Владимиру Путину.
Напротив, пуно пута је скретана пажња на све деструктивне чиниоце како саме
данашње Руске Федерације тако и калкулантске политике њеног режима. Ипак,
никада нисмо губили из вида чињеницу да свака претећа аномалија која би
србским земљама, Балкану и Европи могла да дође из данашње Русије, бар у
дупло већој мери постоји на Западу оличеном у НАТО и ЕУ. Било да је реч о
имиграцији, левичарењу, либерализму или политичко-економској хегемонији.
Нажалост, поред мноштва здраворазумних европских националиста који
препознају напад на Новорусију као напад на истинску Европу, постоје и они други,
и то не у малом броју. Наиме, национал-револуционарна иконографија и
формални антикомунизам најборбенијих елемената кијевских оружаних снага,
збунили су неке западне националисте, који су услед свог површног приступа и
неразумевања суштине украјинског питања (а неки и због никад угашене
русофобије), подржали „одбрану истока Украјине“ са вером да ће иста у први план
избацити националисте који ће „украсти шоу“ ЕУ-фанатицима. Насупрот томе, за
нас србске национал-револуционаре, нема никакве дилеме да су узурпатори из
Кијева финансирани и подржани од стране белосветских ционистичких лихвара,
хохштаплера и русофоба, који извозом демо(но)кратских револуција воде рат
против читаве Европе. Русијанско евроазијство и масовна илегална имиграција,
нису и не могу бити већа претња о евроунијатског лонца за претапање свих раса и
народа, од атлантистичко-исламистичке спреге која припрема и у све већем обиму
спроводи најезду туђинаца и на србско тло.
Падало ми је често на памет да пуцајући у непријатеља, могу убити или бити
убијен од некога ко такође себе сматра националистом, који ми је макар по
„етикети“, то јест идеолошки близак. Ипак, још пре поласка ја сам лично, сам са
собом рашчистио дилему по овом питању, те су ми у мислима често било
антологијске Калајићеве речи, које често парафразира Илија, мој друг и саборац из
Србске Акције: „Националиста се не постаје речима и декларативним
изјашњењем, већ на испитима врлина.“ А врлина свакако јесте и „препознавање
духова“ у виду елементарног осећаја за добро и зло...
„Да воскреснет Бог, и расточатся врази Его, и да бежат от лица Его ненавидящии
Его...“ – био је црквенословенски натпис на траци коју са главе готово никада није
скидао Павел, ветеран рата у Чеченији и дугогодишњи активиста Руског
националног јединства (РНЕ), који је заједно са својим друговима из покрета био
стациониран у напуштеном сеоском Дому здравља, на мање од пола километара
од нас. У два наврата нас је посетио, јер је изразио посебну жељу да упозна
србске другове који су дошли да се боре за руску ствар. Био је мање срдачан него
што смо очекивали, али врло пажљив и заштитнички наклоњен... Јер када рат и
године крвавих борби учине своје, емоције се често испољавају дискретним путем.
А Павел, стари вук, педесетједногодишњак без порода, који је прошао оба рата у
Чеченији, највише је жалио што се 1993, услед болести, није придружио друговима
у Белом дому. Говорио нам је о својим ратним и животним искуствима,
чудотворном дејству ратних православних трака освештаних над моштима Светог
Серафима Саровског, у шта каже да се лично уверио током Прве чеченске војне,
када је на готово необјашњив начин најпре преживео пад транспортног
хеликоптера, а потом и хајку непријатељске потере за коју је, како каже, изненада
постао скоро као невидљив, све док се није одустало од потраге. Легендарно
Руско национално јединство, препознатљиво је по свом симболу – сплету
Богородичине звезде и древне словенске свастике, чиме је симболички емитовало
свој дух православног националног социјализма. Није тајна да је РНЕ идеолошки
истоврсан мом Покрету, коме је у великој мери и био узор. Он је деведесетих
година оставио значајан траг на руској политичкој сцени, а његови активисти
посебно су се истакли приликом херојске одбране Белог дома од Јељцинових
узурпатора. Остаје жал што нисам имао прилике да се сретнем са другим руским
идеолошким саборцима – припадницима „Империјалног легиона“ (чланова Руског
империјалног покрета), као и припадницима бригаде „Русич“, јер су и једни и други
били на другим деловима новоруског фронта.
Ипак, многи руски националисти нису следили овакве примере и нису подржали
борбу за Новорусију, а још у Србији ме је мучила помисао на невероватну
чињеницу да се незанемарљив број Руса бори и на страни кијевских узурпатора.
Стаза коју су деведесетих у Русији утабали покрети НПФ Памјат и РНЕ, а која је
била идеолошки и духовно јасно профилисана као фундаментално православна,
руско-империјална и државотворна, изневерена је од стране великог дела
данашњих руских „националиста“ и „националних социјалиста“ који су у свом паду
духовне и идеолошке дезорјентисаности постали типични прозападни „десничари“
који се зарад борбе против Путиновог режима удружују са либералима и
антируским шовинистима. Њих не занима руски геополитички идентитет нити
борба за руски Кавказ, који би они радо препустили другима.
И на општеевропском плану постоје слична превирања, што је и било за
очекивати. Мада, гледано са становишта европске националистичке
солидарности, која је немогућа без сагласја Русије и водећих сила Запада, ствари
су, заправо, у неком смислу и боље него што су биле. Јер одувек је постојао
известан јаз између Истока и Запада. Средњеевропски римокатолички
национализам (узимајући у обзир главнину његових представника) никада није
превазишао анимозитет према Русији или страх од ње, те и данас многи фактори
из овог миљеа шире антируску пропаганду у својој средини и даље према Западу,
по већ устаљеним клишеима изједначавања Русије и комунизма. Али, као што
рекох, ствари данас ипак стоје боље него раније, јер бројнији су и утицајнији
националистички фактори у Европи који подржавају Новорусију и уопште Русију и
не наседају на подметање етикета и површан приступ који ставља форму испред
суштине. Томе је несумњиво допринео и утицај политичке школе Нове деснице
која је још шездесетих година прошлог века схватила да је чак и тадашњи СССР
мање зло за Европу од НАТО пакта (генерал Де Гол се чак донекле и у пракси
руководио таквим схватањем), те да је Западу нужан антиамерички савез са
Русијом („Европа од Атлантика до Урала/Владивостока“). Дакле, данашње стање
унутар европских националситичких кругова представља значајан помак ка
доследном усвајању идеала интегралне Европе нација.
И Драгош Калајић као изузетан репрезент истинског европског духа и европске
деснице (деснице у метафизичком смислу), својим ликом и делом као да бди над
европском националситичком сценом, где и дан-данас поучава или посрамљује
све лажне европске национал-револуционаре, који „од дрвета не виде шуму“, те
ступају у фронт борбе против Русије а за ционистички и антиевропски интерес.
Насупрот њима, ми србски национал-револуционари, неодступно остајемо на
правој страни, знајући да се глобална борба између синова Светлости и синова
Таме, пројектује на локални план и обрнуто. Стога ћемо и даље ходити правим
путем, „док злотвору не дође крај“, како кажу заветни стихови корачнице Србског
добровољачког корпуса...
Аларм мог телефона зазвонио је двадесет и пет минута пре поласка на следећу
стражу. Устајем, огрћем се ветровком и одлазим напоље да се умијем чистом
водом са извора, удаљеног два минута хода узбрдо... У мору загађености, још је
остало таквих извора живе воде на висинама који плене чистотом и дозивају
жедне. Извора због којих земља предака и јесте света. Због којих вреди борити се,
умирати, ходити ка врховима, побеђивати и чекати зраке светлости непобедивог
Божијег сунца...

СДК – 74 године од оснивања

17. септембра 2015. / Блог

Овог септембра се навршава 74 године од оснивања елитне

одбрамбене антикомунистичке снаге србског народа током Другог светског рата –
Србског добровољачког корпуса (СДК). Разлог формирања СДК било је избијање
комунистичког устанка, у чијем се пламену већ у току јула и августа 1941. нашла
готово цела Србија. Комунисти су свој устанак започели убијањем србских
жандарма, виђенијих људи и угледних домаћина, да би затим почели да из заседа
убијају по једног или више немачких војника. На то су Немци одговорили „законом“
одмазде, који на тако бруталан начин нису примењивали нигде другде у Европи: за
једног погинулог Немца стрељали су стотину Срба, а за једног рањеног Немца
педесет Срба. Из дана у дан стање се погоршавало. Немачке казнене експедиције
крстариле су Србијом, остављајући за собом пустош и ужас. У таквим околностима
долази до формирања Владе народног спаса, на челу са генералом Миланом
Недићем, јунаком из Првог светског рата, који се до тог тренутка налазио у кућном
притвору, опхрван болом због погибије сина, снахе и унучета у експлозији
муниције у Смедереву, 5. јуна 1941, која је готово уништила овај град.
Образовање Недићеве владе имало је за циљ само једно: да се у земљи
успостави ред и мир, пошто је то био услов да Немци престану са казненим
експедицијама. Међутим, ситуација се само погоршавала и Милан Недић је хтео
да поднесе оставку. На то је од немачког војноуправног команданта био упозорен
да би се за ликвидацију немира у Србији могле искористити мађарске, бугарске и
усташке снаге. Недић се суочавао и са могућом одлуком да Немци сами
немилосрдно приступе одмазди над целим србским народом. У том безизлазном
тренутку, министар привреде и предратни члан Југословенског народног покрета
Збор Михаило Олћан, у договору са Димитријем Љотићем, од којег је и потекла
замисао да генерал Недић образује владу окупиране Србије, предлаже да се
оснују добровољачке јединице и изјављује да ће у року од 24 сата обезбедити 500
антикомунистичких бораца-добровољаца.
Чим су чланови Збора из Београда и унутрашњости чули да се организују
добровољачки одреди, почели су да се уписују у добровољце. У врло кратком
времену пријавило се више од хиљаду добровољаца, међу којима је највише било
студената и средњошколаца. Одмах је формиран први добровољачки одред,
касније познат као Трећи ђачки одред. Тако су се млади збораши са оружјем у
рукама ухватили у коштац са својим старим и добро познатим противником из
школа и са универзитета. И већ 17. септембра 1941, само два дана након
формирања, први добровољачки одред, на челу са поручником Будимиром
Никићем, код Гроцке се сукобио са Космајским партизанским одредом и потпуно га
разбио. Тако је започела жестока и беспоштедна борба, у којој су Добровољци, у
сарадњи са другим националним јединицама, извојевали победу и партизане, на
челу са Титовим врховним штабом, протерали из Србије.
Овом победом и рушењем до тада постојећег мита о партизанској непобедивости,
Србски добровољци најавили су потоњи сумрак комунистичких банди, које су од
Добровољаца трпеле пораз за поразом. Добровољаца, који су из борбе у борбу
сведочили силу свог моралног идеала оличеног у готовости за жртву, у
непоколебљивој вери, као и идеолошкој изграђености у духу њихове зборашке
мисли. Јер Србски добровољачки корпус, као непобеђена и истински србска војска,
по свом циљу, карактеру и моралној спреми, потпуно је одговарао древном
архетипу србског христољубивог војинства. Као такав, он није служио лажним
савезницма нити је представљаo било чију марионету, већ је својом борбом и
својим идеализмом, разбијао подмукле планове комуниста, циониста и њихових
либерал-демократских слугу. Отуда и савремена потреба за проналаском
инспирације за актуелну Србску борбу, управо у старој борби Србских
добровољаца, којима уосталом, цело данашње Србство дугује благодарност за
свој опстанак.
Нека би дао Бог да се истина о подвигу и борби Србских добровољаца уздигне на
србској земљи попут тврђаве, као уточиште и морални стуб долазећим
генерацијама србских национал-револуционара, који ће у своје време, а на
рушевинама Система, створити Отаџбину праву!
Србски студенти за србски Космет
23. октобра 2015. / Блог

Протестном шетњом београдским улицама, студенти

Београдског универзитета су у среду исказали своје одлучно противљење
иницијативи да терористичка лажна држава Косово буде примљена у УНЕСКО.
Протест у чијој је организацији учествовала и Студентска Акција, а на коме је
учешће узело око 2.000 србских студената, срамно је игнорисан од стране
издајничких медија, који показују да су, као и њихове газде, сви заједно саучесници
шиптарских и НАТО злочинаца у настојању да се ојача окупација Косова и
Матохије и отежа опстанак косовско-метохијских Срба.
Армија студената и других родољубивих Срба који су им се придружили на
протесту испред храма Светог Саве и у протестној шетњи, поносно је проносила
улицама србске престонице не само истину о страдању србског народа на Косову
и Метохији, већ и истину о дужности сваког честитог Србина да се бори за
ослобођење и уједињење наше отаџбине.

Зашто је битан идентитет, а не бити „добар човек“

29. октобра 2015. / Блог
 Етничка разноликост света, а посебно Европе, од памтивека је
била повод за најразличитије сукобе. С друге стране, ова занимљива и лепа
карактеристика људског рода често је у мирним периодима историје, у
хришћанским срединама, била подстрек за међусобну толеранцију и
добротољубље. Када говоримо о сукобима, осим због етничких, културних и
језичких разлика, до њих најчешће долази због супротстављености интереса међу
народима, што своје полазиште има у систему вредности.
Либерални фундаменталисти, задојени глупошћу и кратковидошћу, често западају
у замке сопствених противречних тврдњи. Једна од њих односи се на различитост,
у којој они истичу уједињење различитих култура као предуслов друштвеног
напретка. Међутим, уколико припадник једног народа значајније истиче
приврженост својој националној култури, притом не мрзећи остале, либерални
фундаменталисти ће му прилепити низ погрдних етикета. Јасно је да управо због
тога либерализам представља фундаменталистички правац, у коме се толерише
само оно што се налази у његовим унапред одређеним и врло суженим оквирима.
Иако се либерали наводно свим силама боре против „тоталитаризма“ и
промовишу тзв. „слободу мишљења“, у свакога ко и најмање одскаче од њихових
идеја, препуних недоследности и неистина, упире се прст осуде, од које се у
данашње време није ни мало лако ослободити.
Поред разлика у култури, либерали „толеришу“ и верске разлике, због чега се
залажу за секуларно друштво, у коме је загарантована апсолутна слобода
вероисповести. На тај начин, они теже за вештачки створеном заједницом у којој
ће различите конфесије наводно живети у миру и међусобном поштовању.
Покушавајући да све религије света изједначе и тврдећи да су разлике међу њима
безначајне, либерали показују основно непознавање верских заједница, које се
међусобно разликују не само по спољашњем изразу, већ и нарочито по духовној
садржини.
Шта значи бити „добар човек“?
У уобичајену реторику либерала спада и чувена тврдња да „етничка и верска
припадност нису битне, већ да ли је неко добар човек“. А када их питате шта значи
бити „добар човек“, до изражаја долази релативност овог појма, злоупотребљеног
и прежваканог небројено пута. Колективно наслеђене претпоставке као чиниоци
идентитета, поред многих појмова условљавају и овај. Због тога, појам људске
доброте и врлине није нити може бити исти код различитих народа и у различитим
верама. Свакако, постоје принципи који су скоро па универзални, али њихова
грађа није довољна за конструкцију универзалног епитета „добар човек“. Па ипак,
пошто је сваком разумном човеку који мало загребе испод шарене спољашњости
либералне реторике очигледна недоследност њихових идеја, јасно је да у
либералном контексту „добар човек“ опет представља онога који беспоговорно
прихвата живот у њиховим вештачким и изопаченим идејама „грађанског“ и
„прогресивног“ друштва.
Примера ради, у неким индијским културама, добрим човеком се сматра онај који
ожени своју десетогодишњу ћерку, док се у неким муслиманским земљама Блиског
истока добрим човеком назива онај који беспоговорно поштује начела исламског
фундаментализма, каменује сопствену жену због кршења истог и убија „невернике“
све док „вера у Алаха не буде једина вера“ (како пише у Поглављу о џихаду у
Курану). Добар Еским ће понудити свом госту интимни однос са сопственом
женом, а Јеврејин талмудиста сматра се добрим уколико, по својој „светој књизи“,
све нејевреје сматра „гојима“ уместо да их сматра људима. Добар Феничанин
морао је бити вешт трговац, док у европском средњевековљу, богати трговци нису
сматрани добрим људима. У данашњој Хрватској „добри људи“ величају и
прослављају злочиначку војну акцију „Олуја“, и тако даље.
Дакле, појам „добар човек“ у различитим културама има различито значење, што
умногоме објашњава зашто у мултикултурним и мултиконфесионалним друштвима
долази до сукоба, па чак и до затирања староседелачке културе, а доминације
културе придошлица. Познато је да су људи нама страних обичаја и вере у
великом броју случајева носиоци врло високог природног прираштаја и да
њиховим масовним имиграцијама на наша подручја постепено долази до замене
становништва.
За наше србске претке, у складу са светосавско-светолазаревским духом и нашом
аријевском, динарском и словенском етиком и епиком, доброта човека мери се
његовом блискошћу са Богом, поштовањем Његових закона, верношћу роду и
свим светлим народним традицијама, међу којима се посебно истичу јунаштво,
витештво и спремност на мучеништво зарад правде која „држи земљу и градове“.
Иако су, нажалост, последњих деценија поменути принципи код србског човека у
великој мери замрли, већина Срба и даље за мерило доброте једног човека макар
номинално поставља хришћанске принципе који су вековима красили наше претке.
То су, пре свега, љубав према ближњем, поштење, жртвовање, опраштање
личним непријатељима, дарежљивост и остале хришћанске врлине. Но, да ли је то
мерило доброте свих народа и вероисповести на свету? Никако није, па се чак
огромне разлике уочавају и међу нашим географски најближим суседима.
Појам врлине код Шиптара
Када посматра новију косовско-метохијску трагедију нашег народа, сваком
нормалном човеку тешко је да појми да у једном наорду може постојати толико
немилосрђа, као што је то случај са шиптарским народом. Иако се, почев од квази-
научних аустроугарских конструкција, Шиптари покушавају представити као
хришћански и европски („илирски“) народ, објективан поглед на њихове обичаје,
фолклор и менталитет из темеља руши такве небулозне теорије. О томе сведочи и
вековна експанзија Шиптара на србско тло. Експанзија на таласу освајања великих
сила, чија вера и идеологија увек бивају прихваћени од стране претежног дела
овог полудивљег народа. Шиптарска, чини се, урођена мржња према свему што је
Србиново, па чак и према нашој нејачи, код сваког добронамерног посматрача
изазива згражавање и неодобравање. Но, док је за нормалног, хришћанског човека
злочин нешто гнусно и незамисливо, многи Шиптари управо у таквим „подвизима“
својих сународника виде честитост и квалитет. Истини за вољу, историја је
забележила и светле примере човечности код Шиптара, о чему је писао и србски
див-јунак војвода Марко Миљанов. Али он је добро познавао и описивао пре свега
гранична шиптаризована, полусрбска племена, са којима су и његови Кучи били
повезани. Ту су заступљени племенити горштачки обичаји, засновани на
патријархалности, храбрости, култу оружја, поштовању дате речи и гостољубљу.
Ове особине заиста јесу присутне у шиптарској традицији и оне јесу њен позитиван
део, али оне не могу сакрити онај мрачни и наказни део, који приличи једном
етничком руглу, што Шиптари у већини јесу.
Крвна освета и „личење“
Најважнији етички и морални кодекс, који је Шиптарима важнији од било које
вероисповести, јесте Канон Леке Дукађинија, што сведочи о њиховом претежно
површном схватању вере. Овај првобитно неписани средњовековни кодекс обичаја
прикупљен је у виду списа тек крајем 18. века. Када Албанци желе да назначе
обичај или неко понашање као праведно, они кажу: „Тако је остало од Леке“.
Упутства и обавезе које сугерише ова књига они колоквијално називају „правим
путем“ и „судом добрих људи“. Већ много векова, више од било које верске норме,
овај канон уређује породични, племенски и културни живот Шиптара. Најпре треба
истаћи, а надовезујући се на писање Марка Миљанова, да овај закон несумњиво
има и пуно позитивних чинилаца, што је свакако наслеђе србске хришћанске
баштине на подручју на коме данас живе Шиптари. Али са друге стране, овај закон
носи у себи и дух исконског шиптарског патоса, некршетног и неевропског, са свим
својим суровостима и примитивним схватањем права и правде.
Наиме, овај канон представља својеврсну легитимацију зверског понашања које је
у шиптарском народу потпуно природно и генерацијски преношено вековима.
Поред гнусних породичних обичаја, у којима се мужу одобрава иживљавање,
пребијање, па чак и убијање сопствене жене и деце, цео Канон се заснива на
„крвној освети“. Крвна освета се до данас задржала у многим крајевима где
Шиптари живе, где је схваћена као „социјална дужност“, док је она међу Србима
одавно искорењена, мада је постојала само у неким србским завичајима који се
граниче са крајевима у којима живе Шиптари. Али док су Свети Петар Цетињски и
Петар II Петровић-Његош искоренили овај гнусни обичај, у Албанији се тек
комунистички диктатор Енвер Хоџа ухватио са њим у коштац, али није успео да га
искорени, јер према оквирним проценама, само у последњих двадесет и пет
година, око 10.000 Шиптара убијено је у крвним осветама.
Даље, уколико страдање србског становништва на светој косовској земљи
посматрамо кроз овај канон, можемо сасвим јасно разумети ментални склоп
шиптарских окупатора. Народ коме није светиња ни људски живот сопствене
браће и пред чијим крвним осветницима нестају читава племена, неће показати
милост ни према туђем народу који види као сметњу својим сепаратистичким
тежњама и стварању тзв. Велике Албаније. Најефикаснију стратегију шиптарског
освајања србског етничког и духовног простора, поред високог природног
прираштаја и помоћи са Запада, садржи управо овај канон шиптарског обичајног
права, урезаног у њихову колективну народну свест. Половином прошлог века
Албанци су на косовске Србе почели да примењују казну описану у „хрватском“
преводу Канона као „личење“. Наиме, Шиптари су вековима „личили“ (кажњавали)
оне које су сматрали најгорима међу собом. Они који бивају осуђени на „личење“
губе сва права и са њима се не сме трговати нити им се сме било шта давати.
Када су косовски Срби постали сасвим беспомоћне жртве НАТО-а и његових
савезника из „УЧК“, шиптарско становништво је наставило своју тортуру не
помажући ни србској деци, женама и старцима. Ово је било последица чињенице
да Шиптар који буде „узимао или давао личенима“, „остаје личен и подлеже истим
казнама као личени“. Према Канону Леке Дукађинија, „личење“ представља казну
за најтеже преступе и не примењује се само на „кривца“ већ и на све његове
укућане. „Кућу кривца спаљују, разарају је са биљкама и земљом... a укућане му
прогањају из места“. Тако су сви косовско-метохијски Срби, укључујући децу и
старце, постали легитимна мета. Овај кодекс шиптарских обичаја наравно нема
ничег заједничког са хришћанском традицијом која је обликовала светоназор
наших предака.
У овим тренуцима постепеног довршавања одавно започете предаје Косова и
Метохије, актуелни режим се труди да ревносно испуњава заповести својих
налогодаваца из западних центара моћи. Он то не чини јасно и отворено, већ иза
заглупљујућег телевизијског „ријалити“ циркуса и таблоидне штампе, којима
настоји да анастезира србску јавност. Отуда трагикомично изгледа лицемерна
медијска хајка издајничких власти на недостојног председника САНУ Владимира
Костића.
Последњи степен одбране једног народа јесте његова чиста и непомућена свест о
добру, злу и правди, коју су нам чувајући свето Православље наши преци
оставили, да би је ми пренели новим србским нараштајима. Та свест не сме бити
испрљана ниједним штетним, туђинским утицајем, уколико не желимо да као народ
нестанемо под све јачим ударима Новог светског поретка и зла које у њему
доминира.

Стогодишњица погибије војводе Танкосића

07. новембра 2015. / Блог

У склопу обележавања стогодишњице најбитнијих догађаја у

Првом светском рату, активисти Србске Акције сећају се и србских националних
четника, чије је искуство у балканским ратовима и ранијим борбама за југ Србије
било од немерљивог значаја у пресудним биткама Великог рата. Њихова храброст
и пожртвованост, као и спремност да своје животе дају за слободу Отачаства,
сврстала их је у ред немањићких витезова, косовских јунака и хајдука из народних
епских песама. Једна од најзначајнијих личности и директни учесник готово свих
битнијих догађаја у Србији на почетку 20. века, свакако је и војвода Војислав
Танкосић – мајор србске војске, четнички војвода и по многима један од најбољих
европских обавештајаца тог доба.
У знак сећања на славног војводу Танкосића, наши активисти су на стогодишњицу
његове смрти обишли гроб овог див-јунака, који се налази на београдском Новом
гробљу, и на тај начин одали пошту једном од највећих хероја србске четничке
акције у Старој Србији и Маћедонији. У наставку, вашој пажњи препоручујемо
биографију овог славног ослободиоца Косова и Метохије.
Танкосићи из Рукладе
Војислав Танкосић родио се у селу Руклада, недалеко од Уба, крај реке Тамнаве у
Ваљевском срезу. Неки аутори наводе да његови преци воде порекло из Босне
или Крајине. Као датуми његовог рођења наводе се 11. и 29. септембар и 16.
октобар 1880. или 1881. године. Миљу, Војислављеву својеглаву и бунтовну мајку,
против њене воље родитељи су обећали 30 година старијем казанџији Павлу
Јовановићу. Како би се обећање одржало, Павле је Миљу отео са сеоског славља
1880. године. Званично венчање, захваљујући Миљиној пргавој нарави, одржано је
тек после више од годину дана. Приче кажу да је Миља Павлу изродила чак
тринаесторо деце, али да је услед разних, тада смртоносних болести и несрећа,
зрелост доживело само четворо.
Породица Танкосић се преселила у Београд између 1888. и 1892. године.
Настанили су се у кући у улици Краља Милутина бр. 19, а Војин отац Павле
отворио је и с успехом водио казанџијску радњу негде у околини Позоришног трга
(данашњег Трга Републике). Тек после доласка у Београд, породица је променила
презиме у Танкосић. Причало се да је то било из страха од освете или у част неке
траварке Танкосаве која је Јовановиће неговала и лечила за време једне
епидемије. Међутим, највероватније су то учинили у част Војине бабе Танкосаве,
жене веома цењене и поштоване у завичају Јовановића.
Немирни дух
Воја је у Београду уписао Другу београдску гимназију. Из школских извештаја види
се да су му далеко боље „ишли“ друштвени него природни предмети. Несташлуке
из родног села наставио је и у престоници, па је зато из владања имао четворку.
Шиља, како су га због ситне грађе другови звали, више је волео да лута Београдом
него да похађа школу. Интересантно је да му је школски друг био Никодије
Луњевица, млађи брат тадашње љубавнице краља Александра Обреновића.
Једне ноћи, неколико година касније, њих двојицу ће судбина на чудан начин
спојити и потом заувек раздвојити.
Воја је важио за пргавог момка који лако плане, што су и његови родитељи убрзо
увидели. Једном приликом после очевих батина родитељима је саопштио:
„Одлучио сам да од данас ничије батине више не трпим и да свакога ко на мене
руку дигне казним, а ако је од мене јачи, онда да га убијем!“ Када је, недуго затим,
Павле испод Војиног кревета нашао кратку пушку „Глувару“, био је запрепашћен:
„Црна Миљо, та ниси ваљда родила убицу!“ Миља се и сама правила зачуђеном,
али јој је помало и годило што је њен син израстао у храброг младића који се не
плаши ничега под капом небеском.
На очево задовољство, брзо је упијао тајне казанџијског заната, али је обојици
било јасно да Воја неће бити казанџија. Од детињства је био задојен националном
епиком, и нетремице слушао очеве гусле крај огњишта у Рукладама. У Београду је
био задивљен изгледом србских официра. Одрастао је у време када се пробуђена
национална свест Срба све више уобличавала преко разних националних
организација и када је свима било јасно да се приближава време почетка ратова
за ослобођење и уједињење васколиког Србства. Зато Војин избор официрског
позива ни мало није зачудио оне који су га познавали. Чак је његов отац Павле био
задовољан овим избором. Мислио је да ће Војна академија коначно „довести у
ред“ и дисциплиновати његовог сина.
На Академији
Нижу школу Војне академије у Београду, Војислав Танкосић је уписао 1899, као
питомац 32. класе, у којој је био и Драгутин Гавриловић. Вредно је учио и
дипломирао 1901. године као пети у рангу, од 186 питомаца. Млади потпоручник
Војислав Танкосић распоређен је у 6. пешадијски пук „Краљ Карол“ у Београду, и
ту је на служби остао све до 1905. године. Свој осећај за правду, али и плаховиту
нарав, Танкосић је наставио да показује и као млад официр. Већ у јесен 1901. он је
из једне београдске кафане избацио неке србске трговце из Аустро-Угарске који су
погрдно говорили о сопственом народу и његовој слободи. Неће проћи дуго, а
чаршија ће опет брујати о инциденту у који је умешан Танкосић.
Шамари за Черчила
Оновремена београдска штампа редовно је доносила извештаје из Бурског рата
који се водио Јужној Африци (1899‐1902). Штампа, али и целокупна србска јавност,
памтећи турски зулум, гајила је симпатије према Бурима и оштро критиковала
британску империјалистичку политику. Винстон Черчил, британски дописник из
Бурског рата, сазнао је за реакције у Србији и написао чланак у коме је с пуно
презира говорио о Србима. Према овој легенди превод тог текста је, сав срдит,
наглас у кафани читао млади потпоручник Војислав Танкосић, и том приликом се
пред присутнима заклео да ће се, ако му се за то пружи прилика, осветити
дотичном новинару: „Стока једна! Ако се тог Винстона икада дочепам, све ћу
клевете да му наплатим!“
Годину дана касније, по свршетку рата, Винстон Черчил се Оријент експресом, од
Цариграда преко Београда, враћао у Енглеску. Воз је у београдској железничкој
станици боравио неколико сати, па је Черчил одлучио да се прошета градом и
мало освежи. Неки поручник успео је да пронађе Воју у кафани „Зелени венац“ и
да му јави за госта у Кнез Михаиловој улици: „Војо, онај твој Енглез, што нас
оцрни, ено пије код Грчке Краљице!“ Војислав Танкосић се стуштио узбрдо и
пронашао Винстона Черчила у поменутој кафани. Прича казује да га је псовао и
шамарао и да му је запретио да се не шали главом да икада више тако збори о
србском народу. Престрављени Черчил је уз званично извињење и полицијску
заштиту потом испраћен до железничке станице. О томе није остао никакав писани
траг, само шушкања по чаршији. Међутим, ова легенда је касније добила шире
размере, наравно на нивоу теорије завере. Черчил је, наводно, управо због овог
догађаја мрзео Србе, нарочито четнике, па је зато подржао Тита и партизане у
току Другог светског рата.
У завери
Још од времена када је био питомац Војне академије, Воја није имао позитивно
мишљење о краљу Александру Обреновићу. Није се слагао са његовом
унутрашњом и спољном политиком, а посебно га је болела чињеница да је
Александар доделио орден Белог орла аустријском гувернеру окупиране Босне и
Херцеговине, Бењамину Калају, највећем прогонитељу Србства у БиХ и творцу
„Бошњачке идеје“. Женидба са Драгом Машин још више је погоршала мишљење
војске о краљу и његовој супрузи. Воја је већ јавно говорио да је „краљ
неодговоран а краљица профукњача“. Врло брзо он се прикључио кругу
завериника који су намеравали да свргну краљевски пар. Своју одлучност и
приврженост завери Војислав Танкосић показао је у току великих демонстрација у
Београду 23. марта 1903.
Херој улице
Приближавање Србије прагу уласка у отворену диктатуру и Краљев, заправо
Краљичин, лични режим, изазвало је велике мартовске демонстрације 1903.
године. Непосредни повод за избијање демонстрација биле су административне
мере владе усмерене на штету трговачких помоћника и шегрта. Трговачким
помоћницима и шегртима су се на демонстрацијама придружили социјалисти,
студенти, средњошколска омладина и бројни слободоумни Београђани, па је број
демонстараната достигао и 50.000, што је била половина тадашње београдске
популације. На краљеву наредбу полиција и жандармерија су сурово разбијали
демонстрације користећи и ватрено оружје: „Или разјурите ову гомилу, или нека
плива у рођеној крви“. На барикадама је било доста повређених и рањених, а у
близини Двора и Калемегдана било је и мртвих. Војска, која је послеподне послата
да помогне посусталим жандармима, ставила се заправо у заштиту народа и на
његову страну, али не одвише експлицитно, наравно, све у интересу очувања
тајности официрске завере.
Једним од водова изведеним на улице Београда тог дана командовао је и
потпоручник Танкосић. Под његовом командом војници су заправо само фингирали
противдемонстрантске активности, полако су се кретали кроз масу, штитили
демонстранте од жандармерије, сакривали их по оближњим двориштима и
жандармима давали погрешне информације о кретањима демонстраната.
Војислав Танкосић је пред носом жандарма сакрио велику групу студената у
пећине у Горњем граду на Калемегдану. Причало се и да је у току ноћи 23. на 24.
март обезбедио вођама демонстрација да се чамцима превезу преко Саве на
територију Аустро-Угарске и тако избегну хапшење. Те вечери потпоручник
Војислав Танскосић се, на запрепашћење своје мајке и укућана, кући вратио на
необичан начин. Демостранти су га на рукама унели у двориште, уз клицање
својим „анђелима‐чуварима“, војсци и официрима.
У ноћи преврата
Танкосићев задатак у Мајском преврату био је да негде око 2 часа, пошто
завереници заузму Двор, ухапси браћу краљице Драге, Никодија и Николу и да их
ликвидира. Они су доведени у касарну Дунавске дивизије и ту их је стрељао вод
под командом потпоручника Танкосића. Двојица Луњевица су, поготово старији
Никола, због своје ароганције и бахатог понашања, били веома омражени међу
колегама официрима. Према казивањима очевидаца, завереници су им се, у току
хапшења, подругљиво обраћали са „Ваша Височанства“.
Сусрет двојице бивших школских другова, Војислава и Никодија, пред стрељачким
стројем био је дирљив. Луњевице су били преплашени, али изгледа свесни шта их
чека. Према једној верзији, Танкосић им је рекао: „Изљубите се јер ћете сада
умрети“, а који трен потом је наредио паљбу. Према другој верзији Војислав их је
прво понудио цигаретама. Пошто су повукли неколико дугих димова, браћа су се
загрлила и изљубила, а потом је Никола, уз речи: „Праштам ти, опрости и ти мени“,
Војиславу у руку ставио неколико сребрњака. Танкосић је потом тргао руку и, док
су новчићи још увек звечали по калдрми касарнског дворишта, одјекнула је паљба.
Пламен четништва
Герилска борба србског народа, који је још увек робовао под Турцима у Старој и
Јужној Србији (данашњем Косову, Метохији и Македонији), одвијала се спонтано
још од друге половине 19. века. У Београду 1902. почињу активности на
институционализацији србске акције у јужним крајевима. Већ наредне 1903. године
у Београду, основан је Главни одбор Четничке акције, називан још и Србским
комитетом, па отуда, према неким ауторима, и потиче друго име за четнике –
комите. Неће проћи дуго, а Танкосић ће постати један од најистакнутијих чланова
Акције и један од њених најзначајнијих људи на терену.
Међу орловима
Воја Танкосић је већ у јесен 1903. године отишао на своју прву тајну мисију на
територији Македоније. Од тада па све до избијања Првог балканског рата, он је
више пута, тајно, различитим поводима боравио на територији Јужне и Старе
Србије. Обављао је различите обавештајне задатке, прикупљао податке
успостављао контакте и обавештајну мрежу. Подаци су били намењени Главном
одбору Четничке акције, али их је касније користила и Обавештајна служба србске
војске, нарочито од када су почеле припреме за Балканске ратове и од када је
Драгутин Димитријевић – Апис постао начелник те службе.
Станислав Краков, један од хроничара историје четништва, у својеврсној
споменици Четничке акције под насловом Пламен четништва, овако је описао
Воју Танкосића из времена његове прве мисије: „Мали, неугледан, велике гргураве
косе, у кратком тесном капуту са пасошем и изгледом трговачког помоћника који је
дошао да сазна цене жита, Танкосић није могао да сакрије челични бљесак из
немирних очију. Негдашњи сеоски дечак из Руклада у Тамнави, најогорченији
завереник, преки судија браће Луњевица, повереник ђенерала Атанацковића и
доктора Гођевца, потпоручник Танкосић је у своме маломе стасу носио џиновску
снагу рушења и стварања. Необуздан, незадржан, смео, непознавајући страх и
препреке, Танкосић је ширио око себе пламен четништва.“
Ватрено крштење
Своје ватрено крштење као четник, Воја Танкосић је имао у бици на Челопеку,
близу Куманова, против Турака и Арнаута, између 16. и 19. априла 1905. године.
Недуго затим Војислав је, већ као војвода, командовао својом четом у бици код
Велике Хоче, против Арнаута. Ко зна колико је непријатеља послао на онај свет
војвода Танкосић, што куршумима из мартинки и брзометки којима се цев често
умела у борби прегрејати, што бомбама које су у овим крајевима звали „јаблаке за
Турците“. Био је изврстан стрелац. Јуришао је без трунке страха. Своје четнике
није штедео у борби и на другим задацима, али је према њима био сажаљив у
свим другим ситуацијама. Често им је и сам превијао ране. Волео је да освети
сваког погинулог. Према издајницима је био крајње суров. Такав је био и према
заробљеницима. Турци, Арнаути и Бугари нису имали милости за заробљене
четнике, па није ни Воја за њих. Био је смртоносно прек, али никада мучитељ. Те
исте 1905. године и Војислављева сестра Милева (Мица, Мака) неко време је
провела на служби у Скопљу, као учитељица, обављајући успут и обавештајне
задатке за свога брата и Четничку акцију. Одлазила је и на Двор и преносила
братовљеве поруке краљу Петру и престолонаследнику Александру.
Кућа као војни логор
Припреме за четовање на Југу одвијале су се у Танкосићевом логору за обуку
четника у Ћуприји. Тамо су се четници увежбавали у пуцању, бацању бомби,
минирању и другим неопходним вештинама, али су под будним оком војводе
Танкосића стицали кондицију и челичили се за сурови живот по шумама и
планинама. Походи су често отпочињали окупљањем у кући Танкосића у ул.
Краља Милутина. Ту је двориште некада било препуно улогорених четника. На
казанима се крчкао чувени мајка-Миљин пасуљ, који памте многи који су код
Танкосћа гостовали, и за који се причало да је претеча онога што је касније
названо „србским војничким пасуљем“. Често су пред полазак организоване и
теревенке, за многе од четника и последња весеља у животу.
Борци су обожавали Воју. Један од њих оставио је следећи запис о своме војводи:
„Просто, мораш да га волиш и поштујеш због бистрине схватања ствари, воље,
одлучности и храбрости. Поштован је међу комитама као нико. Није било ниједног
његовог четника који не би положио живот за њега. Био је стратег и организатор
Гарибалдијевог калибра“. Војислав Танкосић је заправо постао популаран међу
свим патриотама у Србији. Сви они који су очекивали скоро ослобођење и
уједињење Србства са усхићењем и страхопоштовањем изговарали су његово
име.
Народна одбрана
И поред великих успеха четника у Јужној и Старој Србији, њихова делатност је
једно време замрла, што због преговора и споразума са Бугарима (1905), што због
међусобних политичких свађа и размирица самих војвода. Забележено је да је
последњу велику акцију на територији Македоније извео управо Воја Танкосић са
својим „Запорошцима“, како су звали његове четнике. Било је то у пролеће 1908,
када су четници продрли све до Струмице и Малеша. Тада су се Танкосићеви
четници тако жестоко сукобљавали са бугарским комитама да то замало није
изазвало рат са Бугарском. После анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-
Угарске 1908, у Београду је основана организација „Народна одбрана“. Њен
званични циљ био је „да ради на јачању витешког духа и физичке регенерације
србског народа, оснивањем и помагањем стрељачких дружина и гимнастичких
организација“. Незванично, њен рад је био усмерен на обавештајну делатност на
територији Босне и Херцеговине и припремање герилске борбе, која би требало да
претходи коначном ослобођењу ових простора. Танкосић је од оснивања био
укључен у рад Народне одбране и био један од њених кључних чланова. Одмах је
отпочео са врбовањем добровољаца за четничке јединице. Убрзо је широм Србије
основано преко 200 одбора Народне одбране и уписано преко 5.000 добровољаца.
Песницом на принца
Пријатељство принца-престолонаследника Ђорђа Карађорђевића са Танкосићем,
учвршћено када је Воја посредовао при упознавању принца Ђорђа са једном
београдском дамом која му се допала. Међутим њихово пријатељство биће ускоро
заувек раскинуто. Према једној причи потукли су се после једне кафанске
расправе. Танкосић га је изазвао на двобој, али је двобој спречен. Према другој
причи, принц Ђорђе је приликом постројавања почасног вода сматрао да су
војници неуредно закопчани. Викао је на Танкосића сматрајући га одговорним и
при том му опсовао мајку. Војислав Танкосић је на то реаговао тако што је Принца
ударио песницом по сред лица. На доцнијем рапорту код краља Петра, Краљ се
извињавао Танкосићу за плаховиту и неуравнотежену нарав свог сина, а Војислав
Танкосић је прошао без икаквог укора.
Претње и батине
Није ово био ни први ни последњи пут да војвода Танкосић сукобе решава
песницама или претњама. Кажу да је једном, негде крајем 1908, приметио фијакер
министра Милована Миловановића у близини кафане „Москва“. Било је то време
када су бивши завереници били у завади са министром, због његовог наводно
превише попустљивог става према Бугарима у вези Македоније. Очевици причају
да је Танкосић потрчао за фијакером, скочио на папучицу и министру рекао:
„Миловане, пази шта радиш да те мрак не поједе!“ После овог сукоба
Миловановић се свуда кретао само уз пратњу телохранитеља.
Причало се и да је Воја био умешан у атентат на једног турског званичника који је
требао да буде конзул у Београду. Пошто је тај званичник био умешан у злочине
над Србима у Македонији, Танкосић није желео да му се такав убица „шепири по
Београду“. Убијен је у Скопљу, бомбом подметутом испод аутомобила. Бројне су и
приче о разним политичарима и јавним личностима којима су због „националних
ствари“ претили Воја Танкосић или „Војини људи“. Према неким изворима,
Танкосић је још 1911. припремао атентат на Франца Фердинанда, а био је умешан
и у два неуспела атентата на барона Славка Цуваја, хрватског бана, краљевског
комесара у Хрватској (1912‐1913) и најдоследнијег спроводиоца аустроугарске
антисловенске политике.
Млада Босна
Нажалост, нема пуно података о делатностима војводе Танкосића у периоду од
1909. до 1912. године. Обимна грађа аустроугарске обавештајне службе о њему
још увек није до краја проучена. Воја Танкосић усмерио је своје даље деловање на
обавештајну активност у Босни. После Анексије, када се активирала делатност
„Младе Босне“ (основане око 1904), он је био нека врста спољњег, придруженог
члана ове организације и њена веза са Народном одбраном и Црном руком у
Србији.
Тајна мисија
Пред само избијање Балканских ратова, Танкосићева делатност се из Босне
поново премешта на Југ. Танкосић је предводио једну од тајних обавештајно‐
дипломатских мисија на Косову, чији је циљ био да се са најутицајнијим
арнаутским вођом Исом Бољетинцем (1864‐1916) постигне договор, ако не о
савезу у предстојећем рату са Турцима, оно бар о ненападању, односно
неутралности арнаутских племена. Срби су и раније „пословали“ са Бољетинцем.
Он је четницима набављао пушке, а Срби су са симпатијама гледали и
подржавали устанке које је Бољетинац дизао против Турака. Међутим, Бољетинац
је понекад био укључени у акције против Срба, као на пример у отимање
земљишта манастиру Високи Дечани. Изгледа да је ипак одржао „бесу“ дату Апису
и Танкосићу и његови герилци – „качаци“ нису нападали србске трупе 1912. године,
али су се зато готово сва остала арнаутска племена ставила на страну Отоманске
империје против Србије. Пресудила је сума од преко два милона круна којом су
аустроугарске власти сваке године плаћали антисрбске делатности Арнаута на
Косову и Метохији.
Припреме за рат
Војини четници били су спремни већ у августу 1912, два месеца пре објаве рата.
Формирано је 30‐ак комитских чета са око 4.000 четника. У пролеће 1912. Војислав
Танкосић је премештен у Штаб граничних трупа. Ближио се почетак рата са
Турцима и требало је поново активирати четнике. Зато је Танкосић у Прокупљу
поново покренуо камп за обуку добровољаца. Воја је вршио ригорозну контролу и
селекцију кандидата, желећи да добије најквалитетније четничке јединице.
Регрутацију је пролазило око 10% кандидата. Тако тада није примио Гаврила
Принципа, због његове слабе физичке конституције и слабог здравља, што му је
Гаврило замерао до краја живота.
Битка код Мердара
Према ратном плану, Танкосићеви четници требало је да зађу Турцима и
Арнаутима иза леђа и отпочну акцију тек после отпочињања дејстава Моравске
дивизије II позива. Међутим,Танкосићеви четници су заправо отпочели Први
балкански рат. Први су напали непријатеља, у ноћи између 2. и 3. октобра 1912,
две недеље пред објаву рата, на караулама Репоња и Мировци код Мердара и код
села Васиљевци. У бици код Мердара Репоња је освојена, али су четници и поред
изузетне храбрости морали да се повуку.Танкосић је, кажу, без проблема могао да
спроведе план команде и да се неопажено провуче између турских караула и зађе
им за леђа, али је намерно напао Турке, јер су се „црнорукци“ плашили да се
савезници, Бугари и Грци, у последњем моменту не договоре са Турцима и тако
одложе почетак рата. Према другој верзији први су чарку започели Арнаути, који су
још 1. октобра упали на територију Србије.
„Војин русвај“
Не може се са сигурношћу рећи колико је баш овај самовољни потез Воје
Танкосића придонео проблемима на овом делу фронта, али је сигурно да су
србске трупе имале потешкоћа да овде овладају ситуацијом. У извештајима
појединих команданата наводило се да је „дошао Воја Танкосић и направио
русвај“. Четници су гинули са песмом на уснама. Танкосић им је строго наредио да
ни по коју цену не остављају рањеника на милост и немилост Турцима. Турци су
мртве четнике обавезно пљачкали, док су заробљенике мучили пекући их на
ражњу живе, секући их полако ножевима. На крају се у ове борбе умешала и
Моравска дивизија. Срби јесу имали око 1.500 мртвих и рањених, али је број
Арнаута и Турака избачених из строја био троструко већи. Захваљујући свом
угледу код високих војних команданата, Танкосић је прошао без последица за
деловање код Мердара. Унапређен је у мајорски чин, одликован је, а штампа је
писала како је „усуд доделио храбрим четницима војводе Танкосића да буду ти
који су србским армијама отворили врата за Косово“.
На челу свог четничког одреда, војвода Танкосић поносно је умарширао у
Приштину. Историчари нису сасвим сигурни где се у новембру 1912. налазио
Танкосићев четнички одред и у саставу које јединице је дејствовао. Изгледа да је
Воја опет радио на своју руку, без знања својих надређених. Према неким
изворима, највећи део одреда расформиран је после ослобођења Призрена, док
други извори тврде да Танкосићев одред потом води борбе код Скопља, Битоља и
Кичева. Могуће је да су Војини четници учествовали и у гушењу арнаутске побуне
у септембру 1913. године.
Хици у Сарајеву
Нема сумње да је војвода Танкосић био тај који је сарајевске атентаторе, у мају
1914, наоружао пиштољима, муницијом, бомбама и бочицама са цијанкалијумом.
Богослов из Босанске Крупе и члан „Младе Босне“, Ђуро Шарац повезао је
атентаторе са бившим комитом, службеником Државних железница, „црнорукцем“
Миланом Цигановићем, а овај их је повезао са Танкосићем. Пиштоље и муницију је
Танкосић купио за сопствени новац у Белгијској индустријској агенцији од Шарла
Дусеа, београдског представника „Фабрик насионала“ из Херстала код Лијежа, док
су бомбе набављене из државног магацина. Атентаторе је, на Танкосићев захтев,
десетак дана на стрелишту Београдске стрељачке дружине код „Смутековца“,
изнад Вајфертове пиваре, обучавао познати правник, политичар и комита Драгиша
Стојадиновић, вишеструки првак Србије и Југославије у стрељаштву. Оружје је
предато атентаторима у кафани „Зелени венац“ (ул. Зелени венац бр. 16).
После атентата, Војислав Танкосић је, уз Цигановића, био једини србски
држављанин који се под пуним именом и презименом спомињао у истрази
аустроугарске полиције и у Ултиматуму аустроугарске владе Србији од 23. јула
1914: „Заверу чији је циљ био да се за време бављења у Сарајеву убије
надвојвода Фрања Фердинанд, сковали су у Београду Гаврило Принцип, Недељко
Чабриновић, лице под именом Милан Цигановић и Трифко Грабеж, а уз припомоћ
мајора Воје Танкосића... Поред тога краљевска влада се обавезује... да одмах
притвори мајора Воју Танкосића и лице под именом Милана Цигановића,
службеника србске државе, који су компромитовани резултатом сарајевске
истраге“.
У апсу
Србска команда је, по наређењу владе, заиста привела мајора Танкосића. То се
догодило када су Танкосићеве комите већ биле мобилисане. Пре хапшења, његов
надређени, пуковник Миливој Анђелковић – Кајафа, такође бивши Мајски
завереник, дозволио му је, на сопствени захтев, да оде до куће и уништи
поверљиву и компромитујућу личну архиву. Потом се Танкосић сам предао војним
властима. Неколико дана провео је у притвору, али су његови „Запорошци“ били
улогоровани испред зграде. Ни у једном тренутку његове верне комите нису
желеле да се одвоје од свог команданта. Пуковник Анђелковић је реферисао
команди да „без Танкосића његов одред не може да се употреби у борби, а не
може ни да се распусти без употребе силе“.
Потрага у „Балкану“
Мајор Војсилав Танкосић је по наређењу владе пуштен из притвора 26. јула 1914,
јер „аустроугарска влада није доставила никакве доказе против њега“. Војини
четници су прво учествовали у борбама за одбрану престонице, крајем јула и
почетком августа 1914. Било је извесних жалби војних власти на њих да својим
деловањем само провоцирају Аустријанце и изазивају снажније бомбардовање,
што је делимично била истина. Било је и оптужби да су неки четници Воје
Танкосића учествовали у пљачкама по граду, али је касније утврђено да се радило
о неким разбојницима који су се представљали као четници и које су управо Војини
„Запорошци“ заробили и разоружали. Каснији извештаји су потврдили да су комите
Воје Танкосића, између осталог, патролирале градом и штитиле грађане и
имовину у полунапуштеној престоници. Када су Аустроугари у децембру 1914. на
кратко окупирали Београд, хотел „Балкан“ су претворили у официрску кантину.
Претходно су га више пута претресли од подрума до крова јер су знали да је у
„Балкану“ често одседао војвода Танкосић. Па и тада су десетак дана јели и пили у
страху да им од некуда не излети „луди четнички мајор“.
Одред смрти
Руднички четнички одред, којим је командовао мајор Танкосић, у коме је неко
време провела и чувена Милунка Савић, попуњаван је углавном добровољцима из
Босне и Херцеговине у које је Воја имао највише поверења. Обављао је диверзије
у позадини, осигурање крила регуларним трупама, обављање извиђачких и
задатака претходнице. Учествовао је у борбама током Церске битке, Битке на
Дрини и Колубарске битке. Губици су и поред редовне попуне били огромни.
Бројчано стање одреда умео је да спадне и на свега стотинак четника, па је та
јединица без сумње била прави одред смрти.
Последњи јуриш
Јесења офанзива Аустроугара, Немаца и Бугара на Србију, у јесен 1915, затекла је
Танкосића као команданта једног мешовитог пука на обали Дунава, недалеко од
Забеле. Ту су Војини четници бранили обалу од далеко надмоћнијег непријатеља.
Танкосић је у једном окршају био лакше рањен у главу. Када се непријатељ више
није могао зауставити, повео је четнике у последњи јуриш. „Јунаци! За мном, ко
хоће да погине!“, била је његова последња команда својим четницима.
Тог 18. октобра, једна немачка граната убила је двојицу, а ранила осморицу
четника, међу њима и Танкосића. Шрапнел од гранате пробио му је грудни кош.
„Уједоше ме“, рекао је и клонуо. Тако тешко рањеног, четници су га изнели из
борбе, превили и на шаторском крилу носили три километра до места одакле је
транспортован за Трстеник. Кажу да се на путу шалио. Војводи ипак није било
спаса. Преминуо је два дана касније, 20. октобра, у војној болници.
Тајни гроб
Његов верни пратилац, четник Ђуро Шарац, сахранио га је на Трстеничком
гробљу. Међутим, пошто се србска војска повлачила а непријатељ све брже
надирао, Шарац је откопао војводино тело и сахранио га на „тајној локацији“.
Аустријанци нису веровали у његову погибију, јер је био од оних које „метак никада
није хтео“. Одмах по окупацији Трстеника бацили су се у потрагу за Танкосићевим
гробом. Када су га ипак пронашли, извршили су експертизу и фотографисање.
Фотографије су објављене у бечкој штампи уз следећи текст: „Крај Воји Танкосићу.
Демон светског рата, подстрекач убиства престолонаследника, Воја Танкосић,
мајор србске војске, чије је изручење у Ултиматуму тражила наша влада од
Србије. Мајора Танкосића сустигла је казна. У нашој балканској офанзиви он је
погинуо...“ На том месту оставили су незакопан, отворен ковчег са Танкосићевим
телом „да му кости пси разносе и оглођу“. Један мештанин закопао га је на новој
тајној локацији, обележеној саму њему познатим знаком, а када се рат завршио, на
том месту му је поставио дрвени крст са именом.
Сахрана хероја
У породичну гробницу на Новом гробљу у Београду, парцела IV, 2. ред, гробно
место бр. 6, поред оца, мајка Миља је 1922. године пренела и посмртне остатке
сина Војислава. Тело војводе Танкосића пренето је из Трстеника у Београд возом,
6. октобра, у пратњи мајке и четника. Два дана касније, погребна поворка је
кренула са Београдске железничке станице ка гробљу. Поворку су, поред родбине
и пријатеља, чинили и бивши саборци, два почасна вода војске, свештенство,
ратни војни инвалиди и музика, као и лафет на коме се налазио ковчег са телом
војводе Танкосића. На ковчег, прекривен цвећем, били су положени Танкосићева
сабља и калпак. Лафет су пратили четници. Читаво време у Београду је пљуштала
киша, али су се хиљаде људи тискале улицама да одају последњу почаст своме
суграђанину, бранитељу и хероју. Мајор Танкосић сахрањен је уз звуке његове
омиљене песме – „Спрем’те се, спрем’те четници“.
На споменику војводи Танкосићу уклесани су стихови: „Венац бесмртне славе
србска ти вила плете, над твојим гробом, Војо, комитске плачу чете“. Све до своје
смрти 1932. године, Војина мајка Миља држала је сваке године парастос своме
сину у Вазнесењској цркви. Данас једна мала, слепа улица у Београду, на Врачару,
носи име војводе Танкосића, као и улице у Нишу, Врању и Пожеги.
Вереник Србије и младожења смрти
Војвода Војислав Танкосић је био заклети нежења. Физички није био „богзнашта“,
али је био леп мушкарац, маркантан, увек са зашиљеним брчићима, а када је
четовао пуштао је и густу црну браду. Допадао се женама, више због своје
харизме и витешког држања него због изгледа. Волео је женско друштво, али
његов начин живота није одговарао чврстим везама, а камоли браку. Легенда каже
да га је мајка једном приликом питала када мисли да се ожени? Одговорио јој је:
„Ти знаш, мајко, да сам ја већ смртно заљубљен. Та моја љубав зове се – Србија.“
Nomen est omen
Мајор Војислав Танкосић се тешко сналазио у мирнодопским условима. Рат је био
његово природно окружење. Човеку имена Војислав, као да је судбина одредила
да му живот буду рат и слава. Важио је за ретко поштеног и непоткупљивог човека.
Међутим, дубока убеђеност у исправност свих својих одлука доводила га је у
сукобе са другим људима. То је створило ону другу, мрачну слику о њему.
Војислав Танкосић је увео значајне промене у дотадашњем начину четничке
организације и деловања. До Танкосића четници су деловали у илегали и трудили
се да буду што мање приметни. Не штетећи обавезној тајности и конспиративном
деловању такве револуционарно герилске организације, мајор Танкосић их је
извео на светлост дана. Некада се и у по бела дана кретао Београдаом у четничкој
одори. Било је то, наравно, и из пркоса увек опрезним политичарима, као и из
сопственог егзибиционизма, али је он тако доприносио и популаризацији Четничке
акције. Сматрао је да се без шире акције и политичке и свенародне подршке не
могу остварити србски национални циљеви. Захваљујући, између осталих, и њему,
четници ће брзо постати не само симбол националне борбе србског народа за
ослобођење и уједињење, већ и незамењив чинилац у политичком животу и војном
деловању

Митровданска одбрана србске Херцеговине

08. новембра 2015. / Блог

„Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким

градовима. То је тренутак када се врева стишава, а море и небо измешају своје
боје. У цркви Светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена преданих својим
пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен
човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Сакупиле су се
око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази. Затражио је воде и
рекао: «Ја сам овдашњи, а долазим из Босне. Тамо је борба за Православље!»...“
Тог Митровдана, пре 23 године, усташко-муслиманска ордија, бројности 40.000
војника, у такозваној акцији „Бура“, ударила је немилосрдно на србску Херцеговину
у намери да протера србски народ са његових вековних огњишта. Али око 5.000
србских бранитеља, исписало је тада славне странице историје Војске Републике
Србске и Одбрамбено-отаџбинског рата. Наиме, на дан великог солунског Светог
ратника, као покровитеља христољубивог војинства, и нарочито покровитеља
србске борбе за Православље у Отаџбинском рату, поново је по небројени пут
пронета слава србског оружја. И овога пута, снажна ватра и јуриш непријатељске
пешадије сломили су се на пркосном херцеговачком стењу. Стењу које памти и
Невесињску пушку, али и древне витезове великог херцега Стефана Косаче –
војводе од Светог Саве.
Тог јуначког Митровдана 1992, положаје Невесињске и Билећке бригаде
Херцеговачког корпуса Војске Републике Србске, напале су здружене снаге
„Хрватског вијећа одбране“ и „Армије БиХ“, потпомогнутих регуларним јединицама
„Војске Републике Хрватске“, као и разним паравојним формацијама и
муџахединским борцима. Главнина напада ишла је преко села Врањевићи, где су
положаје држали билећки добровољци војводе Рада Радовића. Напредовање
непријатеља на самом почетку било је узроковано нешто лошијом попуњеношћу
србских линија услед празновања Митровдана, који је у србској хајдучкој традицији
иначе познат као дан почетка зимске паузе у војевању (дан „хајдучког растанка“) и
који велики број Срба прославља као породичну Крсну Славу.
Ипак, на првој линији су ускоро почели да се појављују борци који су долазили
директно са прославе Славе, али и старци, жене, па чак и деца, „сви који су могли
да држе пушку или да помогну на неки други начин“. Рањеници су напуштали
болнице да би бранили свој завичај и свој народ. Ова војно-народна сила, иако
бројчано вишеструко мања од непријатељске стихије, јуначки се држала и
извојевала блиставу победу, чиме је посведочила србску ратничку надмоћ. Наиме,
Војска Републике Србске упркос осмострукој бројчаној надмоћи усташко-
муслиманског агресора, задржавши положаје с почетка напада, остварила је
значајну победу.
Као успомена на ову одбрану Невесиња и читаве Херцеговине, Општина
Невесиње прославља Митровдан као своју Крсну Славу и Дан општине, а ова
битка утицала је и на одлуку Борачке организације Републике Србске да узме дан
Светог великомученика Димитрија за своју Крсну Славу. Тако је Свети Димитрије
постао нарочити символ војске србске Херцег-Босне, у њеној борби против
усташких и муслиманских непријатеља православног Крста. А чувени кружни,
тробојни знамен који је красио униформе припадника ВРС, оправдано је постао
један од поноситих симбола србске борбе и србског отпора, који је на тлу ове
древне србске земље васкрсао после југословенско-комунистичке тортуре, када је
србски народ одлучно ступио у борбу против злочина отпадничког несоја,
створивши Републику Србску као авангарду националне идеје у Европи.

Франциско Франко – истребитељ црвене куге

16. децембра 2015. / Блог
 Недавно је у Шпанији обележена годишњица значајна за све
националисте и антикомунисте. Навршило се 40 година од кончине генерала
Франциска Франка, непомирљивог антикомунисте и вође шпанске нације. Њему је
судбина доделила да буде на челу обједињених националних снага Шпаније у
крвавом грађанском рату 1936–1939. године, у коме је успео да савлада
комунистичку неман и постане победнички симбол хришћанско-националистичке
борбе у Европи и свету.
После рата, у напаћеној и полуопустошеној земљи, Франко долази на власт у
својству шефа државе, како је и гласила званична титула – „Његова екселенција
Шеф државе“. У службеним документима он се такође назива „Вођом Шпаније“
(Caudillo de España) и „Генералисимусом“ (el Generalísimo). Уз помоћ
ауторитативне власти, мудре дипломатске и економске политике, успео je да свом
народу обезбеди епоху спокоја и великог привредног напретка. У условима
Хладног рата, Шпанија је водила потпуно самосталну спољну политику, али након
Другог ватиканског концила (који је представљао коначну победу јудео-масонерије
над Ватиканом), Франко губи подршку Римске курије какву је имао до тада. Стога
одлучује да се у већој мери отвори ка САД и западним демократијама, а то значи и
ка њиховим финансијским олигархијама. Од тада се постепено губи утицај
шпанског национал-револуцинарног покрета – Фаланге, а на сцену ступају
технократе и ватикански масони из организације „Опус деи“, који на кратке стазе
омогућавају прилив страног капитала у Шпанију и додатни раст привреде, али по
цену суштинског духовног слабљења државе и тихе промене државне елите. На
тај начин створени су сви потребни услови за демонтажу национал-
синндикалистичког и ауторитативног државног устројства Шпаније, после смрти
Каудиља.
Национализам, хришћанство, синдикализам, корпоративизам и планска привреда,
представљали су идеолошка обележја Франкове Шпаније. Године 1949.
обновљена је шпанска монархија, с тим што је ступање на престо принца Хуана
Карлоса одложено до 1975. године, а Франко је био регент. Нажалост, касније као
краљ, Хуан Карлос је одиграо важну улогу у рушењу Франковог наслеђа, и заједно
са масонским и либералним чиниоцима у шпанском друштву, радио је на увођењу
либералне демократије. Иначе, Франкова Шпанија била је пријатељски настројена
према Православној Цркви, руској белој емиграцији, србском краљу и свима који су
се легитимисали као националисти и антикомунисти.
Дан смрти Каудиља (20. новембар) поклапа се са даном стрељања још једног
великог сина шпанске нације – Хосе Антониа Прима де Ривере, вође шпанских
фалангиста (који су уз „карлисте“ били водећа националистичка снага у земљи),
философа и песника, који је заробљен од стране црвених републиканаца и
стрељан у тамници у Албасетеу. И Франко и Хосе Антонио, извршили су велики
утицај на развој националистичких покрета не само у Шпанији, него у читавом
свету. Они су добар пример служења отаџбини, како на политичком тако и на
војничком плану, а Франко ће и поред контроверзи и критика које оправдано
долазе на његов рачун са национал-револуционарног становишта, ипак остати
прилично светла историјска личност и симбол победе хришћанског национализма
над комунистичком кугом.

Сећање на генерала Пиночеа

30. децембра 2015. / Блог

Спокојство мирног и уравнотеженог живота у данашњем никад

немирнијем свету, може се постићи само враћањем људи Богу. Зато се сада
омладина, у неколико делова овог растрзаног света, све више руководи доктрином
покрета кога је инспирисао Кодреану. Најизразитији доказ за то је здраворазумна
омладина из Чилеа, чији представник, угледни универзитетски професор,
изјављује да је антикомунистичка победа у Чилеу постхумно посвећена победама
Корнелија Кодреануа.
др Димитри Газдару, 1976. г.
Горњи цитат из предговора чувеног Кодреануовог аутобиографског списа „Мојим
легионарима“ увек је будио знатижељу читалаца спрам чилеанске националне
револуције генерала Аугуста Пиночеа. Овај узорни официр, националиста,
верујући хришћанин и отац петоро деце, владао је седамнаест година својом
отаџбином и у њој оставио значајног трага. А Чилеанци, као доминантно
европеидна бела нација на неевропском континенту, сами по себи су једна
занимљива категорија. Идеолошки узор и велики пријатељ Пиночеа, био је
генерал Франциско Франко, а националистички Чиле није имао дипломатске
односе са Брозовом Југославијом. Вредна помена је и чињеница да је Пиноче био
благонаклон према свим националистима и антикомунистима, међу којима и
румунским легионарским емигрантима, као и према руској белој емограцији чији су
бројни представници заузимали значајне позиције у Пиночеовом Чилеу. Али о
томе, нешто више касније.
Војник нације
Аугусто Хосе Рамон Пиноче Угарте рођен је 25. новембра 1915. године у лучком
граду Валпараису, у многочланој официрској породици која му је усадила
патриотско и хришћанско васпитање. Своје војно школовање започео је у
Пешадијској школи у Сан Бернарду, а наставио на Војној академији у престоници
Сантјагу, коју је завршио 1937. године, стекавши чин потпоручника. Априла 1940.
вратиће се у Пешадијску школу у Сан Бернарду, али овог пута као предавач. У том
периоду упознаје своју будућу супругу Марију Лусиу Хириарт, са којом ће изродити
петоро деце.
Крајем 1945. Пиноче у чину поручника добија прекоманду на север Чилеа, у град
Икике. Ту се по први пут укључује у борбу против међународног комунизма, који је
већ тих година жарио и палио Јужном Америком. Председник Чилеа Габриел
Гонзалес наредио је хапшење комунистичких вођа, који су организовали масован
штрајк радника. Пиноче је овај задатак извршио беспрекорно, након чега започиње
његово убрзано напредовање у служби. Године 1949. заводи ред и у руднику угља
у Лоти, где су комунисти настојали да злоупотребе незадовољство рудара.
Своје даље усавршавање наставља на Ратној академији у Сантјагу. У исто време
уређује популарни војни часопис „Орловска јединица“, чему је посветио доста
труда и енергије и на тај начин остварио велики професионални и идеолошки
утицај на чилеанске официре и војнике. Почетком 1953. Пиноче бива унапређен у
чин мајора и одлази на границу са Перуом, где командује пуком и узима активно
учешће у борби против унутрашње агентуре међународног комунизма.
Године 1955. враћа се у Сантјаго, где на Ратној академији предаје своја два
омиљена предмета – војну географију и геоплитику. Истовремено, на
Универзитету Чилеа започиње студије права, које прекида почетком 1956, када по
задатку, у групи специјално одабраних чилеанских официра, одлази у Еквадор да
оружаним снагама те земље помогне у формирању националне војне академије.
Пиноче је у Еквадору провео три и по године и за то време објавио је више књига,
од којих су неке постале војни уџбеници.
Крајем 1959. године вратио се у отаџбину и добио постављење у штабу Прве
дивизије копнене војске у граду Антофагаста. Годину дана касније додељен му је
чин потпуковника, а 1964. враћа се у Сантјаго где је добио дужност заменика
начелника Ратне академије. Напредујући у чиновима, Пиноче је избегавао сваку
умешаност у политику. Међутим, када је крајем 1968. унапређен у бригадног
генерала и главнокомандујућег 6. дивизије са командом у Икикеу, Пиноче је ступио
и на своју прву политичку дужност. Председник Фреј га је именовао гувернером
региона Тарапака, чији је Икике био главни град. По први пут је обављао поред
војне и једну цивилну функцију. „Судбина је још једном била дарежљива
припремајући ме за будућност“, записао је доцније Пиноче.
Септембра 1970. на председничким изборима у Чилеу победио је кандидат
левичарске коалиције Салвадор Аљенде, што изазива велику забринутост у
редовима чилеанске војске, па и код генерала Пиночеа. Марксиста Аљенде
започиње стварање комунистичке државе по узору на СССР, на који начин Чиле
постаје ново поприште Хладног рата. Што због неспособности левичарске владе, а
што због спољних америчких мера, наредна година била је обележена потпуним
неуспехом социјалистичких реформи, због чега избијају протести, а крајем године
нереди и улични сукоби између присталица и противника председника Аљендеа.
Јануара 1972. Пиноче постаје начелник Генералштаба, а у јесен 1973. вршилац
дужности врховног команданта чилеанске армије.
Пуч и војна власт у Чилеу
У септембру 1973. социјална и политичка криза у Чилеу достигла је критичан ниво.
Земља се нашла на прагу грађанског рата, а економија је била потпуно
паралисана. У тим неиздрживим условима, да би се зауставила политика
комунистичког обрачуна са чилеанско-шпанским хришћанским и националним
традицијама, које су вековима стваране на југозападу јужноамеричког тла, и да би
се земља спасила од свеопште националне катастрофе, генерал Пиноче је са
групом високих официра извршио пуч и завео „фашистичку војну хунту“. Пуч је
подржала правосудна власт у земљи, али и САД.
Иако је као хришћански националиста и политички антилиберал, био идеолошки
непријатељ америчке хегемоније, Пиноче је био свестан да у условима Хладног
рата не може да свргне коминистички режим без подршке Америке. Стога је на
исту и пристао јер је комунизам за њега био непријатељ број један. У времену када
је СССР био снажан, Америка је подржавала многе националистичке покрете у
свету, јер је била свесна чињенице да јој исти могу бити од користи у борби против
најопаснијег непријатеља у том периоду. Ипак, таква подршка никада није била
безусловна. У случају Чилеа, услов америчке подршке био је увођење
неолибералног економског система, у коме Чиле нажалост није имао суштински
економски суверенитет, лишивши себе било какве државне интервенције у
привредне токове, али је Пиноче успео да национални интерес буде остварен
највише што је у једном таквом поретку могуће.
За разлику од економије, на политичком плану је заведен ауторитативни поредак,
уз уздизање хришћанских и националних традиција и војничког духа. На
универзитетима је спроведена потпуна чистка од свих антинационалних
елемената, уведена је привремена цензура медија и у потпуности забрањено
деловање партија са марксистичким предзнаком, а ван граница Чилеа
протеривани су сви непожељни странци и доказани шпијуни. Пиноче је, да би
уништио све марксистичке чиниоце у земљи, одмах основао нову тајну полицију
под називом Управа националне обавештајне службе (или скраћено ДИНА), која се
убрзо инфилтрирала у све поре чилеанског друштва са задатком да похвата све
Аљендеове присталице и противнике новог режима. Спроведена је
индустријализација и улагано пуно у препород села. Војним судовима су
додељена права слична грађанским судовима. Влада је одмах донела законе који
су ишли у прилог свим грађанима, а наручито онима који су на било који начин, у
економском погледу, били оштећени за време предходне власти.
Након четири године од пуча, Америка је започела притисак на Пиночеа са циљем
да политички либерализује земљу и уведе демократски систем, што је он одбио.
Пиноче је одлучно изјавио да враћања демократије неће бити до даљњег због
потенцијалног хаоса, и рекао да ће чилеанска војна власт сама решити када ће
могућност демократских избора бити обновљена.
Године 1978, као одговор на гнусну кампању која је сада истовремено долазила и
од стране комунистичких и од стране капиталистичких земаља, Пиноче организује
референдум на коме је 75% Чилеанаца одлучно одбацило међународни притисак
и у потпуности подржало војни режим и политику Аугуста Пиночеа.
Осамдесете године су биле турбулентне за Чиле. Уз западни притисак и захтеве
за либерализацијом земље, дошло је и до великог погоршања односа са Перуом и
Аргентином, са којима је ипак, путем веште дипломатије, спречен рат. Тих година
је ипак спроведена политика делимичне либерализација, а Пиноче је постао
привремени председник. Нову ситуацију користе комунисти, који обнављају своју
организацију и 1986. године врше атентат на Пиночеа. Генерал, иако тешко рањен,
преживео је атентат, док је пет његових телохранитеља убијено, а девет рањено.
Након тога, држава је кренула у правцу обнове ранијег степена ауторитативности,
али с обзиром на почетак распада СССР, Америка је у потпуности заузела
позицију рушења Пиночеовог националистичког режима чији антикомунизам
Вашингтону није више био ни од какве користи.
Услед снажне пропаганде и великог спољног притиска, на референдуму 1989. у
Чилеу је победила опција која је подразумевала увођење либералне демократије.
Годину дана касније, Пиноче се повлачи, али наставља да учествује у војној
политици земље. Године 2002. у потпуности напушта јавно деловање, а децембра
2006. генерал Аугусто Пиноче умире у својој 91. години живота.
Пиночеова спољна економска политика била је оријентисана ка суштинском
нацоналном интересу, без обзира на идеолошки чинилац. Па је тако Пиноче
инсистирао на добрим економским односима са Кином, између осталог и да би се
ослободио економске и војне зависности од Америке. Јер Кина, за разлику од
Совјетског Савеза, није имала претензије ка ширењу „светске револуције“ на тлу
Јужне Америке, а односи Чилеа и Америке постајали су временом све затегнутији.
Пиноче и руска бела емиграција
Дубоко верујући хришћанин, чврсти заговорник слободе и ватрени противник
комунизма, либерализма и осталих душегубних човечанских утопија, Аугусто
Пиноче је био искрени пријатељ националне Русије, због чега су руски
националистички емигранти према њему гајили велику симпатију и поштовање. У
различитим временима, Пиноче је међу најближим саборцима имао виђене руске
патриоте који су били антикомунисти, попут пуковника Касполетовича или Алексеја
Николаевича. Верни саборац Пиночеа био је и бригадни генерал чилеанске војске
Михаил (Мигел) Краснов, члан чувене козачке породице и побочни потомак
великог војсковође Донског – јунака Петра Краснова. Он је био један од кључних
људи Пиночеовог режима и служио је свом вођи приликом озбиљних, тешких и
поверљивих задатака у време епохе националног препорода Чилеа од 1973. до
1990. године.
Свакако треба напоменути и да се портрет генерала Пиночеа, где је он потпуно
заслужено потписан као „национални херој Чилеа“, налази на позадини једног од
последњих бројева познатог руског војно-патриотског часописа Наше вести, а
1999. године када мондијалистички монополарни свет у потпуности преузима
комунистички барјак клевете великог генерала, он је био награђен почасном
медаљом белогардејског Руског општевојног савеза, поводом 80. годишњице
почетка Беле борбе.
Посебна пажња у националистичком Чилеу увек је била посвећивана борби против
комунизма и пружању помоћи у спречавању истог у другим земљама. Чиле је увек
био за бескомпромисну борбу са међународним комунизмом и увек је постојала
спремност да се помогне некој земљи против антихришћанског марксизма, не би
ли иста победила ову неман као што је то учинио генерал Пиноче и његова војска.
Та победа је и основни разлог због кога ће његово име остати златним словима
уписано у светској историји националистичке борбе.

Протојереј др Жарко Гавриловић (1933–2016)

02. јануара 2016. / Блог
 У петак је у Београду, у 83. години живота, преминуо протојереј
др Жарко Гавриловић, свештеник Србске Православне Цркве, истакнути писац и
национални делатник. Рођен је 10. априла 1933. у селу Дрежнику код Ужица.
Богословски факултет СПЦ у Београду завршио је са најбољом оценом у својој
генерацији. За свештеника је рукоположен 1956. године и службовао је у разним
местима широм Србије, да би у пензију отишао из парохије у Београду. Провео је
три године (1967–1970) на постдипломским студијама на Кибл колеџу у Оксфорду.
Докторирао је на Богословском факултету СПЦ 1973, а на Философском
факултету у Београду 1984. године.
Написао је двадесетак књига (међу којима „Поглед у вечност“, „Велика мистерија
света“, „Српски псалми“, „Логика крста“, „Брачна поема света“, „Зашто верујем у
Бога“, „Господ Исус Христос историјска личност“) и небројено чланака. Његово
животно дело – „Српска енциклопедија Православља“, остало је недовршено.
Као што говори наслов једне његове познате књиге („На бранику вере и нације“),
протојереј Жарко Гавриловић био је неодступни борац за Србство и Православље.
Бритког језика и пера, прота Жарко није трпео неправде ни у Цркви ни у друштву.
За живота се неуморно борио за разумевање величине Светог владике Николаја
Велимировића и Светог Јустина Ћелијског, чије је идеје и ставове истицао као
доследан светосавски одговор у модерном времену.
Част нам је да је на свом последњем јавном наступу, на скупу чији је
суорганизатор била Србска Акција, прота Жарко био наш сабеседник.
Нека му Господ подари рајско насеље, тамо где праведници почивају.

Беле покладе: Од старе вере ка Православљу

13. марта 2016. / Блог
 На стари словенски празник Масленице (масло – уље), наши
преци славили су долазак сунчаног периода године, то јест испраћај зиме, у складу
са соларним карактером старе вере у којој је сунце главни објекат поштовања у
природи и симбол врховног бога. По христијанизацији Словена, уследио је процес
изградње обичајно-народних словенских израза православне хришћанске вере,
што се верно огледало у карактеру народног празновања. Наиме, пошто последњи
дан пред Велики пост пада приближно у исто време када се празновала и стара
Масленица, тај последњи мрсни дан је наследио назив Масленице, који се
паралелно користи са називом Беле покладе (кладити – спустити, отпустити белу
храну, која се једе у белој сиропусној недељи).
Због тога што су наши преци од давнина навикли да у том периоду године
празнују, овај последњи мрсни дан, осим назива и обичаја, наследио је и
празнични карактер из предхришћанског периода. Само што, смисао више није
дочек пролећа као годишњег доба, већ дочек духовног пролећа, као периода
духовног прочишћења за хришћане. Повећана опуштеност на дан Белих поклада
правдана је чињеницом да није на одмет мало истресања и пражњења пред
Велики пост који је период појачаног самоодрицања. Код Руса су се за овај
празник до данас задржале палачинке (блины) као неизоставни део празничне
закуске. Оне симболизују управо сунце, које је некада симболизовало старо
божанство (Сварога), а у Православљу представља најаву духовног пролећа,
односно духовног светлог преображаја личности и победу светлости (добра) над
тамом (злом), која је код Руса оличена и у Светом равноапостолном кнезу
Владимиру, који је у народу прозван именом „Владимир – Сунце јарко“.
Велики пост, као духовно пролеће и духовна припрема за празник Христовог
Васкрсења, јесте период који је намењен нашем духовном прочишћењу, челичењу
наше духовне снаге, јачању физичке издржљивости и развијања духовних врлина.
Одрицање од мрсне (укусне и јаке) хране и пића, а који подстицајно делују на
греховни потенцијал човека, има за циљ потпомагање духовне борбе хришћана и
јачања њихове ревности ка испуњењу закона Божијег, не би ли задобили благодат
Духа Светога и оснажили се у подвижничкој борби за задобијање Царства
Небеског.
Наши преци који су на првом месту држали до Божијег закона, нису попут нас
данас мењали главно за споредно. Они су знали да је телесни пост само помоћно
средство за духовну борбу против невидљивих стрела којима нас обасипа Кнез
овога света (ђаво), и стога су превасходно држали до духовног поста, знајући да
ни телесни пост нема користи ако није праћен духовним. Знали су, такође, да су
пост и молитва најбољи лекови и против општенародних недаћа, јер се овим
добродетељима привлачи благодат Божија, која је неопходан предуслов за
успешну борбу и против земаљских непријатеља наших светиња и нашег
отачаства. И ми, њихови потомци, који смо свесни неопходности националне
револуције, која ће као победно сунце развејати тмину данашњице, морамо имати
на уму чињеницу да је подвижништво, као битан чинилац установе поста, управо
наше победоносно оружје против канџи Система. Јер једино православно животно
исповедништво даје одбрамбени имунитет против њих, и једино оно може бити
ваљано покриће савременом србском политичком војинству у борби за
национални и социјални препород, а против капиталистичке олигархије и
плутократије као и њихове бездушне рекламаторске културе.

Заједно ћемо славити на Косову!

29. марта 2016. / Блог

Вашој пажњи препоручујемо интервју који је за наш сајт дао Бартош Биернат,
секретар за спољне односе пољског националистичког покрета Трећи пут,
организације у успону која развија добре другарске односе са Србском Акцијом.
Ви сте активиста и функционер покрета Трећи пут. Када је Ваша организација
настала и који су циљеви Трећег пута?
Наш покрет је млада организација која постоји мање од две године. Али међу нама
је доста националиста који су велико активистичко искуство стекли у другим
покретима и странкама. Основали смо Трећи пут зато што нисмо могли више да
трпимо конформизам и неспособност надобудних лидера. Као Трећи пут, желимо
да промовишемо радикални национализам без материјализма, компромиса,
личних циљева и играрија. Подједнако важно за нас је продубљивање знања,
идеологије и другарства међу нашим саборцима. Желели бисмо да створимо једну
велику националистичку породицу. Горке грешке и мали успеси незаобилазни су
део сваког политичког активизма. Оно што нам никада не могу одузети је наша
идеологија и другарство. Оба ова елемента су важна за нас.
Како бисте описали идеологију коју следи Ваш покрет?
Наша идеологија је јасна. Ми смо организација Треће позиције, која одбацује
капитализам и социјализам, а залаже се за дистрибутизам*. Одбацујемо лажну
демократију и диктатуру, а залажемо се за истински народну власт. Противимо се
свим облицима империјализма, зато што нацију сматрамо највишим обликом
људске заједнице. Одбацујемо материјализам, сматрајући га отровом који подрива
основе наших друштава, осуђујући их на спору смрт. Ми смо католици који
сматрају да би снажна Католичка црква требало да буде морални учитељ Пољске.
Ми подржавамо сваку врсту аутономије и отпора глобализму. Оно што желимо
нагласити је да за нас национализам није емоција или осећај који је променљив у
зависности од тренутне ситуације у држави. За нас, национализам је јасно
дефинисана политичка доктрина са конкретним погледима на болести данашњег
света и са најважнијим ставом да нација мора бити суверена у својој држави, као и
да би требало да створи државу која је обавезна да јој обезбеди независност.
[ * Дистрибутизам је економска теорија утемељена на принципима социјалне
правде, коју су формулисали Хилари Белок и Гилберт Кит Честертон, под утицајем
енциклике Rerum Novarum папе Лава XIII из 1891. године. Кључно начело
дистрибутизма је да власништво над средствима производње треба да буде што
више распрострањено, уместо да је концентрисано у рукама малог броја
појединаца (капитализам) или у рукама државне бирократије (комунизам). ]
На који начин се Трећи пут разликује од других пољских националистичких
групација?
Пре свега, то би био наш став према идеологији. Ми искрено верујемо да је то
највеће, тачније једино оружје које националисти данас имају. Наш циљ није да
скупимо што више чланова. Ми се фокусирамо на то да наши чланови знају против
чега се боримо, и за шта се боримо. Ми не можемо да победимо Систем ни нашим
новцем, нити нашом бројношћу. Једина ствар које се они плаше је наша
идеологија, тако да би требало да је чувамо и негујемо на посебан начин. Не
желимо никакве компромисе, чак и ако ћемо због тога стагнирати годинама. Ми се
тога не бојимо! Плашимо се компромиса и оног што новац и моћ праве од
десничарских група, или појединих националиста. Ми никада нећемо на то
пристати! Идеологија је за нас питање живота и смрти.
Да ли сте до сада сарађивали са другим пољским националистичким покретима?
Наравно. Сарађујемо са скоро сваком националистичком организацијом у Пољској.
Ми желимо да помажемо једни другима, да учимо на нашим искуствима и идејама,
да би побољшали и учинили ефикаснијом нашу борбу. Покушавамо да сарађујемо
и да заједно напредујемо кроз међусобни дијалог. На пример, ми смо
суорганизатори Националног дебатног клуба у Кракову, у којем сваког месеца
одржава дијалог између представника различитих националних кругова. Немамо
проблем у разговору са другима. Разлике које нас деле, немају значајан утицај на
нашу сарадњу.
Какве видове активности Трећи пут упражњава у својој борби и какав активиста је,
по Вама, добар активиста?
Ми спроводимо наше активности по различитим основама. Сваке године
организујемо „Марш слободне Пољске“ 11. новембра (пољски Дан независности) и
на великим скуповима одајемо почаст „проклетим војницима“. Такође организујемо
и дељење летака, лепљење плаката, али и неке веће акције. Ове година, наша
главна кампања је „Оружје је слобода“ чији се главни захтев односи на доношење
општег закона о поседовању оружја у Пољској, јер је тренутни закон по овом
питању веома строг. Такође организујемо пуно добротворних и хуманитарних
акција, да би помогли нашим сународницима (редовно сакупљање играчака и
одеће за децу, брига о многодетним породицама, донирање крви или пакета
помоћи за наше сународнике који живе на истоку земље). Организујемо и
различите конференције и састанке. Захваљујући томе желимо да покажемо да је
добар националиста, свестан националиста. Слогани и манифестације су добре
ствари, али њима нећемо победити Систем. Морамо се развијати на свим пољима.
Такав тип активисте је за нас добар активиста. То је истински тип политичког
војника, човек који је на мистичан начин посвећен, развијен и константно се труди
да достигне савршенство.
Да ли сте сарађивали са другим европским националистичким покретима?
Да, трудимо се да сарађујемо са организацијама које су нам идеолошки блиске.
Због вашег радикалног става и фанатичности, морамо признати да је нама Србска
Акција један од најближих покрета, и заиста рачунамо на блиску сарадњу с вама.
Сем тога, имамо доста контаката широм Европе. Мада искрено, већина њих остају
(за сада) на нивоу размене материјала и информација о нашим покретима и стању
у нашим државама. Желимо да побољшамо сарадњу са свим европским
покретима Треће позиције у будућности.
Какав је став Вашег покрета о ЕУ и НАТО, и како гледате на америчку окупацију
Европе?
ЕУ и НАТО су најзначајнији изданци трулог Система, и истински окупатори. Народи
Европе никада неће бити потпуно слободни и независни док год ове организације
постоје. Тако да је наш примарни циљ да уништимо ЕУ и НАТО. Никаква реформа
нити структурна промена (као што неки десничари желе) нас не може задовољити,
већ само потпуно уништење ових организација. Али не можемо се ту зауставити.
Европске владе састављене од корумпиране политичке елите морају умрети
заједно са ЕУ/НАТО окупаторима, зато што нашим народима пружају само бедну
илузију слободе и снаге. Као што видите, нас чека још доста рада. Ми волимо
своју отаџбину управо онолико, колико мрзимо њене непријатеље. То значи да ми
никада нећемо прихватити ове организације, нити америчко присуство у Европи и
региону.
Какво је ваше мишљење о конфликту око Новорусије и Украјине?
Питање које сте поставили је заиста комплексно и изазива доста контроверзи у
нашој земљи. Упркос томе, ми ћемо вам искрено одговорити. Првенствено, као
националисти Треће позиције, сматрамо да је право сваке нације на
самоопредељење ствар о којој се не преговара, без обзира да ли се то некоме
свиђа или не. Ми смо, дакле, против сваког облика империјализма који одузима
ово право некој нацији. Нажалост, у данашњем свету линија између одбране
отаџбине и одбране државе која окупира нечију отаџбину је веома танка. Жалосно
је што Украјинци данас проливају своју крв мислећи да бране своју отаџбину.
Заправо, они гину на „олтару рата“, између две фракције „банкстера“, и заправо то
је смисао конфликта у Украјини. Зато морамо истаћи да, иако не подржавамо
Украјину, ми смо такође против потеза Путинове Русије, у којима видимо поновно
оживљавање руског империјализма. Иако, с једне стране, Русија подржава
Башара ел-Асада (у потпуности исправно!) у Сирији и помаже му у борби против
тероризма, због чега изгледа као алтернатива Западу, Руска Федерација ипак није
држава којом владају националисти. Ми верујемо да на исти начин на који ми
нисмо слободни у Трећој Пољској Републици, руски народ није слободан у својој
тренутној држави и очигледно супростављање Путина Западу повезано је са
његовим личним плановима и интересима који су различити у односу на америчке.
Како видите односе између Русије и Пољске тренутно, и како их видите у
будућности?
Односи између Треће Пољске Републике и Путинове Русије нас не интересују. Као
што смо малочас констатовали, то спада у њихове личне интересе и за њих наша
нација представља само предмет аукције. Упркос томе, сматрамо да су односи
између наше две нације добри. Ми на Русе гледамо као на велику нацију, са
менталитетом сличним нашим и са сличним осећајем за лепоту и правду.
Наравно, многе ствари нас деле, али ипак је то оно што је најлепше у нашој
европској цивилизацији! Народи и нације никада нису имали проблем у својим
међусобним односима, али су проблеми настајали због владајућих „елита“ и
њихових личних интереса. Уосталом, невезано за ову тему, желимо истаћи да сви
европски националисти (ако желе да њихове нације преживе) морају одбацити
шовинизам и политику емоција. Јер у супротном, постаћемо лак плен нашим
непријатељима. Морамо мислити о садашњости, како би обезбедили опстанак
наших нација у будућности. Време нам не допушта сентименталност, личне
склоности, антипатију или превелику оптерећеност историјом. Ми не можемо
променити прошлост, нити чињеницу да данас имамо једног великог и моћног
заједничког непријатеља, кога ће једино бити могуће победити уколико се европске
нације ослободе ланаца и престану да се боре међусобно. Ми верујемо да су
Руси, Срби и Пољаци велике и поносне нације које ће заједно са другима живети,
а да ће у својим државама градити нову реалност кад окупатор нестане.
Како мигранти, који долазе преко Средоземног мора, утичу на Пољску?
Парадоксално, ми тврдимо да мигрантско питање има исцељујући ефекат на наше
друштво. Све више и више људи страхује од њиховог доласка и због тога су
скинули повез са очију које им је везао Систем. Искрено, мигранти ће пре или
касније доћи и у нашу земљу и ми се надамо да ће то проузроковати адекватан
одговор нашег друштва, због кога ће изгубити тло под ногама како мигранти који
долазе, тако и они који желе да их доведу код нас. А ти који желе да их доведу
овде – то посебно желимо да нагласимо – јесу исти они људи који желе да униште
европске нације. Прво су нам одузели историју, идеје и идентитет. А затим од
Пољака желе да направе материјалистичке пацове који су у константној потери за
сребрњацима, да би нас на крају раставили од нашег достојанства и уништили
нашу расу. ЕУ, САД и ционисти су криви за ову кризу и они би требало да
одговарају због њених последица.
Учествовали сте на скупу за србско Косово и Метохију. Какво мишљење пољски
националисти имају о Србији?
У том погледу постоји потпуно слагање међу свим пољским националистима.
Косово је одувек било, и увек ће бити колевка србске државности. Отимање
Косова од вас је, по нашем мишљењу, казна којом САД желе да казне ваш народ
зато што се нисте предали и покорили. На тај начин, желели су да се обрате свима
другима с поруком: „Погледајте шта се догодило Србима који су нам се
супротставили.“ Систем жели да уништи све што је повезано са поносом,
идентитетом или достојанством. Учествовали смо у многим акцијама за Србско
Косово и то питање неће изгубити значај за нас. У нашим главама постоји мисао
да у овим тужним данима за вашу историју, не плаче само србско срце, већ плаче
и наше европско срце. Тако да, као што смо горе напоменули: неће бити слободне
Пољске без слободне Србије, Италије, Шпаније и сваке друге европске нације.
Косово ће се вратити тамо где припада – ми немамо никакве сумње око тога. Наш
сан је да једнога дана заједно на Косову прославимо пад либерал-демократског
Система.
Хвала Вам на овом занимљивом интервјуу! Да ли желите нешто да додате? Какву
поруку желите да пошаљете људима у Србији?
Пре свега, желели бисмо да вам се захвалимо за овај интервју и морамо признати
да смо веома задовољни контактом који смо остварили са Србском Акцијом. За
Србе, као и националисте из других европских земаља, имамо исту конкретну
поруку већ годинама: никада не одустајте! Не дозволите да се конформизам и
материјализам настане у вашим редовима. Не губите наду, Систем ће се
распасти. Сада је он само колос на стакленим ногама. Наши непријатељи никада
неће имати оно што ми имамо: истину и идеологију која ће израсти у оно што ће
ослободити наше нације. Снажно верујемо у то. Чак иако будемо морали да
сачекамо следећу генерацију у којој ће се Систем распасти, ништа неће променити
наша политичка гледишта јер је компромис са непријатељом недопустив. Сваки
националиста који је у прошлости покушавао да преговара с њима, сада је само
заборављени издајник. Ми верујемо да смо сада способни да створимо
бескомпромисну и дубоко националистичку алтернативу на европском нивоу.
Следимо овај пут до победе наших народа.
Борба до победе!
Сутрашњица припада нама!

Поука на Велики петак

29. априла 2016. / Блог

Као јагње на заклање вођен би (Ис. 53, 7)

Кроз многа столећа времена прозрео је видовити пророк Исаија страшну жртву на
Голготи. Он је видео из даљине Господа Исуса, вођена на заклање као што се
јагње води. А јагње се да водити на заклање исто као и на пашу: без одбране, без
узнемирености, без злобе. Тако је и Господ Исус ишао на заклање: без одбране,
без узнемирености, без злобе. Нити рече: не чините то, људи! Нити упита: зашто
то чините са Мном? Нити осуди кога. Нити протествова. Нити се наљути. Нити
помисли зла судијама Својим. Кад Га крв обли од трновог венца, Он ћуташе. Кад
Му лице би упрљано од пљувања, Он ћуташе. Кад Му крст би тежак уз пут, Он
трпљаше. Кад Му болови досадише на крсту, Он се не пожали људима него Оцу.
Кад издисаше, Он управи Свој поглед и уздах к небу а не к земљи. Јер извор
Његове снаге јесте Небо а не земља. Извор Његове утехе у Богу а не у људима.
Права домовина Његова, Царство Небеско а не земаљско. Гле, јагње Божије које
узе на се гријехе свијета! То беше први узвик Јована Крститеља, кад опази
Господа. И ево сад на Голготи тога пророчанства испуњена: ево, под теретом
грехова целога света лежи Јагње Божије заклано и мртво!
О браћо, то је скупа жртва и за наше грехе. Крв тога незлобног и кротког Јагњета
намењена је свима вековима и свима поколењима од првог до последњег човека
на земљи. Христос је осетио болове на крсту и због наших грехова у садашњем
времену. Он је оплакао у врту Гетсиманском и нашу злобу, и немоћ и порочност.
Крв своју Он је наменио и нама. Не презримо, браћо, ту неисказано скупу цену
којом смо плаћени. Због те жртве Христове ми управо и имамо неку цену као
људи. Без те жртве – или ако одбацимо ту жртву – вредност нас самих по себи
равна се нули, равна се диму без огња, и облаку без светлости.
О Господе несравњиви у милости, помилуј и нас! Теби слава и хвала вавек. Амин.
Свети Николај Србски

О посети Владимира Путина Светој Гори

03. јуна 2016. / Блог

Пре неколико дана догодила се ова дуго најављивана посета,

којој многи дају прворазредни црквени, политички, па чак и мистични значај.
Овакво мишљење, наравно, има везе са тим што је Русија поново добила
историјску улогу заштитнице православних хришћана, али и са тим што се посета
Патријарха московског Кирила и Владимира Путина Светој Гори догодила уочи
Свеправославног сабора, који ће се одржати овог месеца на Криту.
Одувек, а нарочито данас када у помесним православним црквама владају многа
искушења и смутње, Света Гора Атонска предстаља средиште православне
свести и глас православне савести. О томе сведочи и званични став Монашке
републике о предстојећем Великом сабору на Криту. Наиме, Дупли сабор Свете
Горе подсетио је будуће учеснике Критског сабора да се назив Црква може
користити само кад се мисли на Једну Свету Саборну и Апостолску односно
Православну Цркву, да друге хришћанске заједнице у еклисиологији нису Црква и
да јединство хришћана може постојати само у Евхаристији (Светој Тајни
Причешћа) у којој неправославни не могу имати учешћа. Светогорски оци су
замолили представнике свих помесних цркви да се подсете учења Светог Фотија
Великог и Светог Григорија Паламе који су јасно разобличили папске јереси.
Иако знамо за многе негативне (баш као и позитивне) резултате његове
досадашње владавине, не сме се превидети чињеница да је на Светој Гори Путин
врло срдачно дочекан, а то се ни у ком случају не може сматрати формалним
гестом љубазности светогорских домаћина. Тим пре што знамо да многи светски
моћници, попут Обаме, уопште нису добили благослов да посете Свету Гору. А на
дочеку Путина, служена је чак и доксологија (славословље) православном
владару. Иако неки сматрају да је начин на који је Владимир Путин дочекан на
Светој Гори – „претеривање“, ми желимо да по том питању верујемо расуђивању
самих Светогораца који се нипошто не могу сматрати необавештенима. Ми, дакле,
верујемо у исправност одлуке да се Путину укажу почасти које припадају једном
православном државнику, а време јесте – како рече владика Његош – мајсторско
решето.

Драгош Калајић – србски кнез „сунчане традиције“

25. јула 2016. / Блог

Жречеви пропаганде против србског национализма данас, често настоје да као

оличење истог представе било наказне пројаве псеудо-патриотског сенилног
дивљаштва и сличних кабадахијских испада, или пак бесмислене комеморативне и
јалове изливе патетике. Насупрот таквим мрачним антисрбским отровима и
кукавичјим јајима, Србска идеја данас више него икад вапије за „сунчаним
људима“, то јест за онаквим представницима какве смо имали у Љотићу,
Црњанском или Драгошу Калајићу.
Пре неколико дана навршила се једанаеста година од кончине великог Драгоша
Калајића – писца, сликара и тумача србског и аријевског хода од „праисторије ка
надисторији“ и вековног „прејемства соларне традиције“ са колена на колено.
Драгош је „Последњи Европљанин“ који је пророчки наговестио слом лажне
Европе која онесвешћена под америчком чизмом, најездом туђинаца и
„анестезијом високог стандарда“ ни данас не разуме да је србска борба 90-их била
авангарда анти-исламизма и одбрана европског тла.
Драгошев живот и дело за данашње и будуће генерације младих Срба, значајни су
како због ризнице мудрости, идејних, повесних и философских поставки којима
обилују његови записи, тако и због саме његове појаве коју је је одликовала
авангардност и господственост, као и интелектуална, етичка и идеолошка
утемљеност.
Стога нам као завет великог Драгоша – србског кнеза „сунчане традиције“, у свести
одзвања ова његова мисао:
„Не следи путеве акције због добитка нити одустај од путева акције због губитка:
ако си веран себи, ако путпуно јеси – ти ништа не можеш више добити, нити
изгубити.“

О правом и лажном ослобођењу Београда

10. новембра 2016. / Блог

Претходних јесењих дана, Београд је обележио годишњицу

ослобођења у Првом светском рату, као и годишњицу лажног ослобођења у
Другом светском рату. Судбина србског јунака војводе Петра Бојовића верно
осликава дијаметралну супротност ова два заузимања Београда. Наиме, 1.
новембра 1918. војвода Бојовић је са србском војском ослободио србску
престоницу, а после партизанског заузимања града, октобра 1944, војвода Бојовић
је заточен и убијен! После вишедневног мучења од стране припадника злочиначке
„Озне“, преминуо је у својој 83. години. Славни, али остарели ратник није издржао
малтретирање комуниста. Они су својим односом према великим јунацима Првог
светског рата, као што су мајор Гавриловић или војвода Бојовић, доказали да не
долазе као ослободиоци, већ као нови окупатори и непријатељи србског народа.
Наравно, нова комунистичка власт забранила је долазак на сахрану Петра
Бојовића. Шта више, на сахрани није присуствовао нико осим најуже породице, са
изузетком војводиног сина Добрице, који је при ознашком упаду у њихову кућу и
пребијању војводе Бојовића, стао у заштиту свога оца и добио због тога 10 година
робије. Пред саму сахрану, ОЗНА је преко Радио Београда објавила да ће, ако
неко од грађана Београда покуша да дође на погреб војводе Бојовића на Новом
гробљу, бити ухапшен и кривично гоњен. За то су се постарали бољшевички
бандити у кожним капутима који су лично надгледали скромну породичну сахрану.
Нису дозвољавали поштоваоцима његовог херојског дела да приђу гробу и одају
поштовање. Дуго после смрти био је проскрибован, а његова породица изложена
најгрубљем понижавању.
Немачки окупатори у Другом светском рату војводу нису дирали, иако је он у својој
башти пркосно шетао обучен у свечану војводску униформу. На тај начин су
исказивали поштовање према овом славном ратнику и њиховом противнику из
Првог светског рата. Међутим, Брозовим бандитима је војвода Бојовић сметао,
чиме су пројавили свој антисрбски дух. Стога је наша порука јасна:
Слава војводи Бојовићу!
Слобода Србији!
Смрт комунистичком наслеђу!

Може ли Трамп помоћи Србима?

11. новембра 2016. / Блог

Већ смо изнели своје виђење победе Доналда Трампа на

изборима за председника САД, а првих дана по изборима запажамо дешевања
која нису једнозначна. С једне стране, негативно је његово постизборно
пријатељско ћаскање са пораженим представницима глобалистичке олигархије
(Обама), што би могло да буде не само „спуштање лопте“ и предупређивање
тензија, већ и својеврстан увод у пацификацију Доналда Трампа, скидање
евентуалне маске и брисање свих назначених разлика између њега и претходних
председника САД. То би, дакле, могао – али и не мора – бити лош знак. Можда се
само ради о неизбежном тактичком приступу Трампа како би се на миран начин,
без незаконитог отпора, обавила примопредаја власти.
С друге стране, радује нас велико незадовољство међу руководиоцима ЕУ због
Трампове победе. А то би могао бити добар знак. Међутим, за увид у прве плодове
његове владавине, мораћемо да сачекамо бар до јануара, када Трамп званично
ступа на дужност. Видећемо да ли ће испунити обећања, ухватити се у коштац са
илегалном имиграцијом и суспендовати антиевропске споразуме између САД и
држава Европе, а који не користе ни америчким грађанима већ искључиво
глобалистичкој олигархији.
Поменусмо да треба бити задовољан Трамповим успехом, али не треба бити и
еуфоричан. И то не само зато што ми не можемо знати праву позадину феномена
под називом „Доналд Трамп – председник САД“, већ и због чињенице да је реч о
личности која по традицији својих медијских наступа, својим везама са накарадним
„ријалити“ програмима, по свом енормном материјалном богатству, начину
његовог стицања и сличним ставкама, у великој мери припада бранши
рекламаторске капиталистичке псеудокултуре која је супротна начелима
конзервативне револуције. Али време у коме живимо је такво да импулси промена
могу настати чак и тамо где се најмање могу очекивати.
Како год, за нас је сигурно најважније питање однос новоизабраног председника
Америке према србском народу, чији лицемерни властодржци ових дана глуме
русофилију организовањем заједничке војне вежбе са Русијом и Белорусијом, а
иза медијских кулиса делају у правцу интеграције Војске Србије у евроунијатске
војне пројекте. У сваком случају, питање односа Трампа према Србима, повезано
је са питањем Трампове спољне политике и односа према Русији и Европи
уопште.
Под претпоставком да је Трамп искрен у својим предизборним обећањима, те да је
он заиста антисистемски човек који је на готово волшебан начин каналисао
народно незадовољство и постао председник, он ће несумњиво имати жестоке
непријатеље унутар америчког сената, војске, медија, бирократије,
мултинационалних компанија и банкара. Дакле, питање је колико ће он (све и да
жели) заиста моћи да мења спољнополитички курс америчке политике која има
своју деценијску рутину и устаљен хегемонистички шаблон. Ту, дакле, треба
очекивати унутрашњу борбу. А уколико би Трамп успео да постигне
редефинисање односа Америке са Русијом, то би из корена променило глобално
геополитичко стање у свету. Уколико би уз то саботирао и америчку хегемонију
над Европом, то би изазвало пометњу и прави колапс у водећим структурама ЕУ и
других земаља које су подређене Бриселу и Вашингтону. Настао би рат између, на
једној страни, оних директних испостава банкарских закулисних кругова које немају
никакву самосталност и које би настојале да се глобализација и америчка
хегемонија наставе по сваку цену, или да се центар глобалистичке олигархије
измести из САД, и на другој страни, оних који су „изнуђени“ глобалисти, то јест
оних који су поткупљени или уцењени. Када престану стеге Вашингтона, такви ће
покушати да се окрену Москви, а замах ће добити и они искрени националисти и
антиглобалисти у Европи који иначе гаје добре односе са Русијом, јер ослонац на
Русију јесте реалан интерес читаве Европе.
Можемо, дакле, констатовати да је пуно неизвесности и мистерије у читавом
сплету догађаја око Трамповог успона и последица овог догађаја по свет. Ми смо у
умерено оптимистичном ишчекивању, а многи наши непријатељи су у паници и
страху и то нас радује. А што се односа према србским земљама тиче, проблем је
што је америчка политика у том погледу већ одавно зацементирана и тешко је
променити њен смер, а поготово ретроактивно било шта урадити (опозвати
подршку независности лажне државе Косово, на пример). Али оно што би било
могуће, то је да Трамп у договору са Русијом издејствује прекид антисрбских
притисака и потеза за убудуће. С обзиром на околности, и таква би ситуација била
добар подстицај и врло позитивна промена, која би закочила све наше душмане из
окружења, а процес придружења ЕУ и тзв. евроатлантских интеграција, постао би
обесмишљен у потпуности.

Годишњица ослобођења Вуковара

18. новембра 2016. / Блог

Протекло је две и по деценије од ослобођења србског града

Вуковара, који се те давне 1991. године месецима налазио у рукама хрватских
терористичких снага. Под врховном командом злочинца Фрање Туђмана,
новоформиране хрватске паравојне формације наставиле су недело усташа из
претходног рата и у смутном времену распада СФРЈ, настојале да побију што већи
број Срба на територији Славоније, Барање и западног Срема. Свирепим
злочинима над србским цивилима, нападом на војску, блокадом касарни, усташе
су испровоцирале реакцију тадашње Југословенске народне армије. Она је
очистила готово читаву област од усташких паравојски, али су се њихови остаци
концентрисали у Вуковару, услед чега овај град постаје поприште великих борби.
Град који је био један од битних центара Србског Војводства у 19. веку и који је
увек био србски а никада хрватски, јер никада у историји на његовом тлу или у
околини није забележен било какав траг хрватске државности, све до злочиначког
Павелићевог пројекта.
Иако је Југословенска народна армија, институционално гледано, била антисрбска
творевина, као југословенска комунистичка војска, чије је руководство 1991. године
водило своју политику за сопствени рачун, интерес србског народа по питању
усташке окупације Вуковара подударао се са интересом ЈНА. Стога су се србски
родољуби борили у редовима и под окриљем ЈНА за ослобођење Вуковара, јер
није постојала другачија могућност да се оружаном борбом ослободи овај србски
град од усташких џелата. Због тога, 18. новембар обележавамо као дан тријумфа
србског оружја над хрватским зликовцима и дан престанка усташког терора над
србским народом Славоније, Барање и западног Срема. Настојаћемо и убудуће да
обнављамо сећање на ову оклеветану националну офанзиву, која представља
крваву али победничку епопеју србског оружја, снажећи жељу свих србских
родољуба за новим и коначним ослобођењем Вуковара.

Витештво и терористички акт

22. децембра 2016. / Блог

Убиство руског амбасадора у Анкари, у жижи је светске

јавности ових дана заједно са терористичким чином у Немачкој. Спекулише се
увелико о позадини атентата, о евентуалном (не)учешћу Ердогановог режима, о
провокацији неуспелих пучиста или нечем трећем. Неспорно је да се ради о
исламском тероризму који је у сваком случају продужена рука циониста и НАТО
злочинаца. И верујемо да ће власти Руске Федерације успети да проникну у
детаље о позадини атентата и сходно томе реагују на одговарајући начин у
актуелној „шаховској партији“ замршених геополитичких односа у свету.
Оно што је посебно упечатљиво, јесте чињеница да овај атентат подсећа на
догађаје са краја 19. и почетка 20. века. Као такав, он многима делује као весник
„новог деветнаестовековља“, а многи русофоби широм света сада аплаудирају
атентатору на „романтичарском херојском чину“. И заиста, упркос презиру спрам
саме суштине овог терортистичког исламистичког акта, поставља се питање да ли
је сама храброст атентатора достојна поштовања? Да ли је тај дух жртве
истоврсан духу србских витезова и мученика који су гледали смрти у очи жртвујући
се за веру и отаџбину?
Одговор је наравно негативан из следећих разлога. Наши витезови гину загледани
у Небеску Србију и народни идел, а исламски терористи гину загледани у
мухамеданску илузију вечне насладе – сексуалног и гастрономског карактера.
Даље, наши витезови кроз историју, углавном умиру војујући против
материјалситичких глобалних завојевача, хегемониста и непријатеља људске
слободе, док исламисти умиру војујући управо за такве империје. Такође, наши
витезови умиру убијајући злочинце или наоружане агресоре, или пак главешине
хегемонистичких империја, док исламисти убијају ненаоружане цивиле, обичне
чиновнике или дипломате.
Посебно је значајно то да се идеја жртве код србског витеза рађа као лични чин
подстакнут љубављу према Богу и роду. Он гледа да непријатељу нанесе што
снажнији ударац, али тежи да, уколико је могуће, преживи и врати се ближњима.
Уколико то није могуће, он спремно и храбро дочекује час погибије и пресељења у
Вечност. С друге стране, мухамеданске самоубице, по правилу су производ
психопатолшког система вишегодишње индоктринације (која често укључује и
интоксинацију опојним средствима), а која је финансирана криминалним
пословима саудијских и катарских шеика и америчких „невладиних“ организација.
Државни или парадржавни апарати, који су под утицајем исламиста, имају
својеврсне „фабрике“ за узгој терориста-самоубица.
Дакле, храброст србских ратника је витешка храброст, достојанствена и усмерена
на одбрану заједнице и наношење штете ратном непријатељу-завојевачу, а не
цивилима. А „храброст“ исламиских самоубица само је привидно идеалистичка, а
заправо је плод неурачунљивог стања и суштински је једнака „храбрости“
класичних самоубица, који из разноразних неплеменитих разлога и побуда
одузимају себи живот.

Казапаунд – авангарда новог национализма

01. јануара 2017. / Блог

Многи ће рећи да су у 21. веку идеологије „екстремне деснице“ (како их системски

медији називају) готово замрле. Из тог разлога, медији су временом све мање
обраћали пажњу на националисте у Европи, поготово на оне који за њих
представљају „екстремисте“. У Италији, међутим, идеологија „Трећег пута“ никада
није умрла. Чак и после Другог светског рата, било је разних покрета из овог
идеолошког корпуса, од којих су неки имали и своје представнике у италијанском
парламенту. И тако све до деведесетих година прошлог века, када ове групације
бивају готово истиснуте на политичку маргину.
Многи су били уверени да је последњи удисај ових снага био улазак
председника Нове снаге („Форца нуове“) у Европски парламент 2008. године.
Међутим, те исте 2008. године једна сасвим другачија прича добија на замаху и
креће узлазном путањом. Заправо, боље је да се вратимо у 2002. годину, када је
група младих италијанских националиста окупирала („сквотовала“) зграду у улици
Тиберина 801, у Риму, назвавши то место „Каза Монтаг“. То је био један од првих
националистичких друштвених центара у 21. веку и на неки начин је освежио
тадашњу националистичку „андерграунд“ сцену. „Каза Монтаг“ врло брзо постаје
стециште великог броја младих бунтовника, антикапиталиста и антикомуниста –
место за дружење, концертни простор, али и место где су се организовале
трибине и предавања. Друштвени центар у правом и пуном смислу те речи. Но,
ствари ће убрзо почети да се развијају другачијим током.
Услед тешке стамбене кризе која је тих година погодила Рим, 26. децембра 2003.
године иста група пријатеља и истомишљеника, окупирала је зграду у улици
Наполеона III, број 8, која је до тада била потпуно напуштена. Решени да помогну
што већем броју стамбено угрожених Италијана, ова група у поменуту зграду
смешта италијанске породице које су избачене на улицу од стране банака. Убрзо
ова зграда постаје позната као „Каза Паунд“, односно Кућа Паунда, а по њој ће име
добити и једна од данас најјачих трећепуташких организација у Европи. Своје име,
ова зграда и покрет добили су по америчком песнику Езри Паунду, ватреном
антикомунисти и антикапиталисти, који је био жестоки противник банкара и
зеленаша. И тако, Кућа Паунда постаје сигуран кров за многе италијанске
породице, дом за који знају да им у њему банке не могу ништа. Кућа Паунда
постаје срце у центру Рима из којег се јасно и поносно чује „НЕ!“ капитализму,
банкарском зеленаштву, корумпираним политичарима, култури конформизма и
уопште савременом друштву.
Казапаунд као покрет ускоро постаје узор за друге италијанске националисте који
отварају сличне друштвене центре у Фиренци, Торину и другим градовима широм
Апенинског полуострва. Начин деловања ове организације од почетка је био посве
револуционаран. „Антифашисте“, либерале и све остале противнике
национализма, запрепастила је брзина раста њене популарности у обичном
народу. Јер циљ Казапаунда није само да шири своје идеје међу националистима,
већ да осваја срца свих Италијана и да из италијанске земље истера капитализам,
либерализам , конформизам и све непријатеље италијанског народа. Казапаунд
као један наизглед противречан спој еволистичке побуне против модерног света,
на једној, и урбаног уличног бунта, на другој страни, скреће на себе велику пажњу.
По питању изражавања саме идеје, вође овог покрета сасвим су свесни ризика
који са собом носи покушај да се освајање порочних велеградских улица учини
сличним подвигу освајања планинских врхова.
Очекивано, Систем је Казапаунду прилепио етикету екстремне деснице, али се
покрет од исте вешто брани. Наиме, у једном интервјуу Ђанлука Јаноне, вођа
Казапаунда, рекао је да екстремној десници припадају људи као што је Џорџ Буш
или Бил Клинтон, а да Казапаунд идеолошки припада центру, због свог
бескомпромисног антикапитализма и антикомунизма.
Нови стандарди које су поставили „фашисти трећег миленијума“ (како себе
понекад  жаргонски називају чланови Казапаунда) шире се Европом, па је по неким
истраживањима Казапаунд, својим идеолошким ставом, стилом активизма и
начином организовања, постао највећи узор родољубивим организацијама широм
Европе. Социјална мисија, хуманитарне акције, вешто промовисање традиције
кроз поткултурне покрете, упечатљив декор на масовним скуповима, перформанси
и друге њихове активности, учиниле су Казапаунд авангардним покретом.
Чак и сам симбол овог покрета је несвакидашњи – корњача. Многи се питају: зашто
корњача? Знамен ове организације има веома дубоку симболику, јер „корњача“ је у
доба старог Рима била позната као ефикасна борбена формација којом су
Римљани покорили скоро целу Европу. На тај начин, Казапаунд жели да искаже
жељу да освоји целу Италију, односно срце читавог италијанског народа. Осим
тога, корњача увек са собом носи „кућу“, што говори о једном од основних циљева
Казапаунда – да скући Италијане који су остали без крова над главом. На
корњачиној „кућици“ уцртано је 8 тачака и 4 стрелице које су окренуте ка центру
„куће“, а представљају јединство, ред и центрипеталне силе, насупрот стрелицама
које су окренуте ка споља а које би  представљале хаос и неред. Осам тачака
симболично означава број 8 који, постављен хоризонтално, представља симбол
вечности, што за припаднике овог покрета означава непролазност њихових
идеала.
О борбености и љубави према свом народу, коју гаје чланови Казапаунда, говори
чињеница да су сви, почев од руководства па до обичног активисте, спремни на
личну жртву како би остварили свој циљ. Недавно је неколико људи из врха ове
организације било ухапшено јер нису дозволили полицији да исели две
италијанске породице које су изгубиле стан због хипотеке. Активисти Казапаунда
често упадају и на седнице скупштина општина, због корумпираних политиканата
који уместо о Италијанима искључиво мисле о сопственим интересима. Више пута
су са италијанских државних зграда скидали заставу Европске уније, а једном
приликом су успели да је скину и са зграде представништва ЕУ у Риму.
Осим борбе на италијанском тлу, Казапаунд организује хуманитарне мисије широм
света. Између осталог, до сада су неколико пута своју делегацију слали и на
Косово и Метохију, у циљу поделе хуманитарне помоћи Србима. Некима ће можда
бити чудно да италијански „фашисти“ помажу србском народу. Међутим, морамо
знати да су у Казапаунду одбацили многе заблуде и грешке старих фашиста и
прихватили идеју Европе нација – идеју европске солидарности. А као друго,
морамо имати на уму чињеницу да Италија за време Мусолинија није била
геополитички противник Србства већ искључиво југословенства. Србски четници у
прекодринским крајевима, Црној Гори и на Косову и Метохији, сарађивали су
обилато са италијанским снагама, које су у мери својих могућности штитили србски
народ од усташких и шиптарских кољача.
И зато, упркос разликама у духовној и културној традицији, нема објективних
разлога да у овом покрету не препознамо добар пример новог и стилски
несвакидашњег сведочења националистичке идеје, због чега Казапаунд из године
у годину ужива све већу популарност.

Данашња Србија и ЕУ
13. јануара 2017. / Блог

„Права према вама никада није било! Увек су вас мрзели и има
да вас мрзе док год постојите. Не због тога што сте лоши или добри, већ због тога
што сте пркосни. Ако једног дана у очима бар једног Србина, од хиљаду вас, ја не
видим тај пркос, ја ћу знати да вас више нема: постали сте робови, оно што су
желели од вас да направе. Нисам се ја борио за робове, нисам се борио уз
робове, и нисте ви овде мали Руси на Балкану, како неки воле да кажу, већ сте
велики Срби код себе кући. И то треба да запамтите! Не бих желео да за вас
постоје границе, ни моралне, ни физичке, ни границе срца вашега. Свакога треба
да волите, сретнете као пријатеља, али бих желео да не патите од синдрома
кратког памћења. Никада да вам се не деси да заборавите оно што је учињено
према вама. Док то памтите, бранићете оно што је ваше и бићете оно што јесте –
Срби!“
Алберт Андиев, руски добровољац
Иако власт у Србији глуми опредељеност за блиску сарадњу са државама изван
круга данашњег Запада, чињеница је да Вучићев режим улаже највеће напоре како
би спасио, реафирмисао и нашминкао већ одавно компромитовану и погибељну
идеју приступања Eвропској унији, броду који полако али сигурно тоне и који је
велики непријатељ србског народа. Понирање Србије ка Европској унији започело
је већ кобног 5. октобра 2000. године, а озваничено је 22. децембра 2009, када су
србске власти званично поднеле захтев за пријем у ову организацију. Пре тога,
2005. године, Србија је ушла у преговоре о склапању тзв. Споразума о
стабилизацији и придруживању (ССП).
Ми у овом тексту тај пут, тачније суноврат Србије, нећемо назвати „европским“, јер
сама ЕУ у својој суштини није европска и никакве везе нема са истинским
јединством Европе. Она пре свега има везе са стварањем једног великог тржишта,
што је мултинационалним корпорацијама, банкама и тајкунима омогућило да
поробе европске народе. Зато ЕУ није ништа друго до један глобалистички,
капиталистички и неолиберални пројекат који европским земљама одузима њихову
политичку и економску независност, са циљем да коначно уништи националне
државе. Истовремено, законодавство ЕУ има за циљ да онемогући сваки отпор
таквим злочиначким настојањима.
По питању односа према Србији, ЕУ одавно примењује политику „штапа и
шаргарепе“, при чему се Србија непрестано условљава, а испуњење тих услова
представља додатно деградирање србског друштва. Поставља се питање, да ли
Србија мора толико да се понижава пред хохштаплерима из Брисела? Званичници
ЕУ одувек су посматрали Србију као некакав „Дивљи запад“, као земљу у којој се
народ вечито противи такозваном „прогресу“. Присетимо се само њиховог
„хуманитарног“ бомбардовања 1999. године и јуначког држања србске војске и
народа. Затим се присетимо проглашења лажне и терористичке државе на тлу
јужне србске покрајине и србског отпора на барикадама. Не заборавимо ни Параду
срама и одговор који је њеном намтењу пружила србска омладина на улицама
Београда 2001. и 2010. године. Све то је још једном потврдило да србски народ у
свим недаћама кроз историју никада није поклекао. Сваки окупатор који је покушао
да сломи кичму Србији безуспешно је то чинио. Чак ни векови турске окупације
нису уништили слободарски дух у Србина; напротив, само су га додатно
исклесали.
Управо то слободарско и државотворно осећање србског народа, које није угашено
ни код данашњих посрнулих генерација Срба, представља главну препреку за
улазак у тамницу звану „Европска унија“. Међутим, већ 16 година од како су
њихови полтрони на власти, бриселски душмани настоје да своје пипке пусте у
сваки део Србије – од Народне скупштине до локалних власти, преко србских
школа и универзитета, фабрика и плодних ораница. Продајом природних ресурса
и довођењем тзв. „стратешких партнера“, Србија тоне не само у политичку већ и у
економску окупацију. По ономе што се народу сервира, испада да су Срби
неспособни да сами обнове своју земљу. Стога су им наводно потребни
„стратешки партнери“ из иностранства, који по багателним ценама купују србску
имовину, а Србе претварају у робове, али се, по речима оних на власти, у ствари
ради о нашим „спасиоцима“.
Дакле, тај пут у Европску унију није ништа друго до улазак у ново ропство, једна
нова превара која се Србима сервира на кашичицу, нова заблуда којом нам се
везују руке. Но, ипак, верујемо да ће овај суноврат Србије бити заустављен, јер се
сваким даном све више раскринкава евроунијатска шарена лажа. Илузија о ЕУ као
гаранту безбедности и економског напретка, убрзано нестаје под најездом
миграната, услед исламског тероризма и економске кризе. А Срби, докле год буду
привржени својој слободи и традицији, биће неподобни за ову наказну творевину, у
којој влада духовни мрак и сваковрсно лудило и у којој се материјализам и
хедонизам нуде уместо истинске слободе.

Државотворно прегалаштво ђенерала Недића

04. фебруара 2017. / Блог

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем,

војска са родољубљем, држава са Божјим благословом.
Ова поука и порука Светог Николаја Србског одавно је препозната као темељна
мисао Богом благословене србске државотворности. Као што је познато, србска
државотворна идеја изникла је још крајем XII века, али је први пут затомљена не у
раздобљу турског ропства, већ у периоду слободе, након тријумфалног завршетка
Првог светског рата. Уместо новог процвата, све што је србско било је осуђено на
деградацију и полагано нестајање у раљама југословенства, нове државне
идеологије коју је прокламовао краљ Александар I Карађорђевић, ратни победник
и поратни губитник, љубљени владар и несрећни гробар србске националне
државе. У србском народу били су ретки они културни и политички делатници који
су отворено исказивали незадовољство југословенском интеграцијом и културном
политиком коју је водила нова Краљевина. Малобројни племићи духа упозоравали
су да Срби губе национални и културни идентитет, услед некритичког преузимања
страних културних вредности и превласти материјализма над духовношћу.
Уочавала се и сва слабост парламентаризма, корупција, политичка и морална
апатија, које су се јавиле као последице таквог стања. Двадесетседмомартовски
пуч, Априлски рат и окупација били су логичан епилог две деценије дугог
растакања србске државотворне свести и државочуварне присебности, а у име
југословенског експеримента, чији је неуспех плаћен рекама србске крви.
Комунистичка револуција и суровост окупатора, довеле су на кормило србског
народног Брода ђенерала Милана Недића, чију родољубиву и спасилачку улогу и
данас неки узалудно негирају. Међутим, они који су кадри да је у потпуности
разумеју и сасвим правилно оцене, у улози ђенерала Недића препознају и један
обновитељски и државотворни подухват који задивљује самим тим што је предузет
у немогућим условима, у једном од најмрачнијих и најкрвавијих периода које је
србска историја забележила. Ради се о читавом низу друштвено-политичких
пројеката Владе народног спаса чији је јединствени циљ био обнова србске
националне државе на темељу Светосавља и србске задружне традиције. У томе
ће се ђенерал Милан Недић показати једномишљеником Светог владике Николаја
Велимировића.
Школа са вером 
Првобитна намера окупатора била је да не дозволи нормализацију наставе у
Србији, то јест да школе и Универзитет остану затворени до даљњег, али је до
промене оваквог става дошло већ током априла 1941. године. Ђенерал Милан
Недић и његови сарадници полагали су пуно наде да ће младе генерације
одиграти пресудну улогу у изградњи нове србске државе. За реализацију тако
тешког задатка било је неопходно створити „новог србског човека“, пожртвованог
омладинца који ће бити спреман да увек стави интерес заједнице и национални
интерес испред сопствених жеља и комодитета. Стога се чврста решеност Владе
народног спаса за спровођење нове просветне политике одразила како на
унутрашње уређење Министарства просвете, тако и на број и распоред школа у
земљи, али је пре свега подразумевала темељне промене у наставним
програмима. По речима министра просвете Велибора Јонића, „нов просветни
идеал – србска школа од оне најниже па до највише, мора одгајати такав тип
човека и жене какви су србском народу потребни“. Акценат је, наравно, био на
васпитању у светосавском духу. Вредности које је требало усадити ђацима и
омладини биле су засноване на србској националној традицији, православној
побожности, осећају за припадност породици и националној заједници, на
поштовању рада и конструктивног стваралаштва. Истовремено се тежило и
повећању броја стручно оспособљених занатлија и пољопривредника, па је у том
циљу основан већи број стручних школа и течајева за земљораднике.
Министарство просвете и вера објавило је крајем 1943. године Државни
просветни план. Радило се о амбициозно замишљеном плану будућег школског
система у Србији, чији су се прави ефекти очекивали у неким будућим,
послератним генерацијама. Међутим, влада Милана Недића спроводила је и низ
конкретних, практичних мера у циљу усмеравања и кориговања генерација
захваћених ратним вихором. Ту спадају посебне васпитно-поправне установе под
окриљем Министарства просвете – Завод за принудно васпитање омладине у
Смедеревској Паланци, чији је главни задатак било преваспитавање младих који
су били заведени од стране комуниста, и Дечји град у Обилићеву код Крушевца,
који је био замишљен као просветно-поправна установа за „ратом унесрећену,
напуштену и посрнулу сиромашну србску децу“. Још једна од владиних мера која је
имала за циљ да моментално утиче на србску омладину и послужи као клица за
развој нових генерација којима је била намењена велика историјска улога
изградње Нове Србије, било је оснивање Националне службе за обнову
Србије (НСОС). Осим у различитим физичким пословима, обвезници НСОС били
су ангажовани и у процесу идеолошког усмеравања, стручних курсева, као и
организације и спровођења различитих факултативних активности. Тиме је
остваривана не само конкретна материјална корист проистекла из обнове земље,
већ је то био и добар начин да се србска омладина уклони из сфере утицаја
комунистичке пропаганде.
Културна, као и просветна политика владе ђенерала Недића, имала је за циљ
стварање нове србске културе и новог вредносног система. У суштини, она је
представљала радикалан раскид са традицијама југословенства, али и свим
другим либералним тековинама. Нова културна политика била је утемељена на
Светосављу и србском национализму, на патријархалном моралу, народним
традицијама и обичајима. У уметности су преовладавале теме засноване на
националној историји, понекад са јасним алузијама на тренутно политичко стање.
Културна политика Владе народног спаса је често наилазила на потешкоће због
немачке интервенције у србску културу, а чији је циљ био пацификација окупиране
територије. Један од најсликовитијих примера је Коларчев народни универзитет.
Управа „Коларца“ се трудила да одржи највиши могући ниво уметничких садржаја,
а у духу нове србске културне политике, али су се овим настојањима испречили
Немци, који су у више наврата интервенисали у корист хумористичких позоришта и
неких музичких приредаба, чиме је оборен уметнички ниво програма.
Политика са поштењем
Ђенералу Недићу биле су мрске предратне политичке партије, које су својим
корупционаштвом, профитерством и међусобним сукобима толико јада задале
несрећној југословенској краљевини и србском народу. Стога је био одлучан да не
дозволи оживљавање старопартијашких клика и странчарења које би само
продубило хаос у окупираној Србији, а народ изложило још већој конфузији и
дезоријентисаности. У једном од својих првих обраћања србском народу, по
преузимању дужности председника владе, Ђенерал јасно и громовито изјављује:
„Ми смо влада народног спаса, ми смо изван и изнад сваке политичке партије и
групе, ми смо браниоци Србства и србског племена!“ Стару политику која је тако
дуго била синоним за непоштење и нерад, он смењује новом политиком
пожртвовања и прегалаштва за народ. У марту 1942. поручује да је Влада
народног спаса „утврдила један програм, да србски народ не би лутао и сваке
двадесете године пропадао, да не би плаћао својом крвљу туђе рачуне. Ми смо
трасирали један пут за будућност, да се сви Срби окупе, да пођу тим бољим путем,
да иду руку под руку, раме уз раме. Тај пут је стари пут, којим су ишли наши преци,
да сви Срби буду оно што су били: једна душа, једна мисао, једно тело. То треба
да буде и сада, да се сви Срби прикупе, да буде Србија здрава и јака. Да буде
само србска политика, да Срби иду за својом памећу и да гледају својим очима.“
Државотворна идеја увек подразумева и циљеве везане за унапређење услова
живота народа. Стога је Недићева влада развила један свеобухватни план
народног живота и развоја, који је у почетку називан Србски цивилни план, Србски
план живота или Општи државни план, да би на крају био трајно насловљен
као Србски културни план. Идеја о једном таквом плану родила се у периоду
између два светска рата код књижевника и националног делатника Владимира
Велмар-Јанковића, који се залагао за драстичан заокрет у државној и културној
политици Краљевине. Са позиције помоћника министра просвете и вера у Влади
народног спаса, Велмар-Јанковић је иницирао увођења планског цивилног живота,
као јединог пута којим србски народ може да пронађе спас из суморне ситуације и
обезбеди себи светлију будућност.
Крајем 1942. одржан је састанак са представницима Универзитета, Академије
наука, културних и књижевних установа, на коме је формирана Матична комисија.
Она је дефинисала око 200 кључних проблема из свих области србског друштва.
Целокупан мирнодопски народни живот подељен је на четири сектора: биолошки,
духовни, технички и економски, при чему је установљено и постојање одређеног
броја вансекторских и међусекторских питања. Сви дефинисани проблеми
груписани су у поменуте секторе и постепено се приступало избору факултетских
одбора, чији је задатак био да израђују пројекте за решавање тих проблема.
Бројни професори Универзитета, као и одређени број пензионисаних професора,
академика и експерата изван академске заједнице, прихватили су позив да
учествују на пословима израде Србског културног плана. Био је то јединствен
покушај у историји србског народа да се најстручнијим људима повери
дефинисање основних проблема народног живота и да им се оставе потпуно
одрешене руке за формулисање њихових решења.
У јесен 1944, када је исход рата био већ потпуно известан, рад на Србском
културном плану је обустављен, а до тада израђени елаборати похрањени су у
сефу Народне банке, где су и дочекали крај немачке окупације. Након што су га
пронашле и детаљно проучиле, послератне комунистичке власти су закључиле да
је План практично и стручно усмерен, да је највећи део понуђених решења
применљив у сваком облику друштвеног уређења и да би се њиховом применом
значајно унапредио квалитет свакодневног живота људи. Отуда не треба да чуди
чињеница да су многа од тих решења била реализована 50-их и 60-их година, и то
са „благословом“ оних који су подмукло убили ђенерала Недића, а затим њега и
његову владу најстрашније клеветали. Ипак, у свом највећем делу Србски
културни план никада није спроведен. Због тога многи проблеми означени пре
више од 70 година, и даље оптерећује живот србског народа и спречавају његов
напредак.
Један други пројекат заживео је већ током мандата Владе народног спаса, а
односио се на њену социјалну политику. Наиме, у циљу јачања социјалне правде и
ради уређења сарадње свих учесника у привредном животу, у окупираној Србији је
основана Србска заједница рада (СЗР). На предлог министра социјалне политике и
народног здравља др Јована Мијушковића, Србска заједница рада је основана 12.
фебруара 1942, мада су припреме за њено формирање почеле још септембра
1941. Основни задаци који су постављени пред Заједницу били су: 1) социјална
заштита и снабдевање радника, 2) праведно уређени односи између послодавца и
запослених, и 3) стручно усавршавање и културно уздизање радника. Ови задаци
спроводили би се на начин што би СЗР у свим предузећима основала правно-
саветодавне органе, који би се старали о економским, социјалним и културним
правима радника и развоју домаћинских односа у предузећима.
На челу Заједнице налазио се Старешина, а приликом њеног оснивања један од
најозбиљнијих кандидата за ову дужност био је инж. Милосав Васиљевић,
истакнути члан покрета Збор. Међутим, из разлога важности који је придаван
решавању радничких проблема кроз ову установу, на чело СЗР именован је
ђенерал Милан Недић, како би као личност од највећег ауторитета тадашње
Србије још више допринео подизању угледа Заједнице код радника и уопште код
народа. За његовог заменика постављен је др Зарија Поповић, који је у суштини и
водио СЗР, у јавности познату и као „Србозар“. Ефикасним решавањем радних
спорова између послодавца и запослених, организованим снабдевањем радника
животним намирницама, уређењем фабричких ресторана и оснивањем радничких
кухиња, различитим програмима за стручно усавршавање и просветно-спортским
активностима, као и снабдевањем, збрињавањем и школовањем деце србских
заробљеника и радничке деце која су живела у лошим условима, Србска заједница
рада је стекла велику народну подршку. Већ након прве године постојања, СЗР је
бројала око 216.000 чланова.
Војска са родољубљем
Пре прихватања дужности председника владе, Недић је немачком Војном
заповеднику у Србији генералу Хајнриху Данкелману и шефу његовог Управног
штаба др Харалду Турнеру поставио услове: да Србија добије потпуну аутономију
и да јој се одобре њени државни и национални симболи, да влада располаже
оружаном снагом, да се утврде србска давања Немцима и спрече даљи злочини
над Србима ван граница окупиране Србије. Међутим, иако су Немци били
заинтересовани да једна нова србска администрација, ауторитативнија од
Комесарске управе Милана Аћимовића, сама реши србски проблем – да умири
Србију и порази устанике, немачки државни врх није био расположен да се ради
тога утврђени положај Србије измени. Захтевана аутономност била је Недићева
жеља, али није била реална из разлога што је Србија била стављена под војни
режим. Зато генерал Данкелман није пропустио прилику да, поводом формирања
Владе народног спаса, ђенералу Недићу и његовим министрима одржи говор из
кога се видело да ће Србија и даље бити третирана као окупирано подручје, на
којем врховна власт припада немачким војним органима. Овлашћења Недићеве
владе суштински нису била већа у односу на претходни Савет комесара. Једина
стварна разлика огледала се у формирању оружаних одреда за борбу против
устаника. Ово, међутим, није спречило ђенерала Недића и његове сараднике да
чине све што је у њиховој моћи, како би се испод гвоздене немачке чизме ударили
темељи будуће слободне србске државе. Али у условима грађанског рата и
комунистичке револуције, тако нешто не би било могуће без стварања војске са
родољубљем, оличене у Србским добровољцима.
Недић је сматрао да је „борба против комунизма у првом реду ствар србскога
народа и његове владе“. Са првим добровољачким јединицама које су послате у
борбу против Титових партизанских одреда, у Београду је септембра 1941.
основана Србска Добровољачка Команда, која је доцније преименована у Србски
добровољачки корпус (СДК). За команданта је постављен инжењерски пуковник
Коста Мушицки, некадашњи ађутант краља Александра, краљице Марије и краља
Петра II. Србски добровољци су од почетка били нарочита војска. Представљали
су теренске, борбене, бескомпромисне јединице, састављене од родољуба
свесних и против кога и зашто се боре. Због тога је ђенерал Недић могао на њих у
свему да се ослони. Били су добро и исправно вођени, тако да су кроз сва
искушења и тешкоће грађанског рата пролазили часно. Да би се у добровољачким
редовима одржала што боља дисциплина, да би Добровољци, који су на својим
грудима носили Косовски крст, заиста били људи и борци по угледу на бесмртне
Косовске јунаке, основано је у Штабу СДК посебно одељење, под називом
Васпитна служба. У свакој чети постојали су васпитачи – просветари, који су
водили рачуна о моралној и духовној спреми сваког добровољца. Прожета
хришћанским духом, Васпитна служба је непрестано пазила на сваку јединицу, на
сваког појединца. Када нису били заузети борбама, Добровољци су помагали
народу на раду. Помагали су на њиви оним сељачким домовима чији су домаћини
били у заробљеништву. Помагали су и у домовима за избегличку децу и другим
социјалним установама.
Иако је послератна комунистичка историографија третирала Србске добровољце
као „домаће издајнике“ и „слуге окупатора“, сами Немци су директно или
индиректно побијали такве тврдње. Мемоари Хермана Нојбахера, специјалног
немачког изасланика за Балкан, представљају врло драгоцено сведочење о
догађајима у Југославији током Другог светског рата. О Добровољцима је Нојбахер
посведочио као о младим људима, међу којима се налазио „висок проценат
студената и интелигенције“, „али ту је било и сељачких синова“, а који се никада
нису борили за Немце, већ против комуниста. Такође је познато да је немачки
државни врх био против оснивања било какве србске војске, јер није веровао
Србима, па ни самом ђенералу Недићу. Али Србија је била у тешком устаничком
комешању и војни разлози су превагнули над политичким. Хитлер је дао одрешене
руке немачком Војном заповеднику у Србији, под условом да се у земљи што пре
поврати ред и мир.
Међутим, неповерење, па чак и отворено непријатељство немачких војних
фактора према Србским добровољцима, задржало се скоро до самог краја.
Нарочито је била евидентна нетрпељивост СС генерала Аугуста Мајснера, који је
12. августа 1942. године издао директиву да се СДК не сме снабдевати, како
оружјем тако ни храном, одећом и другим потрепштинама. У писму Команданту
Југоистока Александеру Леру, 29. августа 1942, Мајснер пише како је
„дефинитивног мишљења да Србске добровољце треба разоружати“. Потпуковник
СС-а Лудвиг Тајхман, 5. марта 1943. извештава Мајснера о полагању заклетве
припадника IV пука СДК. Тајхман у свом извештају између осталог наводи да су
цивили, који су присуствовали дефилеу Добровљаца београдским улицама,
узвикивали пароле: „Живео краљ Петар“, „Живео Недић“, „Живела нова србска
војска“, „Србија, Србија“. Само два дана касније, 7. марта 1943, Командујући
генерал и заповедник у Србији (од децембра 1941) Паул Бадер, извештава своје
претпостављене да су Србски добровољци одбили захтев генерала Мајснера да
обављају полицијску службу, због чега су стављени под контролу Вермахта.
Мајснер је своје притужбе на СДК изнео у писму Хајнриху Химлеру од 15. марта
1943, у коме између осталог каже: „Србски добровољачки корпус представља
посебну опасност, и без икакве сумње ускоро ће постати извор немира...
Војноуправни командант Србије дао је дозволу да СДК користи заставу са
добровољачким Крстом и натписом С вером у Бога, за Краља и Отаџбину. Овим
су се они користили приликом полагања заклетве, када су клицали краљу Петру. С
обзиром на ситуацију, мислим да такви експерименти уопште нису пожељни.“
Химлер се у вези овога обратио Вилхелму Кајтелу, начелнику Врховне команде
немачких Оружаних снага. У свом писму од 23. априла 1943, Химлер саопштава
Кајтелу да сматра „врло проблематичним што је Србима дозвољена употреба
заставе с натписом С вером у Бога, за Краља и Отаџбину“.  „Уверен сам“,
наставља Химлер, „да смо изабрали погрешан приступ. Исто тако, мој је утисак да
су ови добровољачки батаљони превише добро третирани од стране команданта
Вермахта у Србији.“ Очигледно је то био разлог што је 16. маја 1943. генерал
Бадер писао Химлеру: „Одлучио сам да не распустим Србске добровољце, иако су
положили заклетву на верност свом Краљу. Они носе крст Светог Ђорђа (на
својим блузама), а овај крст историјски је повезан са Косовским крстом из 1389.
године. Они – Добровољци – верни су своме Краљу, према коме се Западни
савезници тренутно опходе као према заробљенику.“
Држава са Божијим благословом
Једна од најважнијих иницијатива ђенерала Недића након слома комуниста била
је везана за питање проширења територије под контролом србске владе. Његово
залагање за сабирање и обједињавање србских земаља одвијало се у више етапа.
Ђенерал је захтевао проширење ингеренција своје владе на области источне
Босне, дела Херцеговине, Срема и Далмације, о чему сведочи обиман
меморандум који је поднет генералу Бадеру у фебруару 1942. године.
Војноуправни командант у Србији проследио је овај захтев влади Трећег Рајха,
али у политичком врху Немачке нису желели ни да расправљају о њему. Харалд
Турнер је крајем фебруара обавестио Недића да његов захтев „није одбијен, већ
само одложен“, мада се из целог поступања немачке администрације већ тада
уочавала одбојност према идеји територијалног проширења окупиране Србије.
Милан Недић је, међутим, и у наредним месецима покушавао да издејствује
прикључење делова Босне, посредством четничког мајора Јездимира Дангића,
немачког дипломате Карла Друшковића и, напослетку, генерала Александра Лера,
новопостављеног команданта Југоистока. Како ниједна од ових иницијатива није
успела, Недић је отпочео преговоре с Италијанима, у циљу прикључења Црне
Горе и Рашке области територији под административном контролом србске владе.
Ови преговори, вођени без знања немачке окупационе управе, полазили су од
премисе да Недићева влада добија цивилно-административну управу над новим
територијама, док оне остају под војном окупацијом италијанских трупа. Након
немачких протеста, питање проширења територије привремено је напуштено, да
би поново постало актуелно у септембру 1942. године. Тада је, у новом
меморандуму генералу Бадеру, поред претње оставком и захтевања повећања
ингеренција и аутономије србске владе, поново изнет захтев за територијалним
проширењем, али је као једина директна последица овог обраћања проистекао
Недићев доцнији сусрет са Хитлером и Рибентропом. Иако је питање проширења
граница Србије актуелизовано и касније, посредством Хермана Нојбахера, чврст и
непроменљив став врха Немачког Рајха био је да се о томе не може расправљати
пре окончања рата.
Свеукупни циљ прегалаштва ђенерала Недића и његових сарадника било је
стварање Нове Србије, што је у редовима Владе народног спаса схватано као
враћање србског народа самом себи. Основа живота Нове Србије требало је да
буде Светосавље, јер „Србин који не осећа, не живи у светосавском духу, не
припада србској нацији“. Недић је највише говорио о Новој Србији као „правој
отаџбини“ која мора бити постављена „на здравим сељачким темељима,
цементирана једном заједничком вољом, надахнута једном јединственом србском
душом“ пред којом ће устукнути „све вештачке творевине“. Све то је значило
раскид са државним, друштвеним и политичким традицијама међуратне
Југославије, те стварање нове народне будућности окретањем србским
традиционалним вредностима са строго националним предзнаком. Ово је
подразумевало и нестанак либералне демократије и свих њених тековина, које је
требало да смени нови – домаћински и органски – поредак, организован на
национално-задружним основама. Сеоска породица, тј. њена задруга сматрана је
идеалном организационом целином и гарантом опстанка србског националног
бића. Њој су приписиване заслуге за очување и развој националних традиција,
језика, обичаја и вере, као и изузетна отпорност на штетне културне и политичке
утицаје који су долазили из иностранства. Стога је традиционална србска задруга
и узета као узор будућег државног уређења.
Током друге половине 1942. године, др Илија Пржић и Цветан Ђорђевић израдили
су сложени пројекат србске сталешко-задружне државе, који је почетком 1943.
достављен генералу Бадеру. Овај пројекат је предвиђао оснивање општинских,
среских и окружних већа, као органа локалне самоуправе, и Државног сабора, који
је требало да заузме место националног представничког тела. Државни сабор би
се састојао од највише 200 „државних већника“, који би били делегирани из сваког
среза, сталежа и категорије заслужних грађана. На врху домаћинског задружног
поретка Србије била би Врховна државна управа, која „претставља политичко
вођство народа и државе“, а на њеном челу стајао би „државни старешина“, „који је
у исто време и вођа народа и Претседник владе“ и једино би његов ауторитет у
вршењу власти био неприкосновен.
Судбина пројекта србске сталешко-задружне државе била је искључиво у
немачким рукама, па се, због немачке одбојности према идеји обнове монархије
Карађорђевића, у овом пројекту државни старешина не означава као монарх.
Међутим, заветна (светосавска) опредељеност Владе народног спаса и верност
коју је она исказивла краљу Петру II, уверава нас да су ђенерал Недић и његови
сарадници србску будућност видели уоквирену освештаним темељима
православне сталешке монархије. А то нам потврђује и писмо Димитрија В.
Љотића упућено краљу Петру II, априла 1942. године. Између осталог, у њему
Љотић вели и то да борба са комунизмом „дозволила нам је, да поставимо јасно
ознаке србског националистичког пута: Бог, Краљ, Домаћин, читав духовни,
политички и социјални србски домаћински систем, као закон живота нашег народа
с једне, а противтежа комунистичкој борби с друге стране, борби против Бога,
против Краља, против Домаћина. Ми смо знали да се национализам не слаже са
окупацијом. Али, окупација није наш грех, а јесте наш крст и наше бреме.
Окупацију су скривали они који су неразмишљено извршили 27. март – пуч – а
затим му неразмишљено дали спољнополитичку боју...“ 
Иако је немачки став био да је стварање србске сталешко-задружне државе (или
било чега сличног) потпуно неприхватљиво у условима рата и окупације, те да је
питање будућности Србије остављено за период после рата, ђенерал Милан
Недић се у својим настојањима није предавао до самог краја. Знао је, као што и ми
данас знамо, да његови државотврони напори никада неће пропасти, јер ће будући
нараштаји Срба бити кадри да исправно процене значење и стварни смисао
појединих догађаја и институција из периода грађанског рата и немачке окупације
(1941–1945). У њима ће пронаћи ваљана искуства и примере који ће бити истински
путоказ ка духовном и државотворном препороду Србства.
Бојан Митић
Преузето из: Искра – слободни отаџбински лист, 10. јануар 2017, бр. 1257, стр. 22-
25

Наш пут: Друкчији поглед на свет

09. јула 2017. / Блог

Наш пут није ни капитализам ни комунизам. Ни Вучић ни

Сорош. Ни вера без политике и идеологије, нити пак кривотворење и
секуларизација Светосавља. Затим, наш пут није ни мондијализам, нити
примитивни лажни „национализам“. Ни слобизам, нити Пети октобар. Наш пут
јесте борба против антисрбских режима, али пре тога – борба против Система као
механизма који се налази у основи данашњег поретка и који прожима готово све
данашње институције. Наш пут је заправо пут подвига и борбе против сопствених
слабости, јер национална револуција почиње у срцу свакога од нас.
Наш пут је борба за струковну саборност, а против партијашког распарчавања.
Борба за слободу и јединство свих србских земаља, али не само за спољну
слободу, већ и унутрашњу која подразумева домаћински поредак, социјалну
правду и културно идентитетско становиште. Дакле, боримо се за победу
хришћанске и органске мисли, то јест за промену односа према основама на
којима заједница почива. Па тако, наш пут јесте – друкчији поглед на свет који је
заснован на Завету Богу, Отаџбини и Роду.

Претпоставке десне економијe

22. јула 2017. / Блог

Ако појам „десно“ схватимо не као реакционарну, тзв. „умерено конзервативну“ и

либерал-капиталистичку опцију, већ га схватимо метафизички, као оличење
„праве“ и „исправне“ стране, односно као пут конзервативне револуције (тзв. Трећи
пут), онда ћемо, сходно томе, појмом „лево“ означити све накарадне идеологије,
чију је погубну примену наш народ осетио и још увек осећа на сопственој кожи.
Дакле, не само комунистичку, већ и капиталистичку, као и актуелну неолибералну
доктрину и праксу економског суноврата чији су виновници овдашње
политикантске распикуће различитих фела и боја, а који народни иметак расипају
по упутствима споља.
Држимо да је баш „распикућа“ одговарајући назив за све оне који су Србију довели
до просјачког штапа, удовољавајући странцима и банкама, а на штету народног
интереса. Управо, суштински народни интерес јесте супротан овим неекономичним
и државорушилачким левим процесима, те ћемо такав народни интерес назвати
„десном стихијом“, која подразумева пут оздрављења у свим животним областима,
па и у економији, која у хеленском изворнику (оικονομικός) управо значи –
домострој, то јест уређење народног дома, а не расипање и уништавање.
Како до суштинског преокрета у нашој актуелној народној драми не може доћи без
народног преумљења и масовне промене односа према основама на којима
заједница почива, пре било каквих економских рачуница, програмских решења и
амбиција, мора се раскрстити са „кукавичјим јајима“ материјалистичког погледа на
свет. Они су заоставштина комунизма и капитализма, та два злокобна брата
близанца рођена још пре више од два века у „Француској буржоаској револуцији“.
Указујући на основна обележја оваквог погледа, изложићемо левичарске тезе
везане за три питања која су од суштинске важности за све гране народног живота,
па и за економију. Изложићемо, затим, одговоре десног погледа на левичарске
тезе. Одговоре који скупно представљају темељ јединог могућег и исправног
економског преокрета.
Смисао
На питање, шта је смисао живота и смисао постојања човека, леви одговoр гласи:
„Човек је мерило свега, а земни живот једини вид постојања. Дух је тек психичка
манифестација материјалног, и ништа више од тога.“ С друге стране, десно
становиште не спори значај овоземаљског, али Бога поставља као мерило, јер
само на тај начин се и човек може сагледати у пуном сјају. Стога, такво
богоцентрично економско становиште држи да материјална егзистенција није
крајњи циљ постојања. Јер, поред човечијих потреба за храном, одећом и сличним
чиниоцима, постоје и оне које су у сфери нематеријалног, а које су важније од оних
материјалних зато што управо културни и духовни садржаји разликују човека од
животиње. Дакле, економија је добра у оној мери у којој човеку представља не
само средство за материјално обезбеђење већ и средство тежње ка остварењу
виших духовних циљева. Економија не сме бити циљ сам по себи.
Рад
За разлику од левог погледа, по коме је рад, тек средство којим се долази до
материјалних добара неопходних за живот, десни одговор каже: рад није пука
борба за егзистенцију, већ представља напор који каналише стваралачку функцију
човека. Рад обележава читав наш живот, од најранијег детињства и простих
механичких радњи, које су нам данас познате управо захваљујући раду. Што је још
важније, захваљујући раду човек постаје свестан мере ствари: што се више буде
трудио, више ће уживати у плодовима свог рада, који ће му изгледати драгоценије
него да их је добио без труда. Из рада непосредно проситиче и право на правичну
надокнаду за уложени напор.
Заједница
Из претходних материјалистичких левих теза о смислу и раду, происходи и
индивидуалистички однос према заједници. Наиме, по левим назорима, интереси
заједнице представљају збир интереса свих појединаца у њој. Као супротност
томе, десни поглед на заједницу види човека као социјално биће које има потребу
за интеракцијом са другим сличним бићима у циљу олакшања напора. Све
цивилизације, сва велика дела која познајемо, дело су заједничког рада често и
великог броја појединаца. Без заједнице, човек би био препуштен дивљини
природе и не би опстао све ове векове. Заједница има улогу људског заштитника,
па се стога њени интереси не поклапају са себичним интересима појединаца.
Нација као духовна, културна и крвна заједница људи, има своје интересе које би
сваки појединац који јој припада требао да препозна и да се труди да са њима
усклади сопствене циљеве. Сваки појединац који жели да стекне добро за себе и
своју породицу, не би требао то да покушава мимо оквира нације, јер на дуге
стазе, тако нешто и није могуће.
Дакле, десном принципу је туђ лево-материјалистички и индивидуалистички
поглед на друштво и од тако схваћене „десне стране“, подједнако су удаљена два
економска екстрема – робовања човека држави (комунизам) и робовања човека
човеку (капитализам), који нису и не могу бити тежња ка социјалној правди. Ипак,
десни економски систем чије смо претпоставке изложили, а чија претеча је у
старини разрушена под најездом духа непоштења и неповерења, у савременим
условима није могуће изградити без претходног стварања другачијег система
вредности као гаранта националне солидарности. Јер, без ваљаног темеља,
немогуће је устројити дом
Манифест модерног србског идеализма
29. септембра 2017. / Блог

Чињеница је да живимо у веома тешком времену у коме су србски нараштаји

углавном срамотно немушти, неспособни за отпор, победу и опстанак. Велика
већина, способна тек за пасивно животарење или бескурпулозни каријеризам,
доследним идеалистима пришива етикету „лудака“. Јер ово је време вишеслојних
и разнородних окупација и масовне малодушности и разочараности. Време у коме
царују социјално-економски хаос, псеудокултурни муљ и незапосленост.
Подстицаји таквој тенденцији јесу и срамни потези власти које агресивно
промовишу изопачењаштво, ћуте на осуде србских ратника из Отаџбинских ратова
и издају Косово и Метохију.
Због свега наведеног, данас је веома  изражена и распрострањена иронична
поставка о Србима као „најгорем народу“. Овакву тезу осим либералних антисрба
и испразних људи без јасног идејног става, нажалост све више почињу да
заступају (ма колико то звучало противуречно) чак и неки од оних Срба у којима
још увек тиња пламен родољубиве самосвести и одговорности, иако често
помешан са нервозом и примесама очајања. Треба истаћи да поменута
аутошовинистичка теза Србе дефинише као лоше људе, понекад и као приглупе,
најчешће као нераднике и преваранте, огрезле у корупцији и примитивизму. Људе
неспособне и невољне да изаберу било какву иоле честиту власт, а способне за
наношење штете другоме, зарад материјалне користи или, пак, обичне љубоморе
или обести. 
И заиста, није нимало нелогична и неочекивана појава ширење таквих наопаких
мисли и ставова, ако ствари сагледамо у светлу актуелног политичко-економско-
социјалног хаоса и безнађа. Јер, на пример, формална уређеност, привид правне
сигурности, као и техничка супермација данашњих западних држава у односу на
техничку заосталост и корупцију Балкана и Србије, додатно доприноси стварању
поменуте перцепције код оних Срба који су имали прилике да искусе или макар
мало увиде површни гламур савременог Запада, који је константа чак и данас када
су темељи тог лажног западног раја добрано уздрмани.
И век и по до два уназад, синови наших сељака одлазили су на Запад и бивали
заслепљени лажним сјајем цивилизације „просвећености“, коју су потом настојали
да пресаде на србско тло, тек ослобођено агарјанског ига. Ипак, ни онда као ни
данас, није у довољној мери узета у обзир чињеница да су наш низак животни
стандард (сиромаштво) и наша историјска „заосталост“ плод вековних најезди,
окупација, притисака, разарања, пљачки и издаја, које и са Истока и са Запада све
до данас неумитно гравитирају ка нашој Отаџбини, која је упркос томе опстајала и
васкрсавала, што с обзиром на околности већ само по себи представља много
већи подвиг од мирнодопских цивилизацијских успона других народа. Успевали
смо ми Срби често да савладамо готово непремостиве препреке и повратимо
спољашњу слободу Отаџбине, али последњих векова, ретки су били тренуци кад
смо као нација успели истовремено да имамо и унутрашњу и спољашњу слободу,
што је већ посебна епопеја наше народне драме.
Одушевљење као предуслов преокрета
Ипак, како ранијих векова тако и данас, нама је кao народу ваистину нужан
напредак, развој и препород у сваком погледу, али превасходно у духовном, који је
предуслов за правилан смер сваког другог вида препорода. Реч је, пре свега, о
борби за опстанак, јер с обзиром на судбу нашег рода, наша победа јесте наш
опстанак и обрнуто. А за оба циља нужно је сабрање у Истини, једној и
непроменљивој.
Како бисмо као народ уопште имали шансе да се пресаберемо, реорганизујемо и
опстанемо, морамо бити окупљени и око националне идеје. А с обзиром да не
може бити окупа око такве идеје уколико преовлада накарадна мисао по којој су
Срби „никакав народ“, и с обзиром да не може бити новог препорода без
одушевљења, потребно га је васкрснути. Не рециклирати или измислити
одушевљење, већ обновити га на оном древном закопаном темељу, а у новом
руху и новом авангардном изразу, који увиђа непрелазну границу између исконске
србске господствености (Небојша М. Крстић), на једној страни, и на
другој, затупљености рајинског менатлитета (како је запажао Калајић),
некултурног кича и политикантског шарлатанства. Такав израз трага за правом
Србијом, а презире све њене фалсификате.
А та права и једина могућа Србија, која није условљена временом и његовим
духом, подразумева породично, конструктивно и позитивно јединство једног целог
народа, у коме тече иста крв, у коме живи исти дух, за ким лежи иста херојска и
света прошлост, пред ким лебди један и исти циљ. А како би се следовало циљу,
нужно је спознати себе, своје врлине и мане, прве неговати а друге сузбијати. Јер
истинска Србија није ни следовање туђину нити затупљено уздизање и слављење
сопствене глупости.
Потребно је да данашњи Србин зна због чега треба да воли свој народ, његову
повест и због чега треба да буде поносан на свој национални идентитет, упркос
томе што је и лично сведок мрачног доба распада, компромитације, издаје и
корупције (која је неизоставни пратилц сиромаштва). Јер ови чиниоци, који су
попут опаке куге захватили велики део данашњих Срба, једноставно нису Србија,
већ страно тело које треба одстранити. Ови злокобни чиниоци и симптоми
пропасти, Србији су наметнути и лажно представљени као изворно наша тековина.
Стога, ми морамо одлучно устати, успротивити се таквој лажи и демантовати је
сопственим подвигом и сопственом борбом. Јер то нико други неће и не може
учинити уместо нас! Радна дисципина, радна етика, чување животне средине,
солидарност и презир према сваком бахаћењу, нису и не могу бити туђи истинској
Србији, јер нису били туђи ни нашим прецима, који су били домаћини и ствараоци.
Истина, они нису падали у екстазу пред радом, али су уживали у делу (Љотић), а
наш радник данас, кад год је правично плаћен за свој рад, у најчешћем случају
показује завидан ниво марљивости, иако су капиталистички и комунистички
натруни деценијама систематски обезвређивали његов рад.
Систем као оличење анти-Србије
Дакле, нужно је схватити да наш актуелни народни тренутак није наше природно
стање, већ ванзаветно и срамно дезертирање од нашег народног пута. Србија није
исто што и њен владајући и издајнички политикантски шкарт, нити је пак Србија
исто што и корумпирани Систем који је њој наметнут и гајен од стране генерација и
генерација псеудоелите. А она је формирана на балканској ветрометини притисака
белосветских хохштаплера, који Србију увек желе да виде искључиво на коленима
и обезглављену. Јер чак и таква, Србија је потенцијална опасност за глобалну
идеју „краја историје“, којој је пркосила током последње деценији протеклог века.
Другим речима, данашњем Србину неопходно је да спозна веродостојну истину о
себи и свом сопству. Истину о даровима које наш народ има и који су уткани у нас.
Јер сазнање о њима, повратиће веру у исконску снагу Србинову као и свест о
његовим дужностима да буде кадар стићи и утећи и на страшном месту
постојати. То је одјек нашег имена, наслеђе духа и завет наше крви која је пуно
пута умирала и из пепела васкрсавала и побеђивала, изнова стварајући државни
дом. Побеђивала у неравноправним биткама, уз надљудско јунаштво и ратнички
подвиг, када су наш намучени и ратнички сој отписивали сви осим Бога правде,
који му је пак још претходно учинио највећу част (што је истовремено и најтежи
крст) – да на балканској размеђи светова буде носилац праве и непатворене вере
хришћанске. Такав је дакле био пут народа који је у условима руралног и
бездржавног стања окупације, изнедрио човечанству плејаду врхунских научника и
уметника. Народа, чији су песници и ратници уз херојски звук гусала објавили да
је боље изгубити главу него своју огрешити душу. Јер Срби, као „вучји народ“,
светосавски, привржени косовском опредељењеу честитога Кнеза, били су кроз
столећа веродостојан носилац духовног идеализма, више него ма који други народ
на европском тлу. А у духу тог идеализма, и историјског континуитета народне
идеје, морамо увек имати на уму да народ није и не може бити скуп појединаца
једног тренутка, већ је народ један непрегледан ланац у коме је наша генерација
само једна карика. Карика која не сме попустути упркос нејуначком времену!
Таква је, дакле, суштина наше мисије, нашег задатка и нашег народног сопства
уопште. Иако је ова суштина уснула још давно у телу Србадије, изнуреног од
паразитског дејства Система, ми без икаквог преувеличавања и егонационалне
мегаломаније, објективним анализирањем подвига нашег човека кроз мучну
повест, можемо спокојно закључити да упркос данашњим ниским гранама на које
смо као народ пали (јер смо највећим ударцима били излагани), ми по својој
историјској улози и својим исконским особинама, имамо ризницу величанственог
наслеђа, са којом се ретко који народ у васељени може мерити. И то сазнање о
веродостојној Србији јесте покриће нашег става и наше борбе, упркос свим
поразним чињеницама данашњице, услед којих су многи од изабраних запали у
искушење да се предају и препусте стихији пропадања.
Сој Србинов и национална идеја
У поменуто наслеђе спада и карактеролошки идентитет и архетип Србинов,
искован стицајем особитих географских, биолошких и историјских чинилаца.
Херојски динарски карактер који је избрушен и каљен вековима чврстином
планинске стене, густином шуме, изолованошћу, као и борбом непрестаном за
народну слободу и духовни идентитет. To је право обележје нашег соја, а не
каљуга етичке и естетске срозаности у којој се као народ данас ваљамо и у коју
тонемо све дубље, на овој нашој размеђи Истока и Запада. Размеђи, на којој се
укрштају не само племенити ветрови са планинских висина, већ и смрадне
подземне воде, како оне из дубине мрачног дела Оријента, тако и оне
западне језиве таме туђинске са лепим именом и шареном одећом (Св. Николај
Србски). А те две стихије заједнички рађају неизрециво одвратан спој који даје
отровне плодове у политици и култури, поткопавајући и загађујући саме темеље
нације.
Иако су ови темељи вечни и суштински неразрушиви, нама није довољна пука
константација њиховог присуства и пасивно евоцирање успомене на њих. Нама је
потребно управо оно што је Евола назначио као обележје „духовне расе“, то јест
делатно исповедништво идеала који су забележени и дефинисани као својство
конкретног соја. То су оне особине које су још Цвијић, Малеш и Дворниковић
означили као кључ динарског карактера. А све позитивне особине из опуса таквог
идентитета, Свети владика Николај је као пречишћене, кроз призму Јеванђеља,
скупно формулисао појмом – Србска идеја. Та идеја живи у нама, а задатак сваког
Србина и Србкиње јесте да ту идеју пробуди у себи и својим ближњима и препозна
њен савремени израз. Исто тако, приврженост овој идеји захтева разбијање
актуелне малодушности и деструктивног националног самоунижавања данашњих
Срба (које је штетно, за разлику од врлине смиреног индивидуалног самоунижења
човека као чиниоца хришћанске аскезе, а које нам уистину недостаје), а нарочито у
перспективи текућих и будућих проблема и искушења. Дакле, од актуелних и
долазећих генерација Срба зависи да ли ће оне саме бити безвредна руља
укалпљена у ритам Система, или ће пак заиста бити достојне србског имена, чију
славу су овековечили наши Стари. Наравно, оваква борба води се у крајњој линији
на нивоу сваког појединца, који сам бира сопствени животни пут.
Како год, наше изгубљено и сутрашње пробуђено (или изнова пронађено)
одушевљење, не само да је последња линија одбране, већ представља и кључ
опстанка, кључ сутрашњег контранапада и победе! А ако победимо најпре зло у
себи самима, и победимо ову кривотворену „Србију“ – лажну, наметнуту и наопаку,
и изнедримо оно право и светло лице Србиново, победићемо сваког непријатеља
онако како су то чинили наши стари. Јер ми смо крв њихове крви и кост њихове
кости. И зато знамо да то можемо!
Стога, као подстицај и мотив у таквој борби за Србију по завету Старих, ваљало би
да нам пред очима увек буду антологијска слова из „Завештања Стефана Немање“
Милета Медића, који вели: „Као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако
кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.
Шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења
на покољење... Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или
народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших.
Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је србска. Миром на рат идите и ратом
мир чините. Љубављу на љубав идите, али крвљу крв србску браните.“

Наш циљ: Европа слободних нација!

17. октобра 2017. / Блог

Мајк Милер је немачки националистички активиста из Дрездена и православни

хришћанин. Крштен је 2016. године у Србији, добивши крштено име Герман, по
Светом Герману Аљаском. Истакнути је члан Национал-демократске партије
Немачке (NPD) у којој обавља дужност регионалног председника омладинске
секције (Jungen Nationaldemokraten) за Саксонију. Мајк, који је хуманитарни радник,
велики пријатељ србског народа и нашег Покрета, протеклих дана је био наш гост.
То смо искористили да са њим обавимо овај кратак интервју, којим смо обухватили
неколико важних тема.
Мајк, од недавно си члан Православне Цркве. Реци нам укратко, шта за тебе
представља Православље и зашто си постао православни хришћанин?
Православље за мене представља истинито познање Господа, Који јесте љубав и
Који је свуда присутан. Без Његове помоћи не можемо ништа добро чинити. Кад
сам први пут дошао у Србију, 2014. године, посетио сам и окупирану јужну србску
покрајину – Косово и Метохију. Задивила ме је средњовековна србска материјална
култура оличена у импозантним манастирима, али одмах сам осетио да су они и
нешто много више и веће од културног добра. Иако сам тада био немачки атеиста,
у Дечанима, Грачаници и другим србским православним светињама, које су иначе
задужбине старих србских светих краљева и царева, осетио сам неописиву
духовну моћ. Нарочито у условима страдања србског народа на својој светој
земљи. Тај утисак који се понављао изнова, при сваком мом следећем доласку у
Србију, јесте увод у моје крштење у Православној Цркви, које се збило 2016.
године. Стекао сам ових година пуно србских православних пријатеља, међу
којима има и свештеника. Сви они ми представљају велику подршку.
Опиши нам укратко тренутну политичку и друштвену ситуацију у Немачкој. Како
гледаш на резултате недавно одржаних избора? Каква је ситуација са NPD и
Национал-демократском омладином коју предводиш у Дрездену и целој
Саксонији? Какво је ваше мишљење о Алтернативи за Немачку и њеном изборном
успеху?
У Немачкој, као и уопште у Европи, ситуација је лоша. Стање се у социјалном
смислу погоршава великим приливом миграната и исламизацијом друштва. Све се
то дешава без одговарајуће контроле и ми можемо само да нагађамо колико у тим
масама има терориста. Системски политичари не раде ништа како би се
супротставили овим тенденцијама, али у немачком народу постоји отпор и
верујемо да ће он бити све снажнији. Организација чији сам члан – Национал-
демократска партија Немачке (NPD) и наша омладинска секција – Национал-
демократска омладина (ЈN), снажано се противи свим овим деструктивним
процесима. Три темељна принципа на којима функционише JN јесу едукација
чланова и симпатизера, дружење и активизам. Многи којима су наше идеје блиске,
окрећу се последњих година Алтернативи за Немачку (AfD), те гласају за ову
популистичку партију јер им је привлачно да верују у могућност брзих промена и
брзог политичког успеха националне идеје. Међутим, AfD је, по нашем мишљењу,
популистичка странка која јесте против исламизације, али од ње настоји да
заштити постојећи поредак и његове либералне „вредности“, међу којима је и
хомосексуализам. Има и позитивних страна у јачању AfD. Још увек не можемо у
потпуности рећи шта је AfD заиста, али време ће показати. Тренутна ситуација са
рејтингом NPD није сјајна, али смо сачували језгро нашег чланства и присталица.
Верујемо да ће борба за идентитет, породицу, нацију и наша доследност тој борби,
временом уродити плодом.
Какво је твоје виђење србско-немачких односа у прошлости и будућности. Какву
перспективу има идеја Европе нација?
Нико не може предвидети каква ће бити будућност Немачке, али њена судбина
везана је за судбину Европе као наше заједничке отаџбине. Европски народи
морају заједнички да се боре против заједничког непријатеља – либералних
антинационалних лажних елита. Јер уколико нису уједињени, биће поражени и
уништени. Историја односа Немаца и Срба није једнозначна. Знам да је у Србији
снажна пропаганда у којој се Немци представљају као велики непријатељ у два
светска рата, али истина је да Немци нису имали територијалних претензија према
Србији. Међутим, непријатељи Европе и непријатељи наших нација желели су да
нас заваде и усмере националну енергију у погрешном смеру. У крајњој линији, ми
можемо имати различит поглед на историју, али то не сме да буде препрека
данашњој националистичкој сарадњи против актуелног, заједничког непријатеља
Европе. Ту није само реч о немачко-србском односу, већ и о немачко-пољском и
свим другим релацијама где постоје историјски сукоби и контроверзна тумачења
истих. Сваки националиста је дужан да се сећа жртава и хероја своје нације, али
то не сме бити повод за шовинизам. Где год је то могуће, историјске конфликте
треба оставити историји, где и припадају, и градити заједнички фронт одбране
Европе. Јер наш општи циљ јесте Европа слободних нација.
Недавно је Национал-демократска омладина започела промоцију трећег по реду
европског националистичког конгреса у Немачкој, који је заказан за наредно
пролеће. Кажи нам нешто више о томе?
То је врло значајна ствар, јер традиција нашег покрета није да пошто-пото ступа у
конткат са што већим бројем иностраних организација, већ покушавамо да
сарађујемо с њима на активан начин. То је, наравно, много лакше са нашим
непосредним суседима, као што су чешки, пољски или француски националисти, а
мало је теже са нашим друговима из удаљених земаља попут Грчке, Србије или
Финске. У томе и јесте значај оваквих конгреса. Наша жеља и циљ јесте да путем
оваквих манифестација пружимо могућност да се чују ставови различитих група
широм нашег континента, па и да разговарамо о контроверзним питањима, да се
утврде заједнички ставови али и да се сучеле супротне тачке гледишта.
Желим да истакнем да знамо врло добро за историјско-политичке проблеме који
постоје међу одређеним народима и сходно томе међу националистичким групама
у Европи. Ми ту чињеницу уважавамо и желим да нагласим да учешће на нашем
конгресу не подразумева било какво одустајање од сопствених принципа. Конгрес
је шанса за све позване организације да представе своју идеју, своју визију Европе
и свој програм. За Србе, конгрес је одлична прилика да, уколико неко у средњој
Европи евентуално још има било каквих предрасуда према србском народу,
одбаци такве ставове. Ја увек сведочим о сопственим величанственим искуствима
са Србима, и нарочито о страдалној судбини Срба на Косову и Метохији, али мене
могу сматрати пристрасним јер знају за моју везаност за србски народ.
У Европи, међу националистима, постоји размимоилажење по неким питањима.
Ваш покрет има јасне ставове и то је за поштовање. Ипак, верујем да схватате да
уколико учествујете на конгресу на коме учествују и неке организација против чијих
идеја се борите, то не значи ни на који начин да ви одустајете од ваших принципа.
На крају, могу само да поновим наш званични позив Србској Акцији, који смо вам
већ упутили одмах по заказивању конгреса. Пуно би нам значило ваше учешће.
Волели бисмо да поново дођете, али шта год да буде ваша коначна одлука у вези
с тим, будите сигурни да то неће ништа променити у погледу нашег братског
односа.
С вером у Бога!
Поводом осамстогодишњице „прве“ србске краљевине
03. јануара 2018. / Блог

У години на измаку (која по нашем древном месецослову још

увек траје), доста медијске пажње, посвећено је велиом јубилеју – осам векова од
крунисања краљевском титулом Стефана Првовенчаног  - нашег великог и светог
владара из благородне лозе Немањића. О играним и документарним серијалима
који су настали овим поводом, изјаснићемо се ускоро, а сада ћемо се укратко
осврнути на неке историјске чињенице
Наиме, користимо у насловном опису наводнике, јер нити је велики србски владар
и светац – Стефан Првовенчани први србски краљ, као што ове године када се
навршава 800 година од његовог крунисања, медији у Србији стално понављају,
нити је пак та папска краљевска круна значајнија и престижнија од на пример
титуле севастократора коју је овај србски владар добио из Цaриграда. Наиме,
сама по себи краљевска владарска титула јесте германско-угарског, порекла и у
време средњег века, постала је симбол великог папског утицаја на одређену
земљу. Титула “карол” (краљ), именована по Карлу Великом, затим
старогермански „кенинг” (енг. „кинг”) и староримски „рекс” по папском рангирању
сматрају с истоврсним владарским звањима. Словенске владарске титуле су
„жупан”, “велики жупан” , „кнез“ и “велики кнез”, а византијске (источно-римске) су
„архонт“, „протоспатар“, „севастократор“ „деспот“ и „цар“. Ипак, ова краљевска
титула, односно папска круна послата Немањићима, бива оправослављена и
србизована када је први србски архиепископ Свети Сава, године 1219 или 1220,
као архиепископ смаосталне Србске Цркве лично поновио крунисање свог брата и
тимe га дефинитивно утврдио као православног монарха, а Србију устројио као
симфонију народне Цркве и народне државе.
Даље, кад смо већ код титуле „краља“ да видимо када је по расположивим
историјским документима, први пут неки србски владар постао краљ. По
византијском  историчару и монаху Георију Кедрину, први србски краљ је Свети
Јован Владимир, владар србске Дукље са почетка једанаестог века.
Овај благочестиви владар је први србски монарх који је канонизован као
православни светитељ.
На монтенегринске и усташке примедбе, да Дукља наводно није била србска,
треба се позвати на византијске изворе и њихове
историчаре: Скилицу, Кекавменаи поменутог Кедрина, који у  својим историјским
аналима, Дукљу недвосмислено дефинишу као етнички србску земљу.
У вези, тога потоње србске краљеве из Дукље –  Михаила и Бодина, хрватска и
монтенегринска историјографија настоје да прикажу као несрбе, алудирајући
посебно на њихову приврженост папизму. Наиме, то је било доба тзв. Великог
раскола и упада Римске цркве у јерес 1054. године. Дукља је била гранична зона
преплитања утицаја Рима и Цариграда, а због рата са Византијом, Михаило се
окреће Риму и од Папе (1078) добија потврду своје краљевске круне. Век и по
касније, Стефан Немања и Свети Сава, враћају дефинитивно србску Дукљу у
православно окриље. Међутим, иако римокатолици, етнички су и Михаило и син му
Бодин били чисти Срби. Њихова дедовина и није србска Дукља, већ србска
Травунија, одакле је у Дукљу  дошао жупан Стефан Војислав (Михаилов отац и
Бодинов деда, иначе прослављени србски војсковођа који је поразио моћну
византијску војску у Бици код Бара). Дакле, краљеви Михаило и Бодин су родом
Травуњани, па ево да подсетимо шта Константин Порфирогенит каже о етничком
карактеру Травуније.
Такође, најстарија данас сачувана фреска (чија је слика при врху овог текста)
једног србског владара, јесте управо фреска краља Михаила из његове задужбине
– храма Светог Михаила у граду Стону на полуострву Пељешац.  А ова област
(тада припојена србској Дукљи) припадала је србском Захумљу, о чијем србском
етничком карактеру, такође пише исти аутор.
Још да кажемо и то да је краљ Бодин значајан као поновни ујединитељ већине
тадашњих србских земаља. Међутим као што су претходни владари јединствене
србске државе из ранијих векова попут кнеза Вишеслава или кнеза Часлава, били
архонти Византије, без пуне самосталности, тако је и Бодин био под великом
зависношћу од римског Папе. Стога је први творац независне и уједињене србске
државе – велики жупан Стефан Немања, који је већину тадашњих србских земаља
ујединио у слободи и православном правоверју. Његов син, Стефан Првовенчани,
јесте први краљ уједињене, независне и православне Србије, али не и први србски
краљ. То треба имати на уму, јер се историјско-етнички карактер србске Црне Горе
и србског Поморја (у које се убраја и земља Паганија), темељи на овим
чињеницама о којима сведоче извори који претходе славној Немањићкој епохи у
којој се заокружује темељ србског самобитног духовно-културног идентитета.

Томпсонова дела у огледалу србске и хрватске повести

23. јула 2018. / Блог
 Данима после прославе великог  хрватског успеха на
протеклом СП у фудбалу, не јењавају у Србији дискусије и полемике поводом
тесне везаности хрватског фудбалског тима за певача Марка Перковића Томпсона.
При томе, трагикомични су изливи разочарења свих овдашњих аутошовиниста који
су навијали за репрезентацију Хрватске. Разочарења услед сазнања о наведеној
вези. Јер по ко зна који пут, посведочена је чињеница о томе да је за просечног
Хрвата - величање србомржње или макар равнодушност према истој, нормална
ствар. Као што се подразумевају и величање тзв. бранитеља, поштовање спрам
злочиначке акције тзв. Олује итд. То све поштују не само декларисане усташе, већ
и обични, просечни и мирни Хрвати. Јер злочин према Србима, уткан је у темље
Републике Хрватске.
Но, фокусирајмо се на насловну тему, односно на феномен Марка Перковића
Томпсона као и на сагледавање његовог стваралаштва кроз призму србског
становишта.
Да пређемо одмах на ствар. Ма колико било парадоксално да неко ко је
декларисани антисрбин буде на својеврстан начин истовремено и србски културни
делатник, такав след ствари и није сасвим искључен. Наиме, и појам попут
данашње „хрватске нације“ парадоксалан је већ сам по себи, те су могуће разне
чудне и наизглед немогуће поставке ствари при разматрању питања која су тема
овог чланка, а која задиру у поље идентитета, музике, историје и политике. Чланак
овај јесте мало подужи, али садржи неке анализе, закључке и податке који читаоцу
могу бити веома значајни и занимљиви. Стога, препоручујемо да се стрпљиво и
пажљиво прочита цео чланак.
Везано за наговештај из претходног пасуса, некима је вероватно познато а некима
и није, да једног од виђенијих србских писаца протеклог столећа – Мешу
Селимовића, „бошњачки“ научници сматрају „бошњачким писцем“. Наиме, иако ни
они не оспоравају да се Селимовић изјашњавао као Србин, те да је негативно
гледао на комунистичко измишљање некаквог националног муслиманства,
босанства (или бошњаштва), ови га ипак присвајају са образложењем да
Селимовић „по тематици и исказу највреднијих својих дела несумњиво припада
бошњачкој а не србској књижевности“. Овакав став би и могао да се
проанализира када би постојало нешто што се зове „бошњачка нација“ и
„бошњачка књижевност“. Али с  обзиром да наведене категорије једноставно не
постоје, онда ћемо се беспоговорно сагласити са знаменитим писцем који своју
књижевност у националном смислу одређује као србску.
Међутим у овој потуричкој трагикомичној конструкцији којом се покушава Меша
Селимовић преставити као некакав „Бошњак“, остаје ипак нешто што може бити
занимљиво и вредно разматрања.  Имамо овде у виду то национално
идентификовање нечијег стваралаштва по критеријуму „тематике и исказа
нејвреднијих дела“ односног ствараоца.
О чему то пева Марко Перковић Томпсон?
Наиме, на овим просторима живи и ради један нетипичан и врло популран (и у
смислу негативне и и у смислу позитивне популарности) стваралац, о коме се и у 
овдашњим медијима увек пуно прича када се обележава годишњица злочиначке
хрватске акције „Олуја“.  Реч је о певачу и кантаутору Марку Перковићу Томпсону,
кога овдашњи медији представљају као симбол усташтва и србомржње,  што у
неку руку и не би било спорно да се таквом подметачином не амнестирају тзв.
„умерени“ Хрвати, односно званична „Република Хрватска“ која је и без Топмсона
већ сама по себи једна злочиначка и геноцидна творевина која нема право на
постојање. Заправо, по овдашњим политичарима из власти и њиховим медијима,
проблем у властима Хрватске јесте у томе што омогућавају Томпспнов концерт а
не у томе што држе под окупацијом РСК. Дакле, замена главног за споредно, а све
у циљу додатног слуђивања народа. Но, то је већ засебна тема. Вратимо се
Томпсону. Прескочићемо његове биографске податке, то је сада небитно, а и може
се лако изгуглати. Истаћи ћемо само чињеницу да је он неко ко је заиста као војник
и учествивао у рату, у хрватској агресији на РСК, што је и допринело његовом
брзом расту популарности још током ратних година.  Казаћемо затим и то да је у
Срба на снази један сасвим погрешан став односно предрасуда коју имају сви они
Срби који нису упознати са Томпсоновим песмама, а који мисле да је опус његових
песама сачињен од описивања клања и убијања Срба. Без намере да бранимо
Томпсона којег као Хрвата који подржава окупацију РСК,  третирамо наравно
непријатељски, ми морамо истаћи да Томпсонове песме ипак имају битно
другачију тематику у односу на оно што многи мисле.  Наиме, ако изузмемо пар
ратних песама са кич текстовима, којима се Томпсон пробио на врх хрватских
естрадних скала, а  где се пева о борби против србских добровољаца и србских
штабова, морамо приметити да скоро све остале његове песме певају о
хришћанству, традицији, породичним вредностима, устаничком  амбијенту
динарских стена и свим другим епским мотивима србских горштака.  Наравно, он
(иако у многим песамама заправо уопште и нема никакву декларативну 
националну идентификацију) све те вредности приписује Хрватима, што је
негативна страна његовог стваралаштва, услед које исто драстично губи на
вредности јер преставља грубо идентитетско кривотворење. Нешто слично, као
када овде србски фолклор називају „балканским“, тако и  Томпсон србски динарски
фолклор, етику и епику, огрће безвредним хрватским плаштом, или чак и
криптоусташким, као у песми „Љуту траву на љуту рану“, где се на романтично-
патетичан начин усташка црна кошуља третира као породична светиња која
прелази са колена на колено. Али то је већ класична хрватска шизофренија где се
ђавоимано усташко „месарство“ покушава представити као нешто харизматично и
племенито. Оно пак што је (условно речено) позитиван део Томпсоновог
стваралаштва, јесте то што је он оне србске (горе описане) карактеристике лепо
музички изразио на један модеран начин, уз релативно успешан баланс између
уметничког и популистичког. Треба признати да има код њега и на музичком плану
крупних недостатака у погледу оригиналности, јер превише обрађује и плагира
и познате србске народне мелодије и песме што је опет у неку руку усклађено са
поменутим србским мотивима у песмама а и представља већ устаљену праксу
Хрвата да своје „домољубиве“ песме праве тако што обрађују србске родољубиве
песме.  Даље, Томпсон воли да користи и мелодије неких западних поп-рок хитова,
а у неким песмама пак Томпспонове ноте потпуно одишу духом југословенског тзв.
пастирског рока, често на самој граници кича.
Али свеукупно гледано, због свега наведеног, а нарочито због тематике његових
песама, Томпсон се условно може третирати као стваралац који по исказу
највреднијих својих дела, припада србској култури, утолико више што пише и пева
на србском језику. Дакле, на србској штокавици а не на старохрватској чакавици.
До Чавоглаве сва Србија стара, а од Чавоглаве и нова и стара…
Своје родно место – сеоце у којем живи стотинак потомака покатоличених (а
касније и похрваћених) Срба на далматинској планини Свилаји под називом
Чавоглаве, Томпсон је прославио песмом „Бојна Чавоглаве“. Тај топоним нам је
битан за ово разматрање како бисмо схватили због чега у Томпсоновом
стваралаштву обилују србски епски мотиви.  Томпсон, ако ово чита, викнуће: „То су
хрватски мотиви, иш бандо четничка!“ Али ми ћемо онда у помоћ позвати
повесне чињенице.
У духу горњег поднаслова, морамо истаћи да кроз поменуту планину Свилају као
Томпсонов завичај, протиче река Цетина. Иста она река, чији је ток ћесар
Константин Порфирородни још у Х веку описао као линију разграничења између
старих Срба и старих Хрвата.  Дакле, гледано од јужноловенског истока ка
јужнсловенском западу , све до реке Цетине (значи код  градића Омиша, на
десетак километара од Сплита, где се Цетина улива у Јадран) живе Срби од
вајкда. То јест од доласка Словена на ове просторе, ако је веровати
Порфироридном цару који пише о досељавању Словена. А Томпсон њему
поклања поверење, што се види и на основу песме „Долазак Хрвата“ („…у години
Господњој, шест стотина  и некој…“). Наиме, река Цетина је по Порфирогениту
граница србских земаља Паганије и Травуније са Хрватском. Е сад, ми морамо
истине ради истаћи да хрватски повјесничари муку муче са том чињеницом да је
ћесар Константин децидно и недвосмислено и Травунију и Захумље и Паганију
(Неретљанску жупанију)  и Конавле, етнички одредио као србске државе.  Па
Кроати у тој својој несрећи, покушавају да кажу како цар Константин није заправо
мислио то што је писао, него је мислио нешто друго или треће. Међутим, ево на
хрватској Википедији, лепо је пренето у оригиналу шта је цар Константин писао,
децидно и јасно, о Паганији (које се на реци Цетини граничило са тадашњом
Хрватском), затим о Травунији и Конавлама и о Захумљу (наводимо и ове
херцеговачке области, за случај да је Томпсон пореклом из источне Херцеговине,
јер постоје и такве теорије о његовом даљем пореклу).
Дакле, линковали смо овде намерно хрватску Википедију, да не испадне да је реч
о некој „србо-четничкој“ подметачини. И то смо цитирали чувени ћесарев „De
administrando imperio“, који има сва потребна обележја релевантног историјског
извора, и који наравно није ни некаква „великосрбска пропаганда“ нити је с друге
стране то плод „бечко-берлинске школе“, као што неки у Срба тврде. Дело
Порфирогенета је заправо чиста византијска (римска) историјска школа која у овом
спису практично масакрира (фигуративно речено) и хрватску хисторијографију и
Томпсона (ону морбидну страну његовог лика и дела) и све погане језике који веле
да Дамлација (бар до близу Сплита) није земља Србинова! Наравно, Далмација је
србска и западно од Сплита, али о томе мало касније.
Суочен са изнетим чињеничним стањем, Томпсон ће морати да искалкулише и
каже: „Добро, нека вам то до Цетине.  Али ја сам човек са међе и певам о
хрватству које је од вајкада живело западно од Цетине. И Книн је мало западно
од Цетине, и у  њему је столовао наш краљ Дмитар Звонимир!“
Дакле, да видимо, да ли је Томпсон заиста потомак Звонимирових старих Хрвата? 
Ми просто знамо да није и без да се удубимо у историјске факте, а удубићемо се.
Етнолошки гледано, данашња хрватска популација нема баш никакво предање и
никакву духовну спону са хрватским средњим веком. Имају је таман онолико
колико и данашњи вардарски Македонци (Србо-Маћедонци) имају са Александром
Великим.  Дакле ни мало. Једина спона јесте она вештачка, у виду уџбеничких
конструкција политичких конструктора лажних нација из XIX века, без икаквих
реалних доказа, без икакве епске поезије, Завета, или нечег сродног што указује
на континуитет.
Између Динаре и Свилаје, протеже се чувено србско Далматинско Косово, а баш
под Свилајом, налази се Петрово поље (послушати и у Томпсоновој песми „Дида и
ја“), чувено место масовног унијаћења Срба у XIX веку. Одатле је и Матавуљев
Пилипенда. Много је у томе динарском крају, на тој размеђи Млетака, Хабзбурга и
Турака било србских Пилипенди, који нису продавали веру за вечеру, те који су се
као вуци и хајдуци по горама борили за крст православни и србски идентитет,
макар и сламу јели. То је горштачка хајдучка етика србског Динарца. Томпсонови
преци када су поклекли и променили веру,  наставили су да гуслају и ојкају у
складу са динарским обичајима србског далматиснког залеђа, и отуда поруке и
етика Томпсоновог стваралаштва има србски печат. Наравно услед конвертитства,
губи се суштина, и пева се само о апстрактном а нема никаквих конкретних
историјских догађаја који су узор и инспирација, јер то је све одбачено продајом
вере за вечеру.  Уосталом, о којим то херојским догађајима би могао да пева
далматински унијата или римокатолик који живи под римокатолочком влашћу? Који
је притом добио разне привилегије због напуштања православља? Наравно, он по
инерцији и даље носи србску ношњу, игра србска кола, наставља да гусла (мада
све мање, што је природно јер гусле су јуначки иснтрумент) и ојка по старом
образцу, али губе се конкретни узори, они нестају и постају забрањени као
„херетички“. У загребачко-загорском коњушарству спрам Беча, тек нема ничега
херојског о чему може певати, тако да је Томпсон ипак фиксиран за свој динарски
србски  завичај, иако и ту с обзиром на изнете факте, скоро да и нема никаквих
повесних догађаја о којима може да пева, осим о случајевима попут
страдања Диве Грабовчеве – србске римокатоличке девојке из Херцеговине, коју
су убили Турци јер није хтела да се потурчи. Али с обзиром да је главнина
покатоличених Срба живела изван турске власти, а и они који су живели под
Турцима нису дизали никакве буне и устанке, Томпсон  и ту оскудева са
материјалом за садржај песама (послушати, песму „Босна“). Зато се по питању
историјских узора окреће дубљој прошлости, доласку Словена или краљу Дмитру
Звонимиру и „краљу“ Томиславу.
Војна крајина и Хрвати
Међутим, данашњи Хрвати у највећој мери нису потомци средњевековних Хрвата.
Како то? Па тако што средњевековна Хрватска престаје да постоји после пораза
од Угара на Петровој гори 1097. године, и од тада је њена територија у саставу
Угарске. А Угарска престаје да постоји после пораза од Турака у Мохачкој бици
1526. године, после чега се све западне угарске територије које нису Турци
заузели, припајају Немцима, то јест Хабзбурзима. Стари Хрвати се под најездом
Турака у највећој мери или исељавају ка западу или пак гину при борбама са
Турцима или страдају у турским злочинима. У сваком случају, већ крајем
шеснестог века, простор некадашње хрватске државе, у највећем делу је опустео.
Хабзбузи како би ојачали границу са Турцима, ту насељавају Србе и тако је
основана Војна крајина, те од тада области и западно од Цетине постају србске
земље, све до Велебита (Карлобага).  Дакле, стари Хрвати (чакавци) су скоро
нестали, ови данашњи Хрвати настају касније хрваћењем покатоличених Срба
(штокаваца) и хрваћењем загорских кајкаваца. Управо зато данашњи Хрвати и
немају никакав континуитет  кроз векове и предање везано за стару
средњевековну Хрватску.
Како се Томпсон не би љутио на нас, и оптужио нас да измишљамо, ево шта
оснивач хрватске хисторијографије Таде Спичиклас каже на ту тему: „Под конац
XVI вијека  спали су остаци Хрватске на три хиљаде порезних кућа.“ (Повјест
Хрвата, књига друга, стр. 106.)
То Спичиклас пише након детаљнијег писања о борбама, погибији и сеоби Хрвата
са простора средењевековне Хрватске (прочитати читаво то поглавље књиге).
Дакле епилог је останак три хиљаде порезних кућа, то значи максимум од 10-15
хиљада становника. Ето толико је крајем шеснаестог века преостало правих
Хрвата у Хрватској. То је доказ да велика већина данашњих Хрвата не потиче од
старих  средњевековних Хрвата Звонимирових. Свакако доказ је и нестанак  са
већине овог подручја старе хрватске чакавице којом су стари Хрвати говорили и
којом су писани историјски споменици хрватске писмености.
Морамо истаћи да и цитирани Таде Спичиклас, као и Фрањо Рачки и остали
хрватски историчари  XIX века као део тада малобројног преосталог хрватства које
покатоличеним србским масама у Аутроугрској настоји да усади хрватску свест,
пишу управо са циљем да тадашње Хрвате (који су махом потомци покатоличених
Срба) повежу са традицијом средњевековне Хрватске, као  и са циљем
измишљања тезе о тисућљетној хрватској државности. Наиме, ту се брутално
измишља да су Хрвати под Угарима а потом под Немцима, били нешто налик на
конститутиван народ раван са ова два, и који практично има своју државу у склопу
државне заједнице. А заправо, били су Хрвати потпуно интегрисани у те туђе
државе без икакве трунке државности.
Уопште, хрватска историјографија, обилује фантазијама без икаквих историјских
извора. Имамо и причу (доказано неистиниту) о убиству краља Звонимира
(класично вештачко фабриковање мита) затим, измишљања Томислављеве круне,
присвајању посавске државе Словена, измишљање хрватског кнеза Вишеслава
итд. Круна таквих фантазија јесу мегаломанске историјске мапе без икаквог
упоришта у чињеницама и изворима, као и документарни филм „Хрватски
краљеви“, који је историјски дискутабилнији од популарне игране филмске
трилогије „Господар прстенова“ на пример.
Све у свему, и западно од Цетине, боре се против Турака србски Крајишници,
ускоци и хајдуци. Дакле, Томпспнови преци, уколико су живели источно од Цетине,
потомци су старих Срба који су од доласка Словена на тим просторима, а ако су
пак западно од Цетине онда су потомци Срба Крајишника који су досељавани у
ове крајеве почев од шеснаестог века. Трећа опција не постоји.
Хрвати и епика
У следећој анализи хрватских стручњака, лепо се признаје да не постоји хрватски
средњевековни епос, те се каже: „У почецима хрватске епске традиције не стоји
средњовјековни национални епос попут француске »Пјесме о Роланду« или
шпањолске »Пјесме о Циду«“.
Међутим, још давне 1897. Матица хрватска после вишедеценијског прикупљања
грађе, издаје збирку под називом „Хрватске народне пјесме“. Друга књига ове
збирке носи назив „Јуначке пјесме“ и ево како њен садржај заправо изгледа. Дакле,
између две срамотне опције: признати да немаш ништа своје вредно, или пак
украсти туђе, Матица хрватска се одлучила за традиционални хрватски принцип –
укради од Срба и представи као своје. Па чак и ако је реч о „србо-влашко-
бизантијском  шизматику“ Краљевићу Марку  о коме су певали Срби широм
србских земаља, па тако и у Војној крајини и Далмацији.  Хрвати немају никакав
народни мит по узору на Марка Краљевића, а поготово не нешто налик на
Немањићке задужбине, Светог Саву, Цара Лазара, Душана или србске устанике
(„…где је Карађорђе твојега народа, покажи ми твоје термопилске кланце…“).
Услед таквог катастрофалног дефицита, покушали су хрватски историчари да
присвоје и србску ускочку традицију јер међу ускоцима далматинским  против
Турака, било је и нешто Срба римокатолика (непохрваћених), али и на том пољу
јалова и лажљива хрватска историјографија остаје без икаквих аргумената.
И стога, с обзиром  да Хрвати немају своју нити средњевековну нити устаничку
епику, они су у поменуту збирку  осим увршатавња мноштва познтих србских
песама, уврстили и мноштво локалних што србских, што хрватских што морлачких
песама, које су без неке велике националне вредности, са тематиком претежно
женидбеном, те са хумористичним или баладичним призвуком.
Дакле по питању епике и усменог народног предања, Хрвати су једна велика нула.
Зато Томпсонова епика стоји Хрватској „као пилету сисе“ што би се жаргонски
казало. Епски је славити победу над многоструко бројнијим непријатељем, као што
је победа Срба у Првом светском рату, а није нимало епски славити победу  у
„Олуји“ над немоћним цивилима и над шестоструко малобројнијим непријатељем.
И то победе уз помоћ моћног савезника (НАТО). Но донекле их треба разумети, јер
победа у „Домовинском рату“ је историјски гледано прва ратна победа тог
новохрватског етничког ругла, а убеђени смо и последња.
Док ми Срби данашњице, као народ не будемо заслужили да ослободимо наше
окупиране крајеве и отерамо кроатску поган са свете крајишке земље, и даље ће
ова „закржала раса“ (како је Хрвате прозвао велики Дучић) сваког августа у
Крајини пировати уз србске мотиве Томпсонове глазбе. Али чекајући тај дан
повратка, чујмо понекад и ми Томпсона, и созерцавајмо његове стихове који као
што смо и закључили на својеврстан начин припадају србском културном
стваралаштву, па чак и ако је аутор истих један антисрбин, који ће ако да Бог и
лично доживети да осети тај праведни ослободилачки србски гнев, који је красио и
његове православне претке и све Србе динарског крша у давнини… далеко, иза
девет села, где су вуци, виле и хајдуци

Одјек наше новосадске акције као огледало јаловости „антифа" шарлатана

30. октобра 2018. / Блог

Фрустрирани и искомплрксирани због немоћи да парирају 

нашем  активизму, а камоли да пробају да стану на пут истом, разни „антифа"
виртуелни „ратници" из дана у дан путем друштвених мрежа емитују своју немоћ и
мржњу, зачињену потпуним измишљотинама о збивањима протеклог уторка у
Новом Саду, са очигледним циљем да пробају да оправдају своју неспособност и
свој кукавичлук.
Заиста је трагикомично гледати неостварени идеолошки шкарт, у виду Фејсбук
странице СКОЈ-а или „Дневне дозе марксизма-лењинизма“ како испред својих
тастатура машта о некаквим „гневним грађанима Новог Сада" - у виду облајханих и
црвенокосих баба које „пркосе" активистима Србске Акције и „громком песмом" (у
виду животињских крика из дубине старачке СКОЈ-евске дијафрагме, те добро
увежбаног и разрађеног комунистичког грла, а кроз које се провлачи један
својеврсни жал за младошћу, пуном летовања радничким одмаралиштима, са
једним купатилом на 100 радника и „отресањем“ канцеларијског материјала са
магационерима у мемљивим предузећима) „терају у бег" те исте актвисте Србске
Акције. Оне исте активисте који су сакупљали потписе усмерене против оваквих
бизарних и болесних појава у периоду од 17 до 19 часова, 23. октобра, на
годишњицу комунистичке окупације Новог Сада, онако како су и планирали. Два
сата су стајали, заједно са осталим родољубима без икавких проблема. Посебно
нас радује халуцинација и кукњава за групацијом која се одазива на име
Антифашистичка акција Новог Сада, која би „да је знала“ дошла да „направи
пљескавице од активиста Србске Акције". Не знамо једино зашто Зоран Петаков,
звани Зека, кога су активисти Србске Акције затекли како у сопственом магновењу
лута Змај Јовином улицом гледајући у небо изнад катедрале и стидљиво
усмеравајући поглед ка активистима Србске Акције који прецизно постављају
штанд само петнаестак метара даље од њега, а све типкајући у свој мобилни
телефон. Два сата није успео да мобилише остале зечеве из АФА НС-а да дођу да
направе те пљескавице, па ни свог духовног и идеолошког оца Ненада Чанка да
нас „покоси моторним санкама" насред Змај Јовине. Није познато једино да ли су
зечеви из АФА НС-а били заузети прављењем сојиних пљескавица, или су се
предозирали од сојиног млека и шиптарске траве коју редовно инхалирају, или је
пак папа-Неца Чанак био заузет припремањем нових плаката и стикера које ће
дати својим зечевима из поменуте групације да их уредно полепе и додатно
упропасте град – а све против „светског капитализма и фашизма".
Наравно, истина је да ови зечеви, мишеви и слични глодари, под
„антикапитализмом и социјализмом" подразумевају искључиво србомрзачки лавеж
и бунцање против Православља и традиционалних вредности србског народа, док
су социјалне и хуманитарне акције помоћи радном и угроженим народу, какве
спроводи управо Србска Акција, мислена именица за ове нераднике и паразите.
Оно што овим гангренозним идеолошким појавама једино преостаје је да у својој
беди и зависти псују и хуле на светињу – наравно по друштвеним мрежама – а
можемо само да им поручимо а се ускоро опет видимо у самом срцу Србске Атине,
услед чега верујем да ће доста брже отрчати до својих рачунара да се лепо
искукају, јер цео Нови Сад зна да је виртуелни свет једино место где исти
егзистирају.
Наравно, могу и да приђу и приме по летак.

Александар Дугин: Индоевропски народ

01. децембра 2018. / Блог

Лозинка србског идентитета по Светом владики Николају, којом

се казује да смо „по крви Аријевци (Индоевропљани), по презимену Словени, по
имену Срби а по срцу и духу Хришћани”, напомиње нам и чињеницу да смо ми
данашњи Срби попут својих предака, људи белог соја и потомци старих Срба који
су стварали, бранили и обнављали србску државу. Наши преци су били део
древног индоевропског народа о чијим обележјима су писали многи истраживачи
традиције, међу којима је и познати  савремени руски мислилац Александар Дугин,
идеолог неоевроазијства, са чијим духовним и идеолошким назорима се донекле
слажемо док се са кључним његовим становиштима углавном не слажемо, али га
сматрамо занимљивим мислиоцем и ерудитом. Стога смо нашли за сходно да
преведемо и проширимо његову недавну, релативно кратку али садржајну беседу
на ову тему, коју овом приликом објављујемо јер је сматрамо корисим
идентитетским штивом. Наиме, иако у склопу својих евроазијскијских погледа
знатно преистиче азијски чинилац у руском идентитету, Дугин не негира значај
словенског чиниоца руског идентитета и припадност свог народа индоевропској
цивилизацији, чија основна начела излаже у овој беседи.
Хајде да разговарамо о Индоевропљанима (Аријевцима -прим. прев.) Зашто је ово
важно? Јер последњих миленијума, индоевропски народи, како на Западу у
Европи тако и на истоку – у Ирану и Индији – били су у центру свих најзначајнијих
догађаја и процеса на глобалном нивоу. Далеко од тог да су ови догађаји били
увек позитивни, али успони и падови цивилизације последњих миленијума били су
плод индоевропских  импулса. Данас, када судбина индоевропских народа и
култура постаје свакодневно све више и више проблематична, када постоји криза
идентитета, демографска катастрофа и уопште, неко очигледно замагљивање
свести, време је поставити питање: ко су заправо Индоевропљани? Шта их
уједињује ако их уопште  нешто уједињује?
Ово је такође важно јер смо ми Словени део индоевропске цивилизације.
Индоевропски је наш језик, наша култура, наша историја. Штавише, велика већина
историчара и лингвиста убеђена је да је прапостојбина Индоевропљана – дакле
предака европских народа, народа Индије и Ирана, па чак и малоазијских Хетита –
данашња територија Русије.
Идентитет Индоевропљана је следећи. То су људи који од древних времена теже
метафизички ка Небу, то јест ка небесним оријентисаним боговима светлости. У
антици, међу Индоевропљанима је превладало многобоштво, али после Христовог
Рождества пре 2018 година, све више Индоевропљана – почев од Грка и
Римљана, прихвата  Хришћанство. Временом скоро цела Европа је постала
хришћанска. Али у овом случају, Бог – Света Тројица, признат је као неугасива
Светлост, као Цар Небесни, а Индоевропљани као хришћани, призвани су да буду
свет(л)и, да буду синови светлости. Лојалност светлости и Небу је саставни део
индоевропске религије.
Индоевропљани су патријархални народи, али нису понижавали жене, нису их
сматрали предметима или робовима, премда им нису поверавали одлуке. 
Индоевропска патријархалност  почива на чињеници да је Небо – Отац, а земља –
мајка. Тај хијерархијски принцип не унижава и не негира ни земљу нити жене, али
вертикални след је непобитан.
Француски историчар Жорж Демизел истражио је и доказао да су сва
индоевропска друштва изграђена по начелу троделности – заснованом на три
касте (сталежа). Прву су чинили свештеници и свети владари-монарси (философи,
просвећени мислиоци…). Свештенство је органски спојено са владарима, а 
владавина узурпатора, насилника или идиота сматрана је аномалијом.
Други сталеж (касту) чине професионални ратници. А у ратовању, Индоевропљани
нису имали себи равне. Индоевропљани су припитомили коње и измислили кочију.
И наравно да су их користили за напад, борбу и победу. На тај начин,
Индоевропљани су створили све државе Европе и многе државе Азије. У извесном
смислу, захваљујући својој другој касти (сталежу), Индоевропљани су постепено
постигли светску доминацију. Колико је то добро или лоше, то је већ друго питање,
али чињеница да су то постигли.
Трећа каста Индоевропљана састојала се од сељачких радника, а међу номадским
народима – Скитима, Сарматима, Парћанима, ведским Аријима…  овај сталеж
чинили су сточари. Материјална производња, богатство и храна, припадали су
претежно трећој касти, односно стајале су на самом дну индоевропске хијерархије.
Свештеници и краљеви одговарају небу. Ратници – ваздуху. Сељаци (радници) –
земљи. И на томе је заснован цео систем вредности. Ово је трајало миленијум. На
овом троделном патријархалном моделу изграђене су све врсте индоевропских
религија, друштава, културе, митови, бајке, историјске хронике и економски
системи. Дакле, бити део индоевропске цивилизације  значи припадати друштву
свештеника, ратника и радника.
А где су ту трговци, менаџери, шпекуланти? Такви у индоевропским друштвима
нису били поштовани, били су скрајнути. Капитализам се појавио тек када су
индоевропске вредности почеле да се убрзано заборављају, деградирају,
дегенеришу.
Такође индоевропском друштву није била позната равноправност, која јесте знак
дегенерације. Нису древни Индоевропљани знали за феминизам и содомију, они
су се разликовали од матријархалних  не-индоевропских култова.
Европско ново време, које кидише на религију, веру у Цара Небесног, сталеже, 
свештено разумевање света и патријархат, било је почетак опадања индоевропске
цивилизације. Капитализам, материјализам, егалитаризам, економизам – све ово
јесте реванш оних сила, које су исконски непријатељи  Индоевропљана. Борба
против њих и њихових штетних утицаја, суштина је историје свих индоевропских
народа. Модерна – то је крај индоевропске цивилизације. Наравно, то је постојеће
стање које се погоршава, али ми се не предајемо.
Нема компромиса који ће нам помоћи. Или ћемо нестати или морамо обновити
нашу индоевропску цивилизацију у својој пуноћи, са свим њеним вредностима,
начином живота и метафизиком. Ако желимо да преживимо као народ, као
индоевропски народ, морамо се пробудити и поново се родити. Супротно ономе
што је одавно признато као данас једино могуће и дозвољено – супротно Модерни.
84. годишњица оснивања Збора
06. јануара 2019. / Блог

Осим што је дан у коме започињемо празновање Рождества

Христовог, као и дан славне Мојковачке битке из 1916. године, Бадњи дан значајан
је за нас и због чињенице да је на овај празник 1935. године основан покрет Збор -
чију идеју, то јест њен савремени израз, Србска Акција баштини, истражује и
пропагира кроз свој програм и свој активизам. Стога ћемо се тим поводом,
подсетити на околности и узроке настанка Збора.
Наиме, почетком 1934. године било је јасно да је покушај краља Александра да
ревитализује пољуљану државу доживео неуспех, те да тзв. шестојанураска
диктатура неће моћи још дуго да опстане. Жеља за јаком и ауторитативном
политиком била је неостварива уз недораслу и паразитско-партијашку
политикантску псеудоелиту окупљену како у власти тако и у опозицији. Услед
унутрашњег расула, режимска Југословенска народна странка није успевала да
осмисли и спроведе било какав ваљан политички и економски програм и њена
непопуларност у ширим слојевима друштва је достигла такав степен да је краљ
Александар решио да покуша обнову сарадње са распуштеним опозиционим
странкама. Револтиран политиком режимске ЈНС, као и лошим потезима краља,
Ратко Парежанин некадашњи члан Младе Босне иницира стварање политичке
националистичке и антидемократске групе која ће бити позната под именом Мали
Збор.
Припадништво ове групе чинили су у првом реду лични пријатељи Ратка
Парежанина, а касније су јој приступили многи његови ранији саборци из
распуштене Народне радикалне странке. Мали Збор је у почетку имао карактер
затвореног кружоока чији су чланови расправљали о актуелним политичко-
економским питањима. Током 1933 г. ова организација је проширила своје редове
на групе из Босне и Херцеговине и Баната, где је био и легендарни Милорад
Мојић. Потом, Мали Збор почетком 1934 г. покреће листове Збор у Београду и
Буђење у Петровграду и креће са активизмом. Такође, током 1933 г. Мали Збор
успоставља везе са Југословенском Акцијом и словеначким БОЈ-ем. На
Ђурђевдан 1933 г. Мали Збор је организовао тајни конгрес на Палама коме су
присуствовали и делегати БОЈ-а . Успостављене су и везе са покретом
Југословенска Акција а убрзо и са политичком групом Димитрија Љотића која је
била окупљена око листа Отаџбина. Наиме, Љотић је почетком 1932 г. основао
сопствену политичку групу. Љотић је оставио изванредан утисак на вођство Малог
Збора које је од тада почело да заговара идеју уједињења сродних организација
под Љотићевим вођсвом. Током 1934 г. одржано је више неформалних састанака
између вођства Малог Збора, бојевника, Југословенске Акције и Љотићеве групе у
циљу стварања заједничког политичког програма и уједињења у јединствени
политички покрет.
Убиство краља Александра у Марсеју 9. октобра 1934 г. које је препознато као
дело антинародних снага, утицало је на убрзавање оваквог уједињења. Наиме,
вођство Малог Збора, БОЈ-а, Југословенске акције и групе Димитрија Љотића
састало се током исте ноћи у Београду и донело одлуку о стварању јединственог
политичког покрета под именом - Југословенски народни покрет Збор. Одлука је
спроведена 6. јануара 1935. године, а Збор се одмах ухватио у коштац са
пропгандом туђина, изрода и непријатеља који су већ били узурпирали многа
народна добра и спроводили процес агресивне атеизације друштва, чему је Збор
супротставио органска, хришћанска, домаћинска, социјална и националистичка
начела борећи се превасходно за промену владајућег духа у друштву, што је био
(и остао) предуслов свих ваљаних политичких и економских промена.
Стога је и зборашки Завет Богу, Отаџбини и Роду, узор и основа нашег данашњег
прегнућа, то јест нашег подвига и наше борбе за народни препород.

Абортус је убиство!
14. марта 2019. / Блог

„Мислим да већина жена иде на абортус не знајући шта чине.

Многи су навикли да живе у стању уљуљкане савести и илузија, просто тако, не
размишљајући ни о чему, јер тако је много једноставније. С друге стране, лекари,
пишући упут, перфидно умирују и обмањују. Чедоморство називају вештачким
прекидом трудноће, обновом менструалног циклуса и осталим лажљивим
терминима. Чине све да ствари не назову правим именом. Нема лекара који може
да верује у то да је ембрион део мајчиног тела. Нека су и били лоши студенти,
нешто основно са предавања су ипак научили…“
Овако о абортусу расуђује руски свештеник Павле Гумеров, у својој књизи „Домаћа
црква“. Исправност његовог мишљења о абортусу одавно је потврдила наука. Када
се 1993. године Свети синод Руске Православне Цркве обратио катедри за
ембриологију Биолошког факултета Московског државног универзитета, добијен је
следећи одговор:
„Са тачке гледишта савремене биологије (генетике и ембриологије) живот човека
започиње од момента спајања мушке и женске полне ћелије и образовања
јединственог једра, који садржи непоновљиви генетски материјал. У току читавог
унутарматеричног развоја нови људски организам не може се сматрати делом
тела мајке. Он се не може поредити ни са делом органа мајчиног организма. Зато
је очито да је абортус у било ком стадијуму бременитости намерни прекид живота
човека као биолошке индивидуе.“
А 1981. године, Сенат САД је на основу мишљења најврснијих научника издао
следеће саопштење:
„Лекари, биолози и други научници се слажу да зачеће означава почетак живота
људског бића, бића које је живо и које је члан људске врсте. Постоји апсолутно
слагање о томе у безбројним медицинским, биолошким и научним публикацијама.“
Нема, дакле, никакве сумње да је абортус намеран прекид живота – убиство
људског бића, убиство нерођеног детета – што је троструки грех против Бога,
човека и природе. Нажалост, ове научне чињенице, као ни моралне поуке Цркве
Христове, не допиру до ушију феминисткиња и њима сличних безумница и
безумника.
Антихришћански демо(но)кратски режими у Србији, саучесници су у овој
злочиначкој пракси јер јемче право на чедоморство и штите феминистички шљам
који исто промовише, представљајући абортус као „право жене".

80 година победе над комунизмом!

01. априла 2019. / Блог

Данас се навршава тачно осам деценија од велике победе над

комунустичко-анархистичко-демократским злом у Шпанији. Овој борби шпанских
националиста која је општег значаја, допринели су многи широм Европе, међу
којима и Кодреануови легионари и руски белогардејски емигранти. Било је у рату
на страни националиста и неколико Срба под оружјем, као и Милош Црњански као
ратни извештач. И велики Станислав Краков говорио је одушевљено о шпанској
антикомунистичкој победи, коју су на србском тлу посебно поздравили збораши.
Тим поводом, упечатљива су следећа слова Ратка Обрадовића:
„Новом Шпанијом одјекује млада фалангистичка химна победе, ослобођења и
изградње... Шпанска народна победа над светском антишпанском завером велика
је!"