О нама

Србска Акција

ШТА ЈЕ СРБСКА АКЦИЈА?

Србска Акција је удружена борбена делатност и заједничко прегнуће православних

србских родољуба којe има за циљ буђење србског народа из постојеће летаргије,
учмалости и бивствовања у лажном миру устајале духовне баре Новог доба.

ШТА ЖЕЛИМО?

Желимо да истрајемо у борби за опстанак србског народа и обнову православне

вере код данашњих Срба. Наш циљ је повратак заветним србским идеалима и
вредностима које су красиле наше славне Претке.
 Политичко-економски програм

СРБСКА АКЦИЈА ЗА СРБСКУ СРБИЈУ

ПОЛИТИЧКО-ЕКОНОМСКИ ПРОГРАМ

Социјални концепт са националним печатом, као одговор суровом

капиталистичком и неолибералном искоришћавању народа

Наша идеја духовног и етичког уздизања из постојеће каљуге сасвим ванзаветног

и неприродног стања, у коме се као народ тренутно налазимо, мора имати покриће
и у теоријски разрађеном концепту нове визије србског домостроја.

Свесни да без промене владајућег духа не може бити ни политичког ни економског

уздизања народа, настојимо да на актуелну политичку колотечину Система дамо
свој одговор, то јест идеју народно-социјалне алтернативе постојећем
капиталистичком и неолибералном хаосу. Такав одговор настоји да буде теоријски
мост између најдубљих сила и вредности традиције, и новог пута данашњице. Он
одбацује индивидуалистичку и демократску догму, вративши се природном и
органском погледу на свет.

Спољашња национална слобода, која је плебисцитарни идеал свих србских

родољуба, мора имати свој унутрашњи еквивалент, како држава не би била само
формално национална, већ и суштински прилагођена народном интересу и
скројена по заветним народним начелима. Отуда, кроз призму Србске идеје (као
мисли Божије о србском народу) настојимо да изложимо наш поглед на идеју
друштвене организације у сфери функционисања власти и привредних токова.
Власт
Како би скупина људи могла да напредује у духовном, културном, привредном и
сваком другом погледу, она мора бити устројена као организована заједница са
јасном поделом послова међу њеним члановима. Међутим, у том случају нехатно
или свесно рђаво поступање и неодговорност једног члана заједнице, често
наноси велику штету читавој заједници, због чега у њој мора постојати старешина
који ће сузбити штетно деловање или чак одстранити из заједнице сваког њеног
члана који јој наноси штету. На општедржавном плану, ствар је свакако
компликованија услед чињенице да је реч о великој и сложеној заједници и
разгранатој хијерархијској структури државног апарата. Нико не спори да државни
органи треба и морају да буду разврстани по функционалном критеријуму, али
демократско начело поделе власти онемогућава постојање истинског старешине
државно-народног Дома који би имао већа овлашћења од осталих органа власти и
који би имао последњу реч и моћ да успешно „пресече“ и реши сваки спор или
кризну ситуацију, а које настају као последица тзв. законских рупа, криминалних
делатности или међусобне супротстављености државних органа по одређеним
питањима.

Наравно, сваки старешина а поготово државни, мора имати веома развијено

осећање правичности како не би своју моћ криво употребио, јер заједницу разара и
свака злоупотреба власти. Када старешина има развијено осећање правичности и
када га у пракси потврђује, онда неминовно има и велико поверење својих
поданика. Само у таквом случају може се говорити о истинском и потпуном
ауторитету, па и истинској народној власти. Још су стари Римљани под влашћу
подразумевали реч autoritas, што сведочи о древном схватању да је власт без
ауторитета – празна љуштура.

Домаћински поредак, на који нас упућују наша традиција и вера, свакако

подразумева монархијски облик државне власти. Народно подаништво
миропомазанику Божијем представља и симболички и фактички чин народне
сагласности са чињеницом да се кормило државно-народног Брода налази у
Божијим рукама. Управо из тих разлога истинска монархија, са православним
владарем на челу, како у братској и покровитељској Русији, тако и у нашем
отачаству, јесте идеал државног строја којем тежимо.
Међутим, ми нисмо заговорници безусловне обнове било каквог вида монархије.
Уколико је претендент на србски престо обична марионета у антисрбским рукама и
пријатељ наших непријатеља, свесни смо чињенице да би једна националистичка,
ауторитативна и функционална република била бољи избор од псеудо-монархије.
У нашој визији србског домостроја, шеф државе (Владар) је носилац извршне
власти. Он поставља и разрешује дужности председника владе и министре, који ће
такође бити субјекти извршне власти и заједно са струковним телима уређивати
питања од интереса за одговарајуће области народног живота. Сваки закон
постаје правоснажан тек пошто буде потписан од стране Владара. Он својом
одлуком пресеца било какав унутрашњи или спољни сукоб других органа власти и
институција.

Сабор, као законодавно тело, доноси законе који се баве општим питањима од
интереса за целокупно друштво. Ово тело може да изгласа неповерење
одређеном министру или целокупној влади, услед чега Владар поставља нове
личности на њихова места. Судску власт врше судије које изабере министарство
правде, а на предлог правосудне струковне организације.

Држава

Држава представља правно-политички израз конкретног народа и стога ваља бити

уређена у складу са његовим животним законима, како би била јемство његове
физичке, духовне и социјалне заштите.

Сагласно православној вери, и нашем духовном завету, знамо да је човеков

примарни циљ духовна егзистенција, па стога држава и право требају бити
схваћени као потенцијална средства при тежњи да се задобије духовни ниво
постојања. Богочовек јесте апсолутна мера свих земних ствари, па тако и државе и
система власти. Они заправо и вреде само онолико колико човека могу
приближити кључном животном циљу.

Србска држава у територијалном погледу треба да буде јединствена и да обухвати

што је могуће већи део србског отачаственог простора, који је данас углавном
окупиран. Изузев данашње Србије (укључујући, наравно, и Косово и Метохију),
србском отачаственом простору припадају: Црна Гора, Крајина (са Славонијом и
Далмацијом), Босна, Херцеговина и Јужна Србија (Македонија).
Услед лошег искуства са аутономијама, као и мањка центрипеталних тенденција
код данашњих Срба, неприхватљив је било какав вид унутарсрбске територијалне
аутономије изузев локалне самоуправе градова и општина.

Држављани Србије могу бити сви припадници србског народа, као и лојални
припадници других народа који традиционално живе у србским земљама, а немају
сепаратистичке тенденције нити деструктиван друштвени утицај. Високе државне
функције могу вршити искључиво држављани србске националности.

Струковни сабор
Насупрот демократским и индивидуалистичким обманама, држава се мора
сагледати као организам сачињен из посебних делова који имају стварну и
сврсисходну функцију. Такви делови, односно друштвене групације на чијем
постојању држава почива, јесу струке које постоје од када постоји и подела рада у
друштву. Разгранатост и постојаност струка јесте предуслов подмирености свих
егзистенцијалних потреба друштва у целини. За разлику од њих, политичке
странке јесу паразитске организације које живе на рачун државе (а држава, како
рекосмо, почива на струкама), због чега је и апсурд да управо странке њоме
управљају. Због тога би, по логици ствари, место партија у законодавном телу
државе требало да заузму струковна удружења, то јест организације које окупљају
све припаднике исте струке. Такве организације би уместо партија имале своје
представнике у законодавној власти, а сами избори би се одржавали на нивоима
струковних организација (сваке појединачно). На тај начин, бирач за разлику од
своје улоге у демократским партијским изборима, у новом систему одлучује у
границама сопствене стручности и компетентности (чиме се усмерава ка своме
призиву и „умножавању талената“), бирајући представнике из сопственог
професионалног круга, о којима је много боље обавештен. На тај начин је битно
сужена могућност манипулације и обмане, која постоји у парламентарној
демократији, где бирач одлучује по питањима за која није компетентан и бира
људе о којима најчешће не зна довољно.

Опште је познато да су партије једне другима конкуренција у борби за власт, услед

чега су упућене на стални сукоб који се преноси и на народ. За разлику од њих,
струке су међусобно постављене као делови организма који морају саборно
сарађивати како би организам функционисао. Сваки појединац и поред
припадности одређеној струци, мора поштовати и све остале струке, јер му је
њихово постојање неопходно како би могао подмирити своје разнолике животне
потребе. Због тога, овакав систем искључује или битно сужава могућност
перманентних унутарнародних сукоба који постоје у вишепартијском
парламентарном систему и поспешује народно јединство.

Карактер, структуру и број струковних организација одређује влада. Оне се

оснивају декретом председника владе, на предлог надлежног министра. Постојаће
два типа унутрашњег устројства ових организација. Наиме, код оних струка у
којима постоји јасна подела на раднике и послодавце, струковне организације
биће састављење од два одељка са једнаким правима и обавезама. Први ће бити
сачињен од представника радничких синдиката а други од представника удружења
послодаваца. Са друге стране, струке чији су главни носиоци лица која врше
самосталне делатности, имаће јединствену структуру (нпр. Адвокатска комора или
Земљорадничка задруга).

Систем избора представника за Сабор засниваће се на вишестепеном принципу

гласања, како би припадник струке бирао између представника које боље познаје.
За кандидовање на изборима потребан је одређен број потписа чланова струке,
који утврђује влада, у зависности од величине конкретне струковне организације.
Редовне изборе за сваку струковну организацију расписује влада по сопственом
нахођењу, на предлог надлежног министра или саме организације. Опозив
струковног представника могућ је и током трајања мандата, путем ванредног
гласања које иницира надполовична већина бирача на одговарајућој инстанци.
Унутар струковне организације могу постојати подструковни одељци, који уз
дозволу руководства организације и надлежног министра, могу у одређеним
ситуацијама поступати као самосталне организације.

Свака струковна организација би у Сабору имала број представника који је

сразмеран заступљености струке (коју она организационо представља) у друштву.
Због тога, овакав систем омогућава и пројектовање друштвене структурне
сразмере струка на народно представништво (нпр. ако у држави има 5%
здравствених радника, толико ће их бити и у народном представништву), што у
демократији није случај. Струковне организације би своју улогу имале и у чисто
економском функционисању државе, где би дошла до изражаја и њихова
социјална улога.

За власт у органима локалне самоуправе могу претендовати организоване групе

мештана и локалне испоставе струковних организација. Обе групације имају право
кандидовања својих представника за избор локалних органа власти.
 Економија
И поред неопходности приватне иницијативе и приватне својине над одређеним
привредним објектима, Србији је потребна и државна интервенција у економији
која ће настојати да спречи деструктивне економске процесе и штити социјалну
правду, која је константно изложена ударима лихварске интернационале и њеног
система дужничке економије, успостављеног захваљујући марионетским властима
у земљи.
Слика савремене транзиционе Србије јесте слика економске пропасти на свим
пољима: безидејне стратегије, лоше приватизације, масовне корупције, те једном
речју – пљачке, каква до сада није виђена. Оно што нарочито плаши јесте
чињеница да актуелна алтернатива овом и оваквом систему готово да не постоји,
а нарочито није изражена код национално-патриотских фактора, који или
занемарују ово питање или дају предност неким другим проблемима данашњице.

Србска Акција као организација која прокламује хришћанску бригу о ближњем,

социјалну правду и идеал православно-благообразног устројства државног Дома,
жели да понуди Србији и Србима алтернативу актуелном глобалистичко-
лихварском и капиталистичком поретку, не одвајајући притом економско питање од
осталих подједнако важних питања за добробит наше државе и нације. Насупрот
капиталистичком и неолибералном искоришћавању народа, морамо пружити
одговор у виду социјалног привредног концепта са националистичким печатом.

Да бисмо одредили контуре квалитетног социјалног поретка, осврнућемо се најпре

на актуелно доминантно становиште, као и на суштинске аномалије две познате
економске доктрине – капитализма и комунизма. Оно што је заједничко за ове две
идеологије јесу следеће ствари:
 човек је мерило свега, а земни живот једини вид постојања

 рад је нужно зло којим се долази до добара

 интереси заједнице представљају збир интереса свих појединаца у њој

 прикривање чињенице да је народна заједница један од фактора производње

 преферирање једног облика својине (само приватне или само државне)

 Како би нови економски поредак био изграђен, мора се рећи не таквим
становиштима.
 Човек је једна извесност, али материјална егзистенција није крајњи циљ постојања. Поред човечијих

потреба за храном, одећом и сличним чиниоцима, постоје и оне које су у сфери нематеријалног, а које су

важније од оних материјалних. Стога, економија је добра у оној мери у којој човеку представља средство

тежње ка остварењу виших, натчулних циљева, а не циљ сам по себи.

 Рад представља напор, и ма колико се човек трудио да га избегне, он је ипак користан јер каналише

његову стваралачку функцију. Рад обележава читав наш живот, од најранијег детињства и простих механичких

радњи, које су нам данас познате управо захваљујући раду. Што је још важније, захваљујући раду човек

постаје свестан мере ствари: што се више буде трудио, више ће уживати у плодовима свог рада, који ће му

изгледати драгоценије него да их је добио без труда. Из рада непосредно проситиче и право на праведну

надокнаду за уложени напор.

 Човек је социјално биће које има потребу за интеракцијом са другим сличним бићима у циљу

олакшања напора. Све цивилизације, сва велика дела која познајемо, дело су заједничког рада често и

великог броја појединаца. Без заједнице, човек би био препуштен дивљини природе и нужно не би опстао све

ове векове. Заједница има улогу људског заштитника, па се стога њени интереси не поклапају са себичним

интересима појединаца. Нација као духовно-крвна заједница људи, има своје интересе које би сваки

појединац који јој припада требало да препозна и да се труди да са њима усклади сопствене циљеве. Сваки

појединац који жели да стекне добро за себе и своју породицу, не би требало то да ради мимо оквира нације.

 Чиниоци производње свакако јесу и рад и капитал, као и предузимач, али уз њих неизоставно и

народна заједница, која на одређеном ступњу свога развитка ствара државу као свој правно-политички израз.

Национална држава са својим поретком обезбеђује стабилност, ред и остале услове за нормално и успешно

функционисање производње. Сходно томе, сваки прави борац за социјалну правду врло добро зна да су

национална и социјална компонента њени нераздвојиви чиниоци.

 Држава се не мора ослањати само на један облик својине (уз државну). Наша народна традиција

памти принцип Средњег система, у коме осим приватне својине постоји и колективна. Оваквим својинским

уређењем, наши Стари су успешно решили социјално питање, ослањајући се на породичне задруге, еснафска
 удружења и хришћански морал. У таквом систему, на пример, еснафска имовина (у савременим условима

место еснафа заузеле би струковне коморе), која опстаје и увећава се путем специјалних пореза и легата,

служила је за збрињавање породице и образовање деце умрлог члана еснафа, или пак за потребе самог

члана еснафа који би „пао на ниске гране“. Слична организација постојала је и на селу, са такозваним сеоским

кошевима као колективно својинским добрима. Насупрот овом принципу стоје подједнако удаљени два

економска екстрема – робовања човека држави (комунизам) и робовања човека човеку (капитализам), који не

могу остварити социјалну правду. Ипак, овакав (Средњи) систем, чија претеча је у старини разрушена појавом

духа непоштења и неповерења, у савременом условима није могуће изградити без претходног

васпостављања хришћанског система вредности као гаранта националне солидарности. Уосталом, сама

начела хришћанске аскезе и самосавлађивања подстицајно би деловала на рационално трошење оскудних

економских ресурса и самим тим смањења социјалних тензија.

Полазећи од ових начела, Србска Акција износи критику постојећих доктрина:

капитализма као система у коме мањина поседује већину добара и експлоатише
мањину, и комунизма као система лажне једнакости која се огледа у подједнаком
сиромаштву свих чланова заједнице. Ова два система су конципирана тако да се
међусобно смењују и врше потребне друштвене промене које на крају доводе до
истог исходишта – поробљавања човека.

Нови привредни пут

Србска Акција жели да србском народу понуди нови начин добијања и поделе
материјалних добара, уз практично решавање економских проблема. Стога
предлажемо конкретне мере, чије би правилно спровођење довело до жељеног
бољитка:
 Промена општег стања свести о раду, његовом значају и улози, као и учвршћивање националних

вредности и осећаја припадности нацији, са посебним освртом на одуховљење становништва и заштиту

радника свих делатности и струка као носилаца стваралачке снаге нације.

 Јачање друштвене свести о социјалној правди, која не може бити остварена без национализма као

везивног ткива и темеља одбране државе, која пак представља средство помоћу коjeг се нација самоуређује и

штити, и средину у којој се социјална правда треба остварити.

 Успостављање таквог економског поретка који би био туђ и принципу слободног тржишта, али и

командно-планском начину који онемогућава приватну иницијативу. Принцип мешовите привреде пружа

довољно и подједнако слободе појединцима за „фер утакмицу“, али и држави да реагује ако дође до

угрожавања виталних интереса нације.

 Ефикасно обрачунавање са свима онима који су имовинску корист стекли на незаконит или

неморалан начин. Уз одузимање имовине, спровести и дугорочну забрану пословања односним лицима.

 Формирање посебног социјалног фонда од новчаних средстава и имовине који ће бити заплењени од

оних који су их стекли на нелегалан или неморалан начин. Такав фонд биће сасвим довољан за подршку свим

привредним гранама, као и за спровођење нужних социјалних мера у друштву.

 Ослободити се заблуде да је новац сам по себи вредност. Он је само средство олакшавања и

поспешивања размена, те све своје поруџбине држава може да плати сопственим хартијама од вредности,

боновима или обвезницама, извршавајући потом своје обавезе у року, уз помоћ строге али праведне пореске

политике, те повећањем монетарне масе сразмерно повећању друштвеног производа.

 Развијати делатности радничких синдиката, као и друге облике струковног удруживања. Cтицати

искуство из њиховог функционисања и међусобних односа, како би се према указаним потребама лакше

прецизирали задаци и делокруг струковних организација које повезују делатност синдиката и удружења

послодаваца, односно пољопривредних задруга и других сличних облика кооперације.

 Успостављање савременог облика древног принципа Средњег система, у коме осим приватне и

државне својине, значајно место има и колективна. Струковне организације, као битни чиниоци будуће србске

државе, имаће значајну имовину која представља колективну својину свих чланова струковне организације.

Имовинска средства и новчани фонд организације могу користити сви њени чланови у циљу остварења

нужних потреба, личних и породичних.

 Имовина и фонд струковних организација обнављају се и увећевају пре свега путем чланарине (чија

висина треба бити сразмерна приходима чланова). За управнике фонда могу бити одређиване искључиво
 личности које ће имати посебан сертификат (плакету) који додељује (и одузима) лично Владар, и то за подвиг

или морално узвишено дело, које може бити јемство некористољубивости.

 Правни акт о спровођењу конкретне економске мере треба саборно да донесу надлежно

министарство и заинтересовани сталежи (струковне организације).

 Смањење државног апарата, обустављање инвестирања разних нерентабилних пројеката, као и

директно инвестирање из буџета у инфраструктуру и развој села, индустрије и енергетике. Што већа директна

улагања у конкретне пројекте.

 Смањење и контролисање увоза и преоријентисање на извоз.

 Борба против монопола у свим областима, осим на пољима где је монопол – пре свега државе –

једино решење (нпр. војна индустрија). Уместо монопола, поједине делатности организовати као конкурентске

олигополе.

 Поништавање свих штетних уговора које су претходне власти потписале, а чија примена би с обзиром

на околности била штетна.

 Увођење нове подлоге за националну валуту, тј. везивање новца за раст домаће привреде, као и за

цену хлебног зрна.

 Тежити приступању Србије Савезу Русије и Белорусије, који има и своју економску димензију. Овај

конфедерални пројекат је и геополитички и културолошки сасвим усклађен са Србском идејом и србским

интересом.

 Повећати трговинску размену са земљама некадашњег Трећег света, јер једино мерило трговине

треба да буде рентабилност домаће привреде, а никако „интеграције“ или штетни споразуми.

 Обустављање продаје природних добара, као и војних и других институција од значаја.

 Реформисање образовања, у циљу сузбијања негативних ефеката оба досадашња лоша система и

пружања младим нараштајима подједнако квалитетног знања и колективног духа.

 Транспарентност рада институција и појединаца који се баве делатностима од привредног (и уопште

јавног) значаја: јавност мора да зна где одлази сваки динар.

 Успостављање правне државе у правом смислу тог израза: дословно спровођење закона.

Ове мере, иако наизглед веома оштре, обезбедиле би повољну основу за даље
оживљавање србске економије кроз пољопривреду, индустрију и остале секторе.

1. Пољопривреда

Село је вековима било основна ћелија наше колективне свести, као и упориште
расне снаге србског народног бића. То је био случај и са производњом, јер је
земља од памтивека била известан доносилац добара, пре свега хране. Данашње
србско село прате бројни проблеми, који су нашој јавности прилично познати.
Желимо да понудимо решење, које се састоји из следећих мера:
 Промена односа према селу као изузетно важном државно-националном производном елементу, а не

као заосталој средини. С тим у вези, Србска Акција се залаже за подстицање репопулације села, како

новчаном подршком тако и на друге начине.

 Убрзани развој инфраструктуре села. Израда квалитетних саобраћајних и телекомуникационих веза,

како ниједно село не би више било „одсечено од света“.

 Формирање струковне организације пољопривредника, која ће и у народном представништву

(Сабору) заступати права својих чланова.

 Обнова задругарства: подстицање пољопривредних произвођача да се удружују ради остваривања

већих приноса, али и ради помоћи социјално угроженима. Србска Акција се снажно залаже за обнову

задругарства на начелима на којима је оно постојало до 1945. године.

 Расподела и експлоатација свих тренутно расположивих обрадивих површина, тако да ниједна њива

не остане необрађивана. Незапослени и сиромашни би од државе бесплатно добијали одређено земљиште

под условом да желе да га обрађују, док би они који земљиште не желе да обрађују били обавезни да исто

уступе држави.
 Испитивање карактеристика земљишта и ваздуха како би се простор најбоље искористио за гајење

оних врста биљака и животиња које би на датом простору давале најбоље приносе.

2. Индустрија

Србија је у периоду од 1945. до 1990. индустријализована и добро и лоше (у већој

мери лоше), али су резултати индустријализације упропашћени у протеклих двадесет
година, а посебно актуелним процесима „приватизације“. Србска Акција предлаже
следеће кораке у циљу превазилажења актуелних проблема у србској индустрији:
 Независно од својинског статуса предузећа, радници морају имати већински удео, како у управљању

тако и у подели добити. С обзиром да осим радника улогу фактора производње имају и држава као и

предузимач, удео у управљању и добити мора да припадне и њима.

 Фабрике које су приватизоване, а нису од виталног значаја и послују са профитом по државу и место у

коме се налазе, и притом ни на који начин не угрожавају опште интересе, оставити у приватном власништву

докле год се поштују сви прописи. Предност имају домаћи привредници чије се компаније налазе у Србији, а

своју имовину нису стекли на било који нелегалан начин.

 Фабрике и предузећа која су приватизована, а од виталног су значаја за народ и државу, као и сва која

су лоше приватизована а чији би производи били конкурентни на тржишту, вратити под окриље државе и

радника, и то тако да акције буду подељене између државе и радника који би се удружили у радничке задруге,

а по моделу који је до сада највише успеха имао у Аргентини.

 На чело фабрика поставити високообразоване људе који се у претходном периоду нису

компромитовали, по могућности људе из самих предузећа, као и проверене стручњаке из иностранства.

 Без обзира на својински статус, ни једно предузеће се не може продати без дозволе државних власти.

Ово начело протеже се и на располагање акцијама предузећа.

 Подстицати развој мањих породичних предузећа која би се бавила производњом.

 Пружити помоћ оним радницима који су остали без посла или чије су фабрике нерентабилне, да се

преквалификују или добију земљиште на селу.

3. Енергетика и рударство

Србија има огромaн енергетски потенцијал, па би један део финансијских

средстава свакако морао бити уложен у проширење садашњих капацитета и
отварање нових рудника и електрана. Такође, потребно је спречити продавање
истих страним компанијама и појединцима, осим у изузетним случајевима.
Посебно се треба осврнути на обновљиве изворе енергије и заштиту животне
средине.

4. Трговина и банкарство

Многи у данашњој Србији своје материјално богатство дугују шпекулацијама и

зеленашењу. Србска Акција жели да стане на пут онима који зарађују не улажући
притом никакав стварни рад и не производећи ништа. Желимо да уместо банака и
великих трговина подстакнемо већи број малих трговинских организација и
кредитних задруга (било радничких било пољопривредних), како бисмо спречили
енормно задуживање нашег народа, нарочито код страних банака, чије би
присуство морало бити преиспитано.

Закључак

Горе наведеним идејама желимо да укажемо на алтернативни вид организације

србског друштва, засноване на традицији и народном интересу. Као најважније
истичемо да само промена духа, то јест промена односа према основама на којима
заједница почива, може економију и систем функционисања власти ставити под
опште друштвени барјак уздизања наше нације на свим пољима.
Начела духовне дисциплине

Ако желиш поправити свет, поправи прво себе.

Ако желиш поправити државу, поправи прво себе.
Ако желиш поправити народ, поправи прво себе.
Ако желиш поправити своје село, поправи прво себе.
Ако желиш поправити своју задругу, поправи прво себе.
У свему, дакле, почни од себе, и поправи прво себе.
А како може човек поправити себе, о том постоји само једна једина наука у свету,
која се зове Наука Јеванђелска.
Свети владика Николај (Велимировић)

НАЧЕЛА ДУХОВНЕ ДИСЦИПЛИНЕ

Без Бога и без ближњих не можемо да се спасемо ни да се ослободимо, нити

уопште да осетимо радост живота. Двема највећим заповестима Христовим – о
љубави према Богу и љубави према ближњима – заувек је одређен пут нашег
живота. Њима се иде од Бога кроз себе према ближњима. Тиме су одређене наше
тројаке дужности:
•према Богу
•према себи
• према ближњима
Дужности према Богу:

1. Веруј у Бога просто и смело, не стиди се нигде своје вере као што се и твоји
преци нису стидели.

2. Чувај светињу часнога крста и знај да је њиме зачињен цео живот твога народа.

3. Упознај темељно вољу Божију. У том циљу користи свако повољно време, а
нарочито време богослужења и тумачења светог Јеванђеља.

4. Молитва нека ти буде свакодневна душевна храна. Без ње не приступај ни делу

ни јелу. Без ње нити где полазити нити долазити. У молитвама се увек сети: свог
народа, отаџбине, својих родитеља, својих учитеља, старешина, свих другова и
браће, а нарочито оних који су у невољи.

5. Редовно посећуј свету Литургију, пости најмање сваког петка ради сећања на
муке и страдања која је у тај дан за нас поднео Син Божији, Исус Христос, а
причешћуј се најмање сваког поста у току године (Божићни, Ускршњи, Петровски и
Госпојински пост). Не заборави да ћеш вршећи горње дужности постићи такву
чврстину душе и мир срца да те никад и ништа у животу неће поколебати. Бог ће
бити стварни учесник у твом животу.
Дужности према себи:

1. Знај да си саздан по слици и прилици Божијој и ради узвишених циљева које Бог
одређује људима. У томе лежи величина твог људског достојанства које мораш
будно чувати.

2. Води непрекидно борбу у самом себи против оних порока који загорчавају и
унижавају људски живот. Ти пороци су гори од немаштине и болести а зову се:
зловоља, оговарање, злопамћење, незахвалност, злурадост, нехат, пакост, гнев,
завист, непризнавање туђих вредности и заслуга.

3. Буди смирен и скроман. Знај да „љубав смирује, а разум надима“. Надувеност

према млађем, а поготово према старијем знак је одсуства хришћанске свести без
које нико не може бити наш заједничар.

4. Буди чедан (непорочан) знајући да омладина без осећања стида, одана блуду и
разврату јесте знак опадања и скоре пропасти народа.

5. Ради чувања чистоте срца и душе не говори, нити читај, нити гледај, ни пред ким
оно што би те пред твојим родитељима застидело. Не заборави да се Божијем оку
ништа не да скрити.

6. Чувај чистоту тела и знај да је оно, по речима Светог апостола Павла, храм Духа
Светога.

7. Буди послушан и никада не вређај старијег.

8. Буди искрен и безазлен „као голуб“, а мудар „као змија“.

9. Буди јунак, цени јунаке, а плашљивце жали.

10. Не псуј никога, ништа и никад.

11. Не опијај се.

Дужности према ближњем:

1. Сваку поверену дужност у заједници извршавај на најбољи могући начин.

2. Знај да отаџбина и народ живе од вршења дужности, а пропадају од невршења.

3. Свест о дужности нека се код тебе огледа што на службу и рад никад нећеш
закаснити, нити раније са њега отићи, нити пак учинити ма шта што није
дозвољено у радно време. Јавни рад нека за тебе буде част.

4. У борби за свој народ увек пођи од уверења да њему, и сваком другом народу,
спасење може доћи само онда када се остави греха и заблуда у себи и око себе.

5. Неразумевање других у борби за опште добро немој да те збуни. Не малаксавај

због недостатка брзих успеха. Запамти да са борбом увек иде и жртва, а праве
жртве у правој борби могу дати само духовно исправни људи, велике вере и
љубави и великог идеализма, борци и јунаци, прегаоци, радници и ствараоци.

6. Не изјашњавај се само за истину и правду јер то чини свако кад ништа не кошта,
већ са радошћу примај и последице које долазе из борбе за истину и правду.

7. Никад и ником не ласкај и терај од себе ласкавце, јер убијају људски понос и
руше карактер.

8. Исправљај другове и ближње, али без намере да судиш и унизиш. То чини увек
без гнева и претње, у четири ока, ако не послуша опомени га пред два или три
сведока, ако и тада не послуша кажи цркви, тј. надлежнима, па ако и тада не
послуша прекини са њим другарске односе, у смислу Христових речи: „ако ни
цркву не послуша нека ти буде као незнабожац“.

9. Нарочиту пажњу обрати према женскима. Ту се понашај као што би желео да се

стран човек понаша као према твојој сестри, а сваку старију жену поштуј како би
желео да се поштује твоја мајка.

10. Помози увек невољнима и сиромасима и у томе подстичи твоју околину.

11. Говори благо са млађима, нежно са сиромасима и несрећницима, братски са

себи равнима, синовски са старијим од тебе.
12. Избегавај свађу и предухитри свако зло.

13. Не критикуј речима, већ делима које требају да буду узор и правило живота за
твоју околину. Знај да су дела једина успешна критика, која никога не озлеђује а
многе одушевљава и вуче за собом.

14. Увек и свуда и у свему се држи Христових речи и Његове заповести: „Све што
хоћете да вам чине људи чините и ви њима“. Ко ово прима нека прими срцем,
иначе ће узалудно мислити да је истински заједничар наше духовне заједнице.
Идеолошке основе

ИДЕОЛОШКЕ ОСНОВЕ СРБСКЕ АКЦИЈЕ

Србска Акција је удружена борбена делатност и заједничко прегнуће православних

србских родољуба којe има за циљ буђење србског народа из постојеће летаргије,
учмалости и бивствовања у лажном миру устајале духовне баре Новог доба.

Желимо да истрајемо у борби за опстанак свог народа и истрајемо у борби за

обнову православне вере код данашњих Срба. Наш циљ је повратак заветним
србским идеалима и вредностима које су красиле наше свете и славне
Претке. Свесни смо да се само при таквом стремљењу можемо ваљано борити
против мноштва данашњих непријатеља нашег страдалног и напаћеног народа.

У жељи да насупрот потпуне егзистенцијалне дезоријентисаности, као последице

разорног утицаја духа времена, у свако доба имамо на уму: ко смо, ко нас је и
због чега створио и куда то идемо, настојимо да што већем броју пре свега
младих Срба укажемо на нужност духовног и етичког уздизања из постојеће
каљуге сасвим ванзаветног и неприродног стања, у коме се као народ тренутно
налазимо. Посредна или непосредна окупација србских земаља, бела куга и
материјално назадовање, само су одраз суштинског духовног узрока нашег
народног пада, који траје дуже од века, а који се већ увелико налази у критичној
фази.

Али колико год ствари изгледале лоше, ни један истински светосавац не сме

клонути у борби за духовну, биолошку и државотворну обнову Србства.
Желимо да сачувамо наше национално биће, како у смислу борбе против
разарајуће беле куге тако и по питању чувања духовног, културног и биолошког
наслеђа наших предака, уколико уопште као народ желимо да останемо
православни Срби.
Истинску Србску идеју као Божију мисао о србском народу, препознаћемо само
путем понирања у сопство. Темељ нашег србског идентитета јесте образ Божији
који краси сваког човека па самим тим и сваког Србина, а уз овај темељ стоје други
чиниоци нашег идентитета: србско име, словенско презиме и индоевропски етнос.
Из ових концентричних кругова нашег сопства, требамо препознати животне
законе нашег рода у складу са којима требамо уредити наш народни живот.

Као утемељиваче савременог светосавског национализма, односно савременог

израза древне Србске идеје, пре свих препознајемо: Светог Николаја Србског,
Преподобног Јустина Ћелијског и политичара са крстом – Димитрија Љотића.
Идеје ових учитеља Србске идеологије међусобно се прожимају и допуњују,
чинећи заједно једну складну идејну целину која данашњим србским нараштајима
мора бити светионик уколико као народ желимо да покидамо ланце духовног
мрака и безнађа којима смо оковани. Идејни настављач наведених ауторитета
јесте и блаженопочивши Небојша М. Крстић, обновитељ православно-патриотског
активизма у посткомунистичкој Србији, који је за Христа и за Србску идеју положио
свој земни живот и тиме делатно потврдио своју верност светосавском и косовском
завету. Он је својевремено и окупио неке од данашњих сатрудника Србске Акције у
једној, некада перспективној политичкој организацији коју је основао и предводио.
Србска Акција ће настојати да буде достојан настављач његовог православно-
патриотског прегнућа учећи се из његових речи, дела, бескомпромисне борбе и
спремности на жртву која га је несумњиво уврстила у ред неумрлих србских
витезова.

Дужност је сваког Србина борба за уједињење и ослобођење србских земаља, као

и борба да србски државно-народни Дом буде уистину србски, то јест да има
особен друштвени склоп који је скројен по светосавском узору - по мери
аутентичног србског духа и србског интереса. Његову идејну срж изражавамо
заветном србском вертикалом: Бог – Владар – Домаћин. Она је стуб наше
идеологије коју још називамо и србским народним социјализмом, као савременим
политичким изразом Србске идеје.

Доследно исповедање Србске идеје у данашњем времену мора имати

национално-револуционарни израз, односно крајње негативно делатно настројење
према владајућем систему, који је задојен смрадним духом мондијализма,
користољубља и обездуховљености. Стојећи на таквим позицијама, Србска
Акција себе види делом општеевропског националног фронта борбе против
ционистичко-атлантистичке окупације нашег континента.
Уместо евроунијатског фалсификата Европе, желимо истинску Европу - Европу
нација. У склопу ње, и у духу словенофилске и православне димензије нашег
Покрета, желимо превасходно неговање што дубљих веза између србског народа
и најсроднијих пријатељских народа - словенских и православних.  Желимо
православне интеграције уместо тзв. евроатлантских интеграција. Слично као што
су помесне цркве православних народа гране на јединственом стаблу васељенске
Цркве, тако и државе ових народа требају да буду саставни делови јединственог
чврстог међудржавног организма Православне заједнице народа. На тај начин,
православни народи ће повећати могућност сопствене духовне и физичке заштите,
као и економског и културног уздизања.

На европској идеолошкој скали, Србска Акција не припада «десници», ни

«умереној» нити «екстремној», већ групацијама Трећег пута, које указујући на
неодвојивост национализма и борбе за социјалну правду, стоје једнако удаљено и
од владајућих демо(но)кратских мондијалиста (било да припадају левом или
десном центру), као и од левичарских, неокомунистичких и анархистичких
групација. Такође, увиђамо сву јаловост и недоследност десничарских
(«националистичких») политичких партија, које такође свесно или несвесно имају
свој удео у доминирајућем систему. За разлику од контролисане или провокационе
политичке деснице, наша идеја може се уврстити само у метафизичку десницу.
Наиме, и у хришћанској и у индоевропској традицији, појам «десне стране»
оличење је исправности, правог пута, духовне чистоте и спасења, а појам «леве
стране» оличење је њене супротности.

Дакле, свој циљ распламсавања данашње србске борбе за физички опстанак и

духовни препород, Србска Акција настоји да остварује црпећи снагу из оних
идејних начела која су мост између најдубљих сила и вредности традиције и новог
пута данашњице.

Посебну пажњу настојимо посветити сведочењу о могућности и методама обнове

србског државно-народног Дома на светосавским темељима, у виду изучавања и
афирмисања историје, претеча и могућности практичне примене начела
православне сталешке монархије чији су саставни чиниоци: симфонија Цркве и
државе, органска мисао, домаћински поредак, стратократија (владавина војничког
духа уз концепт оружаних снага државе као одбрамбеног стуба нације), социјална
правда и истинска национална држава усаглашена са потребама и исконским
животним законима матичног србског народа. Насупрот мондијалистичкој
квазимонархији протестантског типа, која би била испостава светске закулисе и
чија је идеја у данашњем времену једини «дозвољени» облик монархизма, ми
препознајемо православну сталешку монархију као систем власти који је заснован
на светосавској и општеправославној државноправној и политичкој традицији.
Стремимо изградњи система савремених израза светосавске културне баштине,
као авангардног споја древности и модерности, а против свеопште поплаве кича
бездушне рекламаторске капиталистичке псеудо-културе.
 

Истински србски национализам – православни национализам

Као један од кључних проблема данашњег Србства, намеће се

питање доследности. Наиме, национално свесни део народа углавном не придаје
одговарајући значај Православљу, како на нивоу друштвено-политичког
деловања тако и на нивоу личних животних стремљења. Ипак, то је суштинска
заблуда, јер је – по богомудрим речима Светога Николаја Жичког – Србство без
Православља обичан натпис на празном дућану. И заиста, шта је Србство
без светосавског и косовског завета, без вековне борбе непрестане за Крст Часни
и Слободу Златну, без чедности и богоугодног стида србских девојака, без јуначке
србске поезије и исконског ратничког, мученичког и херојског звука
народних гусала, које нам заветно поручују да је боље изгубити главу него своју
огрешити душу.

Иако је србски народ постојао и пре него што је примио Хришћанство, цвет своје
народне културе, националну идеју и великане стекао је у Хришћанству. Догађаје и
тековине из прошлости нашег народа, у којима ми данашњи националисти
проналазимо своје духовно уточиште, стварали су наши хришћански преци
стављајући им печат своје непоколебљиве вере у васкрслога Христа.

Наша традиција јесте у многоме континуитет старе индоевропске традиције, али

се не завршава на њој. Она је нешто више и дубље. Она је охристовљена.
Хришћанство је у оно старо (у чему свакако има и доста тога племенитог) унело
компоненте смирења, покајања, богопознања и јасне визије духовне разине
постојања, а одстранило је оно наказно и сурово.

Символички казано, на индоевропском и словенском стаблу, налази се и наша

србска грана. На њу је својевремено накалемљена Христова гранчица, из чега су
проистекли прелепи србски цветови и плодови од којих се као најдивнији издвајају
светосавски и косовски Завет. Без ова два елемента, Србство је празна љуштура.
Хришћанство је немогуће одстранити из Србске идеје као што је немогуће кичму
одстранити из живога човека. Оно напросто прожима читаву Србску идеју и
србског човека упућује на његовог Творца по чијем је образу и подобју створен.
Стога и служење Њему и Његово прослављање од стране србског народа,
представља најдубље понирање у сопствени идентитет и сопствено национално
биће.

Али, Православље мора бити срж нашег живота, не само због доследности
националној идеји и због верности идеалима наших светих и славних Предака, већ
пре свега и изнад свега, зато што је Бог наших светих Предака, Бог Живи и
Истинити, Који је људски род из љубави створио и коме је обећао Живот вечни на
Небесима, где нема ни болести ни жалости ни уздисања, као плату за наше
поштовање закона Божијег. А стремљење ка животу вечном, једина је суштинска
животна сила која и свакој потенциалној земаљској вредности, попут: породице,
брака, приватне својине, државе, социјалне правде, културе, образовања, народне
одбране, итд, може дати прави и потпуни смисао.

Гледано кроз призму људске савести као гласа Божијег у човеку, као и кроз призму
хришћанске етике укорењене у Божијем закону, очигледна је потпуна
деструктивност како моралних и културних, тако и политичких израза духа овога
времена. Јасно је, дакле, да је њихово разобличавање дужност свакога ко са
хришћанског становишта посматра политичка збивања. Но, хришћански приступ не
може се и не сме свести само на критику постојећег система, већ мора понудити и
алтернативу у складу са превасходно стваралачком, градитељском и
преображавајућом природом јеванђелске науке без обзира на то колико је идеал
православног државоустројства удаљен и нереалан са становишта постојећег
стања. Хришћанин је дужан да сведочи исправно, а што је човеку немогуће – Богу
је могуће. Уосталом, главни циљ сваког хришћанског друштвеног активизма је исти
као и циљ личног духовног подвизавања, а то је спасење душе, то јест обезбеђење
бивствовања на духовној разини постојања у Царству Небескоме.
 

Борбено србско Православље

С друге стране, као последица духовне обнове започете пре петнаестак година,
број оцрквењених Срба се из године у годину повећава. Међутим, многи међу
њима немају довољно или чак ни мало свести о нужности борбе за одбрану и
државотворни препород србског народа. Многи заборављају пример Светога
Петра Цетињског који у једној руци држи Крст Часни а у другој руци мач, чиме
опомиње на дужност нас православних Срба да осим покајања и превасходне
борбе против личне огреховљености, будемо усмерени и на делатну борбу cа
злом које од вајкада надире на наш народ и наше светиње. Упућује нас да морамо
бити верни идеалу витештва као симбиози ратништва и хришћанског
човекољубља. Ако нам је Господ подарио дивну земљу, освештану мноштвом
светиња, зар имамо права да се не старамо за њу? Какав ћемо одговор дати за
закопане дарове? Свакако, тешко је носити Србски Крст и бити на удару
безбожника са свих страна, али онај православни хришћанин којег је Бог створио
као Србина, нема другога избора уколико жели да на делима буде доследан правој
вери. Уосталом, зар нас Реч Божија не учи да ће бити спасен онај који претрпи до
краја, и зар нам то не показује пример нашег Господа Исуса Христа из кога видимо
да Васкрсења не бива без смрти! Такође, ваља се подсетити и мудрих речи нашег
блаженопочившег епископа Данила Крстића, још једног учитеља Србске идеје, који
нам поручује да иако само Царство Небеско може задовољити хришћанина, то не
значи да се царство земаљско треба без борбе препустити Антихристу и његовим
слугама које му утиру пут.
 

Чување националног бића и расни идентитет

Осим православне вере, србског језика, ћириличног писма и србске националне

свести, битан елемент наше нације јесте и србска крв. Одбацујемо неприродни
грађански концепт нације, који се потенцира у Европској Унији, према коме се
национална припадност своди на појмове држављанства, пребивалишта и језика.
Данашњи Срби су попут својих словенских и индоевропских предака, људи беле
пути и потомци су старих Срба који су стварали, бранили и обнављали србску
државу.

Физичким раздвајањем словенских племена (услед продора азијатских народа у

Европу, који на тај начин раздвајају јужне и источне Словене) као и упливима
романизованих Балканаца и делова неких завојевачких племена у јужнословенски
етнос, кристалишу се посебни јужнословенски народи међу којима и наш србски,
коме је Ћирилометодијевска и Светосавска мисија утиснула печат духовне
словесности. Наиме, несумњиво је да још од времена Светог Саве и стварања
Србске Цркве, србски народ бива преображен из једне пре свега родовске скупине
у једну превасходно духовну заједницу, која представља србско сабрање у Цркви
Христовој из кога је проистекао србски обичајни израз православне вере,
односно Хришћанство србског стила и искуства које називамо Светосавље, а
које је постало синоним и срж србске националне идеје. Међутим, то не значи да
крвна компонента у поимању србског националног идентитета губи свој
значај. Познате су (и многима саблажњиве) речи Светога владике Николаја
Србског, тачније његова лозинка србског идентитета, која казује да смо «по крви
Аријевци (Индоевропљани), по презимену Словени, по имену Срби а по срцу и
духу Хришћани».

Свакако, владика је имао на уму да крвна свеза представља иницијални и сходно

томе веома битан чинилац националног бића код сваког народа па тако и код
србског, јер народи углавном и настају тако што одређена крвно и језички повезана
људска заједница временом добије свест о својој особености, након што
претходно њени чланови кроз узајамно општење саздају заједничку и особену
културу. Сходно наведеном, у часопису Мисионар 1940. године, владика на
следећи начин говори о јединству србског народа: Породично, конструктивно и
позитивно јединство једног целог народа, у коме тече иста крв, у коме живи
исти дух, за ким лежи иста херојска и света прошлост, пред ким лебди један и
исти циљ, братство по крви, братство по духу, братство по целој прошлости
и братство по целој будућности својој.

Не може се пренебегнути чињеница да су исконски народни закони живота

условљени и биолошким карактеристикама дотичног народа, и стога су у
заблуди оне патриоте које су равнодушне према тежњи ка очувању ове
компоненте србског националног бића.

Такође, у заблуди су и они православни Срби који сматрају ово питање потпуно
небитним за духовну обнову србског народа. Свакако, најважније је да ми
данашњи Срби будемо духовни потомци светих и славних Срба и Србкиња, чију
земљу смо добили у наслеђе. Али уколико смо ми у што већој мери и крвни
потомци наших старих, и уколико имамо свест о таквом крвном наслеђу, утолико је
природно и логично да смо у већој мери везани за наше претке и да их више
осећамо као своје. А у таквом случају, у већој мери смо везани и за њихове
идеале, од којих је главни – вера у Христа. Дакле, што више кроз вене нас и наших
кћери и синова буде струјала крв наших славних србских предака и што се више
њихов лик буде оцртавао на лицима наших потомака, утолико ће и природно бити
већа могућност и већа жеља да се обнови њихов дух и њихова вера.

Истина, ми данашњи Срби, услед континуираног и свеобухватног народног

посртања из протеклог века, нисмо више ни бледа сенка наших славних предака.
О тој болној чињеници сликовито говори чувени србски духовник, отац Симеон,
игуман манастира Рукумија: Наши оци, наши дедови... Погледајте старе слике,
старе фотографије. Погледајте, ти су људи били као калуђери. Нису били
буцмасти и дебели и никакви, него су били људи чврсти, као запете пушке. Били
су ратници и сељаци, мученици, и знали су зашто живе, зашто се боре и били су
непобедиви. Како је Србијамогла да победи Аустроугаре, Немце... Читајте оца
Калиста па видите каква је мука србска била, колико је он рана имао као комита
и као ратник, и као монах после... И видите шта је Србија, шта је свети
владика Николај. Био је 36 дана без хране и воде. А отац Калист каже: «Ја сaм
издржао 25 дана, био сам много пута рањаван». А ми Срби данас, један дан не
можемо да проведемо без хране и воде? Кукамо на пост. Ух, кажу, ко шта
ради – само постиш! Они који не посте највише нападају оне који посте. А не
треба тако да буде.

Али, како даље запажа отац Симеон, иако ми данашњи Срби «можемо свакакви
да будемо, кад дође стани-пани знамо за кога смо. Наша срца осећају где је
Истина, ко је у Истини, ко је Истинити». Дакле, наша раслабљеност,
обездуховљеност и етичка дезоријентисаност још увек нису на нивоу савремених
западних стандарда, а обнова оног пламеног духа у србском народу, духа који је
красио наше старе, засигурно ће бити могућа све док овај род буде представљао
биолошки континуитет старих Срба.

И уопште, уколико осим духовног имамо и крвно прејемство од наших предака,

онда смо као народ сасвим историјски укорењени, и тада знамо да смо ми
данашњи Срби карика у једном дугачком србском историјском ланцу предака и
потомака. Знамо шта смо наследили од предака и знамо шта дугујемо својим
потомцима. У таквом случају, нација ће заиста бити једно од наших најтврђих
духовних огњишта у којем ћемо проналазити уточиште и из кога ћемо црпети снагу
за сваку животну борбу. Јер ће нас увек лакше и дубље одушевљавати подвизи
великих, светих и славних Срба и Србкиња, ако знамо да смо ми крв њихове
крви и кост њихове кости. Таква свест ће нас више инспирисати да подражавамо
њиховом примеру.

Или како у «Завештању крви Стефана Немање» вели Миле Медић: Као што

велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче
се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек. Шта је онда човјек него мали суд
у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.
Уосталом, погледајмо и како Свети владика Николај у делу «Национализам Светог
Саве» објашњава светосавско поимање Народне државе, и указује на штетност
мешања крви:
Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у
којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него
мач сме ићи само до границе једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се
дозволи да се држава простире докле мач може досегнути, онда држава
престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том
случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним
димензијама, али губи у интезивности духовне и моралне снаге; јер постаје
мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх,
немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности.

Уплив крви других народа или раса у један народни организам јесте историјска
неминовност, па ни србски народ у том погледу није изузетак. Али када су такви
процеси већ неизбежни, природно је настојати да разводњавања традиционалног
србског етничког бића, буде у што мањој мери.

У вези са тим, позната је пропаганда хрватске историографије, која србски народ

покушава представити као «производ турско-фанариотске реторте», желећи тиме
да искаже како Срби наводно, у највећем делу свога расног бића, нису Словени па
чак ни Индоевропљани. Такве, ничим аргументоване бесмислице, које потичу од
искомплексираних србомрзачких «научника» који услед ништавности сопствене
«националне» идеје, покушавају кривотворити србску, убедљиво је разобличавао
један од највећих србских интелектуалаца протеклог века, Лазо М. Костић, у свом
изванредном делу «Образовање и одржање српске нације» позивајући се на
мноштво релевантних докумената, односно записа познатих европских историчара
и других научника који су се бавили историјом ових балканских подручја. Па тако, о
наводном крвном мешању Срба са турским окупатором, Костић пише следеће:

Срби су се најчишће расно и ментално одржали под Турцима... сви страни писци
од угледа истичу колико је баш српско ропство под Турцима њему послужило и
помогло да одржи своју етничку чистоту. Срби су тада били просторно
изолирани, а та изолираност се показала као оклоп који није пуштао стране
утицаје на српски народ.

Истим поводом, Костић цитира мноштво немачких, француских и других углавном

западних аутора, чији су списи међусобно сагласни у ставу да су Срби махом били
сасвим изоловани од турског окупатора и да су уопште избегавали крвно мешање
са инороднима.
Србски карактеролошки идентитет и архетип србског човека, искован је стицајем
особитих географских, биолошких и историјских чинилаца. Херојски карактер
србског народа избрушен је чврстином планинске стене, густином шуме,
изолованошћу као и борбом непрестаном за народну слободу и духовни
идентитет.

Посебни словенски народи настају као последица процеса физичког раздвајања

делова јединственог старословенског етноса као и уплива различитих
несловенских елемената у поједина словенска племена. Језик, фолклор,
митологија, а делимично и физичке и психичке особине, говоре о међусобној
блискости словенских народа. Ипак, као последица мешања са различитим
народима и услед карактеристике рецесивности одређених наследних елемената
и специфичности генетске комбинаторике, јавља се разлика у заступљености
појединих подрасних типова беле расе међу различитим словенским народима.
У србском народу преовлађују елементи динарског типа, који се по Владимиру
Дворниковићу код јужних Словена кристалише као последица утапања
несловенских балканских и медитеранских елемената у словенску масу. На
сличном становишту је и Бранимир Малеш, по коме динарски тип по својим битним
елементима указује на сопствени прототип светлије комплексије. Тај прототип је,
по Малешу, услед уплива једног тамнијег типа, еволуирао у облик који је
својевремено назван динарским типом.

Психичке особине Динараца одговарају Цвијићевим антропогеографским

одређењем архетипа србског човека, а у основи се подударају и са духовно-
историјским созерцавањем идеала србског православног човека, какво је чинио
Свети Николај Србски.

Постојање етнолошке и антропогеографске разноликости појединих србских

области, као последице различитих услова историјског развоја, позитивна је
појава, јер је снага сваког организма управо у разноврсности његових повезаних
органа, како је то истицао Константин Леонтјев.
 

Дух, култура и етика

Као скуп добрих обичаја који чине предуслов здравог и складног живота појединца
и заједнице, етика је вероватно најпоузданији показатељ истинске снаге једног
народа у одређеном времену. И повесно искуство јасно сведочи да један народ
расте и уздиже се онда када му се синови диче чојством и јунаштвом, а мајке и
кћери пожртвовањем и чедношћу, када се нико не боји напора и
самосавлађивања. Супротно томе, стање у једном народу се на свим пољима
погоршава када народ окрене леђа поменутим особинама. Због тога је сваком
истинском националисти јасно да је од борбе за одбрану народног иметка и
народне територије, много важнија одбрана народног морала или тежња ка
моралном препороду. Морални капитал једини је капитал који ни под којим
условима не сме бити окрњен уколико се жели имати добар темељ за народно-
државни Дом.  Oву истину веома добро знају и ционистичко-мондијалистички
креатори богоборног Новог светског поретка. Они веома добро виде да је
моралност препрека изградњи потрошачког друштва скројеног по атлантистичко-
мондијалистичком калупу, те стога улажу велика средства како би се обрачунали
са последњим остацима старог хришћанског морала који је био духовни а
посредно и физички штит наших предака од разорних туђинских духовних уплива.
Савремени систем вредности и морална срозаност, имају своје изразе у
савременој западњачкој култури, која опет има повратно и по неморал
стимулативно дејство јер подстиче: материјализам, индивидуализам, егоизам,
неодговорност, лењост, кукавичлук, сластољубље, распламсавање страсти,
стварање култа забаве и остале елементе болесног потрошачког и отвореног
друштва. Отуда можемо закључити да и духовна и морална обнова како би се што
ваљаније спроводиле, требају имати и своје културне изразе. Оном делу омладине
који у актуелном духовном безнађу проналази смисао живота у православној вери
и подражавању својих светих и славних Предака, треба понудити одговарајућу
алтернативу у аутентичној националној култури усклађеној са православном
етиком. Таква култура наравно већ постоји, али је треба не само неговати већ и
надограђивати (на темељима који већ постоје) и учинити што доступнијом. При
томе треба разликовати прилагођавање техничким околностима једног времена,
што само по себи није на одмет, од прилагођавања духу времена које је у
данашњим условима неизоставно штетно. На тај начин ће се православној
омладини омогућити да сама осети естетску и етичку супериорност аутентичне
православне и националне културе у односу на савремено западњачко неморално
и монотоно смеће. Али таква спознаја је могућа само уз преумљење које човека
чини способним да гледа духовним очима, то јест да гледа дубље од површинске и
нагонски лепе и шарене одеће, односно смећа чија одвратност постаје упадљива
тек ако се гледа са исправног становишта.

Неговање националне културе не сме се сводити само на просто конзервирање

већ се ваљају прихватити и извесни страни елементи који пак омогућавају додатно
развијање националне културе, те стварања авангардног споја искона и
модерности. У културном животу Србије могу фигурирати и елементи страних
култура под условом да они нису супротстављени хришћанској етици.
 

Национална држава

Држава представља правно-политички израз конкретног народа и стога ваља бити

уређена у складу са његовим животним законима. Сваки православни Србин треба
да тежи таквом правно-политичком устројству србске државе које омогућава
физичку, духовну и социјалну заштиту србског народа као и стварању такве
духовне климе у србском друштву, која би била што погоднија за спасење душа
свих њених житеља. Јер хришћанина може задовољити само Царство Небеско, а
држава и право требају бити схваћени као потенцијална средства при тежњи да се
оно задобије. Богочовек Христос јесте апсолутна мера свих земних ствари, па тако
и државе и система власти. Они заправо и вреде само онолико колико човека могу
приближити Богу. Каква би суштина такве хришћанске државе требала бити, знамо
на основу извора наше православне вере – Светога Писма и Светога Предања.
Свештена симфонија Цркве и државе (коју православни народи требају
спроводити кроз своју народну државу и народну помесну Цркву) и у склопу ње –
православна Монархија, намећу се као једини адекватан одговор који нам по том
питању пружа светопредањска баштина наше Свете Цркве.

Србска држава у територијалном погледу треба бити јединствена и обухватати

што је могуће већи део србског отачаственог простора, који је данас углавном
окупиран. Изузев данашње Србије (укључујући у њу и свету србску земљу, Косово
и Метохију) србском отачаственом простору припадају: Црна Гора, Крајина (са
Славонијом и Далмацијом), Босна, Херцеговина и Македонија.

Услед лошег искуства са аутономијама као и мањка центрипеталних тенденција

код данашњих Срба, неприхватљив је било какав вид унутарсрбске територијалне
аутономије изузев локалне самоуправе градова и општина.

 
Православна Монархија
Домаћински поредак на који нас упућују наша традиција и вера, свакако
подразумева монархијски облик државне власти, као што смо то и напоменули у
претходном поглављу.

Познато је да савремени глобални систем и његова испостава у Србији

дозвољавају па чак у извесним случајевима и привидно уважавају Православље,
али искључиво као либерализовани и екуменизовани млаки традиционализам и
породичну реликвију, као што је дозвољен и патриотизам али само уколико је
сведен на фолклор, некакве «брендове» или навијање за спортске репрезентације.
Сходно томе, толеришу се и монархистичка стремљења, али само ако за циљ
имају стварање парламентарно-демократске «монархије», то јест монархије
либерално-протестантског типа која је православној србској традицији сасвим туђа
и која би у данашњем времену под оваквим властима морала бити потпуно у духу
мондијализма и грађанског концепта државе.

Истинска србска православна монархија, чија се идејна срж може изразити кроз
заветну србску вертикалу: Бог – Краљ – Домаћин, може бити установљена само
као политички израз православне духовне обнове Србства. Народ заправо мора
стећи умеће за задобијање Монарха, како би то казао руски философ Иван Иљин,
и на тај начин измолити од Господа благочестивог Владара – миропомазаника
Божијег.

Осим чињенице да је монархијско уређење државно-народног Дома једини

освештани богомблагословени облик државне власти, и чињенице да је принцип
династичког континуитета битан предуслов дуготрајне државне стабилности, међу
монархијским принципима ваља посебно истаћи и начела старешинства и
ауторитета, које данашњи мондијалистички заговорници тзв. парламентарне
монархије у Србији, гурају «под тепих». По њиховом концепту, монарх је суштински
гледано обична лутка, чија би улога била да својим међудинастичким везама
допринесе некаквом «помирењу са светом», «убрзаним европскм интеграцијама»
и сличним којештаријама. Међутим, начело старешинства намеће се као нужан
предуслов успешног функционисања било какве заједнице.

Како би скупина људи могла напредовати у духовном, културном, привредном и

сваком другом погледу, она мора бити устројена као организована заједница са
јасном поделом послова међу њеним члановима. Међутим, у том случају нехатно
или свесно рђаво поступање и неодговорност једног члана заједнице, често
наноси велику штету читавој заједници, због чега у њој мора постојати старешина
који ће сузбити штетно деловање или чак одстранити из заједнице сваког њеног
члана који јој наноси штету. На општедржавном плану, ствар је свакако
компликованија услед чињенице да је реч о великој и сложеној заједници и
разгранатој хијерархијској структури државног апарата. Нико не спори да државни
органи требају и морају бити разврстани по функционалном критеријуму, али
демократско начело поделе властионемогућава постојање истинског старешине
државно-народног Дома који би имао већа овлашћења од осталих органа власти и
који би имао последњу реч и моћ да успешно «пресече» и реши сваки спор или
кризну ситуацију, које настају као последица тзв. законских рупа, криминалних
делатности или међусобне супротстављености државних органа по одређеним
питањима. Наравно, сваки старешина а поготово државни, мора имати веома
развијено осећање правичности како не би своју моћ криво употребио, јер
заједницу разара и свака злоупотреба власти. Када старешина има развијено
осећање правичности и када га у пракси потврђује, онда неминовно има и велико
поверење својих поданика. Само у таквом случају може се говорити о истинском и
потпуном ауторитету па и истинској народној власти. Још су стари Римљани
под влашћу подразумевали реч autoritas што сведочи о древном схватању да је
власт без ауторитета – празна љуштура.

Како не би долазио до основних противречности, сваки монархиста најпре треба у

себи самом устројити монархијско начело тако што ће у складу са својом
боголикошћу тежити да у склопу сопствене личности потчини нагон духу. Из тога
даље происходи обавеза свакога монархисте да се, у оквиру оних организованих
заједница у којима суделује, руководи поменутим монархијским (то јест
домаћинским) принципима. Таквим руковођењем, србско друштво ће бити на путу
ка истинској православној монархији, а у времену када за њу оно буде било и
сасвим зрело, требала би по органском следу ствари, бити изнедрена истинска
србска елита (аристократија) и будући србски Монарх. Такозвана парламентарна
монархија могла би бити само прелазна фаза ка истинској православној
монархији, али само уколико би на њеном челу била личност која је искрени
србски родољуб, исповедник православне вере и добар познавалац традиције и
језика свога народа. Такав монарх не би био марионета светске закулисе, већ
истински Вожд србског народног отпора глобалном завојевачу. У посредној вези са
претходно реченим, ваља истаћи да је начело примогентуре при наследству
престола (по коме престо наслеђује најстарији син Владара), такође западњачки
уплив и да га никако не треба стриктно везивати за србске прилике. У србској
немањићкој традицији важило је начело најспособнијег потомка, којег као свог
наследника одређује актуелни Владар.

Ма колико идеал истинске православне сталешке монархије у Срба изгледао

недостижан, православни монархисти не смеју клонути већ морају имати на уму
јеванђелску поуку која нас поучава да што је човеку немогуће, Господу је могуће.
Уосталом, када је реч о богоугодним земаљским циљевима попут монархијског
уређења државно-народног Дома, треба рећи да је од њиховог остварења много
битнија сама тежња ка таквим циљевима, јер се и таквом тежњом сабира плата на
Небесима, а задобијање «права грађанства» у «Небеској Монархији» као духовој
разини постојања, врхунски је циљ сваког православног човека.
 

Зло демо(но)кратије

Једна од кључних догми модерног света јесте и идеологија демократије. Ко год да

се у данашњем времену усуди да критикује ову политичку идеологију, засигурно ће
у маниру линчовања бити чашћаван већ препознатљивим етикетама. Истина,
признаће и многи поборници демократије, да њихов вољени систем није баш
сасвим идеалан, али да бољи наводно не постоји. И за све негативне појаве које у
њој доминирају наћи ће се изговори, како је реч о «дечијим болестима
демократије», или пак о томе како «права демократија тек треба да дође и да
замени ову псеудодемократију», или ће се све доминирајуће негативне појаве у
њој приписати «назадним», антидемократским и «профашистичким» снагама, па
чак и ако ове немају никакав фактички утицај на функционисање власти. Сва та
фразеологија довољно сведочи о најватренијим демократама и о њиховом
систему, чију је исправност данас забрањено испитивати.

А да се ради о тежњи стварања глобалног лажног раја на земљи, сведочи нам већ
и сам формално-терминолошки појам демократије, то јест прецизно анализирање
и созерцање стварног значења ове речи.

Каже се данас да реч демократија означава владавину народа. Питање је само

којег и каквог народа? Још од античких старогрчких времена, речју «демос», која
представља основу речи демократија, означава се руља а не обичан народ.
Стога је и од стране старих грчких философа демократија сматрана негативном
појавом. У Светом Писму, речју «демос» означава се обезбожена бесловесна
руља, како то истиче и поменути учитељ Србске идеје Небојша М. Крстић у свом
чланку «Православље и демократија»:

Веома је важно знати да се грчка именица демос у Светом Писму Новог Завета
појављује свега четири пута, и то увек у најнегативнијем значењском
контексту (Дап 12,22; 17,5; 19,30.33). Демос је безсловесна руља која обожава
антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I, ђавоиманог богоборца који је,
да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане, затворио Апостола Петра и
мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина Зеведејевог (Дап 12, 20-23). Демос
је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали против благочестивог
хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5). Демос је, такође,
неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа манипулишу лихварски
демагози на челу са ефеским златаром Димитријем који демонском мржњом
мрзи Господа Исуса Христа и све хришћане (Дап 19,23-40).

Ни материјални појам савремене демократије није ни мало бољи. Под савременим

демократским режимом подразумевају се: вишепартијски парламентаризам, као
њен политички израз, као и њен економски израз у виду идеје либералног
капитализма.

Као што је познато, заговорници демократије и парламентаризма као нарочиту

врлину своје идеологије истичу принцип по коме бирачи имају могућност избора
између различитих политичких опција. Привидно то је заиста тако, узимајући у
обзир постојање многих партија и сталних сукоба између њих. Али уколико се
ствари сагледају пажљивије, јасно је да бирач има избор само једне једине
политичке опције – демократске, било либерал-демократске или социјал-
демократске. И поред свеукупне нетрпељивости актера демократско-
партијског политичког живота, очигледно је да су разлике између појединих
партијских програма више у нијансама него у суштини. А треба рећи и да бирачи
програме углавном и не читају, већ се често опредељују на основу неких
апсурдних детаља (нпр. ко има лепше одело, лепше зубе...). Такође, под окриљем
овог система, свако политичко деловање мора се кретати у строго одређеним
границама, а ако се неко и усуди да изађе из круга «дозвољене деснице», добиће
најпогрдније етикете и бити шиканиран а често и прогањан на сваком кораку. И то
без имало (или довољно) права на аргументовану одбрану у демократској
јавности.

Када се све то узме у обзир, види се да је демаскирана демократија веома блиска

комунизму. Оба система красе и тоталитаризам и извесни плурализам, с разликом
што у комунизму постоји унутарпартијски плурализам, оличен у борби и
међусобној чистки партијских фракција, док у демократији постоји борба
политичких партија, чија је међусобна разлика на идеолошком плану, како већ
рекосмо, махом привидна, баш као и међусобна идеолошка разлика комунистичких
фракција. И у комунизму и у демократији, критичари суштине владајућег система
бивају «дочекани на нож».

За демократију, битан је квантитет а не квалитет. Важно је само то ко је добио

већину гласова, а потпуно се занемарује питање да ли су и колико стручни они који
гласају поводом питања о коме се гласа. Па тако, на пример, глас тројице пекара
важи три пута више од гласа једног економисте када се одлучује о неком
економском питању, јер власт која је званично изабрана на принципу тзв. општег
права гласа, бави се свим друштвеним питањима. Уместо да се доношење одлука
сузи у границе стручности и компетентности бирача, демократија омогућава да
сваки бирач о свему одлучује, што је апсурд јер се не може свако у све разумети.
Због тога закључујемо да демократски систем не доприноси доношењу
квалитетних друштвених одлука. Ваља истаћи и чињеницу да је у демократији
могуће да мање од 30% бирача изабере власт, а негде је довољно и мање (пошто
је довољан и минимално надполовичан излазак бирача на изборе, а негде се чак
ни тај услов признавања изборних резултата не поставља). Поставља се онда
питање, о каквој је то владавини народа реч?

А како тек гледати на појаву толиких «невладиних организација» које у

демократским системима имају почасно место при креирању јавног мњења, иако
их нико није изабрао. О антинародном карактеру демократије сведочи и чињеница
да многе од поменутих «невладиних организација» представљају перјаницу у
отвореној борби против матичног народа у датој држави. Али нису само оне те које
су у служби глобалних центара моћи који се обрачунавају са остацима самосвести
и суверености хришћанских државотворних народа. Јавна је тајна да су многе
политичке партије финансиране или чак и створене од стране истих центара, те су
дужне и деловати по њиховом диктату.

Даље, у демократији већина избројаних гласова проглашава се за истину, а права

Истина проглашава се за обичну манифестацију једне од низа «конфесија» каквих
је у друштву прегршт. Због таквог хуманистичког одбацивања Бога и постављања
грешног човека на Његово место, нису се могле избећи бројне негативне
последице које је демократија проузроковала.
Уместо да се уважи органско економско разврставање људског друштва по
различитим струковним групама, за демократију су политички релевантне само
политичке партије, које су једна другој међусобна конкуренција у борби за власт, и
као такве крвно су завађене. А тиме се само распламсава и потенцира свађа у
народу, чиме се више него штетно делује по идеал народног јединства.

Што се капитализма као другог чисто економског израза савремене демократије

тиче, његов најгори период обично се везује за другу половину ХIХ века и сурову
експлоатацију радника. Али она је по својој несумњивој великој штетности
можда тек «до колена» данашњој пракси која постоји на глобалном нивоу, где
демократски «међународни» економски центри моћи диктирају мањим
државама мере које ове морају примењивати (на пример, диктат којим се налаже
која се предузећа и под којим условима морају приватизовати). Да ли је следећи
корак и буквално одређивање шта ће која породица ручати или вечерати? Ово
питање садржи у себи ипак извесну дозу оптимизма, с обзиром да тоталитарној
глобализацији при њеној тежњи да човека сведе на обезличеног грађанина и
потрошача испраног мозга на путу стоје све органске заједнице којима човек, по
Богом установљеној природи, припада. Међу таквим заштитиним заједницама
битну функцију обавља (тачније требало би да обавља) породица, као основна
ћелија нације.

Очигледно је и то да демократија нимало не штити житеље дате друштвено-

политичке заједнице од манипулација и обмани, којих се демократски партијаши
прихватају како би пригрлили власт или остали у њој. Толико о слободама и
правима, без чијег наводног гарантовања демократски теоретичари права не
признају постојање уставног поретка у датом друштву. А шта рећи на електронска
лична документа, као један од најновијих изума демократског света? Њихово
увођење омогућава сваком државном службенику са полицијским овлашћењима
да у сваком тренутку, без овлашћења суда, увидом у одређени досије, на основу
погрешног закључка постане преки судија грађана. Није ли то покушај господара
демократије да човечанство претворе у електронски концентрациони логор?

Демократски мит о правима и слободама и није могао имати другачију судбину, јер
је овај политички систем од самог почетка пропустио да слободе и права услови
обавезама. Без тог условљавања, слободарство је обавезно противречно, јер
подарује слободу једнима да се боре за лишавање слободе и права других. Томе
нас учи историја демократије, од гиљотина па све до «хуманитарних» бомби НАТО
убица.
 
Сталежи уместо партија

У данашњем времену модерне (у техничком смислу) државе и условима развијене

инфраструктуре и разгранатог система професија, потребно je формулисати
савремени израз одређених чинилаца везаних за систем власти, који требају бити
израз свештене симфоније и православног монархизма, као јемства државне
власти са хришћанским печатом. Такав систем се од савременог секуларног и
демократског система разликује суштински, то јест у односу према основама на
којима заједница почива. Из те основне разлике происходе све остале. Јасно је да
у оквиру православно-хришћанског система власти највећи утицај треба имати
православни Владар, а саборно са њим требају функционисати управна, судска и
законодавна власт, као и одговарајући привредни режим. Сви ови елементи
требају под својеврсним надзором Владара функционисати у систему релативног
јединства, саборности и координације. Такав систем логично подразумева битно
другачији начин избора, састава и уопште функционисања ових органа, у односу
на демократске режиме. Како би се то увидело и закључило, довољно је објаснити
и образложити макар један од аспеката идеала савремене хришћанске државе,
упоређујући га притом са демократским решењем по истом питању. То је
вероватно најприличније учинити са институтом који се у демократији назива
системом законодавне власти и народним представништвом.

Осим што почива на богоборној идеји «народне суверености» (негирајући притом

да је власт од Бога), овај концепт посматра личности као атомизована бића,
издвојена из заједница којима оне по правилу органски припадају (породица,
нација, струка, црква). У складу са тим идејама демократије, постоји и
функционише народно представништво као законодавна власт у држави,
састављено од представника политичких странака – организација које настају са
циљем освајања власти, а које имају монопол на кандидовање за избор чланова у
поменуто народно представништво. У савременој православно-хришћанској
држави којој тежимо, народно представништво треба доносити законе, чија ће
правоснажност у крајњој линији зависити од Монарха, као миропомазаника
Божијег. Оваква потчињеност, и бирача и изабраних, миропомазанику Божијем,
упућује исте на смирење и навикава их на покоравање ауторитету, који је по
казивању Светих Отаца, «онај који задржава» односно онај који је брана ширењу
зла и утирања пута Антихристу. Насупрот томе, стоји поменута демократска идеја
«народне суверености» која у својој грандоманској умишљености и митоманији
само распламсава свеопшту гордост из које происходе и други грехови.
Хришћанска вера и органска мисао конститутивним делом личности сматрају њено
припадништво заједници, без које по правилу личност не може опстати и у којој по
правилу живи. Хришћанска држава, за разлику од демократске, мора уважити ту
истину. Она мора државу сагледати као организам сачињен из посебних делова
који имају стварну и сврсисходну функцију. Такви делови, односно групације на
чијем постојању држава почива, јесу струке које постоје од када постоји и подела
рада у друштву. Разгранатост и постојаност струка јесте предуслов подмирености
свих егзистенцијалних друштвених потреба. За разлику од њих, политичке странке
јесу паразитске организације које живе на рачун државе (а држава, како рекосмо,
почива на струкама) због чега је и апсурд да управо оне њоме управљају. Због
тога би, по логици ствари, место партија у народном представништву требале
заузети организације које окупљају све припаднике исте струке. Такве
организације би уместо партија имале своје представнике у законодавној власти, а
сами избори би се одржали на нивоима струковних организација (сваке
појединачно). На тај начин, бирач за разлику од своје улоге у демократским
партијским изборима, у оваквом систему одлучује у границама сопствене
стручности и компетентности (чиме се усмерава ка своме призиву и умножавању
талената), бирајући представнике из сопственог професионалног круга, о којима је
много боље обавештен. На тај начин је битно сужена могућност манипулације и
обмане, која постоји у парламентарној демократији, где бирач одлучује по
питањима за која није компетентан и бира људе о којима често не зна довољно.

Опште је познато да су партије једне другима конкуренција услед чега су упућене

на стални сукоб који се преноси и на народ. За разлику од њих, струке су
међусобно постављене као делови организма који морају саборно сарађивати како
би организам функционисао. Сваки појединац и поред припадности одређеној
струци, мора поштовати и све остале струке, јер му је њихово постојање
неопходно како би могао подмирити своје разнолике потребе. Због тога, овакав
систем искључује или битно сужава могућност перманентних унутарнародних
сукоба који постоје у вишепартијском парламентарном систему и поспешује
народно јединство.

Свака струковна организација би у представништву имала број представника који

је сразмеран заступљености струке (коју она организационо представља) у датом
друштву. Због тога, овакав систем омогућава и пројектовање друштвене
структурне сразмере струка, на народно представништво (нпр. ако у држави има 5
% здравствених радника, толико ће их бити и у народном представништву) што у
демократији није случај. Струковне организације би своју улогу имале и у чисто
економском функционисању државе, где би дошла до изражаја и њихова
социјална улога.
 

О међусобној условљености националне слободе и социјалне правде

Као што истински национализам не може бити без тежње за хармонијом између
класа и заштитом радника као носилаца стваралачке снаге нације, тако ни
социјална правда не може бити остварена без национализма као везивног ткива и
темеља одбране државе која представља средство помоћу коjeг се нација
самоуређује и штити, и средину у којој се социјална правда треба остварити. Циљ
глобализације јесте разбијање свих здравих заједница којима човек припада а
које му чине природну и органску заштиту од спољних тежњи. Стога, глобални
завојевачи и настоје уништити патриотизам и национализам као темеље одбране
државе и нације и сломити остатке хришћанског морала, не би ли савремени човек
сасвим постао обезличени грађанин и потрошач испраног мозга који би као такав
био подложан свакој врсти експлоатације. Ти глобални ционистички лихвари желе
да дрво националног идентитета државотворних европских народа сасвим одвоје
од матичног корена, не би ли га тако сасеченог гурнули у ватру и на тај начин
уништили. Када је човек отуђен од хришћанске етике, неминовно
постаје роб својих необузадних нагона а преко њих робује и бездушној
рекламаторској капиталистичкој култури.
 

Основно начело домаћинске економије

И либерал-капиталистичка необуздана игра индивидуалних интереса у привреди

као и актуелно глобалистичко неолиберално потчињавање унутрашњих
економских процеса ционистичким бриселско-вашингтонским структурама, једнако
су штетни економски модели.

Србији је потребна државна интервенција у економији која ће настојати да спречи

деструктивне економске процесе и штити социјалну правду, при чему правни акт о
спровођењу конкретне економске мере треба саборно да донесу надлежно
министарство и заинтересовани сталеж.
Чиниоци производње свакако јесу и рад и капитал као и предузимач, али уз њих
неизоставно и народна заједница, која на одређеном ступњу свога развитка ствара
државу као свој правно-политички израз. Национална држава са својим поретком
обезбеђује стабилност, ред и остале услове за нормално и успешно
функционисање производње.

Сходно томе, сваки прави борац за социјалну правду врло добро зна да су
национална и социјална компонента њени нераздвојиви чиниоци.
 

Средњи систем

(Или «Трећи пут» по Светом Николају Србском)

Свети владика Николај сматрао је да се при решавању проблема социјалне
правде, православни Срби морају угледати на своје претке, који су у тзв.
«Средњем систему», где осим личне приватне својине постоји и колективна,
успешно решили социјално питање, ослањајући се на породичне задруге,
еснафска удружења и хришћански морал. У таквом систему, на пример, еснафска
имовина (у савременим условима место еснафа заузеле би струковне коморе) која
опстаје и увећава се путем специјалних пореза и легата, служила би за
збрињавање породице и образовање деце умрлог члана еснафа, или пак за
потребе самог члана еснафа који би «пао на ниске гране». Слична организација
постојала би и на селу, са такозваним сеоским кошевима, као колективно
својинским добрима. Владикина тежња за обновом тзв. Средњег система код
Срба, полази од чињенице да оба економска екстрема – робовање човека држави
(комунизам) и човека човеку (капитализам) – не могу остварити социјалну правду.
Ипак, како Владика запажа, овакав систем, који је разрушен појавом духа
непоштења и неповерења, није могуће обновити без претходног васпостављања
хришћанског система вредности као гаранта националне солидарности. Уосталом
сама начела хришћанске аскезе и самосавлађивања подстицајно би деловала на
рационално трошење оскудних економских ресурса и самим тим смањења
социјалних тензија. Или како би Владика рекао: «Храна која је могла бити довољна
за тридесет лица кад се постило, данас је једва довољна за десет лица. Ипак су
оних тридесет били здравији и снажнији и задовољнији, него ових десет у наше
време. Тако је Бог благосиљао наше претке због поста. А са нама који не постимо,
бива оно што је речено Јеврејима: “Јешћете али се нећете наситити”.»
 
Православне интеграције

Јер где су два или три сабрани у име моје, ондје сам ја међу њима – поручује нам
Господ наш Исус Христос, у циљу истицања значаја заједнице као фактора од
посебног значаја за задобијање благодати Божије. И на чисто материјалној разини,
јасна је практична предност организоване заједнице у односу на скуп неповезаних
појединаца, јер је снага ове прве неупоредиво већа од механичког збира снага
свих појединачних чиниоца који сачињавају дату заједницу. Колико је значајна када
постоји међу појединцима, толико је значајнија када постоји међу народима – као
живим истријским организмима, јер ће више народа лакше постићи заједничке
циљеве уколико су међусобно солидарни и организовани.

Управо из поменутих разлога, припадницима народа који су по традицији претежно

или потпуно православни, треба посебно бити значајно настојање да се постигне
политичко, економско и војно а унапреди духовно јединство између њихових
народа. На такву дужност нас упућује Свето Јеванђеље већ поменутом поруком о
заједници у Христу, као и заповести о љубави према ближњем, али и историјско
искуство. Примера ради, тек заједничким удруженим напорима балканских
православних народа, уз помоћ и покровитељство Царске Русије, протерана је са
Балкана турска империја (1912), која је вековима уназад држала у ропству и
угњетавала православне народе. На крају, ка таквом циљу упућује нас и постојећа
ситуација са краја XX и почетка ХХI века у којој антихришћанске силе кидишу на
народе који су барем по својој традицији православни, то јест на државе тих
народа као и остатке њихових аутентичних култура и остатке хришћанског система
вредности који представљају трн у оку креаторима Новог светског поретка.

Слично као што су помесне цркве православних народа гране на јединственом

стаблу васељенске Цркве, тако и државе ових народа требају бити саставни
делови јединственог чврстог међудржавног организма Православне заједнице
народа. На тај начин, православни народи ће повећати могућност сопствене
духовне и физичке заштите, односно одупирања силама које утиру пут Антихристу
и повећати могућност свога духовног и економског уздизања, православног
мисионарења и сведочења читавом човечанству визије свеопштег будућег
васкрсења.

Претпоставка пожељне политичке повезаности православних народа јесте јачање

духовне блискости међу њима. Због тога, појединци и групације унутар разних
православних народа које искрено стреме таквом циљу, морају се повезати и
координирано деловати како би што потпуније исповедали идеју политичког и
духовног јединства православних народа и њиховог супротстављања наказном
принципу евроатлантских интеграција. По том питању, природно је да највише
може учинити руска држава, пре свега по питању помоћи и подршци проруским и
Православљу наклоњеним групацијама код других православних народа, и тиме
утицати на јачање идеје о политичком повезивању православних.

Елементи те идеје указују на вишеструку предност и узајамни сплет користи свих

чинилаца будуће заједнице православних народа. Моћна и велика руска држава
осим реализације својих богомданих дарова у виду заштите малих братских
православних народа, добила би приступ Балкану и Медитерану, а остали
православни народи добили би моћно руско наоружање и физичку заштиту како
услед руског покровитељства тако и услед међусобне солидарности која добија на
тежини чињеницом да се балкански православни народи међусобно граниче и
живе на полуострву што вишеструко повећава њихов одбрамбени потенцијал.
Отуда, православни народи морају претходно добити патриотске власти (по
могућству православно-монархистичке) које су наклоњене православним
вредностима и које би одбациле западњачке упливе и изгладиле сваки међусобни
спор, јер гледано кроз хришћанску духовну призму, јасно је да сваки спор који
спречава савез православних потиче од сатане и његових слугу. Везано за ово
питање, треба рећи да православни хришћани полажу наде у пророчанства Светих
Отаца о могућој обнови руске Царевине, која би по логици ствари директно или
макар подстицајно деловала и на побољшање прилика код остали православних
народа.

По питању могућности православног међудржавног савеза у данашњем времену,

посебан проблем представља претежна етичка, духовна, политичка и културна
слуђеност и дезоријентисаност већине данашњих припадника традиционално
православних народа, који су се заменивши творевину за Творца и одбацивши
светле идеале својих предака, поклонили бездушној рекламаторској
капиталистичкој култури. Стога, државотворна обнова на православним темељима
и политички савез православних народа, морају имати покриће у њиховом
духовном и културном препороду. Али већ сама идеја политичког савеза
православних има изразито подстицајно дејство на духовни и културни препород,
јер указије на реалност могућности физичког супротстављања антихришћанским
силама.
 
Однос према Западу и идеал Европе Нација

Сходно јеванђелској поруци да се више тражи од онога коме је више и дато,

знамо да је на пољу умножавања датих таланата, Бог више тражио од европских и
осталих крштених народа него пак од оних некрштених. Али западни, односно
романо-германски део крштене Европе почео је још давно да закопава своје
духовне дарове, прилагођавајући Христову истину својој људској огреховљености,
што је проузроковало губитак истините хришћанске вере и сходно томе константно
смањење елемената хришћанског духа и хришћанске побожности на европском
Западу. За европски Запад, Христос је временом у све мањој мери бивао мерило
вредности, а огреховљени човек је у све већој мери постајао такво мерило.
Просечан западни човек временом је постао сасвим прелешћен творевином, коју
је све више постављао на место Творца кога је пак све више заборављао.
Међутим, европски Запад није се тиме задовољио већ је такву наопаку свест
ширио и наметао, како европском Истоку тако и осталим деловима човечанства,
при чему се често није презало ни од подмуклости и злочина. Услед такве духовне
климе, европски Запад је временом постао најпогоднија духовна средина за
успостављање доминације јудео-масона, који су своје потоње овладавање
Западом искористили као одскочну даску за напад на Царску Русију
и Православље, као и покушај за поробљавање читавог човечанства, како је то
јеврејском роду заповеђено у богомрском Талмуду. Кулминација ове вишевековне
западне тенденције човекоцентричности и удаљавања од Христа, јесте актуелни
духовни, културни и морални мрак који доминира човечанством.

Данашњи европски народи, пре свега западни, махом су потчињени и послушни

ционистичким центрима моћи, којима на тај начин помажу у спровођењу
антихришћанске глобализације и утирању пута Антихристу као будућем глобалном
владару кога јевреји настоје устоличити као свог месију. С обзиром да суделују у
антиправославним и антисрбским пројектима као што су НАТО и ЕУ, као и да
посредно или непосредно у већинској мери подржавају своје злочиначке политичке
елите које теже потпуном распарчавању србских земаља, јасно је да нам
западноевропски народи у данашњем времену, с обзиром на садашње
доминантно расположење које постоји код њих, не могу бити савезници и поред
релативне крвне и делимичне цивилизацијске блискости са нама Србима, јер
крвна блискост има своју вредност са хришћанског становишта само онда када
има одговарајућу духовну подлогу.
Иако је данашњи србски нараштај у великој мери осењен њиховим
(западним) духом, србски народ се у ова времена ипак налази на првој линији
одбране од ционистичко-евроатлантске најезде. И то одбране оног дела
човечанства који се опире таквој западној хегемонији, баш као што су наши преци
раније вековима били на првој линији одбране европских народа од најезде
муслиманских азијатских хорди. Ипак, и поред нужности наше превасходне
упућености на православне интеграције и ослонац на братску Русију, ми требамо
пружити руку и сваком западноевропском народу који би евентуално покушао да
се отргне из чељусти ционистичких бриселско-вашингтонских структура. Само оне
западне снаге које се боре за Европу нација која би била заснована на
хришћанским вредностима, и које се сходно томе боре против циониста као и
сопствених злочиначких и криминалних политичких елита, могу бити прави
савезник православног Србства. На сарадњу и солидарност са таквим снагама
упућује нас и судбинска повезаност међу евроаријским народима у виду чињенице
да сви они насељавају заједничко европско тло. Јер уколико је неевропски и
исламски фактор присутнији код других европских народа, утолико ће он бити
снажнији код нас и обратно. Баш као што се (у пренесеном значењу) поплава у
једном стану не може избећи уколико су поплављени други станови на истом
спрату одређене зграде.

Ипак, негативно историјско искуство са европским Западом указује нам да никаква

западноцентрична Европа, а поготово ова данашња американизована и
јудаизована, не може бити блиска србском народу и одговарајућа србском
интересу. То може бити само Европа која ће на прави начин вредновати свој
православни и словенски део, који уистину и јесте њен духовни светионик. Управо
је велики Достојевски, као пророк православног реализма и апостол
Словенства, у Православљу као неукаљаној истини Христовој видео «Нову реч»
коју Русија са православним Словенством треба да саопшти целој аријевској раси
и читавом човечанству. Иако је разобличавао западњачко богоодступништво и
настојао Русију заштитити од надирућег западног духа, Достојевски је
прижељкивао поновно уједињење евроаријских народа на православно-
хришћанским основама, верујући да је духовна криза на Западу последица
одсуства изворног и неукаљаног Хришћанства. Па тако у
свом ДневникуДостојевски пише: Једном правом Русу, Европа и судбина читаве
велике аријевске расе, су драге као и сама Русија, као судбина родне груде, јер
наша судбина је универзалност која није освојена мачем него братством, нашим
братским напором да људе приведемо јединству.
Иначе, период у коме је и европски Запад исповедао православне хришћанске
догмате, једини је период истинског и аутохтоног цивилизацијског јединства
европских народа. И као данашње идеално решење проблема узајамних односа
ових народа, свакако би био повратак европског Запада православном
Хришћанству, али пријатељство и сарадња Запада са православним истоком
Европе били би могући и уколико би се Запад, одбацивши евроатлантистички
мондијализам, вратио духовно и културно макар на правац свог ранијег
цивилизацијског ступња, уз обнову заборављених светлих елемената својих
националних традиција и хришћанског духа, и наравно уз елиминисање било
каквих западноцентричних и словенофобних или византофобних стремљења, којих
је константно било кроз историју на европском Западу.
Европска унија као глобално политичко отелотворење атлантистичких принципа на
европском тлу, неспојива је са светосавским духом, а самим тим и равнодушност
према овој антихришћанској творевини, или пак позитиван однос према њој,
потпуно је неспојив са борбом за духовни и државотворни препород Србства и
повратак ка светосавском узору.
Осим присуства антихришћанских духовних начела, видна је у ЕУ и тенденција
разарања самих бића европских нација и стварања «сиве расе» услед  сталне и
све снажније имиграције афричког и азијског становништва и подстицаја расних и
културних мешања од стране европских и светских центара моћи. Циљ такве
делатности јесте потпуно претварање личности у обезличену индивидуу, која би
била сасвим погодна за сваки облик експлоатације.
А и самим увидом у праксу функционисања Европске уније, видимо да је
преношење надлежности са нивоа државе на ЕУ сигуран пут ка губитку
суверенитета, као и политичком и економском поробљавању.
Наш знамен

Знамен Србске Акције, сачињен је од средишњег дела који упућује на наше

духовне координате, и оквира који у складу са духовним символом средишта,
изражава нашу идеолошку доктрину.

Кружни оквир око христоцентричне сржи знамена Србске Акције, сачињен је од

стилизованог сплета класа и зупчаника, који тако сједињени оличавају нашу
националистичко-социјалну синтезу борбе за хлеб и слободу, односно борбе за
права србских радника као носилаца стваралачке снаге србске нације. У том
контексту, клас као симбол хлеба, повезан је смислено и са сржи нашег
знамена. Наиме, како наводи и истакнути учитељ Србске идеје Димитрије
Најдановић: „По Божијој и људској правди хлеба мора бити за свакога, хлеб је
живот. Ко лишава човека хлеба, он је убица. Али клас не представља само хлеб.
Глад није главни покретач нашег покрета. Голи нагон за ситошћу нагон је звери.
Ми не делимо ни мишљење комунистичког материјализма по коме је економика
једини смисао и снага историјског збивања, нити делимо капиталистички
епикуреизам изражен у класичним речима: хлеба и забаве. Хлеб за нас има много
дубљи значај, онакав какав му значај даје народ. За наш народ је хлеб нешто
свето, благодатно, велики дар Божији. Он на хлеб гледа са мистичким
страхопоштовањем и љубављу. Он осећа да је у хлебу оваплоћена свеживотна
сила, она која му цело биће храни животворним духом. Свештено-религиозним
култом према хлебу, култом који можда само у нашем народу постоји, народ наш
побожним усхићењем изражава бескрајну захвалност Животодавцу.“Даље, клас је
симбол србског села, без чије обнове нема истинског препорода нације, а симбол
је и органског, то јест анти-индивидуалистичког погледа на свет. Јер клас је
сачињен од споја чинилаца органски повезних унутрашњом животном везом, који
су у пуном органском јединству, као што су припадници истог рода повезани духом
и крвљу. То је спој потпуно различит од трошних и пролазних механичких
везивања.

Овај символ хлеба насушног и органске мисли, красио је и знамен старих збораша
и њиховог вође, великог учитеља Србске идеје и политичара са крстом –
Димитрија Љотића. Стога клас на нашем знамену представља још и наслеђе
зборашког идеолошког барјака србског народног социјализма, који се данас вијори
под окриљем Србске Акције као покрета савремене зборашке оријентације. Јер
такво идеолошко упориште, јесте одраз Завета Богу, Отаџбини и Роду, и ништа је
друго до аутентичан светосавски израз у савременој политици, због чега је оно
наш компас и путоказ. Управо због тога Србска Акција има и свој Велики знамен
који садржи и преостала два чиниоца зборашког знамена: штит и мач, који
симболизују борбу. Јер како каже Најдановић „цело биће Збора креће набујали
борбени занос...“.

Средиште знамена Србске Акције чине осмокрака Богородичина звезда и

стилизовани крст Светог равноапостолног цара Константина, познат као Христов
монограм. Под њиме су цареви војници, с помоћу Божијом, извојевали победу у
бици код Милвијског моста 312. године, над вишеструко бројнијом војском
незнабожног тиранина Максенција, што је представљало назначење предстојеће
хришћанске победе у Римској империји, крштења Европе и стврања блиставе
хришћанске цивилизације, чија се пуноћа остварила под окриљем православног
Византа. Константинов крст нас упућује на борбену нит православне вере,
насушно потребну у данашњем времену кривитворења и разводњавања Христове
Истине, која је срж наше идеологије. Богородичина или Витлејемска звезда,
најавила је Рождество Богомладенца. Созерцавајући овај свети и величанствени
догађај, чврсто верујемо да ће борба данашњих србских православних
националиста бити најава духовног и државотворног преображаја Србства који је
немогућ без Христове светлости и молитвеног заступништва Његове Пречисте
Матере.

Црвена боја која доминира нашим знаменом, символ је Бога Живог и Истинитог и
символ је крви коју су наши Преци пролили за слободу Отачаства. Наши
непријатељи овом бојом обележавају своје наказне „револуције“, а за нас је она
символ истинске револуције – националне револуције у духовном, националном
и социјалном погледу. Јер само таква револуција јесте бунт против владајућег
система који одише духом корупције, криминала, издаје, кича и неморала.

Бела боја на нашем знамену символише Васкрсење Христово, као и чистоту душе
којој стреми сваки хришћанин. Символише и благословени монархијски поредак,
јер су се под белим знаменом и именом борили и француски
контрареволуционари, а потом и руски антикомунисти, чији је долазак у Србију
својевремено узроковао препород свих области друштвеног живота србског
народа у периоду после Првог светског рата. Коначно, бела боја, као боја пути нас
Јафетових потомака, којима је судба доделила почасну улогу носилаца Христове
Истине крзоз историју, символише и нашу борбу за очувње народног и расног
сопства, која је уз борбу за духовну обнову, неизоставни чинилац свеукупне борбе
за национални препород.

Наш основни слоган „Подвиг и борба“ који је исписан и на знамену, односи се на

духовно подвижништво, које подразумева борбу са злом у себи – искорењивање
сопствених злих навика и злих расположења душе, као и на борбу са злом око нас,
а то је борба за слободу и напредак србског рода.
Чврсто верујемо да су Подвиг и борба србска будућност и лозинка будуће србске
Победе!
Наша Крсна Слава

Духовни покровитељ, заштитник и Крсна Слава Србске Акције

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ И ОХРИДСКИ
(20. април / 3. мај)
Свети владика Николај Велимировић је рођен 4. јануара (на Туциндан) 1881. у
селу Лелићу, недалеко од Ваљева, а упокојио се 18. марта 1956. у Либертивилу
(САД). Његове свете мошти пренете су у Отаџбину тек 11. маја 1990. године.
Србска Православна Црква држи Светог владику Николаја за свог највећег
духовника и највећег Србина после Светог Саве. Био је један од највећих светских
беседника, па га многи још називају и Србским Златоустом. Из његовог огромног
стваралачког опуса посебно се издвајају књиге: „Србски народ као Теодул“,
„Национализам Светог Саве“, „Мисионарска писма“, „Охридски пролог“, „Царев
завет“, „Православље изнад Истока и Запада“, „Беседе под Гором“... Као
хришћански филозоф, песник и историчар, ушао је у ред највећих светских
мислилаца.
За време Првог светског рата, априла 1915. године, србска влада је упутила
Владику Николаја у Америку и Енглеску, у дипломатску мисију коју је он са успехом
обавио. Између два светска рата, владика је предводио Богомољачки покрет,
духовно-мисионарски покрет настао у народу, а захваљујући коме је обновљен
монашки живот у многим запустелим манастирима широм Србије. Велики
допринос је Свети владика Николај дао и рушењу Конкордата, који су Ватикан и
влада Милана Стојадиновића хтели да наметну србском народу.
Вишеструки плодни рад и утицај Владике Николаја на добробит србског народа и
његове Цркве прекинуо је пожар Другог светског рата. Владика је од Немаца
ухапшен на Петровдан 1941. године. Септембра 1944. спроведен је са
Патријархом Гаврилом у концентрациони логор Дахау, у коме су остали до пред
сам крај рата. Владика Николај је потом кренуо тешком и трновитом стазом
емиграције, да би у белом свету за свој народ урадио више него што се у том
тренутку могло урадити у Отаџбини, у којој су власт приграбили комунисти. Скоро
скрхан душевним и телесним болом, у Америку је стигао 1946. године, али је
нашао снаге да настави свој црквени и мисионарски рад.
Владика Николај је још за живота сматран и поштован као Светитељ, и то не само
од Срба, него и од Грка (нарочито на Светој Гори), Руса (у Русији и емиграцији), па
чак и од Француза, Енглеза и Американаца. У србском народу је поштовање према
њему као према духовном путовођи и пророку поново оживело и увећало
се деведесетих година прошлог века. Србска Православна Црква је Владику
Николаја убројала у диптих светих у мају 2003. године.

Тропар, глас 8.
Златоусти проповедниче Васкрслога Христа, путовођо рода србског крстоносног у
векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и
похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо
богомољне војске Христове, Свети Николаје Србски и Свеправославни, са свима
светима Небеске Србије, моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду
нашему.
Кондак, глас 3.
Родио се јеси у Лелићу србском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на
престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и
просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те,
Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче!