КРАТАК ИСТОРИЈАТ

КОМУНИЗМА И ЊЕГОВА
ИДЕОЛОШКА ПРИРОДА

Идеологија комунизма и интернационални комунистички покрет

постају актуелни током друге половине 19. века, у јеку сурове
експлоатације радника у западним либерал-капиталистичким
државама. Творци и закулисни господари ове богоборне
идеологије и финансијери њеног ширења, прокламовали су
борбу за права радника и социјалну правду, како би комунизам
учинили привлачним за обесправљене и експлоатисане
радничке масе, не би ли њиховим привлачењем у своје редове
створили бројну и критичну масу следбеника способну да изведе
револуцију и устоличи на власти комунистичке прваке, који ће
потом спровести и главни циљ постојање ове идеологије:
обрачун са вером, нацијом, као и свим колективно наслеђеним
претпоставкама у оквиру једне заједнице. Такво жељено стање,
комунистички идеолози називају „бескласним и бездржавним
друштвом заснованом на заједничком власништву над
средствима за производњу”. А истина је да је комунизам заправо
имао улогу вируса који се убризгава у бића конкретних народа,
не би ли их заразио и уништио све што је здраво у њима. Јер,
иако комунизам заиста обуздава сурови економски
индивидуализам, то чини по цену борбе против нације, вере и
права на приватну својину. Иако представља својеврсну реакцију
на либерални капитализам, комунизам има исти идеолошки
извор и разарајуће дејство.

Интернационала (Марксова из 1864. године, Енгелсова из 1889.

и Лењинова из 1919.) представљала је глобалну комунистичку
организацију задужену за солидарност и координисање рада
локалних комунистичких и других левичарских партија у
појединим државама у циљу стварања глобалног бездржавног и
безнационалног друштва. Осим коришћења таласа радничког
незадовољства и финансијских средстава закулисних
банкарских интересних кругова, главно комунистичко оружје у
борби за власт било је подмукло коришћење ванредног и ратног
стања у којима су државе сконцентрисане на одбрану од
спољњег непријатеља. Први долазак комуниста на власт, 1917.
године у Русији, збио се управо под таквим околностима. После
устоличења у Русији, комунисти постепено долазе на власт и у
источноазијским земљама, а по завршетку Другог светског рата и
уласка Црвене Армије у источну Европу, и овај део човечанства
бива окупиран комунизмом. Временом, ова идеологија (макар по
форми) постаје значајније заступљена и на другим
континентима.

Још пре почетка рата, комунисти су ковали планове о

касапљењу Краљевине Југославије, србског народа и
Православне Цркве. Стога су у усташком покрету врло
брзо пронашли свог природног савезника и
сарадника. И поред декларативне међусобне
супротстављености, ова два злокобна покрета, имала
су снажну додирну тачку у виду србомржње. Србски
народ, био је и за усташе и за комунисте, непријатељ
број један, због чега и не чуде њихове заједничке
активности по антисрбској основи, како пре тако и
током Другог светског рата.
КОМУНИЗАМ
НА ДЕЛУ

Са преко стотину милиона жртава, комунизам је идеологија која

је у историји човечанства оставила крвавији печат од било које
друге политичке доктрине. Постоје различите процене размера
комунистичког терора, али је неспорна чињеница да се ради о
десетинама милиона жртава широм света.

О монструозној природи комунистичког покрета документовано

говори и „Црна књига комунизма”, Стефана Куртоа и још
петорице историчара, која се још 1997. појавила у Француској,
затим и на многим светским језицима. Превод се, занимљиво је,
већ 1999. појавио и у Љубљани, Загребу и Сарајеву, али не и у
Београду, иако би управо србски народ требало највише да буде
заинтересован за ову тематику као убедљиво највећа жртва
комунизма на овим просторима.

Куртоа и сарадници на преко осамсто страница сведоче о

монструозности комунистичког подухвата на различитим
меридијанима. Као у неком интензивном хорор филму ређају се
бројке и стравични призори истребљивања читавих слојева
људи, убиства милиона припадника различитих народа
планираном глађу, систематског терора над сопственим
грађанима, гулага, подстицања глобалног црвеног тероризма,
страховитих обрачуна током Шпанског грађанског рата
(укључујући и вешања свештеника), окупације читаве источне
Европе, бруталне елиминације политичких противника, слике
десетина милиона жртава разних маоистичких експеримента у
Азији, од којих је најмонструознији такозвана Културна револуција
(свеукупно око 65 милиона жртава), затим застрашујућих два
милиона Пол Потових жртава у Камбоџи, дивљања
комунистичких вођа у „народним” режимима Африке (Етиопија,
Мозамбик, Ангола) и на другим местима.

Ипак, највећа комунистичка злодела почињена су у православној

Русији током многодеценијске бољшевичке владавине. Користећи
ратно стање и фебруарску револуцију (рушење монархије) као
полазну основу за свој злочин, комунисти октобра 1917. године,
уз огромну помоћ немачких власти и вашингтонских банкара, чине
преврат и заводе олигархијски режим у Русији. Такав свој статус
потврдили су на самом почетку своје крваве владавине,
одбацивањем резултата избора које су по револуцији сами
организовали, а на којима су убедљиво изгубили освојивши свега
187 од 715 места у Думи. На територији окупиране Русије,
бољшевици оснивају Совјетски Савез, као тоталитарни
антихришћански и антинационални пројекат у коме неруска
олигархијска мањина угњетава и терорише руску православну
већину. Ритуалним убиством царске породице и убијањем
десетина милиона православних Руса, што директно што
индиректно кроз изгладњивање и исцрпљивање у логорима,
рушењем и скрнављењем хиљада православних храмова и
убијањем стотина руских епископа и хиљада свештеника,
комунистичка Совјетија личила је на огроман концентрациони
логор за израбљивање руског народа. 
ИСТОРИЈА
КОМУНИЗМА
У СРБИЈИ

Комунистичка партија на тлу србских земаља, основана је 1919.

године, спајањем левичарских партија и група из свих крајева
новоосновне државе. На изборима за уставотворну скупштину
1920. године, комунисти улазе у парламент, искористивши
чињеницу да народ није познавао карактер новоосноване
бољшевичке Совјетије коју је поистовећивао са православном
Русијом.

Годину дана касније, комунисти убијају министра Милорада

Драшковића и покушавају убиство краља Александра.
Последица тих злодела била је забрана деловања Комунистичке
партије и поништавање њених мандата у скупштини.

Тридесетих година, комунисти раде на организовању штрајкова

и нереда широм државе и покушавају да постану део „Уједињене
опозиције”.

Неколико година по убиству краља Александра, третман

комуниста од стране владајућег слоја у Југославији радикално је
промењен. Дејством утицајних закулисних антисрбских и
антихришћанских кругова у земљи, комунистима се крајем
тридесетих година омогућава контрола над студентским
домовима, мензама и удружењима, како би дошли у позицију да
заразе србску студентску омладину својим деструктивним
антинационалним и антихришћанским идејама. Студентске
комунистичке главешине који су били махом деца богатих
грађана (трговаца или банкара) углавном несрбског порекла,
промовисале су атеизам, неморал и антиродољубље,
тероришући притом студентску омладину која није желела да им
приступи.

У Априлском рату 1941. године, у складу са својим

антинационалним ставом, комунисти избегавају борбу, а по
његовом завршетку, у почетку немачке окупације, понашају се
сервилно према окупатору све док је на снази споразум између
Немачке и Совјетије.

Тек по престанку овог споразума, комунисти оснивају своје

партизанске јединице и прикривајући прави циљ своје борбе,
мобилишу народ представљајући себе као родољубе којима је
циљ ослобођење земље.

Убиством двојице србских жандарма, избеглих из НДХ, почетком

јула 1941. године, комунисти покрећу крваво коло вишегодишњег
грађанског рата, који је завршен суровим ликвидацијама десетина
хиљада родољуба, домаћина и интелектуалаца широм Србије
током црвеног „ослободилачког” таласа 1944. године.

Пошто се уз помоћ Црвене Армије и западних сила, устоличавају

на власти у Југославији, комунисти спроводе отимачину приватне
имовине, присилни откуп, терор над сељаштвом, насилно
укидање монархије, изграђујући тоталитарно друштво по свом
деструктивном идеолошком калупу.

Посебно свирепа су била мучења и убиства

свештеника и монаха Србске Православне Цркве.
Према броју убијених православних свештеника
комунисти се не могу мерити ни са једном војском која
се налазила тих година на територији окупиране
Србије. Стога се комунистички злочини над недужним
србским становништвом по монструозности могу
поредити само са усташким злочинима у такозваној
Независној Држави Хрватској.
КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ
У БЕОГРАДУ И СРБИЈИ

Идеологија и интерес револуције су сваком комунисти увек

наметали императив уклањања свега онога што је било против
њих, а то је подразумевало чак и убиства најрођенијих и
најближих. Тако су многи од „народних хероја” остали упамћени
по убиствима сопствене браће и очева.

Тешко је данас утврдити број комунистичких жртава у годинама

рата и после њега. По проценама страних историчара, као што су
гроф Николај Толстој и Енглез Мајкл Лис, партизани су само у
току 1944. и 1945. године побили преко 250.000 Срба. Рачуна се
да је само у Београду, од дана „ослобођења” 20. октобра 1944. па
до краја рата, стрељано најмање 20.000 људи, међу којима и око
60 угледних професора и другог особља Београдског
универзитета.

Број жртава комунизма у прве три године рата још увек није
утврђен. О језивим стратиштима – херцеговачким и крајишким
јамама, „пасјим гробљима” широм Црне Горе и масовним
гробницама по читавој Србији, над којима је после рата режим
подизао спортска игралишта, фабричке и стамбене зграде – још
увек се ћути.

После Брозовог сукоба са Стаљином 1948. године, десетине

хиљада комуниста привржених Совјетском Савезу, бивају
ухапшени и спроведени на острво Голи Оток где бивају
подвргнути суровој психо-физичкој тортури и политичком
преваспитавању.
Петодеценијска комунистичка епоха у Југославији обележена је
свим врстама антисрбске дискриминације, од цепања србског
етничког простора неприродним и неправедним авнојевским
границама, измишљања лажних нација (попут црногорске,
босанске и македонске), забране повратка прогнаних Срба на
Космет, доношења Устава из 1974. којим се Косово и Метохија,
као и Војводина фактички одсецају од Србије, до провоцирања
раскола у Србској Цркви и терора над србском емиграцијом.

Комунистичка тајна полиција (чији су припадници почетком

деведесетих година прошлог века имали значајну улогу у
развијању свих облика криминала у Србији), својим
тоталитарним надзором и агресивним мешањем у приватност
грађана, код многих је стварала праву психозу.

Уопште, све наведене тековине комунизма директно су утицале

и на велика страдања србског народа у посткомунистичком
периоду у којем, све до данас, србским народом владају
наследници титоистичке олигархије који су се васпитавали и
стасавали у срборушилачком Брозовом режиму.

Знаменити антикомунисти: Александар Солжењицин,

Шарл Де Гол, Салвадор Дали, Карл Шмит, Мирче
Елијаде, Мартин Хајдегер, Вилфредо Парета, Јован
Дучић, НиколаТесла, Михаило Пупин, Милош
Црњански, Лаза М. Костић, Ђоко Слијепчевић, Јустин
Поповић...
КОМУНИЗАМ
И КОМУНИСТИЧКИ ПОРОД
У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ

Иако је комунистичка идеологија у свом класичном облику у

Србији практично мртва преко две деценије, актуелне су и даље
њене многобројне разорне тековине које попут тешких ланаца
обавијају измучено тело србског народа. Ту лежи и разлог
значаја антикомунистичког става и антикомунистичке едукације у
данашњој Србији. Уз разорне духовне последице комунистичке
идеолошке индоктринације, најгори чинилац комунистичког
наслеђа у нашој земљи јесте њена актуелна псеудоелита, на
челу са владајућом коалицијом састављеном од директних и
индиректних наследника сукобљених фракција са Осме седнице
некадашњег Савеза комуниста. Њихова грађанска односно
мондијалистичка идеологија, разликује се идеолошки од
комунизма углавном на пољу економског модела друштва, док
истовремено ова идеологија усваја комунистички концепт борбе
против: националне државе, хришћанске духовности,
патријархалности, традиције и патриотизма. Отуда и не чуди што
је Демократска странка, као доминантна партија актуелне
владајуће коалиције, члан Социјалистичке интернационале која
води порекло од Енгелсове Друге интернационале (којој су
припадали и совјетски бољшевици), док је Социјалистичка
партија Србије као директан настављач Савеза комуниста
Србије и кључни коалициони партнер ДС-а у данашњој власти,
кандидат за чланство у поменутој Интернационали.

Социјалистичкој интернационали припада и већина владајућих

или утицајних партија из ЕУ и НАТО пакта, чији су авиони сејали
смрт по србским земљама и чије су владе недавно признале
лажну државу Косово. Дакле, посао срборушилаштва који је
„грубим радовима” спровођен од стране Брозове комунистичке
врхушке, у „посткомунистичком” периоду путем „финих радова”
настављају социјалистички евроунијатски политичари из Србије и
иностранства.

Њихов привезак јесу и овдашње маргиналне неокомунистичке и

анархистичке групе, које већ годинама под плаштом
антифашизма, учествују у антисрбској пропаганди.

Србски народ је због своје традиционалне верности идеалима

који су сушта супротност наказним левичарским идејама, увек био
третиран као реметилачки и непријатељски чинилац од стране
левичарских центара моћи, било источних или западних. То
сазнање би требало додатно да нас подстакне да се као народ
усправимо и вратимо прогресивним антилевичарским идеалима
својих славних предака. Тако бисмо и коначно збацили са својих
леђа злокобну левичарску аждају која кроз разне форме, већ
предуго понижава и израбљује измучени србски народ.

Апологете Брозовог срборушилаштва, немоћне да

више сакривају злочине свог идола, настоје да и даље
обмањују народ митом о „материјалном благостању“
Брозове епохе. Међутим, прећуткују чињеницу да је
двадесетак година солидног стандарда у титоизму,
купљено америчким кредитима, а не комунистичким
привређивањем и „миром“ међу народима и
народностима. У Брозово време, посејано је оно зло
семе које је родило деведесетих година протеклог
века. Онај ко је давао кредите, дошао је по своје, не би
ли наплатио свој рачун са каматом, а авнојевске
границе, показале су се као буре барута, које је
експлодирало и донело нова страдања србском
народу.