1

Lamed
List za radoznale
Izabrao i priredio Ivan L Nini}
________________________________________________________________________
Godina 6 Broj 7 Jul 2013



Vitold Gombrovi

Pisac i novac
Pre svega eleo bih da napadnem re pisac.
Ne postoji pisac ili, ako vie volite, ovek koji
ume da pie, odnosno koji se smatra piscem.
esto sam viao ljude koji nisu pisali knjige, a
stvorili su remek-dela. Poznavao sam i mnogo
osrednjih osoba koje su neprestano fabrikovale
tomove koji su preplavljivali trite. Veliina
knjievnosti sastoji se u tome da se svaki ovek
koristi jezikom i da moe da se izrazi. Dakle,
pisanje nije profesija. Za pisanje su neophodni
linost i vii stepen duha.
Po meni, smeno je pisanje smatrati drutve-
nom funkcijom koja treba da bude nagraivana.
Piem ono to elim. Piem zbog vlastitog za-
dovoljstva. Piem na vlastiti rizik. Prema tome,
moj zadatak je potpuno privatna stvar. Ako neko
kupuje moje knjige, utoliko bolje. Tek tada imam
pravo da uestvujem u tom poslu, ali to je dru-
gorazredna stvar koja nema nita zajedniko s
pravom knjievnou, s knjievnou duha. Zbog
toga je upravo u Istonoj Evropi, u kojoj vlada
birokratski sistem u kome pisac treba da bude
neka vrsta vodia, majstora ili zastupnika, naj-
bolji nain ubijanja izraza. Ponavljam: knjiev-
nost je krajnje individualna stvar. Pisac ne moe
nikada da garantuje da se nee pokazati glupim.
On vie nije bie, samo je bie koje eli da bude
vie, kandidat za viost. To treba rei jasno i
kategorino, da bi nas to oslobodilo utilitarist
ike i drutvene trivijalizacije koja danas paralie
prave talente.
U situaciji u kojoj se drutveno suprotstavlja
duhovnom i svaka tendencija se svodi na isticanje
drutvene uloge pisca, osueni su na smenost.
Nema nieg iluzornijeg, poniavajuijeg i komi-
nijeg od onih kongresa pisaca koji, istinu govore-
i, nisu nita drugo nego cinian nain organizo-
vanja prijatnih putovanja putem dranja govora.
Kada vidim umetnika na ulici, prelazim na
drugu stranu, jer je umetnik duan da bude sam.
On ne podnosi ni drugove, ni kolege.
Umetnost je privatna konverzacija izmeu dve
linosti: izmeu onog ko govori i onog ko prima
rei. Ni manje ni vie. Upravo iz tog razloga
dananja sklonost ka podrutvljavanju knjiev-
nosti, sve rekompenzacije, nagrade, poloaji i od-
likovanja pre su tetni nego korisni. Nagrade
nekima nisu nita drugo nego krivotvorenje
vrednosti. U iriju koji prema statutima treba da
uzima u obzir iskljuivo knjievne vrednosti dela
raspravlja se javno, kroz diskusije, o razlozima
koji nemaju nita zajedniko s umetnou: Dajte
nagradu njemu, jer je sada red na Junu Ame-
riku, ili: Dajte je onom, jer je siromaan ili:
Dajte je onom, jer je star i bolestan, ili iz ovog
ili onog politikog razloga.
Voleo bih da znam ta bi se dogodilo ako bi
jednoga dana neki dobar advokat tuio iri, iji su
lanovi javno izjavili da priznaju nagradu iz
politikih, humanitarnih ili slinih razloga koji
nemaju nita zajedniko sa statutom. ini mi se
da bi moglo izazvati lananu reakciju ako bi svi
umetnici koji su rtve takvog ponaanja, zatraili
otetu za nanetu nepravdu. I publika bi mogla
pokrenuti proces ako se nagrada koja se smatra
potenom nagradom pravog talenta, u stvarnosti
priznavala iz drugih razloga i jednostavno znaila
pravljenje nekog budalom.
to se mene tie, podnosio sam bedu u
Argentini tokom 23 godine, bez ljutnje i bez
ikakvih pretenzija, s obzirom da sam svoju sud-
binu izabrao. Mogao sam da se organizujem na
drugi nain. Ako sam ostao pri tome, onda je to
bilo iskljuivo na vlastiti rizik i nemam nikakvo
pravo da zahtevam od ljudi da se oduevljavaju
mojim knjigama. Kasnije, 1963. godine, dobio
sam prvu rekompenzaciju, u vidu poziva od

2
strane Fordove fondacije na jednogodinji
boravak u Berlinu, povezan sa stipendijom u
visini od 1.500 dolara meseno. Prihvatio sam taj
poziv, jer nisu postavljani nikakvi uslovi i nisam
bio obavezan da u zamenu za to napiem nijednu
re. Meutim, moram da priznam da je to za
mene bilo krajnje razdraujue. Naao sam se sa
desetak pisaca iz svih zemalja sveta i, kakve li
sramote, bio sam s kolegama.
Istovremeno veoma sam zahvalan Fordovoj
fondaciji na tome to sam mogao da utedim
malu sumu novca koja mi je u poetku omogu-
avala boravak u Evropi. Moje knjige, iako u
malotiranim izdanjima, poele su se prevoditi na
brojne jezike i donositi mi dohodak koji mi je
doputao ugodan ivot na francuskoj Rivijeri.
Bio sam uvek autsajder, ovek koji ne eli da
ima bilo ta zajedniko s politikim partijama,
grupacijama, udruenjima, ambasadama.
Istinu govorei, nisam bio graanin nijedne
zemlje, jer je moj poloaj bio poloaj emigranta.
ak mi je zameran, iako sam ponosan na njega.
Smatram da svaki cenjeni umetnik mora, iz
mnogih razloga, da bude emigrant.
Ve vie godina moj ugled raste, mada otvo-
reno moram da kaem da u Engleskoj, naalost,
moja dela imaju slabiji odjek, ak sam iznenaen
komentarima tamonje tampe. Mada, kasnije su
mi rekli da lanke u tampi poveravaju mladim
praktikantima. Da li je to istina? Ne znam.
S druge strane, i to pre svega u Evropi, mogu
da kaem da su se moje knjige probile, posle
teke borbe, s obzirom da me niko nije podra-
vao, niti je mogao videti bilo kakav interes u
mom nametanju publici. Tek tada sam predloen
za Meunarodnu nagradu za knjievnost. Bilo je
to 1965. godine. Nagradu od 10.000 dolara pri-
znao mi je meunarodni iri koji se sastojao od
kritiara izabranih od strane izdavaa. Predsednik
irija bila je Meri Makarti.
Moram da priznam da su diskusije lanova
irija bile veoma povrne, da su se u njima
pominjale desetine imena i da su za mene bile
krajnje depresivne. Biti trkaki konj ili krava
muzara prikazana za orden, malo je poniavajue.
Stvarno sam se iznervirao tek kada sam na svoje
veliko iznenaenje proitao u novinama miljenje
gospoe Meri Makarti koja je nevino izjavila da
od moje knjige Pornografija nije mogla da
proita nita osim poetka, jer joj je bila odvie
dosadna. Neitanje knjige do kraja jeste jedan od
naina njene osude. U sluaju predsednika irija,
meutim, smatram da je re o blagom prete-
rivanju. Takav stav u biti je nepristojan.
Izgubio sam nagradu zahvaljujui jednom gla-
su u korist Sola Beloua. Prema tome, da je go-
spoa Makarti proitala moju knjigu, to je
predstavljalo njenu obavezu, moda bih zaradio
10.000 dolara.
Dve godine kasnije, 1967, moja ljutnja na
gospou Makarti pretvorila se u prihvatanje i
divljenje. Nagrada je udvostruena i zahvaljujui
srenoj opoziciji od strane gospoe Makarti po-
stao sam vlasnik 20.000 umesto 10.000 dolara.
Razmatranja irija donela su mi slavu druge
vrste. Naime, jedan od lanova irija je o meni
otprilike ovo rekao: Za mene je Gombrovi
zagonetka. Voleo bih da ga upoznam. Moda je
homoseksualac, impotentan, onanista ili organi-
zator orgija la polonaise.
Naravno, ova izjava je objavljena u tampi, a
posredstvom radija dospela je svuda, i dok sam
prolazio trgom u Vansu mlada nouvelle vague
koja je sedela u kafani prokomentarisala je: Evo
homoseksualca, impotenta koji organizuje or-
gije! Oprostite zbog ove malice neotesane pri-
ice. Ispriao sam je da bih pokazao do koje mere
ton dananje kritike postaje brutalan i neod-
govoran.
Nagrade su uvek povezane s drugom, veoma
neprijatnom stvari: s reklamom. Nije lako uiniti
uviavnim nekog ko nikada nije muen osui-
vanjem, obnaivanjem, diskvalifikovan, lano
optuivan od strane novinara koji piu u urbi,
kojima je itanje dosadno (koji zapravo nikada ne
itaju). Takva kritika vas klasifikuje, prilepljuje
vam etiketu, oduzima sveinu, jedini pravi
smisao postojanja. Kritika postoji zbog toga da u
buci izdavatva, fabrikovanju produkcije zadavi
umetnikovo delikatno bie.
Postoji i drugi aspekt neprijatne kritike. Kada
je re o umetniku veeg kalibra, kao to su na
primer esterton ili Konrad, njihov kritiar je
uvek nii, utoliko pre to ne moe pronicljivije i
dublje da spozna njihovu linu stvarnost, pogo-
tovu ne na osnovu povrnog itanja. S druge
strane, kritikovanje je ocenjivanje. Tako da
kritika silom prilika poprima ton sudije. ak se i
gospodin Smit u oceni ekspira ponaa kao neko
vii. Prema tome, kritika je dvostruko neprijatna
stvar. Davi umetnika u proizvodnji, klasifikuje ga
i slino, a istovremeno ocenjuje ga unapred, bez
ikakvog prava na to. Smatram da svaki umetnik
moe pokazati gomilu krajnje idiotskih iseaka iz

3
tampe. Na svojoj konferenciji za tampu
Jonesko je predstavio itavu kolekciju gluposti,
itajui ih jednu za drugom, miljenja koja su u
potpunoj suprotnosti s temom njegovih komada.
Sve to proistie negativno iz toga to umetnik
istovremeno pripada svetu duha i svetu Cezara,
svetu pojedinca i svetu zajednice. Danas taj
kolektivni svet pritiska umetnika, pa ipak poku-
ajmo to da sagledamo izbliza. Jedina prava
vrednost umetnosti je to to je izraajno sredstvo
pojedinca koji je potpuno slobodan. Knjievnost
ne moe pretendovati na slavljenje nauke, ali bez
knjievnosti niko ne bi saznao kakva je privatna
stvarnost oveka kome za izraavanje sebe nije
potrebno nita drugo sim olovke i lista hartije.
Na kraju valjalo bi pomenuti eksploataciju
umetnika od strane agencija, a pre svega prevo-
dilaca pozorinih komada. Dok sam bio potpuno
naivan u ovoj oblasti imao sam agente kojima
sam davao 45% svoje zarade. Danas im dajem
10-20%. Naravno, dobra agencija je neophodna
mladom piscu koji eli da bude objavljivan ili
igran, meutim ne zna se ta agencija moe da
uradi za ve poznatog pisca. Teko je poverovati
da e se zahvaljujui njenim uticajima ili
zahvaljujui njenim savetima pozorite materi-
jalno angaovati, prikazujui dati komad. Jer, pre
se vrednost komada sama po sebi namee. to se
tie prevodilaca pozorinih komada stvar jo gore
stoji, bar na evropskom kontinentu. Pozorini
prevodilac ne naziva se prevodiocem, ve pom-
pezno - adaptor. Zbog ega? Da li da bi
opravdao zaradu koja je apsolutno nepropor-
cionalna zaradi prevodioca proze? Prevodiocu
romana izdava plaa jednokratno sumu koja
iznosi, recimo, 500 dolara. Pozorini prevodilac,
meutim, ima stalno obezbeen procenat, recimo
30 ili 40, pa ak i 50% sume koju dobija pisac,
to mu, recimo, ako komad ima uspeha, donosi
10.000 dolara dohotka, odnosno za rad od
nekoliko nedelja dobija 4.000 ili 5.000 hiljada
dolara. Na Ivoni, kneginji burgundskoj radio
sam godinu dana. Isto se manje vie odnosi na
ostale moje komade. Nisam imao nikakvu
garanciju da e biti prikazivani, na premijere u
evropskim pozoritima ekao sam 30 godina.
Dakle, ako prevodilac uzima za svoj rad, kome ne
odriem vrednost mada ni na koji nain se ne
moe uporeivati s mojim, jer je u svakom
sluaju znatno laki (svaki prevodilac se moe
zameniti drugim) - 40 ili 50 posto zarade, to
smatram nepravednim i udim se to dramski
pisci doputaju da budu do te mere izrabljivani.

S poljskog prevela Biserka Raji

Ovaj tekst je Gombrovi diktirao dva dana uoi
smrti, 22. jula 1969. godine. Objavljen je najpre
na engleskom u Times Literary Supplementu
od 25. septembra 1969, a na poljskom u knjizi
Kazimjea Glaza, Gombrovi u Vansu, Krakov
1989. Prim. prev.
________________________________________

Predrag Finci
Sarajevski Pinkas

1

Oficir je naredio da mu predaju knjigu. Odmah
da mu je predaju. Znao je kakva je to knjiga.
Znao je i da je tu, u Opini.

U aprilu je njemaka armija ula u Sarajevo. U
aprilu je zapaljen i opljakan Veliki hram. Fukara
i gradska olo doekae svoje. Iz mraka
anonimnosti isplivali su s pijucima, sjekirama,
polugama i jasnim namjerama. Ustremili se
najprije na molitveni prostor Hrama, sruili luster
sa hiljadu svijea (neka cikne staklo, neka bude
mrak), po podu bacali relikvije, gazili knjige
Mojsijeve, noevima parali tkanine, meusobno
se tukli oko zlata i srebra, sa kupole odvaljivali
bakreni pokrov, bacali namjetaj iz kancelarija, i
onda, zamoreni i uvjereni da su odnijeli sve to se
odnijeti moe, u kasno popodne otili. Prolaznici
su odvraali pogled, pognutih glava urno
zamicali. Na suprotnoj strani ulice stajali su
Moric Papo, sekretar sarajevske Jevrejske opine,
Moric Daniti, kurir i Albert Finci, koji pria ovu
priu. Stajali su i nemono promatrali. Kada su se
uvjerili da su otili i njemaki vojnici i pljakai
zaputie se u opustoeni Sefardski hram. Sve se
moe nadoknaditi - mislio je Finci - i nadao se da
rulja nije unitila matine knjige, da se nije
dokopala Pinkasa, te jedine cjelovite kronologije
Sefardske zajednice u Sarajevu. Prvi je Pinkas
zapoet 1580/1, ali je odavno izgorio u jednom
od sarajevskih poara i sada je Pinkas iz 1720.
bio najstariji dokument jevrejske zajednice.
Prostak ne pripada svijetu slova i nikad ne zna
vrijednost pisma, pa knjige nitko nije ni
pogledao. Rulja je dodue pokuala razvaliti
gvozdenu kasu, ali sigurno ne knjiga radi. Kurir
Daniti je natovario sve knjige na kolica i odnese
ih u jedan privatni stan. Poslije su matine knjige

4
povjerene vjerouitelju Jakovu Maestru, a
Pinkasi, i onaj noviji, iz 1925, i stari iz 1720.
Finciju, koji ih je smjestio u kasu. I sada je ovaj
njemaki oficir, koji jedva i da je pozdravio a
kamoli se predstavio, traio Pinkas.
1


Pinkas?

Tabla, ploa za pisanje. Zapisnik. Registar
kongregacije. Katkada i matina knjiga roenih,
vjenanih, umrlih. Kronika jedne zajednice.

Kako izgleda?
Knjiga formata 15x25 cm.
Tamnosmea, ukoriena.
Sadraj na hebrejskom i judeo-panjolskom.
Listovi poutjeli, pohabani.
Ispisani rai pismom.

to je u Pinkasu zapisano?
U Pinkasu je oslikan ivot jedne zajednice. U
njemu je zabiljeeno gotovo sve to je za
bosanske Sefarde, za jednu kongregaciju bilo
znaajno. Zabiljeeno je kada se to dogodilo. I
onaj koji je to dugovao, i kome je dugovano.
Zabiljeene su liste poreznika i poglavara, i
biljeke o mjestima rabina i kantora i zakljuci
kolegija rabina. I tko je to u Opini bio i tko je
to radio. I tko je Jevrejima valjao i tko nije. Sve
to je u ivotu i za ivot sarajevskih Sefarda
imalo znaaja. To je u Pinkasu zapisano.
Zato je oficir traio knjigu. Doao je da uniti
dokaze o postojanju jedne kulture i historije,
dokaze o postojanju jedne zajednice, jednog
naroda. Onaj mlai, na oko ljepi pinkas jedva da
je i pogledao, a manji, iz 1720, stavi u taku. Nije
ostavio revers. A kako to dolikuje silediji i
lopovu, ni svoje ime nije rekao. Ne znam tko je
bio njemaki oficir. Historija nije zabiljeila
njegovo ime. Jedni kau da je bio u pratnji nekog
profesora iz Leipziga (ili je onaj drugi oficir bio

1
Podaci za ovaj tekst koriteni su sljedei izvori: Spomenica
400 godina od dolaska Jevreja u BiH (1566-1966),
Sarajevo 1967; Cecil Roth Ed., The Standard Jewish
Encyclopedia, 1965; Jews in Yugoslavia, Zagreb 1989;
Avram Pinto, Jevreji Sarajeva i Bosne i Hercegovine,
Sarajevo 1987; Sefarad 92 (zbornik radova), Sarajevo
1992; Jevrejski glas, br. 2, Sarajevo 2001; Moritz Levy,
Sefardi u Bosni. Prilog historiji Jevreja na balkanskom
poluotoku (reprint izdanja iz 1911), prevela Ljiljana Masal,
pogovor Kemal Bakari, Sarajevo 1996; Muhamed
Nezirovi, Jevrejsko-panjolska knjievnost, Sarajevo 1992;
Eli Tauber, Ilustrovani leksikon Judaizma. Istorija, religija
i obiaji, Sarajevo 2007.

profesor?), drugi u pratnji kustosa Muzeja. Da
kustos nije bio Korkut? To je malo, ma nije ni
malo vjerojatno, jer bi Korkut knjigu spaavao, a
ne izlagao krai. Naao bi on ve nain da je
sauva, kao to je i Sarajevska hagada i uz
njegovu pomo sauvana. Poslije rata su mnogi
pokuavali pronai Pinkas. Govorkalo se da bi
mogao biti zaturen u nekoj austrijskoj biblioteci
ili negdje u Njemakoj, moda ba u Leipzigu.
Neki su se dugo nadali da bi ipak moda, jed-
nom...

2

U Pinkasu je mogla biti zabiljeena ovakva
kronologija jevrejske zajednice:

1492. Jevreji protjerani iz panjolske.
1496. Jevreji protjerani iz Portugala.
Poetkom XVI stoljea izbjegli iz panjolske i
Portugala naseljavaju se uglavnom u zemljama
pod Otomanskom upravom. Neki jevrejski
trgovci posjetili Bosnu.
1551. Pretpostavlja se da se naselilo nekoliko
jevrejskih porodica u Sarajevu. Mogue je da su
neki trgovci doli desetak godina ranije.
1565. Jevreji osnivaju opinu u Sarajevu.
1581. Prva poznata nastamba Jevreja u Sarajevu
bila je Sagraki Hadi Mahmudova mahala
(Ulomljenica), a prva dokumentirano zajamena
nastamba bio je zaseban objekt, Sijavu-paina
daira, koju su Jevreji nazivali Kortio i Kortiiko,
a drugi Velika avlija, zbog njena izgleda ili
ifuthana, zbog njenih stanovnika. Ova nastamba
je nestala u velikom poaru to je izbio u starom
dijelu grada 8. VIII 1879.
1602. Delali Hasan-paa upravlja Bosnom. Neki
od jevrejskih trgovaca naputaju Bosnu, ali se
vraaju kada je paa smijenjen i pogubljen.
(vjerojatno 1606). Gazi Hasan-paa nareuje
Jevrejima da se konano nasele ili napuste
zemlju.
1614. Baltadi Mehmed-paa postavljen za
guvernera. Povratak jevrejskih porodica iz
Dubrovnika i Maarske.
1623. Samuel Baruh iz Soluna imenovan prvim
rabinom u Sarajevu. Bio rabin do 1649.
1630 cca. Staro Jevrejsko groblje na padinama
sarajevskog breuljka Borak. Najstariji nadgrobni
spomenik je onaj rabina Baruha.
1665. U Smirni abatej Cevi (1626-1676) ogla-
ava da je on Mesija. Polemika izmeu u Sara-
jevu roenog rabina Nehemija Hija Hajona, Ce-
vijevog sljedbenika, i rabina hahama Cevi Hira

5
(Cevi Akenazi, 1658-1718), koji je bio sara-
jevski rabin od 1686. do 1689.
1686. U Bosnu dolaze Jevreji iz Budima.
1691. Rabin Haham Isak Cevi (do 1716).
1697. U oktobru princ Eugen Savojski zapalio
Sarajevo. Prvi Pinkas vjerojatno izgorio u poaru.
1713. Banjaluki jevrejski trgovci trae da Fran-
cuska imenuje jednog od njih za trgovakog
konzula grada.
1716. Rabin em - Tov Cevi (do 1732).
1720. Novi Pinkas, produetak prvog, koji je
vjerojatno uniten u poaru 1697.
1731. Jevrejska zajednica u Sarajevu inaugurirala
najstariji do danas sauvani statut.
1765. Rabin David Pardo osniva Jeivu (talmud-
sku kolu) u Sarajevu.
1768. Sinagoga Il Kal Santo sagraena u Trav-
niku. Iste godine Jevreji dobivaju svoju viu
talmudsku kolu Jeivu.
1781. Rabin Isak Pardo (do 1810).
1788. Veliki poar u Sarajevu, u kome je
izgorjela i sinagoga.
1794. Hasamudin-paa nareuje koje boje i vrste
odjee moe nositi raja. Sultan odobrava rekon-
strukciju sinagoge.
1806. Poetak rekonstrukcije sinagoge u Sarajevu
1815. Rabin Moe Danon.
1818. Jevreji u Travniku optueni za navodno
ritualno ubojstvo.
1819. Sarajevski muslimani oslobaaju ugledne
Jevreje koje je zatoio Rudi-paa.
1821. Zavrena rekonstrukcija sinagoge.
1830. Moe Danon, sarajevski rabin, umire na
putu za Palestinu. Potkraj ivota Danon je
odluio da ode u Jerusalem i tamo umre, ali
umire na putu, u Stocu. Sarajevski Jevreji su rab
Moi Danonu podigli spomenik i ogradili grob.
Bogati Danijel Salom, zvani Uuplija, otkupi
to zemljite, sagradi jednu zgradu i obnovi spo-
menik. Svake godine do II svjetskog rata, na dan
Danonove smrti, Jevreji iz Sarajeva su obilazili
spomenik, na kome pie da je spomenik ukopa
jedne svete osobe ija su djela udesna. Moe
Danona je naslijedio na dunosti rabina Meir
Menahem Danon (do 1839). Zapoet trei Pinkas
koji sadri samo raune od 1830. do 1888. Vee
skupine Sefarda u Bugojnu, Jajcu, Tenju,
Zenici
1830 cca. Isak efendija Salom (roen u Sarajevu
1804) zavrava svoje studije medicine u Parmi i
postaje prvi bosanski doktor sa univerzitetskom
diplomom.
1839. Rabin Moe Perera (do 1849).
1840. Sultan Abdul Medid potvruje beratom
(dekretom) inauguraciju rabina Perere.
1849. (do 1852) Rabin Benjamin Danon.
1850. Jevreji se nastanjuju u Mostaru. Osnovana
Jevrejska opina u Brkom.
1852. Bet-Din (do 1856).
1856. Proglaena jednaka prava za sve vjerske
zajednice u Otomanskom carstvu. Rabin imon
Hasson (znan kao Rav de la Kisela), bio na du-
nosti do 1858.
1863. Masivni templ u Travniku, kojim je zami-
jenjena drvena kapela sagraena oko 1840.
1866. Prva tamparija u Sarajevu.
1870 cca. Sinagoga Il kal muevu (Novi hram)
sagraena pored Starog hrama u Sarajevu.
1874. Juda ben-Solomon Alkalaj (1798-1878),
rabin iz Zemuna i prethodnik cionizma, nastanio
se u Palestini. 1852. posjetio Britaniju, gdje je
objavio pamflet Harbinger of Good Tidings - An
Address to the Jewish Nation.
1877. U Travniku sagraena jevrejska kola.
Jevreji dobili svoje predstavnike u Vilajetskom
vijeu i Carigradskom Medlisu.
1878. Hadi Lojo organizira odbranu Bosne.
Sefardska Jevrejska opina ga financijski po-
drava. U njegovoj delegaciji, koja je pregovarala
sa generalom Filipoviem, bio je i jedan Jevrej.
1878. 16. augusta Austrijanci porazili bosansku
armiju u bitci kod Kikota (blizu Viteza), 18.
augusta uli u Sarajevo a 20. oktobra okupirali
cijelu Bosnu i Hercegovinu.
1879. Osnovana Akenaska opina u Sarajevu. 6.
novembra otvorena Prva gimnazija, najstarija
kulturna i obrazovna institucija u Bosni i Herce-
.govini. U prvom pripremnom razredu od 46
polaznika 16 Jevreja. Bosna i Hercegovina ima
1.158.440 stanovnika, a meu njima 3.426
Jevreja.
1880. Sagraena Sefardska sinagoga u Banja
Luci.
1882. Pokrajinska vlada Bosne i Hercegovine
odobrava novi statut Sefardske Opine u Sarajevu
1884. Rabin Juda Josef Finzi (do1887).
1885. (do 1896) Bernhard Buchvald, rabin u
Akenaskoj opini.
1886. Sefardska sinagoga u Visokom.
1887. Rabin Avram Abinun (do 1902).
1889. Sinagoga u Mostaru, jedina u Hercegovini.
1890. Sinagoga u Graanici. Groblje u epu.
1892. U Sarajevu osnovano drutvo La Bene-
volencija.

6
1894. Bosanski jezik uveden u jevrejske kole u
Sarajevu.
1895. U Sarajevu osnovano Sefardsko ensko
drutvo La Humanidad, koje je brinulo o en-
skom egrtskom podmlatku, a 1903. La Glorija,
iji je cilj bio pomaganje siromanih jevrejskih
udavaa. Zemaljski muzej u Sarajevu otkupio
uvenu Sarajevsku hagadu od porodice Koen.
1896. (do 1898) Dr. N. Funk, rabin u Akenaskoj
zajednici.
1898. Rabin dr. Samuel Vesel (do 1928). Dr.
Mavro Rotkopf izabran za predsjednika Ake-
naske Zajednice i bio na toj dunosti do 1933.
1900. La Alborada, sedmini asopis na ladinu,
poinje izlaziti u Sarajevu. Osnovano pjevako
drutvo La Lira. Sagraena sinagoga u Bijeljini.
1900/1. Templ Il Kal di la Bilava. 26.aprila 1901.
Poela izgradnja akenaskog hrama po projektu
Karela Parika. Unutarnju ornamentiku je nainio
Ludvig Oisner. 1902. sinagoga je otvorena i
jedina je koja je i danas aktivna. Osnovano
drutvo Ezrat Dalim. Akenaske sinagoge u
Banja Luci i Tuzli. Trei Bet-Din (do 1917) u
Sefardskoj zajednici.
1903. U Travniku izgorjela kolska zgrada i
hram. Izgraene Sefardske sinagoge u Zenici i
epu.
1904. U Dravnoj vioj djevojakoj koli bilo je
187 uenica, od toga 67 Jevrejki, u Zavodu
asnih sestara Sv. Augustin od 133 uenice 22
bile su Jevrejke, a u gimnaziji od 630 uenika 66
Jevreja. Od prve generacije prosvjetnih radnika
bilo je 65 uitelja, 20 nastavnika i 60
srednjokolskih profesora Jevreja.
1905. U Viegradu posveena sinagoga.
1906. U Tuzli akenaska sinagoga (unitena
1941). Novi hram u Bihau.
1908 cca. Humanitarno drutvo istonoeuropskih
Jevreja Ahdus. Osnovana sportska drutva
Makabi (1908) i Bar-Kohba (1909).
1910. Bosna i Hercegovina ima 1.911.812 sta-
novnika, od kojih su 11.869 njih jevrejskog
porijekla, od kojih je 85% Sefarda.
1911. Izlazi knjiga M. Levya Die Sepharadim in
Bosnien (1911), koja je izvor za prouavanje
ivota Jevreja, tonije Sefarda u Bosni i
Hercegovini. Sinagoga u Derventi.
1913. Bosanski srpski politiari napadaju Jevreja
zbog njihovog uplitanja u politiku.
1914. Bosanski glasnik pie da u Sanskom Mostu
ivi 41 panski Jevrej, 14 Jevreja Akenaza
(str. 166) Jevreji imaju dva predstavnika u
Bosanskom saboru, od kojih je jedan iz redova
klera. Atentat na nadvojvodu Ferdinanda u
Sarajevu. Poinje I svjetski rat.
1917. Rabin dr. Moritz Levy. Bio je Sefardski
rabin do smrti u nacistikom zatvoru u Gratzu u
Austriji (1941).
1918. Kraj I svjetskog rata. 320.000 Jevreja je
bilo u austrougarskoj armiji, od njih 40.000
poginulo. 1.200 u srpskoj armiji, 250 ih poginulo.
Osnovana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca
(kasnije Kraljevina Jugoslavija).
1919. Osnivaki kongres Federacije Jevrejskih
religijskih zajednica u kraljevini SHS. U Sarajevu
osnovano Jevrejsko socijalistiko radniko
drutvo Poale Cion. Poinje izlaziti tjednik
Jevrejska svijest, kulturno-politiki tjednik sa
cionistikom orijentacijom (do 1924).
1920. FJRZ protestira protiv antijevrejskih inci-
denata. Vlada garantira jednaka prava Jevreja sa
drugim graanima nove drave.
1921. List Jevrejska tribuna, izala samo etiri
broja. Osnovano drutvo Degel Tora.
1923. Savez Jevrejskih opina u Beogradu je
odluio da se osnuje Srednji teoloki seminar u
Sarajevu, zbog toga to je sarajevska opina bila
najstarija, imala veliki broj sinagoga, i sefardsku i
akenasku opinu, dva nadrabina i najvie
prostora za smjetaj. U Sarajevu osnovano
Jevrejsko radniko drutvo Matatja. Unapreenju
zanata pomae osnivanje prve kreditne zadruge u
Jugoslaviji Melehe (Rad) osnovane 1923. Slina
joj je bila Geula (Spas), koja je djelovala od
1930. do 1941. Niske kamatne stope i jeftini
krediti su dali zamah sitnoj privredi i tednji.
Uee Jevreja u industriji graevinskog mate-
rijala (to je doprinijelo i izgradnji Marijinog
Dvora), drvnoj, prehrambenoj (Pivara u Sara-
jevu), kemijskoj (fabrika ibica u Docu) i
tekstilnoj (fabrika Klju) industriji, hoteli-
jerstvu diljem Bosne (prvi hotel u Sarajevu je bio
jevrejsko vlasnitvo) i bankarstvu. Deset knjiara
i etiri tamparije u Sarajevu su takoer pripadale
Jevrejima.
1924. asopisi Narodna idovska svijest i Jevrej-
ski ivot. Oba asopisa su izlazila do 1928.
1924. David Levi otvara u Sarajevu privatnu
kolu Merkator.
1925. Mehmed Spaho poziva na bojkot jevrejskih
trgovaca u Bosni, ali njegovi vlastiti glasai
odbijaju takav pokuaj.
1924. Literarno omladinsko udruenje Jehuda
Halevi.

7
1926. Jevrejski klub, itaonica domae i strane
tampe
1928. Rabin dr. Hinko Urbah u Akenaskoj
opini (do 1941). Jevrejski glas, politiki maga-
zin koji je izlazio do 1941. Otvoren srednji
teoloki zavod. Sinagoga u Rogatici.
1930. Posveena nova Sefardska sinagoga u
Sarajevu, u to doba najvea nadsvoena grae-
vina na Balkanu. U Beogradu odrana konferen-
cija balkanskih Sefarda, koja nije dala nikakve
"praktine rezultate" (B. Poljokan u Jevrejskom
glasu, 6. juna 1930).
1937. Osnovan Jevrejski dom u Banja Luci.
1939. 23. aprila odran Kongres Jevrejskih zajed-
nica Kraljevine Jugoslavije.
1940. Antun Koroec potpisuje Odluku kojom se
ograniava pravo jevrejske djece na upis u sred-
nje kole. Ogranien upis Jevreja na univerzitete,
kao i uee u prehrambenoj industriji i trgovini.
U Bosni i Hercegovini su bile 24 jevrejske
opine. Sarajevo, Tuzla i Banja Luka su imale i
sefardsku i akenasku, ostala mjesta zajedniku
opinu.
1941. Njemaka 6. aprila napada Jugoslaviju.
Poslije 11 dana armija kapitulira (17/4). Bosna i
Hercegovina postaje dio Nezavisne drave
Hrvatske. Ustake vlasti postavljaju Sreka
Bujasa da se stara o Jevrejskoj opini u Sarajevu.
A nakon oduzimanja Pinkasa jo bi moralo biti
zapisano:
1941. Jevrejima nareeno da nose utu zvijezdu
(24/5). Uzaludni protesti nekih uglednih graana.
Organizirane deportacije na prisilni rad (29/5).
Mandatorno registriranje svih Jevreja u Sarajevu
(26/7). Blizu 5.000 sarajevskih Jevreja deportira-
no u koncentracione logore.
1942. 2.000 sarajevskih Jevreja deportirano u lo-
gore, mahom u Jasenovac i Auvic.
1945. Kapitulacija Treeg reicha. Od 14.000
Jevreja u Bosni i Hercegovini 10.000 ubijeno.
Prema popisu iz 1926. u Bosni i Hercegovini je
bilo 13.643 Jevreja. Poslije II svjetskog rata,
godine 1945. u BiH je bilo samo 1.292 osoba
jevrejskog porijekla. Danas u Bosni i Hercego-
vini ivi neto preko 1.000 Jevreja.

3

U djetinjstvu sam, kriom od roditelja a sa
djecom iz susjedstva, kradomice prelazio igralita
Metalca, pa se penjao po ruevinama Velikog
hrama, koga smo jednostavno zvali Templ.
Traio sam po zgaritu sitna, zlatno obojena sta-
kalca od kojih sam pokuavao napraviti mali
mozaik. Ono to bih sada htio unekoliko je
slino: pravim rekonstrukciju jedne izgubljene
kronologije. Piem tekst o knjizi koje vie nema.
Skupljam ono to je skupljao i moj otac, ono to
je u posljednjem ratu u Bosni takoer izgubljeno.
Znam da mi mata ovdje ne moe biti od naroite
koristi, jer ne treba da nadomjetam ono to je
jednom bilo stvarno, ve da pokuam rei kako
jest bilo eda bih iz nepostojeeg palimpsesta
pokuao nanovo proitati ono ega vie nema.
Tako sam i sam, poput drugih istraivaa, postao
prepisiva knjige koje nema, zapisniar izgub-
ljenog, narator koji kazuje o otetom, kaziva
prie koja jo samo kao pria postoji. Svako
pisanje o kulturi sarajevskih Sefarda je ponovno
ispisivanje i dopunjavanje ove iezle knjige.
Pinkas je otvoren i ruka pie (Mina, Ab. iii,
16). Pie, dopisuje, opisuje...

4

Kada bi se danas bosanskim putovima zaputio
putopisac neki, ne bi ba mnogu sinagogu mogao
ni opisati ni spomenuti. A samo ih je u Sarajevu
bilo sedam, po bosanskim gradovima jo pet puta
toliko. Danas je jedina aktivna sinagoga u
Sarajevu. Rije aktivna upuuje na djelatnost,
kae da u ovu sinagogu ljudi dolaze, da vjernika
jo ima, da se sluba, kao i ranije, odrava, da je
kao to je i prije bilo... Ali, jedina preostala
potvruje da je bilo jo sinagoga, i sinagoga i
vjernika, da neeg vie nema.

Postoji li historija unutar historije? Postoji li
historija bosanskih Jevreja unutar Bosne, neka
nepokrivena historija u kojoj se mnogo toga
odigralo u tiini, bez buke i pompe kakve prate
znaajna, presudna zbivanja? A ako ba ne
neka znaajna povijest, onda barem pripovijest o
maloj skupini u maloj zemlji.
Manjinske skupine (narodi) su kroz europsku
povijest najee bili ili ergari ili gradsko
stanovnitvo. I takve skupine, kao i sve druge
zajednice, imaju svoje najvanije dogaaje,
koji katkada nisu u skladu sa idejom svjetske
povijesti. Ono to je najznaajnije za jednu
sredinu ili kakvu zajednicu moda nije nita za
svjetsku historiju, ali katkada i najvaniji svjetski
dogaaj, poput, recimo, Napoleonovih ratova za
Bosance moe biti nebitan, jer ovi ratovi njihovu
sredinu nisu pogodili, a ni ozbiljno na nju
utjecali. Svaka povijest je sklop zaboravljenog i
upamenog, izgubljenog i sauvanog, zbirka

8
ruevina i graevina. Pri tome je zadatak
historiara da shvati injenice, a ne samo da ih
precizno, sistematski pobroji. Pobrojati injenice
je kronologija. Razumijevanje njihovog sadraja -
tumaenje historije. injenice pokazuju kako, a
tumaenje kazuje zato se neto dogodilo onako
kako se dogodilo. Veliki posao hermeneutike,
Gadamera posebno, bio je u razumijevanju
teksta: to je znaenje onoga to je napisano, to
je situacija i motivacija jednog izriaja? Tako
treba pitati i o dogaaju. Pristup historijskom
dogaaju je lo, unaprijed pogrean kada
historiar ima neko unaprijed zauzeto stajalite,
neko vrsto uvjerenje koje bi prolost trebalo da
potkrijepi i u kome je esta neka vrsta istrai-
vakog maniheizma, u kome se ak unaprijed zna
to je bijelo a to crno; ono je dobro kada se na
put kree puta radi eda bi se osvijetlilo kakav je i
to neki dogaaj bio. Razlozi za takav pothvat su
historijski i istraivaki. Kakva je (bila) stvarnost
jedne injenice i to je ona znaila moemo
saznati tek ako obnovimo njen cjelokupni ivotni
sklop. Historija pripada onima koji su je stvorili,
ali i onima koji su od nje trpjeli. Zadatak zapisni-
ara je da pobroji, ne da komentira. Pjesnikov je
da imaginacijom ono to manjka dopuni. Ova dva
zadatka se ovdje prepliu. Pokuat u to pokazati
na jednom primjeru, onom historijskom doku-
mentu koji prvi svjedoi o dolasku Jevreja u
Bosnu.
Kada je rije o jednoj zajednici, u ovom
sluaju bosanskoj Jevrejskoj zajednici, onda je
rije i o specifinosti ove zajednice, njenom
odnosu prema identitetu, ali i njenoj politikoj i
socijalnoj poziciji unutar drutva. Svako na
historijske dogaaje gleda iz svog ugla. Moritz
Levy svoju historiju bosanskih Sefarda pie na
njemakom, to da bi knjiga imala iri auditorij, a
i zato to je trebalo biti jedinica u nekoj
enciklopediji. Kao sefardski rabin Levy nije imao
u vidu one koji se odmetoe od sinagoge i
Opine. Nije bilo mjesta za nosaa Samuela, ni
pijanog Luru, ni socijalistu Benjamina Fincija. I
moda najvanije: Levy Akenaze ni ne spo-
menu. Znano je da odnos bosanskih Sefarda i
Akenaza do II svjetskog rata nije bio najbolji.
Akenazi su porijeklom iz sjeverne, srednje i
istone Europe, Sefardni s Pirinejskog poluotoka
i zemalja Magreba. Za Sefarda je Akenaz bio
"vabo", doljak, tuinac, koji govori jidiem
(jezikom koji je mjeavina njemakog, ruskog i
hebrejskog), a za Akenaze Sefard orijentalac,
koji govori ladinom (jezikom koji je dijalekt
predklasinog panjolskog). Dimenzija kulturnih
i politikih razlika Sefarda i Akenaza bile su
pritajeno prisutne. Oitovalo se to u sinagogama
koje su gradili, pjesmama koje su pjevali, kuhinji,
nainu odijevanja... Sefardi, "orijentalci", imali
su neku vrstu solidarnosti s otomanskom vlau,
pa su ak financirali i Hadi Lojin vojni otpor
Austro-Ugarskoj vojsci, a jedan Jevrej je bio u
grupi Hadi Lojinih pregovaraa; Akenazi su
doli s okupacionom, "vapskom" vojskom: fes i
eir dugo nisu mogli zajedno. Jevreji su oduvijek
imali unutarnju diferencijaciju; samo su gojimi
vjerovali u njihovu neupitnu solidarnost.

5

Mnogo puta je pisano o dolasku Jevreja u
Bosnu. Obino se kae da su Jevreji u Bosnu
doli iz panije. Ali, Jevreji su prognani iz
panije 1492, iz Portugala dvije godine kasnije, a
u Bosni se prvi put u dokumentima spominju
1566. to se dogaalo izmeu godine 1492. i
1566? to se dogaalo vie od sedamdeset go-
dina, cijeloj jednoj generaciji? Vrijeme bez doku-
menata je izuzetno vrijeme; jednom kao spokoj,
drugi put kao tragedija. U spokojnom ivotu
nema presudnih, izuzetnih, dakle dramatinih
dogaaja, onih dogaaja to lome ivot na dra-
stian nain, pa ih se nema zato ni biljeiti. U
tragina vremena nema ih se kada biljeiti.
Postoje takoer i dogaaji koji nee da budu
prikazani, da ostanu u prikrajku privatnosti, to je
esto ideal svakog mirnog, spokojnog ivota.
Historija bosanskih Jevreja zapoinje mnogo
prije njihovog dolaska u Bosnu. Sa sobom su
donijeli paniju. Ponaali su se poput odbaenih
ljubavnika, u kojima nije ugasla neuzvraena
ljubav. Izgon iz panije je ostao kljuni dogaaj
za prognane Jevreje. Poslije unitenja multikul-
turnog karaktera panije uputili su se u drugu
multikulturnu zemlju - Otomansku imperiju.
Od 160.000 Jevreja protjeranih iz panije njih
20.000 umire na putu, a 90.000 nastanjuje u
Otomanskoj imperiji. Bosna nije bila njihovo od-
redite. Teko i da su znali za ovu malu
provinciju kada krenue na put. Krenuli su u
tursku carevinu. U mnogim kasnijim generaci-
jama ponavljane su meu Jevrejima rijei sultana
Sulejmana Velianstvenog da su Jevreji dobro-
doli u njegovu imperiju. Za ovu izjava do sada
nije pronaena potvrda u turskim izvorima, i prije
e biti da se radilo o elji Jevreja da negdje budu

9
primljeni s ljubavlju i naklonou. U Turskoj, u
novoj sredini su dobro doekani. U tome su im
pomagali i oni utjecajni Jevreji koji su tamo ve
ivjeli, a neki imali i znaajnu ulogu na sultano-
vom dvoru. Sefardi dolaze u Sarajevo s odobre-
njem i uz podrku carigradskih vlasti kada je
otomanska uprava tu u potpunosti uspostavljena a
grad poeo da se razvija u trgovaki centar. Mno-
go kasnije, s austrougarskom vlau, u Bosnu i
Hercegovinu u veem broju dolaze i Akenazi.
Po dolasku u Bosnu Jevreji su brzo poeli
graditi svoje nastambe. U jednom sidilu, zapi-
sniku erijatskog suda u Sarajevu (br. 4, str. 85. u
Gazi Husrevbegovoj biblioteci) nastalom 1728-
29. godine, stoji: Godine 989 (1581) Sijavu-
paa, bivi rumelijski beglerbeg, bio je nekim
vanim poslom u Sarajevu. Toga vremena Jevreji
Sarajeva ivjeli su u nekoliko mahala, a, uistinu,
taj milet bio je prljav i nediscipliniran, pa je vie
puta izbijao poar meu njima. Zbog toga su
ugledni ljudi (ajani) zamolili reenog pau da
napravi uslugu i da Jevreje preseli i udalji iz
muslimanskih mahala. Na to je paa, stojei na
pragu pomaganja muslimanima, a istodobno
vodei rauna i o tome da ne razbije srca spome-
nutog mileta, poslije obavljenog dogovora, dao
da se za sarajevske Jevreji sagradi jedan poseban
veliki han i taj han zavijetao je kao vakuf vezan
za njegovo potomstvo. Istodobno je dao dozvolu
za gradnju sinagoge. Iako ovaj paa, koji je
porijeklom bio Hrvat, nije po svom nahoenju
mogao izdati dozvolu za izgradnju bogomolje, jer
je takvo to mogao odobriti samo sultan, ipak
stoji injenica da je dozvola izdana i da su Jevreji
ipso facto takvo odobrenje traili. A time potvr-
dili da su se stalno nastanili u Sarajevu. Trgovci
koji su isprva dolazili u Sarajevo nisu odmah
planirali da se u gradu i nastane, a kako su bili
zauzeti praktinim poslovima, nisu mnogo drali
ni do pisanih svjedoanstava o svojim aktiv-
nostima, ali onog trenutka kada je s odobrenjem
carigradskih vlasti izgraena sinagoga bilo je
jasno da su Jevreji izabrali Sarajevo za trajno
utoite. to se tie zajednike nastambe, ona
nikada nije dobila karakter klasinog geta. U njoj
se vrata nisu zatvarala, u njoj bogatiji Jevreji nisu
stanovali, a oni siromaniji su mogli, ako bi se
domogli kakvih para, iseliti u bilo koji dio grada.
Zeki-efendija ak smatra da su izgradnju ovakve
nastambe traili sami Jevreji, kako bi stanovali
blie jedni drugima i da bi se mogli lake okupiti
prilikom sveanosti, zaruka i smrtnih sluajeva.
(La Alborada, No 18, str. 74), a tome u prilog ide
i injenica da su u Sarajevu u doba nastanka
Sijavu-paine daire sve nacionalne skupine
ivjele podvojeno, meu svojima.
Ali, kada su Jevreji doli u Bosnu i Herce-
govinu, kada u Sarajevo? Najstariji poznati zapisi
o Jevrejima u Bosni takoer potiu iz sidila.
Postoje, dodue, jo neka spominjanja o ranijem
dolasku Jevreja u Bosnu. U zborniku Jews in
Yugoslavia (Zagreb, 1989), navodi se da je 1551.
u dravnim spisima u Sarajevu Hadim Ali-bega
zabiljeeno 30 do 40 Jevrejskih trgovaca. Moise
Atijas-Zeki-efendija objavio je u La Alboradi da
su prema njegovim istraivanjima Jevreji doli u
Sarajevo 1541, u doba Hadim Ali bega, a ovaj je
datum naveden i u The Jewish Encyclopaedia (u
izdanju iz 1906). Sam Zeki-efendija se pozivao
na neki stari rukopis koji je pronaao u jednoj
biblioteci. Rukopis je spominjao Moritzu Levyu,
ali mu ga nije pokazao, ni njemu, niti kome
drugom, pa i ako je postojao, onda je ovaj tekst
odavno nestao. Historiar Bogumil Hrabak pret-
postavlja da su se Jevreji naselili u Bosni izmeu
godine 1535. i 1545. Mogue je naime pret-
postaviti da su pojedinci, trgovci-samci, koji su
traili neku promidbu diljem Otomanskog car-
stva, dolazili u Bosnu prije datuma navedenih u
spomenutim sudskim spisima, ali se brzo iz
ovakvih izvidnikih izleta vraali u mjesta odakle
su doli. Neki od njih su u Sarajevu poeli razvi-
jati poslove, koji e ih trajno vezati za ovaj grad.

Ve u doba kada je Moritz Levy pisao svoje
Sefarde u Bosni (objavljeno prvi put na nje-
makom 1911) u biblioteci Careve damije
postojali su samo sidili koji su pokrivali period
od godine 959. po Hidri (1552) do 1226. (1849).
Oni raniji su nestali u poarima. U tri sauvana
zapisnika koja je ovaj autor imao u vidu, sva tri iz
973. (1565) spominju se Jevreji nastanjeni u
Sarajevu. U prvom Jevrej Rafael tui Osmana,
sina Balijevog, zbog dugova, koje je ovaj na sudu
priznao i platio. U drugom Mustafa, sin Muha-
medov, trai pred erijatskim sudom da mu Isak,
sin Avramov plati za konja, koji se pretovaren
robom sruio, ali sud zahtjev odbija. U treem,
jevrejski trgovac Isak, sin Avramov, potrauje
pred erijatskim sudom da mu se isplati dug
halvedije Dafera, koji se utopio u Dunavu, i
poto su svjedoci Ferhat i Memija potvrdili
Isakove navode, sud je naloio da mu se dug
mora isplatiti. U jednom starijem, kasnije otkrive-
nom sidilu iz 1557, u drugoj knjizi, spominje se

10
takoer neki Jevrej (ime neitko) kome su ispla-
eni dugovi umrlog katiba Jusufa, sina Kurtova.
Iz ovih zapisa se vidi da su se Jevreji obraali
erijatskom sudu. Bet-dina, Jevrejskog suda, u to
doba nije bilo u Sarajevu, a i da je bilo ne bi bio
relevantan u sporu s "gojima". Jevrejska zajed-
nica jo nije bila u potpunosti oformljena. Kako
su svi spomenuti Jevreji bili trgovci sa razvijenim
poslovima, moe se pretpostaviti da su oni u
Sarajevo doli prije navedene, 1551. godine.
Solidna firma se ne stvara preko noi. Ugled se
moe brzo izgubiti, ali ne i stjei. Jevreji su se
rijetko ogrjeivali o zakon i nerado, esto sa
strepnjom ili na sud, pa su ovi sudski zapisnici i
nastali kada su se Jevreji na neki nain ve
ustalili i stekli solidne pozicije u novoj sredini. U
zapisima se ne spominju ni kao doljaci ni kao
prolaznici, nego kao i svi drugi stanovnici.
Sudski zapisi takoer pokazuju da su sve
navedene parnice presuene u korist Jevreja, to
dokazuje da su se spomenuti jevrejski trgovci
razumjeli u zakone koji su vladali u Bosni, a
sama presuda je dodatni dokaz o ve postojeem
osjeaju sigurnosti i povjerenja u lokalnu vlast,
to svakako nije osobina onih koji su tek doli u
neku sredinu. A svaki je od spomenutih Jevreja
govori u svoje ime, bez ikakvih zastupnika i
onovremenih "advokata". U prilog pretpostavci o
ranijem dolasku Jevreja u Bosnu ide i injenica
da se u sudskim sporovima nigdje ne spominju
prevoditelji ili upotreba nekog stranog jezika, to
znai da su svi uesnici u sporu, pa dakle i
doljaci-Jevreji, govorili jednim jezikom. A ni
jezikom se ne ovlada brzo. Posebno ukoliko je
bio u pitanju jezik "domaina", jer jezik koji je
nuan za parnice je jezik strune (pravne) termi-
nologije, jezik finesa i temeljitog poznavanja
jezika.
Sve navedeno ukazuje da su Jevreji u Bosnu
doli najmanje deset, a vjerojatno i vie godina
prije nego to su spomenuti u ovim sudskim
dokumentima, to ide u prilog nedokazanoj
tvrdnji da su Jevreji po svoj prilici doli u Bosnu
mnogo prije datuma koji se slavi kao "oficijelni"
datum dolaska Jevreja.

6

Nije, naravno, najvanije kada, nego da su
Jevreji u Bosnu doli. Nije ak toliko vano ni da
su doli, nego kako je drugima bilo s njima i
njima s drugima. O tome svjedoe i duhovni
tragovi Jevrejske kulture u Bosni i Hercegovini,
oni sauvani i oni uniteni, oni zanemareni i oni
rekonstruirani, oni tragovi koji danas ulaze u
sklop ukupnog kulturnog nasljea Bosne i
Hercegovine. Sintagma "duhovni trag" oznaava
prvenstveno materijalizirani trag, a potom utjecaj
na ope kulturne tokove u jednoj sredini. Je li
trag koji ostavlja zanemariva manjina znaajan?
Da bi mozaik jedne kulture bio potpun svi
kamenii moraju biti postavljeni na svoje
mjesto. Tko neto zna o Jevrejima, zna da je u
tim zajednicama najvie cijenjeno osobno obra-
zovanje, a na opem planu duhovne i kulturne
vrijednosti, to nije nikakvo udo za jevrejske
zajednice u kojima odavno nije bilo nepismenih,
a svaka uena osoba posebno cijenjena. Otuda
visok procent visoko kvalificiranih pojedinaca i
golema briga za vlastite kulturne znamenitosti i
za sve to se vee uz pojam osobnog i nacio-
nalnog identiteta.
U Bosnu Jevreji donijee novi jezik. Judeo-
panjolski (poznatiji kao ladino) govorio se na
ulicama Sarajeva, a oni Bosanci s kojima su
Jevreji bili u prisnijim vezama razabirali su
poneto, mogli su i sami donekle razumjeti ovaj
jezik, naroito od kada su Jevreji stali ubacivati
domae rijei u kolokvijalni govor (pa je rabin
koji je umro u Kiseljaku nazivan Rabi de la
Kisela, nekog ne ba naroito cijenjenog trgovca
Rafu prozvae Rafo il Krmak, a i sam se
prisjeam da su moje sarajevske tetke za rije
"poplava" govorile "milaska", to je oito bilo
izvedeno iz imena rijeke Miljacke). Da je bilo i
runih rijei, a i prezira dokazuje i promjena u
upotrebi persijsko-turske rijei ifut, koja je
najprije bila oznaka za Jevreja, ali je vremenom
dobila pogrdno, izrazito antisemitsko znaenje. U
jeziku se karakterizira vlastito i stav prema
drugom. Nije sluajno da je jedna jevrejska
uliica u Bosni, u Bijeljinji, od naroda prozvana
"Galamia sokak", zbog silne galame i buke koju
su dizali jevrejski stanovnici ove uliice. Uz jezik
Jevreja je mijenjano i sve drugo, od naina odije-
vanja do kulinarstva. U svemu se osjealo proi-
manje nasljea i usvajanje novog.
Velika je razlika da li se kultura druge
zajednice ili manjine naziva "naom" (u ovom
sluaju kulturom bosanskih Jevreja) ili "njiho-
vom" (kulturom Jevreja u Bosni), u to je upleten
i politiki stav o mogunosti zajednitva. Jevreji
su uvijek ukorijenjeni u jednoj zemlji, a ne samo
prolaznici. Svaki put je bilo tako; svaki put su
pripadali zemlji u koju su doli; svaki put su sebe

11
u tu zemlju uloili. I u Bosni su Jevreji Bosne
odavno postali bosanski Jevreji.
Nije mali broj Jevreja uestvovao u duhovnom
ivotu Bosne i Hercegovine. Sjetimo se slikara
(Danijel Kabiljo-Danilus, Berta Baruh, James
Haim Pinto, Josip Levi Monsino, Danijel Ozmo,
Rikica Ovadija, Jaa Bararon, Marina Finci,
Marina Toi...), pisaca (Bohoreta, Isak Samo-
kovlija, Erih Ko, Vladimir Albahari), muziara
(Oskar Danon, Flora Jagoda, Cvjetko i Ranko
Rihtman, David Kamhi, nekoliko Ladino gru-
pa), arhitekata (Jahiel, David i Ognjenka Finci,
Vladimir Dobrovi, Mirko Ovadija), teoretiara
(Marcel najder, Kalmi Baruh, Ivan Focht),
kazalinih i filmskih radnika, novinara i kulturnih
djelatnika... Bilo je i gimnazijskih i univerzitet-
skih nastavnika, bilo i knjiara (u Sarajevu su
izmeu dva svjetska rata jevrejski vlasnici imali
deset knjiara i etiri tamparije) koje su
doprinijele opem obrazovanju i protoku infor-
macija, a kulturno-prosvjetno i humanitarno
drutvo La Benevolencija je i danas veoma
aktivno. Tihi utjecaj je bio prisutan kroz stam-
bene graevine (meu kojima je u Sarajevu
Salomova palaa najpoznatija), kroz napjeve,
zanatstvo, kulinarstvo... Eli Finci je bio pojam
strogog kritiara, iako nije mnogo pisao o sara-
jevskim kazalinim izvedbama. Ovome svakako
treba dodati da su "jevrejske teme" bile esto
prisutne u djelima raznorodnih umjetnika iz BiH,
a naroito u knjievnosti, gdje postoji niz
znaajnih djela, od Ive Andria i Isaka Samo-
kovlije do Abdulaha Sidrana, Anelka Vuletia i
Miljenka Jergovia.
Najvanije graevine i spomenici su svakako
Muzej Jevreja u Sarajevu, koji je nekada bio
jedna od najljepih sinagoga na Balkanu, grob
rabina Danona u Stocu (koji ima status svetog
mjesta, pa su uestala hodoaa, to je blisko
kranskoj tradiciji), Staro jevrejsko groblje u
Sarajevu (na kome je prvi ukopan rabin Pardo,
koji je svom narodu propovijedao vjeru, a
posljednji Isak Samokovlija, koji je svoj narod
opisao), a potom Jevrejska opina u Sarajevu,
koja je dokaz da e spomenika i kulture i ubu-
due biti. Uz ujedinjenje sefardske i akenaske
opine i poloaj jevrejske zajednice u doba novog
balkanskog ratovanja, ove znamenitosti kulture
su ono to ovu malu zajednicu ini specifinom.
Ovome svakako treba pridodati i Sarajevsku
hagadu, koja ima i simboliku vrijednost i status
izuzetnog djela jedne cjelokupne kulture, pa je
postala bosanski simbol.
Maurske graevine, nain gradnje stambenog
prostora, poneka pjesma, ak poneka rije,
obiaji, kulinarski specijaliteti, odjea... sve to
ini znak prisustva i esto neprimjetni, ali i
nemjerljivi utjecaj jedne manjine na drutvenu
zajednicu u cjelini. Duhovni utjecaj nastavlja da
ivi u nekoj tradiciji i kada oni koji su odreenu
kulturu stvarali fiziki vie nisu prisutni: primjera
radi, jedna velika imperija, rimska, i danas ima
ogroman duhovni utjecaj u europskoj kulturi, a
male zajednice ostaju utkane u kulture veih
nacija/naroda i kada ih ovi ne spominju. Dodue,
male zajednice vie usvajaju nego to mogu da
utiu, jer se moraju podrediti vladajuoj
ideologiji, dakle i kulturnim standardima e da bi
uope preivjeli, da bi se odrali i u ivotu nove
sredine uestvovali, a potom u potpunosti
integrirali u drutveni milje jedne zemlje. Uee
u jednoj kulturi dokazuje elju da se toj kulturi
doprinese i u toj zemlji ukorijeni. To meusobno
usvajanje odreenih kulturnih razlika nikako nije
znailo iezavanje specifinosti, nego prije
svega brisanje onih granica koje karakteriziraju
strogo odijeljene nacionalne zajednice. U pjesmi
Adio Kerida odjekuje utjecaj mediteranskog
melosa, u bosanskoj Kad ja pooh na Bentbau
sefardski napjev... Proimanje i stvaranje plu-
ralnog identiteta je nuda i rekao bih prednost
svih multikulturnih zajednica.

Predrag Finci

7

Izmeu kulture i identiteta stoji znak
jednakosti. U odnos prema kulturi manjine iska-
zuje se odnos prema njenom identitetu, u odnosu
prema manjini se ogleda (kulturna) politika, a jo
vie etiko dranje. U odnosu prema manjini
legitimira se jedna politika. Ona nedemokratska u
ignoriranju i potiskivanju, slobodarska u prihva-
anju i afirmiranju Razlike, koja potvruje i obo-
gauje i osobni identitet. Odnos prema manjini je
uvijek test tolerancije (demokracije) i slika istin-

12
skog odnosa prema kulturi kao takvoj: gdje se
brine samo o kulturi veinske (najee domi-
nantne) nacije, odnosno grupacije brine se o
njenim egoistikim interesima, a ne o kulturi kao
takvoj. Naravno, kada je u pitanju kultura
"manjine", odnosno "malog naroda", onda je vei
njen simboliki znaaj, nego stvarni utjecaj. Ali
je znaajan i mora biti sauvan. Time veinski
narod ne potvruje samo postojanje kulturnog
nasljea jedne specifine manjine, nego potvruje
i svoju vlastitu kulturu, odnosno iskazuje svoj
odnos prema kulturi kao takvoj. Manjine razu-
miju da je zajednitvo imperativ. Dobro je u onoj
zemlji u kojoj to i veinski narod shvati i usvoji.
Ono spominjano prirodno zajednitvo je danas
prolost u Bosni i Hercegovini. U kazivanju o
"lijepoj prolosti" uvijek ima idealiziranja,
svijesti o neponovljivosti, ali i nade da bi moda
opet tako moglo biti. Zato se i zalaem za jedno
Sada zajednitva i razumijevanja: Utopija se
poinje graditi odmah. Sefardi su doli iz panije,
iz zemlje iju kulturu izgradie zajedno s
muslimanima i kranima. Oni su u pravom
smislu ivjeli i stvarali zajedno. Onda doe novo
doba, doba dominacije jedne religije i jedne
nacije. Ono to nazivamo "zlatnim dobom
panije zavreno je onda kada na historijsku
pozornicu stupi kultura rigorozne kranske
dogme i njenih inkvizitora. I Renesansa je svoj
duhovni zamah dugovala spoju iskustava iz
razliitih kultura. Historija nam je ve odgovorila
na neka pitanja koja i danas pitamo, na ono o
prirodi i potrebi multikulturalizma prije svega.
Bilo bi alosno ako bismo se ubudue mogli
pozivati samo na lijepu prolost. Mojim je
godinama, dodue, sjeanje svojstveno. Kada to
kaem prisjeam se da sam se u djetinjstvu znao
ispeti na travniko groblje povie Bojna-mahale,
na brdace gdje je lealo katoliko groblje, na
kome su ljudi u zanosu obilazili grob posveenog
Josipa, do njega muslimansko, kojim je vladao
mir, pa jevrejsko, koje je tonulo u zemlju i
romsko groblje, na kome je pasao neiji konj.
Ova groblja bih osobno izabrao kao znak
postojanja bosanskog prirodnog zajednitva prije
(esto, preesto ispraznih) politikih deklaracija,
a i kao mogue utemeljenje za novu nadu. U
Pinkasu se biljee dogaaji kojima zapisniar
svjedoi. Biljei i ono to valja, i ono to ne valja.
A pinkas je otvoren i ruka pie.

Eleonora Prohi
(1934-2013)


Potovana porodico, prijatelji,
Pala mi je u deo teka dunost ali i privilegija
da danas kada se opratamo od Eleonore Prohi,
nae Nore ili Norike kako smo je neki od nas
iz milote zvali - kaem nekoliko rei. Pripre-
majui se stalno sam se pitao kako o osobi kao
to je bila Nora govoriti a izbei opta mesta i
konvenconalnosti, koje je toliko prezirala.
Jer Nora je bila sve samo ne konvencionalna.
Bila je, rekao bih, renesansni tip intelektualca:
filozof i estetiar, novinar, urednik, pisac, prevo-
dilac, menader, buntovnik, reju osoba sa vie
identiteta. Taj viestruki identitet, toleranciju i
razumevanje za svakog Nora je, verujem, primila
od majke Mostarke, koja je na nju prenela sve
one vrline koje su itelji Mostara imali do ne tako
davno. Otuda i njena neverovatna sposobnost
adaptacije na ivot u drugaijim uslovima.
Sarajevo, Beograd, Pariz - za Noru su bila samo
imena gradova. Ona je u njima imala podjednak
krug prijatelja i duhovnih srodnika tako da nigde
nije bila stranacdoljak.
Uvek je bila spremna da sa velikom
intelektualnom snagom i fizikom energijom
brani svoja ubeenja, da se odupire provin-
cijalnom, da prihvata i promovie novo. Bilo da
je re o naprednoj filozofskoj misli ije je naj-
istaknutije predstavnike prevela ili o novim
medijima kao to je to bila televizija. Gde god i
ta god da je radila, Nora je ostavljala dubok
trag i istovremeno struno obuene brojne mlade
ljude kojima je udahnula jaku potrebu da idu
dalje u irenju svojih vidika i vidika drutva u
kome ive.
Otuda nije sluajno da je Nora bila jedan od
organizatora prvog studentskog protesta na
Beogradskom univerzitetu kao i aktivni uesnik
velikog studentskog pokreta 1968. koji je poeo
upravo na dananji dan pre 45 godina.
Ja nisam dovoljno kompetentan da govorim o
Norinom doprinosu muzikoj estetici, filozofiji,
prevodilatvu. Medjutim, mislim da za Eleonoru
Prohi novinara, urednika i organizatora na
raznim televizijama bive nam domovine mogu da
kaem bila je udo.
Kao direktor za medjunarodne odnose Nora je
odluujue doprinela da 1984. Zimska olimpijada

13
u Sarajevu bude prisutna slikom i reju na celoj
kugli zemaljskoj.
Kada je 1992. morala da napusti Sarajevo da
bi kasnije poela da radi na TV Politici, program
te televizije je naglo dobio na kvalitetu. To nije
smetalo rukovodstvu te kue da je za vreme
protesta 1997. godine izbace sa posla. To je nije
pokolebalo i nastavila je pie, da se bori za slo-
bodnu novinsku re i sliku. U Nezavisnom udru-
enju novinara Srbije kojeg je jedan od osnivaa,
Nora se po izbacivanju iz TV Politika angaovala
jo vie i, rekao bih, jo strastvenije u odbrani
novinarskih sloboda. I za to joj hvala.
Hvala joj i za nae razgovore, za njene uvek
tane analize, nepretenciozne i nekonvencionalne
opaske o svim moguim temama od pijace do
nazovi visoke domae i svetske politike. Posebno
joj hvala za optimizam i borbenosti u emu je
Nora i u najteim trenucima prednjaila tokom
etnji 1997. godine. Nikada neu zaboraviti taj
topao a u isto vreme vragolasti osmeh sa kojim
nam je govorila o sigurno brzom porazu tada-
njeg reima. Taj optimizam se prosto prelivao u
sve prisutne.
Kada smo uli da je bolesna moja supruga Ana
i ja, a pretpostavljam i mnogi drugi, verovali smo
u tu Norinu hrabrost, borbenost i optimizam.
Ovoga puta, naalost, to nije bilo dovoljno da se
pobedi opaka bolest.
Drage Natalija i Asja,
Vama je danas najtee. Mi Norini prijatelji
naim reima samo pokuavamo da bar za tren
uteimo i vas i nas. Vas, jer ste izgubile divnu,
portvovanu majku, a nas, jer smo izgubili
Eleonoru Prohi, veliku linost i pouzdanog
prijatelja.

Draga Noro, hvala ti za sve. Bila je velika pri-
vilegija poznavati te, a jo vea ast ubrajati se u
tvoje prijatelje.
Poivaj u miru.
Slava Eleonori Nori- Prohi

Govor Ratomira Diklia-Backa na polaganju
urne na Novom groblju u Beogradu 3. juna 2013.
godine






Zoran Andri

Amerika religija
Tomasa Mana
Da je laureat Nobelove nagrade za knjievnost
Tomas Man postao aktivni lan sekte unitarista,
jednog ogranka neoarijanske heterodoksije, i da
je u njoj, za vreme svog amerikog egzila, drao
prave propovedi, u briljantno napisanoj studiji
predstavio je renomirani izuavalac Manovog
dela Hajnrih Detering, profesor nemake i kom-
parativne knjievnosti na Univerzitetu u Getin-
genu (Heinrich Detering: Thomas Manns ameri-
kanische Religion: Theologie, Politik und Lite-
ratur im kalifornischen Exil. Mit einem Essay von
Frido Mann, S. Fischer, Frankfurt 2012)
Kao apologiju teme svoje knjige Detering veli
da u germanistici prema ovakvom vidu specifino
amerike forme religioznosti vlada "kulturna
indiferentnost". Man je proao razliite mene i
faze u svom razvoju. Najpre je to bila fascinacija
umetnikom Vagnerovom religijom, potom o-
penhauerovom metafizikom smrti, kao i Nie-
ovom kritikom hrianstva. U Manovom romanu-
tetralogiji o Josifu, kao i u politikim esejima,
nije u prvom planu stajala estetika dimenzija
religije, ve njena moralna sr, njen ovostrani
humanizam i prihvatanje religiozne etike kao
centra politike prakse. Nije jednostavno ita
novo napisati o Tomasu Manu. Upravo je njegov
odnos "ka sferi religije" i njegovom novom
itanju biblijskih mitova viestruko ispitivan.
Stotine teologa i teoretiara knjievnosti ispitivali
su izvorne protestantske motive u miljenju
autora Doktora Faustusa, akribino razvivi auto-
rovu implicitnu teologiju. I pored svega Hajnrihu
Deteringu polo je za rukom da odnos prema ovoj
temi postavi na sasvim nove osnove.
ta je to unitarizam? Re je o pokretu (unitas,
jedinstvo) nastalom na krilima neoarijanske
jeresi, koji se razvio kao reakcija na dogmat o
Trinitetu (Svetoj Trojici), ime je navodno
prenebregnut Luterov princip sola scriptura.
Unitaristi se ravaju u dve velike grupe: pred-
stavnike antitrinitarnog, liberalnog hrianstva i
predstavnike panteistiko-humanistike religije.
Oni su u Ameriku dospeli iz Italije i Engleske u
16. veku. Re je o pojmu kojim su luteranski
teolozi oznaavali jeres Socijanaca - pristalica
uenja patricija Fausta Socinija, koji je bio u

14
slubi Mediija - kao radikalno odbijanje pred-
stave Boga u ipostasima Svete Trojice. Preko
britanskih puritanaca-nonkonformista dospele su
antitrinitarne ideje u Novu Englesku u 18. veku,
da bi ubrzo potom postale osnova "praktinog
hrianstva", ne kao dogmat ve ivljene vere,
praxis pietatis, sa verom u moralno usavravanje
vernih dua u ovom ogrehovljenom svetu. Ralf
Valdo Emerson i Concord School sa Henrijem D.
Toroom, inspirisani duhom Geteove "filozofije
prirode", videli su u Bogu kosmiki Oversoul
kome se klanjaju svi ljudi, ne samo hriani.
Harizmatini bostonski propovednik Viljem E.
ening spajao je veru u "neizmernu vrednost
individualne hrianske due" sa programom
socijalnih reformi kao sredstvo univerzalnog
bratstva. Unitaristiki duhovnici propovedali su
protiv ropstva, zalaui se za reforme sudstva, za
jednakost polova i social justice. Njihov Bog im
se javio "u duama i srcu" i njihov Isus nije bio
samo Sin Boiji, ve besprekorni moralni uitelj
koji pokazuje puteve ovostranog moralnog
usavravanja i osnove pravednog drutva. Gde
god je bilo diskriminacije manjine, unitaristiki
propovednici su pozivali na socijalnu pobunu.
Neki propovednici tumaili su "unitaristiku
crkvu" kao "slobodnu asocijaciju" koja je otvo-
rena za Jevreje, Hinduiste, Budiste, Muslimane,
agnostiare kao i ateiste, drugi pak u njoj vide
protestantsku nonkonformistiku orijentaciju.
Federal Council of Churches in America, pod
ijim su svodom mnoge protestantske deno-
minacije, odbio je da prihvati Unitarian Church u
svoje redove dok u njoj deluju "posthrianski
univerzalisti".
itanjem Volta Vitmena i Emersona, Man se
pribliavao amerikoj demokratiji i humanizmu,
individualizmu i ljudskim pravima. Tomas De-
ferson, jedan od osnivaa SAD, bio je blizak
unitarizmu, kao to je to bio sluaj i sa Abra-
hamom Linkolnom. Prva kongregacija unitarista
bila je osnovana u Bostonu nekoliko godina
nakon proglaenja nezavisnosti. U sreditu unita-
ristike etike stoji naelo "ljubavi prema
blinjima". Vitmen je u svojim pesnikim egzal-
tacijama slavio ne samo religiju, humanizam i
demokratiju, ve je eleo u panerotskom Boijem
carstvu univerzalno bratimljenje i onih koji su
skloni mueljublju (homoseksualnosti) i pede-
rastiji. Man je sa unitaristikim idejama bio
upoznat jo 1902, odnosno 1905, ali je u blii
lini kontakt sa unitaristima stupio 1940. Jedan
unitaristiki pastor venao je Elizabet Man sa
uzepeom Antoniom Borgezeom u univer-
zitetskoj kapeli u Prinstonu. Bekstvo preko
Pirineja za Manovog brata, spisatelja Hajnriha
Mana, njegovu enu Neli, kao i Manovog sina
Goloa Mana, u ranu jesen 1940, organizovao je
Varijan Fraj - unitarijanac. O tome svedoe zapisi
u Manovom Dnevniku. Te godine Man e
upoznati Ernesta Keldekota, religiozno ultra-
liberalnog i politiki radikalno socijalistiki na-
strojenog pastora tzv. First Unitarian Church of
Los Angeles. Tomas i Katja Man postae lanovi
njegove crkvene optine. Po izriitoj Manovoj
elji Keldekot je krstio njegovu unuad Frida i
Angeliku, da bi dve godine docnije sledilo
krtenje Tonija i Domenike Man. Man u svom
Dnevniku belei - "ja imam ulogu kuma". Man
tumai krtenje sasvim u duhu unitaristike
teologije, videvi u njemu "inicijaciju u hrian-
ski, ljudski ivot", a ne Svetu Tajnu. U svom
uvenom govoru The War and the Future, 1943.
u Kongresnoj biblioteci, u duhu unitaristikog
uenja, Man e poistovetiti hrianstvo i
socijalnu demokratiju. Sahranu i opelo njegovom
bratu Hajnrihu Manu 11. marta 1950. obavie
unitaristiki pastor Stiven Friman na linu
Manovu molbu. Samo godinu docnije Man
pripoveda sa Frimanove predikaonice o applied
Christianity, konstatujui da je "retko osetio
takvo ivu i borbenu zainteresovanost za jednu
religioznu grupu", kao to je to sluaj sa
unitaristima. Kontakte sa Frimanom Man e
nastaviti i nakon povratka u Evropu.
Sve te fasete Manovog odnosa sa unitaristima
Detering opisuje sa filolokom akribijom i teo-
lokom erudicijom. Ovoj knjizi prikljuena je
zbirka dokumenata - Pulpit Editorial, Manova
propoved u First Unitarian Church, kao i Fri-
manova propoved iz 1955. Posebnost ove knjige
sastoji se u linoj ispovesti Manovog unuka Frido
Mana, koja je dodata Deteringovoj knjizi, a koju
on naslovljava to se mene tie. Jedan lini esej.
Neka ovde kao epilog bude reeno da je Frido
Man 1964. preao u katolianstvo da bi studirao
teologiju i odbranio disertaciju kod jezuite Karla
Ranera. Nakon odluke pape Benedikta XVI da
2009. privremeno ekskomunicirano Pijus bratstvo
vrati u kanonsko okrilje rimokatolianske crkve,
Frido Man demonstrativno je iz nje istupio.

Danas


15
an-Filip de Tonak

Pohvala gluposti
Ne nadajte se da ete se
reiti knjiga

U Izdavakoj kui "Gradac" nedavno je izala
iz tampe zanimljiva knjiga pod naslovom Ne
nadajte se da ete se reiti knjiga. Re je o knjizi
u kojoj moete proitati razgovore koji su vodili
Umberto Eko, pisac, profesor i semiolog, i an-
Klod Karijer, esejista, dramaturg i scenarista,
pored ostalog autor nekoliko scenarija za filmove
Luisa Bunjuela. Medijator razgovora bio je an-
Filip de Tonak. Karijer i Eko razgovaraju o sud-
bini knjige u dananjem vremenu, ali pokreu i
mnoga druga pitanja koja se tiu savremene
kulture, tradicije i informatikog drutva. Uz do-
zvolu izdavaa, "Vreme" u ovom broju prenosi
jedno poglavlje iz ove knjige.


"Prvo to otkrijete izuavajui glupost jeste da
ste i sami imbecil. To je neizbeno. Ne moete
nekanjeno druge nazivati imbecilima, a da pri-
tom ne uvidite kako je njihova glupost zapravo
ogledalo u kome se ocrtava va sopstveni lik.
Neunitivo, razgovetno i verno ogledalo."


an-Filip de Tonak: I tako ste vas dvojica, ako
se ne varam, veliki zaljubljenici u glupost...
an-Klod Karijer: Verni zaljubljenici. Ona e
uvek moi da rauna na nas. Kada sam, ez-
desetih godina, sa Gijem Bektelom zapoeo rad
na Reniku gluposti, delu koje je doivelo brojna
izdanja, zapitali smo se: zato ne bismo obradili
iskljuivo istoriju inteligentnih zamisli, remek-
dela, velikih spomenika ljudskog duha? Ne samo
da nam se glupost, tako draga Floberu, inila
neuporedivo rasprostranjenijom to se, uosta-
lom, podrazumevalo ve i daleko izazovnijom,
pregnantnijom, a u odreenom smislu i oprav-
danijom temom. Napisali smo uvod koji smo
naslovili Pohvala gluposti. Nameravali smo ak
da drimo "teajeve o gluposti".
Sve idiotske stvari koje su napisane o crncima,
Jevrejima, Kinezima, enama i velikim umetni-
cima, inile su nam se daleko pertinentnijim od
nekih inteligentnih analiza. Kada krajnje reak-
cionarno nastrojeni monsenjor De Kelen, u
periodu restauracije, sa propovedaonice Notr
Dama izjavljuje pred auditorijumom aristokrata,
veinom emigranata koji su se vratili u
Francusku: "Ne samo da je Isus Hristos bio sin
Boji ve je po majinoj strani poticao iz ugledne
porodice", on nam kae puno toga, ne samo o
sebi, to je od sekundarnog znaaja, ve o drutvu
i mentalitetu svog doba.
Priseam se takoe onog bisera koji moemo
nai u tekstovima poznatog antisemite Hjustona
Stjuarta emberlena: "Onaj ko tvrdi da je Isus
Hristos bio Jevrejin, ili je neznalica ili neasna
osoba."
Umberto Eko: Voleo bih da, ipak, ustanovimo
neku definiciju. Za temu kojom se bavimo, to je
bez sumnje od izuzetnog znaaja! U jednoj od
svojih knjiga napravio sam razliku izmeu
imbecila, kretena i glupih osoba. Kreten nas ne
zanima. To je ovek koji prinosi kaiku elu
umesto da je usmeri ka ustima, ovek koji ne
razume ta mu govorite. S njim smo raistili.
Imbecilnost je, meutim, drutveno obeleje, pa
je ak moete i drugaije nazvati, poto su po
nekima "imbecil" i "glupak" jedno te isto. Imbe-
cil je osoba koja e rei ono to u datom trenutku
ne bi trebalo rei; on gafove pravi nehotino. Sa
glupakom, stvari stoje drugaije; njegov defekt
nije drutvene, ve logike prirode. Na prvi po-
gled nam se ini da ispravno rezonuje. Isprva je
teko ustanoviti ta tu ne tima. Zato je i opasan.
Dau vam jedan primer. Glupak e rei: "Svi
itelji Pireja su Atinjani. Svi Atinjani su Grci.
Dakle, svi Grci su itelji Pireja." Nasluujete da
tu neto nije kako treba, jer dobro znate da ima i
Grka koji su, na primer, Spartanci. Ali, niste u
stanju da mu objasnite gde i kako je napravio
greku. Trebalo bi da budete upoznati sa svim
pravilima formalne logike.
.-K. K.: Po meni, glupak se ne zadovoljava
time to grei. On svoju greku obznanjuje na sav
glas, eli da ga svi uju. Prosto je zauujue u
kojoj meri glupost odzvanja. "Upravo smo iz po-
uzdanih izvora saznali da...", a zatim sledi neka
neverovatna budalatina.
U. E.: Potpuno ste u pravu. Ako uporno izvi-
kujete neku opte poznatu, banalnu istinu, ona se
automatski preobraa u glupost.
.-K. K.: Flober kae da je glupost elja da se
izvuku zakljuci. Glupak eli da sam doe do
nepobitnih i konanih reenja. On eli da neki
problem rei jednom za svagda. Ali, ta glupost,
koja u nekom drutvu esto biva prihvaena kao

16
istina, moe se za nas, sa istorijske distance,
pokazati veoma pounom. Kao to smo ve rekli,
istorija lepih i pametnih stvari, na koju se svodi
nae obrazovanje ili, pre, na koju su drugi sveli
nae obrazovanje, samo je siuan deo ljudskih
aktivnosti. Moda bi ak, pored istorije runoe,
valjalo napisati a vi, uostalom, radite na tome
optu istoriju zabluda i neznanja.
U. E.: Ve smo pominjali Aetija i nain na koji
je prikazao dela presokratovaca. Nema nikakve
sumnje: taj tip je bio tupav. to se pak gluposti
tie, posle onoga to ste o njoj rekli, ini mi se da
nju ne bismo mogli izjednaiti sa tupavou. Ona
bi pre bila nain da se tupavost sprovede u delo.
.-K.K.: Na patetian, esto visokoparan nain.
U. E.: Neko moe da bude tupav a da ne bude
sasvim glup. Tupav sticajem okolnosti.
.-K. K.: Da, ali u tom sluaju od toga nee
napraviti karijeru.
U. E.: U pravu ste, od gluposti se zaista moe
iveti. Da se vratim na primer koji ste malopre
naveli rei da je Isus, po majinoj strani, po-
ticao iz "ugledne porodice", po meni nije sasvim
tupavo. Jednostavno zato to, sa stanovita
egzegeze, to odgovara istini. Pre bih rekao da tu
imamo dobar primer imbecilnosti. Ja mogu za
nekog da kaem da potie iz ugledne porodice,
ali ne mogu to rei i za Isusa Hrista, jer je to,
ipak, daleko manje vano od injenice da je bio
Boji sin. De Kelen je, dakle, izrekao jednu
istorijsku istinu, ali u nezgodan as. Imbecilu se
uvek neto nehotice omakne.
.-K. K.: Pao mi je na pamet jo jedan citat: "Ja
nisam poreklom iz dobre porodice, ali moja deca
jesu." Ako citat nije delo nekog humoriste, tu bar
imamo jednog zadovoljnog imbecila. Ali, vra-
timo se monsenjeru De Kelenu. On je, ipak, bio
pariski arhiepiskop, ovek koji je imao izuzetno
konzervativna shvatanja, ali je u tom trenutku
raspolagao velikim moralnim autoritetom.
U. E.: Korigujmo onda nau definiciju. Glu-
post je nain da se tupavost sprovodi u delo sa
nadmenou i istrajnou.
.-K. K.: Da, to nije loe. Mogli bismo, takoe,
da ove razgovore zainimo citatima svih onih, a
ima ih podosta, koji su nastojali da obezvrede
osobe koje danas smatramo velikim piscima ili
umetnicima. Poruge nam uvek mnogo vie go-
vore od pohvala. To bi trebalo priznati i pomiriti
se s tim. Istinski pesnik kri svoj put kroz pravi
pljusak uvreda. Betovenova Peta simfonija bila je
proglaena za "bestidnu buku", za "smrt muzike".
Ne moemo ni da zamislimo koliko je poznatih
ljudi uplelo svoje ime u vence uvreda kojima su
poaeni ekspir, Balzak, Igo, i mnogi drugi
velikani. ak je i Flober rekao za Balzaka:
"Kakva bi gromada bio Balzak, samo da je umeo
da pie."
A zatim, tu je patriotska, militaristika,
nacionalistika i rasistika glupost. U Reniku
gluposti moete da potraite odrednicu posve-
enu Jevrejima. Navedeni citati ne govore toliko
o mrnji, koliko o obinoj gluposti. Opakoj glu-
posti. Primer: Jevreji imaju prirodno usaenu
elju za novcem. Dokaz: kada jevrejska majka
ima teak poroaj, dovoljno je iznad njenog
stomaka zazveckati noviima i jevrejska beba e
se smesta pojaviti ispruenih ruica. To je 1888.
napisao izvesni Fernan Gregoar. Napisao i obja-
vio. Furije je izjavio da su Jevreji "kuga i kolera
drutvenog organizma". A Prudon je u svojim
belenicama zapisao: "Tu rasu bi trebalo vratiti u
Aziju, ili je sasvim istrebiti." Sve su to bile
"istine" izreene od ljudi koji se esto nazivaju
naunicima. "Istine" od kojih nas podilazi jeza.
U. E.: Kakvu bi dijagnozu tu trebalo postaviti:
tupavost ili kretenizam? O jednom sluaju epi-
fanije imbecilnosti (u znaenju koje joj ja
pridajem) obavetava nas Dojs, kada prenosi
razgovor sa gospodinom Skefingtonom: "uo
sam da vam je umro brat", kae Skefington. "Da,
imao je samo deset godina." A Skefington e na
to: "Ipak je to veoma alosno."
.-K. K.: Glupost je esto slina zabludi. Svoju
strast prema sakupljanju gluposti uvek sam po
neemu smatrao bliskom vaem istraivanju za-
bluda. Ta dva istraivaka puta su dosledno zane-
marivana u obrazovanju. Svako doba moe da se
pohvali svojim istinama i svojim notornim, pre-
ispoljnim glupostima, ali se obrazovni sistem tru-
di da pouava i prenosi iskljuivo istine. U neku
ruku, vri se eliminacija gluposti. Da, postoji
"politiki korektno" i "intelektualno korektno",
drugim reima, postoji ispravan nain miljenja
dopadalo se to nama ili ne.
U. E.: To je slino lakmus testu koji nam
doputa da ustanovimo imamo li pred sobom
bazu ili kiselinu. Lakmus test bi nam, u svakom
od tih sluajeva, omoguio da utvrdimo imamo li
posla sa tupavom ili imbecilnom osobom. Ali,
vratimo se vaem poreenju gluposti i zablude:
zabluda nije nuno znak tupavosti ili imbecil-
nosti. Ona je naprosto greka. Ptolomej je iskreno
verovao da je Zemlja nepomina. U nedostatku

17
naunih podataka, nainio je greku. Ali, moda
emo koliko sutra otkriti da se Zemlja ne okree
oko Sunca, i onda emo odati hvalu Ptolomejevoj
mudrosti.
Postupati nepoteno, znai govoriti suprotno
onom u ta verujemo. Ali, mi smo uvek spremni
da se ogreimo o potenje. Stoga je itava istorija
oveanstva proeta neistinama; uostalom, mo-
da je tako i bolje, jer bismo u protivnom bili
bogovi a ne ljudi. Pojam "krivotvorenja", kojim
sam se bavio, u stvari je veoma suptilan. Postoji
krivotvorina nastala podraavanjem neega to se
smatra originalom, i od nje se oekuje da ostvari
potpunu istovetnost sa svojim uzorom. Izmeu
originala i krivotvorine bi tako postojala neraz-
luivost, u lajbnicovskom smislu rei. Greka tu
poiva u injenici da se autentinost pripisuje
neemu za ta znamo da nije izvorno. Imamo,
zatim, sluaj pogrenog rasuivanja kod
Ptolomeja, koji se vara, premda govori iskreno.
Tu se, meutim ne radi o pokuaju da se neko
uveri kako je Zemlja nepomina iako dobro
znamo da se ona okree oko Sunca. Ne. Ptolomej
iskreno veruje da je Zemlja nepomina. Falsi-
fikovanje nema nikakve veze sa onim to, u
sluaju Ptolomeja, i sa ove istorijske distance,
moemo naprosto smatrati pogrenim zaklju-
ivanjem.
.-K. K.: Ako ve elimo da zalazimo u sitna
crevca, to nam nee olakati posao oko
nalaenja definicije Pikaso je priznao da je i
sam mogao da naslika krivotvorenog Pikasa.
tavie, hvalio se time da je napravio najuspelije
krivotvorine Pikasa na svetu.
U. E.: Kiriko je takoe priznao da je pravio
krivotvorine Kirika. A ja moram da priznam kako
sam i sam krivotvorio jednog Eka. Jedan ita-
lijanski satirini asopis, neka vrsta arli Ebdoa,
pripremio je specijalno izdanje Korijere dela
Sera, povodom dolaska Marsovaca na Zemlju.
Oito se radilo o krivotvorini. Zatraili su od
mene na napiem krivotvoreni lanak pod svojim
imenom, neku vrstu parodije na Eka.
.-K. K.: To je dobar nain da se pobegne od
samog sebe, da se iskorai iz svog tela, a moda i
da se oslobodi vlastitog naina razmiljanja.
U. E.: Ali to je, pre svega, dobar nain da sebe
podvrgnemo kritici, da istaknemo neke ablone
kojima smo inae skloni, jer su upravo ti abloni
ono to moram da ponavljam da bih "pisao kao
Eko". Veba koja se sastoji u krivotvorenju sa-
mog sebe je stoga veoma preporuljiva.
.-K. K.: Isto vai i za ovo istraivanje gluposti
na koje smo utroili vie godina. Bio je to veoma
dug vremenski period tokom koga smo Bektel i ja
pomamno itali iskljuivo loe knjige. Pretra-
ivali smo kataloge raznih biblioteka, i pri pogle-
du na pojedine naslove knjiga ve smo mogli da
zamislimo kakva nas riznica gluposti u njima
oekuje. Kada na spisku pronaete naslov O uti-
caju bicikla na drutveni moral, moete biti
sigurni da ste naleteli na glavni zgoditak.
U. E.: Problem nastaje kada se neki ludak
uplete u va vlastiti ivot. Kao to sam ve rekao,
napisao sam jedan esej o onim ludacima ija dela
objavljuje vanity press, i po meni je bilo oi-
gledno da sam njihove stavove izloio na
ironian nain. Meutim, neki od njih nisu uopte
uoili tu ironiju, i pisali su mi u elji da mi
zahvale to sam ih shvatio ozbiljno. Isto vai i za
Fukoovo klatno, koje je bilo upereno protiv
takozvanih "donosilaca" istine, ali je meu njima
ponekad nailazilo na neoekivano dobar prijem.
Jo uvek primam (bolje rei, primaju ih moja
ena ili sekretarica, zadueni za trijau) tele-
fonske pozive od izvesnog velikog majstora
Templarskog reda.
.-K. K.: Naveu vam, zabave radi, jedno
pismo objavljeno u naem Reniku gluposti, a
odmah ete shvatiti i zato. Otkrili smo ga u
asopisu apostolskih misija (da, ak smo i to
itali). Jedan svetenik se zahvaljuje svom sago-
vorniku to mu je poslao udotvornu vodu, koja
je na "bolesnika" imala veoma pozitivan uinak,
ali "bez njegovog znanja". "Nita mu ne rekavi,
davao sam mu da je pije tokom devet dana, i on,
koji je etiri godine lebdeo izmeu ivota i smrti,
koji mi se etiri godine opirao sa tvrdoglavou
oajnika, izvikujui pritom svetogra od kojih su
me podilazili marci, izdahnuo je spokojno posle
devetog dana, proet oseanjem velike milosti,
oseanjem koje je bilo tim utenije to je bilo
krajnje neoekivano."
U. E.: Tekoa koju imamo pri proceni da li je
dotini lik bio kreten, budala ili imbecil potie
otuda to su te kategorije idealni tipovi,
Idealtypen, kako bi rekli Nemci. Ali, kod iste
osobe emo najee nai meavinu sve tri vrste
ponaanja. Stvarnost je mnogo sloenija od
tipologija.
.-K. K.: Ve godinama se nisam bavio tim
problemima, ali se uvek iznova iznenadim kada
shvatim u kojoj meri izuavanje gluposti moe da
bude podsticajno. Ne samo zato to dovodi u

18
pitanje sakralizaciju knjige, ve i zato to svakom
od nas prua priliku da uvidi kako smo i sami bili
u stanju da izreknemo sline budalatine. Uvek
smo na ivici da izvalimo neku glupost. Najbolji
dokaz je sledea atobrijanova reenica. Govo-
rei o Napoleonu, koga nimalo nije cenio, on
pie: "On je, dodue, bio veliki pobednik u bit-
kama, ali je, kada je o drugim stvarima re, i
najgori general bio sposobniji od njega."
.-P. de T.: Moete li neto vie da kaete o toj
vaoj zajednikoj strasti prema onome to od-
slikava ogranienja i nesavrenost ljudskih bia?
Da li je ona izraz skrivenog oseaja saaljenja?
.-K. K.: U jednom trenutku ivota sa svojih
trideset godina, poto sam zavrio studije i stekao
uvid u knjievnost antikog doba, neto je u meni
kvrcnulo. Bio sam vojnik u Aliru 19591960... I
tamo sam, najednom, otkrio potpunu besko-
risnost, bolje rei beznaajnost svega emu su me
uili. U to vreme sam itao tekstove o kolo-
nizaciji, tekstove koji su vrveli od gluposti i
nasilja o kome nisam imao pojma, tekstove sa
kojima se niko ranije nije potrudio da me upozna.
Tada sam zakljuio kako bi bilo poeljno da
napustim utabane staze i bolje istraim okolinu,
niiju zemlju, ikare, pa ak i barutine. Gi
Bektel je imao slian ivotni put. Upoznali smo
se u poslednjem razredu srednje kole.
U. E.: Premda se nuno razlikujemo, rekao bih
da smo negde na istim talasnim duinama. U
pogovoru koji ste zatraili da napiem za vau
enciklopediju o Smrti i besmrtnosti, rekao sam
kako je, da bismo se pomirili sa idejom o vlastitoj
smrti, neophodno da ubedimo sebe da su svi koji
e nas nadiveti preispoljni glupaci i da ionako ne
bi bilo vredno truda druiti se s njima. To je
paradoksalan nain da se na svetlo dana iznese
jedna prosta istina naime, da smo itavog ivota
teili usavravanju ljudskih vrlina. Ljudsko bie
je zaista izuzetan stvor. Otkrio je vatru, sazidao
gradove, napisao predivne pesme, dao tumaenja
sveta, iznedrio mitoloke predstave, itd. Ali, u
isto vreme, nije prestajao da ratuje protiv blinjih,
da se obmanjuje, da unitava vlastito okruenje,
itd. Najvie intelektualne vrline i najnie gluposti
su zapravo u nekom vidu ravnotee. Odluivi da
govorimo o gluposti, mi, dakle, u izvesnom smi-
slu odajemo poast tom stvorenju koje je polu-
genijalno, poluimbecilno. A kada se pribliavamo
smrti, kao to je sluaj sa nama dvojicom, onda
poinjemo da verujemo kako glupost odnosi pre-
vagu nad vrlinom. To je oigledno najbolji nain
da se uteimo. Ako neki vodoinstalater doe zbog
vode koja mi curi u kupatilu, uzme mi pozamane
pare, a posle njegovog odlaska voda nastavi da
curi, uteiu se time to u eni rei: "To je neki
kreten; u protivnom, ne bi popravljao, i to tako
neveto, kade koje putaju vodu. Bio bi profesor
semiologije na univerzitetu u Bolonji."
.-K. K.: Prvo to otkrijete izuavajui glupost
jeste da ste i sami imbecil. To je neizbeno. Ne
moete nekanjeno druge nazivati imbecilima, a
da pritom ne uvidite kako je njihova glupost
zapravo ogledalo u kome se ocrtava va sopstveni
lik. Neunitivo, razgovetno i verno ogledalo.
U. E.: uvajmo se da ne uletimo u paradoks
Epimenida, koji je izjavio da su svi itelji Krita
laovi. Poto je on bio Krianin, i sam je bio
laov. Ako vam neka budala kae da su svi drugi
budale, injenica da je on budala ne mora da
znai da vam ne govori istinu. Ukoliko bi jo
dodao da su svi drugi budale "kao i on sam",
onda bi time posvedoio o svojoj inteligenciji.
Dakle, ne bi se radilo o budali, jer drugi provode
ivot nastojei da zaborave kako to jesu.
Postoji, takoe, opasnost da uletimo u drugi,
Ovenov paradoks. Svi ljudi su budale, osim vas i
mene. Pa i vi, uostalom, kada malo bolje raz-
mislim...
.-K. K.: Na um je sklon tlapnjama. Sve
knjige koje nas dvojica sakupljamo svedoe o
pravoj pomami nae uobrazilje. Izuzetno je teko
uoiti razliku izmeu buncanja i ludila s jedne, i
glupost s druge strane.
U. E.: Pao mi je na pamet jo jedan primer
gluposti. Izvesni Neos je 1623. napisao pamflet o
rozenkrojcerima, u vreme kada se u Francuskoj
vodila rasprava o tome da li oni postoje ili ne
postoje. "Ve sama injenica da oni od nas kriju
svoje postojanje, najbolji je dokaz da postoje",
izjavio je taj pisac. Dokaz da postoje je to ne-
giraju da postoje.
.-K. K.: Taj argument bih lako mogao da
prihvatim.
.-R. de T.: Moda bismo na glupost mogli da
gledamo i kao na neku drevnu bolest koju emo,
uz pomo novih, svima pristupanih tehnologija,
uspeti da savladamo. Da li biste bili spremni da
se saglasite sa takvim pozitivnim pristupom?
.-K. K.: Opirem se tome da na nae doba
gledam sa pesimizmom. To je suvie lako; ve je
postalo opte mesto. Pa opet... Naveu vam
odgovor koji je Miel Ser dao nekom novinaru,
ne seam se vie kojom prilikom, a povodom

19
odluke o gradnji Asuanske brane. Ve je bio
oformljen odbor u koji su uli inenjeri za hi-
drauliku, specijalisti za razliite materijale, beto-
njerci, moda ak i ekolozi, ali meu njima nije
bilo ni filozofa ni egiptologa. Miela Sera je to
zaudilo. A novinara je, opet, zaudilo to se ovaj
tome udi. "ta bi neki filozof imao da trai u
tom odboru?", upitao je. "On bi uoio da u njemu
nema egiptologa", odgovorio je Miel Ser.
Zaista, emu bi mogao da slui filozof? Zar se
ovo pitanje savreno ne uklapa u temu gluposti
kojom se upravo bavimo? U kom ivotnom dobu
i na koji bi nain trebalo da se suoimo sa
glupou, prostatvom, idiotskom i nepodnolji-
vom zatucanou, koji e biti na svagdanji usud
i sa kojima emo nadalje morati da ivimo? U
Francuskoj se vodi neka vrsta rasprave a
raspravlja se o svemu i svaemu o uzrastu u
kome bi bilo najbolje stei prva znanja iz filo-
zofije. Danas je nai uenici otkrivaju u posled-
njoj godini srednje kole. A zato ne ranije? I
zbog ega decu ne bi takoe upoznali sa osno-
vama antropologije, koja bi im otvorila uvid u
kulturni relativizam?
U. E.: Prosto je neverovatno da u najfilo-
zofskijoj zemlji na svetu, u Nemakoj, deca ne
ue filozofiju u srednjoj koli. U Italiji, meutim,
pod uticajem nemakog istorijskog idealizma,
imamo upoznavanje sa istorijom filozofije koje
traje tri godine, to se dosta razlikuje od onoga
to predlau u Francuskoj gde se govori o upo-
znavanju sa filozofskom delatnou. Smatram da
nije beskorisno saznati neto od onoga o emu su
priali filozofi, od presokratovaca do naih dana.
Jedino od ega moemo da strahujemo je da neki
priglupi uenik poveruje kako je po-slednji
filozof sa spiska nuno u pravu. Ali, zaista ne
mogu da zamislim kakav e uinak na mlade
ljude imati uenje filozofije onako kako ga
zamiljaju u Francuskoj.
.-K. K.: Protekla kolska godina mi je ostala
u seanju po tome to sam se oseao potpuno
izgubljenim. Program je bio podeljen na vie de-
lova: opta filozofija, psihologija, logika i etika.
Ali, kako se uopte moe napraviti prirunik
filozofije? Uostalom, ta emo sa kulturama koje
uopte nisu znale za ono to nazivamo filo-
zofijom? Upravo zbog toga sam maloas pome-
nuo antropologiju. Pojam "filozofskog koncepta",
na primer, isto je zapadnjaki. Pokuajte da
nekom Indusu, ak i veoma otroumnom,
objasnite ta je "koncept", ili da nekom Kinezu
objasnite "transcendenciju"! A zatim, proirimo
malo nau diskusiju na pitanje obrazovanja, ne
nastojei, naravno, da predloimo definitivna re-
enja. Od takozvane reforme ila Ferija, kolova-
nje u Francuskoj je besplatno, ali i obavezno za
sve. To znai da je Republika postavila sebi
zadatak da sve graane, bez izuzetka, ui istim
stvarima, znajui vrlo dobro da e veina njih
usput otpasti, budui da je cilj, u krajnjoj liniji, da
se odabirom formira elita koja e upravljati
zemljom. To je sistem na kome ja savreno profi-
tiram: da nije ila Ferija, ne bih ovde priao s
vama. Danas bih bio neki stari seljak koji, bez
prebijenog groa, ivi na jugu Francuske. Uosta-
lom, ko zna ta bih bio?
Svaki obrazovni sistem je, nuno, odraz
drutva u kome je nastao, koje ga je smislilo i
nametnulo. Pa ipak, u vreme ila Ferija, fran-
cusko i italijansko drutvo su se veoma razli-
kovali od dananjeg. U vreme III republike, 75
odsto Francuza su jo bili seljaci, radnika je bilo
moda 10 ili 15 odsto dok je onih koje nazivamo
elitom bilo jo manje. Od tih 75 odsto seljaka
danas je ostalo svega 3 ili 4 odsto, a isti obra-
zovni princip je i dalje na snazi. Ali, u vreme ila
Ferija, oni koji nisu nita uspeli da uine sa
svojom kolom nalazili su posao u poljoprivredi,
zanatstvu, radnikim zanimanjima, sluenju po
kuama. Sva ta zanimanja su malo-pomalo ie-
zavala, da bi ustupila mesto onima u uslunim
delatnostima ili dravnom sektoru; oni koji
ispadnu iz trke pre ili posle mature, danas su u
stanju slobodnog pada. Nema nikoga ko bi ih
doekao, niega to bi im ublailo udarac pri
prizemljenju. Nae drutvo se promenilo, a
obrazovni sistem je uglavnom ostao isti, barem u
svojim naelima.
Dodajte tome da se danas mnogo vei procenat
ena odluuje za studiranje i da one poinju da se
nadmeu sa mukarcima u borbi za malobrojna
radna mesta u tradicionalno poeljnijim sekto-
rima. Pa ipak, premda bavljenje zanatima nije
vie popularno, jo je u stanju da nae neke
privrenike. Pre nekoliko godina sam bio lan
irija za dodelu nagrada najboljim kandidatima iz
oblasti umetnikog zanatstva, koje se smatra
samim vrhom zanatske vetine. Bio sam zapanjen
kada sam video kojim su sve materijalima i
tehnikama ti mladi ljudi ovladali, kao i njihovom
nesumnjivom darovitou. U svakom sluaju, u
toj oblasti jo nita nije propalo.
U. E.: Da, u naim drutvima, u kojima

20
problem nezaposlenosti pogaa sve drutvene
slojeve, ima mladih koji iznova otkrivaju
zanatske vetine. To je proverena injenica u
Italiji, a isto besumnje vai za Francusku i druge
zapadne zemlje. Kada mi se desi da pazarim kod
tih novopeenih zanatlija, i kada spaze moje ime
na kreditnoj kartici, esto mogu da ustanovim da
su itali neku od mojih knjiga. Pre pedeset
godina, iste zanatlije, budui da nisu zavrili
kolovanje, najverovatnije ne bi itali te knjige.
Ovi su, pak, nastavili da studiraju, pre nego to su
poeli da se bave manuelnim radom.
Neki prijatelj mi je ispriao kako je jednom
prilikom morao da sa svojim kolegom filozofom
uzme taksi od Prinstonskog univerziteta u
Njujorku. Taksista je, prema kazivanju tog
prijatelja, podseao na nekog medveda, ije se
crte lica nisu mogle razabrati od duge, raupane
kose. Zapoeo je razgovor s njima da bi video s
kim ima posla. Rekli su mu da predaju na
Prinstonu. Ali, taksista je eleo da uje neto vie
o tome. Pomalo iznerviran, prijateljev kolega mu
je rekao da se bavi transcendentalnom percep-
cijom u epohi... kada ga je taksista prekinuo,
rekavi:"You mean Husserl, isnt it?"
Radilo se, naravno, o studentu filozofije koji je
taksirao da bi mogao da plati studije. Pa ipak, u to
vreme, taksista koji je znao za Huserla morao je
biti izuzetno retka pojava. Danas moete da
naletite na taksistu koji slua klasinu muziku i
postavlja vam pitanja u vezi vaeg poslednjeg
dela iz semiotike. To vie ne deluje toliko nad-
realistiki.
.-K. K.: Sve u svemu, to su neke dobre vesti,
zar ne? ini mi se ak da i ekoloke pretnje, koje
sigurno nisu izmiljene, mogu da izotre nau
inteligenciju, spreavajui nas da se uspavamo i
utonemo u spokojan san.
U. E.: Mi ovde moemo da navodimo primere
progresa u kulturi, koji je oigledan i naroito
uoljiv meu onim drutvenim slojevima koje taj
progres ranije nije doticao. Ali, u isti mah, sve je
vie gluposti. A to nije stoga to su nekadanji
seljaci dobro skrivali koliko su glupi. Ako je
neko obrazovan, to ne mora nuno znaiti da je i
inteligentan. Ni u kom sluaju. Ali, danas bi svi ti
ljudi eleli da drugima iznesu ta misle, i pritom,
u izvesnim sluajevima, neminovno iznose na
videlo vlastitu glupost. Moemo, dakle, rei da se
nekadanja glupost nije iznosiIa svima na uvid,
nije se oglaavala, dok nam danas probija ui sa
svih strana.
Osim toga, linija razgranienja izmeu pameti
i gluposti je veoma krhka. Ja sam, na primer,
pravi kreten kada treba zameniti neku sijalicu. Ne
znam da li u Francuskoj imate one viceve sa
varijacijama na temu "Koliko je potrebno... da bi
zarafili jednu sijalicu?" Ne? Kod nas, u Italiji,
ima ih poprilino. Nekada su glavni likovi u tim
vicevima bili itelji Kunea, jednog grada u
Pijemontu. "Koliko je Kuneanaca potrebno da bi
zarafili jednu sijalicu?" Odgovor je glasio pet:
jedan da dri sijalicu, i etvorica da okreu sto.
Ali, isti vic se pria i u Sjedinjenim Dravama.
"Koliko je ljudi iz Kalifornije potrebno da bi
zarafili jednu sijalicu? Petnaest: jedan da je
zarafi i etrnaest da s njim dele to iskustvo."
.-K. K.: Pomenuli ste itelje Kunea. Kuneo je
na severu Italije. Imam utisak da se kod svih
naroda najgluplji ljudi uvek nalaze na severu.
U. E.: Jasno, jer na severu ima najvie osoba
koje boluju od guavosti, na severu su planine
koje su simbol izolovanosti, i najzad, sa severa su
se pojavljivale varvarske horde koje su se potom
obruavale na nae gradove. To je sitna pakost
ljudi sa juga, siromanijih i nerazvijenijih u
tehnikom pogledu. Kada je Bosi, kao lider
jednog rasistikog pokreta, Lige za Sever, po prvi
put doao u Rim da bi odrao govor, ljudi su po
gradu nosili plakate na kojima je pisalo: "Dok ste
vi jo iveli po drveu, mi smo ve bili pederi."
itelji juga su iteljima severa uvek prigovarali
zbog nedostatka kulture. Kultura je ponekad
poslednje utoite tehnoloki frustriranih osoba.
U poslednje vreme, umesto itelja Kunea, u
vicevima su se sve ee pojavljivali karabinjeri.
Ali nai policajci su imali dovoljno duha, pa su i
sami poeli da prave ale na vlastiti raun to u
izvesnoj meri govori o njihovoj inteligenciji.
Posle policajaca, na red je doao fudbaler
Franesko Toti. Usledila je prava poplava viceva
na njegov raun. On je na to reagovao tako to je
objavio knjigu u kojoj je sakupio sve viceve o
sebi, a prihod od prodaje je namenio dobro-
tvornim organizacijama. Vicevi su sami od sebe
presahnuli, a ljudi su potpuno izmenili ranije
miljenje o njemu.

Preveo Miodrag Markovi

Tagovi: Ne nadajte se da ete se reiti knjiga:
Pohvala gluposti, buka

Buka/Vreme


21
Anelka Cviji

Eseji u koricama
Iza
Branka Kukia
Slubeni glasnik 2012.

Zadatak prave umetnosti nije da prenosi
lepotu, zadatak umetnosti je da pokree unu-
tarnju revoluciju i u umetniku i u nama. Bez te
revolucije nema nijedne druge uspene revo-
lucije u koju se ovek u svom kratkom veku
trajanja uputa. I, ako ijedno delo naeg autora o
tome ubedljivo govori danas, onda je to knjiga
Iza pesnika i esejiste Branka Kukia.
Podeljena u dva dela, razliita i po vrsti
hartije na kojoj su tampana, knjiga u prvom
sadri 24 eseja o literaturi i slikarstvu dok se u
drugom nalaze odlomci tekstova, izbor stihova i
reprodukcija slika autora o kojima Kuki pie.
Ova, druga, polovina oznaena je naslovom Iza
Iza, pa je tako knjiga primer kreativnog
odgovora na kreativni izazov, i izazov nama...
Eseji su pisani u poslednje dve decenije, a iz
imena umetnika vidi se Kukieva intelektualna
preferencija: Gete, Hamva, N. op, Popa,
Simovi, M. Lauri, D. B. Rasel, Basara, Jinger,
D. Mitrinovi, Arto i Van Gog, . Pavlovi, M.
Petrovi, D. Jevtovi, D. ivkovi, V. Stani, Lj.
Jankovi Jale, M. Popovi, Dado, Lj. Popovi,
B. Milju, M. Miha, ejka i Ki.
Ko poznaje njihovo delo, bie mu jasno zato
je knjiga dobila naslov Iza. Da bismo bili Iza,
neto mora da postoji Ispred. Neka vrata, neka
zavesa, mrena unutarnjeg sveta iz kojeg smo
izali i pitanje da li umemo da se vratimo, jer
smo sve zaboravili. Kuki poziva da
pretpostavimo da su Vrata Iza Iza i da je Ispred
Ispred Ogledalo. Da se zagledamo i shvatimo da
stojimo i iza i ispred sebe samih, u neverici ta
nam se to desilo te smo dopustili da utonemo u
beslovesno. Zato je prvi esej i posveen Faustu.
Jer kad emo ako ne danas, kad sa zastra-
ujuom lakoom gubimo svoj identitet, postati
svesni da je faustovsko predavanje avolu
zaludni kratkoveki posao i sluivanje ljudske
sujete. Moderni ovek, rastrzan izmeu razuma i
ulnog, nauke i mate, treba da se prene i ta dva
razdvojena pola spoji, inei punou jedinke i
omoguavajui njeno preobraenje.
U knjizi Iza Branko Kuki prati simbole koji
upozoravaju na ovakvo stanje. Od Hamvaevog
Drveta do tesne Male kutije Vaska Pope,
Miljuevog Pua i ejkinog i Kiovog ubrita
kao da se pita: Gde je Kraj? A kako u svemu
tome mi as jesmo as nismo, as smo siuni
as ogromni da nas sve gui, valja dodati: A gde
je Poetak? Za to to nam se zbilo, za nitavilo i
prazninu u koje smo potonuli, za pad koji nam
se desio ne smemo da se alimo da je tuih ruku
delo. Ako nam je Prosvetiteljstvo dalo veru u
razum kojim otkrivamo svet oko nas, vraanje
loptice gnostikom zlom demijurgu nema
nikakve svrhe sem ako nas eho praznine ne
probudi i okrene ka naem mikrokosmosu ije se
znane i sluene dimenzije prepliu negde moda
mnogo blie nego to slutimo.
U svetu umetnika i umetnosti - sigurno.
Branko Kuki pronalazi znaenja koja su povod
za razmiljanje o onome to ne inimo da bismo
postali Jedno sa Univerzumom. Umetnost ne
daje recepte, ali upozorava da se ovek samo
jedinstvenom osom spaja sa svojim svesnim i
nesvesnim, i da samo tako moe da pobegne od
banalnosti kojom se opija. Put kojim Branko
Kuki ide ka pravoj stvarnosti obeleila je
metafizika. To se prepoznaje i po tome to je
vrlo paljivo poreao svoje eseje: ne po
vremenu kad su nastali nego prema hodu
sopstvene misli u pravcu pokuaja razreenja
misterije zvane Sutina sveta, gde je ovek
trenutak kroz koji se ona obnavlja i ponavlja. U
traganju za osnovama konstrukcije Stvarnosti u
kojoj smo iveli, autor sabira duhovna iskustva
civilizacije, pitajui da li je to tragedija iji e
klimaks eksplodirati svetlou proienja ili e
nas, egoistine zaboravne samoubice, povui u
bezdan sa prirodom koja nam je data.
I upravo zaborav, kao segment naeg po-
stojanja, Branko Kuki uvodi u oslukivanje
Sopstva. Njega ne sme biti, jer se, inae, ne
moemo suprotstaviti Nitavilu, poruuje autor i
ispisuje rehabilitacije Dimitrija Mitrinovia i
Milana Popovia kao reprezentante osobene
misli koje je naa kultura, nemona da prepozna,
zaboravila. I rehabilitacije nesrenih Artoa i Van
Goga: meru tragedije njihovih genijalnih hiper-
senzitivnih umova i surovosti sveta, koji odba-
cuje sve to se ne uklapa u stenjene dimenzije
njegovog doivljaja ivota, nadilazi samo

22
injenica da od tog sveta jedan (Arto) brani
drugoga (Van Gog)!
Knjiga Iza predstavlja sr kritiarskog dela
Branka Kukia i pokazuje neke od najlepih i
najboljih teorijski potkovanih stranica nae ese-
jistike. Piui o slikarstvu Branka Miljua Kuki
je dao znaajan doprinos istoriji umetnosti ana-
lizirajui milje srpskog slikarstva 60-ih godina
prolog veka i pokrete od kojih je Mediala
najznaajnija. Iz eseja o srpskoj poeziji izuzetno
nadahnuti su tekstovi o Vasku Popi i Milutinu
Petroviu; ove pesnike Kuki vidi kao dve
velike promene u naem modernom pesnitvu:
jedna se dogodila 50-ih sa poezijom Vaska
Pope, a druga 80-ih sa pojavom Milutina Pe-
trovia.
Konzistentnost umetnike filozofije i filozo-
fske umetnosti Branka Kukia u potpunosti se
ogleda u knjizi Iza. Samo donekle razmiljajui
u koordinatama etikog dualizma, Kuki dva
suprotstavljena pola, dobro i zlo, duhovno i
materijalizam, vidi kao nuno povezane. Vra-
anje duhovne ravnotee oveka jeste preko
osveene umetnosti. Njom on moe ponovo
osvojiti slobodu koju je tako olako prokockao,
uhvatiti se za univerzum, postati svestan da je
snaga samounitenja jednaka snazi samoobnove.
Fascinantno je koliko je, bez obzira na
raznorazne novotarije u svetskoj i u naoj
kulturi, ovaj poznati pesnik i esejista dosledan.
Iza odavno jasno izgraenog stila i odvanih
ocena stoji ogromna erudicija sa kojom se danas
u naoj kulturi retko ko moe uporediti. Kritiar,
ali ne kritizer, Kuki godinama ispisuje tekstove
koji se ne stide ni emocija, i radije e stajati po
strani nego se upustiti u uglavnom sterilne
teorijske - izme. Zato Iza Branka Kukia daje
izvanredni primer jedinstva ideje umetnika i
argumentacije kritiara da umetnik iz haosa
svoga duha poraa kosmos savrenstva. Ona,
ipak, ne eli da nas ubedi da nas umetnost moe
spasiti, ali nam, kao sinteza svih slutnji da
postoji samo jedna i jedina Sutina sveta, nudi tu
iluziju. Njeno otelotvorenje, meutim, zavisi
samo od nas.






Saa impraga

Daa Drndi:
Treba mijenjati temelje
ovoga to ivimo
Daa Drndi
Roman Sonnenschein, na engleski preveden
kao Trieste, dobio je 2013. prvu nagradu bri-
tanskog lista The Independent za najbolju
beletristiku knjigu ivueg autora koja nije na-
pisana na engleskom jeziku. Tim povodom raz-
govaramo s knjievnicom Daom Drndi.
Kako kaete u svom romanu, povijest je utva-
ra stvarnosti. Nakon tumanizma, s kojim tada
oivljenim faizmima preutno ivimo i danas?
Ne bih rekla da su faizmi devedesetih danas
oivljeni, oni nisu ni umrli. Jo uvijek se u
Hrvatskoj vode frapantno apsurdne kvazilingvi-
stike, a zapravo politike polemike oko jezika i
pravopisa, jo uvijek Thompson arlaue a mase
skau, jo uvijek Crkva zabada nos tamo gdje joj
nije mjesto, jo uvijek rue hrvatske cvatu, da ne
nabrajam vie. Mnogo toga u vezi s faizmom
jasno je svakom iole trezvenom umu, ali s
obzirom na to da ja nisam neki autoritet, evo,
osvrnimo sa na ono to kae Umberto Eco, jer to
to kae Umberto Eco, reeno je jezikom razum-
ljivim i osnovnokolcu.

20. stoljee je mrtvo
U knjiici Cinque scritti morali (Bompiani,
1997), u eseju Vjeni faizam, Eco sastavlja
popis tipinih obiljeja onoga to naziva Ur-fa-
izmom ili vjenim faizmom te kao obi-ljeja
faizma navodi, pazite sad: kult tradicije (Kara-
marko), odbacivanje modernizma, kult akcije radi

23
akcije (Akcija je lijepa sama po sebi, i zato je
treba sprovesti bez ikakvog razmiljanja.
Razmiljanje je oblik kastracije, stoga, kultura
je sumnjiva u onoj mjeri u kojoj biva poistovje-
ena s kritikim stavovima evo vam aktualne
prie o iim miim Ahmiima), neprihvaanje
kritike (za Ur-faizam neslaganje je izdaja
pogledajte ostraene retrogradne komentare na
portalima), strah od drukijeg (Ur-faizam je
rasistiki po definiciji Rua Tomai, Zdravko
Mami, irilica), opsjednutost zavjerom, po
mogunosti i meunarodnom, ksenofobiju, nepo-
stojanje borbe za ivot nego prije svega ivota
za borbu (pacifizam je stoga urovanje s
neprijateljem, ivot je neprestani rat), narodni
elitizam, kult heroizma koji je usko povezan s
kultom smrti, prezir prema enama i netolerantna
osuda drukijih seksualnih navika, od celibata do
homoseksualnosti, kvalitativni populizam (po-
jedinci nemaju prava, dok je narod zamiljen
kao kvaliteta, kao monolitni entitet koji izraava
zajedniku volju opet Karamarko), i novogo-
vor. Eco zna da ne otkriva toplu vodu, pa
zakljuuje: Ova obiljeja se ne daju sistema-
tizirati: mnoga od njih uzajamno su proturjena i
svojstvena nekim drugim oblicima despotizma i
fanatizma. Meutim, samo jedno od njih sasvim
je dovoljno da se faistika maglina zgusne. E,
sad. U vaem pitanju kljuna je rije preutno.
To preuivanje, ta pozamana utnja, to
aputanje i u krajnjoj liniji sljepilo, ono je to
hrani elemente faizma. Na globalnoj razini,
recimo, od Vukovara preko Sarajeva do Srebre-
nice inercija meunarodnih centara moi, i u
naoj navodno maloj svakodnevici.
Svaki kulturni moment ovisi o onom drutve-
nom. Kako biste u tom smislu okarakterizirali
knjievnu, ali i openito kulturnu produkciju u
Hrvatskoj?
Negdje sam ve rekla: kulturna produkcija u
Hrvatskoj sasvim pristojno slijedi svjetske tren-
dove. To, kakvi su svjetski trendovi, druga je
pria. Mislim da se svijet, sveukupno, uruava.
Pa tako u crnu rupu za sobom odvlai i kulturu.
Gertrude Stein jo je 1933. u svojoj knjiici o
Picassu (koju hrvatski mediji prilino bedasto tek
sada promoviraju kao nekakav support takoer
diskutabilnoj izlobi Picassovih radova), za
dvadeseto stoljee rekla: Dvadeseto stoljee u
sebi sadri mnogo manje razboritosti od devet-
naestog stoljea, ali razboritost ne donosi i sjaj.
I to je dvadeseto stoljee, vrijeme kad sve
puca, vrijeme u kojem se sve unitava, sve
osamljuje, ono je velebnije od vremena u kojem
sve slijedi svoj tok. Znai, dvadeseto stoljee
velianstveno je vrijeme, ne razumno doba u
znanstvenom smislu, nego velianstveno.
Fenomeni prirode sjajniji su od prirodnih dnevnih
pojava, to svakako, znai, dvadeseto stoljee sjaj-
no je Kako je dvadeseto stoljee stoljee koje
zemlju vidi onako kako je jo nitko vidio nije,
zemlja poprima sjaj koji dotada nikada nije imala
i, kako u dvadesetom stoljeu sve sebe unitava a
nita se ne nastavlja, dvadeseto stoljee posjeduje
sjaj koji pripada samo njemu, svoj vlastiti sjaj.
Dvadeseto stoljee je mrtvo. Od Drugoga
svjetskog rata nadalje, poelo se samounitavati.
Sad ivimo na njegovim ostacima, gloemo
njegove kosti. Ovo danas, na svim razinama,
jadna je, simplificirana verzija civilizacije. Mo-
da se ipak treba osvrnuti, pogledati kako je i to
je bilo. I od toga poneto nauiti.

I gradovi gube fizionomiju
Na koji nain rijeiti problem poloaja autora
u Hrvatskoj, gdje se honorar recimo za roman, u
boljem sluaju, kree u visini jedne malo bolje
plae i gdje mnoga istaknuta knjievna imena,
koja znatno doprinose hrvatskoj kulturi, ive od
crkavice?
To mi se ini najmanjim problemom danas. On
je samo isprdak onih krucijalnih drutvenih,
politikih, ekonomskih gadarija koje nas gue.
Danas sve vie ljudi u svijetu ivi od crkavice,
odnosno i ne ivi.
Kroz vae knjige i ivot provlae se mnogi
gradovi. Koji biste izdvojili i zato?
Uhvatili ste me u prilino pesimistinoj fazi. Iz
uskokutnog, objektiv kroz koji promatram svijet
sve se vie pretvara u irokokutni. Pa me tako
partikularni interesi, male zanimacije, zamaja-
vanja zapravo, iritiraju. Mislim da je dolo
vrijeme za radikalnije korake. Zvui tragiko-
mino, pa i patetino, znam, ali treba mijenjati
temelje ovoga to ivimo. Ekologija, zdrava
hrana, zatita ivotinja, plinovi, prirodni resursi,
zagaenja, sve su to piccolezze, posljedice
nakrivo nasaene i u krajnjoj instanci bolesne
stvarnosti. A gradovi, i gradovi gube fizionomiju.
Rastau se i postaju jedni drugima nalik.
Piete li neku novu knjigu i o emu e biti?
Ne piem. Razmiljam. I nerviram se. Zbog
toga to sam nemona. U ovoj i ovakvoj sa-
danjosti i pisanje mi se ini besmislenim. Ako

24
ponovno krenem, vjerojatno u opet pisati o
ludnici naeg doba, o njegovim akterima i
njegovim rtvama.
Koga biste izdvojili od spisatelja ili spisateljica
mlae generacije?
I na to sam pitanje vie puta sasvim pristojno i
iskreno odgovorila i izdvojila, ak nedavno, poje-
dine pisce i spisateljice. Ali, u kontekstu ovoga
to sam maloprije rekla, ne vidim da je to od
nekog znaaja. Trebalo bi obrazovati ljude. Tako
da im rije poinje neto znaiti, tako da im
otvara nove putove, tako da ih probudi. Ali teko
je obrazovati ljude ako su gladni, ako su jadni. A
kad je obespravljen, ovjek postaje ljut, jako ljut,
jer drugo mu ne preostaje, i tada krenu nove
opasnosti (faizmi). Ovako, mi piemo, mi neto
pokuavamo objasniti, a ispada da je to samo
(kakofona) muzika za prljave i gluhe ui.

Novosti


______________________________________

U ovom broju:

Vitold Gombrovi: Pisac i novac
Predrag Finci: Sarajevski Pinkas
Ratomir Dikli-Backo: Eleonora Prohi
Zoran Andri: Amerika religija Tomasa Mana
an-Filip de Tonak: Pohvala gluposti
Anelka Cviji: Eseji u koricama
Saa impraga: Daa Drndi









LOGO Lameda je rad slikarke
Simonide Perice Uth iz Washingtona










Stranice posveene Jevrejima bive
Jugoslavije
http://elmundosefarad.wikidot.com



Ne zaboravite da otvorite
www.makabijada.com


Istraivaki i dokumentacijski centar
www.cendo.hr




asopis za knjievnost Balkana
iji je jedini kriterij estetski
www.balkan-sehara.com




Kulturom do zajednitva
www.bejahad.com






Knjievnost.org
Informativni portal za knjievnost









Lamed
List za radoznale
Redakcija - Ivan L Nini}
Adresa: Shlomo Hamelech 6/21
42268 Netanya, Israel
Telefon: +972 9 882 61 14
e-mail: ninic@netvision.net.il