Ivo Rendi-Mioevi

109

Duan T. Batakovi

Naertanije Ilije Garaanina: problemi

i znaenja
Spis pod imenom Naertanije (Nacrt) i, kasnije dodanim,
podnaslovom Program spoljanje i nacionalne politike
Srbije na koncu 1844. godine, bio je prvi nacionalni program moderne srpske drave i jedan od retkih programa
sline vrste sauvan u pisanom obliku.1 Smatralo se da su u
njegov sadraj, punih pet decenija, bili upueni samo elni
politiki ljudi u Srbiji i, moda, Crnoj Gori te da je uvan
kao poverljiva tajna i onda kada je, razliitim kanalima, u
prevodu stigao u arhive minstarstava u Beu i Peti. Analiza
nastanka, meutim, pokazuje da je u njegov sadraj, bar u
vreme nastajanja, bio upuen irok krug politikih poslenika iz vie drava.
Naertanije je, moda vie nego ma koji drugi nacionalni
program u modernoj evropskoj istoriji, izazivalo stalne
kontroverze. Premda voene u ravni istoriograje, te su
rasprave uvek neposredno zadirale u savremena nacionalna
i politika stanovita njegovih tumaa. Tako je, mimo svog
1 Najvaniji radovi o Naertaniju, zasnovani na arhivskim istraivanjima, su:
D. Stranjakovi, Jugoslovenski nacionalni i dravni program Kneevine Srbije
1844, Sremski Karlovci, 1931, i Kako je postalo Garaaninovo Naertanije,
Spomenik, knj. 41, Beograd, 1939, 63-113, V. J. Vukovi, Knez Milo i osnovna
politika misao sadrana u Garaaninovom Naertaniju, Jugoslovenska revija za
medunarodno pravo, br. 1, Beograd, 1954, 44-56, i Prilog prouavanju postanka
Naertanija (1844) i Osnovnih misli (1847), na i.m., VIII-1, Beograd, 1961, 49-79,
R. Perovi, Oko Naertanija iz 1844. godine, Istorijski glasnik, br. 1, Beograd,
1963, 71-94, te V. Zaek, eko i poljsko uee u postanku Garaaninova
Naertanija (1844), Historijski zbornik (HZ), br. 16, Zagreb, 1963, 35-56. Usp. i:
Ilija Garaanin (1812-1874), zbornik radova (ur. V. Stojanevi), Beograd, 1991,
i R. Ljui, Knjiga o Naertaniju, Beograd, 1993.

110

Naertanije Ilije Garaanina

ukupnog istorijskog znaenja, Naertanije postalo ia

preko koje su se odmeravali dostignuti dometi, neposredni
zadaci i strateki pravci srpske nacionalne politike. Otuda
je i proistekao spor meu njegovim brojnim analitiarima
oko toga da li je u pitanju program ekskluzivno srpskog (u
pejorativnom smislu velikosrpskog) ili ireg, jugoslovenskog
karaktera. Povrh toga, izmeteno iz vremena u kojem je
nastalo, Naertanije je mnogo puta, u razliitim istorijskim
razdobljima, korieno kao kljuni ili ak neoborivi argument u dokazivanju pijemontskih ili trajno hegemonistikih
tenji srpske politike.2 U tom smislu je to i spis preko ijeg
tumaenja se moe pratiti odnos nauke i politike u delima
pojedinih pisaca istorije.
Izdvajanje Naertanija iz vremena u kojem je nastalo i
iz okvira politikih prilika u Evropi, na Balkanu i u samoj
Srbiji - tada vazalnoj kneevini Osmanske Imperije - znatno
je uticalo da se Garaaninov spis parcijalno ili pogreno
tumai i razliito ocenjuje. Njega, pak, treba posmatrati
u geopolitikoj realnosti etrdesetih godina XIX veka, u
kontekstu razliitih stupnjeva nacionalnih integracija pojedinih balkanskih naroda, a u okviru postrevolucionarne
ravnotee uspostavljene na temeljima legitimizma Meternihove epohe.
1. Istorijske tradicije
Naertanije ima dva osnovna izvora: prvo, istorijsku tradiciju i revolucionarno iskustvo obnovljene srpske drave, to
2 Suena tumaenja, obojena ideolokim, nacionalnim i politikim predrasudama,
nude: M. Valenti, Koncepcija Garaaninovag Naertanija (1844), Historijski
pregled, br. 7, Zagreb, 1961, N. Stani, Problem Naertanija I. Garaanina
u naoj historiograji, HZ, br. 22-23, Zagreb 1968-1969, 193-195, C. Jelavich,
Garaanins Naertanije und das grosserbische Programme, Sdostforschungen,
27, Mnchen, 1968, 131-147 (starija literatura u fusnoti 1, 132).

Duan T. Batakovi

111

je imao u vidu i sam I. Garaanin, i, drugo, pisane savete

i predloge proistekle iz viegodinje saradnje s poljskom
emigracijom, okupljenom, posle 1831. godine, oko kneza
Adama artoriskog i njegove diplomatske kancelarije u
Parizu.3
Na versku i dravnu tradiciju srednjeg veka nadovezivalo se
iskustvo nacionalne i socijalne revolucije pod Kara-orem,
a s njim i iskustvo postupnog sticanja autonomnog statusa
u okviru Osmanske Carevine pod knezom Miloem Obrenoviem. Milo je - posle sloma revolucionarnih naela
1815. godine, a u Meternihovoj Evropi legitimistike
reakcije - preuzete ciljeve sprovodio na nain saglasan
novim merilima u meunarodnim odnosima. Uporedo s
uvrivanjem autonomije rasle su u Srbiji tenje da se
ustavom ogranii patrijarhalni despotizam kneza Miloa. U
vostvu tog pokreta bili su velikai kneevine - tzv. ustavobranitelji, meu kojima je najmlai bio I. Garaanin.
U ravni politikih planova, javljaju se iri srpski i, uporedo, junoslovenski planovi, koji esto ukljuuju i Bugare.
Karaore je planirao sjedinjenje Srbije s Bosnom, Crnom
Gorom, Hercegovinom i Starom Srbijom (Kosovo, Metohija,
Sandak, severozapadna Makedonija), sa oblastima iz kojih
je bio regrutovan znatan broj ustanikog ljudstva, a imao
je i ambicioznije planove o temeljnoj geopolitikoj rekonstrukciji balkanskog prostora. Preko naroitog povernika u
Parizu, on je 1810. predlagao Napoleonu sjedinjenje Srbije
s drugim zemljama u kojima ive njegovi saplemenici, s
Bosnom, Hercegovinom i ilirskim provincijama (Dalmacija
s Dubrovnikom, deo Hrvatske i Slovenije), i srpskim zemljama pod maarskom vlau (Banat, Slavonija, Srem), ne
iskljuivi, pritom, ni mogunost ujedinjenja i sa srodnim
3 Usp. M. Handelsman, Czartoryski, Nicholas Ier et la question du Proche-Orient, Paris, 1934, 24-39.

112

Naertanije Ilije Garaanina

Bugarima, u jedinstvenu dravu pod visokim francuskim

pokroviteljstvom.4
I knez Milo je, u vie prilika, poverljivo izjavljivao stranim
posetiocima da je konani cilj Srbije da se sjedini sa Bosnom, Crnom Gorom, Makedonijom i Starom Srbijom.5 On je
umeo da proceni i junoslovenski okvir reavanja srpskog
pitanja: poverljiva izjava jednog od njegovog saradnika
poljskom agentu ajkovskom pokazuje da je knez imao
tajni plan da u jedno junoslovensko carstvo ujedini Banat,
Bosnu, Bugarsku, Crnu Goru, Dalmaciju, Hercegovinu, Iliriju
(Hrvatska?), Srbiju i Uskokiju (Krajina ili severna Dalmacija?), sa podrujem albanskih planina i Slovencima.6
Ova gledita bila su zasnovana na meavini razliitih koncepata: na istorijskim tradicijama, kao narodnom nasleu i
izvoru politikog legitimizma, s jedne, i kulturnom (lingvistikom) identitetu, kao modernoj osnovi nacionalnog preporoda, s druge strane. Kad se izuzme monaki istoricizam
natopljen kosovskim predanjem, ova su gledita donekle
slina konceptu nacionalne integracije koji je, kao jedan
u nizu evropskih modela, obino denisan tenjom da se
u dravnu zajednicu ukljue i etniki saplemenici koji ive
izvan postojeih granica etniki denisane nacije. Na taj
nain bi se obrazovala jedna ira etno-nacionalna drava
preko sjedinjavanja kulturno (u ovom sluaju lingvistiki)
i etniki bliskih oblasti.7
Jedan od retkih pokuaja toga doba da se denie obim
rasprostiranja srpskih zemalja, a na tragu Dositejevih spisa o
4 Usp. A. Boppe, Documents indits sur les relations de la Serbie avec Napoleon
Ier (1809-1814), Beograd, 1888, 8-10.
5 Usp. V. Stojanevi, Politiki pogledi kneza Miloa Obrenovia na pitanje
osloboenja balkanskih naroda, Istorijski asopis (I), IX-X, Beograd, 1959,
345-362.
6 Usp. M. Handelsman, Adam Czartoryski, 2, Warszawa, 1949, 95-96.
7 Detaljnije u: A. Smith, National Identity, London, 1991.

Duan T. Batakovi

113

jeziku kao osnovi roda, uinio je Vuk Karadi, koji je u srpske zemlje ubrajao sve jugoslovenske pokrajine pod austrijskom i turskom vlau u kojima se govorilo tokavskim, tj.
srpskim dijalektom, onim koji su hrvatski ilirci prihvatili kao
zajedniki. Njegovo gledite, proizilo iz saradnje s vodeim
slavistima toga doba (J. Kopitar, F. Mikloi, P. afarik),
objavljeno je pod naslovom Srbi svi i svuda.8 Planove, pak,
irih balkanskih i junoslovenskih vizija novog doba prvi je
prihvatio Garaanin.9 Pri tome je uivao poverenje starijeg
sloja stareina, potovanje mlaeg pokoljenja, kolovanog
na stranim univerzitetima, i stranih poslanika.
2. Istorijski kontekst
Ruski diplomati su se jo od doba ustanka, a posebno
od sredine tridesetih godina XIX veka, odnosili prema
Srbiji kao kakvoj neposlunoj guberniji. Knez Milo se, u
pokuajima da ogranii ruski uticaj, oslanjao na podrku i
savete britanskog konzula u Beogradu: nastojao je da na
anglo-ruskom antagonizmu osigura svoju autoritarnu vlast,
a Srbiju izuzme iz daljih planova Rusije.10 Ustavobranitelji
su se, posle iznuene kneeve ostavke 1839. te izgona
njegovog mlaeg sina, kneza Mihaila (1842), suoili s istim tekoama u odnosima s Rusijom. Izbor novog vladara
Aleksandra iz rivalske dinastije Karaorevia smatrao se
8 Srbi svi svuda. Kovei za istoriju jezika i obiaja Srba sva tri zakona, 1, Be,
1842, 1-27.
9 I. Garaanin je roen 1812. u porodici ustanikog prvaka Milutina Savia koji
je, po mestu roenja, nazvan Garaaninom. kolovan u grkoj koli u Zemunu
(tada Austrija). Pod vladom ustavobranitelja postaje 1843. ministar unutranjih
poslova koji upravlja policijom, potanskom slubom, saobraajem i vojskom
te, delimino, privrednim poslovima. Predsednik je vlade (1852-1853) i ministar
spoljnih poslova (1852-1853, 1861-1867). Umro je 1874. godine.
10 Usp. S. K. Pavlowitch, Anglo-Russian Rivalry in Serbia 1837-1839. The Mission of Colonel Hodges, Paris, 1961.

114

Naertanije Ilije Garaanina

na ruskom dvoru revolucionarnom smenom zakonitog

naslednog kneza, suprotnom vaeim aktima Porte.
Upravo tada, vanu podrku za suprotstavljanje ruskoj dominaciji, ustavobranitelji su neoekivano nali kod agenata
poljske emigracije u Carigradu,11 koji su, uz nansijsku i
politiku podrku francuske i britanske diplomatije, organizovali razgranatu mreu tajnih diplomatskih uporita.12 Oni
su sve snage usmerili na dugorono suzbijanje ruskih i austrijskih planova, odnosno dveju imperija koje su, zajedno s
Pruskom, sprovele podelu Poljske. Pod pretpostavkom da
Austrija i Rusija nameravaju da u bliskoj budunosti Balkan
podele izmeu sebe, artoriski i njegovi saradnici su projektovali stvaranje jedne velike junoslovenske drave oko
Srbije, koja bi se, ostajui privremeno u sastavu Osmanskog
Carstva, u spoljnoj politici oslanjala na Francusku i Veliku
Britaniju.
Poljske emigrante i srpske ustavobranitelje zbliilo je njihovo zajedniko neprijateljstvo prema Rusiji. S agentima
artoriskog, Ukrajincem Mihalom ajkovskim (Sadik-paa)
i Poljakom Ludvikom Zvjerkovskim (pseudonim dr. Luj Lenoar), upuenim na Bliski istok tokom diplomatske krize
(1839-1840), upoznali su se u Carigradu izgnanici A. Petronijevi i T. Vui-Perii. Uz podrku poljske emigracije,
ustavobranitelji su 1842. pripremili bunu kojom je svrgnut knez Mihailo, a za novog vladara izabran Aleksandar
Karaorevi. Zbog toga je u Beograd doputovao Zvjerkovski, zatim i ajkovski. Posredovanjem poljskih agenata,
novog kneza su kao zakonitog priznale Francuska i Velika
11 Usp. D. Stranjakovi, Vlada ustavobranitelja 1843-1853. Unutranja i spoljna
politika, Beograd, 1932, 29-40.
12 Usp. M. Handelsman, La politique yougoslave du prince Czartoryski entre
1840-1848, 1, Organisation, Bulletin internationale de lAcadmie polonaise
des sciences et des lettres, 8, Cracowie, 1929, 107-111.

Duan T. Batakovi

115

Britanija. U estitci knezu, artoriski je posebno naglasio

svoju ulogu u priznavanju novog reima.13
3. Neposredni uzori
Da bi osnaio poljski uticaj na ustavobraniteljski reim, knez
artoriski je 1843. sastavio, kao uputstvo srpskim dravnicima, poseban memorandum pod naslovom Saveti koje
Srbija treba da sledi (Conseils de la conduite suivre par
la Serbie).14 On je, u prvoj fazi svoga politikog delovanja,
do 1830. godine, u raznim prilikama balkanskim narodima
savetovao da se ujedine pod protektoratom ruskog imperatora. Posle 1830. godine, posebno Slovenima, savetovao
je suprotno: odluno odupiranje ruskom uticaju.15 Uz redovne izvetaje svojih agenata, ajkovskog u Carigradu
i Zvjerkovskog u Beogradu, dodatna je obavetenja o
Srbima dobijao, pak, od Adama Mickijevia, koji je 1841.
u Parizu drao ciklus predavanja o Srbiji i njenoj narodnoj
poeziji. Tada je primio i grupu srpskih studenata koji su
ga obavestili o politikim prilikama i preneli mu pozdrave
ustavobranitelja.16
Novija istraivanja ukazuju da je na formulisanje politike
artoriskog prema Slovenima na Balkanu odreen uticaj
izvrio Dejvid Urkart, publicist i izdava, a zakratko i sekretar britanske ambasade u Carigradu (1836-1837). On je u
aprilu 1833. obiao Srbiju, upoznao se s knezom Miloem
i zapazio jedinstven poloaj kneevine na evropskom ju13 Usp. D. Stranjakovi, Kako je postalo Garaaninovo Naertanije, n.d., 67.
14 Kompletan tekst u: M. Handelsman, La question dOrient..., n.d., 33-38, i D.
Stranjakovi, Kako je postalo Garaaninovo Naertanije, n. delo.
15 Usp. M. Handelsman, Czartoryski..., n.d., 24-28.
16 Usp. Lj. Durkovi-Jaki, Saradnja Jugoslovena i Poljaka u Parizu 1848-1849,
Istorijski asopis, br. 19, Beograd, 1972, 192, i V. Pavlovi, Srpski studenti u Parizu
1839-1856, na i.m., br. 33, Beograd, 1986, 187-202.

116

Naertanije Ilije Garaanina

goistoku.17 Uoio je i nastojanja Rusije da ovlada Srbijom i

zabrinutost Austrije to se u njenom neposrednom susedstvu postepeno razvija i snai autonomna srpska drava.18
Osnovne ideje koje je artoriski desetak godina kasnije
uneo u svoj memoar upuen Srbiji, naznaio je, moda, prvi
put Urkart posle razgovora s knezom Miloem. Pritisnut
pokuajima Rusije da ga zarad njenih balkanskih interesa
stavi pod svoju kontrolu, Milo je za voenje nezavisne
spoljne politike traio naslon na Francusku i Veliku Britaniju. Izvetaj Urkarta iz 1833. o Srbiji sadrao je predlog da se
ona oslobodi uticaja Rusije i, uz podrku Pariza i Londona,
uini sreditem okupljanja susednih slovenskih naroda. U
Urkartovim politikim spisima artoriski je mogao da nae
i geopolitiku ocenu meuzavisnosti poljskog i istonog
pitanja.19 Kao sili u latentnom neprijateljstvu s Austrijom i
Rusijom, Urkart je Francuskoj namenio ulogu one politike
snage koja e ih razdvojiti, i sama, svojim uticajem, popuniti
vakuum na Balkanu.20
Saveti, napisani u januaru 1843. godine, bili su opti politiki okvir preko kojeg e se oko Srbije u budunosti stvoriti
jedna mona junoslovenska drava. Da bi se oslobodila
uticaja dveju sila, Srbija, smatrao je artoriski, mora da
potrai podrku kod Francuske i Velike Britanije.
Nespremnost Srbije da se potini ruskom uticaju, ve jasno
izraenu potkraj Miloeve prve vladavine, poljski emigranti
iskoristili su da je upute u jugoslovenskom pravcu, ukazujui
17 Usp. S. K. Pavlowitch, n.d., 20-21.
18 Usp. M. Ekmei, Stvaranje Jugoslavije 1790-1918, 1, Beograd, 1989, 473474.
19 Usp. D. Urquhart, England and Russia: being a Fifth Edition of England,
France, Russia and Turkey, London, 1835, 4 (prema: M. Ekmei, n.d., 227).
20 Usp. isti, A Fragment of the History of Servia, London, 1843 (reizdanje: Arhiv
Srbije, Beograd, 1989).

Duan T. Batakovi

117

joj na prednosti saradnje s liberalnim krilom rimokatolike

inteligencije meu Hrvatima. Meutim, nacionalni pokret
Hrvata, obuhvatajui uzak sloj aristokratije i inteligencije, jo nije bio jasno uoblien. Iz brojnih izvetaja svojih
agenata o ilircima i njihovom voi Ljudevitu Gaju, artoriski
je mogao izvesti samo zakljuak da je njihov krajnji cilj da,
pod vostvom Srbije i njenim dinastikim znamenjima,
stvore zajedniku jugoslovensku dravu.21
Poljska emigracija je kao sintezu, zasnovanu na verskoj toleranciji i panslavistikoj uzajamnosti, ponudila svoju verziju
ideologije jugoslovenskog jedinstva. Saveti su u martu
1843. predati Garaaninu koji je tada, privremeno, upravljao poslovima srpske vlade. Oni su na njega ostavili snaan
utisak: bili su jedna od polaznih taaka u formulisanju
denitivnog teksta Naertanija.22
Drugi vaan izvor srpskog nacionalnog programa bio je
Plan slovenske politike Srbije koji je, na Garaaninov zahtev,
sastavio novi poljski agent u Beogradu, panslavist Frantiek
Zah, rodom iz Moravske. Po njegovim zamislima, Srbija bi,
osnaena administrativnim reformama liberalnog karaktera, postala ia okupljanja Junih Slovena. Sklapanjem
trgovinske unije s drugom srpskom kneevinom, majunom
Crnom Gorom, otvorila bi se mogunost da Srbija izae
na more u severnoalbanskom primorju, u neposrednom
crnogorskom susedstvu. Zatim bi beogradska vlada otvorila
svoja poverenitva u Bosni i Hercegovini (BiH) te Bugarskoj,
a na kraju povezala se i sa Srbima u junoj Ugarskoj.
Zah je s Garaaninom u Beogradu esto razgovarao o
poloaju Slovena u Austriji i Turskoj te o uslovima neophodnim za njihovo nacionalno buenje i, potom, politiko
21 Usp. D. Stranjakovi, Kako je postalo Garaaninovo Naertanije, n.d., 31-32.
22 Usp. isto, 65.

118

Naertanije Ilije Garaanina

okupljanje oko Srbije. Garaanin je, zato, u januaru 1844.

zamolio Zaha da sastavi svoj plan na slovensku politiku
Srbije, a isto je zatraio i od niza ustavobranitelja, da bi
mogao uporedo da proui vie zasebnih miljenja.23
U svom Planu Zah se drao Saveta artoriskog, ali je poseban odeljak posvetio i Hrvatskoj. On je bio u neposrednom
dodiru s predstavnicima ilirskog pokreta koji su, progonjeni u Austriji (1843-1845), utoite nali u Beogradu. U
razgovorima sa Stjepanom Carom i Pavlom avloviem
stekao je jednu idealistiku sliku o karakteru i znaaju
itavog njihovog pokreta. Ilirski pokret bio je Zahu blizak
po naelima koje je ispovedao, sasvim slian analognim
pokretima meu esima i Poljacima. Raspravljajui s ilircima o sudbini BiH, Zah je zakljuio da Bosna treba da se
prisajedini Srbiji. Ljudevit Gaj i njegovi ilirci prihvatili su,
pak, osnovne postavke reavanja jugoslovenskog pitanja
koje je formulisao Zah: 1. ujedinjenje Junih Slovena u
ustavnu monarhiju, 2. kretanje ka tom cilju poto evropska
Turska postepeno evoluira u slovensku dravu, 3. Srbija kao
jezgro i diplomatski predstavnik Junih Slovena, 4. pripajanje Bosne s Hercegovinom Srbiji (Srbi i Hrvati e najpre
postii meusobni verski sporazum, da bi, zatim, zajedniki
pridobili bosanske muslimane) i 5. nezavisna nacionalna
politika, mimo Austrije i Rusije, u eventualnom savezu s
Francuskom i Velikom Britanijom.24
U poglavlju Plana posveenom Hrvatskoj (za koji postoje i
pretpostavke da ga je, za potrebe Zaha, napisao poverenik
iliraca S. Car),25 u odeljku, koji je Garaanin u konanoj ver23 Usp. Arhiv Czartoryski, Krakov, br. 5390, fol. 199-208 (prema: V. J. Vukovi,
Uee Hrvata u pripremi Garaaninovog Naertanija, n.d., 48).
24 Usp. D. MacKenzie, I. Garaanin. A Balkan Bismarck, Boulder, 1989, 51.
25 Usp. P. N. Hehn, The Origis of Modern Pan-Serbism: The 1844 Nacertanije
of I. Garasanin: An Analysis and Translation, East European Quarterly, vol IX,
2, 1975, 155.

Duan T. Batakovi

119

ziji Naertanija izostavio, Zah je predlagao tenju kulturnu

i politiku saradnju Srbije s Gajevim pokretom. Svestan
injenice da je za Srbe ilirsko ime kao zajedniko neprihvatljivo, predlagao je da se ono ipak zadri u upotrebi, ali
samo za dalji rad u Austriji. Upozoravao je, jednako kao i
artoriski, na vanost Srba u Vojnoj krajini koji su, svrstani
u 17. regimenti, bili znaajan vojni rezervoar za predloene
srpsko-hrvatske planove protiv Austrije. Po pitanju krajnjeg
cilja iliraca, Zah je ocenio da oni ne tee stvaranju Ilirskog
kraljevstva nego jedinstvenog carstva pod krunom Karaorevia.26
Garaanin je pohvalio Plan zadovoljan to se, prilagoen
domaim prilikama, po osnovnim postavkama podudarao
sa Savetima artoriskog, spisom koji je smatrao remekdelom politike mudrosti. On je o Planu raspravljao i s
drugim ustavobraniteljskim prvacima da bi, zatim, o njemu
obavestio i samog kneza Aleksandra. No, kneevo ushienje
nisu delili pojedini ustavobraniteljski voi.
Ipak, krug politikih linosti upuenih u osmiljavanje nove
spoljne politike Srbije nije bio ogranien samo na poljske
agente. Deo saveta i izvetaja o Srbiji upuivani su Visokoj
Porti, a sa sadrajem vanijih izvetaja, preko francuskog
poslanika u Carigradu, bile su upoznate i vlade u Londonu
i Parizu.
Zahov Plan, proet idealistiki shvaenim slovenstvom i
junoslovenskom saradnjom, naizgled stran pogledima
ustavobraniteljskih voa, imao je dodirne take s politikim
tradicijama u Srbiji, razvijenim u okvirima istoricizma. Tek
su nova iskustva, posle 1804. godine, iznedrila moderno
denisane nacionalne ciljeve. Iz istoricizma koji, po ugledu
na nemako shvatanje nacije kao lingvistikog i kulturnog
26 Usp. D. Stranjakovi, Kako je postalo Garaaninovo Naertanije, n.d., 7071.

120

Naertanije Ilije Garaanina

jedinstva, ostaje tradicionalni okvir politikog miljenja,

pomalja se, postepeno, jakobinski model drave-nacije
(Etat-Nation) kao artikulacija borbe koja posredstvom jake
drave obezbeuje nacionalno osloboenje i nacionalni
suverenitet. Bila je to sinteza evropskog i domaeg iskustva, prilagoena balkanskoj realnosti.
4. Konani tekst: od istorijskog legitimizma do modela
nacija-drava
Garaanin je konani tekst Naertanija, u kojem ima mnogo
pasusa doslovno preuzetih od Zaha, paljivo preradio,
dodajui mu i svoja originalna reenja. Podneo ga je na uvid
knezu Aleksandru kao osnov za dalju nacionalnu politiku,
a iz njega je izostavio sve ono to mu se inilo nerealnim u
postojeim geopolitikim okolnostima, svodei Naertanije
na pragmatinu meru ostvarivog ujedinjenja srpskih zemalja, i to samo onih pod turskom vlau, a na programu koji
treba ostvariti saradnjom sa Srbima i susednim junoslovenskim narodima u Habsburkoj Monarhiji.
Zahov pokretaki motiv, ruenje Austrije, iz kojeg je i
proistekla naglaena jugoslovenska dimenzija Plana, za
Garaanina je bio projekt sasvim izvan granica politike
realnosti. To je bio razlog zbog kojeg je on iz Zahovog Plana
izostavio itavo poglavlje o Hrvatskoj. Uostalom, nacionalni
pokret Hrvata, pak, tada jo nije bio ni jasno denisan niti
konano uoblien, a kulturno dejstvo iliraca obuhvatalo je
samo najui sloj prosveene inteligencije u nekoliko veih
gradova u Hrvatskoj i Slavoniji.27 Pojedini su ilirski prvaci
bili jo pre svega odani politikim ciljevima Monarhije. Da
takva procena nije bila netana pokazuju poverljivi izvetaji
Gaja upueni knezu Meternihu o politikoj situaciji u Srbiji.
27 Usp. N. Stani, Problem Naertanija..., n.d., 195.

Duan T. Batakovi

121

Slinu bojazan o politikoj (zlo)upotrebi iliraca delio je s

Garaaninom i sam Zah.28
Ni Garaanin ni Zah nisu mogli da znaju da je knez Meternih jo 1816. doao na ideju da unutar carstva Habsburga
osnuje jedno Ilirsko kraljevstvo kao protivteu ruskim planovima na Balkanu i kao branu maarskim pretenzijama.
On je posle 1845. ak subvencionisao Lj. Gaja da propagira
njegovu koncepciju austroslavizma u jugoistonoj Evropi.
U poverljivom izvetaju knezu Meternihu o Srbiji Gaj je
stoga ukazivao na mogunost da se ruski uticaj zameni
austrijskim.29
Iz spoljnopolitikih razloga, zajedno s Hrvatima, iz Garaaninovog Naertanija bili su izostavljeni i austrijski Srbi, s
izuzetkom onih u junoj Ugarskoj (Baka, Banat i Srem) za
koje je predviana samo kulturna saradnja. Regimente u
Vojnoj krajini, preteno popunjene Srbima, bile su duboko
odane imperiji Habsburga. Iz tih razloga Garaanin je iz
Zahovog teksta izostavljao izraze Juni Sloveni, junoslovenski, Junoslovensko carstvo, ili ih je zamenjivao sa Srbi,
srpski Srpsko carstvo. To je, posmatrano izolovano od pravih
razloga, docnije izazvalo itavu seriju nesporazuma meu
tumaima Naertanija. No, prema zasnovanoj oceni Zahovog biografa, ekog istoriara Vaclava Zaeka, Garaanin
je, pak, s pravom izostavio delove posveene Hrvatskoj.30
28 Usp. Arhiv Czartoryski, Krakov, Rps. 5393, te M. Ekmei, n.d., knj. 1, 367, i A.
G. Haas, Metternich and the Slavs, Polish Review, vol. VIII, t. 2, 1963, 76-86.
29 Usp. V. orovi, Jedan memorandum Lj. Gaja o prilikama u Srbiji iz 1846.
godine, Spomenik SKA, knj. 62, Beograd, 1925, 72.
30 Usp. BiH u tajnim politikim izvjetajima F. Zacha iz Beograda (1843-1848),
Sarajevo, 1976, 27-28.
Usp. i V. Kresti, Garaanin i Hrvati, u: I. Garaanin (1812-1874), n.d., 276-278.
ak i jedan tendenciozni autor iz epohe ustake vladavine u Hrvatskoj (19411945) morao je da prizna kako se u Zahovom Planu, u odeljku o Hrvatskoj,
previe pohvalno govori o Gaju i Hrvatima (P. imuni, Naertanije. Tajni spis
srbske nacionalne i vanjske politike, Zagreb, 1944, 61).

122

Naertanije Ilije Garaanina

Naertanije se, ukupno uzev, moe svesti na dva osnovna

cilja:
1. Nezavisna spoljna politika mora se voditi balansiranjem
izmeu velikih sila i oslanjanjem na one koje nemaju neposrednih interesa na Balkanu. Oslonac na Rusiju mogu
je samo u smislu podrke srpskim tenjama, nipoto pod
uslovom da se interesi Srbije potine balkanskim ciljevima
slovenske imperije.
2. Razvijanje junoslovenske saradnje kako bi se postiglo
sjedinjenje Srbije najpre s BiH, a potom i sa Crnom Gorom,
Makedonijom i Starom Srbijom, srpskim zemljama u Osmanskom Carstvu, kojima bi izlaz na more bio obezbeen
u uskom obalskom pojasu na severu Albanije (to se verovatno, odnosi na Skadarsko primorje i Ulcinj). Ujedinjenje
s etniki i jeziki srodnim Bugarima takoe je jedan od
prioriteta, a sjedinjenje s jugoslovenskim narodima u Habsburkoj Monarhiji za Garaanina je 1844. samo zadatak
sledeih pokoljenja.
Glavna, pak, istorijska poruka Naertanija bila je odluno
oslanjanje na podrku prosveene, liberalne Evrope:
Podrana od turskog suvereniteta i uivajui potpunu unutranju
nezavisnost Srbija e se pokazati vrednom da je sauva isto kao
to je znala i kako da je postigne. Usuujemo se da tvrdimo da
Srbija ima pravo na simpatije ustavne Evrope i zasluuje njeno
poverenje.31

Bio je to nov koncept spoljne i nacionalne politike prozraen liberalnim naelima, preteno francuskim, koji su u
Naertanije ugraeni posredstvom saveta iz kruga poljske
emigracije. Pozivanje na istorijsko pravo, preuzeto iz Za31 Naertanija I. Garaanina, Beograd, 1991 (usp. i D. T. Batakovi, Naertanije.
Batina ili hipoteka, u: isto, Predgovor, 5-12, te I. Garaanins Naertanije: A
Reasessement, Balcanica, _V-1, Belgrade, 1994, 157-183, s novim prevodom
Naertanija na engleski jezik).

Duan T. Batakovi

123

hovog Plana, i preko njega na obnovu Duanovog Carstva,

bio je pokuaj da se, makar i formalno, nae spona s legitimistikim naelima Meternihove epohe.
Premda je, po spoljnom okviru, najpre program kulturnog
prosveivanja koji ima za cilj da pripremi podlogu budueg
politikog ujedinjenja, Naertanije je oznailo i vanu
prekretnicu u sprovoenju nacionalne politike Srbije:
umesto neodreenih tenji i optih planova, zamiljanih
kao jednovremen niz nacionalnih ustanaka, ono postaje
jedan dravni program, gde je nosilac celokupne nacionalne akcije drava - snana, prosveena i moderno ustrojena.
Glavna mana Naertanija, kao i kasnijih Garaaninovih
planova, bila je u nainu sprovoenja: on se ne oslanja na
iroku i aktivnu podrku naroda nego glavnu ulogu namenjuje birokratskom aparatu, tajnim agentskim ispostavama i
mrei poverenika koji delaju po uputstvima iz Beograda.
Naertanije je u izvesnom smislu kompatibilno s lingvistikim modelom evropskih slavista koje je prihvatio i V.
Karadi. S njim ga vezuje i uverenje da religija ne moe biti
uzeta kao osnovni kriterijum u obrazovanju nacije, nego
da na kulturnom identitetu, iji je najvii izraz lingvistiki
princip, treba izgraditi modernu naciju. Evolucija od istoricizma kao izvora politikog legitimizma i lingvistikog jedinstva kao savremenog standarda nacionalne integracije
bila je srpska sinteza dva preovlaujua koncepta nacionalne integracije u Evropi, nemakog i francuskog, dopunjenog jakobinskom ideologijom, koja se slui dravom i
birokratijom.
Naertanije je zbog prioriteta datog srpskom umesto jugoslovenskom ujedinjenju, a izmeteno iz vremena u kojem je
nastalo olako uzimano za polaznu osnovu, u pejorativnom
znaenju, velikosrpske politike, koja je sama sobom negacija nacionalnih prava svih drugih naroda. U tim tumaenjima

124

Naertanije Ilije Garaanina

se ide i tako daleko da mu se pripisuju poruke koje sadre

klicu buduih sukoba sa srodnim, susednim junoslovenskim
narodima. Ipak, sve mistikacije nastale oko Naertanija
bile su, i ostaju, iskljuivo politikog porekla.32 Samo tako
se moe ispustiti iz vida injenica da je u vreme sastavljanja
Garaaninovog spisa iskljuivo Srbija imala jasno denisan
nacionalni identitet: na Balkanu takvih pokreta i modernog
identiteta takvoga zamaha jo nije bilo kod ostalih Junih
Slovena. Nacionalna svest u pojedinim oblastima bila je
ee regionalna (kao u Dalmaciji) ili vezana samo za versku
identikaciju (kao u Bosni), sasvim udaljena od nacionalnog
identiteta u savremenom znaenju tog pojma. Naertanije
je, sagledano u tom kontekstu, pre svega jedno uverljivo
svedoanstvo o prihvatanju evropskih modela u srpskoj
politikoj strategiji, u prilagoavanju lokalne tradicije
evropskim iskustvima borbe za politiku emancipaciju,
kulturno jedinstvo i nacionalno ujedinjenje.
Zusammenfassung
Das Verhltnis zum Abri als einem Schlsselaufsatz der serbischen Auenpolitik im XIX. und Anfang des _. Jahrhunderts hat immer auch die allgemeine
Stellung der Erforscher zu der serbischen Frage bestimmt: deshalb waren in
den Deutungen des Abrisses wie in einem Spiegel Vorurteile gegenber der
serbischen Geschichte klar wiederzuerkennen. Der Abri ist, im Zusammenhang
mit seiner Enstehenszeit (1844) gesehen, auf zwei wichtigsten Zielsetzungen
zurckzufhren:
32 Izmeteno iz vremena u kojem je nastalo, Naertanije je mnogo puta
(od nostalgiara za Austro-Ugarskom do pristalica Treeg Rajha i Pavelieve
Nezavisne Drave Hrvatske) zloupotrebljeno kao dokaz o navodno trajnim
hegemonistikim tenjama srpske politike (usp. S. Sarkoti, Der BanjalukaProzess, 1, Berlin 1933, 9, V. Murkov, Na izvorima neistina, 1, Zagreb, 1941,
41-42, J. idak, LHtel Lambert et les Croates, Annales de linstitut franais de
Zagreb, 16-17, 1942-1943, J. Horvat, Politika povijest Hrvata, Naa domovina,
2, Zagreb, 1943, 1120-1121, P. imuni, n.d., i M Grmek, M. idara, N. imac
(eds.), Le nettoyage ethnique. Documents historiques sur une idologie serbe,
Paris, 1993, 57-80).

Duan T. Batakovi

125

1. Eine unabhngige Auenpolitik ist durch Gleichgewichthalten zwischen den

groen Mchten und durch Sttzung auf diejenigen zu fhren, die keine unmittelbaren Interessen auf dem Balkan haben; die Sttzung auf Ruland ist nur
im Sinne der Untersttzung von serbischen Bestrebungen mglich, keinesfalls
aber unter Voraussetzung, da die Interessen Serbiens den Balkanzielen des
slawischen Imperiums untergeordnet werden mssen.
2. Entwicklung der sdslawischen Zusammenarbeit, um Vereinigung Serbiens
zuerst mit Bosnien und Herzegowina, und dann mit Montenegro, Altem Serbien und Mazedonien - den serbischen Gebieten im Osmanischen Reich - zu
erreichen, wobei diesen Gebieten durch einen engen Kstenbereich im Norden
Albaniens (wahrscheinlich ein Synonym fr Ulcinj) der Zugang zum Meer htte
gesichert werden sollen.
Es war ein neuer Entwurf der Auen- und Nationalpolitik, durch liberale Grundstze der Neuzeit durchdrungen, die dank Vorschlgen aus den Kreisen der
polnischen Emigration, aufgrund des Ratschlags des Grofen Czartorysi und des
Planes Franjo Zachs eingebaut wurden. Garaanin bestand insbesondere darauf,
da Serbien als ein moderner europischer Staat ausgebildet wird, da ihre
Zielsetzungen den Bedrfnissen der modernen Zeit angepat werden. Berufung
auf das aus Zachs Plan bernommene geschichtliche Recht, und darber hinaus
auf eine Erneuerung des Reichs Duans war Antwort auf die reale geopolitische
Lage: die Erneuerung des Reichs Duans, welches im Mittelalter gewaltttig
vernichtet worden war, war die einzige Begrndung, die sich in einem durch
Ausrottung jeder revolutionren Idee franzsischer Herkunft gekennzeichneten
politischen Klima, wenigstens der Form nach ind die legitimistischen Grundtze
des Europa von Metternich einordnen konnte.
Obwohl das Programm der Kulturaufklrung dem Auenrahmen nach Grundlage zuknftiger politischer Vereinigung vorbereiten sollte, kennzeichnete
der Abri einen wichtigen Wendepunkt in der Nationalpolitik Serbiens. Die
nationale Vereinigung wird statt unbestimmter Bestrebungen und allgemeiner,
als eine gleichzeitige Reihe von Nationalaufstnden gedachter Plne zu einem
ausdrcklichen Staatsprogramm, wobei ein starker, aufgeklrter und modern
eingerichteter Staat Trger der gesamten Nationalpolitik sein soll. Der Hauptmangel des Abrisses, sowie auch spterer Plne Garaanins, war die Meinung,
da die Staatspolitik sich nicht auf einen weitreichenden und aktiven Beistand
des Volkes sttzen solle, sonder er gibt die Hauptrolle dem brokratischen Apparat, geheimen Agentenexposituren und einem Netz von Beauftragten, die
nach Anweisungen aus Belgrad handeln sollen.