Sadr

zaj
1 Fizika i merenja
1.1 Standardi duzine, mase i vremena
1.2 Struktura materija . . . . . . . . .
1.3 Gustina . . . . . . . . . . . . . . .
1.4 Dimenziona analiza . . . . . . . . .
1.5 Procena reda velicine . . . . . . . .
1.6 Znacajne cifre. Zaokruzivanje . . .
1.7 Zadaci . . . . . . . . . . . . . . . .

.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.

2 Kinematika
2.1 Kinematika jednodimenzionalnog kretanja . . . . . . . .
2.1.1 Putanja, put i pomeraj . . . . . . . . . . . . . .
2.1.2 Vektori i skalari . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2.2 Vreme i brzina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2.2.1 Ubrzanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2.2.2 Pravolinijsko kretanje sa konstantnim ubrzanjem
2.2.3 Slobodni pad tela u gravitacionom polju . . . . .
2.3 Kinematika kretanja u dve dimenzije . . . . . . . . . . .
2.3.1 Kosi hitac . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2.3.2 Sabiranje brzina . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2.3.3 Relativne brzine i klasicna relativnost . . . . . .
2.4 Kinematika rotacionog kretanja . . . . . . . . . . . . . .
2.4.1 Ugao rotacije i ugaona brzina . . . . . . . . . . .
2.4.2 Centripetalno ubrzanje . . . . . . . . . . . . . . .
2.5 Zadaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.

11
11
14
15
16
17
18
19

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

21
21
22
23
23
24
25
26
27
28
30
31
31
32
33
35

3 Dinamika
37
3.1 Sila . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37
3.2 Njutnovi zakoni . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38
1


SADRZAJ

2
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

38
39
40
41
41
42
45
46
47
48
48
50
51
52
53

4 Rad, energija, snaga

4.1 Rad . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.2 Kineticka energija . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.3 Potencijalna energija . . . . . . . . . . . . . . . .
4.3.1 Konzervativne sile i potencijalna energija
4.3.2 Nekonzervativne sile, otvoreni sistemi . .
4.4 Zakon odrzanja energije . . . . . . . . . . . . . .
4.5 Snaga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.5.1 Rad, energija i snaga ljudi. Ekasnost . .
4.6 Impuls . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.6.1 Impuls i Drugi Njutnov zakon . . . . . . .
4.6.2 Zakon odrzanja impulsa . . . . . . . . . .
4.7 Zadaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

55
55
56
58
60
60
62
62
63
65
65
66
67

5 Gravitacija
5.1 Njutnov zakon univerzalne gravitacije . . . . . . .
5.1.1 Zavisnost ubrzanja Zemljine teze od visine .
5.1.2 Plima i oseka . . . . . . . . . . . . . . . . .
5.2 Keplerovi zakoni . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
5.3 Bestezinsko stanje i uticaj na biosisteme . . . . . .
5.4 Sile kod krivolinijskog kretanja . . . . . . . . . . .
5.5 Kosmicke brzine . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
5.5.1 Prva kosmicka brzina . . . . . . . . . . . .
5.5.2 Druga kosmicka brzina . . . . . . . . . . . .

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

69
69
71
71
72
74
75
76
77
77

3.3

3.4
3.5

3.6

3.2.1 Prvi Njutnov zakon. Masa. . . . . . .

3.2.2 Drugi Njutnov zakon. Pojam sistema.
3.2.3 Treci Njutnov zakon. Simetrija. . . . .
Tezina, sila trenja, sila zatezanja . . . . . . .
3.3.1 Tezina i gravitaciona sila . . . . . . .
3.3.2 Trenje . . . . . . . . . . . . . . . . . .
3.3.3 Sila zatezanja . . . . . . . . . . . . . .
Osnovne sile u prirodi i njihovo ujedinjavanje
3.4.1 Delovanje na daljinu. Koncept polja .
Statika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
3.5.1 Uslovi ravnoteze . . . . . . . . . . . .
3.5.2 Centar masa. Teziste . . . . . . . . . .
3.5.3 Ravnoteza . . . . . . . . . . . . . . . .
3.5.4 Jednostavne masine . . . . . . . . . .
Zadaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.


SADRZAJ

5.6

5.5.3 Ostale kosmicke brzine . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Zadaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

78
78

6 Elementi mehanike fluida

6.1 Statika uida . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
6.1.1 Gustina i pritisak uida . . . . . . . . . . . . . . . .
6.1.2 Promena pritiska sa dubinom uida . . . . . . . . .
6.1.3 Paskalov princip . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
6.1.4 Kalibracija, apsolutni pritisak i merenje pritiska . .
6.1.5 Arhimedov princip, sila potiska . . . . . . . . . . . .
6.1.6 Kohezija i adhezija u tecnostima. Povrsinski napon .
6.1.7 Adhezija i kapilarne pojave . . . . . . . . . . . . . .
6.1.8 Pritisci u ljudskom telu i njihovo merenje . . . . . .
6.2 Dinamika uida . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
6.2.1 Veza protoka i brzine strujanja . . . . . . . . . . . .
6.2.2 Jednacina kontinuiteta . . . . . . . . . . . . . . . . .
6.2.3 Bernulijeva jednacina . . . . . . . . . . . . . . . . .
6.2.4 Bernulijev princip i njegove primene . . . . . . . . .
6.2.5 Viskoznost i laminarno strujanje. Poazejev zakon . .
6.2.6 Kriterijum za odred
ivanje karaktera strujanja uida
6.2.7 Kretanje tela kroz viskozan uid . . . . . . . . . . .
6.2.8 Molekularni transportni procesi. Difuzija i osmoza .
6.3 Zadaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

7 Termofizika
7.1 Temperatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.1.1 Temperaturne skale . . . . . . . . . . . . . . . .
7.1.2 Toplotna ravnoteza i Nulti zakon termodinamike
7.2 Toplotno sirenje cvrstih tela i tecnosti . . . . . . . . . .
7.3 Gasni zakoni . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.3.1 Avogadrov zakon . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.4 Kineticka teorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.4.1 Molekularno objasnjenje pritiska i temperature .
7.4.2 Maksvelova raspodela molekula po brzinama . .
7.5 Fazne transformacije i fazni dijagrami . . . . . . . . . .
7.5.1 Ravnoteza faza . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.5.2 Pritisak pare, parcijalni pritisak, Daltonov zakon
7.6 Vlaznost, isparavanje i kljucanje . . . . . . . . . . . . .
7.7 Toplota . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.8 Promena temperature i specicna toplota . . . . . . . .

105
. 105
. 106
. 106
. 107
. 108
. 109
. 110
. 110
. 112
. 113
. 115
. 116
. 116
. 118
. 119

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

79
80
80
81
82
83
85
87
89
91
92
93
93
94
95
97
100
100
101
104


SADRZAJ

7.9 Fazne transformacije i latentna toplota . . . . . . . . . . . . .

7.10 Prenosenje toplote . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.10.1 Provod
enje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.10.2 Konvekcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.10.3 Zracenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.10.4 Efekat staklene baste . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.11 Elementi termodinamike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.11.1 Prvi zakon termodinamike . . . . . . . . . . . . . . . .
7.11.2 Metabolizam ljudskog organizma i Prvi zakon termodinamike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.11.3 Prvi zakon termodinamike i neki jednostavni procesi .
7.11.4 Drugi zakon termodinamike. Toplotne masine i njihova ekasnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.11.5 Karnoova idealna toplotna masina . . . . . . . . . . .
7.11.6 Toplotne pumpe i frizideri . . . . . . . . . . . . . . . .
7.11.7 Entropija i Drugi zakon termodinamike. Neured
enost
sistema i upotrebljivost energije . . . . . . . . . . . . .
7.11.8 Statisticka interpretacija entropije i Drugi zakon termodinamike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7.12 Zadaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
8 Oscilacije
8.1 Hukov zakon . . . . . . . . . . . . . . . .
8.2 Period i frekvencija oscilacija . . . . . . .
8.3 Prosto harmonijsko kretanje . . . . . . . .
8.4 Prosto klatno . . . . . . . . . . . . . . . .
8.5 Energija prostog harmonijskog oscilatora .
8.6 Veza sa uniformnim kretanjem po kruznici
8.7 Priguseno harmonijsko kretanje . . . . . .
8.8 Prinudno oscilovanje, rezonancija . . . . .
8.9 Zadaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
9 Talasi
9.1 Opisivanje talasnog kretanja.
talasi. . . . . . . . . . . . . .
9.2 Superpozicija i interferencija .
9.2.1 Stojeci talasi . . . . .
9.2.2 Izbijanja . . . . . . . .
9.3 Energija talasa. Intenzitet . .
9.4 Akustika . . . . . . . . . . . .

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

Transverzalni
. . . . . . . .
. . . . . . . .
. . . . . . . .
. . . . . . . .
. . . . . . . .
. . . . . . . .

i
.
.
.
.
.
.

longitudinalni
. . . . . . . . .
. . . . . . . . .
. . . . . . . . .
. . . . . . . . .
. . . . . . . . .
. . . . . . . . .

120
122
122
123
124
126
127
128
129
130
133
134
135
136
139
142
145
145
146
146
148
149
150
151
151
153
155
155
156
157
159
160
161


SADRZAJ
9.4.1
9.4.2
9.4.3
9.4.4
9.4.5

9.5

Zvuk . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Brzina zvuka, frekvencija i talasna duzina
Intenzitet i nivo zvuka . . . . . . . . . . .
Doplerov efekat i udarni talasi . . . . . .
Intereferencija i rezonanca zvucnih talasa.
lasi u vazdusnim stubovima . . . . . . . .
9.4.6 Spektar . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

9.4.7 Culo
govora . . . . . . . . . . . . . . . . .

9.4.8 Culo
sluha . . . . . . . . . . . . . . . . .
9.4.9 Ultrazvuk . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zadaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

5
. . . . . . .
. . . . . . .
. . . . . . .
. . . . . . .
Stojeci ta. . . . . . .
. . . . . . .
. . . . . . .
. . . . . . .
. . . . . . .
. . . . . . .

161
162
163
164
167
170
171
172
173
176

10 Elektri
cne pojave
177
10.1 Elektrostatika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177
10.1.1 Naelektrisanja, elektroni i protoni . . . . . . . . . . . 178
10.1.2 Razdvajanje naelektrisanja . . . . . . . . . . . . . . . 178
10.1.3 Provodnici i izolatori. Nacini naelektrisanja tela . . . 179
10.1.4 Kulonov zakon . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181
10.1.5 Elektricno polje. Linije elektricnog polja . . . . . . . . 181
10.1.6 Provodnici i elektricno polje u stanju staticke ravnoteze183
10.1.7 Primene elektrostatickih pojava za preciscavanje dima
i vazduha . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185
10.1.8 Elektricni potencijal i energija . . . . . . . . . . . . . 186
10.1.9 Kondenzatori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 188
10.2 Elektricna struja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192
10.2.1 Jacina elektricne struje . . . . . . . . . . . . . . . . . 192
10.2.2 Omov zakon za prosta kola . . . . . . . . . . . . . . . 194
10.2.3 Otpornost i njena temperaturna zavisnost . . . . . . . 196
10.2.4 Elektricna snaga i energija . . . . . . . . . . . . . . . . 197
10.2.5 Naizmenicna struja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198
10.2.6 Opasnost od struje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200
10.2.7 Nervni impulsi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202
10.3 Zadaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 204
11 Magnetne pojave
207
11.1 Magneti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207
11.1.1 Feromagneti i elektromagneti. Elementarne struje . . 208
11.1.2 Linije magnetnog polja. Vektor magnetne indukcije . . 210
11.1.3 Vektor magnetne indukcije i sila kojom magnetno polje
deluje na naelektrisanje u kretanju . . . . . . . . . . . 210


SADRZAJ

11.1.4 Lorencova sila: primeri i primene . . . . . . . . . . . .

11.1.5 Delovanje magnetnog polja na provodnik kroz koji
protice struja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
11.1.6 Magnetno polje strujnog provodnika . . . . . . . . . .
11.1.7 Magnetna interakcija dva paralelna provodnika . . . .
11.1.8 Primene magnetizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
11.1.9 Elektromagnetna indukcija . . . . . . . . . . . . . . .
11.1.10 Energija magnetnog polja . . . . . . . . . . . . . . . .
11.1.11 Oscilacije u elektricnim kolima . . . . . . . . . . . . .
11.2 Elektromagnetni talasi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
11.2.1 Maksvelove jednacine . . . . . . . . . . . . . . . . . .
11.2.2 Generisanje elektromagnetnih talasa . . . . . . . . . .
11.2.3 Spektar elektromagnetnih talasa . . . . . . . . . . . .
11.2.4 Energija elektromagnetnih talasa . . . . . . . . . . . .
11.3 Zadaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

211
214
215
215
216
217
221
222
223
223
225
226
231
232

12 Optika
233
12.1 Geometrijska optika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 233
12.1.1 Zakoni geometrijske optike. Odbijanje i prelamanje . . 233
12.1.2 Totalna unutrasnja reeksija . . . . . . . . . . . . . . 235
12.1.3 Disperzija svetlosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236
12.1.4 Sociva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 238
12.1.5 Ogledala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 242
12.1.6 Opticki mikroskop . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 244
12.1.7 Ljudsko oko . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 245
12.1.8 Boje i ljudsko oko . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 246
12.2 Talasna optika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 248
12.2.1 Hajgensov princip. Difrakcija . . . . . . . . . . . . . . 248
12.2.2 Jangov eksperiment sa dva proreza . . . . . . . . . . . 250
12.2.3 Difrakcija na vise proreza i difrakcija na jednom prorezu252
12.2.4 Ogranicenje uvecanja. Rejlijev kriterijum . . . . . . . 254
12.3 Zadaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 255
13 Fizi
cke pojave u mikrosvetu
13.1 Kvantovanje energije i fotoni .
13.1.1 Fotoelektricni efekat . .
13.1.2 Impuls fotona . . . . . .
13.1.3 Talasna priroda materije
13.2 Modeli atoma . . . . . . . . . .
13.2.1 Otkrice atoma . . . . .

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

257
. 257
. 258
. 260
. 261
. 262
. 262


SADRZAJ
13.2.2 Otkrice elektrona . . . . . . . . . . . .
13.2.3 Otkrice jezgra . . . . . . . . . . . . . .
13.2.4 Borova teorija atoma vodonika . . . .
13.2.5 Talasna priroda materije i kvantovanje
13.3 Radioaktivnost i nuklearna zika . . . . . . .
13.3.1 Nuklearna radioaktivnost . . . . . . .
13.3.2 Substruktura jezgra . . . . . . . . . .
13.4 Zadaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

7
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.

264
266
268
271
272
272
274
275

Glava 1

Fizika i merenja
Kao i druge nauke, fizika ima za osnovu rezultate eksperimenatalnih posmatranja i kvantitativnih merenja. Glavni cilj fizike je da nadje konancan
broj fundamentalnih zakona kojima se mogu opisati prirodne pojave i koji se
mogu iskoristiti za razvoj teorija koje mogu da predvide rezultate buducih
eksperimenata. Fundamentalni zakoni koje koristimo u razvoju teorija se
izrazavaju jezikom matematike koja predstavlja svojevrstan most izmedju
teorije i eksperimenta.
Kada se pojavi razlika izmedju teorije i rezultata eksperimenata, to znaci
da treba formulisati novu teoriju koja ce prevazici uoceni nesklad.1
Klasicnom fizikom se nazivaju teorije, koncepti, zakoni i eksperimenti u
klasicnoj mehanici, termodinamici i elektromagnetizmu razvijeni do 1900.
godine.
Vazan doprinos klasicnoj fizici dao je Njutn razvivsi klasicnu mehaniku
kao sistematsku teoriju davsi takodje znacajan doprinos formulisanju i razvoju
diferencijalnog racuna u matematici. Snazan razvoj mehanike je nastavljen
i u 18. veku dok polja termodinamike, elektriciteta i magnetizma nisu bile
razvijene sve do drugog dela 19. veka, u najvecoj meri zbog nerazvijenosti
odgovarajuce eksperimentalne tehnike.
1

Obicno teorije vaze samo odredjenim uslovima, opstije teorije vaze bez ogranicenja ili
pak sa manjim ogranicenjima. Na primer, zakoni dinamike koje je otkrio Isak Njutn (16421721) u 17. veku, veoma precizno opisuju kretanje relativno velikih tela, relativno malim
brzinama. Drugim recima ukoliko se ta teorija koristi za opisivanje relativno malih tela
(velicine atoma) ili tela koja se krecu relativno brzo (brzinama bliskim brzini svetlosti),
dace pogresne rezultate. Ispostavilo se da postoje dve opstije teorije koje su generalnije od
Njutnove. U slucaju kretanja tela brzinama bliskim brzinama svetlosti preciznija teorija
je specijalna teorija relativnosti a procese unutar atoma opisujemo kvatnom mehanikom.
Postoji i teorija koja objedinjuje ove dve pod nazivom kvantna teorija polja.

10

GLAVA 1. FIZIKA I MERENJA

Nova era u fizici, poznata kao moderna fizika, pocela je krajem 19. veka.
Ona se razvila tako sto se pojavio niz fizickih fenomena koji nisu mogli biti
objasnjeni klasicnom fizikom. Dva osnovna pravca u razvoju moderne fizike
su Ajnstajnova teorija relativnosti i kvantna mehanika. Teorija relativnosti
predstavlja revoluciju u shvatanju prostora, vremena i energije. Kvantnu
mehaniku je razvilo vise naucnika2
Dalji razvoj fizike je doveo do poboljsanja razumevanja prirodnih fenomena i zakona kojima se oni pokoravaju. U mnogim oblastima istrazivanja u
fizici se doslo do velikih preklapanja sa drugim naukama: hemijom, biologijom, geologijom kao i tehnikom.3

1.1

Standardi du
zine, mase i vremena

Zakoni fizike se zapisuju formulama u kojima figurisu osnovne fizicke velicine.

Iz tog razloga se njihovom jasnom definisanju mora posvetit duzna paznja.
U mehanici postoje tri osnovne fizicke velicine: duzina (l), masa (m) i vreme
(t). Sve ostale fizicke velicine koje se pojavljuju u mehanici se mogu izraziti
pomocu njih.
Ukoliko smo neku od ovih fizickih velicina na neki nacin merili veoma
je vazno kako cemo prikazati rezultate tih merenja.4 Naime, u tom slucaju
dolazimo do pojma standarda date fizicke velicine koji moraju biti definisani.5
Kada se izabere standard on mora biti lako dostupan i da poseduje karak2

Znacjan doprinos postavljanju osnova kvantne mehanike je, nakon sto je Plank dosao
na ideju o postojanju kvanata svetlosti-fotona, dao Ajnstajn tumacenjem fenomena fotoefekta na osnovu interakcije elektrona sa fotonima. Za ovaj rezultat je dobio Nobelovu
nagradu 1921. godine.
3
Neke od oblasti su: veliki broj kosmickih letova i sletanje na Mesec, snazan razvoj u
oblasti fizike cvrstog stanja i kvantne mehanike koji je doveo do velikog napretka u oblasti
kompjuterske tehnike, sofisticirane dijagnosticke metode koje se primenjuju u naucnim
istrazivanjima i u medicini, ...
4
Potrebu za merenjima i predstavljanjem njihovih rezultata najbolje ilustruje izjava:
Kada mozete da merite ono o cemu govorite, i izrazite to u brojevima, tada o tome nesto
znate. A kada ne mozete da ga izrazite u brojevima, vase znanje je mrsavo i nezadovoljavajuce. To moze biti pocetak znanja, ali tesko da ste napredovali do stanja nauke. Lord Kelvin (1824-1907.).
5
Besmisleno je na primer, ako bi hipoteticki posetilac sa neke druge planete, opisujuci
nam svoj svet rekao kako je njegova kuca visoka 8 necega pri cemu mi ne znamo kakav
je smisao tog necega. Sa druge strane kada neko ko poznaje nas sistem merenja kaze da
je zid visok 2 metra a nasa jednica je 1 metar, tada mi znamo je visina zida dva puta veca
od nase osnovne jedinice duzine. Slicno, ako je masa neke osobe 75 kilograma a jedinica
mase je 1 kilogram, to znaci da je osoba 75 puta masivnija od nase osnovne jedinice mase.


1.1. STANDARDI DUZINE,
MASE I VREMENA

11

teristike koje mogu pouzdano da se mere tako da merenja koja razliciti ljudi
vrse na razlicitim mestima mora da daju isti rezultat.6
Medjunarodni komitet je 1960. godine ustanovio skup standarda duzine,
mase i ostalih osnovnih velicina.7 Sistem koji je ustanovljen je nastao na
bazi postojeceg metrickog MKS sistema8 i naziva se SI sistem jedninica.9 U
tom sistemu, jedinice duzine, mase i vremena su metar, kilogram i sekunda,
respektivno. Drugi SI standardi koje je ustanovio komitet su za temperaturu
(kelvin), elekricnu struju (amper), jacinu svetlosti (kandela) i za kolicinu
supstance (mol).

1.1.1

Du
zina

Potreba za postojanjem standarda je prilicno stara. Prvi zvanicno usvojen

standard duzine je egipatski kraljevski kubit koji je bio jednak duzini podlaktice od lakta do vrha ispruzenog srednjeg prsta vladajuceg faraona.10 Na
primer, leta gospodnjeg 1120. kralj Engleske Henri I je odlucio da za standard duzine u njegovoj zemlji proglasi yard koji je bio jednak rastojanju od
vrha njegovog nosa do kraja njegove ispruzene ruke. Obzirom na takav trend
uvodjenja standarda, prirodno je da je krajem 17. veka u Francuskoj, originalni standard za stopu definisan kao duzina stope kralja Luja XIV.11 Ovaj
standard je odolevao sve do 1799. godine kada je u Francuskoj standard
duzine postao metar, definisan kao jedan desetomilioniti deo od ekvatora do
Severnog Pola duz posebne longitudinalne linije koja je prolazila kroz Pariz.
Sa vremenom su razvijeni i drugi standardi za merenje duzine, ali se Francuski pokazao kao najbolji i usled toga bio prihvacen u vecini zemalja i skoro
6
Poznat je slucaj pada MCO-a (Mars Climate Orbiter) lansiranog 11. decembra 1998.
godine, koji je imao misiju da prati klimu i oblake na Marsu. Ova sonda je umesto da
orbitira oko Marsa pala na njega 23. septembra 1999. godine, jer je prisla na 57 kilometara,
sto je bilo previse blizu crvenoj planeti (relativno prosti proracuni pokazuju da bezbedna
udaljenost iznosi 80 kilometara). Razlog je bio taj sto je softver i unutrasnjost raketnog
sistema dizajnirala i izgradila jedna grupa inzenjera (Lockheed Martin) koja je koristila
engleske jedinice dok je taj softver (za navodenje MCO satelita), koristio drugi tim iz
druge institucije (Jet Propulsion Laboratory) koji je u svom radu upotrebljavao SI sistem.
7
Kod nas je ovaj sistem jedini vazeci od 1980. godine.
8
Skracenica MKS potice od prvih slova reci Metar-Kilogram-Sekunda.
9
Oznaka SI je skracenica od francuskog imena sistema Systeme Internationale.
10
Postojao je takozvani primarni standard koji je bio izradjen od crnog granita a u
svakodnevnoj upotrebi su bile kopije izradjene od drveta ili obicnog kamena. Svaki takav
stap je, prema naredbi faraona, morao da se svakog meseca uporedjuje sa primarnim pod
pretnjom surovih kazni.
11
Ovime je obezbedjena reproduktivnost standarda duzine, makar u Francuskoj jer
francuzi nisu mogli da cekaju da kralj Engleske preplovi La Mans da bi izmerili rastojanje
od vrha (njegovog) nosa do kraja (njegove) ispruzene ruke.

12

GLAVA 1. FIZIKA I MERENJA

svim naucnim krugovima. Kada je 1960. godine metar usvojen za standard

duzine, dobio je izmenjenu definiciju preko rastojanja dvaju zareza na poluzi
od platine i iridijuma koja je cuvana u kontrolisanim uslovima u Francuskoj.
Ovaj standard je napusten iz vise razloga a glavni je sto preciznost odredjivanja rastojanja ovih zareza nije zadovoljavala potrebe savremene nauke
i tehnike. Usled toga je metar definisan kao 1 650 763,73 talasnih duzina
narandzasto-crvene svetlosti koju emituje lampa sa kriptonom-86. Medjutim, u oktobru 1983. godine metar (m) je redefinisan kao rastojanje
koje predje svetlost u vakuumu za 1/299 792 458 sekundi.12

Rastojanje od Zemlje do najdaljeg poznatog kvazara

Rastojanje od Zemlje do najdalje galaksije
Rastojanje od Zemlje do najblize galaksije (M31, Andromeda)
Rastojanje od Sunca do najblize zvezde (Proxima Centauri)
Jedna svetlosna godina
Srednja vrednost poluprecnika Zemljine orbite oko Sunca
Srednje rastojanje od Zemlje do Meseca
Rastojanje od ekvatora do Severnog Pola
Srednji poluprecnik Zemlje
Tipicna visina orbitiranja satelita oko Zemlje
Duzina fudbalskog igralista
Duzina kucne muve
Velicina najmanjih cestice prasine
Velicina celija u vecini zivih organizama
Precnik vodonikovog atoma
Precnik jezgra atoma
Precnik protona

Duzina (m)
1, 4 1026
9 1025
2 1022
4 1016
9, 46 1015
1, 5 1011
3, 84 108
1 107
6, 37 106
2 105
102
5 103
104
105
1010
1014
1015

Tabela 1.1: Priblizne vrednosti nekih merenih duzina u metrima (m).

1.1.2

Masa

Osnovna SI jedinica za masu je kilogram (kg) koji je definisan kao

masa posebnog etalona napravljenog od legure Platine i Iridijuma
koji se
cuva u Medjunarodnom birou za mere i tegove u Sevru
12
Ova poslednja definicija ukazuje takodje na cinjenicu da je brzina svetlosti u vakumu
299 792 458 m/s.


1.1. STANDARDI DUZINE,
MASE I VREMENA

13

kraj Pariza.. Ovaj standard za masu je ustanovljen jos 1887. godine i nije
menjan do sada jer je legura Platine i Iridijuma veoma stabilna.

Slika 1.1: Standard mase - kilogram.

Telo
Vidljivi univerzum
Mlecni put
Sunce
Zemlja
Mesec
Konj

Covek

Zaba
Komarac
Bakterija
Atom vodonika
Elektron

Masa (kg)
1052
7 1041
1, 99 1030
5, 98 1024
7, 36 1022
103
102
101
105
1015
1, 67 1027
9, 11 1031

Tabela 1.2: Mase nekih tela (priblizne vrednosti) u kilogramima (kg).

Bez obzira na opstu prihvacenost SI sistema u nekim oblastima su ostale u primeni jedinice na koje su ljudi navikli. To je na primer slucaj sa
jedinicom karat koju koriste juveliri (1 ct= 2 104 kg).

14

1.1.3

GLAVA 1. FIZIKA I MERENJA

Vreme

Pre 1960. godine, standard vremena je definisan preko srednjeg solarnog

dana13 za 1900. godinu. Srednja solarna sekunda je bila originalno defin1
1
1
)( 60
)( 24
) deo srednjeg solarnog dana. Kako je danas poznato
isana kao ( 60
da se rotacija Zemlje (po malo) menja sa vremenom, to znaci da nije dobra
za definisanje standarda.
Kao posledica toga je 1967. godine sekunda redefinisana tako sto je
iskoriscena preciznost koju je pruzao atomski casovnik. U tom uredjaju,
frekvencije odredjenih atomskih prelaza mogu biti izmerene sa tacnoscu od
1/1012 . Takva preciznost odgovara gresci u merenju vremena od manje od
jedne sekunde na svakih 30 000 godina. Osnovna jedinica vremena u SI,
sekunda, je definisana kao 9 192 631 770 perioda zra
cenja koje
odgovara odredjenom prelazu (izmedju dva hiperfina nivoa osnovnog stanja) atoma cezijuma Cs-133. Svi satovi koje koristimo,
ukoliko zelimo da precizno mere vreme, moraju da se sinhronizuju sa ovim
atomskim satom, odnosno da im se dodaju ili oduzimaju sekunde.14
Nakon sto je Ajnstajn otkro povezanost prostora i vremena, postalo je
jasno da je za precizno merenje vremenskih intervala neophodno da znamo
kako se krece sat kojim vrsimo merenja kao i to gde se nalazi.15
Osim osnovnih SI jedinica, koriste se i jedinice koje su njihov deo i koje
predstavljaju neki deo od osnovne jedinice.

1.2

Struktura materija

Ako napravimo kocku od zlata duzine stranica 3,73 cm, njena masa je 1 kg.
Mozemo da se zapitamo kako izgleda njena unutrasnja struktura, odnosno,
da li u njoj ima uopste praznog prostora. Na prvi pogled odgovor je da
nema. Ako ovu kocku rasecemo na dva dela oni ce zadrzati iste hemijske
ce se dobiti ako nastavimo dalje sa seckanjem dobijenih
osobine zlata. Sta
delova? Da li ce dobijeni, sve manji i manji delici i dalje imati osobine
13

Jedan solarni dan je vremenski interval izmedju dva uzastopna pojavljivanja Sunca
na najvisoj tacki na nebu.
14
Ovo nije nova ideja. Julije Cezar je 46. godine pre nove ere, zapoceo praksu dodavanja dana u kalendar u prestupnim godinama da bi godisnja doba pocinjala istih dana u
godinama.
15
Kada ovaj, takozvani relativisticki efekat ne bio bio uziman u obzir, sistem satelita koji
sluze za globalno pozicioniranje (GPS) bi cinili znacajnu gresku u odredjivanju polozaja
na Zemlji.

1.2. STRUKTURA MATERIJA

15

Starost univerzuma
Starost Zemlje
Srednja starost studenata
Jedna godina
Jedan dan (vreme rotacije Zemlje oko svoje ose)
Interval izmedju normalnih otkucaja srca
Period cujnog zvucnog talasa
Period tipicnog radio talasa
Period oscilovanja atoma u cvrstom telu
Period talasa vidljive svetlosti
Trajanje sudara jezgara
Vreme potrebno svetlosti da prodje proton

Interval (s)
5 1017
1, 3 1017
6, 3 108
3, 16 107
8, 64 104
8 101
103
106
1013
1015
1022
1024

Tabela 1.3: Priblizne vrednosti nekih vremenskih intervala u sekundama.

Stepen
1024
1021
1018
1015
1012
109
106
103
102
101

Prefiks
yocto
zepto
ato
femto
piko
nano
mikro
mili
centi
deci

Oznaka
y
z
a
f
p
n

m
c
d

Stepen
101
103
106
109
1012
1015
1018
1021
1024

Prefiks
deka
kilo
mega
giga
tera
peta
eksa
zeta
yota

Oznaka
da
k
M
G
T
P
E
Z
Y

Tabela 1.4: Prefiksi SI jedinica.

zlata? Razmislanjem u vezi ovog pitanja su se bavili jos u antickoj Grckoj16

a dvojica filozofa, Leukip i njegov ucenik Demokrit, su zakljucili da se ovakvo
deljenje ne moze nastaviti do u beskonacnost. Njih dvojica su smatrali da
ovaj proces mora da ima kraj, odnosno pre ili kasnije u njemu se dobija
cestica koja vise ne moze da se deli. Na Grckom atomos znaci nedeljiv17
16

Stari Grci nisu mogli da vrse eksperimente ovog tipa pa su do odgovora jedino mogli
da dodju na ovaj nacin - razmisljanjem.
17
Atomos=a+tomos, a na grckom znaci ne a tomos znaci deliti.

16

GLAVA 1. FIZIKA I MERENJA

i od te reci potice danasnja rec atom iako je vremenom izgubila prvobitan

smisao.

Slika 1.2: Struktura materije.

Tako, ako bi nastavili sa deljenjem pocetne kocke zlata i pri tom uspeli
da odsecemo delice velicine 109 m mogli bi da uocimo molekule. Oni za
sastavne delove imaju atome do kojih bi dosli ukoliko bi molekule uspeli
da isecemo na parcice dimenzija 1010 metara. Atomi se sastoje iz jezgra
i omotaca u kome se nalaze elektroni. Za elektrone se sa velikom dozom
sigurnosti danas moze reci da, i ukoliko imaju unutrasnju strukturu ona je
svakako dobro sakrivena od nas i nalazi se na 1018 metara. Ukoliko bi
uspeli da, u daljem deljenju materije, odvojimo jezgra od atoma ustanovili
bi da im je velicina oko 1014 metara a ako bi kojim cudom uspeli njih da
iseckamo na parcice velicine manje od 1019 metara dobili bi kvarkove.
Ovim zamisljenim seckanjem je prikazana danasnja predstava o strukturi materije, naime poznato je da ono sto danas nazivamo atomom ima
unutrasnju strukturu - svaki atom se sastoji od jezgra koje je okruzeno
elektronima. Jezgro atoma je otkriveno 1911. godine i prirodno se odmah
postavilo pitanje njegove unutrasnje strukture, odnosno da li je ono nedeljivo
ili se pak sastoji od nekih novih cestica. Iako se ne moze reci da je u potpunosti poznata struktura jezgra, ipak se moze dosta toga o njemu reci.
Jos od 30 godina proslog veka je poznato da se u njemu nalaze dve vrste
cestica, protoni i neutroni. Protoni su pozitivno naelektrisani i od njihovog
broja zavisi o kom je (hemijskom) elementu rec. Taj broj se naziva atomski
broj elementa. Na primer, jezgro vodonika ima jedan proton (atomski broj
mu je jednak 1), jezgro helijuma ima dva protona (atomski broj 2), jezgro
urana ima 92 protona (atomski broj 92). Osim atomskog broja postoji i
maseni broj koji predstavlja zbir protona i neutrona u jezgru. Kao sto
cemo videti, broj protona u jezgru datog hemijskog elementa se ne menja
(kada se promeni onda je rec o jezgru drugog elementa), dok se maseni broj
moze menjati (broj neutrona moze da se menja). Dva ili vise atoma jednog
istog elementa, razlicitog masenog broja se nazivaju izotopi.
Postojanje neutrona je dokazano 1932. godine. Neutron nema naelek-

1.3. GUSTINA

17

trisanje a masa mu je priblizno jednaka masi protona. Obzirom na to da

su protoni pozitivni i da se usled istoimenog naelektrisanja odbijaju, moze
se reci da neutroni imaju ulogu neke vrste lepka koja drzi jezgro da se ne
raspadne.
Da li su elektroni, protoni i neutroni Leukipovi i Demokritovi atomi,
odnsono, da li su oni nedeljivi? Za elektrone je to izgleda tacno, ali kada
je rec o protonima i neutronima ispostavilo se da oni, kao i jos neke druge
cestice koje su od tada otkrivene, sastoje od 6 varijeteta jedne nove vrste
cestica koje se nazivaju kvarkovi. Oni su dobili imena gornji, donji, cudni,
sarmirani, vrh i dno.18 Gornji, sarmirani i vrh kvark nose naelekrisanje od
+ 32 naelektrisanja protona, dok donji, cudni i dno kvark imaju naelekrisanja
31 naelekrisanja protona. Proton se sastoji od dva gornja i jednog donjeg
kvarka,19 dok neutron cine dva donja i jedan gornji kvark.

1.3

Gustina

Veoma vazna osobina supstance je gustina, definisana kao kolicina mase

sadrzane u jedinicnoj zapremini. Oznacava se obicno grckim slovom
=

m
.
V

(1.1)

Na primer, aluminijum ima gustinu 2,70 g/cm3 , a olovo 11,3 g/cm3 .

Zbog toga, komad aluminijuma zapremine 10,0 cm3 ima masu 27 g dok ista
zapremina olova ima masu 113 g.
Razlika u gustini izmedju aluminijuma i olova je posledica njihove razlizite atomske mase. Atomska masa nekog elementa je srednja masa
jednog atoma u uzorku tog elementa koja sadrzi sve izotope datog elementa
u iznosu u kome se nalaze u prirodi. Jedinica atomske mase je atomska
jedinica mase i oznacava se sa u. Pri tome je 1 u= 1, 6605402 1027
kg. U ovim jedinicama, atomska masa olova je 207 u, a aluminijuma 27,0
u. Moze da se primeti da odnos atomskih masa 207 u/27,0 u = 7,67 ne
odgovara odnosu gustina, 11,3 g/cm3 /2,70 g/cm3 = 4, 19. Razlika je izazvana razlikom medjuatomskim rastojanjia i razlicitim rasporedom atoma u
kristalnoj strukturi olova i aluminijuma.
Mase jezgara se mere u odnosu na masu jezgra izotopa ugljenika C-12,
18

Njihovi nazivi na engleskom su up, down, strange, charm, bottom i top.

Lako se vidi da se, kada se iskombinuju njihova naelektrisanja, dobija upravo naelektrisanje protona.
19

18

GLAVA 1. FIZIKA I MERENJA

Supstanca
Zlato
Uranijum
Olovo
Bakar
Gvozdje
Aluminijum
Magnezijum
Voda
Vazduh

Gustina (103 kg/m3 )

19,3
18,7
11,3
8,92
7,86
2,70
1,75
1,00
0,0012

Tabela 1.5: Gustina nekih supstanci.

sto se oznacava kao 12 C.20 Prakticno sva masa atoma je skoncentrisana u

jezgru. Kako je po definiciji masa jezgra ugljenika 12 C jednaka 12 u, proton
i neutron imaju mase oko 1 u.
Jedan mol (mol) supstance je koli
cina supstance u kojoj ima
onoliko elementarnih jedinki (atoma, molekula i drugih
cestica)
koliko ima u atoma 0,012 kg atoma 12 C. Jedan mol susptance A
sadrzi isti broj cestica kao i 1 mol neke druge supstance B. Na primer 1 mol
aluminijuma sadrzi jednak broj atoma kao i 1 mol olova.21 Eksperimentalno
je dokazano da je taj broj, poznat pod nazivo Avogadrov broj, NA , jednak
NA = 6, 022 137 1023 cestica /mol.
Avogadrov broj je dakle defnisan tako da je masa 1 mola ugljenika 12 C
jednaka 12 grama. Zapravo, masa 1 mola ma kog elementa je atomska masa
tog elementa izrazena u gramima. Na primer 1 mol gvozdja (atomske mase
55,85 u) ima masu 55,85 g (molarna masa mu je 55,85 g/mol), a 1 mol olova
(atomske mase 207 u) ima masu od 207 g (molarna masa mu je prema tome
207 g/mol). Kako u 1 molu bilo koje supstance ima 6, 02 1023 cestica
(atoma), masa jednog atoma datog elementa je
matoma =
20

molarna masa
.
NA

(1.2)

Ovaj izotop ugljenika ima u jezgru 6 protona i 6 neurona, dok ostali imaju 6 protona
ali razlicit broj neutrona.
21
Masa jednog mola aluminijuma naravno nije jednaka masi jednog mola olova.

1.4. DIMENZIONA ANALIZA

19

Na primer, masa atoma gvozdja je

mF e =

55, 85 g/mol
= 9, 28 1023 g/atom.
6, 02 1023 atoma/mol

P r i m e r 1.1 Kocka aluminijuma (gustina 2,7 g/cm3 ) ima zapreminu

0,20 cm3 . Koliko atoma aluminijuma ima u njoj?
R e s e nj e. Kako je gustina jednaka masi jedinice zapremine, masa m
kocke je
m = V = (2, 7 g/cm3 )(0, 20 cm3 ) = 0, 54 g.
Da bi nasli broj atoma N u toj masi aluminijuma iskoristicemo sledecu
proporciju: ako 6,021023 atoma aluminijuma (1 mol) ima masu 27 g, onda
se N atoma nalazi u masi od 0,54 g, odnosno
NA
N
=
.
27 g
0, 54 g
Odavde je trazeni broj atoma N
N=

1.4

(0, 54 g)(6, 02 1023 atoma)

= 1, 2 1022 atoma.
27 g

Dimenziona analiza

Rec dimenzija ima poseban znacaj u fizici. Ona obicno ukazuje na fizicku
prirodu date velicine. Nezavisno od toga da li neko rastojanje koje merimo
izrazavamo u stopama ili metrima, rec je o merenju duzine. Kaze se da je
dimenzija - fizicka priroda - rastojanja duzina.
Simboli koji se obicno koriste da se oznace duzina, masa i vreme su L, M i
T. A kada zelimo da ukazemo da prikazujemo dimenziju neke fizicke velicine
obicno se koriste uglaste zagrade [ ]. Na primer, ako zelimo da oznacimo
dimenziju brzine v, to cemo oznaciti kao [v] =L/T. Dimenzija povrsine, S,
je [S] = L2 , zapremine, V , [V ] = L3 a ubrzanja a je [a] = L/T2 a .

Cesto
se za resavanje problema u fizici koristi procedura pod nazivom
dimenzionalna analiza. Ova procedura je uvek primenljiva i moze da se iskoristi u najmanju ruku za svodjenje pamcenja formula na najmanju mogucu
meru. U okviru dimenzionalne analize, dimenzije fizickih velicina se tretiraju kao algebarske promenljive. Jasno je da to znaci da velicine mogu da
se sabiraju samo ako imaju iste dimenzije, kao i to da leva i desna strana
jednacina moraju da imaju iste dimenzije.

20

GLAVA 1. FIZIKA I MERENJA

Recimo da nas zanima formula koja povezuje rastojanje x koje je presao

automobil za vreme t, krecuci iz stanja mirovanja ubrzanjem a. Na osnovu
ovoga se moze pretpostaviti da je veza ovih triju velicina opsteg oblika
x an tm ,
odnosno predjeni put je proporcionalna ubrzanju na m i vremenu kretanja na
stepen n. Ovde su n i m nepoznati koeficijenti koje tek treba odrediti. Ova
relacija je tacna jedino ako su dimenzije leve i desne strane jednake. Kako je
dimenzija leve strane duzina, dimenzija desne takodje mora da bude duzina,
odnosno
[an tm ] = L = L1 .
Kako je dimenzija ubrzanja L/T2 a dimenzija vremena T, dobija se

L
T2

Tm = L1 ,

Ln Tm2n = L1 .
Da bi obe strane jednacina imale iste dimenzije, eksponenti moraju biti isti.
Na desnoj strani nedostaje T, ali uvek kada nam nedostaje neka velicina
mozemo smatrati da je imamo dignutu na stepen nula, sto znaci da su
odgovarajuce jednacine za eksponenete: m2n = 0 i n = 1, odakle se odmah
dobija da je m = 2. Time je odredjena funkcionalna zavisnost predjenog
puta x, ubrzanja a i vremena t kao x at2 . Ovaj reuzltat se, od tacnog
rezultata za ovaj tip kretanja x = 21 at2 , razlikuje samo za faktor 2. Buduci
da je ovaj faktor bezdimenzionalan njega i nije moguce odrediti na ovaj
nacin.

1.5

Konverzija jedinica

Cesto
nam je neophodno da znamo da konvertujemo jedan tip jedinica u
druge. Pocnimo sa prostim konvertovanjem 80 metara u kilometre (km),
koje se vrsi na sledeci nacin
80 m

1 km
= 0, 080 km.
1 000 m

Primetimo da se nezeljenja jedinica (m) skratila i da je ostala samo zeljena

jedinica (km). Faktor 1 km/1 000 je primer konverzionog faktora. Evo
jos nekoliko primera konverzionih faktora
1 km = 1 000 m

1.5. KONVERZIJA JEDINICA

21

1 dan = 86 400 s
1 godina = 3, 16 107 s.
P r i m e r. Pretpostavimo da ste 10 km od vase kuce do fakulteta presli
vozeci automobil za 20,0 minuta. Izracunati prosecnu brzinu vaseg kretanja
(a) u kilometrima na sat (km/h), (b) u metrima u sekundi (m/s.
R e s e nj e. Zgodno je prvo izracunati prosecnu brzinu u jedinicama u
kojima su dati podaci (km/min), a zatim je dobiti u trazenim jedinicama
mnozeci prethodno dobijeni izraza odgovarajucim konverzionim faktorom.
(a) Prosecna brzina vsr predstavlja kolicnik predjenog puta s i intervala
vremena t za koji se to desilo, odnosno
vsr =

10, 0 km
s
km
=
.
= 0, 500
t
20, 0 min
min

Konvertovanje km/min u km/h se izvodi mnozenjem konverzionim faktorom

koji ce dovesti do toga da se pokrate minute a da ostanu sati. Trazeni
konverzioni faktor je 60 min/h,22 odnosno
vsr = 0, 500

60 min
km
km

.
= 30, 0
min
1h
h

(b) Ima vise nacina da se dobije brzina u m/s. Krenimo recimo od

rezultata popd (a) i konvertujmo km/h u m/s. Ovde su potrebna dva konverziona faktora, jedan koji ce prevesti sate u sekunde a drugi koji ce prevesti
kilometre u metre. Mnozenje njima daje
vsr = 30, 0

1h
1 000 m
m
km

= 8, 33 .
h
3 600 s
1 km
s

P r i m e r. Vozac iz Evrope vozeci putevima kroz SAD je video da kraj

puta stoji znak za ogranicenje brzine na kome pise 75 mi/h (jedna milja je
1 609 m). Kolikoj brizni u km/h odgovara ta brzina?
R e s e nj e. Konverzion faktor je 1, 609 km/mi pa se dobija
75
22

km
mi 1, 609 km

.
= 137
h
1 mi
h

Kako mozemo da budemo sigurni da je konverzioni faktor napisan na pravi nacin?

Odgovor je da mora da se proba i da se vidi da li se nepotrebne jedinice skracuju. Ukoliko
je napravljena greska, jedinice se nece skratiti i dace pogresne jedinice za izracunavanu
velicinum na primer: km/min 1 h/60 min=(1/60) (km h/min2 ).

22

1.6

GLAVA 1. FIZIKA I MERENJA

Procena reda veli

cine

Cesto
je moguce dati priblizan odgovor na dato pitanje iako imamo na
raspolaganju malo informacija. Takve aproksimacije su obicno zasnovane
na odredjenim pretpostavkama koje mogu biti modifikovane ako je potrebno
dati precizniji odgvor. Ovakav tretman problema se obicno svodi na odredjivanje reda velicine odredjene fizicke velicine se odnosi na to na koji stepen
treba dici broj 10 da bi se dobila vrednost velicine. Ukoliko se za fizicku
velicinu kaze da se povecala za tri reda velicine, to znaci da se njena vrednost
povecala priblizno 103 odnosno 1000 puta. Za oznacavanje reda velicine se
koristi simbol . Evo i nekoliko primera
0, 0086 102 ,

0, 0021 103 ,

720 103 .

P r i m e r. Proceniti udisaja tokom prosecnog ljudskog veka.

R e s e nj e. Krenimo od toga da je prosecan zivotni vek 70 godina.
Jedina druga pretpostavka koju cemo uciniti se odnosi na prosecan broj
udisaja tokom 1 minuta. Broj udisaja tokom minuta varira u zavisnosti
od toga da li se osoba bavi nekom fizickom aktivnoscu, spava, zavisi od
raspolozenja, ... Uzme li se sve to u obzir, moze se uzeti da je prosecan broj
udisaja za jedan minut oko 10. Broj minuta u godini je priblizno

1 godina

400 dana
1 godina

25 h
1 dana

60 minuta
1h

= 6 105 min.

Primetimo da je, da bi se izracunavanja uprostila, uzeto da je broj dana u

godini 400 (tacna vrednost je 365,25) i da je broj sati u danu 25. Greska
koja je pri tome ucinjena je veoma mala i ne utice na krajnju procenu. U 70
godina ce prema tome biti 70 godina6105 min/godina = 4107 minuta.
Ukoliko se nacini prosecno po 10 udisaja tokom minute, za 70 godina ce ih
biti oko 4 108 .

1.7

Zna
cajne cifre. Zaokru
zivanje

Pri merenju neke fizicke velicine, izmerene vrednosti su poznate samo unutar odredjene eksperimentalne greske. Vrednost te greske zavisi od vise
faktora, kao sto su kvalitet instrumenata, umesnosti eksperimentatora, od
broja izvrsenih merenja, itd. Broj takozvanih zna
cajnih cifara u merenju
mose da se iskoristi za iskazivanje neodredjenosti dobijenog rezultata.
Pretpostavimo da je cilj da izracunamo povrsinu pravougaone nalepnice
na kompakt disku koristeci metarsku traku kao merni instrument. Neka je

1.7. ZNACAJNE
CIFRE. ZAOKRUZIVANJE

23

greska sa kojom merimo duzinu nalepnice 0, 1 cm. Ako smo pri merenju
duzine dobili 5,5 cm, to znaci da mozemo da kazemo samo da je duzina
nalepnice izmedju 5,4 i 5,6 cm. U ovom slucaju izmerena vrednost ima
2 znacajne cifre pri cemu je jedna od njih procenjena, odnosno takozvana
nesigurna cifra dok su ostale sigurne. Recimo da je merenje sirine dalo kao
rezultat 6,4 cm, to znaci da prava vrednost lezi negde izmedju 6,3 i 6,5 cm.
Rezultat se stoga zapisuje u uobliku (5, 5 0, 1) cm i (6, 4 0, 1) cm.
Povrsinu pravougaone nalepnice cemo naci mnozenjem njene duzine i
sirine. Ako povrsinu nadjemo kao (5,5 cm)(6,4 cm)=35,2 cm2 , odgovor
nece biti pouzdan jer sadrzi tri znacajne cifre, dok su merenja dala samo
dve. Iz tog razloga se pri radu sa rezultatima merenja primenjuje sledece
pravilo: Pri mno
zenju i deljenju veli
cina, broj zna
cajnih cifara u
kona
cnom rezultatu je isti kao i broj zna
cajnih cifara u veli
cini
koja ima najmanji broj zna
cajnih cifara.
Primenjujuci ovo pravilo na prethodni primer mnozenja dvaju rezultata
merenja, zakljucujemo da rezultat ne sme da sadrzi vise od dve znacajne
cifre jer su toliko imale obe izmerene velicine. Na osnovu toga zakljucujemo
da je povrsina nalepnice 35 cm2 , sto predstavlja vrednost koja lezi izmedju
vrednosti (5,4 cm)(6,3 cm)=34 cm2 i (5,6 cm)(6,5 cm)=36 cm2 .
Nule ne moraju ali i mogu biti znacajne cifre. One koje se koriste da
ukazu na polozaj decimalne zapete u na primer brojevima 0,03 i 0,0075
nisu znacajne. Jasno je da u ova dva slucaja imamo jednu odosno dve
znacajne cifre. Moguce greske u odredjivanju da li su nule znacajne cifre ili
ne su moguce onda kada one dolaze iza drugih cifara, na primer masa kada
kazemo da je masa nekog tela 1 500 g. Ovaj iskaz je dvosmislen jer se na
osnovu njega ne moze reci da li su poslednje dve nule iskoriscene da definisu
mesto decimalne zapete ili predstavljaju znacajne cifre merenja. Da bi se
otklonile takve nejasnoce obicno se za zapisivanje rezultata koristi takozvana
naucna notacija u kojoj je naglasen broj znacajnih cifara. Ukoliko u ovom
slucaju imamo dve znacajne cifre, masu cemo zapisati u obliku 1, 5 103
g, ako ih imamo tri pisacemo 1, 50 103 g, a ako ih je cetiri 1, 500 103
g. Ista pravila vaze za brojeve manje od 1, tako da ce broj 2, 3 104 (ovo
je naravno broj 0,00023) imati dve znacajne cifre, dok broj 2, 30 104
(odnosno 0,000230) ima tri znacajne cifre. Moze se reci da su zna
cajne
cifre u zapisu rezultata merenja sigurne cifre (razli
cite od nule
koja se koristi za odredjivanje mesta decimalnog zareza) i prva
nesigurna cifra.
Kada imamo posla sa oduzimanjem i sabiranjem pravilo za rad sa ciframa
se bitno razlikuje od pravila za mnozenje i deljenje. Naime, u ovom slucaju
mora da se vodi racuna o broju decimalnih mesta, tako da pravilo glasi

24

GLAVA 1. FIZIKA I MERENJA

: kada se brojevi sabiraju ili oduzimaju, broj decimalnih mesta

u rezultatu treba da bude jednak najmanjem broju decimalnih
mesta u sabircima.
Ako na primer zelimo da izracunamo 123+5,35, rezultat je 128 a ne
128,35 jer manji broj decimalnih mesta ima prvi broj. Ako racunamo zbir
1,0001+0,0003, rezultat je 1,0004, odnosno on ima pet znacajnih cifara,
iako jedan od sabiraka (0,0003) ima samo jednu znacajnu cifru. Slicno, ako
izvrsimo oduzimanje 1,002-0,998=0,004, rezultat ima samo jednu znacajnu
cifru iako jedan sabirak ima cetiri a drugi tri.
Ukoliko broj znacajnih cifara u rezultatu sabiranja ili oduzimanja mora
da se smanji, postoje opsta pravila za zaokruzivanje
1. Aako je prva cifra iza poslednje znacajne cifre manja od 5 prethodna
cifra ostaje nepromenjena.
2. Kada je odbacena cifra veca od 5, prethodna se povecava za 1.
3. U slucaju kada odbacena cifra ima vrednost 5, prethodna ostaje nepromenjena ako je paran broj, dok se povecava za 1 ako je neparan
broj.
Ukoliko pri odredjivanju finalne vrednosti treba obaviti vise aritmetickih
operacija, zaokruzivanje treba odloziti za kraj racunanja i tek onda ostaviti
potreban broj znacajnih cifara.
P r i m e r. Treba kupiti tepih za sobu cija je duzina 12,71 m a sirina
3,46 m. Odrediti povrsinu sobe.
R e s e nj e. Ako pomnozimo ove dve vrednosti, dobicemo 43,9766
2
m . Medjutim ne mozemo rezultat da ostavimo u ovom obliku jer moramo
da vodimo racuna o broju sigurnih cifara. Prema pravilima treba ostaviti
onoliko cifara koliko ih ima u mnozitelju sa manje sigurnih cifara a to je tri.
Prema tome, vodeci racuna i o pravilima zaokruzivanja, rezultat je 44,0 m2 .
P r i m e r. Dimenzije ploce su (a = 21, 3 0, 2) cm i (b = 9, 80 0, 1)
cm. Odrediti njenu povrsinu kao i gresku sa kojom je odredjena.
R e s e nj e. Povrsina plocice je
S = ab = (21, 3 0, 2 cm) (9, 80 0, 1 cm)
(21, 3 9, 80 21, 3 0, 1 0, 2 9, 80) cm2 (209 4) cm2 .

1.8. ZADACI

1.8

25

Zadaci

1. Pokazati da je izraz v = at, koji povezuje brzinu v, ubrzanje a i vreme

t, dimenzionalno korektan. Da li je to slucaj i sa jednacinom v = at2 ?
2. Pretpostavimo da je ubrzanje kruznog kretanja koje se odvija po kruznici
poluprecnika r, brzinom v, proporcionalno sa rn i v m . Odrediti ove
izlozioce.
3. Masa kocke duzine ivice 5,35 cm je 856 g. Odrediti njenu gustinu u
osnovnim jednicama SI.
4. Proceniti udisaja tokom prosecnog ljudskog veka ukoliko se pretpostavi
da on iznosi 80 godina.
5. Proceniti koliko koraka treba naciniti ukoliko se hoda od Beograda do
Novog Sada.
6. Proceniti broj litara benzina koje svake godine potrose automobili u
Srbiji.

1.9

Re
senja

1. Dimenzija brzine i ubrzanja su

[a] = L/T2

[v] = L/T,
pa je dimenzija proizvoda at

[at] =

L
L
2 (T ) = T ,
T

sto znaci da je navedena jednacina dimenziono korektna. Na analogana

nacin se pokazuje da izraz v = at2 dimenzionalno nekorektan.
2. Preme pretpostavci, ubrzanje moze da se zapise kao
a = krn v m ,
gde je k bezdimenzionalna konstanta proporcionalnosti. Kako su dimenzije a, r i v poznate, prethodna jednacina ima dimenzije

L
L
= Ln
T
T2

Ln+m
.
Tm

26

GLAVA 1. FIZIKA I MERENJA

Iz uslova da su dimenzije leve i desne strane jednake dobija se
n + m = 1,

m = 2,

odakle sledi da je n = 1. Na osnovu ovoga je ubrzanje

a = kr1 v 2 = k

v2
.
r

U kinematici rotacionog kretanja se pokazuje da je bezdimenzinalna

konstanta k = 1.
3. Kako je 1 g= 103 kg a 1 cm= 102 m, masa i zapremina u osnovnim
jedinicama SI su
m = 856 g 103 kg/g = 0, 856 kg,
V = l3 = (5, 35 cm102 m/cm)3 = (5, 35)3 106 m3 = 1, 53104 m3 .
Odavde je sada
=

0, 856 kg
m
=
= 5, 59 103 kg/m3 .
V
1, 53 104 m3

4. Racunajuci kao u primeru ... dobija se da je rezultat 5 108 , sto je

istog reda velicine kao rezultat dobijen u primeru.
5. I bez poznavanja tacnog rastojanja izmedju ova dva grada moze se reci
da je to oko 100 km. Naredna procena ce se odnositi na duzinu jednog
koraka. Ona se svakako razlikuje od coveka do coveka ali se moze
uzeti da iznosi oko 0,6 m. Da bi presao 1 kilometar, sa ovom duzinom
koraka, treba naciniti 1 000/0,6 m = 1 666,66 koraka, odnsono, ako
zaokruzimo ovaj izraz 1 700 koraka/km, odnosno 1, 7103 koraka/km.
Potreban broj koraka da se predje 100 km je sada
(1 102 km)(1, 7 103 koraka/km) = 1, 7 105 koraka 105 koraka.
Dakle, ako se ide peske od Beograda do Novog Sada treba naciniti po
redu velicine 100 000 koraka.
6. Kao u Srbiji zivi oko 8 miliona ljudi, moze da se proceni da je broj
automobila oko 2 miliona (uzeto je da na svaka kola dolazi po cetvoro
ljudi). Prosecan automobil u Srbiji prelazi oko 5 000 km za godinu
dana pri cemu trosi oko 10 litara na 100 kilometara. To znaci da


1.9. RESENJA

27

ce u jedan automobil da potrosi oko 500 litara/god. Svih 2 miliona

automobila ce potrositi
2 106 automobila 5 102 litara/god. = 109 litara.
Prosecna potrosnja benzina u Srbiji je reda velicine milijardu litara.