UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET
KATEDRA ZA FILOZOFIJU

seminarski rad iz savremene filozofije

SARTRIJANSKI ANGAOVANI INTELEKTUALAC

Studentkinja: Kristina Nikoli

Mentor: Nikola Tatalovi

Novi Sad, 2015.

Sadraj
Saetak 3
Uvod 4
Angaovani intelektualac 6
Angaovani pisac .9
Zakljuak .13
Literatura .15

Saetak
2

U uvodnom delu rada daje se kratak osvrt na uenje egzistencijalizma kod Sartra, gde
se odbacuje bilo kakva determinisanost oveka transcendensom, i izvorna sloboda se
konstituie u samoostvarivanju pojedinane egzistencije. Ipak, Sartrove ideje imaju
svoj intersubjektivni kontekst, ne bez bliskosti sa tradicijom marksizma.
Glavni deo rada pokuava rasvetliti Sartrove politike ideje o angaovanom
intelektualcu, koji jeste istinski nosilac revolucionarnog duha, s obzirom da on ivi
protivrenosti neslobodnog drutva. Sartrove ideje svakako su ponikle iz marksizma,
ali on im daje egzistencijalistiki kontekst. Takoe, tematizuju se njegove politikoestetske misli o angaovanoj literaturi, koje je on razradio u svrhu praktike
mobilizacije knjievnosti.
Zakljuak dovodi u pitanje mogunost konkretizacije samoukidanja intelektualca (kao
poetnog stadijuma ukidanja neslobodnog drutva), i tematizuje proleterijat kao
pravog nosioca protivrenosti; jedino se u zajednikoj borbi inteligencije i
proleterijata nazire mogunost osloboenja.

Uvod

Temeljni doivljaj bivstvovanja, po Sartru, svoju istinu zadobija jedino ivotvornom

mukom, bezmalo kjerkegorovskim oajanjem ponavljanja, ili ponavljanjem oajanja;
ali kod Kjerkegora tei toplina vere u apsolutno. Za Kjerkegora postoji izlaz iz
melanholije u nadracionalnoj duhovnosti, dok Sartr odluno blokira sve mogue
izlaze, kako nagovetava engleski prevod njegove slavne egzistencijalistike drame
Huis clos (No Exit). Ipak, munini postojanja ne mora nuno biti imanentan
pesimizam, jer se ba u denunciranju Boga kao konstruisanog principa moraliteta,
ovek moe vratiti sebi i sopstvenom ivotnom projektu i osvestiti sopstvenu muku
usled

naputenosti

egzistencijalistike

kao

izvornu

doktrine,

slobodu.

Zbog

toga

Sartr

manifestu

svoje

filozofije,

protivnicima
pod

nazivom

Egzistencijalizam je humanizam, argumentie kako egzistencijalistika misao nije

pesimistina, ve izraava jednu optimistiku strogost1.
Fundamentalni stav egzistencijalizma da egzistencija prethodi esenciji, nije nita
drugo do ponitavanje tradicionalnog racionalistikog diskursa evropske filozofije,
koja se svagda pita o bitku, bez adekvatnog pozicioniranja onoga to je jedina
bitkovna neposrednost projekat pojedinane ljudske egzistencije. Zbog toga je
Sartru bliska fenomenoloka nauka, on spominje kartezijanski cogito kao paradigmu
izvesnosti postojanja, jedinu supstancijalnost za koju se moemo uhvatiti, a da ne
promaimo. Svaki ovek je sebi intuitivno dat, da se iznova samoostvaruje u
sopstvenim slobodnim aktima. Nema nikakve determinisanosti, ovek je bergsonovski
subjekt, iji slobodni izbori jesu njegovo autentino bie. U tom smislu, ovek mora
snositi odgovornost za vlastiti projekat, jer inae on nije nita, tj. on a priori nije nita,
a tek postaje ovekom prigrlivi odgovornost za sopstvene izbore. Odluno
odbacujui vrednosne oznake kategorije mogunosti, Sartr tvrdi da odreeni izbor
dobija vrednost tek kada se za njega odluimo, kada se on odelotvori.
Sartrove ideje o slobodi razvijaju se u opreci sa postuliranjem transcendentnog
fundamenta bivstvovanja i delanja, bilo da je on shvaen u naturalistikom kljuu
ideja o ljudskoj prirodi, ili u kantovskom isuvie formalnom, i za praktian ivot
gotovo neupotrebljivom moralitetu. Istinsko bie ovekovo izrasta iz konstantne
angaovanosti na vlastitom projektu, promiljena sloboda pojedinca postaje imperativ
slobode itavog oveanstva. U tom smislu, Sartrova egzistencijalistika pozicija
zadobija intersubjektivni kontekst, ne bez bliskosti sa marksistikom sintetikom
1

-P. Sartr, Egzistencijalizam je humanizam, Veselin Maslea, Sarajevo, 1964., str. 27.

koncepcijom oveka. Meutim, kao to Kjerkegor tematizuje pojedinanu

egzistenciju, istinski realitet ivota nasuprot i s obzirom na Hegelov sistem idealizma,
u kome se pojedinano asimiluje u totalitet duha; tako i Sartrov egzistencijalizam tei
da bude opreka, ali i prirodan produetak marksistike dijalektike, s obzirom na
snaniju problematizaciju dijalektike pojedinac-totalitet drutvenih odnosa. U tom
smislu, dragocena su Sartrova permanentna promiljanja angamana koji intelektualac
vlastitom egzistencijalnom situacijom zadobija, a sa tim u vezi, politiko-estetske
ideje o znaaju i smislu angaovane literature, u cilju osveivanja politikog
konteksta jednog represivnog drutva, i raznih dejstava koje ovek moe da preduzme
da bi se kretao ka sopstvenom osloboenju.

Angaovani intelektualac

Sartrove filozofske ideje nisu se mogle razvijati izvan marksistike tradicije, istorijske
okolnosti koje su iznedrile snanu leviarsku provinijenciju u Francuskoj Sartrovog
vremena, odredile su da se razvoj njegove egzistencijalistike misli uvek pozicionirao
u odnosu na teoriju i praksu marksizma. U Kritici dijalektikog uma, on opisuje svoj
mladalaki, studentski susret sa marksizmom i hegelijanstvom uopte, kao isuvie
formalan, kolski. Ono to je zapoelo promenu njegovih nazora jeste autentini
interes za zbiljskog oveka, radnika: [] ono to je poelo da me menja jeste
realnost marksizma, teko prisustvo masa radnika, masivno telo koje je ivelo
marksizam, koje ga je odelovljavalo sopstvenim postojanjem []. (prevela K.N) 2
Marks je omoguio da se istorijska zbiljnost iz hegelovske principijelnosti spusti u
egzistencijalne dubine, gde ovek-radnik ivotari, proizvodei sopstveno otuenje,
postajui proizvod sopstvenog proizvoda. Marksova lucidna analiza drutvenih
struktura postala je prijemiva Sartru, koji je pokuao da marksistikim idejama da
nov, egzistencijalni kontekst. U tom smislu, Sartrova politika analiza u svom sreditu
ima kategoriju angaovanog intelektualca, a ne primarno klase, ili neke druge
politike grupe. Intelektualna delatnost samog Sartra uvek se odvijala van politikih
institucija, njegov politiki ivot zaista predstavlja paradigmu njegovih filozofskih
nazora.
Definiui intelektualca, Sartr ga odreuje kao jednu nesretnu svest, kojoj je
protivrenost univerzalno-partikularno imanentna. Uostalom, istina neslobodnog,
klasno profilisanog drutva i poiva na protivrenostima, a intelektualac, ukoliko je
autentini, odraz je i glasnogovornik istine tlaiteljskog sistema. Drutvo poiva na
jednoj apstraktnoj univezalnosti buroaske ideologije, gde i sam partikularitet mora
ostati apstraktan. Ideologija vladajue klase imanentna je i proleterijatu, koji je njome
inhibiran i lien mogunosti da obuhvati istinu sopstvenog partikulariteta. Ne moe se
za polaznu taku politike emancipacije uzeti gotova univerzalnost, ve jedino zahtev
za univezalnou, koji se permanentno ozbiljuje u politikoj praksi. Pravi, tj.
angaovani intelektualac, po Sartru, predstavlja inkarnaciju ovog zahteva; jedino na
nivou te pojedinane negativne dijalektike mogue je govoriti o postepenom
aktualiziranju drutvenih partikulariteta u jednoj srenijoj optosti.
Intelektulac, odreen dolaenjem do svijesti o svojoj konstitutivnoj proturjenosti,
moe promicati proletersko dolaenje do svijesti primjenjujui dijalektiku metodu,
2

J-P. Sartre, Introduction to critique of dialectical reason, Vintage Books, New York, 1960., str. 7.

shvaajui partikularno s obzirom na univerzalne zahtjeve i reducirajui univerzalno

na pokret neega singularnog u pravcu univerzalizacije. 3 Egzistencijalna munina i
naputenost svoje temeljno otelotvorenje imaju u pravom intelektualcu, koji nigde ne
pripada; njegovo univerzalno znanje daje mu mogunost da bude tehniar praktinog
znanja, doprinosei uveavanju kapitalistikog sistema i irenju buroaske
ideologije, dok ga njegova svest o tome da je on puko sredstvo jasno odreenih
partikularnih ciljeva monika onemoguava da bude univerzalan, formalni
protivnik rasizma, imperijalizma, pacifista na papiru, on po definiciji jedino moe biti
revolucionaran. Takoe, on nije prirodni deo radnitva, ono sumnja u njega i ne
razume ga; on mu mora pomoi da doe do svesti o sebi, da zadobije klasnu svest.
Uvek na rubu jasno ogranienih klasnih entiteta, ali nikad njihov organski deo,
intelektualac je usamljeni izdanak istine klasnog drutva, tragian, kao i samo to
drutvo. Zaista, ne valja biti intelektualac4!
Nemogunost ozbiljenja marksizma u Sovjetskom Savezu, koji se u svom ospoljenju
sveo na ideologiju koja je izgubila uporite u iskustvu, Sartr tumai kao nedostatak
marksizma i potrebu reinterpretacije s obzirom na uenje egzistencijalizma.
Egzistencijalizam i marksizam imaju za predmet oveka; ali ga je marksizam
asimilovao u ideju, dok ga egzistencijalizam trai svuda, na njegovom poslu, u
njegovoj kui, na ulici. (prevela K.N)5 Izvorno Marksovo uenje nikako ne moe
poivati na okotalim entitetima koji se naknadno analiziraju, ve se sama teorija
izgrauje u praksi, a potom reflektuje istu. Intelektualni rad, po Sartru, nastaje mimo
svake partije, svake vlasti, koje su ve sobom definisane, i nuno zatvorene u
sopstvenoj ideologiji. Tu apstraktnu partikularnost intelektualac svojim angaovanjem
treba da denuncira kao lanu, nikad sagledanu s obzirom na celokupnost drutvenih
odnosa sa sopstvenom fluidnou, i, u krajnje neslobodnom drutvu protivrenou.
Hrabrost da se bude intelektualac sadrana je u spremnosti na samoosporenje, naime,
uhvativi se u kotac sa protivrenostima drutva, istinski intelektualac se obraunava
sa sopstvenim protivrenostima, koje mogu biti prevladane jedino ponitenjem
vlastite prirode. U intervjuu iz 1970. godine, za asopis L Idiot International, dve
godine nakon masovnih antikapitalistikih i antikolonijalistikih protesta u
3

-P. Sartr, Funkcija intelektualca u: Marksizam u svetu, Komunist, Beograd, 1977., str. 7.

Isto, str. 5.

J-P. Sartre, Introduction to critique of dialectical reason, Vintage Books, New York, 1960., str. 11.

Francuskoj, Sartr je ustvrdio da graenje koncepcije intelektualca kao revolucionara

nikako nije gotovo, i da mnogi ugledni ljudi njegove generacije ostaju, i po svoj
prilici, ostae klasini intelektualci: Klasini intelektualac je tip koji izvlai istu
savest iz svoje neiste savesti putem dela (koja su najee spisi) koje im ova nalae
da uine u drugim oblastima. Ti ljudi, u Maju 1968, nisu uopte ili istim putem kojim
su ili drugi. Svakako, bili su s njima, ali nisu razumeli da je to bio pokret koji ih je
osporavao. Videli smo kako su se neki skljokali i kako su uprkos svemu pokazali
odbojnost prema Maju, jer su odjednom osetili da ih je Pokret osporio kao
intelektualce, dok je pre toga intelektualac trebalo da pomae i da se stavlja na
raspolaganje, pa je prirodno sebe zamiljao kao onog koji snabdeva teorijama,
idejama.6 Budunost borbe, ini se, ostaje na studentima-revolucionarima, koji iza
sebe nemaju ideoloku prolost, a spremni su da uestvuju u revolucionarnim
akcijama.
Nemogue je principijelno zanemariti protivrenost neslobodnog drutva, a temeljnim
promiljanjima osigurana je akcija. Neudelovljena mo nalazi se na strani
obespravljenih, ponienih i uvreenih, pa intelektualac mora stajati uz radnitvo i
organizovati ga, ali ne neposredno praktino, ve putem teorijskog delovanja na
politiku vlast aparata radnike klase, van koje on mora nai svoj kritiki izraz,
ostajui uvek u sopstvenoj partikularnosti osloboenoj od bilo kakve programatske
ideologije. Organizacija revolucionarne akcije zavisi od politikog trenutka koji je u
pitanju, ali, po Sartru, uvek ostaje izvesno da jedna stabilna struktura ne moe biti
revolucionarna: Samo grupa u fuziji, spontana i prolazna formacija jedne
kompaktne jezgre, koja se ponaa kao kolektivni subjekt, sposobna je za jednu
istinski revolucionarnu akciju. Stvarni problem prevladavanja lenjinistikog i
boljevikog modela kod Sartrea postaje bezuvjetna afirmacija spontaniteta; no, ne
radi se o spontanitetu koji se pouzdaje u autonomnu i kreativnu akciju mase, nego o
spontanitetu primjerene akcije jedne avangarde, koja je ograniena kako u prostoru,
tako, i osobito, u vremenu.7 Povezanost delanja intelektualca i konkretne
organizacije revolucionarnog dejstva meu proleterijatom, jeste bitna konkretizacija
ideja oslobodilake teorije, i Sartr napominje snaan uticaj tampe, pri emu pisanje
6

-P. Sartr, O ulozi intelektualca u revolucionarnom pokretu u: Marksizam u svetu, Komunist,

Beograd, 1977., str. 17.
7

C. Simoni, Sartre, intelektualac, organizacija u: Marksizam u svetu, Komunist, Beograd, 1977., str
48.

ne bi bilo iskljuivo delatnost intelektualaca, ve bi se ostvarivalo u saradnji sa

radnicima, a u cilju osveivanja i jednih i drugih, i konvergiranja ka zajednikoj
istini.
Poseban sluaj intelektualnog rada, i po Sartru, paradigma angaovanog intelektualca
jeste prozni pisac. Sartrova politika doktrina oblikovala je njegove estetske ideje,
poglavito one o angaovanoj literaturi, tematizovane u spisu ta je knjievnost.
Umetnost, preciznije knjievnost, kod Sartra zadobija ulogu snanog izraza njegovog
politikog egzistencijalizma.

Angaovani pisac
Pojam angaovanosti kod Sartra ne moe biti shvaen u uskom znaenju praktine
delatnosti, politika delatnost nikako ne treba biti razumevana s obzirom na puki
politiki angaman, ve uvek s obzirom na sintezu teorijskog i praktinog. Tako Sartr
u spisu ta je knjievnost govori o promaenom razumevanju pojma angaovanosti
kod nekih kritiara njegove teorije: 'Ako hoete da se angaujete', pie mi jedan
mladi glupak, 'to se odmah ne upiete u Komunistiku partiju?'8
Angaovanost na koju Sartr smera u ta je knjievnost, druge je prirode od one koja je
upuena na konkretnu politiku praksu, potonja se ozbiljuje u organizovanju
revolucionarnih dejstava, dok se prva ospoljava u optosti knjievnog dela.
Univerzalnost angaovane literature ne proistie iz jasne namere o univerzalnosti, ve
upravo iz hrabrosti i lucidnosti kojima se prihvata sopstveno vreme i njegove
neslobode. Piui za svoju epohu i tako je menjajui, pievo delo zapravo postaje
paradigma zahteva za slobodom, a sloboda se mora iznova traiti i u budunosti, u
nekim drugim vremenima koja imaju sopstvene neslobode. Umetnost, i kultura
uopte, ukoliko ne predstavljaju temeljnu opreku sistemu, u slubi su njegove
ideologije, to je ono to je Markuze nazvao afirmativnom kulturom. Odgovornost
pisca, po Sartru, jeste da nam predoi nau vlastitu odgovornost, da nas u nju uveri.
Sartrova teorija knjievnosti, koja se ogleda u pitanjima "ta znai pisati", "Zato
pisati?", "Za koga se pie", uslovljena je njegovom praktinom politikom delatnou,
a u cilju mobilisanja knjievnosti. Ali, i pored te uslovljenosti "pievom situacijom
8

-P. Sartr, ta je knjievnost, Nolit, Beograd, 1981., str. 17.

1947.", njegovi osvrti na odgovornost pisca predstavljaju neprekidnu refleksiju

pieve delatnosti.
Kao to revolucionarnost klasinog intelektualca okonava u nesretnoj svesti, koja
nije u stanju da prevazie sopstvenu raspoluenost izmeu imperativa slobode i
buroaske uljuljkanosti, tako su i buroaski pisci bezopasni manijaci, kako to
duhovito uoava Sartr. U tom smislu, njegova kritika je usmerena protiv knjievnih
zagovornika realistike doktrine, kao i protiv larpurlartivista (l'art pour l'art umetnost radi umetnosti), jer smatra da su oni u bitnom promaili stvar. Sartr tumai
njihovu pasivnost kao posledicu raspoluenosti njihove svesti sa jedne strane se
plae da se okrenu protiv buroaskih tlaitelja koji ih plaaju, a istovremeno im se
suvie gade da bi ih potpuno prihvatili. Pisac realizma eli da sudi o buroaziji, ipak,
svestan je da ga ona plaa, a on ne eli toga da se odrekne. Jalova psihologistika
kritika buroaskog ivota ne moe zameniti temeljno zauzimanje distance od
buroaskog stava; svako pisanje koje nije slobodarsko-revolucionarno jeste ideoloko.
Neosetni revolt protiv buroaskih nazora ima upravo suprotnu ulogu on jo jae
pozicionira klasnu realnost kao jedinu istinsku. Uostalom, ta dela nisu ni pisana za
veinu ljudi, za radnitvo, koje usled organizacije rada nema ni vremena ni
interesovanja da ita.
Gorua pitanja epoha iezavaju u nesposobnosti pisca da prigrli vlastito vreme, da
sagleda realitet svog vremena, iji je on aktivni uesnik. ine se idealistikim Sartrovi
nazori o nunosti angaovane literature koja menja svet, ali idealistikim se ine
upravo zbog toga to ih je ideologija sistema uinila takvim. Nisu umetnost i etika
mimo politike, ne postoje u istom eteru misli kao univerzalne vrednosti, one se
konstituiu s obzirom na dominantan politiki diskurs neslobode.
U tim stilski neprevazienim i psiholoki pronicljivim remek-delima literature
realizma, ne prosijava ono univerzalno ljudsko, koje se ogleda u zahtevu za slobodom
itavog ljudskog roda. U dvadeset velianstvenih Zolinih romana objedinjenih pod
nazivom Rugon-Makarovi se slikarski veto i minuciozno prati uspon i pad jedne
porodice za vreme Drugog carstva, u Floberovoj Gospoi Bovari slika se portret
nesrene doktorove ene i njenih provincijskih ljubavnih intriga koje su posledica
banalnosti dosadnog buroaskog ivota. Za Sartra je sve to samo jalovo preutkivanje,
neprevaziena vetina opisivanja i suptilnih analiza, ali pak samo vetina koja nikada

10

ne moe nadoknaditi pravu ulogu knjievnog dela. Sartr ali Flobera (ao mu je zbog
Flobera samog) jer je zauvek propustio svoje vreme time to nije podrao komunu.
Budui da pisac nema nikakve mogunosti da pobegne, mi elimo da on vrsto
prigrli svoju epohu. Mi neemo da propustimo nita od naeg vremena: moda ima i
lepih, ali ovo je nae. Mi imamo samo taj ivot da proivimo, moda usred tog rata
ili te revolucije.9
Sa druge strane, individualizam larpurlartivistikog samoudubljivanja, u konanom
jeste egocentrizam, i ne odgovara smislu knjievnosti, kako ga razmatra Sartr, s
obzirom na njegove duboko humane ideje da umetnost nije tu radi umetnosti, ve
jedino radi oveka i osveivanja njegove realnosti. On (lartpurlartivista) rado govori
o svojoj usamljenosti i, umesto da usvoji publiku koju je potajno odabrao, izmilja da
pie za samog sebe ili za Boga, pretvara pisanje u neku metafiziku rabotu, u molitvu,
u ispit savesti, u sve, osim u saoptavanje. esto se uporeuje sa posednutim biem,
jer ako bljuje rei pod vlau neke unutranje potrebe, bar ih nikom ne daje.10
Kao to ovek ozbiljuje svoju ovenost jedino svesnim radom na vlastitom projektu,
tako ne postoji neka apstraktna ideja slobode, ve je ona neprekidno u samostvaranju,
ostvarivanju sopstvenih konkretizacija. Svaka knjiga predlae neko konkretno
osloboenje polazei od nekog posebnog otuenja. 11 Prema tome, nema univerzalnih
tema, pa ne postoji ni univerzalni italac. Piui jedno delo, pisac zapravo odabira
itaoca kome je namenio to delo. Sartr daje primer crnakog pisca Riarda Rajta, koji
je pisao o potlaenom poloaju Crnaca sa amerikog Juga. Rajt se svakako ne obraa
svima, on zna da njegove knjige nee ni otvoriti beli rasisti, ali ni crni seljaci koji ne
znaju da itaju. To ne znai da on ne eli da dopre do njih, tavie, do njih on upravo i
eli da dopre, ali svestan je da to nemogue uiniti neposredno. Zbog toga su njegove
knjige upuene konkretnim grupama italaca prosveenim Crncima sa severa
Amerike i belim intelektualcima, a posredstvom njih svim ljudima.

Isto, str. 7.

10

Isto, str. 85.

11

Isto, str. 55.

11

Zakljuak
Jo od Marksa je narativ apsolutne, u sebi zatvorene istine postao metafizika bajka;
istina se pokazuje kao dijalektika proizvodnih odnosa svakog drutvenog sistema, to
je kapitalizam najjasnije pokazao. Apstraktna kategorija kapitala otkriva veoma
konkretne odnose izmeu pojedinaca, kao represiju moi vladajue klase nad
masivnim radnikim slojem. Jedino revolucionarna praksa, kao nuna sinteza teorije i
prakse, moe osigurati kretanje ka slobodnijim drutvenim formama. Za Sartra
istinska revolucionarnost ne proizilazi iz svesti proleterijata, bar ne primarno, jer on,
podojen buroaskom ideologijom, nije u stanju da sagleda totalitet drutvenih odnosa
i da ga osvesti kao temeljnu protivrenost, njegova egzistencija je odvie partikularna.

12

Protivrenost univerzalno-partikularno jeste imanentna biu intelektualca, on tu

protivrenost ivi, i to ga ini revolucionarnim. Ukoliko sopstveno univezalno znanje
ne osvesti kao lanu univerzalnost koja je u funkciji partikularnih ciljeva, on za Sartra
nije nita drugo nego tehniar praktinog znanja i time postaje traginiji ak i od
samog proleterijata.
Meutim, pitanje jeste da li samoosporavanje kao nunost pravog intelektualca moe
da bude aktualizirana s obzirom na to da se on u svojoj egzistenciji najpre konstituie
kao tehniar praktinog znanja, to jeste njegova bit. Kao to je buroaska ideologija
mehanizmima politike kontrole postala prijemiva proleterijatu, jo i vie je ona to
intelektualcu. Samoukidanje intelektualca, a tim i ukidanje represivnog drutva,
teorijski je plauzibilna teza, ali je, ini se, zanemareno da je sa stanovita celokupnosti
odnosa u drutvu, proleterijat istinsko obeleje protivrenosti, i jedini koji, kako
Luka kae, moe imati klasnu svest (to teko mogu buroaski intelektualci). Tu se
kao bitan se postavlja problem organizacije revolucionarnih dejstava, i pitanje
uzajamnog odnosa proleterijata i inteligencije. I sam Sartr je delom revidirao svoje
stavove o intelektualcu nakon dogaanja 1968. godine, kada su pobunjeni studenti i
radnici delali zajedno, pa ustvrdio kako se intelektualac mora neposredno staviti u
slubu masama.
Naposletku, iako je Sartr bio istinska paradigma oveka svog vremena, angaovanog
intelektualca, ipak se moe nagovestiti da nije u potpunosti prevaziao gledite
klasinog intelektualca. U tom smislu, i u vezi sa njegovim shvatanjem angaovane
literature, uputno je navesti pasa iz ve pomenutog intervjua sa Sartrom, 1970.
godine, gde on govori o dugo pripremanoj studiji o Floberu:[...] Ili, da to produbimo,
ima li nekog smisla pisati tog Flauberta (ne govorim o njegovoj vrednosti), je li to
neko delo obavezno osueno da potone, ili je to, naprotiv, rad koji na dui rok moe
jo da poslui? O tome ne znamo nita. Ja, na primer, ne volim to pie ovaj ili onaj,
ali ne mogu da tvrdim da taj ili neko drugi nee biti prihvatljiv za mase jednog dana, i
to iz razloga koje mi danas ne vidimo. O tome ne znam nita, kako bih i mogao da
znam?12

12

-P. Sartr, O ulozi intelektualca u revolucionarnom pokretu u: Marksizam u svetu, Komunist,

Beograd, 1977., str. 23.

13

Literatura
Sartr, an-Pol (1964.) Egzistencijalizam je humanizam. Sarajevo: Veselin Maslea.
Sartre, Jean-Paul (1977.) Funkcija intelektualca u: Marksizam u svetu. Beograd:
Komunist.
Sartre, Jean-Paul (1960.) Introduction to critique of dialectical reason u:
Existentialism

from

Dostoyevsky

to

Sartre.

New

York:

Vintage

Books.

https://www.marxists.org/reference/archive/sartre/works/critic/sartre1.htm
Sartre, Jean-Paul (1977.) O ulozi intelektualca u revolucionarnom pokretu u:
Marksizam u svetu. Beograd: Komunist.
Sartr, an-Pol (1981.) ta je knjievnost. Beograd: Nolit.

14

Gavi, Sartre, Victor (1977.) Revolucionarni ovek u: Marksizam u svetu. Beograd:

Komunist.
Simoni, Carlo (1977.) Sartre, intelektualac, organizacija u: Marksizam u svetu.
Beograd: Komunist.

15