OSNOVNI EKONOMSKI ZAKONI

Privredni ivot ini skup pojedinaca, njihovih potreba i ciljeva, postupaka i aktivnosti koje ti pojedinci
preduzimaju da bi svoje ciljeve ispunili i potrebe zadovoljili, organizacija i institucija koje osnivaju da bi
ostvarivali svoje interese. Aktivnosti pojedinaca, samih ili udruenih u odreene organizacije, razliite su i
usmerene ka razliitim ciljevima koji su veoma esto meusobno suprotstavljeni tako da ishodi
isprepletenih uzajamnih delovanja pojedinaca izgledaju kao proizvod iste sluajnosti. Meutim, u
privrednom ivotu postoje odreena pravilnosti koje se manifestuju bez obzira na volju uesnika
privrednog ivota. Te pravilnosti ine ekonomske zakone.
1. Pojam ekonomskih zakona
Predmet izuavanja ekonomskih nauka predstavljaju upravo ekonomski zakoni kao izraz sutine
ekonomskih odnosa. Za ekonomske zakone je karakteristino to da deluju u masi, kao suma najrazliitijih
aktivnosti subjekata privrednog ivota. Zadatak ekonomije je u otkrivanju ekonomskih zakona kako bi se
preko njih spoznali naini funkcionisanja privrede, a samim tim i naini da se na privredna kretanja utie.
Ekonomski zakoni poseduju odreene specifinosti koje ih ine drugaijim od prirodnih zakona.
Najoiglednija razlika izmeu ekonomskih i prirodnih zakona je u tome to se prirodni zakoni manifestuju
uvek na isti nain ako su uslovi u kojima se odigravaju isti. To nije sluaj sa ekonomskim zakonima pre
svega zbog toga to oni deluju u ljudskom drutvu u kome se stvari nikada ne odvijaju na isti nain. Za
vrenje eksperimenata u prirodnim naukama mogue je obezbediti laboratorijske uslove u kojima e se
posmatrana prirodna pojava analizirati. Ekonomski zakoni deluju u ljudskom drutvu u kome potpuno iste
uslove nije mogue ostvariti. Zbog toga je ekonomske zakone potrebno analizirati i verifikovati putem
statistike analize odnosno preko veeg broja posmatranih sluajeva kako bi se primetila pravilnost u
ponaanju ekonomskih pojava.
Da bi se bolje razumele i uzrono-posledina priroda, ali i statistika priroda ekonomskih zakona potrebno
je bolje se upoznati sa osobinama ekonomskih zakona. Osnovne osobine ekonomskih zakona su:
-objektivnost,
-manji stepen optosti u odnosu na prirodne zakone, -ispoljavaju se kao dugorona tendencija.
Objektivnost ekonomskih zakona sadrana je u tome to se ekonomski zakoni ispoljavaju nezavisno od
nae volje. ak i ako ne razumemo sutinu delovanja ekonomskih zakona ili ako svoje aktivnosti
sprovodimo u suprotnosti sa njima, ekonomski zakoni e ipak delovati. Pretpostavimo da postoji
preduzee koje posluje u okviru odreene privrede. Pretpostavimo dalje da to preduzee ignorie
postojanje, na primer, zakona tranje i ponude po kome se sa padom cene odreene robe poveava tranja,
a smanjuje ponuda te robe. To preduzee e u tom sluaju sa padom cene robe koju proizvodi poveavati
proizvodnju, njegovi trokovi e rasti, a prihodi e se smanjivati. To e na kraju neminovno dovesti do
velikih gubitaka, pa i do bankrota. injenica da preduzee nije poslovalo u skladu sa zakonom ponude i
tranje nije spreilo taj zakon da zaista i deluje.
Ekonomski zakoni imaju manji stepen optosti u odnosu na prirodne zakone. Dok prirodni zakoni vae
uvek, ekonomski zakoni uslovljeni su istorijski (vremenski), drutveno i prostorno to znai da zavise od
datog tipa ekonomskih odnosa. Najoptiji ekonomski zakoni su oni koji predstavljaju sutinske osobine

privreivanja i takvi ekonomski zakoni najdue vae - zakon o vremenskoj kontinuiranosti proizvodnog
procesa, zakon o ravnotei proizvodnje i potronje, zakon o ogranienosti ekonomskih dobara itd. Neto
manjeg stepena optosti su zakoni koji vae u razliitim drutveno-ekonomskim formacijama kao to su
zakoni koji se tiu robne proizvodnje - zakon vrednosti, zakon ponude i tranje, zakon drutvene podele
rada itd. Konano, najmanji stepen optosti imaju ekonomski zakoni koji se odnose na samo jednu fazu
razvitka proizvodnih odnosa - robovlasnitvo, feudalizam, kapitalizam. Naravno, kapitalizam je kao epoha
u razvoju proizvodnih odnosa prouen najbolje i postoji veliki broj ekonomskih zakona koji se odnose na
ovaj period. To su, na primer, zakon vika vrednosti, zakon rente, zakon profita, zakon najamnine, zakon
akumulacije i centralizacije kapitala itd.
Ekonomski zakoni se ispoljavaju kao dugorone tendencije zbog toga to u sutini imaju spontan i
sluajan (stohastiki) karakter. Budui da su ekonomski zakoni izraz ekonomskih odnosa i
suprotstavljenih interesa pojedinaca i grupa u okviru drutva oni su i izraz jedinstva suprotnosti koje u
drutvu postoji. Kompleksnost najrazliitijih i esto potpuno suprotnih tendencija u drutvu i privredi
esto moe dovesti do utiska da se procesi odvijaju u suprotnosti sa odreenim ekonomskim zakonom.
Meutim, ako se procesi posmatraju statistiki, kao dugorone tendencije, moe se zakljuiti da
ekonomski zakoni ipak deluju.
Prirodu i drutvo ini veliki broj pojava i procesa koji su meusobno povezani. Nauka ima zadatak da
otkrije uzrono-posledine veze i pravilnosti tih pojava i procesa u prirodi i drutvu. Zakoni su ''unutranje
skrivene snage i odnosi uzajamne zavisnosti i meusobne uslovljenosti pojava u prirodi i drutvu."5)
Zakoni su sutina pojava i procesa, a do njih se dolazi putem naunih istraivanja. Zakoni u prirodi i
drutvu deluju nezavisno od toga da li ih je nauka otkrila ili ne, kao i nezavisno od volje ljudi.
Ekonomski zakoni reguliu unutranje veze i odnose pojava i procesa koji su vezani za privredni ivot
ljudi.Proizvodnja se obavlja radi zadovoljenja ljudskih potreba. U irem smislu, ona ukljuuje podelu rada,
zatim raspodelu materijalnih dobara na lanove drutva i razmenu dobara na tritu. Sve ove aktivnosti
ine ekonomski proces koji se stalno ponavlja. U tom procesu uoavaju se neke pravilnosti, ime se
formuliu ekonomski zakoni koji se javljaju izmeu ljudi a povodom stvaranja i raspodele materijalnih
dobara. Dakle, ekonomskim zakonima definiu se odnosi ljudi u proizvodnji i prisvajanju materijalnih
dobara.
Formulisanje ekonomskih zakona vri se kroz proces saznanja ekonomske stvarnosti. Oni su objektivno
svojstvo ekonomskih pojava i meusobnih odnosa. Za razliku od prirode, gde nesvesne sile deluju na
pojave, u ekonomskom ivotu ovek pokree te procese. Ekonomski subjekti imaju razliite interese, pa
stupajui u ekonomske odnose oni ostvaruju niz veza, nesvesno, i te veze se mogu razvijati kao prirodni"
i nesvesni zakoni.
Ekonomski zakoni deluju spontano i stihijski. U procesu robne proizvodnje sueljavaju se razliiti
interesi ljudi. Mada se planiranjem svesno usmerava drutvena proizvodnja, esto stihijnost preovlauje.
Ekonomski zakoni imaju istorijsku komponentu, po tome se razlikuju od prirodnih zakona, jer oni
nastaju i nestaju sa odreenim nainom proizvodnje. Karakteristika ekonomskih zakona je da deluju kao
dugorone tendencije, stalno se ponavljaju. Marks ih je nazvao tendencijama koje deluju i sprovode se
gvozdenom nunou.

Ekonomski zakoni deluju statistiki tj. stohastiki. Stohastinost ekonomskih zakona znai koji ima
karakter verovatnoe"6). Dakle, u velikoj masi pojava korienjem statistike analize moemo odstraniti
sluajne veze pojava i doi do sutine ekonomskih zakona. Polje istraivanja ekonomije je dosta sloeno,
pa se do otkrivanja ekonomskih zakona moe doi putem statistikih postupaka kao to su zakon velikih
brojeva i teorija verovatnie, ime se otkrivaju bitne veze i relacije izmeu pojava, a iskljuuju nebitne.
Istorijski karakter ekonomskih zakona ispoljava se u injenici da oni imaju specifina obeleja u
smislu vremena njihovog delovanja, pa se govori o optim i posebnim zakonima.Opti ekonomski zakon
predstavlja nunost ekonomskog ponaanja ljudi u raznim fazama razvoja drutva. Posebni zakoni su
oblik ispoljavanja optih. Uvek opti zakoni predstavljaju vezu jednog drutva sa prethodni, dok posebni
predstavljaju karakteristike jednog drutva i posebne proizvodne odnose.
Sledea karakteristika ekonomskih zakona je da deluju kao dugorone tendencije. Ekonomska tenedencija
je pravac u kome se kree ponaanje ljudi u ekonomskom smislu. U stvarnom ivotu delovanje
ekonomskih zakona prati postojanje specifinih" zakona koji delimino negiraju njegov isti" oblik.
Zakoni pojedinano sadre u sebi i delovanje drugih zakona, pa se pojedinani zakoni samo formalno kose
sa optim. Na taj nai optost zakona se stvara u sukobu sa pojedinanim zakonom. Objektivni karakter
poseduju i ekonomski i prirodni zakoni.
Dakle, ekonomski zakoni deluju kao stohastiki, istorijski i esto kao prirodni zakoni, ali je injenica
da u njihovom delovanju uestvuju ljudi svesno rukovoeni svojim interesima. Samo u svom osnovnom
obliku ekonomski zakoni imaju karakter prirodnih zakona. Tako da esto odstupanje od zakona predstavlja
oblik njegovog ispoljavanja. Dualnost analize ekonomskih zakona ispoljava se kao teorijski koncept, ali i
kao objektivnost u stvarnom ivotu. Oni nikada ne mogu objasniti svaku konkretnu pojavu. esto te
pojave pokazuju suprotan smer, upravo zbog samostalnog delovanja privrednogsubjekta. Promenimo li
privredni sistem, potiskujemo zakonitosti jednog privrednog sistema a pojaavamo zakonitosti drugog. Isti
zakoni u jednom privrednom sistemu ubrzavaju privredni rast, punu zaposlenost, podiu tehniki progres,
dok u drugom jaaju korupciju, poveavaju nezaposlenost, stvaraju sivu" ekonomiju i sl. Bitno je shvatiti
da ekonomske zakone ne treba blokirati ili menjati, ve ih treba koristiti. Jedan od najvanijih ekonomskih
zakona je svakako zakon vrednosti. Delovanje zakona vrednosti zapoinje jo u okrilju rodovskog drutva,
gde je diferencijacija na rodove dostigla vrhunac, to je uslovilo prerastanje drutva u klasno drutvo,
upravo zahvaljujui razvoju proizvodnih snaga.
1.1. Klasifikacija ekonomskih zakona
Kao to je ve navedeno jedna od osobina ekonomskih zakona je manja optost vaenja nego to je to
sluaj kod prirodnih zakona. Meutim, ni svi ekonomski zakoni nisu meusobno jednaki po optosti.
Zavisno od toga kako i u kojim drutveno-ekonomskim formacijama deluju, razlikujemo sledee vrste
ekonomskih zakona:
-Opti i univerzalni zakoni - deluju u razliitim drutveno-ekonomskim formacijama; najpoznatiji
univerzalni zakon je zakon srazmernog rasporeda drutvenog fonda rada na razliite delatnosti; opti
ekonomski zakoni predstavljaju pravilnosti delovanja ekonomskih pojava i procesa karakteristinih za
razliite drutveno-ekonomske formacije - zakon drutvene podele rada (deluje u prvobitnoj zajednici, ali i

u kapitalizmu), zakon robnog privreivanja (zakon vrednosti, zakon ponude i tranje, zakon trinih cena),
zakon postojanja i raspodele vika rada i vika proizvoda.
-Posebni, pojedinani i osnovni zakoni - posebni zakoni reguliu privredni ivot u okviru jedne drutvenoekonomske formacije; pojedinani ekonomski zakoni oznaavaju povezanost pojava u odreenoj fazi
razvoja drutveno-ekonomske formacije; osnovni ekonomski zakoni vezani su za proizvodni proces
drutveno-ekonomske formacije -zakon prisvajanja profita, zakon prisvajanja nadnica, zakon akumulacije
kapitala, zakon koncentracije i centralizacije kapitala itd.
1.2. Najznaajniji ekonomski zakoni
Najpoznatiji univerzalni ekonomski zakon je zakon srazmernog rasporeda drutvenog fonda rada na
razliite delatnosti. Ovaj zakon se odnosi na potrebu da proizvodnja po koliini i vrsti bude usklaena sa
potrebama datog drutva u datom trenutku. Svako drutvo u odreenom periodu raspolae odreenom
koliinom rada koji moe uloiti u proizvodnju proizvoda za zadovoljavanje razliitih drutvenih potreba.
Svojim delovanjem zakon srazmernog rasporeda drutvenog fonda rada na razliite delatnosti opredeljuje
ponaanje privrednih subjekata tako da se odrava ravnotea izmeu raspoloivog rada i potreba koje
treba da budu zadovoljene. Kako se sa razvojem proizvodnih snaga menjaju obim i struktura drutvenih
potreba, menja se i raspored drutvenog fonda rada. Dolazi do privremenih neravnotea, ali se putem
trita (preko razmene roba i delovanjem konkurencije) usklauju odnosi izmeu obima i strukture
proizvedenih dobara, s jedne, i drutvenih potreba, s druge strane. Iako je univerzalan, ovaj zakon se
modifikuje od jednog do drugog naina proizvodnje - na drugaiji nain se ispoljava u feudalizmu nego,
na primer, u kapitalizmu. Ipak, njegova sutina je uvek ista.
Ekonomski zakon koji je najvaniji za funkcionisanje robne privrede je zakon vrednosti. Zakon vrednosti
je opti ekonomski zakon koji izraava bitne veze izmeu drutvenog rada, vrednosti i cena roba. Ve je
reeno da se ukupan drutveni fond rada mora rasporeivati na razliite delatnosti kako bi se vrilo
usklaivanje sa postojeom strukturom i obimom potreba. Nain na koji e se vriti raspored drutvenog
fonda rada u sistemu robne proizvodnje odreen je zakonom vrednosti.
Postoji nekoliko osobina zakona vrednosti koje je potrebno navesti:
-zakon vrednosti deluje nezavisno od volje trinih subjekata upuujui ih na neprekidno
poveavanje produktivnosti rada;
-uslovi proizvodnje razliitih proizvoaa su razliiti - zbog tih razliitih uslova jedni proizvoai jaaju,
a drugi propadaju;
-zakon vrednosti odreuje odnose izmeu trinih subjekata iz razliitih delatnosti vrei na taj nain
funkciju zakona srazmernog rasporeda drutvenog fonda rada na razliite delatnosti;
-delovanje ovog zakona je stihijnog karaktera; proizvoai nikad sa sigurnou ne mogu znati kolika je
zaista tranja za njihovim proizvodima - svaki od njih se na svoj nain prilagoava potrebama potroaa;
njihovo delovanje je stihijno pa je i delovanje zakona vrednosti stihijno.
Na zakonu vrednosti poivaju trite i konkurencija na tritu - zakon vrednosti prisiljava uesnike u
trinoj utakmici na neprekidno prilagoavanje i poboljavanje sopstvenih poslovnih performansi.

Zakon vrednosti je povezan sa jo jednim veoma znaajnim optim ekonomskim zakonom - zakonom
ponude i tranje. Po tom zakonu sa rastom cene odreenog proizvoda raste ponuda tog proizvoda, a opada
tranja za njim. I obrnuto - kada cena odreenog proizvoda opada tada opada i ponuda, a tranja za tim
proizvodom raste.
1.3. Zakon srazmerne raspodele drutvenog rada
Zakon o srazmernoj raspodeli drutvenog rada spada u opte ekonomske zakone drutvene proizvodnje.
Ovaj zakon proizilazi iz injenice to je srazmerna raspodela ukupno raspoloivog drutvenog fonda rada
na razne vrste privrednih delatnosti karakteristina pojava za sve oblike privreivanja, bez obzira na
istorijski nain i oblik organizovanosti njihove proizvodnje, raspodele i potronje.
Veito i u svim privredama se stalno iznova postavlja pitanje proporcionalnosti odnosa izmeu
proizvodnih mogunosti drutvene zajednice za proizvodnim dobrima.Svaka dutvena zajednica u
odreenom vremenskom razdoblju raspolae ogranienom masom rada neophodnom da se proizvede
drutveno potrebna koliina proizvoda. Drutvene potrebe su s druge strane raznovrsne, kompleksne i u
odnosu na koliinu raspoloivih proizvoda koliinski odredive.Proizvodnja po koliini i vrsti proizvoda
treba nuno da bude usklaena sa potrebama u datom trenutku.
(Ne)usklaenosti proizvoda i drutvenih potreba zavisi neposredno od toga do koje mere je ostvarena
srazmerna raspodela raspodela ukupno raspoloive mase rada na pojedine privredne oblasti, grane i na ue
privredne agregate kao to su privredne grupe, podgrupe i pojedinano uzeta preduzea.Svaki od
navedenih delova privrede ima odreeno mesto u ukupnoj drutvenoj podeli rada.Njihova meusobna
diferenciranost i ua specijalizacija dovodi do toga da se ove specijalizovane privredne delatnosti preteno
bave po obimu strukturi proizvodnjom odreene vrste upotrebnih vrednosti.Raslanjenost drutvene
privrede, na osnovu opredeljenosti njenih pojednih delova da se bave proizvodnjom odreene vrste
proizvoda utie na povezanost i jedinstvo materijalno-proizvodne strukture drutvene privrede kao
celine.U tome zakon srazmerne raspodele ukupnog drutvenog rada ima znatnog udela.On opredeljuje
ponaanje ljudi tako da oni u privrednoj aktivnosti angauju srazmerni deo ukupne koliine drutvenog
raspoloivog rada kako bi se proizvela odgovarajua masa proizvoda neophodna za zadovoljavanje
potreba pojedinaca i irih drutvenih grupa.
Neophodnost podele drutvenog rada u odreenim srazmerama ne moe da bude ukinuta odreenim
oblikom drutvene proizvodnje , nego ona moe da promeni svoj pojavni oblik.Ovo iz razloga to prirodni
zakoni ne mogu biti ukinuti, ve oni u razliitim istorijskim stanjima menjaju oblik u kome se sprovode.
Ukupna masa za odreeno vreme raspoloivog fonda drutvenog rada, koja se srazmerno raspodljuje u
zavisnosti od drutvenih potreba, sastavljena je na dva dela.Jedan deo se odnosi na minuli, proli rad
opredmeen u materijalnim iniocima proizvodnje, jer u njima vie ne dominiraju sredstva uzeta iz
prorode.Sve vie dominiraju sredstva za proizvodnju koja su rezultat ranije opredmeenog ljudskog
rada.On sada dobija daleko vei znaaj i u obliku prolog rada srazmerno se raspodeljuje pod dejstvom
opteg zakona drutvene proizvodnje.
Drugi deo ukupne koliine rada jedne privredne zajednice predstavlja sadanji rad sadran u raspoliivoj
masi radne snage.Ona se u obliku ivog rada spaja sredstvima za proizvodnju i sa njima srazmerno

raspodeljuje na pojedine privredne grane i druge sektore proizvodnje.

Pod dejstvom stalnih promena dolazi do razvoja proizvodnih snaga, to dovodi do nastajanja novih vrsta
privrednih delatnosti.Time se neprekidno menja struktura i obim drutvenih potreba, a one opet izazivaju
drugaije srazmere u raspodeli ukupnog drutvenog fonda rada.Sposobnost proizvoaa da za krae radno
vreme proizvedu veu koliinu proizvoda prouzrokuje promene proporcionalnih odnosa u raspodeli
ukupne mase rada izmeu privrednih grana i grupa preduzea.
Drugi oblik prirodne nunosti srazmerne raspodele drutvenog fonda rada ostvaruje se putem delovanja
ekonomskih zkona robne proizvodnje.Pod njihovim uticajem relativno se usklauju odnosi izmeu obima
i strukture proizvedenih dobara s jedne strane i drutvenih potreba s druge strane.To se postie na
indirektan nain , kroz sloen mehanizam trinih odnosa, preko razmene roba i
konkurencije.Disproporcije i nesrazmerne u raspodeli ukupnog drutvenog fonda rada prouzrokuju
neravnoteu ponude i tranje proizvoda date vrste.To se odraava na visinu trinih cena koje usled vee
ponude od tranje date vrste robe padaju ispod njihove vrednosti i obrnuto.
1.4. Zakon vrednosti
Zakon vrednosti je najvaniji ekonomski zakon robne privrede koji izraava odreene bitne veze izmeu
drutvenog rada, vrednosti i cena roba.Pomenuti zakon je istorijski pojavni oblik najvanijeg ekonomskog
zakona- zakona ekonomije drutvenog rada ili neprestanog razvoja i usavravanja proizvodnih snaga
drutva, ija je sutina sastoji u tome to svaki razuman ovek i ljudsko drutvo u celini , kao deo prirode,
nastoji da svoju egzistenciju obezbedi sa to manjim utrokom ukupnog rada, prema stepenu sopstvenog
razvitka.
U robnoj privredi drutveni ad dobija oblik vrednosti, iju veliinu odreuje drutveno potrebno radno
vreme, a trine cene za svoju osnovicu imaju trinu vrednost i u krajnjoj liniji su njome
odreene.Sutina zakona vrednosti ogleda se dakle pre svega u tome to je izvor vrednosti roba
opteljudski apstraktni rad to se veliina vrednosti odreuje drutveno potrebnim radnim vremenom a da
su prometne proporcije robe u krajnjoj liniji odreene njihovim vrednostima.
Konkretni oblici u kojima se ispoljaa delovanje zakona vrenosti su: -vrednosna cena, -cena proizvodnje,
-monopolska cena.
U prostoj robnoj proizvonji zakon vrednosti ne deluje u obliku cene proizvodnje ve u vidu vrenosne
cene.Ovo iz razloga to je u tim uslovima cilj zadovoljavanje sopstvenih potreba samostalnih proizvoaa
u okviru svoje struke.U uslovima ravnotee svaka grana proizvonje prisvaja celu svoju novostvorenu
vrednost.Ukoliko pak te ravnotee nema tj. ukoliko se trine cene ne poklapaju sa trinim vrednostima,
onda se ovako shvaena rentabilnost menja tako da dolai do seljenje proizvoaa iz jednih grana u druge
grane.Na srazmerne raspodele drutvenog rada.
U prostoj robnoh proizvodnji robe se na tritu neposredno pojavljuju samo kao proizvodi rada pa se i
razmenjuju prema svojim vrednostima.
U kapitalizmu robe ba tritu istupaju kao proizvodi kapitala pa se zbog toga i razmenjuju ne prema
vrednostima nego prema cenama proizvodnje.
U uslovima konkurentske borbe zakon vrednosti dovodi do naglog razvoja proizvodnih snaga iji je dalji
rad i usavravanje nuno zahteva plansko regulisanje proizvodnje umesto stihijnog razvitka, iji je

sastavni deo regulator i sam zakon vrednosti. Pojavom drutvene podele rada i privatne svojine nad
sredstvima za proizvodnju nuno dovodi do modifikacije ispoljavanja zakona ekonomije drutvenog rada
javlja se zakon vrednosti kao opti zakon robne proizvodnje ija se sutina sastoji u tome to se trine
cene u procesu razmene porvnavaju u svom kolebanju sa novoom vrednosti robe ime se u principu
postie ekvivalentnost njihove razmene, kao i svoenje evidentnih vremena na drutveno potrebno radno
vreme, i to uz delovanje drugog ekonomskog zakona.-zakon ponude i tranje.
1.5. Zakon ponude i tranje
Zakon ponude i tranje je ekonomski zakon putem kojeg se formira trina cena robe, odnosno cena po
kojoj se neka roba prodaje ili kupuje. Cena neke robe izraava drutveno ekonomski odnos izmeu
prodavca i kupca u obliku razmene robe za novac. Kada su ponuda i tranja uravnoteene u trinoj ceni
se reflektuje drutveno potrebno radno vreme koje se zahteva za proizvodnju neke vrste robe. U skladu sa
promenama ponude i tranje trina cena oscilira oko svoje ravnotene take-trine vrednosti u prostoj
robnoj proizvodnji i cene proizvodnje u razvijenoj kapitalistikoj privredi. Kada ponuda nadmai tranju ,
trna cena pada ispod ravnotene cene (vrednosti) to utie na smanjenje ponude , a porast tranje i
obrnuto, ako trina cena raste iznad vrednosti. Ponuda se poveava dok tranja pada. Ovaj proces u kome
se ogleda drutveni oblik delovanja zakona vrednosti odvija se u tenji da se odnosi na tritu uravnotee a
da se trina cena robe stabilizuje. U taki u kojoj je obim ponude jednak obimu tranje. Tada se trina
cena izjednaava sa ravnotenom cenom.9
Proizvoai robe ija je individualna vrednost via od trine cene nee moi da dobiju na tritu
ekvivalent za svoj rad i mogu ak poslovati sa gubitkom. Na drugoj strani proizvoai ija roba bude
imala niu individualnu vrednost od trine cene , ostvarie ekstra profit (ekstra dobit) .
Da rezimiramo: zakon ponude mogao bi da se definie kao pozitivna korelacija izmeu cene i koliine
ponude odreenog proizvoda.Poveanje trine cene imae za posledice poveanje ponude, i obrnuto smanjenje trine cene imae za posledicu smanjenje ponude.
Zakon tranje glasi:Kada cena nekog proizvoda raste , tranja e opadati i obrnuto, ako cena nekog
proizvoda opada tranja za njim e rasti, uz neizmenjene ostale faktore.
1.6. Zakon tendencijskog pada opte profitne stope
Prouavajui zakonitosti kapitalistikog naina proozvodnje Marks je u svom delu Kapital" , dao
formulaiju tendencijskog pada opte profitne stope. Prema njegovom shvatanju proces kapitalistike
akumulacije dovodi do neprekidnog porasta proizvodne snage drutvenog rada uz stalnu tendenciju
porasta organskog sastava kapitala.
Ovoj zakonitosti Marks je pridavao mnogo znaaja jer mu je ona omoguavala saznanje o protivureenom
karalteru kapitalistikog procesa proizvodnje. Rast organskog sastava kapitala izraava razvitak
proizvodne snage drutvenog rada, ali istovremeno vodi opadanju profitne stope, koja prestavlja
pokretaku snagu i kriterijum kapitalistike proizvodnje.Time nesvesno gui stimulans stanja
kapitalistike proizvodnje i uslov akumulacije, ime odreuje istorijsksku uslovljenost i trajanjedatog
naina proizvodnje. Vremenom je i sam Marks uoio uticaje koji imaju suprotno dejstvo koji oseaju i
ukidaju delove opteg zakona dajui mu karakter samo jedne tendencije. 10 To su:
-povien stepen eksploatacije rada prvenstveno produavanjem radnog vremena, -obaranje najamnina
ispod vrednosti radne snage,

-pojeftinjavanje elemenata postojanog kapitala , upotreba mainske tehnike poveava proizvodnost rada i
smanjuje vrednost po jedinici konstantnog kapitala, -relativna prenaseljenost,ekonomski razvitak stvara
rezervnu armiju rada koja podstie osnivanje novih industrija s niim organskim kapitala i viom
profitnom stopom , koja u izjednaavanju s niom profitnom stopom starih industrija die optu profitnu
stopu, -spoljna trgovina omoguava uvoz dobra s niom cenom to utie na pojeftinjenje elemenata
konstantnog kapitala, a delom i trokova reprodukcije radne snage.
Time deluje u smeru poveanja proftine stope diui stopu vika vrednosti i obaajui vrednost konstantnog
kapitala.
1.7. Zakon koncentracije i centralizacije kapitala
Zakon koncentracije i centralizacije kapitala su nunost kapitalistikom nainu proizvodnje . Tu postoji
dva aspekta: tehniki i ekonomski.
Fabrike u kapitalizmu se ne mogu zamisliti bez velikog broja radnika koji meusobno sarauju na istom
mestu a ekonomski , kapitalista , kao vlasnik sredstava za proizvodnju, moe postati kapitalista samo ako
eksploatie istovremeno veliki broj radnika. Koncentracija kapitala moe da se vri na dva naina:
-proirivanjem i usavravanjem postojeih ili - izgradnjom novih preduza.
U ovom sluaju bogatsvo kapitaliste raste , ali ostaje injenica da koncentracija kapitala izraava odnose
izmeu radnika i kapitaliste . Koncentracija kapitala nuno dovodi do propadanja slabijih kapitalistikih
preduzea, pa samim tim ona dovodi i do nune centralizacije kapitala, koja predstavlja neophodnost u
tom nainu proizvodnje.
Centalizacija kapitala znai preraspodelu svojine, odnosno prava odluivanja nad kapitalom . Poluge
centralizacije kapitala predstavljaju akcionarska drutva , kreditni sistem i konkurentska borba.
Objedinjavanjem kapitala putem akcionarskih drutava poveava mo najveih ulagaa, kapitalista.
Kroz kreditni sistem vri se eksploatacija manjih kapitalista od strane velikih kapitalista.To najee
dovodi do bankrotstva manjih i srednjih kapitalista i tako prelazi u ruke krupnih kapitalista. Koncentracija
i centralizacija kapitala dovodi do stvaranja monopola koji danas dominira kapitalistikom ekonomijom,
tako da ogroman kapitalom upravlja mali broj ljudi.Stoga u razvoj ide i socijalno raslojavanje stanovnitva
koje dovodi do klasnog antagonizma koji je svojstven u kapitalistikom drutvu. U ekonomiji se
posveuje znaajna panja slobodnoj konkurenciji, jer je relativno lako razumjeti trite na kome ona
vlada.
Meutim, suvremena trina privreda poznaje i druge oblike konkurencije, gdje se prvenstveno misli na
monopolsku. Za istu monopolsku strukturu trita karakteristino je da na strani ponude postoji samo
jedan ponua - monopolist, a na strani potranje samo jedan kupac - monopsonist. Bitna karakteristika
monopola je da moe potpuno odrediti cijenu robe koju prodaje, bez obzira na koliinu koju nudi. Isto
tako na strani potranje monopsonist odreuje po kojoj e cijeni robu kupovati.Pojava monopola vezana je
za novi val pronalazaka i tehnikih i tehnolokih dostignua, krajem prolog i poetkom ovog stoljea.
Da bi se sve ovo stavilo u upotrebu bile su potrebne enormne koliine kapitala, gdje se pojavljuje
stvaranjem velikih i ekonomski monih vlasnika kapitala. Proces koncentracije i centralizacije kapitala

omoguio je stvaranje monopola. Koncentracija je proces poveanja kapital putem akumulacije koji se
ostvaruje pod kontrolom jednog ili vie vlasnika kapitala. Uz sve vee bogaenje putem akumulacije,
krupni kapitali se uveavaju na razne naine, bilo da se radi o nasilnom prisvajanju, kupovinom ili
otkupom slabije stojeih poduzea, kao i dobrovoljnim spajanjem poduzea.
Postepeno uveanje individualnog (privatnog) i javnog (dravnog) kapitala, putem akumulacije jednog
djela vika vrijednosti, naziva se koncentracijom kapitala. Centralizacija kapitala je proces spajanja ve
postojeih, koncentriranih kapitala - bilo dobrovoljnim udruivanjem kapitalista, bilo nasilnim
pripajanjem manjih kapitala veim kapitalima. Prema tome, dok je koncentracija kapitala izraz poveanja
individualnog i drutvenog bogatstva, centralizacija je proces sjedinjavanja jednog te istog bogatstva u
rukama manjeg broja kapitalista. Koncentraciju omoguava eksploatacija najamnog rada, a centralizaciju
osobito potiu konkurentska borba i kredit. Koncentracija i centralizacija kapitala dvije su veoma znaajne
karakteristike kapitalizma. Proces koncentracije kapitala omoguio je izgradnju velikih objekata, doveo je
do stvaranja monopola, izvoza kapitala i formiranja financijske oligarhije (vladavine malog broja ljudi) i
financijskog kapitala. Procesi sve veeg raslojavanja s obzirom na dosegnuti stupanj razvoja u prostornom
pogledu u svojoj su biti posljedica djelovanja zakona koncentracije i centralizacije kapitala ije je
postojanje prepoznato i opisano pred stoljee i pol, i to od ekonomskih mislilaca iji radovi su sve
omiljenija literatura suvremenih nobelovaca iz podruja ekonomije uz njihovo istovremeno sve izraenije
zanemarivanje u zemljama tranzicije.
Bit zakona koncentracije i centralizacije kapitala sadrana je u injenici da u ekonomijama koje poivaju
na privatnom vlasnitvu, zahvaljujui djelovanju trinih mehanizama, dolazi do sve veeg koncentriranja
kapitala i do saimanja odluka o tom kapitalu u rukama sve manjeg broja pojedinaca. Prostorni izraz
djelovanja ovih zakonitosti upravo je metropolizacija.
Nesputano djelovanje ovih zakonitosti i samo promatranje njihovih posljedica zaista na kraju dovode do
toga da se ova gospodarska aktivnost koncentrira u centru gospodarske (i politike) moi uz istovremenu
opustoenost svega izvan centra. Moda to i ne bi bilo loe da procese koncentracije i centralizacije ne
prate i drugi procesi takoer utemeljeni na djelovanju ekonomskih zakonitosti. Pritom se prvenstveno
misli na zakon tendencijskog pada profitnih stopa koji svoje ishodite nalazi upravo u koncentraciji i
centralizaciji kapitala i koji prije ili kasnije neminovno dovodi do sloma nacionalne privrede.

Zakljuak
Ekonomija kao nauka ima zadatak da tumai aktivnost ljudi u procesu drutvene proizvodnje i raspodele
materijalnih dobara. Ona prouava odnose ljudi u procesu ekonomske aktivnosti. Cilj je otkrivanje
ekonomskih zakona koji vladaju u procesu drutvene reprodukcije. To su drutveni odnosi koji se
uspostavljaju izmeu ljudi povodom stvari. Sami odnosi ljudi prema stvarima predstavljaju podlogu
ekonomskih odnosa, ali sami po sebi nisu ekonomski odnosi i njih ne prouava ekonomija kao nauka."7)
Ekonomija je nauka o racionalnom delovanju. Njena panja je usmerena na ponaanje ljudi zbog oskudice
sredstava.Dakle, ekonomija je nauka koja se rukovodi naelom ekonominosti. Ona pokuava da otkrije
pravila racionalnog ekonomskog ponaanja kojim se rukovode ljudi usled oskudice sredstava.U isto vreme
ona je i deduktivna i pozitivna nauka.

, .
. ,
().
oikonomia ,
.
()
().
.
.
,
() , ,
(. ).

,
.
.
,
.
. ,
( , , ).
, V
(),
V
= ___

.
,
.
, , .

.
,
.
,


.


, .

, , .
,
.
.
.
.
.

.
, .
, .

,
. (), ,
.
. ,
.
:
- ;
- ;
- ;
- .

.
, , , ,
. ,
. ,
,
.
.

 , , .
.
, ,
.
.
, , .

, .
, .

. .
: , ,
. ,
.
, ,
, .
, ,
.


: ,
.
,
, ,
.

.
(), .


, .

.
, ()
, :

Q
= ___________
Usr + Upr + Ulr
:
Q =
Usr =
Upr =
Ulr =

. , .
, .
, .
(Q) (Umr), :
Q
E = ___
Umr
,
, .
, .
:
Q
Esr = ___
Usr
Usr = .
,
.
, .
:
Q
lr = ___
Ulr
Ulr = .
.
( ),

 .

, ,
. ,
, .
()

.
, ,
.
() .
, .

,
.
:
- ,
- ,
- ,
- .
Ctr
= ___
T
Ctr = ()
T =
,
.
( ).
Cpr
= ____
T
Cpr = ()
.
Cst
= ___

Cst = ()
,
.
Up
E = ___
T
Up =
(,
), .
,
.
, .


.
.
.
, ,
, . .
, . , ,
, , .
,
, , . .
,
, - ,
,
. .

.
:

.
, , , ,
, . ,
.
,
.

 :
- ,
-
- .
.

.

.
1
.
, ,
,
.

:
- ,
- ,
-
- .

.
.

.

.

. ,
.

. .
, .
, , .

,
,
.

 , .
.
.
.
, . . ,
,
.
.
, , , .

.
,
.
.
,
, : ,
, , ,
, .

!
-


, . ,
.
.
. , .
.

. :
, , ,
. :
.
.

 .
.
.
, .
.

PRODUKTIVNOST RADA

Produktivnost je jedan od tri osnovna ekonomska principa, uz ekonomicnost i rentabilnost, koji trai
ostvarivanje odredene vrijednosti proizvodnje sa minimalnim utrocima radne snage.
Kao to vidimo, produktivnost rada je veoma znacajan pokazatelj uspjenosti poslovanja nekog preduzeca
i kao takav je predmet konstantnog pracenja i pronalaenja nacina za unapredivanje.
Kroz ovaj seminarski rad cemo pokuati dati pregled principa produktivnosti, fektora koji direktno uticu
na nivo produktivnosti u nekom preduzecu, nacine izraavanja sa konkretnim primjerima i na kraju, mjere
koje preduezcu stoje na raspolaganju kako bi produktivnost podigli na odgovarajuci nivo.
1. PRINCIP PRODUKTIVNOSTI
Produktivnost definiemo kao kvantitativni izraz izmedu obima proizvodnje, usluga ili prometa i kolicine
utroene radne snage, to bismo mogli prikazati optom formulom:

(P=produktivnost rada; Q=obim proizvodnje; L=broj zaposlenih ; q=ostvarena proizvodnja po jedinici

rada)
Osim toga, produktivnost moemo predstaviti i inverzno, tj. izracunavajuci koliko je utroeno rada za
proizvodnju jednog proizvoda:

(t=utroeno vrijeme po jedinici proizvoda)

Ova definicija produktivnosti je izvedena iz osnovnog ekonomskog principa: ostvariti maksimalni rezultat
sa minimalnim ulaganjima, koji je moguce postici na dva nacina:
-povecanjem ukupne mase proizvoda ili
-povecanjem radnog ucinka.

2. FAKTORI PRODUKTIVNOSTI
Faktori produktivnosti su sve one cinjenice koje uticu na radni ucinak i kao takve ih moemo grupisati u:
- objektivne i
- subjektivne faktore.
1) Objektivni faktori produktivnosti
Objektivni faktori produktivnosti mogu biti tehnicki i drutveni.
Tehnicke faktore produktivnosti cine sva materijalna i tehnicka sredstva koja slue proizvodnji, kao i
naucna i tehnicka dostignuca koja se ne primjenjuju, ali za to postoji ekonomska mogucnost. Najznacajniji
ovakvi faktori su:
- Tehnicke karakteristike proizvoda na osnovu kojih se izraduju normativi rada izrade proizvoda.
- Karakteristike tehnolokih procesa koji zahtijevaju manji ili veci utroak radne snage pri njegovom
izvodenju.
- Karakteristike sredstava za rad, tj. njihova savremenost i tehnoloka usavrenost u velikoj mjeri uvjetuju
i visinu produktivnosti rada.
- Tehnicke karakteristike materijala koji se koriste u proizvodnji.
- Radna sredina i uslovi rada u takvoj sredini, bez obzira da li se radi o prirodno uslovljenim ili vjetacki
stvorenim uslovima za rad.
- Obim proizvodnje svojim promjenama moe uticati na produktivnost.
- Vid organizacije rada svojim nivoom direktno povecava ili smanjuje produktivnost.
- Nivo organizacije koji se ogleda tehnickom opremljenosti.
Drutveni faktori produktivnosti se mogu samo indirektno mijenjati, a u njih spadaju kulturni nivo, trite,
stepen razvijenosti saobracajne mree, stanovnitvo, i mnogi drugi drutveni elementi.
2) Subjektivni faktori produktivnosti
Organizacioni, tj. subjektivni faktori produktivnosti obuhvataju sve elemente vezane uz covjekovu licnost
u proizvodnji i organizaciji proizvodnje. Po nacinima na koje se ispoljavaju, mogu djelovati kroz:
- Izbor i odlucivanje o tehnickim i drutvenim uslovima proizvodnje. Ovim izborom se moe pronaci
odgovarajuca zamjena materijala, nekih tehnickih ili tehnolokih procesa i slicno.
- Kvalifikacije proizvodaca, pri cemu treba pronaci optimalnu kvalifikovanost radnog kolektiva u cjelini.
- Intenzitet rada, pri cemu se iznalaze nacini za postizanje optimalnog intenziteta rada tokom kojeg ce se
troiti najmanja kolicina proizvodaceve bioenergije po jedinici proizvoda.
- Organizacione mjere kojima menadment, nakon analize cjelokupnog tehnolokog proizvodnog procesa,
nastoji pronaci nacine za eventualno skracenje ili pojednostavljenje nekih faza rada.
3. IZRAAVANJE PRODUKTIVNOSTI
Za izraavanje ostvarene produktivnosti postoje razlicite metode, a u zavisnosti od nacina izraavanja
proizvoda moemo navesti:

1) Proizvod se izraava fizickim jedinicama mjere

Na ovaj nacin se moe izraziti samo kada preduzece ima samo jedan proizvod, ili homogenu proizvodnju,
i to je vec navedena formula:

Na konkretnom primjeru to bi izgledalo ovako :

U tvornici cementa proizvedene su slijedece kolicine:
Kolicina cementa
Utroeno radnik/dana

1,650.000 tona
1,250.000

Na osnovu navedenoih formula produktivnost bi bila jednaka:

ili

2) Proizvod se izraava trinom cijenom

U praksi su ceci slucajevi heterogene proizvodnje kada se produktivnost izraava trinom cijenom :

(Cq =trina cijena po jedinici proizvoda)

Moramo znati da ovaj obrazac moe dati pogrenu sliku produktivnosti rada jer trine cijene nisu faktor
produktivnosti, a i podlone su promjenama.
Djelomicno problem moemo rijeiti uvodenjem standardnih cijena ali ako u proizvodnju uvodimo novi
proizvod tada ni to nece biti moguce.
Na konkretnom primjeru izracunavanje produktivnosti bi izgledalo ovako:

Vrsta proizvoda Kolicina Trina cijena za 1 proizvod Vrijednost proizvodnje

X 2.000 30 60.000
Y 2.500 40 100.000
Z 4.000 20 80.000
Ukupno 240.000
U proizvodnji je ucestvovalo 1.200 radnika.
Produktivnost na osnovu tih podataka je jednaka:
Drugacije receno, jedan radnik je ostvario proizvodnje u vrijednosti 200 KM.
3) Proizvod se izraava cijenom kotanja
Cijena kotanja se sastoji od trokova materijala, sredstava za rad i trokova radne snage.
(Tq=objektivno uslovljena cijena kotanja po jedinici proizvoda.)
Kao i prethodni metod i ovaj ima odredene nedostatke jer moe dati pogrene rezultate ako se mijenja,
proiruje asortiman proizvoda. U tom slucaju je primjena ovog metoda moguca jedino ako svi proizvodi
imaju priblino istu visinu trokova sredstava za proizvodnju po jedinici rada.
Na konkretnom primjeru izracunavanje produktivnosti ima oblik:
U jednoj godini je ostvarena proizvodnja sa objektivno uslovljenom cijenom kotanja od 25.000.000 KM.
Broj radnika je 2.000.
4) Proizvod se izraava drutveno potrebnim radom
U primjeni ove metode se krece od proizvoda i drutveno potrebnog rada za njegovu proizvodnju:
(Q= proizvod, a L0 drutveno potreban rad.)
Na osnovu toga moemo postaviti izraz objektivno uslovljene produktivnosti:
Poto u praksi ipak dolazi do odstupanja zbog objektivnih uslova proizvodnje i organizacionih nedostataka
koristi se obrazac:
( Ki =koeficijent odstupanja objektivno uslovljenih trokova radne snage po jedinici proizvoda,
Ii=organizaciono uslovljeno odstupanje radne snage u proizvodnji po jedinici proizvoda.)
Ovaj metod izracunavanja produktivnosti rada se koristi u praksi poto kvantitativno izraava uticaj svih
elemenata koji uticu na produktivnost.

4. SPROVOENJE PRINCIPA PRODUKTIVNOSTI

Sprovodenje principa produktivnosti podrazumjeva preduzimanje mjera kojima se stvara objektivna
produktivnost, tj. produktivnost to blia objektivnoj.
Najcece mjere su usmjerene na otklanjanje odstupanja od:
- standardne kvalifikovanosti radnika
- standardnog intenziteta rada
- standardne organizacije rada.
Sve mjere koje preduzecu stoje na raspolaganju moemo podijeliti na:
1) Organizacione mjere
Organizacione mjere se odnose na koritenje unutranjih rezervi preduzeca na najbolji moguci nacin.
Provodenje organizacionih mjera se uglavnom odnosi na:
- povecanje stepena iskoritenosti kapaciteta, pogotovo u preduzecima i privrednim granama sa visoko
razvijenom tehnickom opremljenosti.
- podizanje kvalifikacione strukture radnog kolektiva, pri cemu je optimalno da kvalifikacija svakog
radnika bude upravo onakva kakvu konkretno radno mjesto trai.
- osiguravanje normalnog intenziteta rada, pri cemu se mora prethodno utvrditi vremensko trajanje svakog
konkretnog zadataka.
- mjere organizacije rada preko racionalizacije vremena za izvrenje pojedinih poslova. Ove mjere
obuhvataju i utvrdivanje zahtjeva svakog pojedinog zadatka ali i uvodenje normi i pravila kojima se moe
mnogo uciniti po pitanju produktivnosti.
2) Mjere tehnicke racionalizacije i rekonstrukcije
Ove mjere imaju u cilju izmjenu, poboljavanje tehnickih uslova rada.
Pri razmatranju i uvodenju ovih mjera mora se posebna panja pokloniti cjelokupnoj ekonomskoj analizi
isplativosti narednih koraka. U suprotnom se moe dogoditi da preduzece podigne nivo produktivnosti na
vii nivo, ali na tetu nekih drugih pokazatelja.
3) Mjere drutvenog karaktera
Ove mjere se svode na pravilno koritenje radnih navika, razvoj organizacione strukture, izgradnju
kvalitetnih kadrova i slicno.
U osnovi, ove mjere se trebaju konstantno provoditi od strane menadmenta ljudskih resursa i srodnih
grana, kako bi se u preduzecu stvotila klima motivisanosti radnika, koji ce tada postizati i vecu
produktivnost.

ZAKLJUCAK

Postizanje optimalne produktivnosti je konstantan zadatak koji menadment mora ispunjavati svojom
organizacijom rada, ali i osiguravanjem adekvatnih procesa proizvodnje. Preduzece ima na raspolaganju
razlicite mjere za povecanje produktivnosti, a samim tim i za bolje raspolaganje svim resursima kojima
raspolae.
U svakom slucaju, preduzece mora konstantno pratiti sve elemente od koji produktivnost zavisi i drati ih
u prihvatljivim granicama. Tek tada je moguce da ukupan rezultat poslovanja bude zadovoljavajuci.