Pjer Kornej

SID
Prevod:
Danilo Ki

LICA

Doi Feriando, prvi kralj Kastilje

Doia Uraka, kastiljanska infantkinja
Don Dijego, don Rodrigov otac
Don Gomez, grof de Gormas, Himenin otac
Don Rodrigo, Himenin milosnik
Don Sano, Himenin kavalir
Dop Arijas
Don Alonzo kastiljanski plemii
Himena, don Gomezova ki
Leonora, infantkinjina odgojiteljica
Elvira, Himenina odgojiteljica
Pa infantkinjin
Dogaa se u Sevilji

IN PRVI

SCENA PRVA
Himena, Elvira

HIMENA
Da li si, Elviro, ti iskrena bila
I rei mog oca verko ponovila?

ELVIRA
Njegove me rei jo dre u vlasti:
On ceni Rodriga merom vae strasti!
I, ako sam kadra itat misli skrite,
On eli da ovu ljubav usliite.
HIMENA
Reci mi jo jednom, reci, nemoj stati:
Da l e on moj izbor zbilja da prihvati!
I koliko nade, reci, sad mi osta;
Tog mi daovnog zbora nikad nije dosta.
Nee rei valjda to to ekam davno:
Da smem svoju ljubav da pokaem javno?
Da l je kaslutio kakva tajna briga
Privlai ka tebi don Sana, Rodriga?
Nisi li mu dala da nasluti jasno
Kojem sam se od njih privolela strasno?
ELVIRA
Ne. Naklonost, rekoh, imate u dui
Koja nadu nikom nit daje nit rui,
Tako obojici mogunost se prua,
Dok ekate da vam otac nae mua.
To ga oduevi; sva zlovolja presta,
A dokaze o tom on mi prui smesta;
Poto znam da sad vas radoznalost pee,
Evo ta o njima i o vama ree:
Mudra je; a oni dostojni joj ruke:
Obojica hrabri, otmeni; bez muke
Na licu im ita sve vrline retke
Koje su krasile i slavne im pretke.
Lice don Rodriga takvim sjajem blista
Da svaka mu crta otmenost je ista,
Roen je u kui ratiika bez premca,
Gde svi dou na svet u znaku svog venca.
Oeva mu slava, u vremena davna,
Kad je mlad jo bio, bee udu ravna;
A o podvizima negdanjim jo zbore
Na elu mu dinom urezane bore.
Bie sin ko otac, to se jasno vidi;
Voleo bih da se keri mojoj svidi."
Iae na vee, te ga hitnja sprei
Da i dalje nie te kitnjaste rei;
Al iz tog to ree ovek vidi lako
Da je obojici naklonjen jedaako.
Kralj e uitelja sinu izabrati
I tu asnu dunost vaem ocu dati;
U to nema sumnje; i revnost mu slavna

Ne treba da zebe, jer nema mu ravna;

On nema takmaca u slavi i asti;
Stoga ta e dunost ba njemu pripasti.
A kako Rodrigo svom ocu predloi
Da se posle vea s vaim ocem sloi,
Vidite i sami sve e dobro biti,
elje e se vae brzo ispuniti.
HIMENA
Uprkos radosti, duu mi nemirnu
Uzburkuju strepnje i bolno je dirnu:
Svaki tren pred novim licem sudbe stojim
I u srei svojoj nesree se bojim.
ELVIRA
Bojazan e vau srea da raspri.
HIMENA
Hajd'mo, saekajmo da se sve to svri.

SCENA DRUGA
Infaptkinja, Leonora, Pa

INFANTKINjA
Hajdete sad, pau, recite Himeni
Da ve mnogo kasni; nek pohita k meni.
Iskreno se alim zbog njenog nemara.
(Pa odlazi)
LEONORA
Svaki dan vam, gospo, istu brigu stvara,
A u razgovoru s njom od svake prie
Njena vas se ljubav ponajvie tie.
INFANTKINjA
I ne bez razloga: pomalo sam kriva
Zbog patnji to ona sad u dui skriva.
Jer mojim posredstvom Rodrigu se nada,
A i on tim putem njen ponos savlada.
I poto im lance splela moja ruka,
Moram da nastojim da ih liim muka.
LEONORA
Gospo, al vi ipak, sred njihova milja,
Suvie brinete i tuni ste, zbilja.
Da l njihova ljubav to blista u oku
U srcu vam stvara tu patnju duboku?
Il strepite zbog njih, pa nespokoj veni

Nesrenom vas ini dok su oni sreni?

A i ja preterah, treba paljiv biti.
INFANTKINjA
Patnja mi je vea kad je moram kriti.
Pa sasluaj kako sa sobom se borim,
Kako svoje strasti iskuenjem morim.
Ljubav je tiranin to nikog ne tedi:
Tog viteza volim, nita mi ne vredi
Da krijem.
LEONORA
Zar njega?!
R1NFANTKINjA
Ruku mi na grudi
Stavi: gledaj srce kako se uzbudi
Kada ga pomene!
LEONORA
Uvrediu vas, znam,
Ako vam ja, gospo, osudim srca plam;
Ali, oprostite, zar jedna prikceza
Da se zaboravi zbog prostog viteza!
A kralj ta e rei, ta rei Sevilja?
Znate li vi, gospo, ija ste ki, zbilja?
INFANTKINjA
Znam dobro i pre bih sunca se odrekla
Nego svoje krvi i svoga porekla;
Kao to znam i to da u asnoj dui
ar vrline ne sme nita da porui.
Kad strast svoju elim sa neim da sravnim
Tad je opravdavam primerima slavim;
Al neu da idem putem takve asti,
Moram svoje srce iskuenja spasti.
Kerku jednog kralja govorah u sebi
Sem monarha niko zavredeo ne bi;
Al zalud se borih protiv toga plama,
Stoga drutoj dadoh tog kog volim sama:
Prepustih Himeni sve te ari strasne,
Zaegoh im duu da moj plamen zgasne.
Zato moja dua koju patnja opi
S nestrpljenjem eka da se brak taj sklopi:
Jedino to moe da moj spokoj spase:
Strasti sa nadom ive, a bez nje se gase.
To vatra je koja bez ugljevlja gasne;
I tako, uprkos moje tuge strasne,
Poe li Himena ikad za Rodriga
Umree mi nada i biu bez briga:
Al nad jadom svojim moram suze liti

I sve do te svadbe on drag e mi biti.

Izgubit ga elim, a gubitak boli
I nesrenom ini duu koja voli.
I vidim sa tugom: strast me sili drsko
Da patim zbog neeg to asti je mrsko.
Duh mi je rastrzan u dvostrukoj mori,
Hrabrost mi je silna, al srce mi gori.
To venanje elim, a moram ga kleti,
Jer znam da mi nee utehu doneti.
Ljubav mi i slava jednako su asne,
Presvisla bih, veruj, da ma koja zgasne.
LEONORA
Gospo, posle ovog nemam ta vam rei,
Osim da uzdiem s vama u nesrei:
Malopre vas korih, sad me alost mori;
Al vrlina vaa kad zna da pokori
Taj jad neuteni, tu silu, ta vrenja,
Da se bori protiv sviju iskuenja,
Znae da vam skine s due i to breme.
Nadajte se, dakle, u nju i u vreme;
Nada vam u nebo. Ima pravde dosta,
Nikada vrlina spasena ne osta.
INFANTKINjA
Najdraa mi nada da mi nade nema.
PA
Po nalogu vaem dolazi Himena.
INFANTKINjA, Leonori
U predvorju vi je malo zadrite.
LEONORA
A vi ete dotle da matate, snite?
INFANTKINjA
Ne, ja elim samo da uprkos jada
Na mom bledom licu dokon spokoj vlada
Evo mene odmah . . .

SCENA TREA

INFANTKINjA, sama
Nebo, spas mi stvori,
Ogranii najzad zlo koje me mori.
Ti spokoja daj mi, ast potedi moju;
Ja u tuoj srei traim sreu svoju.
To tuno vevanje nek se zbude to pre

I nek mi do due jad nikad ne dopre.

Brane veze to e spojiti njih dvoje
Skinue sa mene lance, nespokoje...
Al ve mnogo kasnim; naimo Himenu,
Ublaimo jad svoj u govoru njenu.

SCENA ETVRTA
Grof, Dop Dijego

GROF
Pobediste najzad, i kralj vas poasti
Milou to meii morade pripasti:
Postaste uitelj priznca od Kastilje.
DON DIJEGO
Kraljevskih priznanja gordo izobilje
Dokazuje svima da kralj asno radi
I da zna da davne zasluge nagradi.
GROF
Kraljevi su ko mi, makoliko dini.
I mogu da zgree, u tom su nam slini;
A taj izbor ui dvorjane i sluge
Da kralj zna i loe da plati zasluge.
DON DIJEGO
Manimo taj izbor to srdbu vam stvara:
Il je dar zasluga il milost vladara,
Al vrhovnu vlast nam potovati valja,
Ne sumnjati nikad u odluke kralja.
Uinite veom ast to stekoh netom:
Spojmo nae kue vezom vrstom, svetom.
Vi imate erku, ja sina-viteza!
Brak taj bie zalog naih bratskih veza.
Neka vaa milost primi ga za zeta.
GROF
Za tog lepotana to niska je meta:
A taj novi blesak vae otmenosti
Tatinom e novom proet ga do kosti.
A za gordost vau eto princa mlada,
Pa mu pokaite kako monarh vlada,
Kako nepokornost strogou se plaa,
Kako dobro dobrim a zlo zlim se vraa:
Nek se princ i ratnim vrlinama dii:
Da zna kako patnja zna da oelii,

Nek postane majstor Marsova zanata,

Da dnevi i noi ne sjae sa ata,
Da spava oruan, rui kule vitke,
Da samo od njega zavisi tok bitke;
Neka bude junak s vrlinama asnim;
Sve mu izloite primerima jasnim.
DON DIJEGO
Uprkos zavisti, rad primera slina
itae on povest mog ivota dina.
Podvizi ga moji uie bez muke
Kako da pokori krajine i puke,
Kako grad se rui i ta vojske itu,
Kako da postigne slavu na bojitu.
GROF
Al iv primer to je primer to prijanja,
Knjiga nije dobar nauk vojevanja.
I ta znae sva ta leta mrtva, davna,
Prema jednom danu mog ivota slavna?
Vi ste bili hrabri, ja sam hrabar sada,
Miica je moja kraljev tit i nada.
Granada, Aragon dru od mog maa.
Ime mi je bedem protiv osvajaa.
Bez mene bi pali svi u ropske lance,
A kraljem bi zvali dumane i strance.
Svakim danom, trenom, sve sam slavi blie,
Pobeda pobedu, lovor lovor nie
A princ bi uz mene, u mahnitom boju,
U senci te ruke kuo snagu svoju.
Uz mene pobedi postao bi vian
I u divnoj hitnji da mi bude slian
Mogao bi . . .
DON DIJEGO
Znam to; vi ste kralju verni,
I poda mnom beste i hrabri i smerni.
Sad kad mi u telu ar mladosti zgasno
Moje mesto vi ste zauzeli, asno;
Najzad kako ne bih puste rei lio
Vi ste danas taj to ja sam iegda bio.
Me nama dvojicom, priznati vam treba,
Kralj se u izboru ipak ne koleba.
GROF
To to ja zasluih vi mi prigrabiste.
DON DIJEGO
Znai, vi to ipak zasluili niste.
GROF
ast je ta za onog ko joj slui vie.

DON DIJEGO
Ipak to lo znak je kad ga asti lie.
GROF
Dobiste je spletkom, na dvoru ste davno.
DON DIJEGO
Podra me samo moje delo slavno.
GROF
Kralj zapravo plaa vae stare kosti.
DON DIJEGO
Jer mi starset meri merom odvanosti.
GROF
Stoga ast je meni morala pripasti.
DON DIJEGO
Znai niste bili dostojni te asti.
GROF
Zar ja nedostojan! Ja?
DON DIJEGO
Vi.
GROF
Stare drski,
Kazniu ti smelost i tvoj govor mrski.
(Oamari ga)
DON DIJEGO, trgnuvi ma
Poniziv me tako, ubij me to bre,
To prve uvrede elo moje pre.
GROF
A ta takav starac uiniti moe?
DON DIJEGO
U najveoj bedi nemam snate, Boe!
GROF
Tvoj ma moj je sada, al ispod je asti
Takav bedni trofej imati u vlasti.
Zbogom. itaj princu, u inat zavisti,
I kao pouku svoj ivot preisti:
A pravedna kazna drskog ti govora
Neka ti poslui ko veni lovora.
SCENA PETA

DON DIJEGO
O, starosti jadna! o, stida! o, besa!
Zar mi takvu bedu spremie nebesa!
Posedeh u boju, a kakve mi hasne
Kad moram da gledam gde mi slava gasne!
Ruka koju panci zovu nepobednom,

Ruka to je epasla kraljevstvo ne jednom,

to je uvrstila na prestolu kralja,
Sad doputa dakle da je duman kalja!
O, spomenu davni na mladost mi asnu!
Delo brojiih leta u jedan dan zgasnu!
Nesrea vas dade o, nove poasti,
Vi ste tamni bezdan sruene mi asti!
Grof e da likuje nada mnom pomamno.
Neosveen mreti il iveti sramno!
Grofe, princ nek bude sad u tvojoj vlasti:
Taj poziv ne trpi oveka bez asti.
Tvoja gordost tata to ast mi okalja
Liila me ina i uprkos kralja.
A ti, dini mau mojih slavnih dela,
Sad si samo pusti ures moga tela,
Ti to nekad bee sila i odbrana,
Sad si samo sjajna i bedna obmana.
Idi i napusti najjadnijeg stvora,
Mene druga ruka osvetiti mora.

SCENAESTA
Don Dijego, Don Rodrigo

DON DIJEGO
Sine, da l ti hrabrost nesta?
don RODRIGO
O, nebesa!
Uveriu svakog smesta.
DON DIJEGO
Divna besa
Dostojna melema na bol moj to seva!
To moja krv zbori u srcu tvog gneva.
Mladost mi oivi u jari tog plama.
Doi, sine, krvi, i lii me srama;
Osveti me.
don RODRIGO
Zato?
DON DIJEGO
Zbog uvrede asti
Koju nam nanee. O, sramne propasti!
Oamarie me. Drskog napadaa
Ne ubih, jer starost otupi rez maa.

Al otricu ovu to drat ne mogu

Predajem sad tebi za osvetu strotu.
Idi i drznika ti kazni i smrvi,
Uvreda se takva pere tek u krvi.
Ubij ili umri. Ti si meni slian;
Al je i on, znaj to, borbi, mau vian.
Ja sam ga video u krvi i znoju
Kako seje pusto me vojske, u boju,
Kako rasteruje cele ete veto
I kako, jer moram rei ti jo neto,
Ne samo da svi ga u Sevilji cene,
Nego je jo . . .
DON RODRIGO
Milost!
DON DIJEGO
I otac Himene.
DON RODRIGO
Otac Hi ...
DON DIJEGO
Da, uti. Znam da ker mu voli,
Al zar moe ovu bedu da preboli?
Uvreda je vea to je vitez vei.
Osveta! To sve je to imam ti rei.
Osveti i sebe i svog starog oca
Da u tebi naem asna branioca.
Nad nesreom to mi dade udes kleti
Ja u da nariem. A ti tri, leti!

SCENA SEDMA

DON RODRIGO
Ranjen do srca, do kosti
Iznenadnim gromom iz vedrih nebesa,
Ja, bedni osvetnik pravednoga besa
I nesrena rtva nesrene strogosti,
Sad stojim skamenjen. A sred due strasne
Nada tinja, gasne.
Sreom bee ljubav mi zaneta;
Sad Bog kazni mene!
Uvreda je mom ocu naneta,
A opada otac je Himene!
Slutim strasne borbe huku!
Ljubav ne priznaje interese asti:

Osvetiti oca i sputati strasti

Jedno gri pest, a drugo stee ruku.
Muan je izbor taj: izdati srca plam;
Il veni ig i sram.
Dvostruke me sada patnje tite,
Dua se koleba:
Uvreda ta da l osvetu ite?
Oca Himene da l kaznit treba?
Otac, ljubav i zov asti:
Tiranija stege otmene i teke!
Odrei se ljube il loze viteke?
Izgubiti obraz il porei strasti?
O, okrutna nado* plemenite due
Kojoj ljubav rue!
Protivnie ljubavne mi strasti,
Ti patnju pokrenu.
Osvetnik si povreene asti?
Il si dat da izgubim Himenu?
Duo, asno treba mreti!
To dugujem ocu, a i zbog Himene:
Ne osvetim li ga on e prezret mene,
Osvetim li oca ona e me kleti.
Ili u da budem vitez nepostojan;
Il nje nedostojan.
Traim leka, a nov jad mi vreba
Duu ojaenu.
Umrimo, dakle, kad mreti treba,
Al nemojmo vreati Himenu.
Vitezu je zar prilina
Takva smrt to slavu mrai? Pa e panci
Da me pamte: njega su ljubavni lanci
Spreili da uva ast svog roda dina!
Da ginem s ljubavi beznadno i strasno
Sad, kad je ve kasno?
Ne sluajmo zavodnike misli,
Patnje venu menu.
Desnico, da l smo ma vrsto stisli?
Morau da izgubim Himenu.
Bio sam ve zbunjen. Istu
Smrt nosi tuga il ma kad glavu rubi!
* Obraa se mau. Prim. prev.
Sve dugujem ocu pre no svojoj ljubi.
Vratiu krv svoju kakvu primih istu.
Dugo korih sebe zbog palog poleta:
eka me osveta!
Stidim se to dugo stajah sleen,

Biu poput stene,

Stoga to je moj otac uvreen,
A opada ba otac Himene.

IN DRUGI

SCENA PRVA
Don Arijas, Grof

GROF
Priznajem ma nama, estoke sam krvi
Te zbog jedne rei planuh tada prvi.
I tu nema druge boriti se valja!
DON ARIJAS
Potinite hrabrost elji svoga kralja:
On ne eli dvoboj; snagom svoje vlasti
On e da vas goni do sramne propasti.
A odbrana vaa slaba je vrh svega.
Teina uvrede, ugled don Dijega,
Itu potovanje, i pokornost koja
Ne reava stvari pomou dvoboja.
GROF
Kralj mojim ivotom raopolagat moe.
DON ARIJAS
Zbog jarosti, eto, gresi vam se mnoe.
Ljubav i uvreda kralja su potakle,
Rekao je: Hou, posluajte dakle.
GROF
Gospodine, uvam svoj obraz viteki,
Stoga neposlunost nije zloin teki.
A ak i da jeste, zasluge su moje
Takve da ni greha, nieg se ne boje.
DON ARIJAS
Ma bile zasluge od slavnih slavnije,
Kralj svom podaniku nikad duan nije.
Vaa se tatina s lojalnou kri:
Ko svog kralja slui dunost svoju vri,
Takvim ete stavom izgubiti glavu.
GROF

Iskustvo e rei da li ste u pravu.

DON ARIJAS
Treba strahovati od kraljevske vlasti.
GROF
Ne mogu tek tako, prekono, propasti:
Nek svom svojom vlau protiv mene krene,
Drava e pasti ako srui mene.
DON ARIJAS
Ko pred takvom silom nije zadrhtao?
GROF
Bez mene bi skiptar iz ruku mu pao.
A do moje glave stalo mu je mnogo:
Bez nje bi i krunu izgubiti mogo.
DON ARIJAS
Nastojte da mudrost spase vas od zala.
Posluajte savet.
GROF
Odluka je pala.
DON ARIJAS
Dobro. Kako dakle da izvestim kralja?
GROF
Da ja ne podnosim da me neko kalja.
DON ARIJAS
Kraljevi ne trpe da im vlast poriu.
GROF
Kocka je baena. Ostavimo priu.
DON ARIJAS
Zbogom, dakle, grofe, kad nema govora;
Al bojte se groma, uprkos lovora.
GROF
ekam ga bez straha.
DON ARIJAS
Od groma se strada!
GROF
I don D'jego bie zadovoljen tada.
(Ostaje sam)
Koga smrt ne plai ne boji se pretnje:
Najgoru nemilost ekam bez pometnje;
Jer mogu da ivim bez sree, bez vlasti,
Ali ne i lien obraza i asti.

SCENA DRUGA
Grof, Don Rodrigo

DON RODRIGO
Dve rei, grofe.
GROF
Zbori.
DON RODRIGO
Sumnje me lii.
Ti zna don Dijega.
GROF
Da.
DON RODRIGO
Budimo tii.
Zna li da taj starac bee nekad sila?
Njegovom se au zemlja ponosila.
GROF
Moda.
don RODRIGO
Taj ar to mi raspaljuje zene
Njegova je krv to, zna li?
GROF
Briga mene!
don RODRIGO
Hajd'mo odavde; dokazau ti smesta!
GROF
Hvalio mladi!
don RODRIGO
Ganuu nema mesta.
Istina je, mlad sam; al vitetva seme
Ne mora da eka na godina breme.
GROF
Ti se sa mnom meri!? O, tatine plitke!
Ti to jo ne vide ni sablje, ni bitke!
don RODRIGO
Ovakvi odjednom junakom se krste,
Pa ele da ma svoj s najboljim ukrste.
GROF
Zna li ti ko sam ja?
DON RODRIGO
3nam. Kad se pomene
Ime tvoje slavno, svi drhte, sem mene.
Na elu ti palme, lovor-venci krti
to nose u sebi znake moje smrti;
A napadam ruku to pobedom vrca;
No ja biu onaan ako imam srca.
Tog to sveti oca nita ne nadvisi:

Nepobeen jesi, nepobediv nisi.

GROF
Vidim muko srce bije iz tvog zbora,
A to i u oku itah ti do skora.
I, jer bie dika vascele Kastilje,
Uzmi moju kerku pod svoje okrilje.
Znam za tvoju ljubav i divim se zbilja
Kad vidim da dunost stavlja iznad milja
I da strasti nisu u ast tvoju takle,
Da si potovanja ti dostojan, dakle.
A kad sam za zeta junainu hteo,
Naao sam pravog, zaklet bih se smeo.
Pa te alim duom koja nije kivna:
asna ti je hrabrost, mladost ti je divna.
Tvoj izazov kobni u propast te vodi;
Nejednake borbe ti me oslobodi;
Jer za mene ona i nije viteka:
Pravu slavu daje tek pobeda teka.
Mislili bi da si bez otpora pao,
A ja smrt bih tvoju s tugom pominjao.
DON RODRIGO
Za drskou tvojom sad samilost sledi
Koja ast mi kalja, a ivot mi tedi!
GROF
Izii.
DON RODRIGO
Budimo na reima krti.
GROF
Tebi se ne ivi?
DON RODRIGO
Ti se boji smrti?
GROF
Vri, dakle, dunost sina to e pasti
ive malo due od oeve asti.

SCENA TREA
Infantkinja, Himena, Leonora

INFANTKINjA
Stiaj se, Himeno, bol nek ti utrne,
Nai malo snage sred nesree crne:
Ova bura sasvim slomila te nije,

A sreu ti samo malen oblak krije.

Odlaganjem ovim ti ne gubi nita.
HIMENA
U mom srca nada nema utonta.
Kad nenadna bura bonaci se sveti
Opasnosti nosi, brodolomom preti.
Umreu u luci, talasi me nose.
Oci sloni behu, a mi volesmo se.
A tu divnu novost eto sada uste:
Kako se svadie zbog uvrede puste,
Kobnu ovu priu to me mori, gui,
Koja sve mi nade u pepeo rui.
O, tatino kleta, mahnitosti asti
Koja i najbolje plemstvo upropasti!
to raskide lance mojih nenih uza?
Kol'ko e me stati uzdaha i suza?
INFANTKINjA
Ne brini zbog svae bezumne i glasne:
Ona u tren plane a u tren i zgasne.
Suvie su buke digli da bi smeli
Da se tuku. A kralj smiriti ih eli.
Znaj, tvoj svaki uzdah do due mi dopre;
Nastojau da se sukob stia to pre.
HIMENA
Pomirenje ovde nee biti lako:
Uvreda se takva ne prata tek tako.
Uzalud se sila i opreznost mnoe,
Zlo se to izleit tek prividno moe.
Mrnja se uvlai u srce do sri
I skrivena tinja, stoga ee pri.
INFANTKINjA
Brak to e da spoji Himenu s Rodrigom
Oeve e liit mrnje jednim migom,
Pa e vaa ljubav to e skoro boti
Ovom venom vezom sukob izgladiti.
HIMENA
Oh, kako to elim, al nada mi bega:
Znam gordost svog oca, znam i don Dijega.
Ve me suze gue, zalud snovi nai:
Prolost me proganja, a budunost plai.
INFANTKINjA
to se boji? Pa taj starac jedva die.
HIMENA
Rodrigo je hrabar.
INFANTKINjA
No mlad isuvie.

HIMENA
Nagli su, estoki svi odvani ljudi.
INFANTKINjA
Kad sumrnja u njega odmerena budi:
Ljubav prema tebi bes e da mu sprei,
Mrnju zauzdati dve-tri tvoje rei.
HIMENA
Ne poslua li me eto novog jada!
Poslua li njetov ugled e da strada!
Zar e takav plemi da se lii asti!
Il se priklonio, il suzbio strasti,
Zabunu il stid e da mi trpi dua:
Il to me potuje il to me ne slua.
INFANTKINjA
Himena je asna, jer uprkos hasne
Okaljat je nee pomisli neasne.
Al dok se stiaju strasti, mrnja kivna,
Ako ja zarobim tvog junaka divna
I tim spreim dvoboj sve u korist tebi
Zar zaljubljen duh tvoj posumnjao ne bi?
HIMENA
Sa mene bi, gospo, pao teret briga!

SCENA ETVRTA
Infantkinja, Himena, Leonora, Pa

INFANTKINjA
Pau, hajd'te odmah, zovite Rodriga.
PA
Grof Gormas i on su . . .
HIMENA
Boe, kakva mora!
INFANTKINjA
Govorite.
PA
Skupa izali iz dvora
HIMENA
Sami?
PA
Sami. Pri tom neto tiho zbore.
HIMENA

Pripremaju dvoboj; idu da se bore!

Oprostite, gospo, moram poi sada.

SCENA PETA
Infantkinja, Leonora

INFANTKINjA
Ah! kakav nespokoj na duu mi pada!
Njenog dragot volim, njene patnje patim,
Ugasne mi nada, pa zaplamsa zatim.
Kob nesrena to e rastavit njih dvoje
Budi mi as nadu, a as nespokoje.
A rastanak njihov to mi tugu stvara
Radou mi tajnom svu duu oara.
LEONORA
Zar vrlina asna to u vama vlada
Zbog tog kukavikog plamena da strada?
INFANTKINjA
Ne zovi ga takvim, jer u meni tinja
Uzvien i moan, ko zakon, svetinja.
Potuj moju ljubav s koje teko stradam:
Vrlina je iva, al ipak se nadam,
I u ludoj nadi znam leka mi nema
Dok eznem za onim kog voli Himena.
LEONORA
Vi gubite hrabrost, zakon slave kruti;
Zar toliko ljubav razum vam pomuti?
INFANTKINjA
Ah! zar razum moe da pametno radi
Kad se srce svojim otrovima sladi?
I kada bolesnik svoju bolest voli
Pa ne trai leka, nee da preboli?
LEONORA
Vi volite bol svoj, nadu to vapije,
Al' najzad, Rodrigo vas dostojan nije.
INFANTKINjA
Ja predobro znam to: al vrlina strada
Kada ljubav laska srcu u kom vlada.
Al ako Rodrigo pobedi u boju .
A slavni don Gormas izda slavu svoju
Volet bih ga mogla bez zazora, stida:
Na pobedi toj e slavu da sazida!
Pa podvigom tim e dospeti do vlasti,

itava e carstva pod zakon mu pasti.

Laskava mi ljubav daje nove nade:
Vidrm ga gde seda na presto Granade;
Klanjaju se Mavri njegovome liku,
Aragon ve klie novom pobedniku;
I Portugal pada; al on mora dalje,
Jer ga zvezda slave preko mora alje
Da orosi venac u afrikoj krvi;
Sve to moe junak me prvima prvi
To ekam od njega davue li glavu:
Ja u ljubav svoju pretvorit u slavu.
LEONORA
Gospo, vaa ljubav vencima ga kiti,
A dvoboja ko zna? moda nee biti.
INFANTKINjA
Rodrito je besan, grof se ne koleba;
Izili su skupa; pa ta tu jo treba?
LEONORA
Dobro, tuie se, jer vi ste tom radi.
Al da l e on elje vae da nagradi?
INFANTKINjA
ta hoe? Luda sam i nema mi leka,
Pa vidi iz toga kakav jad me eka.
Doi mi u sobu i tei me sada,
Ti me ne ostavljaj usred teka jada.

SCENA ESTA
Don Fernando, Don Arijas, Don Sano

DON FERNANDO
Grofove se greke zbog tatine mnoe!
Zar misli da zloin pratati se moe?
DON ARIJAS
Govorah s njim dugo, a u vae ime,
No, vidite, nita ne postigoh time.
DON FERNANDO
O, nebesa! zar je zbilja tako malo
Jednom podaniku do vladara stalo!
Vrea don Dijega, kralja se ne boji,
Usred moga dvora zakone mi kroji!
Mada hrabar ratnik potovanje budi
Slomiu mu gordost, ukrotiti udi.

Neka je bot rata kog sva smelost kiti,

Videe ta znai neposluan biti.
Mada to bezonost bee dosta retka,
Bez estine htedoh kaznit ga spoetka;
Al, eto, njegova potovanja nesta,
Hajd'te stoga pa ga uhapsite smesta.
DON SANO
Jo mu skora svaa pred oima stoji,
A vreme e moda da ga uspokoji.
U vrelome aru prvog uzbuenja
Takvo smelo srce odluke ne menja.
Duevan, on vidi da nije u pravu,
Al ne moe odmah i da prigne glavu.
DON FERNANDO
utite, don Sano, dosta mi je svega!
Znajte: kriv je i taj ko jo brani njega.
don SANO
utim, gospodaru; al jo dve-tri rei,
Tako vam milosti.
DON FERNANDO
ta imate rei?
DON SANO
To da dua svikla na velika dela
Moe ii samo uzdignuta ela.
Grof u pokoriosti samo poraz vidi,
A to je ba ono od ega se stidi.
Va je strogi zahtev na duu mu pao:
Da je manje sran, on bi posluao.
Zapovedite mu da u tekom boju
Na otrici maa spere krivnju svoju,
Posluae; ali nee se predati,
Na sve drugo ovaj* odgovor e dati.
DON FERNANDO
Priznajem, vaa me drskost iznenadi,
Al opratam ar taj, jer vi ste jo mladi.
Mudrost jednom kralju ba nita ne vredi
Kad krv podanika on ne zna da tedi.
Ja briznem o svojim; ko to glava misli
Na udave to su pod vlast joj se stisli.
Razlog va prihvatit stoga nisam kadar:
Mislite ko vojnik, ja delam ko vladar;
I ma kakvo da je o tom ije mnjenje:
Pokornost vladaru nije ponienje.
On i mene vrea kada vrea toga
Pod iji ja nadzor etavih sina ovoga.
Porei moj izbor to znai napasti

Kralja, olienje moi i svevlasti.

Dosta. Videli su nekih deset barki
Mavarskih gde viju zastave s katarki;
Do ua se reke usudie doi.
*Don Sano stavlja ruku na ma. Prim. prev.
DON ARIJAS
Mavri vas ve znaju po snazi i moi;
Zbog poraza estih sad im hrabrost fali
Da bi pobednika svog venog napali.
DON FERNANDO
Veito e zavist da im duu pije
to ne mogu doi do Andaluzije.
Zbog te lepe zemlje to njihova bee
Nit e da se smire nit da se utee.
Samo sam zbog toga prestolje Kastilje
Smestio ve davno u srce Sevilje,
Da ih bolje pazim, pa kad doe ora
Da slomim namere venog nam zlotvora.
DON ARIJAS
Po rtvama mnogam znaju napadai
Da prisustvo vae ve pobedu znai.
Nita ne briiite.
DON FERNANDO
Spremnost nam ne kodi:
Velika sigurnost u opaonost vodi.
A vi dobro znate da bez mnogo muke
Moe plima da ih dovede do luke.
No ja ne bih hteo graane potresti
I sejati strah sa nesigurne vesti,
Jer kad bih naprazno sada alarm dao
Svu na bi od straha grad na zamirao:
Udvojite strae, spremte kirasire.
Za veeras dosta.

SCENA SEDMA
Don Fernando, Don Sano, Don Alonzo

DON ALONZO
Grof je mrtav, sire.
Rodrito sa oca sramotu je sprao.

DON FERNANDO
Da e do tog doi unapred sam znao;
Stoga htedoh da se ta nesrea sprei.
DON ALONZO
Dolazi Himena da pred vama klei;
Skrhana, plaui, ona pravdu trai.
DON FERNANDO
elim da se patnja Himeni ublai.
Nisam ravnoduan na tu vest poraznu:
Ali grof je mislim zasluio kaznu.
No taj udes makar i pravednim zvao,
Takvog vojskovoe ipak mi je ao.
Dravi je mojoj uvek odan bio,
Za nju krv je svoju stoput tedro lio,
Dua mu je bila katkad odve tata,
Al, alei za njim, ovek sve mu prata.

SCENA OSMA
Don Fernando, Don Dijego, Himena, Don Sano, Don
Arijas, Don Alonzo

HIMENA
Sire, sire, pravdu!
DON DIJEGO
Oh, nevonje ljute!
HIMENA
Padam vam pred noge.
DON DIJEGO
Ja vam grlim skute.
HIMENA
Samo pravdu traim.
DON DIJEGO
Re odbrani dajte.
HIMENA
Kaznite tog smelog mladia, jer znajte
Ubio je drznik, bezumnik oca mog
I brania krune.
DON DIJEGO
Osvetio je svog.
HIMENA
Krv e podaniku pravda da ublai.
DON DIJEGO

Za osvetu oca kazna se ne trai.

DON FERNANDO
Ustanite; albe vae uti elim.
Himeno nesrena, patnju vau delim,
Jer i moja dua sa tugom se bori.
(Don Dijegu)
Ne osmetajte je; nek sad ona zbori.
HIMENA
Moj otac je mrtav; videh s oba oka
Kako kulja krv iz otmenog mu boka;
Krv to je titila vae kule vitke,
Krv to je bezbrojne zadobila bitke,
Krv tek prolivena to se pui, pee,
Gnevna to ne moe za vas da potee;
Krv koju ne dirnu ni ruka zlotvora
Nju proli Rodrigo sred kraljevskog dvora.
Ja potrah tamo, bez snage i bleda,
Al ve bee mrtav. Oh, patnja mi ne da
Da nastavim dalje. Glas mi se oduze.
Ostalo e rei bolje moje suze.
DON FERNANDO
Budi hrabra, keri, sve sad reci meni,
Kralj e danas tvoga oca da zameni.
HIMENA
Bol moj prevelikom au poastiste.
Prioh mrtvom ocu to jo uli niste
Bok mu bee naet; a meni se ini
Da krv moju dunot pie po praini:
Mo njegovu ujem, slomljenu i mrtvu,
Vapije kroz ranu, trai moju rtvu;
A da bi do kralja dola tuba pusta,
Mojim glasom zbore rane rujna usta.
Oh, ne dajte, sire, da pravednost strada,
Da na vae oi samovolja vlada,
Da drznici neki bez pravedne kazne
Zadaju udarce smele i porazne;
Da bezumnik mladi likuje nad svima,
Da im ime kalja i slavu otima;
Takav junak kakvog ote od vas tama
Neosveen gasi ar sluenja vama.
Moj otac je mrtav; ja osvetu traim,
Vie rad vas nego da svoj bol ublaim.
Smrt takva viteza briga vam je sveta:
Krv e krv da spere, osvetu osveta.
Ubijte ga, sire, ne rad moje zlosti,
No rad vae krune, rad vae visosti;

Ubijte rad trona, za pouku puku,

Svakog ko se drzno na nj podii ruku.
DON FERNANDO
Nek don D'jego zbori.
DON DIJEGO
O, kakva divota,
Izgubivi snagu, trsit se ivota!
Ili kada sudba ve na kraju puta
asnoga oveka upropasti, sputa!
Ja, kog su podvizi uinili slavetim,
Koga pamte puci po bitkama davnim,
Ja doiveh, eto, da budem uvreen
I pod stare dane slomljen i pobeen.
To to nisu mogle busije ni bitke,
Aragon, Granada ili sablje britke,
Niti zavidljivci, ni eta zlotvora
To je uinio grof sred vaeg dvora,
Zavidan na izbor i gord zbog premoi
to mu daje mladost nad mojom nemoi.
Ova kosa seda, to ranjeno bedro,
Ta krv to se za vas prolivala tedro,
Ruka to je znala da armije slama
Pali bi u raku blatnjavu od srama,
Da ne stvorih sina sebi sasvim sliia,
Dostojna te zemlje i svog kralja dina;
On mi dade ruku; mesto mene sama
On drznika kazni, opra me od srama.
Hrabrost i sapatnja ako kaznu itu,
A osveen amar vodi ka stratitu,
Onda neka mene zgodi grom i muka:
Treba kaznit glavu kada zgrei ruka.
U sukobu koji me nama se zbio
On je samo ruka, ja sam glava bio.
On joj ubi oca ali se Himena;
Al on to uiii rad moga imena,
Pa stoga na glavu dajte kaznu strogu,
A uvajte ruke to vam sluit mogu.
No dajte Himeni moju glavu mrtvu,
Braniti se neu, spreman sam na rtvu;
Ni re neu rei na odluku strogu:
Kad umirem asno mirno mreti mogu.
DON FERNANDO
U tekome sporu teka su reenja:
Treba dakle uta i druga miljenja.
Doi Sano nek prati Himenu iz dvora.
Don D'jego ko talac tu ostati mora.

Nek i sin mu doe. Pravda se ve sprema.

HIMENA
Za njega sem smrti druge pravde nema.
DON FERNANDO
Stiaj patnju, keri, i nek mir te prati.
HIMENA
Rei: mir, to znai bol mi uveati.

IN TREI

SCENA PRVA
Don Rodrigo, Elvira

ELVIRA
ta e, nesrenie, u gospinoj sobi?
DON RODRIGO
Idem samo tunim putem svoje kobi.
ELVIRA
Ko taj drski ponos u duu ti stavi
Te doe u kuu koju tugom zavi
Da mrtvu sen kalja? Zar si tako zao?
Zar ga ti ne ubi?
don RODRIGO
Svoj sam obraz sprao:
Moja ast od maa takvu rtvu ite.
ELVIRA
Traiti u kui rtve utoite!
Zar ikad ubica kroi ovde nogom?
DON RODRIGO
Dooh da se predam svom sudiji strogom.
Ne gledaj me vie zauena lica:
Traim smrt koju sam dao ko ubica.
Za sudiju elim dragu mi Himenu:
Tee je od smrti nosit mrnju njenu;
Pa dooh da primim okonanje muke:
Kaznu s njenih usta, udar njene ruke.
ELVIRA
Bei joj s oiju i od njene zlosti,
Skloni se od prve navale jarosti;
Sakrij se dok prvo uzbuenje jenja

to bes e da rodi i plamen prezrenja.

don RODRIGO
Ne; jer kad zbog mene gorke suze lije,
Nikakva mi kazna, ni smrt, dosta nije;
A ja u izbei sto buduih jada
Ako umrem sada; nek je mrnja svlada.
ELVIRA
Otila je u dvor, obrvana patnjom;
Vrati li se, bie okruena pratnjom.
Bei, o milosti, i spasi nas jada;
Vide li te ljudi, ta e rei tada?
O, bede! Neki e zlobnik jo da kae
Da ubicu svoga oca potpomae.
Vratie se brzo. Vidam ih sve blie.
Radi njene asti skrij se. Evo stie!

SCENA DRUGA
Don Sano, Himepa, Elvira

DON SANO
Da, gospo, osvetu, rtvu ta smrt ite;
Pravedan je bes va i suze to tite.
A kada to kaem ja time ne elim
Ni da vas stiavam, ni da vas veselim;
Al ako od mene moe vam bit hasne,
Nek ma moj poslui rad pravedne kazne.
Nek vas moja ljubav lii groznih muka;
Naredite: bie snana moja ruka.
HIMENA
Bedna ja!
don SANO
Re vaa milost je najvea.
HIMENA
Uvrediu kralja to pravdu obea.
don SANO
Vi znate da pravda dolazi polako
I da stoga zloin izbegne joj lako,
A put joj je praen suzama i plaem;
Dajte, gospo, da vas ja osvetim maem.
To siguran put je da se ZLOIN kazni.
HIMENA
To poslednji lek je; ako pravda kasni,

A vas i tad budu pekle moje muke,

Osvetu u svoju da vam dam u ruke.
DON SANO
To je sve to eli dua moja mlada;
Sad odlazim, gospo, zanesen, pun nada.

SCENA TREA
Himena, Elvira

HIMENA
Najzad sam slobodna i mogu bez uza
Da pokaem ponor mojih patnji, suza;
I sad mogu bolno, tuno uzdisati
Da vidi koliko dua moja pati.
Moj otac je mrtav; naoh ga u krvi
Kad Rodrigo uze u ruke ma prvi.
Plaite, o oi, nek vas tope suze:
Pola mog ivota drugu polu uze.
A osveta trai, jer joj nije dosta,
Posle ove smrti i deo to osta.
ELVIRA
Smirite se, gospo.
HIMENA
O smirenju zbori
Jaoj, sad kad dua s nesreom se bori.
Zar u da poinem ikad od tog jada
Kad ne mogu kaznit ruku to ga zada?
emu da se nadam, im da se sokolim,
Kada traim pravdu, a zloinca volim.
ELVIRA
Zar vam do ubice svoga oca stalo?
HIMENA
Rei da ga volim ak i to je malo;
Strast moja prkosi aru osvetnome;
Moj se vitez skriva u zlotvoru mome;
I uprkos besa to u meni gori,
U meni Rodrigo s ocem jo se bori:
Napada, brani se, uzmie, juria,
as slab a as moan; pa se dvoboj stia;
U toj borbi gde se bes s ljubavlju kua
Razdire mi srce; al gde e mi dua?
I mada me snano mami plamen strasti,

Ja odluno sledim zov i dunost asti.

Hitam bez dvoumlja da me ast ne kori.
Ja volim Rodriga, al ta ljubav mori.
U srcu ga titim, no uprkos tota
Znam ko sam; i znam ko ubi oca moga.
ELVIRA
Predaete tubu?
HIMENA
Od tog sva se sledim!
O, okrutna puta to moram da sledim!
Traim njegov ivot, al uj ta ti velim:
Ja u u smrt za njim, no kaznit ga elim.
ELVIRA
Odbacite, gospo, te namere mrane,
Zakone tiranske, misli ubitane.
HIMENA
ta! venog kajanja zar da budem rtva
to krv ne osvetih svoga oca mrtva!
Srce to ga veu drugih patnji uze
Zar da mu duguje samo puste suze!
Zar zamamna ljubav to tinja u dui
Da mi kukavikim mirom ast ugui!
ELVIRA
Verujte mi, sve vam oproteno bie
ak mrzeli manje to voljeno bie,
Svog viteza dragog; uiniste dosta,
Videli ste kralja, pa ta vam jo osta?
ekajte dok proe vihor prvog jeda.
HIMENA
Osveta me eka, to mi mira ne da;
I ma kol'ko da nam strasna ljubav laska,
Svako opravdanje tek sramna je maska.
ELVIRA
Ali ljubav vau mrnja ne nadvlada.
HIMENA
Priznajem, o, tuna.
ELVIRA
I ta ete sada?
HIMENA
Da sauvam obraz i da krv naplatim,
Ubiu ga, pa u u grob da ga pratim.
SCENA ETVRTA
Don Rodrigo, Himena,.

DON RODRIGO
Potedet vas elim gonjenja i muka
Imajte ast da mi sudi vaa ruka.
HIMENA
Elviro, gde smo to? ta mi vide zene!
Rodrigo u kui! Stoji pokraj mene!
don RODRIGO
Nek mlazevi krvi iita vas ne plae:
Kuajte slast smrti i osvete vae.
HIMENA
Jo j!
DON RODRIGO
uj me.
HIMENA
Umirem.
DON RODRIGO
Stani, i ja patim.
HIMENA
Idi, daj da umrem.
DON RODRIGO
Dve rei, a zatim
Ovim otrim maem odgovor mi sroi.
HIMENA
ta! krv mog se oca jo po njemu toi!
DON RODRIGO
O, Himeno moja . . .
HIMENA
Skloni od mog lica
Ma to me podsea da si ti ubica.
don RODRIGO
Radije ga gledaj, nek on te ukori,
Nek bes ti povea, a smrt mi uskori.
HIMENA
To moja krv tee.
DON RODRIGO
S njim mi srce smrvi,
Nek se tako spere boja tvoje krvi.
HIMENA
Oh! kakva okrutnost: ti nas pobi redom,
Oca moga maem, a ker mu pogledom!
Zar nee taj grozni elik da ukloni;
eli da te sluam, a u smrt me goni!
DON RODRIGO
Ma u da uklonim, al znaj elja mi je
Da ga tvoja ruka u mene zarije;

I nemoj da eka od mog uzbuenja

Da odluke svoje kukaviki menja.
Prenaglim li sada zbog nenadne strasti,
I oca i sebe tad liiu asti.
amar dat vitezu zna li ta to znai!
I ja beh uvreen, morah krivca nai.
Osvetih ast svoju i svog oca; eto,
Opet bih da treba ponovio sve to,
Mada se za tebe svom silom svog plama
Borih protiv oca, protiv sebe sama.
Uprkos dunosti, uvredama kletim,
Kolebah se dugo da l da se osvetim.
Ili tvoja mrnja ili vena bruka!
Ipak miljah da mi prenaglila ruka.
Optuivah sebe zbog estine, mada
Lepota bi tvoja prevagnula tada
Da na ari tvoje ne rekoh u sebi:
Bez asti nju nikad zasluzio ne bi;
Ako jo za mene ima malo strasti,
Volee me asna, prezree bez asti.
Posluam li ljubav to u meni peva,
Tad biu dostojan samo tvoga gneva.
I opet ti kaem, slomljen no bez straha,
To to u da tvrdim do poslednjeg daha:
Uvredih te bolno, al ne bee druge,
Da zasluim tebe, liim se poruge.
Oduih se ocu, oduih se asti,
A sada sam, evo, sav u tvojoj vlasti.
Krv ti nudim svoju, pokajan, pun jada:
Prvi dug ve vratih, drugi vraam sada.
Znam da prealiti nee oca mrtva:
Nek jad ti ublai moje krvi rtva.
I prinesi hrabro krvi to on proli
Krv onog to slavno umire i voli.
HIMENA
Mada sam duman tvoj koji te proganja,
Ne mogu te krivit zbog sramna dranja;
I mada me patnja see kao maem,
Ne optuujem te, samo bol svoj plaem.
Ja znam dunost ta je: uzviena dua
Glas savesti, asto mora da poslua;
Branio si samo svoj obraz i ime
I tako na moju dunost podseti me.
Kobno ti junatvo ko primer mi slui:
Ono te osveti, ocu tvom odui.
Isti jad me mori, eka brita ista:

Da osvetim oca i ostanem ista.

Avaj! moja ljubav sasvim me pomela!
Da je druga ruka oca mi otela,
Dua bi mi nala u susretu s tobom
Jedinu utehu u patnji nad grobom,
A nesreu ne bih oseala vie,
Jer ta draga ruka suze moje brie.
Izgubivi oca, tebe gubim, tuna,
Uprkos ljubavi; to sam slavi duna.
Jer zakoni asti more me i tite:
Uinjeni zloin glavu tvoju ite.
I nemoj da eka od mog uzbuenja
Da e kukaviki kaznu da ti menja.
To nikakva ljubav izmenila ne bi:
Po asti ja moram biti ravna tebi;
Dostojan si mene, jer bol taj mi zada,
Zavredeti tebe moram i ja sada.
don RODRIGO
Nek slava i dunost vie te ne tite:
Evo dajem glavu koju ast ti ite;
Pa je rtvuj njenoj otmenosti namah;
Kako blag e biti tvoje ruke zamah.
eka li na pravdu od tog nema hasne:
Odgaa pobedu asti, a i kazne.
Znaj, umreu srean od te divne ruke.
HIMENA
Nisam ja tvoj delat; o, spasi me muke.
Zar mogu da uzmem ponuenu glavu?
Ti uvaj svoj ivot, ja u svoju slavu.
Ponuena glava ne vredi mi nita,
Pribavit je moram mrtvu, sa stratita.
don RODRIGO
Tvoja strast za mene ula sve bi,
Stoga i ja moram biti slian tebi.
Zar da tvoga oca sveti druga ruka!
Znaj, Himeno, to je sramota dvostruka.
Ja sam svojom rukom sprao ljagu srama,
I ti mora oca da osveti sama.
HIMENA
Okrutnie, zato mui me toliko?
Ni tvoju osvetu ne podra iiko!
Slediu tvoj primer sa arom sve jaim
Da svoju ast s tvojom au izjednaim.
Ni sen moga oca to podnela ne bi:
Da duguje tvojoj ljubavi i tebi.
DON RODRIGO

Dunost ti je stroga ak i kada pati!

Zar mk nee iajzad milost smrti dati?
U ime svog oca i nae mladosti,
Ubij me rad *krvi il iz -samilosti.
Tvojom rukom mreti zar to 1nije bolje
Nego tvoja mrjnja da me veno kolje?
HIMENA
Avaj! ne mrzm te.
DON RODRIGO
Mora.
HIMENA
Al ne mogu.
DON RODRIGO
Zaboravlja prezir i osudu strogu?
Biemo oboje prezreni i krivci
Kad otkriju tvoju ljubav zavidljivci!
Naa tajna do njih nek nikad ne dopre,
Stoga ti me ubij, uutkaj ih to pre.
HIMENA
Ako te potedim proslavih se vie;
I elim da zavist na mene kidie
I raznese svetom moju tunu slavu:
Da te volim strasno trae tvoju glavu,
Idi, neu moi bolu da odolim
Gledajui onog kog gubim i volim.
Tvoj odlazak neka skrije nona sena:
Vide li te ast je moja ugroena.
Jedino me mogu okaljati zlobom
Doznaju li da sam bila ovde s tobom.
O, ne daj da budem rtva mranih sila.
don RODRIGO
Ubij me!
HIMENA
Odlazi.
DON RODRIGO
ta si naumila?
HIMENA
Kraj sveg ara to mi gasi srdbu strogu,
Osvetiu oca, uinit to mogu;
No uprkos asti, dunosti i stega,
elim da mi nita ne uspe od svega*
don RODRIGO
O, udo ljubavi!
HIMENA
O, bede, o, jada!
don RODRIGO

Kako zbog oeva naa ljubav strada!

HIMENA
Ko bi verovao!
DON RODRIGO
Ko bi ikad reko?
HIMENA
Da je srea blizu a tako daleko!
don RODRIGO
Da e more besno da se zapenui
I pred samom lukom da nam lae srui!
HIMENA
Kajanja i patnje!
DON RODRIGO
U jedno se slie!
HIMENA
Odlazi, molim te, ne sluam te vie.
don RODRIGO
Gasnuu lagano, gonjen ko zver. Zbogom.
Dok ne naem spokoj u tvom besu strogom.
HIMENA
Ako moja revnost oca mi osveti,
Kunem ti se, s tobom i ja u umreti.
Zbogom. A sad pazi da te ne primete.
ELVIRA
Gospo, i uprkos te nesree klete . . .
HIMENA
O, mani, Elviro; u tiini noi
Hou da uzdiem, da isplaem oi.

SCENA PETA

DON DIJEGO
Savrenu sreu dua samo sluti:
I najveu radost tuga nam pomuti;
Uvek neka briga, neki nemir tajni
Da pomrai dana naih polet sjajni.
A i sad mi nemir traperi u dui:
U radosti plivam, a strava me gui.
Videh mrtva onog to uvredu zada,
Ruku-osvetnicu elim videt sada.
Al uzalud sav trud; ve slomljen od briga
Obilazim gradom traei Rodriga:
Istroih svu onagu iz svog starog tela

Da pronaem sina, pobedkika smela.

I svakoga trena kroz no tamnu, gustu,
Mislim da ga grlim, al sen grlim pustu.
Tada moja dua, rtva varki, sena,
Od dvostruke strave dre, zanesena.
Ne znam da l pobee od kazne i patnje;
Strah me mrtva grofa i njegove pratnje;
A ona je brojna; pa me sveg omami
Miso da je mrtav, il da sputan ami...
Nebo! da l mi alje obmanu i varku
Ili vidam najzad svoju nadu arku?
On je, nema sumnje; nema straha vie,
Sve se moje elje, Boe, ispunie.

SCENA ESTA
Don Dijego, Don Rodrigo

DON DIJEGO
Najzad dade nebo da te vidim, sine!
DON RODRIGO
Avaj!
DON DIJEGO
Ne daj da me radost ova mine;
Dopusti da hvalim svoga sina dina,
Po vrlini, asti meni tako slina:
U hrabrosti tvojoj to svak joj se divi
Slavna naa loza sad ponovo ivi:
Ti potie od nje, i po njoj si slavan,
A tvoj prvi dvoboj svim je mojim ravan;
O svome si aru sjajan dokaz dao,
Po ugledu, asti mene dostitao.
Podrko starosti, uteho mog vida,
Dirni sede kose oprane od stida,
Poljubi taj obraz gde bee ig srama
to ga je zbrisala hrabrost tvoja, sama.
don RODRIGO
Zar tu poast, oe, zasluili niste?
Ta vi me stvoriste, vi me odgojiste;
I srean sam stoga to vam laska, godi
Zamah maa to vas bede oslobodi.
A nek vam moj govor radost ne ugui
Ako dam oduke i ja svojoj dui:

Moda e mi patnju olakati rei;

Ve dugo me govor va u tome prei.
Neu da se kajem to beh vaim titom,
Ali vratite mi to izgubih pri tom.
Osvetih vas maem, al taj podvig asti
Ljubavi me lii, sreu upropasti.
Ne recite nita; sve izgubih, tuan,
A vratih vam sve to to vam bejah duan.
DON DIJEGO
Plodovi tvog ina mnogo vie vrede:
Ja ti dadoh ivot, ti me lii bede;
A kako ja asti rtvovao sve bi',
Utoliko vie sad dugujem tebi.
Prema svome bolu odnosi se strogo:
ast je samo jedna, a ena je mnogo!
Ljubav ko milinu, ast ko dunost shvati,
DON RODRIGO
ta rekoste, oe?
DON DIJEGO
To to mora znati.
DON RODRIGO
Osveena ast se meni samom sveti,
A roeni otac neverstvom mi preti!
Slina je sramota, ista bruka eka
Kukavicu ili neverna oveka.
A na moju vernost nemojte huliti,
I veran i astan takav elim biti.
Suvie je jaka spona to me stee,
Mada nemam nade, re me ipak vee:
Nju ni izgubiti, ni zadrat mogu,
Pa smrt traim: kaznu pravednu i strogu.
DON DIJEGO
Ne trai u smrti razreenje jada;
Kralju svom i zemlji potreban si sada:
Dumanska je flota reku zaposela,
Unititi eli gradove i sela;
Doplovie Mavri, dovee ih plima,
Prikrae se nou naim bedemima.
Na dvoru je mete, svuda nemir vlada,
Leleci se uju ulicama grada.
U tom optem jadu, a na sreu svoju,
Skupih prijatelje, njih petsto na broju,
Koji pohitae da sa puno ara
Spasu od sramote prijatelja stara.
Ti si ih preteko; al njihove ruke
Prolie mavarsku krv sred nae luke:

Stavi se na elo ove drube smele,

To ast ti nalae a oni te ele.
Potisni dumane to drsko nasru,
Ako ve smrt trai umri lepom smru;
Iskoristi sreu to sudba ti prui:
Kralja svojom smru spasi i zadui;
Al rae se vrati s palmom oko glave,
Nemoj da te samo zbog osvete slave.
Privoli sve one to ti hrabrost cene:
Milost svog vladara i utnju Himene.
Voli li je strasno pobedi u boju,
Pa e opet ljubav zadobiti svoju;
Al sad nije vreme za te puste prie:
Poleti ko soko, jer vreme protie;
Hajde, i dokai svom vladaru jasno
Da e mrtvog grofa zameniti asno.

IN ETVRTI

SCENA PRVA
Himena, Elvira

HIMENA
Nisu li, Elviro, eve te vesti krive?
ELVIRA
Ne, gospo; svi mu se iz sveg srca dive,
Junaka mu dela do neba uznose,
U jedan glas svi se Rodrigom ponose;
A Mavri se sa njim grdno provedoe:
Nasrnue hitro hitro pobegoe.
Troasovnu bitku zadobili mi smo,
Dva mavarska kralja pri tom zarobismo.
Rodrigo je stizo uvek prvi, svuda.
HIMENA
Zar ba svojom rukom poini ta uda?
ELVIRA
Ta dva kralja to su u ropstvo nam pala
Njegova je hrabra ruka savladala.
HIMENA
Gde je mogla ta vest divna da se uje?

GJTj
ELVIRA
U narodu, koji u zvezde ga kuje
I koji ga slavi itrom zemlje ove,
Anelom-uvarom i spasom ga zove.
HIMENA
Da li ga i vladar ceni s tol'ko ara?
ELVIRA
Rodrigo jo ne sme izi pred vladara,
Al mu don Dijego u ushitu punom
Predade dva kralja, dva sunja pod krunom,
I zatrai milost za sina-junaka
Koji spase zemlju od ropstva i mraka.
HIMENA
A da nije ranjen?
ELVIRA
To bi se ve znalo;
Vi bledite, gospo; smirite se malo.
HIMENA
Zar pravedni bes moj poe da sustaje?
Brinem se za njega; al znam dunost ta je.
Narod ga uzdie, slavi na sva usta,
A ast moja uti i dunost posusta!
Nek umukne ljubav, bes nek se probudi:
On svlada dva kralja, al mog oca ubi!
O mom jadu zbori na meni crnina *
Koju mi zaveta njegova vrlina;
Neka spasioca vide svi u njemu,
Ja pak njegov zloin nalazim u svemu.
Vi to povratiste snagu moga besa,
Korotni velovi kraj turobna lesa,
I ti, tuni sjaju posmrtnih poasti,
Zauzdajte nenost rad pobede asti;
I tek kad ovrsne ta ljubav bez leka
Pomenite tunu dunost to me eka,
Napadnite onog to pobede nie.
ELVIRA
Smirite se, gospo, infantkinja stie.

SCENA DRUGA
Infantkinja, Himena, Leonora, Elvira

INFANTKINjA
Ne dolazim suze da utolim tvoje
Ve da slijem s njima i uzdahe svoje.
HIMENA
Veselju vam optem pridruit se treba,
Uivajte radost, nenadni dar neba;
Jediio ja, gospo, imam na pla prava.
Strah od koje zemlju Rodrigo spasava
I opte spokojstvo to on stee maem
Samo meni daju to pravo da plaem:
Sluio je kralja, grad spasao muka,
Al za mene bee pogubna mu ruka.
INFANTKINjA
Njegova je hrabrost poinila uda.
HIMENA
Znam tu munu novost to se pria svuda.
O njemu svi kau: on dumane svlada,
U boju je hrabar, a s ljubavi strada.
INFANTKINjA
Zato ti je muna ta vest i ta hvala?
Tog si mladog Marsa negda svojim zvala,
Vi ste se voleli; kakve su to mene?
Ta kad njega hvale tad tvoj izbor cene.
HIMENA
Njegove vrline moe svak da hvali;
Al to e na mene mnogi jad da svali.
Rei to Rodriga diu iznad sveta
Kau mi ta gubim kada gubim njega.
O, okrutna patnjo to svest mi pomrai!
to ga vie hvale moj ar sve je jai:
Ipak sveta dunost stoji iznad svega,
Uprkos ljubavi smrt traim za njega.
INFANTKINjA
Dranjem si svojim stekla potovanje,
A naporom asnim na dvoru priznanje;
Tvome divnom srcu svi su poast dali,
Svak ti ljubav ali, a hrabrost ti hvali.
Prihvata li savet koji u ti dati?
HIMENA
To bi bio zloin vas ne posluati.
INFANTKINjA
Pravednost od jue nije i od danas.
Rodrigo jedina sad nada je za nas,
Podrka Kastilje, naa desna ruka,
Dumanima uas, uzdanica puka.
I sam mu se vladar iz sveg srca divi:

U Rodrigu veli duh tvog oca ivi.

U dve u ti rei najzad sve to rei:
Njegova smrt vodi ka optoj nesrei.
ta! zar zbog osvete to u tebi dremlje
Da srui sigurnost nae svete zemlje?
Zar osveta tvoja ima na to prava
Da nas kao krivce sve skupa kanjava?
Ne velim da mora sada, posle svega,
Zloina, optube, udat se za njega:
Od te elje i ja odvraam te danas;
Ljubavi ga lii, al tedi ga za nas.
HIMENA
Zar da mi se dua dobrotom razmee!
Dunost moju nita zauzdati nee.
I mada mi ljubav i sad k njemu hrli,
I mada ga narod a i vladar grli,
I nek oko njega sve sam junak vrvi,
Moj e empres ipak da mu lovor smrvi.
INFANTKINjA
Otmeno je kada rad osvete mora
Dunost da napada i najdraeg stvora;
Al delo je mnogo otmenije, vee:
Zaboravit sebe rad sveopte sree.
On e biti kanjen gorko ako zgasne
U tvom srcu plamen ljubavi ti strasne.
Dobro zemlje nek je prva tvoja briga.
A ni kralj ba nee napustat Rodriga.
HIMENA
Ne mogu da utim i uprkos kralja.
INFANTKINjA
Al dobro pripazi ta ti init valja.
Zbogom. Ipak mirno razmisli o svemu.
HIMENA
Moj otac je mrtav. Dvoumit se emu?

SCENA TREA
Don Fernando, Don Dijego, Don Arijas, Don Rodrigo,
Don Sano

DON FERNANDO
O, dini potome slavne loze panske,
Te vene potpore zemlje kastiljanske;

Po hrabrosti svojoj i rod ti je slavan,

A po podvizima ti si njima ravan.
I ta moe da ti znai moja hvala,
Ta prema tvom inu, moja mo je mala.
Ti Mavare strane porazi pred lukom,
Skiptar moj uvrsti svojom snanom rukom,
O pobedi tvojoj pristigoe vesti
Pre nego to dospeh izdat zapovesti!
Da; podvizi tvoji takvi su da ne bi
Kralj tvoj ikad mogo oduit se tebi.
Al dva kralja-sunja smatraj mojim darom;
uo sam: zovu te Sidom, gospodarom.
I, eto, mavarska ta re podseti me
Da od srca dam ti to poasno ime;
Budi Sid: na ponos i sva naa nada,
Nek dru pred tobom Toledo, Granada;
I neka svi vide u tom jednom slogu
Da se tebi nikad oduit ne mogu.
don RODRIGO
Neka Vaa Visost stida me potedi.
Zar zasluga moja takve hvale vredi?
Pred vladarem silnim crvenim se, eto,
Tako malo hvale dostojno je sve to.
Znam: dugujem zemlji, tom dugu najviem,
I krv svog ivota i vazduh to diem;
Pa ak i da ivot izgubim u boju
I tad samo vrim svetu dunost svoju.
DON FERNANDO
Al oni koji me zovu gospodarom
Ne vre svi dunost sa tolikim arom;
I samo bezumlje moe da dovede
Do takvog uspeha i takve pobede.
Stoga primi hvale to tebe se tiu;
A sad mi o boju poni celu priu.
DON RODRIGO
Ko to znate, sire, ta opasnast bliska
Od koje u gradu nasta strah i vriska
Skupi kod mog oca grupu prijatelja,
I tako bezumna javi mi se elja...
Nek mi Vaa Visost tu smelost oprosti
to delah bez vaeg znanja i milasti:
Mavri behu blizu; vod se vrsto slio;
Moj dolazak na dvor poguban bi bio;
Kad ve moram mreti, s mnogo vie ara
Umreu u borbi za svog gospodara.
DON FERNANDO

Opratam ti smelost to osveti oca;

U slobodi zemlje ima branioca.
Zalud e Himena od sad da mi zbori,
Sluau je samo da jad je ne mori.
Al nastavi dalje.
DON RODRIGO
Vodim etu smelu,
A odlunost muka blista joj na elu.
Bilo nas je petsto; putem puk se die,
Tako nas u luku tri hiljade stie.
Videvi nas kako koraamo smelo,
I najstraljiviji podigoe elo!
Dve treine ljudstva u lae sam skrio,
A lae u luci kriom usidrio.
Drugi, to ostae sa mnom da se bore,
Postaju brojniji, a oi im gore,
Dok prileu zemlji u mrtvome muku;
I tad pade mrkla no na nau luku.
Naredih da svuda prikriju se strae,
Jer skrivanje nae podhvate pomae;
Delah ko da imam nareenje vae
I tako bez rei svi me posluae.
Pri svetlosti zvezda to trepte sred mraka
Ugledasmo najzad tri'est jedrenjaka.
Naila je plima: zajednika snaga
I Mavre i more dovede do praga.
Mi ih propustismo; svud tiina vlada,
Opustela luka i bedemi grada.
Sveopta tiina uveri lukavca
Da je neopaen doo do rukavca:
Usidrie lae, a posada navre
U ruke to spremno doekae Mavre.
Mi se podigosmo i tada se zau
Pokli koji dade novu snagu mau.
Tada oni to se na brodove skrie
Uinie rum; Mavri se zbunie;
Napustiv brodove osetie stravu:
Vidi Mavar ludu da izgubi glavu.
Dooe rad pljake, a eka ih bitka,
S obale i reke seva sablja britka.
Pre no to su mogli dati otpor prvi,
Potekoe reke zle mavarske krvi;
Al uprkos tome skupie ih voe;
Oni se sredie, prvi strah ih proe,
Stid da e bez borbe pasti kao vlati
Ustavi rasulo i hrabrost im vrati,

Pa trgoe smelo sablje-dimiskije,

Tad i naa krv je poela da lije.
I zemlja, i reka, lae, pristanite
Sve postade grozno, smrtno razbojite.
Koliko junatva, koliko junaka
Ostade bez slave u platu tog mraka
Gde svako bi svedok samo svoje see
Ne znaju sudbina kom e da pritee!
A ja na sve strane ohrabrujem nae,
Nek kidiu, smrti neka se ne plae,
Svrstavam za borbu nove borce svoje;
Do zore ne znadoh kako stvari stoje.
Al kad svanu. vidim: pobeda je bliska,
Poraene Mavre stade strah i vriska;
Kad videe da se borba rasplamsava,
Pobedniku elju tad zameni strava:
Jurnue u lae, uad odsekoe
I uz strane krike hitro pobegoe.
U bezglavoj urbi ne vode rauna
Da l su se dva kralja domogla svog una.
O tome ne misle: strah im ruke vee;
Doplovie s plimom, a s osekom bee.
Ali ta dva kralja, usred naih vojski,
Uz ranjene Mavre jo se bore svojski;
Krv po njima lipti, ali se ne daju,
Uzalud im viem da nam se predaju:
Vitlaju sabljama, ne miu se smesta;
Al vide vladari da im vojske nesta,
Da je sve uzalud. Pitaju za vou.
Ja istupim. Oni u susret mi pou.
Oba sunja-kralja uputim vam smesta.
I tako, s nestankom vojske, borba presta.
Na taj nain, eto, a u znaku slube . . .
SCENA ETVRTA
Don Fernando, Don Dijego, Don Rodrigo, Don Arijas,
Don Alopzo, Dop Sano

DON ALONZO
Dolazi Himena u vezi optube.
DON FERNANDO
Nelagodna dunost eka me. Sad idi.
Neu da je silim da se s tobom vidi.
To je moja hvala za tvoj podvig vrli;

Al doi da kralj tvoj neno te prigrli.

(Don Rodrigo odlazi)
DON DIJEGO
Himena ga tui, ali ga i titi.
DON FERNANDO
Kau da ga voli; sad u proveriti.
Pognite svi glave.

SCENA PETA
Don Fernando, Don Dijego, Don Arijas, Don Sapo,
Don Alonzo, Himena, Elvira

DON FERNANDO
Najzad, kraj je muka,
Vas je osvetila boje pravde ruka:
Rodrigo savlada Mavre tokom noi,
Al umre od rana, tu, na nae oi.
Zahvalite nebu to vas minu beda.
(Obraa se don Dijegu)
Vidite li kako namah posta bleda.
DON DIJEGO
Onesvestie se. Divite se sada
Ljubavi to takvu patnju zna da zada.
Bol joj izda tajnu to u srcu drema:
Ona voli njega; sumnje vie nema.
HIMENA
Zar Rodrigo mrtav?
DON FERNANDO
iv je, nepovreen,
U ljubavi svojoj veran, nepobeen.
Neka dua vaa prestane da strada.
HIMENA
Od sree il jada u nesvest se pada.
Iznenadna radost oveka uznosi,
A kad dirne duu ula nam pokosi.
DON FERNANDO
eli li da svima sad zavara oi?
Ta patnja se tvoja jasno osvedoi.
HIMENA
Pa neka me more patnje netremice,
Da: bol je dovela do te nesvestice.
Vidite kako me sudba usliila!

Smrt bi me njegova osvete liila;

Umre li za kralja sred krvava boja,
Propae i mrnja i namera moja:
Takav kraj mi lii na nepravdu teku.
Smrt njegovu traim, al ne smrt viteku,
Ne elim da umre slavno, na bojitu,
Ni na polju asti;. nego na stratitu;
A zbog moga oca, na sred bojne vatre;
No da mu se ime sa spomenom zatre.
Umreti za zemlju znai divno mreti:
Venost nee da mu zaboravom preti.
Volim bez zazora pobedu Rodriga,
Ona mi sauva vou tog podviga,
Moju divnu rtvu kojoj poju psalme,
Koju mesto cvea sad kruniu palme;
A ja, jednom reju, slavnog branioca
Smatram divnom rtvom za oltar mog oca
Avaj! zaludni su svi uzdasi moji!
Neka se Rodrigo od mene ne boji:
Ta moja mu suza nakoditi nee
Dok po vaem carstvu slobodno se kree.
Blagoslove vae likujui prima,
A sa mnom pastupa kao s dumanima;
Pravda, udavljena u njihovoj krvi,
Daje pobedniku nov mig da je prvi.
Sledimo mu kola sred sveopteg slavlja,
Dok nepravda lovor na glavu mu stavlja.
DON FERNANDO
Suvie je estok bes tvoj, draga keri.
Kad se pravda deli paljivo se meri.
Ubie tvog oca, on napada bee:
Preblagi zakoni uvek ba ne gree.
Pre no to osudi pravdu zbog svog jada
Pitaj svoje srce gde Rodrigo vlada:
Ono, u potaji, blagoslov mi alje
to takvog junaka uvam ti i dalje.
HIMENA
uvate za mene? tvorca moga pakla!
Onog to me slomi a mog oca zakla!
Tako potujete pravednu mi ljutnju
Da moj krik u vama izaziva utnju.
Jer se ogluiste o pravdu mog plaa,
Morau ja, sire, da se latim maa;
Jer i on je mene tako ucvelio;
Uvredu bi moju tek ma iscelio.
Sve vae viteze u pomo u zvati:

A mom osvetniku ruku svoju dati;

Neka ga pobede; tad biu bez briga,
Dau sebe onom ko kazni Rodriga.
Objavite, sire, taj moj zahtev gaevni.
DON FERNANDO
Al' znadi, Himeno, taj obiaj drevni
Gde se zbog uvrede svak za bode grabi
Ubija najbolje, a dravu slabi.
A ta pravda esto nepravina biva:
Ubija nevina a pomae kriva.
Ja pratam Rodrigu; i neu da gine
Izloen udima udljive sudbine;
Mada ti uvredu on negda poini
Odoe s Mavrima njegovi zloini.
DON DIJEGO
Zbog njega menjate zakone ,i prava
Kojih se oduvek i dvor pridrava!
ta e rei narod a ta zavist iva
Ako pod zatitom vaom on se skriva,
Naavi izgovor da se ne pojavi
Gde smrt asnu trae svi junaci pravi?
Njegove e slave svako da se gnua!
Plod pobede svoje nek bez stida kua.
U boju sa drskim grofom bee bri,
A i bolji junak. Nek tu slavu dri.
DON FERNANDO
Odobravam dvoboj, kako spor bi presto;
Al padne li jedan, na njegovo mesto
Sto drugih e doi. Himenina ruka
Stvorie mu bezbroj suparnika, muka.
Jedan protiv sviju! Zar to pravda ite?
Ne. Nek samo jednom ue u bojite.
Valjana junaka, Himeno, izberi;
Ali posle nita ne zahtevaj, keri.
DON DIJEGO
Tim pravdate one to on stravom mori:
Niko sa njim nee smeti da se bori;
Kad sazna za dino Rodrigovo delo
Koje drsko srce napast bi ga smelo?
Ko da se usudi na takva viteza?
Ko je tako hrabar ili bez opreza?
DON SANO
Odobrite dvoboj: evo vam viteza;
Ja sam tako hrabar, ili bez opreza.
Podajte tu milost aru to me ganja;
Gospo, setite se svoga obeanja,

DON FERNANDO
Himeno, o svemu razmisli do jutra.
HIMENA
Drim obeanje.
don FERNANDO
Sprem'te se za sutra.
DON DIJEGO
Zato odlagati? Ta junak na glasu
Spreman je za borbu u svakome asu.
don FERNANDO
Umgoran od boja tad bi se borio!
DON DIJEGO
Priaju o boju on se odmorio.
DON FERNANDO
Neka barem sat-dva duom svojom dane.
Al da dvoboj ovaj primer ne postane
I kako bih svima sad do znanja dao
Da sam i na ovo nerado pristao,
Ja sa dvorjanima neu doi tamo.
(Obraa se don ArijasJ
Sudite im smelost, al po pravdi samo:
Gledajte da budu hrabri i. poteni;
Onda pobednika dovedite k meni.
Ma ko bio, istu nagradu zaslui:
Himena e neno da mu ruku prui
I preda mnom e se na vernost zakleti.
HIMENA
Zar mi vladar takvom strogou sad preti!
DON FERNANDO
ta! ali se; al ar tvoje strasti veli
Da ko pobednika ba Rodriga eli.
Odluci se ovoj nemoj opirati:
Jednom od njih mora ruku svoju dati.

IN PETI

SCENA PRVA
Don Rodrigo, Himena

HIMENA

O, drskosti! zar ti! usred bela dana!

Idi. Znaj, ast moja ve je okaljana.
DON RODRIGO
Idem u smrt, gospo; a tu kroih nogom
Da pre no to umrem kaem zadnje zbogom,
Jer vena mi ljubav, dunik vaih ari,
I smrt eli da vam ko poast podari.
HIMENA
Ide u smrt!
DON RODRIGO
Gospo, taj trenutak traim
Smru svojom mrnju vau da ublaim.
HIMENA
Pa zar je don Sano tako straan, Boe,
Da junaka ko ti uplaipi moe?
Zar je tako silan? A ti straha rtva,
Pa jo pre sukoba vidi sebe mrtva!
Ti to se ni Mavra ni grofa ne boja,
Izgubi svu hrabrost uoi dvoboja!
U odsudnom asu ti postade gorim.
DON RODRIGO
Ja idem da ginem, a ne da se borim;
Jer odanost moja ar ivota smrvi
Kada videh da ste eljni moje krvi.
Ja hrabrosti imam, al klonue ruka,
Jer branim svoj ivot: izvor vaih muka.
Da, ja bih ve sino, gospo, mrtav bio
Da sam se jedino rad sebe borio:
Braniti se loe u pravednom boju
Znailo bi izdat kralja, zemlju svoju.
Ja ivot ne mrzim ba toliko mnogo
Da bih kroz izdajstvo smrti se domogo;
A sad je jedino re o mojoj glavi:
elite da umrem pa ma nek me smlavi.
Vae kletve drugu ruku izabrae
(Ja ne bih dostojan da umrem od vae);
Neu da odbijem zamah ljuta maa:
Kad se za vas bori cenim napadaa;
I srean to za vas krv se moja lije;
Jer za vau ast se borba ova bije,
Nek mi rije maem po grudima golim,
Tu u kobnu ruku ko vau da volim.
HIMENA
Tuna moja dunost to osvetu ite,
Mada me zakoni takve pravde tite,
Zahteva od tebe groznu rtvu koja

Kae da otkrije grudi usred boja?

Onda znaj: nije re tek o tvojoj glavi,
Nego i o asti, neto i o slavi:
Mada sjaj ivota nikada ne tamni,
Tvoja smrt e biti poraz, i to sramni. '
Dua ti ast vie nego mene voli,
Jer ti samo zbog nje krv mog oca proli,
Zbog nje se odree, i uprkos strasti,
Divne nade da me ima svu u vlasti:
Al ipak premalo ceni slavu svoju
Kad bez borbe eli umreti u boju. ,
Kakve ti to udi hrabrost salomie?
Zato bee hrabar, zato nisi vie?
Zar si hrabar samo da mi patnju zada?
A zar pred drugima na kolena pada?
Ti to se mom ocu okrutno osveti
Zar eli bez borbe, poraen umreti?
Pred dunou mojom stoje teki dani;
Ako nee ivot, bar ast ovoju 6rani!
DON RODRIGO
Posle smrti grofa, mavarskog poraza
Treba li za slavu jo kakva dokaza?
Ona sme da prezre ivot i tekoe:
Zna se: moja hrabrost moe sve to hoe,
Da joj nema ravna ispod ovog svoda,
Da su mi najdrai ba ast i sloboda.
U toj borbi mogu da izgubim glavu,
A da ne rtvujem ni obraz ni slavu,
I, verujte, nee pasti na um nikom
Da kog drugot smatra pravim pobednikom.
Svi e rei samo: ,,Voljae Himenu;
Al ne moga podnet stranu mrnju njenu;
U smrti on nae spas od teka jada,
Njegova mu draga kobnu ranu zada:
Ona smrt mu prizva; tad taj junak slavan
Miljae da ivot zloinu je ravan.
Da osveti oca on dragu izgubi,
Da osveti dragu on i sebe, ubi,
Voljae ast vie nego dane svoje,
A Himenu svoju vie no oboje".
I tako u, gospo, u tom zadnjem boju
Samo uveati dinu slavu svoju;
I ta omrt e moju slavu da razvije,
A to nikom, gospo, jo uspelo nije.
HIMENA
Kada te od smrti ve ne mogu spasti,

Jer prezire ivot i sve drai asti,

U ime ljubavi ij ar se ne gasi,
Brani sebe muki, don Sana me spasi,
Junaki se bori, sauvaj me zlosti:
oveka za koga nemam naklonosti.
ta jo da ti kaem? Brani se i bori,
Podri tu dunost to u meni gori;
Ako ti je dua sa mnom zanesena
Pobedi u borbi, jer ja sam joj cena.
Zbogom; idi to pre, sva od stida gorim,
DON RODRIGO
Ima l nekog sa kim ne smem da se borim?
Doite, Navari, Mavri, Kastiljanci,
Doite, iajbolji junaci i panci,
Zdruite se listom u ete odvane
Da svladate ruke to postae snane;
Sjedanite moi protiv moje sree:
Oivelu nadu niko svladat nee!

SCENA DRUGA

INFANTKINjA
Da li da te sluam, glasu otmenosti,
to mi sreu upropasti?
Da li da te sluam, ljubavi-slabosti,
to ustade protiv te tiranske vlasti?
Da l ljubavi ili asti
Dae tuni cvet mladosti?
Rodrigo, po svemu meni ravan ti si;
No, mada si hrabar, sin kraljevski nisi.
Zato razgranii, o sudbino preka,
ast od mojih nada?
Zar vrlina retka ne zna sebi leka
I zar mora zbog nje da mi ljubav strada?
I koliko suza, jada
Ranjeno mi srce eka
Ne bude li znalo ni ar da utoli,
Niti da pribavi onog koga voli!
Suvie sam stroga; zato prezirati
Ljubav, kada volim strasno?
Za mene je monarh, to mi valja znati,
Ali i s Rodrigom ivela bih asno.
Pobediv dva kralja lasno,

Moda e ga kraljem zvati?

Sid, ime viteko sa kojim se dii,
Veli mi iji si i kome prilii?
Dostojan je mene, al uzalud sve je:
Mene gordost upropasti.
A Himenu mrnja sad toliko greje
Da joj je jo vie razbuktala strasti:
Moje nade nee spasti
Ni ta smrt to mrnju seje,
Jer rad moje kazne sudbina je dala
Da im ljubav bude jaa od svih zala.

SCENA TREA
Infantkinja, Leonora

INFANTKINjA
ta e, Leonoro?
LEONORA
Da s vama podelim
Spokoj to ovlada biem vaim celim.
INFANTKINjA
Odakle da doe spokoj usred jada?
LEONORA
Ako ljubav s nadom i ivi i strada
Rodrigo vas nee zanositi dalje,
Jer, znate, Himena u borbu ga alje:
Il e poginuti il muem joj biti,
Tako e, bez nade, duh va ozdraviti.
INFANTKINjA
Nek to bude to pre!
LEONORA
Zar se gospa nada?
INFANTKINjA
Zar ja ni na nadu nemam prava sada?
Ako se Rodrigo mora tako tui
Znau iz te borbe svu korist izvui.
Ljubav, taj preblagi zlotvor to me mui,
Zaljubljene due lukavosti ui.
LEONORA
Zar bi mogli, gospo, uiniti ita
Kad smrt jednog oca ne moga im nita?
Mada se zarekla kraj oeva lesa,

Ne goni Rodriga iz osvetnog besa.

Pristaje na dvoboj, a nek borac smeli
Bude taj ko za nju boriti se eli:
Jer Himena nije nala utoita
U onih to znaju slavu borilita;
Dok izbor don Sana nade njene jaa,
Jer on prvi put e da se lati maa.
A to neiskustvo u propast ga vodi
I to nije slavan to njoj samo godi.
Lakoa izbora kazuje vam jasno
Da eli reenje i lako i asno:
Njen Rodrigo bie pobednik u boju,
A ona e dunost izvriti svoju.
INFANTKINjA
To vidim i sama, al uprkos svega,
Kao i Himena, volim samo njega.
I sad ta da radim od ljubavi svoje?
LEONORA
Setite se ko ste, rodio vas ko je.
Vi ste za vladara, za plemia niste.
INFANTKINjA
Moje naklonosti nisu vie iste.
Nije to Rodrigo, prost plemi, kog volim;
Drugim ga imenom milujem i molim:
Mlad je, ali slavan irom svih zemalja,
To Sid je junaki, gospodar dva kralja.
Svladau svoj plamen, ali ne zbag sveta,
Nego da ljubavi njihovoj ne smeta.
ak kad bi zbog mene postao i vladar,
Ja ne bih uzela to to dadoh na dar.
Dvoboj ovaj nov e venac mu uzbrati,
Himeni u dragog i ponovo dati.
Ti to zna da ita patnje s moga ela,
Zavriu, znadi, to sam zapoela.

SCENA ETVRTA
Himena, Elvira

HIMENA
Ja sam za aljenje, Elviro; ja stradam!
Kakvo dobro ekam, emu li se nadam?
Nit ta poeleti, nit voleti mogu,

Jer odmah se kajem, ujem savest strogu:

Zbog mene se bore dva borca, dva maa,
I najbolji ishod kotae me plaa,
A ma kako sudba da mi konac plete,
Ostah il bez dragog ili bez osvete.
ELVIRA
Bilo kako bilo, vreme patnje vida:
Il ste osveeni il dobiste Sida;
I ma kakav ishod da vam sudba prua,
Il ast vau brani il vam daje mua.
HIMENA
ta! sudba mi alje oslobodioca?
Ubicu Rodriga il ubicu oca!
Daje mi za mua jednog od mladia
Koji prolie krv najdraeg mi bia!
Kao skamenjena od straha sad stojim
I vie od smrti ishoda se bojim.
Osveto! ljubavi! dua mi propita,
Al po takvu cenu ja ne elim nita;
A ti, pokretau sudbe to me kri,
Nek bez pobednika dvoboj taj se svri
I neka u borbi niko ne nastrada.
ELVIRA
To bi bio, gospo, izvor novih jada.
Zar sudbina nema za vas blagoslova?
Morali bi pravdu traiti iznova,
Svedoiti mrnju to u vama stasa,
Progoniti dragog do sudnjega asa.
Stoga on nek bude pobednik dvoboja,
Radi svoje slave i vaeg spokoja;
Nek vas zakon borbe lii muka sviju,
A kraljeve rei vau elju kriju.
HIMENA
Misli da u sasvim da se predam tada?
Da odbacim dunost zbog ljubavnog jada?
Ni kraljeva elja, ni zakon dvoboja
Ne vae za sveta oseanja moja.
On don Sana moe da pobedi lako,
Al ast moju nee zadobiti tako.
Kralj mu sve to hoe moe da obea,
Borba za Himenu tim e biti vea.
ELVIRA
Te bezumne rei treba da vas plae:
Kaznie vas nebo zbog gordosti vae.
Eto vam smirenja; zar vam nije dosta
to u svem tom jadu ast vam ista osta?

ta hoe ta dunost? I emu se nada?

Zar zbog vaeg oca i Sid da nastrada?
Zar vam nije dosta patnje i jadanja?
Zar elite nove smrti i stradanja?
U gordosti svojoj tvrdoglavi vi ste
Svog suenog dragog vi dostojni niste;
Sav e bes nebesa da se na vas sjati:
Uzee vam dragog, a dan Sana dati.
HIMENA
Od jada, Elviro, ja ve dugo kopnim,
A ti me jo mori prorotvima kobnim.
elim da izbegnem nesreu i elim
Pobedu Rodriga biem svojim celim,
Ne zato to k njemu tee moje strasti,
Nego to ne elm don Sanu pripasti:
Ta bojazan raa puste elje moje . . .
ta to vidim bedna? Jaoj, gotovo je.

SCENA PETA
Don Sano, Himena, Elvira

DON SANO
Stupam pred vas, gospo, s ovim maem, prvi
HIMENA
ta! jo je oroen Rodrigovom krvi?
O, gledaj, drznie, moje gorke suze,
Ti, to moju ljubav, moju sreu uze!
Buknite, o strasti, kukajte bez straha:
Otac je osveen; dajte sebi maha!
ast mi oslobodi isti zamah maa
to mi slomi duu i razrei plaa.
DON SANO
S vie pribranosti...
HIMENA
Jo govori sa mnom
Ti to ubi Sida u dvoboju sramnom!
Prevarom ga ubi: takav junak ne bi
Nikada se mogo potiniti tebi.
Moja dua nee nikad da te ljubi:
Ti me ne osveti, nego ti me ubi.
don SANO
Vi me ne sluate, al u da pokuam. . .

HIMENA
O njegovoj smrti jo eli da sluam?
Zar moram da pratim hvalisanje tvoje
Dok jad njegov slika i nesree moje?

SCENA ESTA
Don Fernando, Don Dijego, Don Arijas, Don Sano}
Don Alonzo, Himena, Elvira

HIMENA _
Sire, nema vajde da tajim pred vama
To to sve do sada skrivah svim silama:
Ja voleh Rodriga; a sad suze ronim
to ga zbog osvete moradoh da gonim.
Vae velianstvo moglo je da spazi
Kako moja dunost ar ljubavi gazi.
Smrt je ta na meni ostavila traga:
Sad nisam sudija, ve nesrena draga.
Dugovah osvetu onom ko me stvori,
A suze ljubavi to mi duu mori.
Don Sano me ubi svojim arom mladim.
A jo trud mu kleti moram da nagradim!
Ako vam do srca milost zna da dopre,
Taj okrutni zakan ukinite to pre;
A tom pobedniku nesrena dvoboja
Mesto sebe dau brojna dobra svoja,
A ja u u miru nekog samostana
Da plaui skonam breme svojih Dana.
DON DIJEGO
Najzad ona voli i priznaje glasno
Da ne ini zloin tim to ljubi strasno.
DON FERNANDO
Himeno, tvoj dragi iv je, nije pao,
Don Sano ti laan izvetaj je dao.
DON SANO
Ta zabluda nije stvar mog izvetaja.
Ne stijgoh joj rei ishod okraja.
A taj dini ratnik, zbog 'kog lije suze,
,,Ne boj se", ree mi, kada ma moj uze;
,,Ovaj dvoboj ja bih ovim okonao,
Jer ti za Himenu ivot svoj bi dao.
Mene kralj na eka, a ti odmah kreni,

Izvetaj o boju podnesi Himeni,

I poloi ma svoj ispred njenih nogu.
Taj ma je prevari, i ta ja tu mogu.
Miljae da ja sam pobednik u boju,
Pa u besu namah otkri ljubav svoju,
S toliko estine, i strasno i strogo,
Da ni rei nisam izustiti mogo.
Iako pobeen, ja srean sam sada,
Uprkos svom srcu to osta bez nada,
Ja svoj poraz volim mada gubim mnogo,
Al bar sam tu divnu ljubav potpomogo.
DON FERNANDO
Ne stidi se, keri, svog ljubavnog plama,
Nemoj da porie nenost to te slama.
Nek nestane asna rumen s tvoga lica:
ast si odbranila, kanjen je ubica;
Osveta je bila okrutna i stroga:
Rodrigove patnje i opasnost mnoga.
I nebo za njega uinilo sve bi.
Ti ispuni dunost, sad misli o sebi.
Odluku da moju menja sad je kasno',
Pa uzmi za mua tog to voli strasno.

SCENA SEDMA
Don Fernando, Don Dijego, Don Arijas, Don Rodrigo
Don Alonzo, Don Sano, Infantkinja, Himena,
Leonora, Elvira

INFANTKINjA
Himeno, ne plai, zaboravi muke,
Pobednika dinog dajem ti u ruke.
DON RODRIGO
Oprostite, sire, to se tako vladam,
to uzbuen pred nju na kolena padam.
Ne dooh ko silni pobednik u boju,
Nego da vam, gospo, predam glavu svoju,
Neu da koristim ljubav to izgara
Ni zakon dvoboja, ni volju vladara.
A ako va otac zadovoljen..nije,
Krv moja i dalje nek se tedro lije.
Treba li da svladam protivnike brojne,
Da vodim po svetu lude, smele vojne

I da cele ete sa zemljom ja sravnmm,

Da se izjednaim s junacima slavnim?
Ako mogu tako da sperem svoj zloin,
Bezumlje u svoje da vam posvedoim.
Al ako va ponos, bez trunke milosti,
Moe tek u smrti da greh moj oprosti,
Ne traite vie smelog napadaa:
Evo moje glave, a evo i maa;
Samo vaa ruka moe da me svlada,
A svako e drugi od mene da strada.
I neka smrt moja bude kazna stroga;
Ne progonite me iz seanja svoga;
Moja smrt e, gospo, glas va da oivi,
Pa spomen na mene sauvajte i vi
I recite katkad kad vam navru suze:
Voleo me silno, zato smrt ga uze".
HIMENA
Ustani, Rodrigo. Sire, sad je kasno
Da poriem ita: da, volim ga strasno;
U tome se dua moja ne koleba.
Kad kralj nareuje posluati treba.
Presuda je vaa, sire, sasvim jasna,
Al recite dal je takva veza asna?
Kaete da brak taj dunost mi nalae,
Al vaa pravednost da l se sa tim slae?
Rodrigo je nuan dravi, pa eto,
Zar ja moram, sire, da mu platim sve to?
Pa zar da me veno crna savest mrvi
to sam sprala ruke u oevoj krvi?
DON FERNANDO
Vreme moe esto da ispravi greke
Koje nam se ine kao zloin teke:
Rodrito te dobi i bie mu ena.
No, mada je borba danas dobijena,
Tvoja dina ast bi morala da strada
Kada bih mu slavu nagradio sada.
Ako se odloi dan vaeg venanja
Tim nije pogaen zakon obeanja;
Ti odahni, keri, od suza i plaa,
Rodrigo e dotle da se lati maa.
Kad pobedom svojom grozne Mavre skri,
Raune im smrsi i vojske raspri,
Idi sada k njima dok umorno dremlju,
Sa vojskama silnim pustoi im zemlju.
Tvoj pomen ih strahom oblije i stidom,
Bie ,im gospodar, ve te zovu Sidom;

Neka tvoja slava do Himene dopre,

Al budi joj veran, vrati joj se to pre.
Podvizima tvojim neka svi se ude.
A poi za tebe njoj nek poast bude.
don RODRIGO
Za ljubav Himeni a u ast vladaru
ta sve ne bih mogo u svom silnom aru?
Znam, morau enju za njom da savladam,
Al srean sam to u moi da se nadam.
DON FERNANDO
Nadaj se u sebe i u svog vladara,
Himena za tobom ve davno izgara;
A da patnje srca i asti zaneme,
Pusti neka rade kralj tvoj, ma i vreme.

KRAJ