Johan Gotlib Fihte

O osnovu nae vere u boanski poredak

sveta
Pisac ovog lanka je ve odavno smatrao svojom dunou da rezultate svog
filozofiranja o gore navedenom predmetu, koje je dosad iznosio u sali za predavanje,
predstavi iroj filozofskoj javnosti, kako bi ih ona preispitala i uinila predmetom
zajednike rasprave. On je to hteo da uini sa onom odreenou i tanou, na koju
po miljenju mnogih asnih duhova svakog pisca obavezuje svetost materije koja se
obrauje; meutim, njegovo vreme je bilo ispunjeno drugim radnim obavezama, tako da
se izvoenje njegove namere oduilo.
Time to trenutno, kao suizdava ovog urnala, treba da predoi javnosti sledei
lanak jednog izvrsnog filozofskog pisca1, on s jedne strane osea olakanje; poto taj
lanak u mnogostrukom pogledu odgovara njegovom sopstvenom uverenju, tako da se
moe pozivati na njega, a njegovom autoru moe prepustiti da govori i u njegovo lino
ime; s druge strane pak smatra neophodnom potrebu da objasni svoje stanovite, poto
isti lanak u nekim drugim aspektima ne da ne protivrei njegovom uverenju, nego ga
jednostavno ne dostie; a ipak mu se ini vanim da nain razmiljanja o ovoj materiji, koji
proizlazi iz njegovog shvatanja filozofije, odmah na poetku u potpunosti bude prikazan
javnosti. Meutim, on se mora time zadovoljiti da d samo osnovni nacrt njegovog toka
misli, a njihovo dalje razvijanje ostavi za drugu priliku.
Ono to je dosad skoro svuda remetilo taku gledita, a to e moda jo dugo da
nastavi da je remeti, jeste sledee: naime, da se takozvani moralni ili bilo koji drugi
filozofski dokaz [za postojanje] boanskog poretka sveta smatrao pravim dokazom; da se
inilo pretpostavkom da putem onih demonstracija vera u Boga tek treba biti uvedena u
oveanstvo i da mu silom treba biti demonstrirana. Jadna filozofijo! Ako se to ne nalazi
ve u samom oveku, onda bih barem hteo znati, odakle tvoji reprezenti, koji ipak nisu
nita drugo do ljudi, sami uzimaju ono to nam snagom svojih dokaza ele dati; ili, ako
su ti tvoji reprezenti zaista bia vie prirode, kako onda mogu oekivati da e pronai
pristup nama, drugim biima, i da nam budu razumljivi, a da ne pretpostave u nama
neto analogno njihovoj veri? Stvar stoji drukije. Filozofija moe da objasni samo
1

Forberg: Razvoj pojma religije. (Napomena izdavaa Fihteovih dela [Imanuela Hermana Fihtea, D.
S.], preuzeto od A. F. Koha, D. S.)

ARHE
god. IX, 18/2012 (87 95)

88

J.G. Fihte, O osnovu nae vere u

boanski poredak sveta

injenice, ni u kom sluaju ih ne moe sama proizvesti, jedino da proizvede samu sebe
kao injenicu. Isto onako kao to filozofu nee pasti na pamet da ubeuje ljude da valja
ispravno zamiljati objekte kao materiju u prostoru, a njene promene ispravno kao date
u vremenskom sledu, isto tako neka ne pomilja na to da ih ubeuje da ipak veruju u
boanski poredak sveta. I jedno i drugo se verovatno deava bez njegovog uea; on to
pretpostavlja kao injenicu; i on je jedino iz tog razloga tu kako bi injenice, kao takve,
izveo iz nunog postupka svakog umnog bia. Dakle mi ni u kom sluaju ne elimo
svoje rezonovanje smatrati raskrivanjem nevernika, nego izvoenjem uverenja vernika.
Nita drugo ne treba da uinimo osim da odgovorimo kauzalno pitanje: kako ovek dolazi
do one vere?
Kljuna taka, do koje nam je stalo pri tom odgovoru, jeste da se ta vera time ne
predstavi kao proizvoljna pretpostavka od koje ovek moe, ali ne mora poi, kako god
mu bilo po volji, kao slobodna odluka da dri za istinito ono mu to srce poeli, zato to
isto to eli, kao dopuna ili zamena [ne-?]dovoljnih uveravajuih razloga nadom. Ono
to svoj osnov ima u umu, jeste apsolutno nuno; a ono to nije nuno, iz tog razloga je
protivno umu. Smatranje da je to isto istinito je varka i san, koliko god se to pobono
sanjalo.
Gde e pak filozof, koji pretpostavlja [kao postojeu] onu veru, potraiti njen
nuni osnov koji treba obelodaniti? Da li na primer u navodnoj nunosti da se sa
egzistencije ili kakvoe ulnog sveta zakljuuje na njegovog umnog tvorca? Nipoto;
jer on isuvie dobro zna da je takvom zakljuivanju sklona samo izgubljena filozofija
u svojoj zbunjenosti, kako bi objasnila neto ije postojanje ne moe negirati, ali iji
istinski osnov joj je skriven, nikako izvorni razum koji stoji pod starateljstvom uma i
pod vostvom njegovog mehanizma. ulni svet se sagleda ili sa stanovita obine svesti,
koje moe biti nazvano i onim prirodne nauke, ili sa transcendentalne take gledita. U
prvom sluaju je um primoran da se zaustavi na bivstvu sveta kao neem apsolutnom;
svet jeste zato to apsolutno jeste i on jeste takav kakav je zato to je apsolutno takav.
Na tom stanovitu se polazi od apsolutnog bivstva, a to apsolutno bivstvo je upravo svet;
oba pojma su identina. Svet postaje samozasnivajuom, u sebi dovrenom i upravo
zato organizovanom i organizujuom celinom koja u samoj sebi i u svojim imanentnim
zakonima sadri osnov svih fenomena koji se javljaju u njoj. Objanjenje sveta i njegovih
formi iz svrha neke inteligencije je, ukoliko zaista trebaju biti objanjeni samo svet i
njegove forme, a mi se prema tome nalazimo u oblasti iste napominjem: iste nauke
o prirodi, totalna besmislica. Osim toga stav: neka inteligencija je tvorac ulnog sveta,
nije ni od kakve pomoi i ne vodi nas ni korak dalje; jer on nije ni u najmanjoj meri

ARHE
god. IX, 18/2012 (87 95)

89

J.G. Fihte, O osnovu nae vere u

boanski poredak sveta

razumljiv, a umesto odgovora na pitanje koje nismo uopte trebali postaviti, on nam
daje par ispraznih rei. Nesumnjivo su odreenja neke inteligencije pojmovi; kako se
ovi mogu pretvoriti ili u materiju, u ogromnom sistemu onoga to je stvoreno ni iz ega,
ili pak mogu modifikovati ve postojeu materiju, u jednom ne ba razboritijem sistemu
pukog obraivanja samostalne vene materije, o tome jo uvek nije prozborena nijedna
razumna re.
Naravno, ukoliko se ulni svet sagleda sa transcendentalne take gledita, nestaju sve
te potekoe; ne postoji onda nikakav svet za sebe: u svemu to uoavamo, uoavamo
samo odsjaj nae sopstvene unutranje delatnosti. Ali ne moe se ispitivati osnov neega
to ne postoji; ne moe se nita pretpostavljati izvan njega, kako bi se ono objasnilo.2
Prema tome, od ulnog sveta ne vodi nijedan mogui put ka pretpostavci postojanja
moralnog poretka sveta; samo ako se ulni svet isto misli, a ne kako se to, na primer,
desilo kod onih filozofa koji su neprimetno ve pretpostavljali moralni poredak tog sveta.
Dakle, ona vera bi se morala zasnovati pomou naeg pojma natulnog sveta.
Takav pojam postoji. Nalazim sebe osloboenog od svakog uticaja ulnog sveta,
apsolutno delatan u samom sebi i kroz samog sebe; dakle, kao mo izdignuta nad svim
ulnostima. Ali ta sloboda nije neodreena; ona ima svoju svrhu: samo to je ona ne prima
2

Tako bi se moralo postaviti pitanje o osnovu samog Ja. Meu itekako originalnim pitanjima, koja su
postavljana uenju o nauci, svakako je ast da postavi najoriginalnije pripalo najnovijem getingenkom
metafiziaru koji ga zaista postavlja u svojoj recenziji uenja o nauci u Getingenkom uenjakom
glasniku. Sa kakvim sve ljudima ne dolazimo u dodir, kada se u naem filozofskom dobu bavimo
filozofiranjem! Da li Ja moe objasniti samo sebe, tavie, samo hteti da objasni sebe, a da ne izae iz
samog sebe i time prestane da bude Ja? Ono za ta se moe traiti objanjenje, to zasigurno nije isto
(apsolutno slobodno i samostalno) Ja; jer svako objanjenje izaziva zavisnost.
Istog kova, a i iz istog duha potie prigovor istog recenzenta: uenje o nauci nije dokazalo svoje naelo
dakle sopstveno naelo. Ako bi stav, od kojeg ono polazi, mogao biti dokazan, onda on upravo zbog
toga ne bi bio naelo [temeljni stav, D. S.]; nego najvii stav, iz kojeg bi bio izveden dokaz onog stava,
bio bi to naelo i od ovog bi se polazilo. Svaki dokaz pretpostavlja neto apsolutno nedokazivo. Ono,
od ega polazi uenje o nauci, ne moe se pojmiti niti pojmovima saoptiti, nego samo neposredno
posmatrati. Za onog ko nema taj zor, uenje o nauci e ostati nuno neosnovano i biti samo formalno; a
sa njim taj sistem naprosto nita ne moe zapoeti. Ovo iskreno priznanje se ovde ne daje prvi put, no
pristojnost nalae da se svakom novom protivniku ponaosob mora izneti jedna napomena, nakon to
je ve u optoj formi izneta, ali radi toga ne treba ni u najmanjoj meri biti mrzovoljan: tavie, ja ovim
elim da se to ljubaznije reim ove moje dunosti prema onom protivniku. Njegov
je ovaj: da mu jo uvek nije postalo dovoljno jasno da ako postoji istina, a posebno posredna (putem
zakljuka posredovana) istina, da onda mora postojati i neto neposredno istinito. im to uvidi, neka
trai tako dugo to neposredno dok ga ne nae. Tek onda e biti u stanju da daje sud o sistemu uenja o
nauci; jer tek onda e razumeti taj sistem, to dosad, bez obzira na sva njegova brojna uveravanja, nije
bio sluaj; u to e se sam uveriti kad bez emocija promisli gornje napomene.

ARHE
god. IX, 18/2012 (87 95)

90

J.G. Fihte, O osnovu nae vere u

boanski poredak sveta

spolja, nego je samoj sebi postavlja kroz samu sebe. Ja kao takav i moja nuna svrha smo
to natulno.
U tu slobodu i u to odreenje slobode ne mogu posumnjati, a da ne dignem ruke od
samog sebe.
Kaem, ne mogu da sumnjam, tavie, ne mogu ni da zamislim mogunost da nije tako,
da me onaj unutranji glas vara, da on mora tek da bude autorizovan i zasnovan od strane
neega drugog; dakle, o tome ne mogu dalje da mudrujem, cepidlaim i objanjavam.
Onaj izraz je ono apsolutno pozitivno i kategoriko.
Ne mogu dalje, ukoliko ne elim unititi svoju unutranjost; ne mogu samo zato ii
dalje, to ne mogu hteti ii dalje. Ovde lei ono to postavlja granicu inae neobuzdanom
letu rezonovanja, to sputava duh, zato to sputava srce; ovde je taka koja u jedno
ujedinjuje miljenje i htenje i koja donosi harmoniju u moje bie. Mogao bih ja verovatno
po sebi i za sebe ii dalje, ako bih hteo da dovedem sebe u protivrenost sa samim sobom;
jer ne postoji za rezonovanje nikakva granica u njemu samom, ono ide slobodno ka
beskonanom i mora to ak moi; jer ja sam slobodan u svim svojim ispoljavanjima i
samo ja mogu sebi postaviti granicu posredstvom volje. Dakle, ubeenost u nae moralno
odreenje ve sma proizlazi iz moralnog raspoloenja, a to je vera; i zato se sasvim
tano kae: element sve izvesnosti jeste vera. Tako je moralo biti; jer moralitet, ukoliko
je izvesno to to jeste, moe biti apsolutno konstituisan samo kroz samog sebe, a nikako
kroz logiku prisilu miljenja.
Mogao bih dalje, kada bih i sam u samo teoretskom pogledu hteo da se bacim u
beskonano bestemeljno, kada bih hteo da odustanem od vrstog stajalita, kada bih
hteo da se ograniim na to da apsolutno neobjanjivom smatram onu izvesnost koja prati
sve moje miljenje, a bez ijeg dubokog oseanja ne bih mogao ni da se pokrenem da
spekulativno mislim. Jer ne postoji nijedno vrsto stajalite osim prikazanog, a ono nije
zasnovano pomou logike, nego pomou moralnog raspoloenja; a ako nae rezonovanje
ne dopre do njega ili ode izvan njega, onda je to beskrajni okean u kojem jedan talas biva
noen drugim.
Tako to se dohvatam one svrhe, koja mi je zadata mojim sopstvenim biem, i to je
pravim svrhom mog stvarnog delanja, ujedno kao mogue postavljam njeno izvoenje
kroz stvarno delanje. Oba stava su identina; jer, neto sebi postavljam kao svrhu
znai: postavljam to kao ostvarivo u bilo kom buduem vremenu; ali u stvarnosti se
dodatno i mogunost nuno postavlja. Ako ne elim da poreknem sopstveno bie, moram
prvo da sebi postavim izvrenje one svrhe; zatim moram takoe pretpostaviti ono drugo,
njenu izvodljivost: tavie, ovde se u sutini ne radi ni jednom ni o drugom, nego je sve

ARHE
god. IX, 18/2012 (87 95)

91

J.G. Fihte, O osnovu nae vere u

boanski poredak sveta

apsolutno Jedno; zaista se ne radi o dvama inovima, nego o jednom te istom nedeljivom
inu udi.
Pri tome valja delimice primetiti apsolutnu nunost onog to je posredovano; ukoliko
postoji volja da mi se za trenutak dozvoli posmatranje izvodljivosti obiajnosne svrhe
kao neeg posredovanog. Nije ovde elja, nada, misao ili procena razloga za i protiv,
slobodna odluka da se neto pretpostavi, ija suprotnost se takoe smatra moguom. Ona
pretpostavka je pod pretpostavkom odluke, da se slua zakon u unutranjosti, apsolutno
nuna; ona je neposredno sadrana u toj odluci, ona sama je ta odluka.
Neka se onda pogleda poredak izvoenja misli. Ne zakljuuje se sa mogunosti na
stvarnost, nego upravo suprotno. Nije: ja trebam, jer mogu; nego: ja mogu, jer trebam.
Da trebam, i ono to trebam, to je ono prvo, najneposrednije. Tome nije potrebno dalje
objanjavanje, opravdavanje, autorizovanje; ono je poznato za sebe, i za sebe je istinito.
Ono se ne zasniva i ne odreuje kroz drugu istinu; naprotiv, svaka druga istina se odreuje
kroz ovu. Ovaj sled misli je veoma esto bio previan. Onaj ko kae: pa moram prvo
znati da li mogu, pre nego to mogu prosuditi da li trebam, taj ili ukida primat samog
obiajnog zakona, kada sudi praktino, ili u potpunosti previa izvorni hod uma, kad tako
spekuliui sudi.
Moram sebi apsolutno postaviti svrhu moralnosti, njeno ispunjenje je mogue, ono
je mogue kroz mene, znai, usled obine analize: svaka od radnji, koju trebam izvesti,
i moja stanja, koja uslovljavaju one radnje, odnose se kao sredstva prema svrsi koju sam
sebi postavio. itava moja egzistencija, egzistencija svih moralnih bia, ulni svet, kao
nae zajedniko poprite, primaju sada odnos prema moralnosti; i tako nastupa jedan
potpuno novi poredak iji solidni temelj ini ulni svet sa svim svojim imanentnim
zakonima. Onaj svet se odvija svojim mirnim tokom, prema svojim venim zakonima,
kako bi za slobodu obrazovao jednu sferu; ali on nema ni najmanji uticaj na obiajnost ili
neobiajnost [nemoralnost], ni najmanju mo nad slobodnim biem. Da se ostvari umna
svrha moe biti postignuto samo kroz dejstvo slobodnog bia; ali time to biva sasvim
sigurno postignuto, usled vieg zakona. Pravino delanje je mogue i svako stanje je
kroz onaj vii zakon usklaeno prema tome; usled istog ustrojstva obiajni in uspeva
neminovno, a neobiajni [nemoralni] neminovno ne uspeva. itav svet za nas dobija
jedan potpuno promenjen izgled.
Ta promena izgleda e se u jo jasnijem svetlu pokazati, kada se uzdignemo do
transcendentalne take gledita. Svet nije nita drugo do prema shvatljivim umnim
zakonima ulno predoen vid naeg sopstvenog unutranjeg delanja, kao obine
inteligencije, unutar neshvatljivih ogranienja kojima smo neminovno okrueni, kae

ARHE
god. IX, 18/2012 (87 95)

92

J.G. Fihte, O osnovu nae vere u

boanski poredak sveta

transcendentalna teorija; a ne moe se zameriti oveku, ako ga uhvati strah prilikom

potpunog gubitka tla pod nogama. Pa ipak, iako su ona ogranienja u pogledu svog
nastanka neshvatljiva, to te to toliko pogaa? kae praktika filozofija; njihov znaaj
je ono najjasnije i najizvesnije to postoji, ona su tvoje odreeno mesto u moralnom
poretku stvari. Ono to posredstvom njih opaa poseduje realitet, jedini koji te se tie i
koji postoji za tebe; to je neprekidno tumaenje zapovesti dunosti, ivi izraz onoga ta
treba [da ini], poto ti ionako treba [to da ini]. Na svet je ulno predoen materijal
nae dunosti; to je ono sutinski realno u stvarima, prava materija svega pojavnog.
Prisila, kojom nam se namee vera u realitet pojavnog, jeste moralna prisila; jedina koja
je mogua za slobodno bie. Niko ne moe bez unitenja da se do te mere odrekne svog
moralnog odreenja, a da ga ono barem u tim ogranienjima ne ouva za budue sticanje
vie plemenitosti. Tako, posmatrano kao rezultat moralnog poretka sveta, princip te
vere u realitet ulnog sveta moe ak da se nazove objava. Naa dunost je ona koja se u
njemu objavljuje.
To je istinska vera; taj moralni poredak je ono boansko koje mi pretpostavljamo [da
postoji]. Ona biva konstruisana kroz pravino delanje. Jedino mogua veroispovest jeste
ova: radosno i neusiljeno izvravati ono to nalae dunost, bez sumnji i premiljanja
posledica. Time to boansko postaje ivo i stvarno za nas; svaka od naih radnji se vri
sa njegovim pretpostavljanjem [pretpostavljanjem njegove egzistencije], a sve njihove
posledice bivaju samo u njemu sauvane.
Istinski ateizam, pravo bezverje i bezbotvo se sastoje u tome da se premiljaju
posledice sopstvenih radnji, da se ne eli posluati glas sopstvene savesti sve dok se
navodno ne predvidi dobar uspeh, na taj nain sopstveni savet stavi iznad Boijeg saveta,
i kad neko samog sebe pravi Bogom. Onaj ko eli initi zlo, kako bi odatle ispalo neto
dobro, pravi je bezbonik. U jednom moralnom poretku sveta iz zlog nikad ne moe
slediti dobro, a ukoliko sigurno veruje u onaj poredak, onda je nemogue da misli ovo
poslednje. Ne sme lagati, pa makar se i svet raspao zbog toga. Ali to je samo izreka;
ukoliko bi zaista poverovao da bi se raspao, onda bi barem tvoje bie bilo apsolutno
protivreno i unitilo bi samo sebe. Ali ti ba ne veruje u to, niti moe verovati, niti sme
verovati u to; ti zna da u planu njegovog ouvanja sigurno nije predviena nikakva la.
Upravo izvedena vera je takoe sva i itava vera. Onaj ivi i delotvorni moralni
poredak je sam Bog; nije nam potreban nikakav drugi Bog, a i ne moemo drugog
pojmiti. Ne postoji nijedan razlog u umu da se izae iz onog moralnog poretka sveta
i da se posredstvom zakljuka sa zasnovanog na sam osnov dodatno pretpostavi i neko
zasebno bie kao njegov uzrok; prema tome, iskonski razum sigurno ne zakljuuje tako

ARHE
god. IX, 18/2012 (87 95)

93

J.G. Fihte, O osnovu nae vere u

boanski poredak sveta

i ne poznaje takvo zasebno bie; tako zakljuuje samo ona filozofija koja samu sebe ne
razume. Zar je onaj poredak neto sluajno, to bi moglo biti ili pak ne, to bi tako moglo
biti kakvo jeste ili pak drukije; da biste njegovu egzistenciju i njegov sastav tek morali
objanjavati iz jednog osnova i tek putem navoenja tog osnova legitimisati veru u njega?
Ukoliko ne elite sluati zahteve jednog nitavnog sistema, nego ispitati sopstveni interes,
doiete do zakljuka da je onaj poredak sveta ono apsolutno primarno svega objektivnog
saznanja, isto kao to je vaa sloboda i vae moralno odreenje ono apsolutno primarno
sveg subjektivnog saznanja; da se svako preostalo objektivno saznanje mora zasnivati na
njemu i odreivati preko njega, ali da on ne moe apsolutno nikako da bude odreen neim
drugim, zato to niega nema izvan njega. Vi ak ni ne moete pokuati ono objanjenje,
a da pri tom u sebi ne nakodite rangu one pretpostavke i time je ne uzdrmate. Njen rang
je taj da je sama od sebe apsolutno izvesna i da ne trpi nikakvo mudrovanje. Vi je pravite
zavisnom od mudrovanja.
A kako Vam uopte uspeva to mudrovanje? Poto ste uzdrmali neposredno uverenje,
ime ete ga ponovo uvrstiti? O, teko vaoj veri, ako je moete potvrditi samo putem
tvrenja onog postavljenog osnova, a ako sa odustajanjem od tog osnova ujedno morate
odustati od nje.
A ako vam se i dopusti da napravite onaj zakljuak i da posredstvom njega
pretpostavite neko zasebno bie kao uzrok onog moralnog poretka sveta, ta ste time
u sutini pretpostavili? To bie se treba razlikovati od vas i od sveta, u ovome treba da
dejstvuje prema pojmovima, dakle mora biti sposobno da se slui pojmovima, da je linost
i ima svest. A ta vi nazivate linou i sveu? Valjda ono to ste nali u sebi, to ste
upoznali na samima sebi i to oznaavate tim nazivima? Ali da to ne zamiljate, tavie,
da to uopte ne moete zamisliti bez ogranienja i konanosti, tome vas moe poduiti
i najmanja panja posveena konstrukciji tog pojma. Prema tome, vi dodavanjem onog
predikata to bie pravite konanim, biem vaeg kova, i onda vi, suprotno vaoj volji,
ne zamiljate Boga, nego sami sebe razmnoavate u miljenju. Polazei od tog bia vi
ne moete objasniti moralni poredak sveta, isto kao to ga ne moete objasniti polazei
od sebe; on ostaje nerazjanjen i apsolutan kao i pre; i zaista time to ste izgovorili te
rei vi niste uopte nita zamislili, nego ste praznim zvukom potresli vazduh. Da e vam
se to dogoditi, mogli ste bez muke sami predvideti. Vi ste konani; a kako bi ono to je
konano moglo obuhvatiti i shvatiti beskonanost?
Tako vera ostaje gde i neposredno dato i stoji vrsto na tom mestu; ukoliko se dovodi
u zavisnost od pojma, ona biva uzdrmana, jer pojam je nemogu i pun protivrenosti.

ARHE
god. IX, 18/2012 (87 95)

94

J.G. Fihte, O osnovu nae vere u

boanski poredak sveta

Otuda je nesporazum da se kae: sumnja se da li postoji Bog ili ne.3 Ne samo da to

uopte nije sumnjivo, nego se radi o onome to je najizvesnije, tavie, to je osnov svih
ostalih izvesnosti, ono jedino apsolutno vaee objektivno, naime, da postoji moralni
poredak sveta, da je svakom umnom biu dodeljeno odreeno mesto u tom poretku i da
se rauna na njegov rad; da je svaka od njegovih sudbina, ukoliko nije prouzrokovana
sopstvenim ponaanjem, rezultat tog plana; da bez njega nijedna dlaka ne moe pasti
s njegove glave, a u okrugu njegovog dejstva nijedan vrabac s krova; da svaka istinski
dobra radnja uspeva, svaka loa sigurno ne uspeva i da onima, koji istinski vole ono dobro,
svaka stvar stoji na mestu. S druge strane onaj ko samo za trenutak hoe da promisli i da
sebi iskreno prizna rezultat tog promiljanja ne moe da posumnja u to da je pojam Boga,
kao posebne supstancije, nemogu i protivrean: i dozvoljeno je da se to kae iskreno i da
se prekine sa kolskim brbljanjem, kako bi se uzdigla istinska religija radosnog injenja
onog to je pravo.
Dva izvrsna pesnika su na lep nain izrazili tu veroispovest razumnog i dobrog oveka.
Ko sme rei, kae jedan od likova kod jednog od njih [J. V. Gete u Faustu, D. S.],

ko sme rei:
Verujem u Boga?
Ko mu sme ime rei (traiti pojam i re za njega)
I ispovediti se:
Verujem u njega?
Ko sme osetiti,
I usuditi se
Da kae: ne verujem u njega?
Sveobuhvata, (nakon to je, naime, zahvaen kroz moralni smisao, a ne kroz
teoretsku spekulaciju, dok se svet ve posmatra kao poprite moralnih bia)
Sveodravalac,
Ne obuhvata li i ne odrava li
Tebe, mene, sebe samog?
Ne iri li se gore nebeski svod?
Ne lei li ovde dole zemlja vrsta?
I ne diu li se milog pogleda
Vene zvezde na ovom mestu?
3

Ovo se treba dovesti u vezu sa sledeim iskazom u Forbergovoj raspravi: Fil. urnal VIII. tom [Phil.
Journal Bd. VIII]. str. 41. Upor. Fihteov Odbrambeni spis etc. [Verantwortungsschrift etc.] str. 42.43.
(staro izd.) (Napomena izdavaa Fihteovih Dela preuzeto od A. F. Koha, D. S.)

ARHE
god. IX, 18/2012 (87 95)

95

J.G. Fihte, O osnovu nae vere u

boanski poredak sveta

Ne gleda li moje oko tvoje,

I ne hita li sve
Ka glavi i srcu tvom,
I ne leluja li u venoj tajni
Nevidljivo vidljivo kraj tebe?
Ispuni time srce svoje, dokle god moe,
I ako si potpuno blaen u oseaju svom,
Daj mu ime, koje hoe,
Zovi ga Sreo! Srce! Ljubavi! Boe!
Ja nemam ime
Za to. Sve je oseaj,
Ime je um i dim,
Maglom obaviju nebeski ar.
A drugi [F. iler, Rei vere, D. S.] peva:

ivi volja svta,
Kao to ljudska se njie;
Visoko iznad veka i sveta
ivo se kreu misli vie;
I ko da sve u venoj mni menja mesto,
Samo spokojni duh u mni nije nesto.

Izvor:
Johann Gottlieb Fichte, ber den Grund unseres Glaubens an eine gttliche
Weltregierung, u: Anton Friedrich Koch (Hrsg.), Die klassische deutsche
Philosophie. Ein Lesebuch, Piper, Mnchen, Zrich 1989, str. 309320; prvo
izdanje: Philosophisches Journal einer Gesellschaft Teutscher Gelehrter, hg. von
Johann Gottlieb Fichte und Friedrich Immanuel Niethammer, Band VIII, Erstes
Heft, Jena und Leipzig 1798, str. 120.
Prevod sa nemakog jezika: Damir Smiljani