Arhe, II, 3/2005

UDK 141.32:111
Originalni nauni rad

MILO TODOROVI
Filozofski fakultet, Novi Sad

OZBILJNOST - KJERKEGOROV ONTOLOKI

POJAM?
Apstrakt: Tema ovog lanka je Kjerkegorov pojam ozbiljnost, zajedno sa pojmom unutranjost. Osnovna namera teksta je da na primeru tih pojmova pokua da pokae da Kjerkegorova
lozoje predstavlja izuzetno znaajan korak u naporu koji lozoja poev od kraja klasinog
nemakog idealizma ini da, u svetlosti postavljanja novih naina izlaganja bitka, osvoji i zasnuje tlo kojim bi, s jedne strane, trebalo da odgovori imperativima vremena i da, ujedno s tim i
upravo time, s druge strane, prevazie lozoju novovekovnog subjektivizma. Takav poduhvat,
dakako, kao jedan od osnovnih zadataka ukljuuje u sebi oblikovanje ili preoblikovanje osnovnih
znaenjskih formi i sadraja, koji bi trebalo da ine nosivu snagu tog tla, koje bi shodno svojoj
vodeoj nameri trebalo da preuzme onu ulogu koju su u klasinoj metazici i ontologiji nosile
njene kategorije, njeni pojmovi i osnovni stavovi.
Kljune rei: ozbiljnost, unutranjost, ponavljanje, reeksija, ontologija.

Za lozofsku literaturu nije neuobiajeno da autor u svojoj knjizi podseti na neki

svoj raniji spis, i uz to jo doslovno navede jedan svoj stav iz njega. Ostavljajui po
strani primere u kojima su spoljanje okolnosti dale motiv za taj in, redak je sluaj da
pisac za takav postupak nema duboke i snane razloge, i da je kod donoenja odluke o
preduzimanju takvog koraka voen jednom osobito znaajnom svrhom. Sasvim je moguno, naime, da je tada re o neemu za ta on sm smatra da je ne samo zajedniko
za ta dva teksta, ve i da ini jednu od njegovih veoma znaajnih, ako ne i osnovnih
misli, o neemu to moe biti temeljno za njegovo miljenje u celini. Stoga se ne ini
uzaludnim oekivanje da e za razumevanje navedenog stava (zajedno sa ulogom koju
on ima u ranijem spisu), kao i za tumaenje konteksta u kojem se taj navod nalazi u
potonjoj knjizi (uz uvid o smislu koji to mesto ima u okviru te knjige), od posebnog
ako ne i odluujueg - znaaja biti da se evocira misao koju sam autor dri svojom
temeljnom idejom, jer bi na to razumevanje i tumaenje ta ideja mogla da baci posebnu
svetlost.
Poznato je da Seren Kjerkegor [Sren Kierkegaard] spada u stvaraoce koji se u
svojim tekstovima rado pozivaju na svoje ranije napisane misli. Tako u njegovom delu
Pojam strepnje (1844), negde pri kraju knjige, u fusnoti koja se direktno vezuje za
poslednju reenicu jednog pasusa, a sutinski se odnosi na taj inae izuzetno znaajan pasus u celini, stoji: U tom smislu je bilo ono to je Konstantin Konstancijus (u
17

Ponavljanju) kazao: Ponavljanje je postojanja ozbiljnost. ...1 Navedena reenica u

pomenutom, godinu dana ranije objavljenom spisu doslovno glasi: Ponavljanje, ono
je zbiljnost i postojanja ozbiljnost2. Dve stranice nakon pomenute fusnote u Pojmu
strepnje nailazimo na slian sluaj, kada celu fusnotu sainjavaju sledee rei: Nedvosmisleno je u tom smislu bilo ono to je Konstantin Konstancijus kazao, da je venost
istinito ponavljanje.3. Ovo se, pak, odnosi na onu reenicu iz Ponavljanja koja glasi:
Ovde //u ovekovom ivotu// moguno je jedino ponavljanje duha, iako ono u vremenitosti nikada ne postaje tako savreno kao u venosti, koja je istinito ponavljanje4.
Misao koju dri osnovnom za svoje celokupno delo, pak, nedvosmisleno i izrekom
istie sam Kjerkegor u svojoj knjizi Gledite za moju delatnost kao spisatelja (1859),
knjizi koju je smatrao rekapitulacijom svog stvaraltva, koju je sa tom namerom i sastavio 1848. 1850. godine, a odluio da bude objavljena tek nakon njegove smrti.
Na njenoj prvoj strani, i jo na vie od deset mesta tog omanjeg spisa, danski mislilac
gotovo kao jednu formulu podvlai da je problem: postati hrianin5 osnovno pitanje,
zadatak, celokupna misao i zbilja osnovna misao njegove celokupne spisateljske delatnosti - da se njegovo celokupno miljenje tie zadatka: postati hrianin6.
Shodno gornjoj pretpostavci bi, dakle, sa ovom formulom: postati hrianin, u
uzajamnu vezu trebalo dovesti pre svega Kjerkegorov stav: Ponavljanje je postojanja ozbiljnost, jer taj prvi od dva ponovljena stava je ne samo bitniji za naslovljenu
temu, ve je temeljniji i za Kjerkegorovu lozoju u celini. Na prvi pogled se te dve
stvari niim ne dodiruju. No, ve i prvo ozbiljnije suoavanje sa Kjerkegorovim delom
vodi do sasvim drugaijih uvida. Apstrahujui od svih religioznih konotacija, koje su i
expressis verbis primarno prisutne i veoma znaajne, Kjerkegorov pojam hrianin
nosi u svom znaenju jo i barem jednu krucijalnu lozofsku dimenziju. On, naime,
oznaava jedan odreeni egzistencijalni lik, lik u kojem dolazi do potpunog ozbiljenja
biti oveka kao oveka. Hrianin je, dakle, ovek koji je u svom bitku doveo do
zbiljnosti svoju punu bit, koji je dospeo do bitka svoje biti. A bitak oveka kao oveka
se u Kjerkegorovoj lozofji izlae kao postajanje. ovekovo biti, postojati, dakle, za
danskog mislioca znai ovekom postajati; ovekova bit ne oznaava neki posed koji
se roenjem donosi, ali ni onaj koji se tokom ivota stie tako da se, kada se jednom
osvoji, moe trajno posedovati kao jednom za svagda steeno dobro. Naprotiv, ivot
uvek iznova stavlja oveka u situacije izbora i odluke, u kojima on moe izabrati sebe,
svoje sopstvo kao vlastitu bit, to tada oznaava njegovo postajanje ovekom, da bi
1

Kierkegaard, Sren: Der Begriff Angst, Gesammelte Werke, 11. und 12. Abteilung, Dsseldorf 1952, S 155 - ubudue (BA). Svi navodi Kjerkegorovih spisa bazirani su na prevodu njegovih sabranih dela na nemaki jezik: Sren
Kierkegaard: Gesammelte Werke, Eugen Diederichs Verlag, Dsseldorf/Kln.
2
Kierkegaard, Sren: Die Wiederholung, Gesammelte Werke, 5. und 6. Abteilung, Dsseldorf 1955, S. 5 ubudue
(Wh).
3
BA, S. 157.
4
Wh, S. 89-90.
5
Kierkegaard, Sren: Der Gesichtspunkt fr meine Wirksamkeit als Schriftsteller, Gesammelte Werke, 33. Abteilung, Dsseldorf 1951, S. 21 i passim ubudue (GWS). Ista formulacija se nalazi i u u isto vreme nastalom
kratkom spisu O mojoj delatnosti kao spisatelja (1851), Gesammelte Werke, 33. Abteilung, Dsseldorf 1951, SS. 6
i 11, gde se kao mesto na kojem je nastao taj tako formulisani problem navodi delo Zakljuni neznanstveni dodatak
lozofskim mrvicama (1846).
6
Ibid. S. 47.

18

ve u sledeem momentu, koji je uvek i nova situacija, suoen sa drugaijom ili-ili

dilemom, bio ponovo prisiljen na novu odluku i odgovarajui izbor. Stoga njegovo biti,
postojati, oznaava njegovo stalno postajati; to da on jeste znai zapravo da on stalno
postaje on sam, svoje sopstvo, bez obzira na to da li i u kojoj meri se to postajanje
zbilja i ispunjava. Formula postati hrianin, tako, posmatrana u svojoj lozofskoj
dimenziji, obrazuje jednu isto ontoloku misao u kojoj i oba njena konstitutivna pojma
poseduju povlaeni ontoloki smisao.
Tako je bitak oveka, a o njemu je primarno re u Kjerkegorovoj lozoji, izloen
jednom kategorijom kretanja, kategorijom: postajanje. Strukturni karakter, pak, tog
kretanja, bitka kao kretanja, imenuje Kjerkegorov pojam ponavljanje, tako da e tek
tumaenje tog pojma moi da upotpuni razumevanje Kjerkegorovog osobitog naina
izlaganja bitka kao postajanja. Na taj nain je ve uspostavljen prvi, ali i oigledan
odnos izmeu, s jedne strane, formule osnovne ideje Kjerkegorove lozoje: postati
hrianin i, s druge strane, od strane samog lozofa citiranog vlastitog stava: Ponavljanje je postojanja ozbiljnost. Jasno je da bi ve i po ovome do sada reenom i taj
stav trebalo da izraava misao koja se kree u isto ontolokoj sferi. Kao ono, pak, to
- uzimajui u obzir sve to je u te dve lozofske eksplikacije izreeno - u svom znaenju
ovde jo nije ni nagoveteno, preostaje jo samo re: ozbiljnost. ta ona znai unutar
Kjerkegorove egzistencijalno-religiozne ontologije, i da li i ona u svom konotativnom
polju zadire u oblast ontologije?

1.
Prvi odgovor na ta pitanja dobijamo ve iz konteksta u kojem se nalazi navedeno
Kjerkegorovo podseanje na svoj stav iz ranijeg spisa. Razmotrimo stoga mesto na
kojem se nalazi to samocitiranje.
U Pojmu strepnje se spomenute fusnote nalaze u poglavlju pod naslovom: ta je
izvesnost i unutranjost. Tim reima imenovana i najavljena tema je pripremljena u
njemu prethodeem poglavlju tako to je u njemu ocrtan okvir u kojem ona treba da
bude obraivana. Tako odreeni okvir, dakako, nije neto spoljanje za stvar koju treba
prikazati, ve je tu re o odreivanju podruja unutar kojeg obraivana stvar tek nalazi
poreklo svoje biti. Tu stoji: Obino se stavlja: neposrednost, naspram nje reeksija
(unutranjost), pa onda sinteza (ili supstancijalnost, subjektivnost, jedinstvo /identitet/,
i kako se uostalom ve inae naziva taj identitet: um, ideja, duh). Meutim, u podruju
zbiljnosti nije tako. Tu je neposrednost takoe i neposrednost unutranjosti. Izostajanje
unutranjosti lei, stoga, tek u reeksiji.7.
Ovde Kjerkegor sueljava dve koncepcije. Prvu sainjava simplikovano izraena
varijanta jednog tipa hegelijanskog razumevanja poznate Hegelove dijalektike trijade.
ini se, meutim, da Kjerkegor to uenje ovde uzima koliko radi tog konkretnog uenja
samog toliko i kao paradigmu za miljenje (dijalektikog) idealizma uopte; konano,
moda mu ono slui i kao primer koji otkriva i zastupa neto od onog naina miljenja
7

BA, S. 147.

19

koje je dominiralo tokom lozofske tradicije u celini. To se, ne na poslednjem mestu,

moe videti i iz toga to on tu koncepciju uvodi reima: obino se stavlja ... (kurziv
M. T.). Sve to tim vie to kao drugu, njoj protivstavljenu koncepciju, onu koja govori
o tome kako u podruju zbiljnosti - a to znai zbilja - jeste, namerava da izloi vlastito uenje. Toj pretpostavci ni najmanje ne protivrei injenica da danski lozof svoje
uenje i ovde, kao i u mnogim drugim sluajevima, razvija u direktnom protivstavu
prema jednoj odreenoj lozoji te, dakle, i odmeravajui ga na njoj, to uvek rezultira
i izvesnim podleganjem njenim stanovitim uticajima. Ta injenica pre govori o stupnju
i prirodi ogranienja radikalnosti Kjerkegorovog misaonog projekta, o njegovoj dubini,
njegovom opsegu i dometu; ona vie otkriva mesto koje e moi da zauzme njegova
lozoja u daljem procesu povesnog odvijanja miljenja.
U ovom odmeravanju dva stanovita, koja se ovde razmatraju na njihovom osnovnom polazitu, sporni momenat ini pojam: unutranjost. Dok se u prvom sluaju on,
zajedno sa reeksijom, nalazi na drugom trijadikom koraku, Kjerkegor ga u svom
uenju vraa na prvu, poetnu poziciju. U ovoj analizi danski lozof se tu i zadrava,
na toj poziciji ostaje i na nju se ograniava, tako da i ne izlae trei korak svoje koncepcije; zapravo, samo jednim upuivanjem on i njen drugi korak vie nagovetava nego
to namerava da ga elaborira. Kjerkegor, dakle, na ovom mestu eli samo da postavi i
rasvetli svoju tezu: Unutranjost pripada prvom koraku, poetku onoga to ini osnov,
ali ne i da se upusti u polemiku sa uobiajenim stavom, koji je ne samo drugaiji ve
njemu i protivstavljen.
To obelodenjuje ve i nastavak navedenog teksta. Tu vidimo da, smetajui unutranjost u okvire svoje koncepcije, Kjerkegor tvrdi: Tu je neposrednost takoe i neposrednost unutranjosti (kurziv M. T.). Nasuprot uenjima lozofskog idealizma, dakle, u zbilji je neposrednost mada time to nju prihvata kao bitno odreenje poetka
Kjerkegor, zapravo, preuzima jednu pretpostavku iz te iste lozofske tradicije uvek
nerazdvojno povezana sa unutranjou, odnosno ona je njena bitna odredba. U tome
se on razilazi sa idealistikom postavkom, po kojoj unutranjost doivljava svoje ispunjenje tek u posredovanju sa spoljanjou, radi ega onda, shodno toj koncepciji, unutranjost u pravom smislu i ne odlikuje neposrednost ve posredovanje i posrednost.
Objanjenje osobitosti svog stava, pak, Kjerkegor samo nagovetava na kraju gornjeg
navoda, kada kae da se tek pojavom reeksije gubi unutranjost. Na ta ovde danski
mislilac egzistencije misli pod reeksijom?

2.
Na taj nain je data skica okvira unutar kojega Kjerkegorov pojam unutranjost, a
sa njim i pojam ozbiljnost, treba da se u narednom poglavlju: ta je izvesnost i unutranjost odredi u poreklu njegove biti. Na samom poetku tog poglavlja e za unutranjost, za koju najpre stoji da je nju svakako teko denisati, Kjerkegor ipak hteti
da kae: ona je ozbiljnost8. I za ovu poslednju, opet, denicija je potpuno neadekvatan
8

BA, S. 152.

20

nain da bude dokuena. Odmah nakon toga sledi objanjenje prirode tog tek natuknutog identiteta unutranjosti i ozbiljnosti: unutranjost je upravo ono vrelo koje u
veni ivot uvire, a ono to se iz tog izvora obelodanjuje upravo je ozbiljnost9. Kod
unutranjosti i ozbiljnosti je, dakle, ili barem se to tako moe samo poetno izraziti, re
o jednom identitetu u razlici.
Za odreenje svog pojma unutranjost Kjerkegor ovde koristi jednu metaforu iz
Novog zaveta. No, ono to ostaje otvoreno pitanje jeste, da li time i misao koju ona
izraava - metaforiki izraena i, dakako, miljena, a denisanju potpuno nedostupna
misao - u potpunosti izlazi izvan okvira miljenja koje je razvijano unutar pojmovnoracionalistiim miljenjem - i istim takvim artikulisanjem tog miljenja - voene lozofske tradicije. I to ne samo zato to se i tokom povesti same metazike slika izvora i
izvornosti neretko koristi za jednu njenu misaonu guru najee za misao o osnovu,
tj. temelju i utemeljenju. Ali ne ni zato to ona slui za objanjenje jednog elementa jednog konkretnog uenja unutar te povesti, za jedan momenat dijalektikog trokoraka. A
i jedno i drugo pokazuju da Kjerkegor ne samo da zadrava formu dijalektikog trokoraka, dodue, lirski provedenog, nego i da preuzima religiozno obojenu misao i sliku
o izvoru i izviranju. To pitanje se, naime, za razliku od svega toga, otvara pre svega
zbog onoga to ta slika treba da izrazi a to je: kako danski lozof misli unutranjost
i ozbiljnost, kao i nain na koji unutranjost jeste ozbiljnost, tj. prirodu odnosa koja je
nagovetena u izreenom identitetu u razlici.
U klasinim sistemima unutranjost danski mislilac vidi stavljenu ujedno sa reeksijom. Ovu poslednju on zasigurno misli najpre kao samoodnoenje i samoodnosnost.
U tome on u potpunosti sledi idealistiki utemeljeno miljenje, nadasve ono koje vlada
u uenjima lozoje novovekovnog subjektivizma. No, u pogledu onoga ta se tu reektuje, koje su forme tog odnosa prema samom sebi i kakvi su konkretni oblici rezultata
koji proistiu iz tog samoodnoenja u tome se Kjerkegor temeljno razlikuje od onoga
kako se to, po njegovim reima, obino stavlja. Osnov reeksije se, dodue, u oba
sluaja naziva subjektivitetom (ovekovog) subjekta, koji se misli kao sopstvo i linost.
Ali, njegova reeksivnost je za metaziku tradiciju eo ipso racionalno provedena reeksivnost, u tim okvirima ta reeksivna delatnost je saznavanje i znanje, samoodnos
je tu samosvest kao samoodnoenje svesti. Na taj nain reeksija je ono to obrazuje
put sadrinskog ispunjavanja misli oblicima racionalnosti koji su na izvestan nain bili
prisutni i na njegovom poetku, put koji se zavrava u pojmu, saznanju i znanju - u
identitetu koji se postie sintezom, a koji se - kako kae Kjerkegor - naziva um, ideja,
duh.
Svest se tu, dakle, reektuje u samu sebe, odnosi se prema samoj sebi - prema sebi
kao vlastitom predmetu, odnosno prema svom predmetu koji je ona sama, pa na taj
nain obrazuje samosvest. Svest se udvojila na Ja kao znanje o svom predmetu, i na
samu sebe koje je kao ono znano tog znanja taj njen vlastiti predmet - predmet za Ja. U
isto vreme je time ta reeksija u sebe obrazovala unutranjost, jer to samoodnoenje
svesti se u obliku samosvesti zadrava u vlastitim okvirima, unutar sebe same, ime se
tek i konstituie unutranjost. Shodno kartezijanskoj pretpostavci, meutim, subjekat
9

L. c.; up. Jov. 4, 14.

21

se uvek ujedno odnosi i prema objektu kao neemu drugom kao svom predmetu, i prema samom sebi kao objektu, i to tako da se ovim drugim utemeljuje i onaj prvi odnos,
kao to se time konstituie i objektivnost objekta odn. predmetnost predmeta koji se u
njemu javlja. Usled toga takvo samoodnoenje samosvesti obrazuje jednu unutranjost
koja je samom sobom posredovana nekakvom spoljanjou, upuena je na nju, bez
obzira na to da li ono spoljanje, kao ono to pripada toj spoljanjosti, i postoji kao takvo, ili njega svest saznaje kao sebe samu i zapravo ga samo stavlja kao ono spoljanje.
Time je ujedno iezla neposredna jednostavnost i izgubila se sama neposrednost.
Ne tako u zbiljnosti, ne po Kjerkegoru. Unutranjost je po njemu i sama neposredna. Ona je, s jedne strane vrelo, izvor i izvorite, izviranje koje i smo kao vrenje,
bez bilo kakvog posrednika i posredovanja, svojim sezanjem uvire do u ono veno, do
venog ivota, ne gubei pri tom, dakle, nita na svojoj neposrednosti. tavie, ona se
tek tim naviranjem venosti u nju - u njoj - i konstituie kao takva, kao unutranjost biti
ovekovog bitka (usled toga i itamo: unutranjost je odreenje venosti u oveku10),
i to, dakako, nadasve u svojoj neposrednosti. S druge strane, unutranjost je kao takav
izvor, takvo vrenje i izviranje, ujedno i ono iz njega izvirue, ono iz njega proistiue,
koje, kao takvo, prisustvujui na svemu drugom to preko njega see u svoj poslednji
izvor, uestvujui na taj nain na njemu, zapravo ini nain prisutnosti samog izvora
na njemu - ini njegovu izvornost. I upravo to izvirue, a s tim i sva izvornost svega
to je proisteklo iz izvora, po Kjerkegoru je ozbiljnost; ona je istok i ono isteeno,
i kao takva sama izvornost na tom isteenom. Takav odnos unutranjosti i ozbiljnosti,
pak, koji je najpre nagoveten kao jedan osobiti identitet, objanjava injenicu da e,
govorei u daljem toku teksta o odlikama ozbiljnosti, danski lozof ujedno govoriti i o
svojstvima unutranjosti. Zadatak koji se ovim otvara je, stoga, ne samo rasvetljavanje
broja i prirode spomenutih (osnovnih) odlika i svojstava, ve i razjanjavanje biti njihovog uzajamnog odnosa, objanjavanje prirode identiteta unutranjosti i ozbiljnosti u
njihovoj uzajamnoj razlici. A taj zadatak nuno zahteva da se utvrdi i priroda kjerkegorovski miljenje reeksije, njena osobitost i razlika u odnosu na racionalnost reeksije
samosvesti u metazikim koncepcijama prvenstveno (novovekovnog) idealizma.

3.
Nadovezujui se na gornji navod, Kjerkegor daje jedno osnovno odreenje ozbiljnosti. U njemu on nju vezuje za jedinstvo oseanja i samosvesti, tj, znanja dakle, za
jedinstvo dve osnovne delatnosti ovekovog duha dakako, kao konanog, jer ozbiljnost tek na drugoj strani sm izvor vezuje sa beskonanou (venou). Otuda, samo
u savrenoj konzekventnosti sa gornjim odreenjima stoji kada se kae da je ozbiljnost
viestruka izvornost tog jedinstva ne sam izvor, jer to je unutranjost. A kako izmeu unutranjosti kao izvora i ozbiljnosti kao izvornosti vlada odnos identiteta u razlici
odnos koji tek treba rasvetlititi -, to u tom smislu valja razumeti i Kjerkegorov stav:
Izvornost //tog jedinstva pokazuje// ono veno na ozbiljnosti11.
10
11

BA, S. 157.
BA, S. 154.

22

Razumljivo je, stoga, da je i to jedinstvo jedno osobito jedinstvo. Na to upuuje ve

i ontoloki rang koji mu danski mislilac dodeljuje prema nabaenoj skici okvira odreivanja unutranjosti (i ozbiljnosti): //To jedinstvo// je jedno odreenje neposrednosti12.
Nota bene: nije neposrednost odredba tog jedinstva, ve obrnuto to jedinstvo je odreenje neposrednosti! Dakle, ne samo da se u tom jedinstvu oseanje i samosvest, kao
njegovi elementi, nalaze u odnosu neposrednosti, u neposrednom jedinstvu, to znai
da, obrazujui takvo jedinstvo i bivajui u njemu, oni neposredno stoje jedan prema
drugom bez bilo kakvog posredovanja, da se gotovo prelivaju jedan u drugi. Jo i vie
od toga; stvari ovde ne stoje tako da se najpre to jedinstvo odlikuje neposrednou,
nego neposrednosti, kao prvog koraka unutar utemeljujueg osnova, ima samo kao tog
jedinstva. Utoliko je onda moguno i to da oseanju i samosvesti kao svojim elementima to jedinstvo upravo kao takvo - kao odreenje neposrednosti - prethodi, te da kao
njima prethodee njih kao takve i svakoga od njih u njegovoj vlastitoj pojedinanosti
- tek omoguava. Izvornost, pak, tog jedinstva jeste ozbiljnost.
U istom kontekstu Kjerkegor istie da je ozbiljnost vii, najdublji izraz za jedinstvo oseanja i samosvesti13. Na drugom mestu14 je pokazano da danski lozof re
izraz koristi i u znaenju jednog temeljnog (u tom smislu ovde stoji: vii, najdublji
...) pojma svoje lozoje u znaenju timunga. timung je, tako, sjedinjavajua
jedinstvenost tog jedinstva, princip njegove sjedinjavajue delatnosti, pa time i ono to
sa-obrazuje i odreuje neposrednost svega onoga to je neposredno. S jedne strane. A
s druge, kako je ozbiljnost zapravo izvornost tog jedinstva, to izvornost ne obrazuje
nita drugo do ono to Kjerkegor razume kao timung. U tom smislu, zahvaljujui svojoj izvornosti time to sm jeste kao izvornost, timung kao timung onog osobitog
jedinstva i jeste ono jedinee u tom jedinstvu neposrednog odnoenja oseanja i samosvesti, u kojem se ova poslednja dva kao takvi tek konstituiu. Taj i takav timung je
ozbiljnost15.
(U toj svetlosti treba razumeti i to da se osnovna tema itavog spisa u kojem se
nalaze ove rei, pojam strepnje, posmatra u njemu kao prelazna kategorija timunga, ili
bolje: kao timung kategorije prelaza iz jedne druge forme neposrednosti: iz nevinosti
- u krivicu.)
Ovim je baena svetlost i na osobitost Kjerkegorovog shvatanje reeksije. Po njemu,
naime, reeksija nije stvar puke racionalnosti, njena sfera se ne ograniava iskljuivo
na samosvest, ona nije pojmovno-sadrinsko ispunjenje neke inteligencije u totalitetu
njenih likova, ve je noena jedinstvom onoga to Kjerkegor ovde naziva oseanjem
i samosveu jedinstvom kojem u osnovi stoji timung: ozbiljnost. Usled toga njeni
rezultati i jesu timungom obojene pojmovnosti. Kao izvornost tog jedinstva ozbiljnost
kao temeljni timung izvire iz unutranjosti same neposrednosti kao prvog, predreeksivnog polaznog koraka osnove, iz izvora izvornosti svega onoga to je u tom temelju
utemeljeno.
12

L. c.
L. c.
14
Ovaj uvid, kao i Kjerkegorovu lozoju u celini, autor je izloio u svojoj knjizi: Misao i strast - Filozoja Serene
Kjerkegora, Prosveta, Beograd 2001.
15
Kjerkegor odreuje ozbiljnost kao timung jo u Uvodu spisa Pojam strepnje, v. BA, S.12.
13

23

To otkriva i nain na koji je timung ono jedinee i u jedinstvu svakog pojma i

timunga, jedinstvu u kojem je u svakom od njegova dva elementa na uvek osobiti
nain prisutan i onaj drugi. A jedino to jedinstvo i jeste ono to omoguava ovekovo
dokuivanje biti sveg bia, ali i dokuivanje i eventualno dosezanje vlastite biti. U tom
kontekstu Kjerkegor za unutranjost kao izvor izvornosti ozbiljnosti, timunga i tog
jedinstva kae: Unutranjost je jedno razumevanje, ali u konkretnom se radi o tome,
kako treba razumeti to razumevanje. Razumeti jedan govor je jedno razumevanje, a
razumeti ono upuujue u njemu drugo; razumeti ono to ovek sm kae je jedno,
a samog sebe razumeti u tom kazanom drugo razumevanje.16 Unutranjost je, dakle,
ono primarno razumevanje smo, ono koje omoguava svako saznavajue razumevanje
tj. smo saznanje i znanje. Unutranjost je ono razumevanje koje je primarno zato to
je kao samorazumevanje sadrano u svakom drugom razumevanju kao njegov osnov.
Sve to ovek nije on sm (svaki govor drugog), i sve ono to sami kaemo, razumemo
samo ukoliko smo i u jednom i u drugom prethodno ve razumeli samog sebe. A do
tog samorazumevanja dolazi onda ako, u prvom sluaju, ono reeno razumemo kao
ono upuujue tako da smo ono emu upuenosti tog upuivanja mi sami, a u drugom
sluaju ako sebe razumemo kao ono kazano vlastitog kazivanja.17
U narednom koraku Kjerkegor tvrdi da, ne direktno u ozbiljnosti kao ozbiljnosti,
nego u njoj kao izvornosti, postoji sled i ponavljanje. Svojom izvornou, dakle, svojim odnosom prema samom izvoru, a to znai svojim odnosom prema unutranjosti i
njenim uviranjem u venost, odnosno naviranjem venosti u nju, ozbiljnost omoguava
pravo ponavljanje, jer jedino u venosti postoji istinito ponavljanje, ali isto tako i
ponavljanje u duhu oveka. Takva priroda ozbiljnosti, dakako, ne doputa da se tvrdi
da postoji aeternus modus ponavljanja u duhu oveka; no ona onom biu, iji bitak ini
kretanje postajanja koje poseduje strukturni karakter ponavljanja na nain na koji je
ono moguno u ovekovom duhu, omoguava da ozbilji vlastitu bit. Jer, jedino ozbiljnost moe //...// redovno [regelmig] da se jednakom izvornou vrati natrag na ono
jednako18 tj. na samu ozbiljnost, pa utoliko i da izvede kretanje postajanja koje ima
strukturu ponavljanja, koji u sluaju bia: ovek obrazuje bit njegovog bitka prirodu
njegovog postojanja. I to sainjava vaan deo znaenja i smisla u kojem prvonavedeni
Kjerkegorov samocitirani stav tvrdi: Ponavljanje je postojanja ozbiljnost.
Da ovek dospe u vlastitu bit, tj. da je ozbilji, da njegova bit dospe u vlastiti bitak, ne
znai nita drugo nego da ovek postane, ili bolje: postaje ovekom, da uspostavi sebe
kao sopstvo - svoje sopstvo, a on to moe time to unutranou i ozbiljnou provede
kretanje ponavljanje. Ustvari, ozbiljan ovek je ozbiljan upravo unutranjou, kojom
se on ponovo vraa u ponavljanju19. To da ovek u najdubljoj unutranjosti, ozbiljno16

BA, S. 148.
Prema Valteru Dicu tu se za Kjerkegora radi o onom drugaijem, dubljem, unutranjijem razumevanju: ne o
spoljanjem posedovanju ve o egzistencijalno posredovanom prihvatanju onoga znanog. Ovde provedeno fundamentalno razlikovanje izmeu razumevanja i razumevanja postalo je putokaz i utira puta za celokupnu lozoju
egzistencije.... Dietz, Walter: Sren Kierkegaard. Existenz und Freiheit, Frankfurt am Main 1993, S. 338-9. ini
se da to ne treba ograniiti samo na lozoju egzistencije. Kjerkegorovo shvatanje razumevanja i unutranjosti
kao razumevanja pokazuje nesumnjivu slinost jo barem sa koncepcijama lozofske hermeneutike XX veka, ako
nije izvrilo i stanoviti uticaj na njih.
18
BA, S. 155.
19
BA, S. 154.
17

24

u unutranjosti, uspostavlja svoje sopstvo kao samoodnos unutar svoje biti, to prema
Kjergegoru znai da postaje linost. I upravo to on ovde izraava time to kae: ozbiljnost u tom smislu oznaava samu linost, i samo ozbiljna linost je zbiljska linost, jer
predmet //ozbiljnosti// je svojstven svakom oveku, jer to je on sam ...20.

4.
Da ovde samo delimino, u samo nekim od mogunih aspekata, prikazanu osobitu
interdependenciju unutranjosti i ozbiljnosti treba misliti kao naroiti identitet u razlici, objanjava, pa na to ak i obavezuje, injenica da ozbiljnost svojom izvornou, a
to znai upravo svojim odnosom prema unutranjosti kao samim izvorom, oznaava
jedan timung kao princip jednog izvorno jedinjeeg jedinstva, i ujedno kao princip
jedinstva svakog posebnog timunga i pojma. Ve u svom prvom koraku to, dakako,
demonstrira ne samo nedenljivost ozbiljnosti i unutranjosti, ve i to da su odnosu koji
postoji meu njima potpuno neprimereni uobiajeni pojmovi metazike i njene kategorijalne racionalnosti kojima pripadaju ve i pojmovi identitet i razlika. Stojei u
takvom uzajamnom saodnoenju, unutranjost i ozbiljnost omoguavaju i ponavljanje
kao strukturni karakter kretanja postajanja kao bitka ovekove biti, koju sainjava njegov konani duh u liku sopstva. No, o takvoj prirodi unutranjosti i ozbiljnosti, pa usled
toga i o njihovom prikazanom uzajamnom odnosu, pa i vie od toga, o takvom smetanju unutranjosti unutar kjerkegorovski miljene, lirske dijalektike trijade, govori
jo neto ve i u ovome to je do sada reeno. Tome, naime, svoj znaenjski doprinos
daju ve i same rei kojima njih Kjerkegor naziva21, ali i pojmovi koje te rei imenuju
i u kojima ih danski lozof misli.
Najpre, dansku re inderlighed ne pokriva u potpunosti re kojom se ona prevodi
na na jezik: unutranjost, uostalom kao to to ne ini ni ona kojom se prevodi na nemaki: Innerlichkeit, prvenstveno zato to ona u sebi nosi znaenja koja nisu sadrana
u ovim njenim ekvivalentima22. Slino kao i nekim drugim sluajevima, naime, danski
mislilac eli da reanimira sav semantiki potencijal koji u sebi nosi i ta danska re. Kao
unutranjost ona, zapravo, nadasve oznaava temeljni strukturni karakter sopstva kao
samoodnoenja duha, sopstva koje se ujedno s tim odnosi i prema onome beskonanom, ime se ono tek uspostavlja - odnosno biva stavljeno - kao takvo. Njene, kako
se ini, vanije znaenjske momente istie jedan njen drugi ekvivalent, jedna re koja
20

BA, S. 155-6.
Rezultat toga je postojanje brojnih studija o razliitim problemima, ali i o celini Kjerkegorove lozoje, koje se
znaajno oslanjaju na njegov odnos prema jeziku. U jednoj od njih, tako, na uvodnim stranicama stoji: Ako se zna
koliko izuzetan znaaj za svoje miljenje Kjerkegor dodeljuje danskom jeziku, koliko ponosan je on bio to ima ast
da pie na tom jeziku, i koliko on istie blizinu tog jezika stvarima, njegovu sposobnost da egzaktno izrazi komplikovane misaone tokove, onda jedino primereni put (metoda) da se sledi njegovo miljanje postaje razmiljenje o
tome, ta tu stoji, Khnhold, Christa: Der Begriff des Sprunges und der Weg des Sprachdenkens. Eine Einfhrung
in Kierkegaard, Berlin/New York 1975, S. 2-3.
22
Uvid u znaenje ove kao i nekih drugih rei danskog jezika, koje u okviru svog uenja koristi Kjerkegor, ali i
njima odgovarajuih pojmova, autor duguje ljubaznosti gospodina Safeta Bektovia, koji ga je na to upozorio i sa
tim upoznao.
21

25

ima zajedniki osnov sa onom reju kojom se ona najee prevodi na jezike anglosaksonskog podruja: intenzitet. Osnovna znaenja te rei, koja evocira itavu lepezu
mogunih znaenja svog latinskog korena, mogu su navesti na sledei nain: 1. napetost, nategnutost (npr. ice na muzikom instrumentu, zahvaljujui emu ona moe da
proizvodi tonove); 2. sadrina, bujnost, (unutranja) snaga, estina, jaina, silina, mo,
potencijalnost, omoguavajua mogunost u smislu: neto (s)moi, sila kao sebeispoljavanje-onoga-unutranjeg (tj. same unutranjosti); 3. pojaavanje (radnje), poveana snaga, stepen napregnutosti (pri emu u sluaju Kjerkegorove rei ono Odakle
poveavanja snage lei u venosti koja navire u unutranjost kao izvor); 4. namestiti,
pripremiti (se), pripraviti (se) za neto neto zapoeti; 5. nameravati, upraviti se ka
neemu, neemu revnosno teiti, s naporom neto initi.
Primarno znaenje Kjerkegorovog pojma inderlighed, dakle, nije unutranjost
u smislu podruja samoreeksivnosti onoga istog, samoodnoenja sopstva i unutar
njega. To pogotovu nije unutranjost u smislu zatvorenosti unutar odreenih granica
(koje su uvek nekako prostorno miljene, to neizostavno implicira i isposreduje nekakvu spoljanjost kao svoj neizostavan protivpojam), ovde unutar granica samoodnoenja tog sopstva, usled ega se imanetni odnos tog sopstva prema bogu i oznaava
kao lini odnos svakog pojedinanog oveka kao lina vera. Unutranjost ovde
primarno znai potencijalnost, mogunost za mogunost, spremnost, moi da se neto realizuje, nategnutost kao omoguavajua mogunost ozbiljenja onoga to-jesteda-se-ozbilji.
Samu realizaciju, ozbiljenje i zbiljnost imenuje Kjerkegorova re za ozbiljnost
[alvor], tako da se i u ovom verbalnom pogledu otvara mogunost razumevanja naina
na koji ta dva untranjost i ozbiljnost stoje u uzajamnom odnosu identiteta u razlici. Re ozbiljnost primarno i kolokvijalno najee kazuje: 1. jednu vrstu afektivnog
stanja, oseanja; 2. jedno ovekovo dranje koje ukljuuje odgovornost i samosvest u
postupanju i ophoenju; 3. u naem jeziku ona je etimoloki srodna sa reju: zbiljnost,
ija izvedenica sa preksom od (ozbiljenje, to je oigledno srodno sa ozbiljnost23)
znai: dovoenje do zbiljnosti, prevoenje iz potencijalnog u zbiljsko (to upravo korespondira relaciji unutranjost /izvor/ ozbiljnost /iz izvora proisteklo, izvornost/). No,
polje znaenja rei ozbiljnost se u tome jo ne iscrpljuje.

5.
Ova, kao jo i neka druga znaenja, naime, nalaze svoju potvrdu i u argumentima
sasvim drugaije vrste. Naime, jo je Mihael Tojnisen [Michael Theunissen] upozorio24
na to da se javljanje izvesnih nijansi specinog znaenja Kjerkegorovog pojma ozbiljnost moe registrovati i u tekstovima dva ranija lozofa, koja su sasvim izvesno, svaki
na poseban nain, snano uticale na njegovu misao u celini, ali i na neke njegove po23

O etimolokoj srodnosti naih rei: biti (bitak), zbivati (se), zbilja, ozbiljnost, istina, itd., v. Skok, Petar: Etimologijski rjenik hrvatskoga ili sprskoga jezika, knjiga I, Zagreb 1971, str. 158-161.
Theunissen, Michael: Der Begriff Ernst bei Sren Kierkegaard, Freiburg/Mnchen, 1958.

24

26

sebne pojmovne tvorevine. Svojim razumevanjem pojma ozbiljnost, dakle, Kjerkegor

daje novu valencu jednoj staroj misli.
Ovde provedeno tumaenje tog danevog pojma, tako, dobija svoju verikaciju ne
na poslednjem mestu kod Hegela, u jednoj njegovoj mnogocitiranoj formuli, u kojoj
pojam ozbiljnost [Ernst] fungira u jednom znaenju koje je analogno jednom bitnom
elementu znaenja Kjerkegorovog pojma. Naime, Hegel, kako se ini, promisque upotrebljava sintagme ozbiljnost pojma [Ernst des Begriffs] i nastojanje [Bemhen],
naprezanje [Anstrengung], rad pojma [Ernst des Begriffs]25, tako da kod njega
ozbiljnost oznaava upravo napor rada pojma na putu samoozbiljenja duha, put prelaenja iz potencijaliteta u zbiljnost onoga uistinu zbiljskog.
Jo vanijom se ini jedna druga misao koja je takoe bliska ovim znaenjima
Kjerkegorovog pojma ozbiljnost, misao koja se sree u Platonovoj upotrebi njegovog
grkog ekvivalenta. tavie, kod Platona se moe nai nekoliko uzajamno tesno povezanih znaenja koja nalazimo i kod Kjerkegora. Kao vrsnom poznavaocu Platonove
lozoje danskom lozofu egzistencije su zasigurno bile poznate sve gramatike forme kao i nijanse u znaenju u kojima atinski lozof koristi i misli izraze: o,
, . Osnov svih njenih platonikih znaenja, kao i podruje u kojem
taj osnov nalazi svoje tlo, nalazimo u dijalogu Zakoni. Taj termin kod Platona u prvom
redu zacelo govori o obliku ovekovog ponaanja, i o nainu njegovog dranja prema
predmetima prema kojima se u tom ponaanju odnosi. Meutim, on isto tako oznaava
i svojstvo samog tog predmeta njegovog ophoenja. Zapravo, on markira ontoloki status tog predmeta, naznauje u kojoj meri taj predmet kao bie uopte jeste on odmerava stupanj njegovog bitka: to je nekom biu status na hijerarhiji ontolokih vrednosti
vii, to ono vie jest, utoliko je ono i ozbiljnije. No, tu je od presudnog znaaja to da
ontoloki stupanj tog bia kao predmeta ovekovog ophoenja odreuje stupanj ozbiljnosti ovekovog ponaanja prema tom biu, meru ozbiljnosti kojom ovek treba da se
dri u ophoenju s njim. A to, sa svoje strane, pokazuje u kojoj meri on uopte jeste kao
ovek, ili, to je kod Platona u stanovitom smislu isto: pokazuje u kojoj meri on uopte
jest - otkriva stupanj njegovog bitka. Ono najozbiljnije je, tako, prema Platonu, bie
koje je ista prezenca samog bitka bog, stoga i ovek treba najozbiljnije da se dri
prema tome najozbiljnijem, prema bogu26 (to e mutatis mutandis vaiti i za Kjerkegora, dakako, na za njegovu lozoju karakteristian nain). U skladu s tim kod Platona
je razvijena i hijerahija ozbiljnosti ostalih bia, to je, dakako, praeno hijerarhijom
njihovog ontolokog statusa, a to rezultira istom takvom hijerarhijom ozbiljnosti koja
se time zahteva od oveka u njegovom dranju pri ophodu sa njima.
Nekako se ophoditi prema neemu, i pritom se tako ponaati, drati to, naravno,
ujedno znai tako i takav biti. Stupanj ozbiljnosti ovekovog dranja utoliko i oznaava: u kojoj meri neko jeste ovek, u kojoj meri je ozbiljio svoju bit pa kao takav i jeste.
U tom smislu govori Kjerkegor stav: samo ozbiljna linost je zbiljska linost. U tom
smislu se ozbiljnost i potvruje kao ontoloki pojam, dakako, u svetlosti Kjerkegorove
egzistencijalno-religiozne ontologije. Usled toga ozbiljnost treba misliti kao ozbiljenje
25
Hegel: Phnomenologie des Geistes, Frankfurt am Main 1975; v. S. 13, 14, 24, 65 i passim; up. S 532, 535 i
passim.
26
Platon: Zakoni, 803, c 1-2

27

i samu zbilja unutranjosti kao intenziteta i potencijalnosti. Takvo znaenje, konano,

potvruje i druga, ini se uobiajenija upotreba navedenog ekvivalentnog grkog termina, u kojoj je on gotovo sinonim za: dobar. Dobro, naime, kao jedna od prvih grkih
rei za bitak bia kao takvog u celini, re koja kao takva oznaava potpunu ozbiljenost
svega mogunog, zbilju, potpuno dospelost u bitak biti, istu prezencu biti samog bitka.
To znaenje ne iezava sasvim ni u onom sluaju kada oznaava tek suprotnost ali i igri (to je znaenje koje se isto tako na velikom broju mesta izriito javlja i
kod Kjerkegora, u tom smislu se ona obilato koristi npr. u delu Zakljuni neznanstveni
dodatak lozofskim mrvicama27). Ozbiljnost je kao ozbiljno dranje oveka i tada takoe odmereno na ontolokom rangu predmeta na koje je upravljeno, tako da se ni u
tom sluaju njeno znaenje nikako ne iscrpljuje samo u afektivnom stanju oveka, ili u
nainu njegovog pukog pristupa predmetima sa kojima saobraa. U irem smislu istoj
sferi znaenja pripada i ono koje se u svom prostiranju takoe ne ograniava samo na
re ozbiljnost na danskom jeziku, a po kojoj ona stoji za istinu28.
Na taj nain, obuhvativi u svom konotativnom polju sva ova znaenja, ozbiljnost
moe u sebi da obuhvata sve ono to Kjerkegorov pojam timunga ozbiljnosti kao
timunga - zahteva za svoju ulogu. On je istovremeno stanje afekata, celovito ovekovo
dranje pri bilo kojem njegovom ponaanju i ophoenju, ali i znanje i pojam, i to tako
da je kao ta celina timung ujedno u jedinstvu sa sebi korespondirajuim pojmom, i to
upravo kao princip sjedinjavanja u to jedinstvo. Sve to na takav nain, da on u svojoj
osnovi nije analogon teorijsko-saznajnom pojmu, ve otkriva osobiti ontoloki status
oveka u njegovom postajanju sobom, u osvajanju i ozbiljenju vlastite biti u njenom bitku, kao i u dokuivanju biti tog, ali i ostalog bia. Sva ta znaenja Kjerkegorov pojam
timunga: ozbiljnost eli da obuhvati u sebi, moda ne toliko da bi objedinio fenomene
sa dva razliita ontoloka podruja29 - ona koja artikuliu s jedne strane miljenje i
pojam, a sa druge strast i timung, koliko da njihovim jedinstvom, koje treba da bude
iskazivo pojmovima egzistencije, ukazuje na novu, od te dve razliitu ravan, iji e
dignitet i sm u prvom redu biti na njemu primereni nain ontoloki. Pri tom se, naravno, interpretaciji tek otvara pitanje, u kojoj meri je Kjerkegoru polo za rukom postavljanje tog novog tla, prelaz na njega i ovladavanje njime. ini se da bi stvari najblie
bilo ono shvatanje prema kojem je danski lozof egzistencije mislilac koji je svojom
milju odluno pripremio taj prelaz i napravio veliki korak u njemu u prelaenju za
koji se dri da nije nita manje stvar i sadanjeg povesnog trenutka.
27
Kierkegaard, Sren: Abschliessende unwissenschaftliche Nachschrift zu den Philosophischen Brocken, Gesammelte Werke, 16. Abteilung, Eugen Diederichs Verlag, Dsseldorf/Kln, Erster Teil, S. 62-3, 80 i passim ubudue
(UNW).
28
Christa Khnhold to prikazuje na sledei nain: Kjerkegorova jezika intuicija, dakle, nalazi re koja iznenaujui ali tano slui kao denicija istine. To je re koja obuhvata sva znaenja koja za njega sadre istinu. Ozbiljnost
kao unutranjost jeste istina, Der Begriff des Sprunges. Einfhrung in Kierkegaard, Berlin/New York 1975, S. 56.
Pri tom se autor poziva na dva mesta iz Kjerkegorovog opusa: BA, S. 152, i UNW I, S. 236.
29
Sledbenik Kjerkegorovske egzistencijalistie misli an-Pol Sartr [Jean-Paul Sartre] svoje vienje toga izraava na
sledei nain: Novi aspekt problematike koju nam otkriva Kierkegaard je u tome to on u svom linom ivotu ne
protivrjei sadraju Znanja, nego to diskvalikuje znanje sadraja i to je, negirajui pojam samim nainom na koji
mu ostvaruje perspektive u jednoj drugoj dimenziji .... Kierkegaard osvetljava da je suprotnost ne-znanja i znanja
suprotnost dviju ontolokih struktura. Ali za Kierkegaarda i za nas koji danas posmatramo kierkegaardovski skandal, radi se o izvjesnom ontolokom podruju u kojem bitak istovremeno pretenduje da umakne znanju i da samog
sebe dostigne. Pojedinano opte, Izabrana dela, knjiga 7, Portreti, Beograd 1981, str. 226-8.

28

MILO TODOROVI
Filozofski fakultet, Novi Sad

DER ERNST KIERKEGAARDS ONTOLOGISCHER BEGRIFF?

Zusammenfassung: Das Thema dieses Artikels macht Kierkegaards Begriff des Ernstes,
zusammen mit dem der Innerlichkeit, aus. Sein Hauptzweck ist zu versuchen, anhand dieser
Begriffe zu zeigen, da die Philosophie Kierkegaards einen hoch bedeutsamen Schritt in den
Anstrengungen getan hat, welche die Philosophie seit dem Ende des Klassischen Deutschen Idealismus unternimmt, um im Lichte der Aufstellung ihrer neuen Seinsauslegungsweisen einen
Boden zu erobern und zugrunde zu legen, von welchem aus wenigstens zwei Aufgaben erfllt
werden sollen. Sie hat auf der einen Seite vor, den aktuellen Anforderungen der Zeit zu gengen, und eben dadurch die Philosophie des neuzeitlichen Subjektivismus auf der anderen Seite
zu berwinden. Eine solche Unternahme schliet eine Umgestaltung oder neue Gestaltung der
grundliegenden Bedeutungsformen und Bedeutungsinhalte als eine ihrer Hauptaufgaben in sich
ein. Sie sollen die tragende Krfte dieses Bodens ausmachen, welcher seinen leitenden Absichten
gem diejenige Rolle bernehmen soll, welche in der klassischen Metaphysik und Ontologie
deren Kategorien, Begriffe und Grundstze gespielt haben.
Schlsselwrter: Ernst, Innerlichkeit, Wiederholung, Reexion, Ontologie.

29