Na teze o Fojerbahu se pozivaju Marksovi interpretatori koji su politički i teorijski potpuno različito

usmereni. Tako su teze bile prihvaćene i od dogmatskih struja kao legitimizacija jedne partijske vladavine
utemeljene na marksističko-lenjinističkoj doktrini, ali isto tako i od gotovo svih heterdoksnih
marksističkih struja koje su se protivile marksističko-lenjinističkoj dogmatici(Korš, Lefevr, Marković,
Bloh).

Sa jedne strane reč je o veoma kratkom tekstu, koji ne ispunjava ni tri strane, a sa druge recepcija teksta je
veoma bogata. Hajnrih zapaža da se Marksov odnos prema vlastitim tezama u načelu ignoriše. Marks je,
prema navodima iz Sabranih dela Marksa i Engelsa, ispisao teze u jednu beležnicu između popisa knjiga,
adresa, nacrta planova itd., u Briselu 1894. godine. Očigledno postoji povezanost s otprilike u istom
razdoblju nastalim planom da napiše kritiku posthegelovske filozofije. Taj je plan Marks u jesen 1845.
godine, zajedno sa Engelsom sproveo u delo – tako je nastala Nemačka ideologija. Značajno je to da
Marks Teze o Fojerbahu nije pokazao svom ko-autoru Englesu, koji je tada već bio njegov najbliži
prijatelj i saradnik, niti ih je bilo gde drugde spominjao ili izravno koristio. Čak i u tezama tako važan
pojam „prakse“, već u Nemačkoj ideologiji gubi na važnosti. Sve ovo vodi samo jednom zaključku. Svom
spisu, o kojem se kasnije toliko puta raspravljalo, sam Marks nije pridavao previše značaja. Već i ovo
trebalo bi izazvati nepoverenje prema tolikom hvaljenju Teza o Fojerbahu.

3. Hajnrih zapaža da gotovo sve interpretacije Teza o Fojerbahu, izdvajaju ih iz njihovog konteksta. To se
odnosi kako na kontekst u kom su nastale, tako i na kontekst daljnjeg razvoja Marksovih misli. Pitanje (a)
šta je Marks uopšte kasnije od Teza o Fojerbahu zadržao, (b) šta je manje bitno ili je (c) čak možda
revidirano, najčešće se ne postavlja. Čini se da su za većinu interpretatora Teze o Fojerbahu nešto što
vredi za sva vremena.

4. Treba imati u vidu i to da Engels nijednu jedinu tezu nije naveo bez izmene. Uz to, interpretatori nisu
prigovarali Engelsovoj prezentaciji teza kao prvog dokumenta koji sadrži genijalnu klicu novog pogleda
na svet.

5. Često je naglašavano, da već u spisima kasnog Engelsa započinje proces koji preoblikuje Marksovu
kritiku u „svetonazor“, koji je shvaćen kao nešto sveobuhvatno, što ne ostavlja nikakva temeljna pitanja
otvorenim i koji je bezvremenska tvorevina. Hajnrih naglašava da njegova namera nije da kritikuje taj
„svetonazorni marksizam“, već želi da oceni Teze o Fojerbahu kao „genijalne klice“ te sveobuhvatne i
bezvremenske tvorevine.
Čak i oni autori koji su kritički gledali na Engelsovo predstavljanje Marksovih misli kao novog
svetonazora, takvu ocenu teza u potpunosti prihvatili – teze kao utemeljiteljski dokument.
Od početka je u Engelsovoj karakterizaciji isključeno da bi se u slučaju Teza o Fojerbahu moglo raditi o
prolaznoj koncepciji, koja će u kasnijem razvoju kritike političke ekonomije biti eventalno prevladavana
ili barem jako ograničena.

6. Sam Marks se usvrnuo ne na Teze o Fojerbahu, već na Nemačku ideologiju koja nastaje odmah nakon
tih teza. Marks piše u predgovoru Kritike političke ekonomije da je njemu i Engelsu oko 1845. bilo bitno
obračunati se s nekadašnjom svojom filozofskom savešću, i kada je to bilo postignuto, nije im više
smetalo što rukopis nije bio tiskan, prepustili su ga „glodarskoj kritici miševa“.
7. Konkretni kontekst u kome su teze nastale jako se zanemaruje. Zašto je uopšte došlo do te kritike
Fojerbaha, zašto se prosudba Fojerbahove filozofije kod Marksa i Engelsa u tako kratkom vremenskom
razdoblju tako suštinski promenila, pitanja poput ovih većinom se i ne postavljaju.

8. U Ekonomsko-filozofskim rukopisima iz 1844. godine Marks još uvek izuzetno ceni Fojerbaha. To
takođe važi i za Svetu porodicu, dovršenu takođe 1844. godine, u kojoj se Fojerbah naveliko hvali.
Godinu dana kasnije, stav o Fojerbahu se temeljno promenio. Šta se dogodilo?

9. Kada se pristupa tom problemu Marksovog i Engelsovog odnosa prema Fojerbahu, uglavnom se ističe
da se Fojerbah nije tako otvoreno izjasnio za komunizam, kako su Marks i Engels to očekivali. Prvo,
Fojerbah je izbegavao da odgovori na Engelsov poziv za saradnju u komunističkom časopisu koji je tek
trebalo osnovati. Drugo, u pismima upućenim drugim ljudima, Fojerbah je bio rezerviran spram
komunističkih težnji. Sve to može dokazati samo to da su Marks i Engels bili razočarani Fojerbahovim
političkim stavom. No time nije objašnjeno odbacivanje njegove teorijske pozicije, koju su ranije obojica
veoma cenili. Marks i Engels jednostavno su ga mogli smatrati nedoslednim i prebaciti mu da iz svojih
teorijskih osnova ne izvodi prave zaključke. Prema Hajnrihu, njihova fundamentalna kritika verovatno
proizlazi iz sumnje u teorijske osnove, a ne tek iz protivljenja njegovom političkom stavu.

10. Čini se da je za Marksa i Engelsa od samog razočaranja Fojerbahoovm suzdržanošću u poltici, puno
važnija bila Stirnerova kritika Fojerbaha, koja se pojavila 1844. Stirner je hteo da se odmakne od
Hegelovih apstrakcija i da se približi „stvarnom čoveku“. Prigovorio je Fojerbahu da je njegova predstava
o „suštini čoveka“ još uvek „teološki“ ograničena, i da je ona apstrakcija stvarnog, individualnog čoveka.
Engels u jednom svom pismu Marksu iz 1844. piše da Stirner ima pravo kada kritikuje Fojerbaha, jer je
Fojerbahov „čovek“ izveden iz Boga. Fojerbah je prema Engelsu od Boga došao na misao „čoveka“.
Prema Engelsu, istinski put kojim treba doći do čoveka jeste obrnut. Mora se poći od Ja, od empirijskog,
stvarnog individuuma a ne kao Stirner ostati zakopan unutra, već se odatle podići do „čoveka“. „Čovek“
je uvek tek utvara, sve dok svoje temelje nema u empirijskom čoveku. Mora se poći od empirizma i
materijalizma ako želimo da naše misli i naročito naš čovek budu nešto istinito.

11. Iako se slažu sa Stirnerovom kritikom Fojerbaha, Marksa i Engelsa njegova vlastita koncepcija ne
može zadovoljiti. To objašnjava zašto su odmah nakon objavljivanja Svete porodice, u kojoj su se
razračunali s mladohegelijancima okupljenim oko Brune Bauera, želeli da opet usledi obračun s
posthegelovoskom filozofijom. Sada i Fojerbah, kao i njegov kritičar Stirner moraju biti kritikovani.

12. Tako se u Tezama o Fojerbahu i Nemačkoj ideologiji pre svega radi o kritci posve određenih pozicija.
Ta konkretna usmerenost kritike izgubila se u preovladavajućoj recepciji Teza o Fojerbahu, i to se može
dobro pokazati na primeru poznate 12. teze. U povesti marksizma ova teza nije samo jako često služila
kao nadomestak argumentacije prema neomiljenim teorijama – umesto detaljnog bavljenja takvim
teorijama, jako brzo im se prebacilo da su „čista interpretacija“ i „nepovezane sa praksom“. Osnaženi
Marksovim autoritetom, mogli su tvrdili da nije bitna interpretacija, već menjaje sveta.
Što se tiče 12. teze, Marks u njoj govori sasvim jasno o „tim“ filozofima, no verovatno se u prvom redu
mislilo na njegove mladohegelovske protivnike. Protivno mišljenju većine interpretatora koji
pretpostavljaju da se u11. tezi iznose potpuno načelne i temeljne izjave(na koje se Marks kasnije začudo
nikada više neće vratiti, niti se mogu približno slične izjave kasnije pronaći), ova se teza može shvatiti
kao sažetak jedne potpuno konkretne kritike mladohegelovskog shvatanja kritike i promene.

13. Hajnrih spominje i karakterizaciju mladohegelovaca iz Nemačke ideologije, koja se prema njemu
može čitati gotovo kao objašnjenje 11. teze.

-------

Konkurencija izvršava unutrašnje zakone kapitala. Čini ih prisilnim zakonima u odnosu prema
pojedinačnom kapitalu, ali ona ih ne stvara. Ona ih realizuje. Hteti objasniti ih (unutrašnje zakone
kapitala) tek tako ih konkurencije, znači priznati sopstveno nerazumevanje.

Konkurencija kapitala nije ništa drugo nego „praksa“ pojedinačnih kapitalista i ta praksa ništa ne
objašnjava, nego se mora objasniti iz zakona kapitala. To strukturira sam prikaz. Prvo se zakoni kapitala
moraju pojmovno razviti i izložiti, tek tada se može raditi o konkurenciji pojedinačnih kapitala.

Pošto se radi o pojmovnoj proizvodnji, o pojmovnoj reprodukciji društva, ta pojmovna proizvodnja ne

može započeti praksom, ako se ta praksa sama već pokaže kao kategorijski određena, već se prvo te
kategorije moraju predočiti.

Recimo, u samom Kapitalu ta struktura prikaza se odražava već u razmatranju jednostavne cirkulacije.
Pre prakse vlasnika robe, prvo se mora analizirati određivanje oblika robe, a tek onda delovanje vlasnika
robe može postati predmet istraživanja.

Za vlasnika robe na početku stoji „delo“ a ne razmišljanje. Oni od početka deluju na jedan poseban način,
povezuju svoju robu s novcem kao uopštenim i samostalnim izrazom vrednosti, a da ne polažu račune o
onome što zapravo čine.

Marks je u Nemačkoj ideologiji ismevao mladohegelijance zbog njihovog shvatanja da apstrakcije vladaju
ljudima. Sada mora priznati da je to u nekoj meri ipak istinito. Ljudima gospodari to što su njihovi
proizvodi rada vrednosti. Ne radi se samo o upotrebnim predmetima, nego istovremeno i o vrednosnim
predmetima. Sa jedne strane vrednost se ne može shvatiti, pa se robe i obistinjuju kao čulno natčulne
stvari. Ova neshvatljiva vrednost istovremeno ima čulno opipljivu egzistenciju u novcu.

Sve se to ostvaruje u prirodnom instinktu vlasnika robe. Vlasnici robe slede zakone prirode robe, a da
nisu svesni tih zakoni.

Prema Marksu, agenti kapitalističkog načina proizvodnje, i to svi, žive u jednom začaranom, izvrnutom i
na glavu postavljenom svetu. Oni podležu fetišizmima i mistifikacijama koje su iznedrili ekonomski
odnosi. O rastućoj transparentnosti društvenih odnosa, pretpostavljenoj u Komunističkom manifestu, ne
može više biti govora.
Vlast tih apstrakcija o kojima je sada reč, taj fetišizam, nije samo čist fenomen svesti. Radi se o fetišizmu
koji prianja za proizvode rada čim se proizvode kao robe. Fetišizam je ukorenjen u ekonomskoj strukturi
društva, a ekonomsko ponašanje koje je njime vođeno, neprekidno ga reprodukuje.
U pozadini kritike političke ekonomije, pojam prakse iz Teza o Fojerbahu i Nemačke ideologije, pokazuje
se kao jedan predkritički pojam. Praksa sama po sebi, onako kako se empirijski pokazuje, sputana je
mistifikacijama. Praksa nije transparentni razlog koji sve objašnjava, na koji se može sve svesti. Zapravo,
sama praksa je predmet objašnjenja.