КЉУЧНЕ РЕЧИ: парадокс, Раселов суд, аксиоми, егзактност, наивна теорија скупова,

контрадикција, логицизам, интуиционизам, формализам, класа

АПСТРАКТ

Бертранд Расел (18. мај 1872 – 2. фебруар 1970) један је од најзначајнијих светских
мислилаца, његови радови су истовремено и луцидни и просветљујући. Постоји нешто
готово пророчко у начину на који спаја безвременост с правовременошћу
контемплативних идеја које се тичу модерног живота у претходном веку – од тога како
доконост чини срећу могућом до тога зашто је наука кључ за демократију. Али нигде није
генијалнији него у књизи „У шта верујем“. Објављена је 1925. године и истражује
човеково место у универзуму и наше „могућности у достизању доброг живота“. На
подручју математике познат је по Раселовом парадоксу.
 Бертранд Расел је један од оснивача аналитичке школе филозофије, математичар и
историчар, с правом се сврстава међу највеће умове 20. века. У току своје каријере, овај
изузетно плодан и свестран стваралац оставио је мноштво дела која се баве проблемима
логике, математике, науке, као и друштвене критике. За свој књижевни рад 1950. године
је награђен и Нобеловом наградом. Као убеђеном пацифисти, Раселу је, заједно са
француским филозофом Жаном-Полом Сартром, поверено да предводи преки суд за
ратне злочине почињене у Вијетнаму, који ће добити назив „Раселов суд“, или „Расел–
Сартров суд“.

Од раног детињства до у дубоку старост Раслово интересовање се креће на двема

основним линијама: на једној, математика и филозофија, на другој, историја и политика;
етика је област која их спаја. У том смислу је и филозофију поделио на људско знање и
људске вредности. Доста времена је прошло док је Расел нашао своју властиту
филозофску оријентацију. У једанаестој години живота док је учио Еуклидову геометрију
није се могао помирити са тврдњом да се аксиоми не могу доказати — зато је више од
следеће две деценије посветио математици. Овај напор је крунисан волуминозним
тротомним делом „Principia Mathematica” , које је означило редукцију аритметике на
логику, за њега на филозофском путу истраживања једино што је било у томе вредно јесте
откриће прецизног метода логичке анализе.

Као студент у Кембриџу први пут се упознао са Кантовом и Хегеловом

филозофијом. Ова последња му је пружила привремену утеху за изгубљену религиозну
веру. Под утицајем Мац Тагарта (Mc Taggart) убрзо је постао хегеловац. Тада је у Британији
владала новохегеловска филозофија Бредлија (Bradley). Подстакнут дискусијама са својим
колегом Муром (G. Е. Мооrе), Расел је убрзо увидео противречности и вештачку
конструкцију Хегеловог филозофског система и то је био довољан разлог да га потпуно
одбаци, а са њим заједно и Канта и сву немачку класичну филозофију и њену највећу
вредност — дијалектику. Тако је према Хегелу поновио онај став који је некад имао
Фојербах (Ludwig Andreas Feuerbach). Расел је дошао до закључка да све оно што Хегел
тврди мора бити управо супротно. Али је зато одбацујући немачке идеалисте заволео
немачке математичаре, Лајбница (Leibniz), Кантора (Cantor), Фрегеа (Frege) и друге.

Трагајући за филозофском истином, Расел се затим кратко време смирио у

Платоновој филозофији, посебно уживајући у њеном математичком мистицизму, који је у
њу унет под утицајем Питагорејеваца. Расел је постао платоновски реалист, верујући да ће
путем метафизике наћи одговоре на питања о свету, које му ни математика ни религија
нису могле пружити. Ускоро је, каже, увидео да је егзактност хеленски мит, који је Платон
с правом лоцирао на небо, јер му није нашао места на земљи. То сазнање је било
довољно да одбаци Платона и сваки метафизички идеализам. После, на крају периода
лутања нашао је да се поуздано знање може тражити једино ослањајући се на људско
искуство и науку. То је био повратак класичној британској традицији емпиризма, овај пут у
облику новог реализма, који су засновали Мур и Расел.

Канторова теорија скупова са краја 19. века није била заснована аксиоматски (на
темељним истинама које се не доказују) па се зато називала наивна теорија скупова.
Међутим она је имплицитно у себи садржала неколико аксиома од којих је једна била да
за свако својство можемо формирати скуп свих елемената који имају то својство.

Полазећи од ове аксиоме Бертран Расел је 1903. конструисао парадокс, по њему

назван Раселов парадокс који је оборио наивну теорију скупова. Раселов парадокс спада у
10 највећих математичких загонетки и задатака који збуњују разум.Тај парадокс се може
исказати на више начина и у више форми, као парадокс берберина или парадокс
библиотеке, а суштина је следећа:

Ако за свако својство постоји скуп свих објеката који задовољавају то својство онда
то исто важи и за својство „скуп не припада сам себи“. Ово својство је врло природно јер
је врло тешко наћи скуп који припада сам себи. Означимо са X скуп објеката за које важи
ово својство. Да ли X припада сам себи? Ако припада онда значи да задовољава својство
„скуп не припада сам себи“ што је контрадикција. Ако пак не припада сам себи онда ће
да задовољи тражено својство па ће баш да припада себи, што је опет контрадикција.

V={X|X¢ X}

До појаве овог парадокса веровало се у непобитност математичке истине и

непротивуречност Канторове теорије скупова. После Раселовог парадокса уследила је и
серија других парадокса од којих посебно издвајамо Ришаров парадокс. Њиховом
појавом математичка грађевина је била озбиљно уздрмана до самих темеља и претила је
опасност да се сруши. Криза математике је решавана појавом нових праваца (Расел -
логицизам, Брауер - интуиционализам, Хилберт - формализам).

Једна варијанта исказивања Раселовог парадокса је: Постоје каталози књига из

библиотеке. Ти каталози се такође сматрају за књиге. Неки каталози садрже себе, а неки
не (у каталогу). Можемо посматрати један нови каталог у који су пописани сви каталози
који не садрже себе. Да ли овај каталог садржи сам себе? Поново ће оба случаја
анализирања довести до контрадикције.

Парадокс може да се формулише на следећи начин. Претпоставимо да постоји

село са само једним берберином. Такође, претпоставимо да су сви мушкарци у селу
обријани: неки се брију сами, а неке брије берберин. Звучи разумно да се берберин
понаша на следећи начин: он брије све оне, и само оне људе који се не брију сами.По
овом сценарију, поставља се следеће питање: Да ли берберин брије самог себе?
 Када се постави ово питање, уочава се да је ситуација представљена овим
условима у ствари немогућа:

Ако берберин не брије себе, мора да поштује своје правило, и да брије себе.

Ако берберин брије себе, по свом правилу неће бријати себе.

Једно од могућих превазилажења Раселовог парадокса је да се скуп свих скупова

не сматра за скуп, него за класу (класа је овде уопштење појма скупа). Овај појам
дефинисао је такође Расел 1908. године.
РЕШЕЊА КЉУЧННИХ РЕЧИ:

Парадокс – мишљење противно општем мишљењу

Раселов суд – суд за ратне злочине у Вијетнаму

Аксиоми – чињенице које се не доказују

Наивна теорија скупова - Канторова теорија скупова са краја 19. века

Егзактност - тачност

Контрадикција – логична супротност, противречност

Логицизам – учи да је математика исто што и логика

Интуиционизам – идејни правац који своди математику на логику

Формализам – учи да математика говори о манипулацијама информацијама

Класа – скуп свих скупова

 Гимназија „Вук Караџић“ Трстеник

ЕСЕЈ ИЗ ФИЛОЗОФИЈЕ

РАСЕЛОВ ПАРАДОКС

Ученик: Ивона Филиповић, IV1 Професор: Aнa Mиљковић

Трстеник, 2018