УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

АРИСТОТЕЛОВА ЕТИКА ВРЛИНЕ

1
Апстракт:

Аристотелова подела филозофије, или знања на три подручја (поетичко, практично и

теоријско) и приписивање одређених наука свакоме од тих подручја били су окосница
његовог учења и његових писаних разматрања и књига из ове области. Аристотел је у
филозофију први увео етику (mos, moris-обичај, правило, лат.) као дисциплину чији је
објекат проучавања људско деловање и норме према којима се оно усклађује. Делећи и
систематизујући врлине, Аристотел полази од поделе душе на две области - разумску и
неразумску. Врлина се спознаје у деловању,нема вредност као потенцијал карактера сам
по себи, сматра Аристотел. Подела душе је и основа Аристотелове поделе врлине на
етичке и дијаноетичке

кључне речи: Аристотел, етика, подела врлина, дијаноетичке врлине, етичке врине,
Никомахова етика

2
 1. Увод

1.1. О Аристотелу

Аристотел (384-322. године п.н.е.) је рођен на македонском двору у време

владавине краља Аминта III (оца Филипа Македонског и деде Александра Македонског)
код којег је његов отац Никомах службовао као дворски лекар. Врло рано је остао без
родитеља, али је учена родбина која се бринула о њему након што је остао без породице
веома водила рачуна о његовом образовању. 1

Тако је са 17 година Аристотел отишао у Атину на школовање. Између Исократове

Школе реторике и Платонове Академије, изабрао је Исократову школу, у којој је након
само шест месеци школовања постао наставник.У жељи за даљим знањима, одлази на
Платонову академију где се убрзо увиђа генијалност новог младог ученика. „Нема ума -
нема разговора“, умео је да прокоментарише Платон када на часовима није било
Аристотела. Веома самосталан, врло брзо је формирао свопствене ставове који су у неким
пирањима били битно различити од Платонових.„Драг ми је Платон, али ми је истина
дража“ знао је да каже Аристотел. У Платоновој Академији је остао као ученик и као
предавач пуних 20 година, све до смрти свог учитеља. Након тога, путује по свету, и као
омиљен гост у бројим местима, али на бројим дворовима, говори о својој филозофији. На
двору краља Хермиаса, владара Арталије задржава се дуго и ту се жени принцезом
Питијом, владаревом рођаком и усвојеницом. Након Хермијасове погибије и на позив
краља Филипа Другог Македонског 434.године п.н.е, Аристотел се враћа на македонски
двор где постаје тутор, а касније и пријатељ и повереник младом принцу Александру. У
време Александровог похода на Азију, Аристотел је у Атини отворио сопствену
филозофску школу - Лицеј. У то време је написао и највећи број својих књига и радова.
Аристотелово деловање је свакако обележио комплексан однос који је готово до краја
живота имао са Александром Македонским, својим учеником, штићеником и пријатељем
који се кретао од дубоке обостране оданости, па до непријатељства насталог из сукоба око
судбине Калистена који је на двор дошао према препруци Аристотела. У то време се
Аристотел повукао на своје имање на којем је остао до краја живота. Неки од извора
1
С, Блекбурн, Филозофски речник, Оксфорд, 2013, 15.

3
бележе да су Александрови војни успеси и ново устројство његове војске резултат
Аристотеловог образовања и утицаја, а са друге стране Александар је безрезервно
подржавао Аристотелову школу и његов рад, обезбеђујући му новац за књиге и списе.
Тако се сматра да је управо Аристотел био власник прве организоване библиотеке.

1.2. О Аристотеловом учењу и делима

Аристотелова подела филозофије, или знања на три подручја (поетичко, практично

и теоријско) и приписивање одређених наука свакоме од тих подручја били су окосница
његовог учења и његових писаних разматрања и књига из ове области. Поетичке науке у
које убраја реторику и уметност су према овој подели везане за чин произвођења и
стварања, а дела која су преостала до данас из те области су Реторика и Поетика. Дела:
Никомалоха етика и Политика темељни су списи практичне филозофије који се односе
на деловање, људски живот и срећу која је и сврха људског живота. У практичну
филозофију Аристотел убраја уметност и политику. 2Теоријској филозофији припадају
дела Физика и Метфизика.Аристотелова теоријска филозофија обухвата три науке:
математику (аритметику, геометрију...), природне науке ( филозофију природе - ботанику,
биологију, хемију...) и теологију - прву филозофију или метафизику (метафизику,
логику...). Њих Аристотел сматра значајнијим од поетичких и практичних наука јер, према
његовом ставу, једине траже знање због њега самог.

Каснији перипаптетичари3 су Аристотелове списе поделили у три категорије:

ексотерички списи-намењени широком кругу читалаца, популарни списи ( Еудем-или о
души, О Философији, Опомене); хипомнематички и синагогички списи који су белешке и
критички изводи из научних списа и збирке радова у којима је систематизовано знање из
области природних наука, књижевности, историје, антикварства (Атински устав,
Дидаскалије, Реторски примери, Државни устави у 158 књига...); есотерички списи -
учитељски списи, намењени уском кругу читалаца (Органон, Категорије, О Тумачењу,
Аналитика прва, Аналитика друга, Топика). У последњу категорију се убрајају и: свакако

2
С, Блекбурн, Филозофски речник, Оксфорд, 2013,38-45.
3
Перипаптетичари - ученици и филозофи, следбеници Аристотелови, С, Блекбурн,
Филозофски речник, Оксфорд, 2013, 85.

4
један од најзначајних његових списа - обимно дело Физика у осам књига које се сматра
једним од најсистематичнијих списа у историји филозофије, потом дела О Небу, О
постајању и престајању, Метеорологија, О свемиру и други значајни списи. Етика
Никомахова у X књига је најзначајније Аристотелово дело из последње - реалистичке фазе
његовог рада и у исто време прва поптуно сачувана хеленска струдија из области. Етике.
Међу етичке, политичке и економске списе Аристотелове убрајају се: Етика Еудемова,
Реторика, спис О економици. Његови естетички списи су Реторика, О песничкој
уметности, Елегије Еудему.

2. Аристотелова етика

Аристотел је у филозофију први увео етику (mos, moris-обичај, правило, лат.)4 као
дисциплину чији је објекат проучавања људско деловање и норме према којима се оно
усклађује, или би се морало усклађивати.У ширем смислу етика се подудара са
„филозофијом праксе“ која настоји да обухвати људско вољно деловање. Етика укључује
све човекове одреднице и вредности које се тичу људског деловања и воље. Уже
тумачено, синоним за етику је морал.

Етиком се Аристотел бави у свом делу Никомахова етика.5 Он сматра да је у природи

човека да тражи срећу, а етика испитује могућности за постизање среће. Човек, према
његовом мишљењу, може тежити богатству, слави и моћи, али у њима нема истинске
вредности. Истинска вредност човекова је, према Аристотелу, срећа, коју човек може наћи
само у делатности коју је усавршио и која се оноси на њега самог. Стварање и
усавршавање делатности која је карактеристична само за њега, а то је делатност
мишљења, човека приближава Богу.

Аристотел код човека препознаје способност да изгради две врсте врлина.

Дианоетичке врлине које се односе на усавршавање знања. У ту категорију убраја, на
пример, мудрост. Међу уже, етичке врлине, он сврстава храброст, умереност, емпатију. Он
сматра да су међу неким стварима које човек може да спозна, неке вечне и не могу се

4
С, Блекбурн, Филозофски речник, Оксфорд, 2013, 85.
5
Аристотел, Никомахова етика, превод, др Радмила Шалабалић,Сремски Карловци - Нови
Сад, 2003, 11138б,10.
5
променити и њима управља мудрост, али животне околности и животне ситуације су
ствари којима се човек мора стално бавити и које су променљиве и могу се надграђивати.
Њима управља разборитост као важна врлина у Аристотеловом концепту. Разборитост је,
према Аристотелу, „спој добрих циљева“ и она се стиче васпитањем и сталним учењем и
искуством. Све то доприноси проналажењу начина и средстава за остваривање тих
циљева. Уже етичке врлине су, по овом концепту, „златна средина“ између крајности.
Тако Аристотел храброст сматра врлином, али кукавичлук или претерану храброст сматра
манама које су две крајности ове врлине. Слично можемо применити и на понос као
врлину код које су малодушност и охолост мане, или дарежљивост код које су тврдичлук
и расипништво две негативне крајности.

Аристотел човека посматра као „разумско“, али и као „политичко“ биће (zoon
politikon). Човек своје врлине достиже тек у заједници, а осим тежње ка власитој срећи,
мора тежити и ка срећи заједнице у којој је. Сврха државе је, према Аристотелу, срећа
њених грађана. За разлику од свог учитеља Платона који је тежио „идеалној држави“,
Аристотел је сматрао да услови живота диктирају уређење. Тако је он као добра државна
уређења сматрао републику, монархију, аристократију, а као њихове негативне облике
тиранију, олигархију и демократију. Његов став је да сви треба да бирају власт, али да у
власт треба кандидовати само оне грађане који су, захваљујући богатству, самостални и
независни.6

(...) „ Ако је тако;онда би, по нашем мишљењу, задатак човека био да води живот
који се састоји у рзаумној душевној делатности и разумним поступцима, а задатак
човека који се истиче врлином да то исто чини правилно и на најбољи начин“(...)7

3. Аристотелова етика врлине

Врлина се спознаје у деловању, а нема вредност као потенцијал карактера сам по

себи, сматра Аристотел. Друга ствар коју треба разјаснити у овом контексту је да је
врлина само једна компонента среће, и да би човек имао срећан и испуњен живот, она
6
С, Алиспахић, Појам врлине у Аристотеловој етици, магистарски рад, Универзитет у
Сарајеву, Филозофски факултет, 2019, 9-11.
7
Аристотел, Никомахова етика, превод, др Радмила Шалабалић, Сремски Карловци -Нови
Сад, 2003, 11125а, 47.
6
мора бити испољена у његовом деловању и активностима. Само поседовати врлину, а не
деловати, није значајно за постизање блаженства (eudaimonia).У односу на претходна,
такво схватање односа између врлине и деловања је ново. Врлина у Аристотеловом
тумачењу је нешто могуће, нешто што тек треба да буде остварено. Другим речима,
разлика (distinctiо) између могућности и деловања је у суштини разлика између
потенцијала да се нешто учини и стварног акта, између стања да се нешто буде и чињења
тога, или бивања таквим. Тако је рацинално деловање у складу са врлином, према
Аристотелу, нужно за постизање среће, али није довољно. Оно мора трајати целога
живота, а осим тога, да би се постигла потпуна срећа, постоје још нека добра - „добра
душе“, али и нека спољна добра - нужни услови попут лепоте, моћи, богатства, здравља.
Закључак овог Аристотеловог става је да, иако свако може настојати да стекне врлину и
добро делује, не може свако остварити eudaimonia, јер је она резлтат скупа свих околности
од којих су неке просто сретне и животне и на њих се не може утицати. Према
Аристотеловом мишљењу, за срећу је потребно више од врлине

3.1. Подела врлина

Делећи и систематизујући врлине, Аристотел полази од поделе душе на две

области - разумску и неразумску. 8 Неразумска област душе је заједничка свим живим
бићима, она је урођена и узрокује основне животне потребе и потенцијале неопходне да
би биће физички опстало и развијало се, попут зачећа, исхране, раста, физичког развоја.
То је општа врлина, заједничка свим живим бићима. Иако је то природа душе у области
без разума, Аристотел истиче да она ипак у извесном степену учествује и у разуму
(умереност и неумереност на пример истичу разумски део душе, јер опомињу и подстичу).
Искуствено и природом узроковано је да је човеку осим разума дато и неко друго начело
које се бори са разумом и које се код умереног човека њему покорава, а код храброг и или
разбитог човека још више. Неразумски део душе је подељен на вегетативни и пожудни
део. У вегетативном делу разум нема велику улогу, док пожудни, или неки други део који
у основи има тежњу ка нечему, учествује у разуму, јер га слуша и у извесној мери му се

8
Д, Лишанин, Аристотелова подела врлина, магистарски рад, Универзизет у Новом Саду,
Филозофски факултет, 2013, 25-38.

7
покорава. Другим речима, један део душе има разум у себи (разуман је), док га други део
има као дете које слуша своје родитеље.

(...) „ Ако, пак треба сматрати да и овај последњи део душе поседује разум, то ће
значити да је и онај део душе који поседује разум двојак - делом стварно разуман и има
разум у себи, а делом такав да је смао послужан према разуму, као у горњем примеру
када дете слуша очев разум“(...)9

Подела душе је и основа Аристотелове поделе врлине на етичке и дијаноетичке.

Дијаноетичке (интелектуалне) врлине назива још и логичким јер теже сазнању (via
contemplativa). Оне се развијају и стичу дуже време проучавањем, учењем и вежбањем. За
стицање ових врлина је, осим времена, значајно и искуство. Међу дијаноетичке врлине,
врлине разумског дела душе, или умне врлине, спада, на пример, знање. Свако знање се
може предавати, а сваки предмет знања научити. Дијаноетичке врлине Аристотел описује
у шестој књизи Никомахове етике. Етичке врлине су врлине неразумског дела душе који
се подређује разму, усмерене на вољу (via activa) и њима је Аристотел посветио III, IV и V
књигу Никомахове етике. Десета књига Никомахове етике посебно пропитује врлину
мудрости

(...) „ На основу наведене разлике одређује се и појам људске врлине. Ми га дајемо у

две класе: класу интелектуалних (дијаноетичких или логичких) и класу моралних, етичких
врлина.У интелектуалне врлине спадају: знање (sofia), моћ схватања, односно
интелигенција (sinesis) и памет, односно практична мудрост (fronesis); а у моралне:
племенита великодушност и разборитост ( владање собом). Говорећи о карактеру, ми
нећемо за некога рећи да је зналац, или интелигентан, него да је, на пример, благ,
разборит и умерен. Али ми хвалимо и образованог и мудрог због духовног стања, а таква
постигнута духовна стања која су вредна хвале називамо врлинама“(...)10

3.1.1. Дијаноетичке врлине

9
Аристотел, Никомахова етика, превод, др Радмила Шалабалић, Сремски Карловци -
Нови Сад , 2003,1112б, 65.
10
Исто, 1112б, 72.
8
 Односе се на налажење истине и сазнања самог по себи, тачније разумског дела
човекове душе. Аристотел сматра да оне нису саме по себи и моралне, јер је њихова
основа разумски потенцијал човеков. Разумски део он опет дели на сазнавалачку и
расуђивачку функцију и према њима врши и поделу дијаноетичких врлина. У том смислу
Аристотел разликује две врлине - знање и ум. Знање омогућава сазнање истине које се
добија силогистичком дедукцијом, док ум као врлина индукције омогућава сазнање
општих и највиших категорија мишљења. Мудрост као највиши степен људског сазнања
настаје удруживањем ове две врлине. Аристотел такође дефинише и две врлине које се
односе на сазанавање онога што може бити, или онога што је другачије него оно што
јесте, а то су уметност и памет (практична мудрост),

Под уметношћу Аристотел дефинише добро и сврсисходно стварање, са вредностима у

самом делу које уметност произведе. На тој основи Аристотел је дефинисао науку о
уметности, поетичку филозофију и филозофију уметничког стварања као трећу
самосталну науку, осим практичке и теоријске. Практична мудрост - памет, је, према овој
подели, практично деловање са вредношћу у стваралачком уму, у еупраксији ( правилном
деловању ). Памет кроз деловање не узима у обзир опште, већ земаљске и људске ствари,
практичне циљеве и промене општих ставова који се тичу јавног живота и законодавства.
Памет се тиче људског деловања, она управља и контролише људске побуде и афекте,
указује на њих и своди их на праву меру. За паметног човека, тврди Аристотел, средина је
право морално стање.Без памети етичка врлина не може постићи свој масимум, али је и
обрнуто, ни памет не може бити изражена без етичке врлине. Већ је овде споменут
Аристотелов став да се памет стиче с годинама и искуством, те, према његовом мишљењу,
недостаје младим људима. У памет, Аристотел убраја разборитост, пронициљивост,
расуђивост и довитљивост. Пронициљивост чини правилни суд о ономе што је
разборитост захтевала.Памет указује и наређује шта треба, а шта не треба чинити,
проницљивост их оцењује. Расудљивост је правилно оцењивање онога што је правилно и
добро. Онога који поседује врлину расудљивости, Аристотел карактерише благонаклоним,
добронамерним, склоним праштању. Довитљивост је моћ којом се налазе и примењују
одређена средства за постизање циља. Да би памет утицала на деловање, човеку је

9
потребно да поседује уздржљивост - самосавлађивање. О томе Аристотел пише у седмој
књизи Никомахове етике.

(...) „ Што се тиче практичне мудрости (fronesis), њу ћемо разумети најбоље на

тај начин што ћемо утврдити које људе називамо паметним. Обележје паментог човека
је то да је он у стању да правилно расућује о томе шта је за њега добро и корисно, и то
не у неком специјалном погледу, на пример, у погледу здравља, или телесне снаге, него
уопште, у свему што води правилном начину живљења (...) према томе паметан човек
уопште би био онај ко правилно расуђује (одлучује) (...) међутим, нико не одлучује о
стварима које уопште не могу да буду друкчије, нити о стварима које уопште није у
стању да спроведе. Ако је, дакле, значе повезано с доказивањем, и ако не постоји доказ за
ствари чији принципи могу да буду и друкчији ( јер све те ствари могу да буду и друкчије),
а није могуже одлучивати о стварима које су нужне, онда практична нужност не може
бити исто што и знање и умереност (...) Преостаје, дакле, да је практична мудрост
истинска способност делања с правилним расуђивањем о томе шта је за човека добро,
или зло. Циљ стваралаштва је изнад самог стваралаштва. то није случај код делања:ту
је циљ само правилно делање“ (...)11

Највишом дијаноетичком врлином, Аристотел сматра умовање, јер она надмашује

вољу и своју вредност носи у самој себи, независно од утицаја на афективни део
душе.Умовање се, према Аристотелу, налази на врху свих врлина, и читав свој живот
човек посвећује умовању - филозофији. Такво живљењеАристотел сматра најчистијим,
највишим и најпостојанијим ужи вањем или блаженством. Умовање је оно што је набоље
и најузвишеније у човеку и њиме се човек издиже изнад своје исконске и пролазне
природе, приближава се божанском и божанској самосвести. божанско у човеку је његово
право биће и представља оно најбоље у њему. Ово Аристотелово учење је произашло из
целокупног његовог система вредности у којем је Бог ум, непатворена духовност, а није
воља и телесна промењљивост. Његово мишљење је мишљење мишљења и он мисли сам
себе

Аристотел, Никомахова етика, превод, др Радмила Шалабалић, Сремски Карловци -

11

Нови Сад,2003, 1113б,78.

10
 3.1.2. Етичке врлине

(...)„Врлина је одабирачка наколоност која се држи средине подесне за сопстевну

природу, а одређене размишљањем и то онако како би је одредио човек(...)“12

Принцип сврховитости је најопштији принцип којим Аристотел објашњава

природу. Он је најпотпунији код органских бића. Он наводи да природа све чини ради
неке сврхе и на основу тога одбацује идеју бесконачног и тврди да сва бића поседују
одређену меру и величину раста. Природа се побрине да омогући средину у свим оним
појавама које нагињу ка прекомерности коју сматра сметњом за остварење неког циља.
Задатак људске делатности је избегавање крајности и екстрема и постизање мере у сваком
деловању. Нарочито опрезан, сматра Аристотел треба бити код уживања. Принцип
сврховитости је принцип мере и средине, а на овом принципу се заснива Аристотелово
учење о етичкој врлини као највишој врлини.13
Оригинална Аристотелова дефиниција етичке врлине има три дела која у себи
садрже целопуно његово етичко учење:
- средина је деловање између две мане - недостатaка са једне, и претераности, са
друге стране
- врлина је средина између две супротности у деловању, од којих је једна
претерана у односу на праву меру, а друга је уопште не достиже
- држање средине је врлина одређена размишљањем - одређивање средине не
зависи од произвољности, него од разумне личности, а разумна личност сваку
ствар правилно процењује. У свакој правилно процењеној ствари истина је
очигледна. Најбоља особина сваког честитог човека је да у свакој ствари види
истину
Средином, према Аристотеловом учењу, називамо оно што није ни премало, ни
премного, а то није једно те исто у свему. Етичка врлина је у вези са страстима и радњама,
јер у њима има претераности, могућих недостатака и средине. Бити у страстима кад треба

12
Аристотел, Никомахова етика, превод , др Радмила Шалабалић, Сремски Карловци -
Нови Сад, 2003, 1113б,78.
13
С, Алиспахић., Појам врлине у Аристотеловој етици, магистарски рад, Универзитет у
Сарајеву, Филозофски факултет, 2019, 54-56.
11
и како треба, то је средина, и то је најбоље, и то је особина врлине. Врлина се појављује у
страстима и радњама где прекомереност настоји да погреши - недостатак се критикује, док
средина убире похвалу и тежи ка циљу - обоје су одлике врлине.

НЕДОСТАТАК (МАНА) ВРЛИНА ПРЕТЕРАНОСТ (МАНА)

плашљивост храброст неустрашивост
неосетљивост умереност разузданост
шкртост дарежљивост расипност
ситничавост племенитост покондиреност
малодушност понос охолост
немање части осећај части частохлепље
мекуштво благост јарост

мрзовољниост угодљивост улизиштво

самопотцењивање правост хвалисавост
снебљивост стидљивост бестидност
злоба негодовање завист
укрућеност опходљивост раскалашност
неправичност правичност трпљење неправичности
немање пријатеља пријатељство велики број пријатеља
Табела је рађена према: С. Алиспахић, Појам врлине у Аристотеловој етици, магистарски рад,
Универзитет у Сарајеву, Филозофски факултет, 2019, 31.

У III књизи Никомахове етике Аристотел се бави врлинама храбрости и

умерености. Храброст је прва етичка врлина коју излаже и она представља средину између
плашљивости и неустрашивости. бити храбар, према Аристотелу, значи на исправан
начин се односити према страху:

(...) „ Човек који се боји онога чега треба и због чега треба и то издржава, те онако како
треба и кад треба, тај је храбар (...) погрешно је мислити да се храбар не боји смрти:

12
управо њему је живот највреднији, јер је врловит, али унаточ страху, он бира оно што је
лепо“ (...)14

Насупрот томе, неустрашивост Аристотел сматра маном, као и плашљивост. Неустрашив

човек има превише, а плашљив премало храбрости.
Према Аристотеловој подели, умереност је врлина која се тиче телесног уживања.
Њене мане су са једне стране разузданост човека који на погрешан начин превише ужива и
више од већине других, док са друге стране он маном сматра и претерану чедност и
недостатак уживања. У III књизи Никомахове етике, он тврди да умерено биже, насупрот
овима, ужива у чему треба, кад и колико треба. Он сматра да уживање и телесни ужитак
сами по себи нису лоше особине, а да је лош само начин и мера у којој се у њима ужива.
Он, међутим, сматра да телесни ужитак није једини ужитак. Ужитак човек моће наћи у
контремплацији, или блаженству. Њих он дефинише као интелектуалне ужитке. Они код
Аристотела имају већу вредност од телесних и надмашују их. Та задовољења су виша, јер
су задовољства виших људских способности такоје људе чине људима и бићима на
„вишем степену постојања“ У IV књизи Никомахове етике, Аристотел описује врлине
дарежљивости, издашности, великодушности.,части и три врлине које се односе на
дружење и суживот. Дарежљивост и издашност се тичу новца. Прва од њих је врлина, а
њене мане су расипност и шкртост. За разлику од дарежљивости издашност је средина
само у погледу давања новца. Пороци врлини дарежљивости су недарежљивост и
расипништво.
Великодушност је, према Аристотелу, врлина која се односи на властите заслуге.
Крајности ове врлине су охолост и малодушност, тачније сматрање себе достојнијим за
веће ствари него што се заслужује, или сматрање себе недостојним за ствари које се
заслужују. Великодушан човек заслужује и мисли да заслужије велике ствари, најпрте
част као највеће добро. будужи да заслужује највеже ствари, он је најбољи, а такав не
може бити уколико не поседује све врлине.15
14
Аристотел, Никомахова етика, превод Радмила Шајлабајић, Сремски Карловци - Нови
Сад, 2003,1115б, 7-8.
15
Гргић, Х, Људско добро у Никомаховој етици I у: Филозофија итраживања 108, бр.27,
св.4,791- 807.

13
 Међу врлинама, назначајније место заузима правичност која је описана у V књизи
Никомахове етике. Она је врлина која уједињује у себи све друге врлине. Правичност је
врлина поред других и посматра се као: правичност која члановима заједнице доноси
добро према њиховој вредности или заслузи, и као правичност која добровољно, или
недобровољно изједначава добро и одржава равнотежу социјалних добара. 16 Прва води
рачуна о достојанству човека и чланова заједнице и о њиховим појединачним заслугама.
Другим речима, ако је неко достојнији, или заслужнији, утолико му више припада. 17 У
контексту данашњице, то можемо назвати државним правом. Друга правичност је
коретивна правичност и односи се на причињену штету, или корист. Аристотел сматра да
ономе који сувише има треба бити одузето ониолико колико је други претпрео штету у
неправди. Савременим језиком, то можемо назвати кривичним, или грађанским правом.
Аристотел говори и о три врлине у дружењу и заједничком животу. Прва је слична
пријатељству, али се од њега разликује јер је:
(...) „Стање без чувства и наклоности према онима са којима се дружи“(...)18
Онај који поседује ту врлину своје понашање прилагођава друштву у којем се
налази. Пороци овој врлини су ласкавост, или мањак наклоности - зловољност,
свадљивост. Говорење истине је друга од ових врлина и она нема своје име такође. Мане
овој врлини сду хвалисавост која подразумева изговарање неистина тако што
преувеличава властите особине. Опозитна мана је подругљивост.

3.1.3. Пријатељство

За Аристотела пријатељство је врлина, јер без пријатељства нико не би волео да

живи. Према његовом тумачењу, пријатељство је вредно на три начина:
- према користи
- према ужитку

16
Б, Бошњак, Грчка филозофија: од првих почетака до Аристотела и одабрани текстови
филозофа, Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, 1982, 98-132.
17
Аристотел, Никомахова етика, превод Радмила Шајлабајић, Сремски Карловци - Нови
Сад, 2003,1131б, 98-99.
18
Исто, 1126б, 19-25.
14
 - оно које за циљ има моралну корист - пријатељство добрих
Он сматра да се пријатељство може развити само међу добрим и племенитим
људима и да се добар човек према пријатељу понаша као према самоме себи. У врсте
пријатељсва, према Аристотелу, спадају брак, родитељска љубав, дечја љубав, рођачке
везе, љубав између ученика и учитеља. 19 Пријатељство је, према његовом учењу, морални
моменат. Доброчинство, добронамерност и сложност су врсте пријатељства. пријатељство
има егзистенцијални значај и управо се по тој карактеристици пријатељство разликује од
осталих врлина. код описивања сваке од категорија пријатељства, Аристотел подразумева
једнакост међу учесницима, тачније једнак њиво њихове пожртвованости. Посебне
ставове Аристотел има када коментарише склапање пријатељства између њуди
различитих нивоа моралне свести.Када говори о пријатељству према ужитку, он сматра да
се оно може остварити измећу људи било којих, незавино ко су и какви су, јер је такво
пријатељство резултат површинских односа. Дефинишући право пријатељство, Аристотел
сматра другачије - искрено пријатељство је могуће једино измешу људи чија је морална
свест на истом, или приближно истом нивоу. Када говори о браку, он сматра да је човеку
потребан партнер који же подједнако суделовати у стварању породице и који има
подједнаку жељу за настављањем лозе, јер настављање лозе и нагон за породом је
заједнички свим живим бићима. Ипак, осим нагона за продужењем врсте за који је, према
Аристотелу човек предодређен, он брак заснива и из других разлога и циљева оличеним у
личним задовољствима.
Када говоримо о пријатељству у оквиру Никомахове етике, подразумевамо VIII и
IX књигу.

4. Закључак

Сваки човек тежи срећи, и то је његова природа, тврди у свом учењу Аристотел. Да
бисмо били срећни, врлине треба да буду наше навике и оне су нужни услов за срећу.
Етика испитује могућност за достизање среће. Човек мође достижи срећу на два
начина:развијајући своју специфичну природу теоријски и практично.Из тог разлога,

19
Ф,Коплстон, Историја филозофије: Грчка и Рим, БИГЗ, Београд, 1999, 56-78.

15
Аристотел ралзликуе два типа врлина:етичке и дијаноетичке. Врлинама се бави у свом
обином делу Никомахова етика. Његово тумачење етичких ставова је овде изложено
систматски у десет томова у којима се врлина сагледава из различитих аспеката.
Прве се односе на људску праксу, на делатност и Аристотел их назива вринама воље.
Вољом бирамо делатност, а воља се усмерава ка принципу мере - златне средине.
Крајности те средине су претеривање и заостајање у односу на принцип мере. Храброст,
или умереност,-Аристотел сматра врлинама
Дијаноетичке су разумне врлине и оне су теоријске. Оне су мудрост, разборитост,
склоност ка бављењу наукама. Бављење наукама је бављење узроком свега што постоји и
оно доноси посебну срећу људима који се тиме баве.Материјално богатство, друштвени
углед, чулна задовољсва не треба да буду примарни циљ, али не треба их ни искључивати
( Аристотел не одобрава аскетизам).

Литература:

1. Алиспахић, Селма, Појам врлине у Аристотеловој етици, магистарски рад, Универзитет у

Сарајеву, Филозофски факултет, 2019.

2. Аристотел, Никомахова етика, превод Радмила Шалабајић,

Сремски Карловци - Нови Сад, 2003.

3. Блекбун, Сајмон, филозофски речник, Оксфорд, 2013.

4. Бошњак, Б, Грчка филозофија: од првих почетака до Аристотела и одабрани текстови филозофа

Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, 1982.

5. Коплстон, Ф, Историја филозофије:Грчка и Рим, БИГЗ, Београд, 1999.

6. Гргић, Х, Људско добро у Никомаховој етици I у: Филозофија итраживања 108, бр.27,

св.4,791- 807.

7. Лишанин, Драгана, Аристотелова подела врлина, магистарски рад, Универзизет у

Новом Саду, Филозофски факултет,2013.

16