Srednjoškolski centar „Gemit-Apeiron“

Banja Luka

MATURSKI RAD

PREDMET: FIZIKA

TEMA: SUPERPROVODLJIVOST

Mentor: Mile Mitrović Učenik: Dragana

Banja Luka, februar 2019.

 UVOD

Superprovodljivost  je fenomen koji se pojavljuje kod

određenih materijala na niskim temperaturama, i karakteriše ga potpuno
odsustvo električnog otpora i prigušivanje unutrašnjeg magnetnog
polja (Majsnerov efekat).
Superprovodnost se pojavljuje kod raznih materijala, uključujući i proste
elemente poput kalaja i aluminijuma, razne matalne legure, neke
visoko-"dopirane" poluprovodnike, i određena keramička jedinjenja koja
sadrže stepen atomabakra i kiseonika. Druga vrsta jedinjenja, poznata
kao kuprati, su visokotemperaturni superprovodnici. Superprovodnost se ne
pojavljuje kod plemenitih metala poput zlata i srebra, niti kod feromagnetnih
metala poput gvožđa (mada gvožđe može da se pretvoriti u superprovodnik
ako se podvrgne vrlo visokim pritiscima). Kod konvencionalnih
superprovodnika, superprovodnost je izazvana silom privlačenja između
određenih provodnih elektrona koja potiče od razmjene fotona, što
prouzrokuje da tok provodnih elektrona stvara "stanje" superfluida
sastavljeno od povezanih parova elektrona. Takođe postoji i klasa materijala,
poznata kao nekonvencionalni superprovodnici, kod koje se javlja
superprovodnost, ali čija su fizička svojstva u suprotnosti sa teorijom
konvencionalnih superprovodnika. Jedna od mogućih koristi
superprovodnika je ta što bi pomoću njih bilo moguće da se električna
energija čuva dugo vremena, praktično bez utrošaka. Ipak da bi se
superprovodnici koristili u praksi, potrebno je da "funkcionišu" na
temperaturama približnim sobnim. Zato već dugi niz godina naučnici rade na
stvaranju superprovodnika koji rade na sve višim temperaturama.

2
 1. POČETAK SUPERPROVODLJIVOSTI

H.K.Onnes(1853-1926)

Holandski fizičar Hajke Kamerling-Ones je proučavajući električna

svojstva čiste žive na niskim temperaturama 8. aprila 1911. godine
primjetio novu pojavu. Nekoliko godina ranije uspio je da dobije tečni
helijum, koji je iskoristio za svoje eksperimente sa metalima na izrazito
niskim temperaturama. Naime, ustanovio je da otpornost žive na temperaturi
od 4,15 K opada čak deset miliona puta u odnosu na vrijednost koja
odgovara sobnoj temperaturi. Kasnije je u obrnutom procesu ustanovio da se
na temperaturi od 4,2 K otpornost vraća u materijal. Da bi ukazao na
moguće koristi od superprovodljivosti, Ones je u svom eksperimentu 1913.
godine doveo električnu struju u superprovodni prsten. Kada je uklonio
bateriju i potom izmjerio struju, pokazalo se da se njen intenzitet ne
smanjuje sa vremenom. U istom eksperimentu je otkrio i pojavu
superfluidnosti helijuma na temperaturi od 2,2 K. Za svoj rad na niskim
temperaturama Ones je 1913. godine dobio Nobelovu nagradu.

3
 2. POJAM SUPERPROVODLJIVOSTI

Snižavanjem temperatura dobrih provodnika kao što su srebro,bakar i

zlato smanjuje se i njihov električni otpor. Na veoma niskim temperaturama
njihov otpor zadržava stalnu vrednost. Otpor koji zaostane i ne menja se, na
temperaturama bliskim apsolutnoj nuli naziva se rezidualni otpor. Međutim,
na vrlo niskim temperaturama, blizu apsolutne nule, izdvajaju se dve grupe
metala: normalni metali i superprovodnici.

Slika 1. promjena otpora u odnosu na temperaturu kod normalnih metala i kod

superprovodnika

Metali koji imaju svojstvo da približavanjem apsolutnoj nuli njihov

električni otpor ima stalnu vrijednost nazivaju se normalni metali. U
normalne metale spadaju i neki od dobrih provodnika kao što su bakar,
srebro, zlato itd.
Superprovodnici su materijali čiji je otpor na veoma niskoj temperaturi
koja je bliska apsolutnoj nuli jednak nuli. Temperatura Tk na kojoj u
određenom materijalu dolazi do pojave superprovodnosti naziva se kritična
temperatura. Pri daljem snižavanju temperature, električni otpor naglo pada
na nultu vrednost. Tako se ponaša, na primjer, kalaj. Snižavanjem
temperature električni otpor kalaja smanjuje se, približno kao kod srebra, sve
da temperature od 3,7 K. Pri toj kritičnoj temperaturi otpor kalaja pada na
nultu vrijednost, i dalje, na temperaturama nižim od 3,7 K ostaje jednak nuli.
Za razne superprovodnike kritična temperatura ima različite vrijednosti.
Od čistih metala najvišu kritičnu temperaturu ima niobijum Nb (Tk = 9,5 K).

4
Ali postoje sintetizovana metalna jedinjenja sa još višom kritičnom
temperaturom. Šta zapravo znači gubljenje električnog otpora u provodniku?
Iščezavanje električnog otpora superprovodnika na apsolutnoj nuli, pokazuje
da se slobodni elektroni nesmetano kreću kroz metal. Međutim, ako je
temperatura viša od apsolutne nule, javlja se električni otpor, koji je, prije
svega, posledica nepravilnosti kristalne rešetke. Joni kristalne rešetke
metalnog provodnika osciluju oko ravnotežnih položaja. Povišavanjem
temperature povećava se prosječna amplituda tih oscilacija. Oscilacije
dovode do naizmjeničnog zgušnjavanja i razređivanja jona na pojedinim
mjestima kristalne rešetke, odnosno u kristalu se stvaraju gušća i ređa
mjesta.
Upravo te promjene gustine izazivaju rasijanje slobodnih elektrona
prilikom njihovog kretanja pod uticajem električnog polja. Kristal
superprovodnika ponaša se kao sredina sa periodično raspoređenim gušćim i
rjeđim mjestima. Na tim mjestima elektronski talas se djelimično prelama,
odbija i rasejava. To znači da elektroni menjaju brzinu i smer kretanja, a
time se djelimično poništava usmjerena komponenta brzine elektrona,
uzrokovane električnim poljem. Usled toga, javlja se električni otpor. Uzrok
rasejanja elektrona mogu da budu i prazna mjesta u kristalu, prisustvo
primjesa itd.

5
 3. DALJI RAZVOJ SUPERPROVODLJIVOSTI

Pojava superprovodljivosti električne struje, bila je zatim otkrivena kod

još 22 metala (olovo, cink, aluminijum i dr.). Superprovodljivost kod olova
otkrivena je 1913. godine na temperaturi od 7 K, a 1941. i kod niobijum
nitrida na temperaturi od 16 K. Kod velikog broja legura otkrivena su takođe
svojstva superprovodljivosti, kao što su legure bizmuta i zlata, karbidi
molibdena i volframa, nitridi niobijuma, itd.
Sledeći važan korak u shvatanju superprovodljivosti dogodio se 1933.
kada su Majsner i Ohzenfeld otkrili da superprovodnici potiskuju magnetna
polja, fenomen koji je poznat kao Majsnerov efekat. Braća London su 1935.
pokazali da je Majsnerov efekat posledica minimizacije elektromagnetne
energije nošene superprovodnom strujom. Godine 1950. Landrau i Ginzburg
su objavili svoju teoriju koja je kasnije poslužila za podjelu superprovodnika
na Tip 1 i Tip 2. Iste godine Maksvel i Rejnolds su otkrili da kritična
temperatura superprovodnika zavisi id izotopske mase elementa.
Konačna mikroskopska teorija superprovodljivosti je predložena 1957.
od strane Bardina, Kupera i Šrifera.
Međutim, osnovna prepreka u primjeni superprovodljivosti je bila, a i
dan danas je veoma niska kritična temperatura. U početku su se te
temperature dobijale pomoću tečnog helijuma, pa su zbog toga i troškovi bili
veliki za izvođenje takvih eksperimenata. Zbog toga su veliki napori ulagani
baš u otkrivanju superprovodnika sa višom kritičnom temperaturom.
Tako je 1973. godine otkrivena sinteza niobijuma i germanijuma sa
kritičnom temperaturom 23,2 K, zatim 1986. keramički materijal sa
kritičnom temperaturom 35 K. Daljom sintezom keramičkih
superprovodnika dobijeni su materijali sa kritičnom temperaturom od oko
100 K. Takvi superprovodnici se nazivaju visokotemperaturni
superprovodnici.Visokotemperaturni superprovodnici imaju mnogo veću
mogućnost primjene upravo iz ekonomskih razloga. Naime, provodnik se
može hladiti do te temperaure pomoću tečnog azota koji je mnogo jeftiniji
od helijuma. Moglo bi se očekivati da u budućnosti dođe do otkrića i takvih
superprovodnika koji bi bili superprovodljivi i na sobnoj temperaturi.

6
 4. MAJSNEROV EFEKAT

F.W.Meissner (1882-1974)
Osnovno svojstvo superprovodnika je provođenje električne struje bez
električnog otpora i na određenoj temperaturi. Međutim, nije samo
temperatura ono što utiče na ovaj fenomen. Sledeći veliki korak u
razumevanju superprovodnosti desio se 1933. godine, otkrićem
Majsnerovog efekta (Fritz Walther Meissner i Robert Ochsenfeld).
Ustanovljeno je da prelaz iz normalne u superprovodnu električnu
provodnost zavisi i od vrijednosti magnetnog polja H u kome se materijal
nalazi. Dovoljno jako magnetno polje dovodi do razaranja superprovodnog
stanja, pa se može definisati i kritično magnetno polje.
Osim toga, može doći i do potpunog istiskivanja magnetnog fluksa iz
superprovodnika.
Superprovodnici imaju i zanimljivo magnetno svojstvo: ako se tijelo od
superprovodnog materijala stavi u spoljašnje magnetno polje pojavljuje se
njegovo sopstveno magnetno polje, koje je u unutrašnjosti tijela suprotno
usmjereno spoljašnjem polju. Kao rezultat toga, ukupno magnetno polje više
ne postoji (iščezava) u tijelu i sada obavija tijelo kao na drugoj slici (T<Tc).
Superprovodno tijelo, dakle, potiskuje spoljašnje magnetno polje i ta
pojava se naziva Majsnerov efekat.

7
 Superprovodna tijela ispod kritične temperature ponašaju se kao
savršeni magnetici.

Majsnerov efekat ukazuje i da se superprovodno stanje može smatrati

savršeno dijamagnetičnim.

Magnetno polje oko superprovodnika

8
 5. TIPOVI SUPERPROVODNIKA

Materijali koji iznad jedne vrijednosti magnetnog polja Hc prelaze

direktno u stanje uobičajenog ponašanja magnetne indukcije nazivaju se
superprovodnicima i vrste. U ovu grupu superprovodnika spadaju čak 27
čistih metala (živa, tantalijum, lantan, olovo, kalaj, ...).

Materijali koji imaju dvije karakteristične vrijednosti kritičnog

magnetnog polja Hc1 i Hc2 nazivaju se superprovodnicima druge vrste.
Ispod prve kritične vrijednosti indukcija je nula, a tek iznad druge kritične
vrijednosti dolazi do uobičajenog ponašanja.
Između ove dvije vrijednosti magnetnog polja postoji mešano stanje
koje karakteriše djelimično prodiranje magnetnog polja unutar materijala,
stanje koje se naziva Šubnikova faza.
U ovu grupu spadaju jedinjenja kao što je niobijum-titanijum i još preko
500 drugih jedinjenja.

9
 6. BCS – TEORIJA

Bardeen Cooper Schriefer

Objašnjenje fenomena superprovodljivosti najprije su dali London i

London, njemački fizičari (F. London i H. London). Oni su pretpostavili
egzistenciju dva nezavisna kolektiviteta normalnih i superprovodnih
elektrona. Normalne i superprovodne struje bi tekle po paralelnim granama i
pri dovoljno niskim temperaturama, slobodni elektroni bi se svodili na
superprovodne. Međutim, ova teorija nije dovela do zadovoljavajućeg
objašnjenja na elektronskom nivou.
Prošlo je dosta vremena, gotovo pola veka od eksperimentalnog otkrića
superprovodnika (1911.) dok se nije formirala teorija kojom se objašnjava
ova pojava. Kompletna mikroskopska teorija superprovodnosti data je 1957.
godine od strane Bardina, Kupera i Šrifera (Bardeen, Cooper i Schriefer) i
naziva se BCS teorija. Autori ove teorije dobili su 1972. godine Nobelovu
nagradu.
Po ovoj teoriji, jonska rešetka aktivno učestvuje u formiranju
superprovodnog stanja. Interakcija između elektrona i vibracija rešetke
(fonona) je sinhronizovana tako da dok jedan elektron uzajamno deluje sa
rešetkom i izaziva deformaciju, drugi elektron to koristi da smanji svoju
potencijalnu energiju. Tako preko deformacije rešetke ili fononskog polja
elektroni uzajamno deluju što može da rezultira privlačnim dejstvom. Kad
ono nadjača Kulonovsko odbijanje javlja se superprovodno stanje.
Teorija superprovodnosti tvrdi da se elektorni u superprovodnicima
kreću u takozvanim Kuperovim parovima. Ako se par elektrona drži

10
dovoljno snažno zajedno, on može izdržati svaki sudar sa atomima, i to se
pokazuje kao nulta otpornost. Tako vezani u parove, elektroni imaju manju
potencijalnu energiju od one koju bi imali da su razdvojeni. Međutim, teorija
tvrdi da se ovo može događati na ekstremno niskim temperaturama, kada
atomi osciluju jako malo. 

Budući da Kuperovi parovi imaju spin nula, za njih ne važi Paulijev

princip zabrane. Oni se ponašaju kao bozoni, čestice sa cjelobrojnim spinom
0, ћ, 2ћ, ... Njihov broj u datom energetskom stanju nije ograničen, pa kada
na takvo stanje djeluje električno polje, uspostavlja se električna struja bez
električnog otpora.

Kuperovi parovi elektrona nosioci su električne struje u superprovodnicima.

11
 7. PRIMJENA SUPERPROVODLJIVOSTI

Posledica Majsnerovog efekta je superprovodnička levitacija (lebdenje).

Može se ostvariti pomoću permanentnog magneta i podloge od
superprovodljivog materijala. Ako je temperatura podloge viša od kritične
temperature, magnet leži na podlozi. Kada se temperatura snizi ispod
kritične, podloga postaje superprovodljiva, pa iz svoje unutrašnjosti
potiskuje magnetno polje stalnog magneta. Javlja se, dakle, odbojna sila,
koja se smanjuje sa udaljavanjem magneta od površine podloge. Na
određenoj visini tijela iznad podloge, izjednačavaju se odbojna magnetna
sila i Zemljina teža. Tako tijelo ostaje da lebdi kao da je na
magnetnom ,,jastuku“.

Princip rada levitacijskog voza

Superprovodnička levitacija ima razne primjene. Posebno su

interesantni levitacijski vozovi iznad superprovodljivih šina (MAGLEV) i
levitacijski automobili.

Maglev

12
 Superprovodni magneti su jedni od najmoćnijih poznatih
elektromagneta. Oni se koriste za mašine s magnetnom i sa nuklearnom
magnetnom rezonancom, masovne spektrometre, kao i kod solenoida koji se
koriste u akceleratorima čestica i solenoida za zaštitu od kosmičkog
zračenja. Takođe se mogu koristiti za magnetnu separaciju, gdje se slabo
magnetne čestice izdvajaju iz pozadine manje magnetnih ili nemagnetnih
čestica, kao u pigmentnim industrijama. Tokom 1950-ih i 1960-ih,
superprovodnici su korišćeni za izgradnju eksperimentalnih digitalnih
računara sa kriotron prekidačima. Obećavajuću budućnost uključuju
aplikacije visokih performansi pametne mreže, prenos električne energije,
transformatori, uređaji za skladištenje energije, električne motore (npr. za
pogon vozila, kao u vozovima koji se kreću kroz vakuumsku cijev ili
Maglev vozovima), uređaji s magnetnom levitacijom, nanoskopskim
materijalima kao što su i nanocevčice, kompozitni materijali i superprovodni
magneti za hlađenje.
Superprovodnici sve više nalaze primjenu u tehnologiji, elektrotehnici,
transportu, telekomunikaciji, energetici, kompjuterskoj tehnici, medicini itd.
Međutim, superprovodljivost je osetljiva na kretanje magnetnih polja pa će
aplikacijama koje koriste naizmjeničnu struju (npr. transformatori) biti teže
da se razviju od onih koje se oslanjaju na jednosmernu struju.

Superprovodnik

13
 ZAKLJUČAK

Superprovodljivost je pojava koja se javlja kod nekih materijala na

niskim temperaturama, u kojoj dolazi do potpunog odsustva električnog
otpora.
Specifična otpornost svih provodnika zavisi od temperature.
Kod metalnih provodnika otpornost raste sa temperaturom, a kod elektrolita
i uglja otpornost opada.
Pri visokim temperaturama otpornost metalnih provodnika brže raste sa
temperaturom nego pri srednjim vrednostima temperature.
Povećanje otpornosti sa porastom temperature objašnjava se
oscilovanjem kristalne rešetke.
Zbog oscilovanja se narušava simetrija rešetke, pojavljuju se lokalne
nehomogenosti na kojima se rasejava de Broljev talas slobodnih elektrona.
Postoje neki materijali kod kojih je električna otpornost naglo pada
(jednaka je nuli) u blizini apsolutne nule. Materijali čija je električna
otpornost jednaka nuli nazivaju se superprovodnici.
Prelaz metala u stanje superprovodljivosti dešava se naglo (u skoku).
Temperatura na kojoj dolazi do ove nagle promene naziva se kritična
temperatura.
Kritične temperature za čiste metale su vrlo niske, uglavnom oko ili
ispod 4K.

14
 LITERATURA

1. S. Lukić - Eksperimentalna fizika kondenzovane materije

2. www.superconductors.org/atypical.htm

3. www.sciencedaily.com/releases/1998/07/980724080548.htm

4. www.spring.or.jp/en/news publications/press release/2009/090320

5. www.en.wikipedia.org/wiki/History of superconductivity

6. Dr Milan O. Raspopović - Fizika za četvrti razred gimnazije opšteg i

društveno-jezičkog smjera

7. http://hyperphysics.phy-astr.gsu.edu/hbase/solids/scond.html

8. www.supraconductivite.fr/en/index.php

15