lektrotehniki fakultet, Beograd

Materijali u elektrotehnici

SUPERPROVODNICI

SUPERPROVODNICI
Superprovodno ureenje, kao ni magnetno, ne moe da se objasni zonalnom strukturom i stepenom zauzetosti valentne i provodne zone materijala. Superprovodnost je fenomen karakterisan nestajanjem elektrine otpornosti u razliitim materijalima, legurama i jedinjenjima kada su ohlaena ispod odgovarajue temperature poznate kao kritina temperatura (TC). Pojavu superprovodnosti eksperimentalno je uoio holandski naunik Hajke Kamerling Ones 1911. godine. On je ispitivao ponaanja indukovane elektrine struje u zatvorenoj konturi od ive rashlaene tenim helijumom i ustanovio da struja tokom vremena uopte ne menja intenzitet. Do pre par decenija, najvia poznata kritina temperatura bila je oko 23,2 K (za Nb3Ge), zbog ega su superprovodnici morali da se hlade tenim helijumom (4,2 K). Meutim, 1986. godine otkrivena je nova klasa visokotemperaturskih superprovodnih keramika, za koje je vrlo brzo ustanovljeno da mogu da imaju kritine temperature oko 100 K, zbog ega se mogu hladiti tenim azotom (77,3 K), znatno jeftinijim od tenog helijuma.

Ponaanje superprovodnika za vreme proticanja konstantne elektrine struje, pri T < TC, je takvo kao da on uopte nema elektrinu otpornost ( = 0). Za T > TC materijal ima savreno normalne osobine svojstvene provodniku ( > 0).

TC Temperaturska promena specifine elektrine otpornosti superprovodnika

Pored skokovitog opadanja specifine elektrine otpornosti na nulu uoeno je da pri T < TC superprovodnik smeten u spoljanje magnetno polje istiskuje iz sebe magnetni fluks. Na slici a) je prikazan provodnik u obinom, a na slici b) u superprovodnom stanju. Ova pojava se naziva Majsnerov efekat, prema nauniku koji ju je otkrio 1933. godine, i objanjava se indukovanjem povrinskih superprovodnih struja koje svojim poljem ponitavaju spoljanje.

a) Provodnik

b) Superprovodnik

c) Zavisnost HC(T)

Ponaanje materijala u a) normalnom (provodnom) i b) superprovodnom stanju pri unoenju u spoljanje magnetno polje. c) Zavisnost kritinog polja od temperature. Superprovodnik se, dakle, ponaa kao idealni dijamagentik. Unutar superprovodnika elektrino polje je E = J = 0, pa kod ovih materijala mogu postojati samo povrinske struje. Pri T < TC, u superprovodniku smetenom u magnetno polje manje od nekog kritinog polja (H < HC) postoji povrinska elektrina struja ije magnetno polje u superprovodniku sasvim kompenzuje primenjeno spoljanje polje: B = 0rH = 0, tj. r = 1 + m = 0. Kritino polje HC(T) monotono opada sa porastom temperature poev od HC(0) i pri T=TC iezava: HC(TC)=0.

Zahvaljujui osobini idealnog dijamagnetizma, superprovodni uzorak kroz koji protie struja snano odbija stalni magnet koji se nad njega nadnese, to dovodi do levitacije magneta. Povrinska struja u superprovodniku, koja se javlja kao odziv na prisustvo polja stalnog magneta, stvara polje i izvan superprovodnog uzorka, koje odbija stalni magnet.

Na ovom principu konstuisani su brzi vozovi koji se kreu lebdei iznad ina.

Ako se prethodno rashlaeni superprovodnik stavi u magnetno polje H vee od njegovog kritinog magnetnog polja (HC), nee se javiti Majsnerov efekat, ve e materijal izgubiti svoja superprovodna svojstva. Za iane uzorke, sa osom usmerenom u pravcu primenjenog magnetnog polja, mogua su dva razliita ponaanja, zavisna iskljuivo od vrste superprovodnog materijala. Kod superprovodnika I vrste pri H = HC(T) ceo uzorak se vraa u normalno stanje, kada dolazi do potpunog prodiranja magnetne indukcije B unutar uzorka. Kod superprovodnika II vrste (u koju spadaju sve superprovodne legure i intermetalna jedinjenja, kao i element Nb) pri H < HC1(T) (HC1 prvo kritino polje) magnetna indukcija ne prodire u uzorak; kada je H > HC2(T) (HC2 drugo kritino polje) uzorak se vraa u normalno stanje, sa potpunim prodiranjem magnetne indukcije. Kada je HC1(T) < H < HC2(T), dolazi do deliminog prodiranja magnetne indukcije i u uzorku se pojavljuje sloena pravilna mikroskopska struktura naizmeninog rasporeda superprovodnih i normalnih oblasti, poznata kao meano stanje. U meanom stanju magnetna indukcija delimino prodire u uzorak u vidu magnetnih vrtlonih niti. Tipine vrednosti kritinog polja HC kod superprovodnika I vrste, pri tempeperaturama znatno ispod TC, su ~ 105 A/m. Meutim, kod tzv. "tvrdih" superprovodnika II vrste drugo kritino polje HC2 moe da dostigne ~ 108 A/m, zbog ega su oni veoma pogodni za konstrukcije snanih elektromagneta.

Promena magnetne indukcije (B) unutar uzorka u funkciji primenjenog magnetnog polja za sluaj superprovodnika a) I vrste i b) II vrste.

Superprovodno stanje iezava i ako struja u superprovodniku dostigne neku kritinu povrinsku gustinu JCS. Ona zavisi od prirode i geometrije uzorka i povezana je sa kritinom vrednou polja HC. Superprovodnost se razruava ako magnetno polje koje stvara povrinska struja u superprovodniku dostigne kritinu vrednost. Za iani superprovodnik prenika d, na osnovu Amperovog zakona u optem obliku, magnetno polje na povrini ice je H=I/d, odakle je kritina vrednost povrinske gustine struje JCS = IC/d = HC. S obzirom na pomenute vrednosti kritinog polja, u superprovodniku I vrste prenika d ~ 1 mm kritina struja je IC ~ 102 A, dok je kod "tvrdih" superprovodnika II vrste IC ~ 105 A. U optem sluaju se za superprovodnike daje dijagram J-T-H tipa.

ematski prikaz superprovodnog stanja u omeenoj oblasti koordinatnog sistema J-T-H (povrinska gustina struje-temperatura-magnetno polje)

Fenomenoloke teorije Vie od dvadeset godina posle otkria pojave superprovodnosti, smatralo se da je superprovodnik idealni provodnik sa nultom specifinom elektrinom otpornou. U idealnom provodniku je E = J = 0, pa iz Maksvelove jednaine E =B/ t sledi da je B = const. Neka je u poetnom stanju idealni provodnik ohlaen ispod kritine temperature (T<TC) i nalazi se izvan magnetnog polja (B = 0): onda e i posle unoenja u magnetno polje u uzorku biti B = 0. Razmotrimo sada drugu situaciju, kada se pri T>TC ( 0) uzorak nalazi u magnetnom polju, koje dobro prodire unutar uzorka ( B 0): posle hlaenja uzorka na T<TC ( = 0) polje e i dalje ostati u uzorku (B 0). Meutim, Majsnerov efekat je pokazao da je pri T<TC magnetna indukcija u uzorku uvek jednaka nuli (B = 0) nezavisno od toga da li se prelaz na temperaturu T<TC odigrao sa ili bez prisustva spoljanjeg magnetnog polja. To je bilo izvanredno vano otkrie, koje je pokazalo da superprovodnik nije idealni provodnik, odnosno da Maksvelova elektrodinamika nije u stanju da opie superprovodno stanje materije. Teorija Londonovih je pretpostavila da se slobodni elektroni u superprovodniku mogu razmatrati kao skup dva elektronska kolektiva: superprovodnih (koncentracije ns) i normalnih (koncentracije nn), sa ukupnom koncentracijom n = ns + nn. Pri promeni temperature od 0 do Tc veliina ns se menja od n do 0, a smatra se kao da normalna i superprovodna elektrina struja teku po paralelnim granama.

Poto superprovodna elektrina struja protie bez otpornosti, ona prenosi svu elektrinu struju pobuenu pomou proizvoljno slabog elektrinog polja, pri emu normalni elektroni ostaju savreno inertni. Zbog toga su Londonovi mogli da zanemare normalne elektrone. Iz jednaine kretanja za jedininu zapreminu superprovodnih elektrona (oznaka s u indeksu) dobili su

odakle sledi da u stacionarnom stanju (kada je Js/ t = 0) u superprovodniku ne postoji elektrino polje: E = 0. Poto je E = Jss, odatle sledi da je s = 0. Londonovi su dalje iz Maksveloviih jednaina dobili izraz

koji ukazuje na eksponencijalno opadanje izvoda magnetne indukcije od &=0, ali to jo nije povrine prema dubini superprovodnog uzorka, gde je B Majsnerov efekat koji zahteva B = 0 u dubini superprovodnika. Zato su Londonovi izali izvan granica Maksvelove teorije i postulirali:

odakle za sluaj polubeskonanog superprovodnika sledi Kao to se vidi iz prethodnog izraza, Majsnerov efekat je ispunjen samo priblino, jer magnetna indukcija ipak prodire na izvesnu dubinu od povrine tela ( ~ 50-100 nm), tzv. londonovsku dubinu prodiranja. Slino vai i za gustinu superprovodne struje JS(x) koja takoe moe postojati samo u povrinskom sloju dubine . Teorija Londonovih je uspeno opisala elektrodinamiku superprovodnika (odsustvo elektrine otpornosti i idealni dijamagnetizam) dopunivi Maksvelove jednaine jednainama elektromagnetnog polja u superprovodniku. Meutim, ova teorija je bila fenomenoloka, jer nije objanjavala mikroskopski mehanizam superprovodnosti na elektronskom nivou. Osim toga, ona nije uzimala u obzir ni kvantne efekte superprovodnosti. GinzburgLandauova teorija je uspela da ukljui kvantne efekte, mada i dalje na fenomenolokom planu, ne objanjavajui mikroskopski aspekt superprovodnosti. U okviru ove teorije ponaanje svih superprovodnih elektrona opisano je talasnom funkcijom (r) od jedne prostorne koordinate. Na taj nain je uspostavljeno koherentno, usaglaeno ponaanje svih ns superprovodnih elektrona, opisanih jednom te istom talasnom funkcijom. Takoe, poto je superprovodno stanje ureenije od normalnog, a skokoviti prelaz iz jednog u drugo predstavlja fazni prelaz, to je ova zajednika talasna funkcija (r) tretirana i kao parametar superprovodnog ureenja, koji je razliit od nule za T<Tc i iezava pri T>Tc .

GinzburgLandauova teorija uspela je da objasni razloge postojanja dve vrste superprovodnika. Pokazuje se da energija granice razdvajanja normalne i superprovodne faze (Ens) u meanom stanju moe biti pozitivna ili negativna. Sluaj Ens>0 odgovara superprovodnicima I vrste jer on favorizuje to krupnije normalne i superprovodne faze (tako da je to manja povrina meu njima to minimizira energiju sistema). Naprotiv, Ens<0 odgovara superprovodnicima II vrste, jer favorizuje to sitnije normalne i superprovodne faze (tada je povrina meu njima sve vea i energija sistema sve nia). Poto je najmanja normalna faza ona koja sadri jedan kvant magnetnog fluksa (flukson), to se obrazuje pravilna reetka magnetnih vrtlonih niti od kojih svaka nosi po jedan flukson. Pojava drugog kritinog magnetnog polja Hc2 kod superprovodnika II vrste odreena je veliinom magnetnog polja pri kome ove magnetne vrtlone niti poinju da se dodiruju, slivajui se u sveukupnu normalnu fazu unutar uzorka.

Reetka magnetnih vrtlonih niti u meanom stanju superprovodnika II vrste

Mikroskopska (BCS) teorija Mehanizam pojave superprovodnosti postao je jasan tek pola veka posle otkria superprovodnosti, kada su 1950-ih Bardin (Bardeen), Kuper (Cooper) i rifer (Schrieffer) objavili svoju teoriju (BCS teorija). Prva indikacija za prirodu superprovodnosti dobijena je otkriem izotopskog efekta, saglasno kome razni izotopi jednog te istog metala imaju razliite kritine temperature Tc , pri emu je ispunjena zavisnost:

TC M = const
Na taj nain postalo je jasno da jonska reetka provodnika (mase jona M) aktivno uestvuje u formiranju superprovodnog stanja. Teorijska analiza je pokazala da interakcija izmeu elektrona i vibracija reetke (fonona) moe da izazove dopunsku interakciju meu elektronima. ta vie, pri odreenim uslovima ova interakcija e dovesti do uzajamnog privlaenja elektrona. Ukoliko ova privlana interakcija nadmauje odbojnu kulonovsku, to e u provodniku nastupiti efektivno privlaenje elektrona, i kao posledica superprovodno stanje.

Prema BCS teoriji, koja je primenljiva samo na niskotemperaturne superprovodnike I vrste, pri veoma niskim temperaturama prolazak elektrona kroz kristalnu reetku dovodi do krivljenja (savijanja) reetke prema elektronima, to stvara paket fonona. Ovi fononi formiraju kanal pozitivnog naelektrisanja u oblasti krivljenja kristalne reetke, koji privlai drugi elektron ka toj oblasti, u procesu zvanom stvaranje parova posredovano fononima. Parovi elektrona stvoreni ovim procesom su poznati kao Kuperovi parovi. Utvreno je da se elektronski par obrazuje lako ako su elektroni ne samo suprotnih spinova (tako da je ukupni spin Kuperovog para jednak nuli), ve i impulsa. Ovakvo objanjenje stvaranja elektronskog para je uproeno, s obzirom da su u stvarnosti elektroni unutar parova nalaze na rastojanjima oko 1000 puta veim od meuatomskih rastojanja. Ovo ukazuje na injenicu da je superprovodnost makroskopski kvantno-mehaniki efekat, gde se kvantnomehanike interakcije rasprostiru na makroskopska rastojanja. Veina superprovodnika za koje se veruje da su pokriveni BCS teorijom su metali i metaloidi, koji se pri sobnoj temperaturi ponaaju kao provodnici.

Superprovodni (Kuperovi) parovi imaju nulti totalni spin, zbog ega su bozoni (tj. potinjavaju se BozeAjntajnovoj statistici). Takve estice imaju svojstvo da se ispod neke temperature TC "kondenzuju" na najniem energetskom nivou (u osnovnom stanju), pri emu to ih je vie na tom nivou to je tee bilo koji od njih pobuditi iz tog stanja. Ta pojava naziva se Boze kondenzacija. Svi parovi u kondenzatu opisuju se jednom talasnom funkcijom od jedne prostorne promenljive (r), kao to je predvidela GinzburgLandauova teorija. Elektrina struja takvog kondenzata superprovodna, tj. bezdisipativna. Bilo kojoj estici kondenzata prilino je teko da se raseje na primesnom atomu ili nekom drugom defektu kristalne reetke, jer se tome opiru sve ostale estice kondenzata.
Sva parna (dvoelektronska) stanja nalaze se kondenzovana na energetskom nivou koji karakterie osnovno stanje superprovodnika. Superprovodnik se, dakle, ponaa kao da u spektru dozvoljenih elektronskih nivoa postoji energetski procep irine . Energetski procep (T) monotono opada sa porastom temperature poev od (0) i pri T = TC iezava: (TC) = 0.

ema energetskih nivoa superprovodnika

Nespareni elektron, na koji se primenjuje Paulijev princip, ne moe da postoji na osnovnom dvoelektronskom nivou i mora da zauzme prvi slobodan jednoelektronski nivo. Pri razruenju Kuperovog para, oba elektrona moraju da se pobude na dozvoljene jednoelektronske nivoe, za ta je neophodan utroak energije vei od 2. Razruenje superprovodnog ureenja moe nastati delovanjem elektromagnetnog polja uestanosti ~ 2(T)/ ili zagrevanjem uzorka na temperaturu TC ~ 2(0)/k, kada dolazi do nestanka superprovodnog stanja.

Superprovodni materijali Postoji vie od 20 metalnih elemenata koji na temperaturi nioj od svoje kritine temperature prelaze u superprovodno stanje. Meutim, zajednike karakteristike elementarnih superprovodnika jesu niske vrednosti kritine temperature (TC) (kod mnogih ispod take kljuanja tenog He od 4,2 K), kritinog magnetnog polja (HC) i kritine povrinske gustine struje (JC). Ovo ograniava njihovu primenu na mikroelektroniku (logika kola) i mernu tehniku (npr. SQUID-ovi za merenje jaine magnetnog polja). Najznaajniji predstavnici elementarnih superprovodnika su Nb i Pb. Svojstva elementarnih superprovodnika su nezadovoljavajua za primenu u energetici, gde se trae znatno vie vrednosti HC i JC. Ovakve karakteristike pokazuju neka superprovodna jedinjenja i legure, koja pored toga imaju i vie kritine temperature. Najznaajniji predstavnici ovih materijala su jedinjenje Nb3Sn i legure TixNbyZr1-x-y, koje se primenjuju u izradi namotaja superprovodnih magneta i rotora superprovodnih generatora. Iako Nb 3Sn ima viu TC od TixNbyZr1-x-y legure, ova poslednja ima vee JC, a otpornija je i na mehanike udare koji mogu da razruite superprovodno stanje, zbog ega je povoljna za primenu u dinamikim uslovima eksploatacije. Do sada pomenuti materijali pripadaju tzv. niskotemperaturskim superprovodnicima, sa kritinom temperaturom TC < 20 K, za koju se vie decenija mislilo da nee biti znaajnije prevaziena.

TABELA 4.1 Uporedne karakteristike vanijih superprovodnih materijala, sa primenama

Pb
Tc (K) H c (kA/m) J c (A/mm2 ) Rashladni agens Primena - Dosefsonovi spojevi (logika kola, merna tehnika ultravisoke rezolucije) 7,2 63,9 25

Nb
9,3 157,6 80

Nb3Sn
18,1 16000 1300 Teni He (4,2 K) - superprovodne ice u Bz-matrici (za namotaje elektromagneta ~ 20 T)

Tix Nby Zr 1-x-y

~ 10 ~ 8000 ~ 2000

YBa 2Cu3O7
94 ~ 200000 ~ 200

Bi 2CaSr2Cu2O8
106 ~ 100000 ~ 200

Teni N 2 (77,3 K) - superprovodne ice u Cu ili Al matrici (za namotaje rotora superprovodnih generatora) potencijalne primene: - superprovodne ice u Ag-matrici (za magnete, generatore, motore, superprovodne pogone, itd.) - superprovodni kablovi - Dozefsonovi spojevi (logika kola, merna tehnika) - superprovodne veze u Si-integrisanim kolima

Krajem 1986. godine i tokom narednih nekoliko godina otkrivene su tzv. visokotemperaturske superprovodne keramike, od kojih neke imaju kritinu temperaturu viu od temperature kljuanja veoma jevtinog tenog N2 (77,3 K). Prvi korak su nainili Bednorc i Miler (Bednorz i Muller) na keramikom sistemu BaxLa5-xCu5O5(3-x), koji je pokazivao TC ~ 30 K, i za ovo otkrie su 1987. dobili Nobelovu nagradu za fiziku. Vrlo brzo se pokazalo da keramiki sistem YBa2Cu3O7 ima TC ~ 94 K, a da slina svojstva imaju i oksidi na bazi drugih retkih zemalja (umesto itrijuma, Y). Osim toga ispostavilo se da postoje visokotemperaturski keramiki sistemi i bez retkih zemalja, Bi 2CaSr2Cu2O8, sloenog hemijskog sastava sa TC ~ 106 K. Ove keramike se veoma lako sintetizuju, jevtinije se i imaju bolja mehanika svojstva od keramika na bazi retkih zemalja. Sintetisan je i visokotemperaturski superprovodnik Tl2Ca2Ba2Cu3O10-x sa TC ~ 127 K, ali njegov nedostatak je u tome to je neophodna sloena aparatura za zatitu od otrovnog talijuma (Tl). Donedavni rekorder bio je HgCa2Ba2Cu3O8+x, sa TC ~ 135 K, iako su se pojavila saoptenja o uoavanju superprovodnih faza na srodnim sistemima, sa TC ~ 220-250 K, to se ve veoma pribliava sobnoj temperaturi). U tabeli su data najvanija svojstva YBaCuO i BiCaSrCuO keramika, sa potencijalnim mogunostima primene. Za iru komercijalnu primenu visokotemperaturskih superprovodnika jo je rano, i prvi prodori se mogu oekivati u mikroelektronici i mernoj tehnici, dok je za primene u energetici nophodno dostii vrednosti JC ~ 1000 A/mm2 i TC ~ 150 K.

Superprovodne ice i kablovi Superprovodne ice se izrauju u vidu mnogobrojnih superprovodnih vlakana unutar metalne nesuperprovodne matrice. Debljine superprovodnih vlakana su ~ 10-100 m, pri emu u jednoj superprovodnoj ici moe biti stotinu pa i hiljadu vlakana. Superprovodne ice dalje se mogu upredati u formi kabla ili pletenica.

ematski prikaz superprovodnih multivlaknastih: (a) ica; (b) kabla; (c) pletenice.

Uloga metalne nesuperprovodne matrice je viestruka: (1) poboljava mehanike karakteristike ice; (2) smanjuje koliinu superprovodnog materijala, jer superprovodnik provodi struju samo uskim povrinskim slojem; (3) poboljava stabilnost superprovodnog stanja boljim hlaenjem vlakana tenim rashladnim agensom (He ili N2), i smanjivanjem elektromagnetne sprege superprovodnih vlakana (i time rezultujueg magnetnog polja na mestu svakog vlakna); (4) poveava kritinu gustinu struje stvaranjem povrinskih nesavrenosti za koje se zakainju magnetne vrtlone niti, koje postoje u veini komercijalnih superprovodnika pri gustinama struje i magnetnim poljima neto manjim od kritinih. Kao metalne nesuperprovodne matrice koriste se bronza (za Nb 3Sn superprovodna vlakna), Al i Cu (TixNbyZr1-x-y vlakna) i Ag (za YBa2Cu3O7 vlakna). ice na bazi Nb3Sn koriste se za izradu namotaja elektromagneta indukcije i do 20 T. Meutim, zbog smanjene kritine gustine struje pod dejstvom mehanikih vibracija, ne koriste se za izradu namotaja rotora superprovodnih generatora, za ta se koriste ice na bazi TixNbyZr1-x-y, koje su i lake obradive. Superprovodne ice na bazi YBa2Cu3O7 i Bi2CaSr2Cu2O8 visokotemperaturskih superprovodnih keramika jo uvek su u fazi laboratorijskih izrada i ispitivanja, i potrebno je reiti probleme poveanja kritinih gustina struje koje su u ovom momentu desetak puta manje nego kod niskotemperaturskih superprovodnika Nb3Sn i TixNbyZr1-x-y.

Jedna od potencijalno veoma znaajnih primena superprovodnika jeste u izradi energetskih superprovodnih kablova, koji bi u budunosti mogli doneti velike utede u prenosu elektrine energije. Tu se iskljuivo misli na visokotemperaturske superprovodnike koji se mogu rashlaivati jevtinim tenim N2. Na slici je dat ematski prikaz superprovodnog kabla gde su namotaji sekundara S1 i S2, kao i sam kabl, nainjeni od superprovodnika i moraju biti potopljeni u teni rashladni agens. Glavna tekoa praktine realizacije ovakvog prenosa energije je to to bi bilo neophodno da se kabl celom svojom duinom odrava na temperaturi nioj od TC superprovodnika, a to je relativno skupo. Pitanje mogunosti primene ovakvih i slinih kablova je, pre svega, pitanje ekonominosti, jer su jo ranije eksperimentalno ispitani superprovodni kablovi na bazi superprovodnog Nb-sloja na upljoj Cu-cevi hlaenoj iznutra tenim He, i sa vakuumskom toplotnom izolacijom od spoljanjih uticaja na elektrini superprovodni deo kabla.

ematski prikaz koncepcije superprovodnog kabla hlaenog tenim He (4,2 K)

Prikaz konstrukcije visokotemperaturskog superprovodnog kabla na bazi Bi2CaSr2Cu2O8, sa mogunou prenosa energije snage ~ 1 GW pri strujama od 3000 A, firme Pirelli Cables.

Superprovodni magneti imaju nekoliko prednosti u odnosu na standardne elektromagnete sa bakarnim namotom i jezgrom od feromagnetnog materijala. Osnovni nedostatak klasinih elektromagneta je ograniena maksimalne indukcija na oko 2 T, koliko iznosi indukcija zasienja feromagnetnih materijala. Osim toga, pri napajanju magneta razvija se velika toplotna energija, to osim materijalnih trokova namee i potrebu za efikasnim sistemom hlaenja. Superprovodni magneti ne koriste feromagnetsko jezgro, pa nemaju pomenuto ogranienje maksimalne indukcije. Na njihovu visoku cenu utiu prvenstveno trokovi konstrukcije namota i trokovi odravanja rashladnih sistema za teni helijum. Meutim, ovi trokovi se u dobroj meri nadoknauju utedama u malim trokovima napajanja, jer se jednom uspostavljena struja odrava u vrlo dugom periodu bez primetnog smanjivanja. Prvi superprovodni elektromagnet ostvaren je 1954. godine, sa icama od istog niobijuma, pri emu je postignuta indukcija od oko 0,7 T. Ubrzo je pokazano da su za dobijanje veih indukcija pogodnija intermetalna jedinjenja, kao to je niobijum-titan (Nb3Ti), ija je kritina temperatura 10 K, kojim su dobijena polja od oko 15 T. Jo bolji rezultati dobijeni su pomou niobijum-kalaja (Nb3Sn) koji ima jo viu kritinu temperaturu od oko 18 K. Ovim namotom ostvarene su indukcije od oko 30 T. (Iz ve opisane veze JC sa HC (slajd 9) i temperaturne zavisnosti HC(T) (slajd 5) moe se zakljuiti sledee: to je radna temperatura nia od kritine, to su dozvoljene struje, kojima se ne naruava superprovodnost, vee.) Meutim, proizvodnja niobijum-kalaja je veoma skupa, pa se koristi samo za onaj deo namota koji se nalazi u jakom polju, dok se za druge delove koristi niobijumtitan.

ice superprovodnih magneta sastoje se od kombinacije bakarne podloge (krunog ili etvrtastog preseka) na koju je nanesen tanak superprovodni sloj, debljine oko 20 m. Uloga bakarne podloge je da obezbedi mehaniku vrstinu ice i sprei deformacije i vibracije. Naime, kod namota sa jakim strujama i magnetnim poljima javljaju se radijalne mehanike sile koje tee da raire, a nekada i raskinu namot. Bakarna podloga takoe ima ulogu da preuzme provoenje struje, ako bi usled nekog kvara superprovodni reim bio izgubljen. Time se pri incidentima izbegavaju brza prekidanja struje, koja dovode do prenapona i varnienja. Poznato je da uobiajeni provodnici za jake struje treba da imaju velik popreni presek. Meutim, kod superprovodnika je dovoljna i vrlo mala debljina, jer se struja prenosi samo kroz tanki povrinski sloj. Konstrukcija jednog superprovodnog magneta prikazana je na slici. Magnet se sastoji od glavnog namota oblika solenoida i pomonih namota za popravku homogenosti polja. Namoti su smeteni u kriostat koji se hladi tenim helijumom. itav ovaj sistem nalazi se u kupatilu napunjenim tenim azotom, ime se smanjuje prenos toplote od okoline ka kriostatu sa helijumom. Teni gasovi nalaze se na atmosferskom pritisku, to znai da su im temperature jednake normalnim takama kljuanja. Usled toga, tokom rada teni gasovi postepeno isparavaju. Gubitak azota, kao jevtine tenosti, ne predstavlja tekou. Meutim helijum, kao znatno skuplji gas, se sakuplja, ponovo utenjava i vraa u sistem.

Magnet ima osno postavljen cilindrini otvor, u koji se mogu unositi uzorci iz spoljanje sredine. Kod skenera na bazi magnetne rezonancije, otvor mora da bude dovoljne veliine da se pacijent ili ispitivani deo tela moe smestiti u prostor sa homogenim magnetnim poljem. Superprovodni magneti sa jakom indukcijom imaju visoku homogenost magnetnog polja u veem delu centralnog otvora. Pri radu su neophodne mere opreza, jer gvozdeni predmeti (alati, svenjevi kljueva i sl.) mogu jakim magnetnim silama da budu nekontrolisano uvueni u centralnu zonu magnetnog polja. Najmasovnija primena superprovodnih magneta je u medicinskim skenerima na bazi magnetne rezonancije, gde se magnet koristi u reimu konstantne magnetne indukcije. U tom sluaju, strujni izvor se koristi samo u periodu uspostavljanja struje, dok se kasnije, tokom intervala od nekoliko godina, uspostavljena struja i odgovarajue magnetno polje samostalno odravaju na praktino konstantnoj vrednosti.

Superprovodnost je makroskopski kvantnomehaniki efekat, to se veoma dobro uoava u sluaju tzv. slabe superprovodnosti ili Dozefsonovih efekata. Pod slabom superprovodnou podrazumeva se situacija u kojoj su dva superprovodnika spojena posredstvom neke slabe veze (npr. tunelski prelaz, tankoslojno suenje i sl.). Postoje dva Dozefsonova efekta: stacionarni i nestacionarni. Stacionarni efekat nastupa proputanjem kroz slabu vezu (koja se zove jo i Dozefsonov spoj) veoma slabe jednosmerne struje koja protie bez otpornosti, iako je sama slaba veza nainjena od nesuperprovodnog materijala (npr. izolatora u sluaju tunelskog prelaza). Odatle se na najneposredniji nain uoava najvanije svojstvo superprovodnika: usaglaeno, koherentno ponaanje njegovih elektrona. Talasna funkcija elektrona s jedne strane slabe veze, proniknuvi kroz tu vezu na drugu stranu, interferira je sa tamonjom talasnom funkcijom elektrona. Kao posledica, superprovodni elektroni s obe strane spoja opisuju se jedinstvenom talasnom funkcijom. Slaba veza jedino formira faznu razliku talasne funkcije, koja i odreuje intenzitet superprovodne struje kroz Dozefsonov spoj: IS()=ICsin(), gde je IC kritina struja spoja. Nestacionarni efekat nastupa pojaavanjem jednosmerne struje kroz slabu vezu, dok se na njoj ne pojavi neki napon. Pokazuje se da taj napon osim jednosmerne komponente U ima i naizmeninu komponentu ugaone uestanosti = 2eU/.

Na slici je prikazan primer uproenog poprenog preseka Dozefsonovog spoja formiranog od dve superprovodne legure na bazi olova (Pb), razdvojene veoma tankim oksidnim slojem, koji predstavlja tunelsku barijeru za superprovodne elektronske parove pri prelasku iz jedne u drugu superprovodnu elektrodu.

Na bazi Dozefsonovih spojeva konstruisani su kvantni interferometri koji se koriste u mernoj tehnici ultravisoke rezolucije. Osim toga, na bazi Dozefsonovih spojeva mogu se izraditi i mikroelektronska logika kola.

Na bazi niskotemperaturskih Dozefsonovih spojeva (Nb-Al2O3-Nb) konstruisani su superprovodni kvantni interferometri (SQUID-ovi, eng. Superconducting Quantum Interference Device), koji se koriste u mernoj tehnici ultravisoke rezolucije. Po svojoj osnovnoj kostrukciji, SQUID-ovi mere magnetni fluks (iji je kvant o ~ 1015 Wb), ali mogu da mere i sve veliine koje se mogu svesti na merenje magnetnog fluksa, tako da se ovim napravama mogu meriti magnetne indukcije ~ 1014 T i naponi ~ 1014 V, to je oko 106 puta vea preciznost od klasinih naprava do sada korienih u mernoj tehnici. Ovo je znaajno pri merenju vrlo slabih signala (biofizikih u okolini mozga, geolokih u blizini nalazita nafte...). Dozefsonovi spojevi se mogu koristiti i za merenje oblika impulsa sa rezolucijom boljom od 2 ps, za izradu veoma brzih analogno-digitalnih (A/D) konvertora (fg > 20 GHz), prijemnika u astronomiji itd. Sa razvojem tehnologije visokotemperaturskih Dozefsonovih spojeva, koji e se hladiti pomou LN2 (77,3 K), bie znatno proirena primena Dozefsonovih spojeva u mernoj tehnici. Ve su se pojavili komercijalni SQUID-magnetometri na bazi YBa2Cu3O7, ija cena je 10-ak puta nia od niskotemperaturskih SQUID-ova. Osim toga, kako visokotemperaturski superprovodnici imaju znatno manje gubitke od Cu u mikrotalasnoj oblasti (~ 1-100 GHz), to se oekuje njihova primena u izradi pasivnih elemenata u mikrotalasnoj elektronici (filtri, obrtai faze, antene i sl.).

Na temperaturi tenog He (4,2 K) elektrode su u superprovodnom stanju. Superprovodni elektronski parovi mogu slobodno kvantnomehaniki da "tuneluju" kroz oksidnu tunelsku barijeru bez ikakvog pada napona na njoj, i ova situacija odgovara grani 1 na I-U karakteristici. Proputanjem kroz spoj struje jae od kritine struje superprovodnika (IC), Dozefsonov spoj prelazi u reim rada odreen granom 2 na I-U karakteristici (gde je R omska otpornost spoja u nesuperprovodnom stanju). Za logiko kolo, stalna struja Io < Ic protie kroz spoj dajui nulti pad napona na njemu (logika "0"). Za prebacivanje u stanje sa logikom "1", potrebno je da kroz spoj protekne signalna struja Ip tako da je ispunjen uslov Io + Ip Ic. Ovo prouzrukuje prelazak na karakteristiku 2 sa naponom na spoju priblino jednakim U ~ /e, gde je e naelektrisanje elektrona, a superprovodni energetski procep.

Io + I p Ic

Io

Strujno-naponska (I-U) karakteristika Dozefsonovog spoja

Konstruisan je i mikroprocesor na bazi visokotemperaturskih YBa2Cu3O7 Dozefsonovih spojeva, koji je u stanju da obavlja sve neophodne funkcije. Gornja granina uestanost 32-bitnog mikroprocesora, na radnoj temperaturi od 77 K, je oko 100 GHz, uz vrlo malu disipaciju toplote. Poto arhitektura superprovodnih logikih kola veoma podsea na CMOS dizajn, to obeava lak prelaz mnogih CMOS dizajnera na superprovodna digitalna kola. Memorijski efekti se mogu ostvariti uskladitavanjem podataka u vidu superprovodnih struja u superprovodnim konturama. Ono to takva kontura stvarno skladiti jesu fluksoni (kvanti magnetnog fluksa o = h/2e ~ 21015 Wb, gde je h Plankova konstanta). Magnetno polje prodire u superprovodnik u tano odreenim umnocima o, pri strujama i magnetnim poljima neto niim od kritinih. S obzirom na superprovodna svojstva, ove superprovodne memorije mogu da ouvaju uskladiteni podatak neogranieno dugo u rashlaenom superprovodnom stanju, slino idealnom kondenzatoru koji skladiti statiko naelektrisanje. Povezivanjem Dozefsonovih spojeva sa superprovodnim memorijskim konturama, podaci se mogu oitavati ili uitavati, ukljuivanjem ili iskljuivanjem superprovodnog stanja.