[Type the document title] [Year]

Sadržaj

Uvod…..………………..………..……………...…………………………...3
1. Biopolimeri………...………....….………………………………………….4
1.1. Kategorije biopolimera………….……...……………………………………5
2. Biorazgradivi polimeri na skrobnoj osnovi……………….……..…………..6
3. Poli(laktid)…………………………………………………………………...8
3.1. Mehanizmi polimerizacije laktida…………..…………….…………………9
3.2. Svojstva i primena poli(laktida)……………….…...………………………13
4. Poli(hidroksialkanoati) – PHA….………………….……….……………...14
5. Poli(3-hidroksibutirat) - P3HB….………………….……………………....14
6. Polikaprolakton (PCL)….……………………………..…………………...15
6.1. Sinteza……………..………………….……………………………………16
7. Ostali biorazgradivi polimeri……….......………………………………….16
8. Ekološki aspekt primene biopolimera……….……………….….…………17
Zaključak…………………………….……………………………………………18
Literatura…………………………….……………………………………………19

2
 [Type the document title] [Year]

Uvod

Biološka razgradnja ili krade biorazgradnja označava proces degradacije polimernog

materijala pod uticajem prirodnih mikroorganizama, kao što su bakterije, gljivice, alge. Proces
biorazgradnje temelji se na tome da organizmi, uglavnom mikroorganizmi polimer prepoznaju
kao izvor organskih dijelova (jednostavni saharidi, aminokiseline) i energije koja im treba za
život. Biološka razgradnja odvija se pod uticajem različitih mikroorganizama, koji zbog enzima
koje sadrže, lako mogu razgraditi polimere. Tokom metaboličkih procesa biorazgradivi polimeri
se u konačnoj fazi uz aerobne uslove pretvaraju u vodu, ugljen dioksid i biomasu, a u
anaerobnim uslovima u metan, vodonik i biomasu. Konačno razgrađeni produkati su netoksični.

Slika 1. Produkti aerobne razgradnje biorazgradivih polimera

U postupku razgradnje prvi proces je fragmentacija, prilikom čega se materijal pod
uticajem živih ili neživih faktora mehanički raspada. Produkti raspadanja se zatim u sljededoj fazi
pod uticajem mikroorganizama mineraliziraju. Upravno ta druga faza je neophodna da bi se
moglo govoriti o biorazgradnji, jer tek u toj fazi dolazi do pretvaranja delimično degradiranih
polimernih fragmenata u konačne produkte.

FRAGMENTACIJA + MINERALIZACIJA = BIORAZGRADNJA

Zbog kombinacije različitih struktura polimera, velikog broja enzima koje proizvode
mikroorganizmi i različitih reakcionih uslova proces biorazgradnje nije mogude jednostavno
napisati. Uopšteno, reakcije se mogu podeliti na one kod kojih dolazi do oksidacije i onih kod
kojih se odvija hidroliza vode. Reakcije se mogu odvijati istovremeno ili jedna za drugom. Na
makroskopskom nivou razgradnja je menjanje i slabljenje ključnih svojstava materijala. Te
promene su pre svega posledica skradivanja polimernih lanaca, koji određuju svojstva polimera.
Skradivanje polimernih lanaca se najviše ogleda u smanjivanju mehaničkih svojstava,
npr.zatezna čvrstode, žilavosti ili prevojna čvrstoda.

3
 [Type the document title] [Year]

Za korisnike su posledice raspada pri gubitku mehaničkih svojstava jednostavno vidljive i

ogledaju se u smanjenju nosivosti i brzim raspadom materijala. Taj proces se lako odvija pod
uticajem neživih (npr. ultraljubičasto zračenje, toplota, voda) i živih (enzimski procesi) faktora.
Poslednji korak biorazgradnje temelji se na utvrđivanju stepena mineralizacije. S’
obzirom da se u toku aerobnog procesa organski ugljenik pretvara u ugljen dioksid,
najrasprostranjenija metoda koja sledi tu fazu je merenje količine nastalog ugljen dioksida u
zatvorenom sistemu. Za pravilno delovanje potrebno je u zatvorenom sistemu očuvati živom
kulturu mikroorganizama u primenjenim uslovima (vlažnost, temperaturu, pH, odsutnost
toksičnih materija) za njihov opstanak. U procesu iz poznate mase dodanog polimera, čiji sastav
je poznat, ustanovi se postupak, odnosno količina ugljenika koju polimer sadrži, a zatim se
merenjem ustanovi koliko se ugljenika u procesu biorazgradnje pretvorilo u ugljen dioksid.
Danas postoje automatizirani uređaji (respirometri), koji s velikom tačnošdu utvrđuju konačnu
aerobnu biorazgradivost i raspad polimernih materijala u kontroliranim uslovima
kompostiranja.
Postoji puno mikroorganizama koji su sposobni biološki razgraditi polimere. Međusobno
se jako razlikuju jer su aktivni u različitim uslovima (vlaga, pH, temperatura) te su više ili manje
specijalizovani za razgradnju različitih supstrata (materija koju de mikroorganizmi razgraditi uz
delovanje enzima, odnosno mešavine enzima koji su hrana za mikroorganizme). Uz to je takođe
bitno kakve enzimske sastave upotrebljavaju, jer upravo oni određuju sposobnost razgradnje

1. Biopolimeri

Biopolimeri su polimeri izgrađeni iz obnovljivih izvora kao što su celuloza, polimeri na

bazi skroba (kukuruz, pšenica, krompir, pirinač) i polimeri iz soje. Pažnju svakako zaslužuju i
polimeri sintetisani uz pomod mikroorganizama – polihidroksialkanoati (PHA). Biopolimeri iz
obnovljivih izvora predstavljaju novu generaciju polimera koji smanjuju uticaj na okolinu, kako s
gledišta potrošnje energije, tako i s količinom proizvedenih staklenih gasova. Jedni od najčešdih
prirodnih polimera su polisaharidi (celuloza, skrob, glikogen) i belančevine (gluten, kolagen,
enzimi), u ostale oblike prirodnih polimera spadaju lignin, poliesteri itd.
Upotreba polimera iz obnovljivih izvora smanjuje zavisnost od fosilnih izvora. Veliko
ograničenje širenju upotrebe polimera iz obnovljivih izvora predstavlja njihova viša cena. Razvoj

4
 [Type the document title] [Year]
polimera iz obnovljivih izvora trenutno je na vrhuncu, no pre potpuno uspešnog prodora na
veliko tržište, potrebno je savladati još neka ograničenja u vezi upotrebe i prerade.
Poteškode takođe predstavlja uvođenje polimera iz obnovljivih izvora u industrijskoj
proizvodnji. Pitanje je, je li mogude sve trenutno poznate polimere iz obnovljivih izvora
proizvesti industrijskim postupcima.
1.1. Kategorije biopolimera

Biopolimeri se mogu podeliti u tri osnovne kategorije prema njihovom poreklu i načinu
proizvodnje:
1) Polimeri ekstrahovani/izolovani direktno iz biomase
Ova kategorija biopolimera je najviše prisutna na tržištu. Polimeri ove kategorije dobijaju se od
biljaka, morskih i domadih životinja. Primeri su polisaharidi, celuloza, skrob i citin, proteini
surutke, kazein, kolagen, proteini soje, miofibrilarni proteini životinjske muskulature, itd. Ovi
materijali imaju dobra barijerna svojstva za gasove, ali su veoma hidrofilni.
2) Polimeri proizvedeni klasičnim hemijskim sintezama od
biomonomera
Hemijskom sintezom mogude je dobiti veliki spektar biopoliestera. Teorijski, svi dosadašnji
ambalažni materijali mogu se zameniti novim vrstama dobijenim od obnovljivih monomera, ali
je pitanje ekonomske opravdanosti. Najpoznatiji biopolimer iz ove grupe je polilaktička kiselina
(PLA). Monomer polilaktičke kiseline je mlečna kiselina koja se lako može dobiti fermentacijom
iz ugljenohidratne sirovine. Kao izvor ugljenohidrata može se koristiti kukuruz, pšenica ili
alternativno surutka i šederni sirup. PLA se može formirati u vidu folija, termoformiranih posuda
ili raspršivanjem ukomponovati u kombinovane materijale.
3) Polimeri dobijeni direkno iz prirodnih ili genetički modifikovanih organizama
Ove polimere akumuliraju mnoge bakterije kao izvor energije i kao rezerve ugljenika. U ovu
grupu spadaju polihidroksialkonati (PHAs) i bakterijska celuloza.

Njihove osobine najviše su povezane sa osobinama monomera od kojih su izgrađeni što

omogudava široku lepezu različitih biopolimera koji se mogu sintetisati pomodu mikrobiološke
fermentacije. Najčešde je u upotrebi derivat polihidroksibutirat sa oznakom PHB.

5
 [Type the document title] [Year]

2. Biorazgradivi polimeri na skrobnoj osnovi

Skrob je ugljeni hidrat, biljni polisaharid, kojeg proizvode biljke i upotrebljavaju ga kao
oblik skladištenja energije. Skladište ga unutar stanica, u obliku sfernih granula (tzv. skrobna
zrna). Glikozidna veza povezuje monomerne glukozne jedinice, koje grade amilozu i
amilopektin, dva različita molekula skroba. Amilopektina ima više u skrobnom zrnu (70 – 90%)
nego amiloze (10 – 30%).

Najviše komercijalno dostupnog skroba dobijeno je iz kukuruza (79%), krompira (9%),

pšenice (7%), pirinča i ječma. Te biljke sadrže veliku količinu skroba, navodno od 60 do 90%
suve mase.

6
 [Type the document title] [Year]
Slika 2. Prikaz strukturne formule amoloze i amilopeptina

Skrob se prilikom procesa kompostiranja vrlo brzo biološki razgrađije. Žilavost i

vodootpornost skroba slabiji su u odnosu na vedinu polimera koji su dobijeni iz nafte, pa se zbog
toga traže rešenja ovog problema. Bolje se karakteristike dobijaju ako se skrob meša s bolje
vodootpornim polimerima ili ako se hemijski modifikuje.

Glavni sastav skrobnog polimera je skrob čija je struktura blago promenjena

(restrukturirani skrob). Skrob se može restrukturirati uz pomod energije i toplote. Time je
mogude potpuno razbiti kristalnu strukturu. Restrukturirani skrob ponaša se kao plastomer koji
se lako obrađuje poput polimernog materijala. Ukoliko se koristi u prirodnom obliku, preosetljiv
je na vlagu.

Plastomeri na bazi skroba predstavljaju jedan od komponenti biorazgradivih materijala

koji imaju najvedi kratkoročni potencijal i omoguduju razvoj potpuno razgradivih proizvoda za
specifičnu uporabu. Plastomerni skrobni kompoziti mogu imati sadržaj skroba do 50%.

Filmovi na osnovi skroba, koje je mogude pronadi na tržištu, uglavnom su izrađeni iz

skroba pomešanog s plastomernim poliesterima s namerom dobijanja biorazgradivog i
kompostabilnog proizvoda. Kada se takvi filmovi upotrebljavaju za proizvodnju vreda za
recikliranje organskog otpada, ambalažu, higijenskih proizvoda u poljoprivredi, onda su svojstva
takvih filmova slična svojstvima PE-LD.
Proizvodi od biorazgradivih polimera na skrobnoj osnovi:
- vrede za skladištenje biološkog otpada,
- vrede za kupovinu,
- ambalaža i pakovanje (vrede za vode, povrde i hleb - važna prednost pred ostalim
materijalima im je prozračnost, čime se poboljšavaju uslovi skladištenja ovih namirnica),
- higijenski proizvodi i kozmetika (pelene, peškiri, čačkalice, tamponi...).

7
 [Type the document title] [Year]

Slika 3. Biljke iz kojih se dobijanja skrob

3. Poli(laktid)

Poli(mlečna kiselina) ili poli(laktid) se uglavnom označavaju imenima koja povezuju

prefiks poli sa imenom monomera iz kog su dobijeni. Tako, poli(mlečna kiselina) je polimer koji
je dobijen iz mlečne kiseline, a poli(laktid) se dobija polimerizacijom laktida (tj. cikličnog diestra
mlečne kiseline), mada se nekada i polimer laktida označava kao poli(mlečna kiselina), jer obe
forme imaju iste konstitutivne jedinice koje se ponavljaju H-[OCH(CH3)CO]n-OH.

Ovi polimeri nisu jedini biorazgradivi (alifatična poliestarska osnova je naročito osetljiva
na hidrolizu pod uticajem vode i toplote), ali su biokompatibilni, jer njihova hidroliza u
fiziološkim medijima daje mlečnu kiselinu, neotrovnu komponentu koje se iz organizma
eliminiše kroz Krebsov ciklus kao H2O i CO2. Za industrijsku sintezu mlečna kiselina se može
dobiti fermentacijom iz obnovljivih izvora (veoma povoljna okolnost) kao što su kukuruz, šeder,
surutka ili skrob krompira.

Monomerni laktid sa dobija fermentacijom ugljenih hidrata pomodu mikroorganizama.

Vrste roda Lactobacillus su veoma poznate industrijske bakterije za ovu fermentaciju. Brojne
studije su potvrdile da je moguda sinteza poli(laktida) koja je katalizovana specifičnim enzimima
[4-6], kao što je proteaza K (proteaza iz gljive Tritirachium album). Zbog postojanja hiralnog
ugljenikovog atoma, mlečna kiselina se javlja u dve različite konfiguracije, S i R-mlečna kiselina.
Na osnovu Tabele 1 može se videti da izbor mikroorganizama ima veliki uticaj na dobijanje po-
jedinih izomera.

8
 [Type the document title] [Year]

Slika 4. Šematski prikaz dobijanja poli(laktida) (poli(mlečne kiseline)) iz obnovljivih sirovina

3.1. Mehanizmi polimerizacije laktida

Glavna gradivna jedinica poli(laktida) je mlečna kiselina, koja se može dobiti

fermentacijom ugljenih hidrata ili pak hemijskom sintezom. Pošto mlečna kiselina ima i
karboksilnu i hidroksilnu grupu, može da polimerizuje reakcijom polikondenzacije. Jedino
polimeri sa malom molskom masom se mogu dobiti direktnom kondenzacijom α-hidroksi
kiseline.

Da bi se obezbedila dobra polimerizabilnost, monomer mora biti izuzetno čist i

neophodno je ukloniti vodu i kiseline. Prvi korak u sintezi je direktna kondenzacija kiseline u
oligo-laktid otklanjajudi vodu, koristedi zagrevanje i vakuum, slika 5. Katalizator se ne koristi u
ovom koraku. Molska masa oligomera je obično od 500–2000 g mol‒1. Iz oligomera se
primenom vakuuma i katalizatora dobija ciklični diestar mlečne kiseline, laktid. Kondenzati se
mogu odvojiti i skladištiti za budude korišdenje.

9
 [Type the document title] [Year]

Slika 5. Dvostepena sinteza laktida

Slededi korak je reakcija otvaranja prstena, slika 6. Polimeri visokih molskih masa se
dobijaju isključivo polimerizacijom otvaranja prstena. Ovaj proces se može voditi katjonski
,anjonski i nejonskim mehanizmom insertovanja. Danas se sve više radi na unapređenju reakcije
polimerizacije laktida, pre svega u cilju smanjenja vremena trajanja polimerizacije. Nedavno su
mikrotalasi primenjeni za sintezu poli(laktida) uz korišdenje kalaj(II) 2-etilheksanoata. Ovaj
postupak značajno pojednostavljuje i ubrzava reakciju polimerizacije laktida, na svega 20-30
minuta. Osetljivost same reakcije na primese i vlagu iz vazduha je znatno smanjena, zbog
činjenice da se reakcija odvija veoma brzo, tako da nema potrebe za rekristalizacijom
monomera ili pak za odvijanje reakcije polimerizacije pod vakuumom.

Reakcija se može odvijati u rastopu ili u masi, u rastvoru, ili pak u emulziji. Reakcija
otvaranja prstena obično se izvodi na temperaturi oko 200-300 °C u visokom vakuumu.
Hemijska umešnost u ovom koraku je veoma važan know-how način proizvodnje monomera.
Sirov laktid se prečišdava u dva ili više koraka.

10
 [Type the document title] [Year]

Slika 6. Reakcija polimerizacije laktida otvaranjem prstena

Na slici 7 je prikazan postupak sinteze polilaktida velike molske mase:

kondenzacija/isparavanje, azeotropska dehidrataciona kondenzacija ili polimerizacija
otvaranjem laktidnog prstena. Kondenzaciona polimerizacija je nejjeftiniji postupak, ali ima i
nedostatke kao što je nemogudnost dobijanja polimera velike molske mase u sistemima bez
korišdenja rastvarača, pa je iz tog razloga neophodna upotreba agenasa za ubrzavanje
esterifikacije ili za sparivanje, što dodatno poskupljuje proces polimerizacije. Samokondenzacija
mlečne kiseline rezultuje produktom male molske mase sa ekvimolarnom koncentracijom
hidroksilnih i karboksilnih grupa. Kako bi se povedala molska masa neophodno je dodati agens
za povezivanje lanaca koji dovodi do promene kinetičkih parametara.

11
 [Type the document title] [Year]

Slika 7. Sinteza poli(laktida) velikih molekulskih masa (vedih od 50000 g mol‒1)

Polimerizacija laktida može da se odvija i po mehanizmu katjonske polimerizacije,

prikazan na slici 8. Polimerizacija se odvija preko krajnje triflat estarske grupe umesto
slobodnog karbenijum jona, koji daje na nižim temperaturama optički aktivan polimer bez
racemizacije. Mehanizam rasta počinje sa kidanjem alkil-kiseonik veze u pozitivno
naelektrisanom laktidnom prstenu, preko SN2 napada triflatnog anjona. Krajnja triflatna grupa
reaguje sa drugim molekulom laktida, preko SN2 reakcije dajudi pozitivno naelektrisan laktid u
kojem dolazi do kidanja alkil-kiseonik veze.

12
 [Type the document title] [Year]

Slika 8. Katjonska polimerizacija laktida po mehanizmu aktiviranog monomera

Anjonska polimerizacija se odvija nukleofilnom reakcijom anjona sa karbonilom grupom

i kasnijim kidanjem acil-kiseonik veze. U ovoj reakciji dolazi do stvaranja krajnjih alkoksid grupa,
koje omogudavaju rast polimernih lanaca. Mehanizam anjonske polimerizacije je prikazan na
slici 9.

13
 [Type the document title] [Year]

Slika 9. Polimerizacija laktida otvaranjem prstena po anjonskom mehanizmu

3.2. Svojstva i primena poli(laktida)

Poli(laktid) je privukao veliku pažnju usled svoje razgradivosti jer podležudi hidrolizi daje
mlečnu kiselinu koja može biti metabolisana u delijama organizma in vivo, kao i u životnoj
sredini. Poli(L-laktid) PLLA može se primeniti u kompostiranju i zato što potiče od obnovljivih
izvora, smatran je jednim od alternativnih rešenja problema odlaganja čvrstog otpada i
smanjenja zavisnosti od plastike na bazi naftnih derivata u industriji ambalaže. Potencijal koji
PLLA pokazuje u novijim primenama u biomedicini, kao što je inženjering tkiva i lečenje rana,
ukazuju na to da de PLLA postati značajan materijal za budude visokovredno medicinsko tržište.
70-tih godina 20. veka prepoznate su prednosti i primene razgradivih poliestara i korišdenjem
ovih materijala razvijeni su medicinski proizvodi kao što su šavovi, stentovi i vlakna. Ovaj
poliestar se u telu razgrađuje jednostavnom hidrolizom na estarsku osnovu i neotrovnu
komponentu. Proizvod razgradnje se ili izlučuje kroz bubrege ili se eliminise kao CO2 i H2O. Od
mnogobrojnih primena u medicini, trebalo bi pomenuti upotrebu kao fiksatora fraktura,
hirurškog konca za unutrašnje zašivanje rana, različitih vrsta implanata, kao sistema za ciljanu
raspodelu ili kontrolisano oslobađanje lekova.

U japanskim restoranima brze hrane, MosBurger hladna pida služe u čašama dobijenim
od PLA. Boce za mineralnu vodu predstavljaju test proizvode koje proizvodi NatureWorks. U
Japanu, PLA se uspešno primenjuje kao deo komponenti za Fujitsu-ovu memoriju računara kao i
za Sony-jeve zvučnike u slušalicama telefona kao i kod drugih komponenti mobilnih telefona.
Pored toga, Toyota Motor Corp. je prva primenila PLA u svojim automobila kao delovi
prekrivača za rezervne gume i prekrivača podova za Raum i Prius automobile.
4. Poli(hidroksialkanoati) - PHA

14
 [Type the document title] [Year]

Polihidroksialkanoati su linearni poliesteri proizvedeni bakterijskom fermentacijom

ugljikohidrata ili lipida. Više od 150 monomera može biti u sastavu PHA. Ovaj polimer je
biorazgradiv i koristi se u različite svrhe. Može biti plastomerni, ali i elastomerni materijal, čija
tačka taljenja varira, ali se najčešde krede od 40 do 180 ˚C. Mehanička i druga svojstva PHA
mogu se menjati kada se pomiješaju s drugim polimerima, enzimima ili organskim materijama.

Proizvodnja PHA se najčešde događa zbog nedostatka nekog nutrijenta, poput fosfora,
azota, kisonika i slično. Polimeri se zatim sintetišu i skladište u krupne granule u deliji. Ti
polimeri su zaista raznoliki, pa mogu biti i homo- i heteropolimeri. PHA sintetaza je ključni
enzim za produkciju PHA. Kao koenzim u ovoj reakciji sudjeluje koenzim A, a kao supstrat služe
tioesteri ili masne kiseline. S obzirom da postoje dve vrste PHA sintetaza, mogu se razlikovati i
dva krajnja produkta.

To su: PHA koji se takođe dobiva od masnih kiselina s tri do pet ugljikovih atoma, te PHA
koji se također dobiva od masnih kiselina, ali s nešto dužim lancima, jer sadrži od šest do
četrnaest atoma ugljika. PHA se koristi u produkciji ortopedskih pomagala, umjetnih kukova i
ligamenata, patela, pa čak i štapova i proteza, mogu se upotrebiti i u kozmetičkim proizvodima,
za higijenske proizvode, kao ambalažni materijal i stalak loptice za golf.

5. Poli(3-hidroksibutirat) - P3HB

Poli(3-hidroksibutirat) (P3HB) je potpuno biorazgradljiv alifatski poliester koji spada u

grupu poli(hidroksialkanoata) i jedini se iz te grupe biopolimera industrijski proizvodi u vedim
količinama. U prirodi ga sintetiše više od 75 vrsta različitih mikroorganizama kojima služi za
skladištenje energije i/ili ugljenika. Industrijski se proizvodi procesom bakterijske fermentacije,
a kao supstrati (izvori ugljika) koriste se ugljikohidrati (glukoza i saharoza) iz poljoprivrednih
kultura kao što su šederna repa, šederna trska ili kukuruz, ali i iz poljoprivrednog otpada, te
nusproizvoda prehrambene industrije kao što su melasa i surutka. U novije vrijeme se sve više
koriste genetski modificirane bakterije za sintezu P3HB-a, posebno Escherichia coli.

P3HB trenutno nalazi najvedu primenu u medicini gde se koristi kao biorazgradivi nosač
(matrica) za lekove. Bududi da je kompatibilan s ljudskom krvlju i tkivom, a njegov monomer je
15
 [Type the document title] [Year]
metabolit prisutan u krvi svih viših životinja, pa i u ljudskoj, PHB se može koristiti u
rekonstrukcionoj hirurgiji kao zamena delova kostiju, zatim za fiksiranje kostiju i zglobova, kao
hirurški konac itd. Najinteresantnije potencijalno područje primene P3HB-a s gledišta zaštite
okoline su proizvodi za kratkotrajnu i/ili jednokratnu upotrebu (folije, boce, pelene…).

Slika 10. Struktura poli-(R)-3hidroksibutirata (P3HB)

6. Polikaprolakton (PCL)

Polikaprolakton (PCL) je biodegradabilni poliestar čija je temperatura topljenja oko 60 oC,

a temperatura ostakljivanja oko -60oC. PCL se kombinuje sa velikim brojem materijala, kako bi
se postigla tražena svojstva. Na primer PCL se može pomešati sa skrobom kako bi mu se snizila
cena i povedala biorazgradivost ili se može dodati kao polimerni plastifikator PVC-u. PCL se
koristi kao sirovina za proizvodnju 3D štampača.

PCL se razlaže hidrolizom estarskih veza u fiziološkim rastvorila, zbog toga se koristi u
proizvodnji implanta biljnih materijala.

6.1. Sinteza
16
 [Type the document title] [Year]

PCL se dobija polimerizacionom reakcijom otvaranja prstena od ε-kaprolaktona u

prisustu katalizatora (najčešde se koristi stano oktoat – Sn(Oct)2)

Slika 11. Sinteza PCL-a

7. Ostali biorazgradivi polimeri

Postoji veliki broj različitih biorazgradivih polimera i njihovih kopolimera:

polikaprolakton (PLC), poliglikolid (PGL), poli(laktid-ko-glikolid), polialkil-2-cianoakrilat, poli(ε-
kaprolakton), glikol(trimetilenkarbonat), poli-l-laktid(dl-laktid), polilaktid(δ-valerolakton), poli-
β-hidroksibutarat, poli-β-maleinska kiselina, poli-p-dioksanon, poli(amino kiseline),
polivinilalkohol, itd. Radi poboljšavanja biokompatibilnosti, monomeri za dobivanje
biorazgradivih polimera se kopolimeriziraju s monomerima biorazgradivih polimera.

Ostali biorazgradivi polimeri mogu imati široku upotrebu u tehnologijama tankih slojeva
i prevlaka. Oblaganjem različitih supstrata u potpunosti se mijenja njihova funkcionalnost kao i
biokompatibilnost. Mogu se koristiti u zdravstvu za izradu stentova te kirurških konaca. Unutar
polimera može se ugraditi lek koji se tokom biorazgradnje polimera oslobađa.

17
 [Type the document title] [Year]
Na slici 12. prikazan je stent koji se koristi u lečenju ateroskleroze. Metal je obložen s
biorazgradivim polimerom, koji sadrži lek. Nedostatak im je što su relativno skupi.

Slika 12. SEM stenta presvučenog s biorazgradivim polimerom

8. Ekološki aspekt primene biopolimera

Jedan od veoma važnih strateških problema sa kojim se suočava prehrambena industrija

je zagađivanje životne sredine, posebno količinom ambalažnog otpada.Više od jedne decenije
ambalažni otpad je, kao rezultat pritiska javnosti, medija i nevladinih organizacija koje se bave
pitanjem zaštite životne sredine, jedan od važnih problema proizvođača hrane. Težnja ka
povedanju ekološke kompatibilnosti korišdenih ambalažnih materijala u prehrambenoj
industriji, vodi sve široj upotrebi materijala na bazi biopolimera.

18
 [Type the document title] [Year]

Zaključak

Napori da se smanji zagađenje životne sredine ne smeju biti usmereni samo na

rešavanje pitanja otpada, ved i na vrstu i obnovljivost korišdene sirovine.

Sa ciljem da se ispune zahtevi koje savremeno doba postavlja pred proizvođače hrane,
nastala je biorazgradiva ambalaža. Kao što je ved rečeno, ona se lako razgrađuje dejstvom
mikroorganizama, enzima i drugih faktora spoljašnje sredine, a pri tom je proizvedena od
obnovljivih sirovina. Ona podnosi fizičko, hemijsko, termalno i biološko razlaganje tako da se
najvedi deo materijala od koga je proizvedena na kraju rastavlja na ugljendioksid, biomasu i
vodu. Bez ove prednosti u odnosu na sintetičke polimere, prehrambena industrija ne bi imala
dovoljan podstrek da sa širokoprimenljive sintetičke ambalaže prelazi na biorazgradivu, koja
zahteva posebne uslove proizvodnje, korišdenja i skladištenja. Međutim, zbog potrebe za što
hitnijom intervencijom radi spasavanja planete od zagušenja plastikom i drugim veštačkim
materijalima koji se ne mogu nikada u potpunosti i bez štetnih posledica razgraditi, nauka ulaže
svakodnevne napore da unapredi svojstva biorazgradivih polimera i time omogudi njihovu širu
primenu.

Danas postoje mnogi projekti, istraživanja i radovi na temu biorazgradive ambalaže,

kako na polju njenog poboljšanja tako i na polju njenog promovisanja.

19
 [Type the document title] [Year]

Literatura

o Energija biomase,
http://www.fer.unizg.hr/_download/repository/ET12_Biomasa_2012.pdf, 13. 05. 2013.
o Šercer, M., Biopolimeri, Podloge za predavanja iz kolegija „Polimerni materijali“,
Fakultet strojarstva i brodogradnje, Zagreb, 2008.
o Šprajcar, M., Horvat, P., Kržan, A., Biopolimeri in bioplastika – Plastika skladna z naravo,
Kemijski inštitut, Ljubljana, 2012.
o Šurina, R., Somogyi, M., Biorazgradljivi polimeri za biomedicinske namjene, Tekstil 55
(12), str. 642-645 (2006)
o Ristid, I., Nikolid, Lj., Cakid S., Poli(laktid): Dostignuda i perspektive, Savremene
tehnologije 1 (1) (2012), str. 67-77
o Askeland, D. R., The Science and Engineering of Materials, PWS-KENT, Boston, 1989.
o Lončar, A., Vojvodid, D., Komar, D., Vlaknima ojačani polimeri, Prvi dio: osnove i
problematika izgradnje, Acta Stomatologica Croatica 40 (2006), str. 72-82.
o Labudovid, B., Osnove primjene biomase, Energetika marketing, Zagreb, 2012.
o Energija biomase,
o http://www.fer.unizg.hr/_download/repository/ET12_Biomasa_2012.pdf, 13. 05. 2013.
o http://en.wikipedia.org/wiki/Polycaprolactone
o http://www.slideshare.net/sgbaupapa/ppt-of-biodegradable-packaging
o http://www.slideshare.net/MeriemKemel/biodegradable-polymers?related=2

20