Moduo 1-Postupci zavarivanja i oprema za

IWE kurs zavarivanje

1.17. Zavarivanje termoplastičnih polimera

1.17. ZAVARIVANJE POLIMERA

Plastični materijali su sastavljeni od polimernih molekula i različitih dodataka.

Polimeri su dugački lanci molekula, a nazivaju se i makromolekuli ili džinovski molekuli.
Polimeri nastaju polimerizacijom, odnosno povezivanjem i unakrsnim povezivanjem različitih
monomera. Monomeri su jednostavna molekularna jedinjenja medjusobno povezana
kovalentnom vezom u dugačke molekularne lance. Mer označava najmanju ponovljenu
jedinicu polimernog lanca, kao što je elementarna rešetka kod kristalne strukture metala.
Polimer predstavlja veliki broj mera ili osnovnih jedinica koji se ponavljaju stotinama i
hiljadama puta u lančanoj strukturi. Većina monomera su organski materijali u kojima su
atomi ugljenika vezani kovalentnim vezama sa drugim atomima kao što su vodonik, kiseonik,
azot, fluor, hlor, silicijum i sumpor. Primer monomera je molekul etilena koji se sastoji od
atoma ugljenika i vodonika (slika 1.18-1).

Slika 1. Osnovne strukture polimermih molekula: (a) molekul etilena, (b) polietilen, lanac
sačinjen od velikog broja molekula etilena, (c) molekularne strukture za neke vrste polimera

[Type text]
Polimerizacija

Molekuli se povezuju u sve duže i veće molekule procesom polimerizacije, što je u

stvari hemijska reakcija. U ovoj reakciji dupla veza između ugljenikovih atoma se otvara i
molekuli se međusobno linearno postavljaju. Kao primer mogu da se navedu molekuli etilena
koji se međusobno povezuju u polimer poznat kao polietilen (slika 1). Polimerizacioni procesi
su veoma složeni. Postoji mnogo polimerizacionih procesa, a dva osnovna su kondenzacijska
polimerizacija i adiciona polimerizacija.

Molekularna struktura

Svojstva polimera ne zavise samo od tipa monomera, većć i od razlike u strukturi

molekularnih lanaca. Zavisno od specifičnog mehanizma polimerizacije molekularna struktura
polimera može biti: linearna, razgranata, poprečno povezana i umrežena.

Slika 2. Šematski prikaz: (a) linearni polimer; (b) razgranati polimer;(c) poprečno povezan
polimer; (d) umrežen polimer

Linearni polimeri. Kod linearnih polimera osnovne jedinice polimernog lanca pove-
zane su međusobno, kraj sa krajem, u pojedinačne duge lance, kako je to šematski prikazano
na slici 1-18.2a (svaki krug predstavlja jednu osnovnu jedinicu polimera). Ovi dugi lanci su
veoma plastični i nisu pravolinijskog oblika. Što se tiče linearnih polimera, dugi molekularni
lanci drže se međusobno samo sekundarnim vezama (Van der Valsove veze). Neki od
uobičajenih polimera koji imaju linearnu strukturu su: polietilen, polivinil hlorid, polistiren,
polimetil metakrilat i najlon.
Razgranati polimeri. Polimeri koji imaju sekundarne lance koji se granaju iz glavnih
molekularnih lanaca, na mestima gde bi se normalno nalazio vodonikov atom, nazivaju se raz-
granati polimeri i šematski su prikazani na slici 11.2b. Sekundarni lanci - grane sprečavaju
međusobno pomeranje molekularnih lanaca. Ovo utiče na otpornost prema deformaciji
polimera, što povećava njihovu ččvrstoću. Gustina razgranatih polimera je manja nego kod
linernih polimernih lanaca.
 Poprečno povezani polimeri. Kod poprečno povezanih polimera susedni linearni lan-
ci povezuju se jedan za drugi na različčitim pozicijama kovalentnim vezama, kako je to
šematski prikazano na slici 11.2c. Proces poprečnog povezivanja ostvaruje se ili za vreme
sinteze ili hemijskim reakcijama i to obično na povišenim temperaturama. Poprečno
povezivanje ima veliki uticaj na svojstva polimera (tvrdoću, ččvrstoćću, krutost i
dimenzionalnu stabilnost). Polimeri sa poprečno povezanim lančanim strukturama nazivaju se
termoreaktivni, a primeri su epoksidi, fenoli i silikoni.
Umreženi polimeri. Osnovne jedinice polimernog lanca koji imaju tri aktivne kova-
lentne veze mogu formirati trodimenzionalne mreže, kako je to šematski prikazano na slici
11.2d. Polimeri koji su sačinjeni od trofunkcionalnih osnovnih jedinica nazivaju se umreženim
polimerima. Ovi materijali imaju posebna mehanička i fizička svojstva. Visoko poprečno
povezani polimeri mogu se takođe smatrati umreženim polimerima. U ovu grupu polimera
takođe spadaju epoksidi i fenol - formaldehidi.
Posebno treba istaći da polimeri nisu običčno samo jednog određenog strukturnog tipa.
Tako na primer pretežno linearni polimeri imaju sposobnost ograničenog granjanja i
popreččnog povezivanja.
Kopolimeri
Kada su sve ponovljene osnovne jedinice u dugom polimernom lancu istoga tipa,
molekul se naziva homopolimer. Ipak, kao i kod legura metala, dva ili tri različita tipa
molekula može biti kombinovano da bi se dobila određena specifična svojstva polimera.
Polimerni lanac koji se sastoji od dva i više hemijski različitih ponovljenih osnovnih jedinica
naziva se kopolimer.
Mada monomeri kod velikog broja kopolimera imaju brojno različiti geometrijski pro-
izvoljni raspored, ipak se zavisno od procesa polimerizacije i od uzajamnog odnosa osnovnih
jedinica monomera, uočavaju četiri različita tipa kopolimera: proizvoljni, naizmenični, blok i
kalemljeni (slika 1-18.3).

Slika 3. Uređenje kopolimera: (a) kopolimer kod koga su dve različite jedinice proizvoljno
raspoređene u lancu; (b) kopolimer kod koga se različite jedinice smenjuju pravilno; (c)
kopolimer kod koga se različite jedinice pojavljuju u bloku; (d) kopolimer kod koga se jedan
polimer kalemi na dugi lanac drugog polimera
Kristaličnost

Kod nekih polimernih materijala, mogućć je izvestan stepen kristalizacije, što može
dovesti do promene njihovih svojstava. Do pojave kristalne strukture polimera dolazi u toku
procesa sinteze polimera, ili pri deformaciji u toku njegove dalje prerade.
Termoplastični materijali
Polimeri amorfne strukture sastoje se od dugih molekularnih lanaca međusobno pove-
zanih sekundarnim vezama, dok se atomi unutar svakog molekula vezuju jačim kovalentnim
vezama. Prema tome, od vrednosti čvrstoće ovih sekundarnih veza zavisi i čvrstoća polimera.
Linearni i razgranati polimeri imaju slabe sekundarne veze. Ako bismo ove polimere zagrevali
do temperature iznad temperature prelaza u staklasto stanje Tg, oni bi omekšali i tada mogu
veoma lako da se oblikuju u željeni oblik. Hlađenjem omekšanih polimera njihova tvrdoća i
čvrstoća vraćaju se na prvobitne vrednosti. Ovaj proces zagrevanja, oblikovanja i hlađenja kod
ovih polimera može da se ponavlja neograničeno bez značajnih promena njihovih svojstava.
Polimeri koji pokazuju ovakvo ponašanje poznati su u praksi pod nazivom termoplastični
polimeri.

Termoumreženi polimeri

Termoumreženi polimeri formiraju se tako što su dugi molekularni lanci u polimeru

unakrsno umreženi po trodimenzionalnom rasporedu, tako da dobijena struktura ustvari
postaje jedan džinovski molekul sa veoma jakim kovalentnim vezama. Termoumreženi
polimeri nemaju oštro definisanu temperaturu prelaza u staklasto stanje. Proces polimerizacije
termoumreženih polimera izvodi se u dve faze. Prva faza je dobijanje molekula koji su
delimično polimerizovani u linearne lance. U drugoj fazi se istovremeno obavlja oblikovanje i
umrežavanje. Kod nekih termoumreženih polimera do unakrsnog umrežavanja dolazi
zagrevanjem ili istovremeno zagrevanjem i pritiskom. Drugi polimeri mogu se unakrsno
umrežiti i hemijskim reakcijama na sobnoj temperaturi.
Termoumreženi polimeri ne mogu ponovno da se zagrevaju ni pretapaju. Ovo je veliki
nedostatak ovih polimera, jer otpaci u proizvodnji ne mogu ponovo da se koriste.
Prednosti koje pružaju termoumreženi polimeri pri izboru materijala za inženjerske
konstrukcije su:
 dobra mehanička svojstva,
 otpornost na puzanje i deformacije pod opterećenjem,
 visoka termička stabilnost,
 visoka dimenziona stabilnost,
 visoka električna i toplotna izolaciona svojstva,
 velika hemijska postojanost,
 mala masa.
Oblast primene termoumreženih polimera je ograničena temperaturom. Ako tempera-
tura u eksploataciji delova poraste, termoumreženi polimeri počinju da se pale, dolazi do
opadanja svojstava i do ugljenisanja.
 Termoreaktivni polimeri kod prvog zagrevanja omekšavaju i popunjavaju kalup u
kome očvršćavaju, dobijajući punu čvrstoću i tvrdoću, a pri ponovnom zagrevanju ne omek-
šavaju i ne mogu ponovo da se oblikuju. Suprotno tome termoplastični polimeri pri svakom
ponovnom zagrevanju omekšavaju, a posle hlađenja dobijaju ponovo svoju krutost i čvrstoću,
pa su pogodniji za spajanje zavarivanjem. Neke vrste termoplastičnih polimera, pogodne za
spajanje zavarivanja, su navedene u tab..1, zajedno sa temperaturama zavarivanja.

Tabela 1. Osnovne vrste polimera pogodne za spajanje zavarivanjem

oznaka polimer temp.zavar. (C)

ABS Akrilonitril butadien stiren 350
PVCVG Polivinil hlorid visoke gustine 300
PVCNG Polivinil hlorid niske gustine 400-500
PC Polikarbonat 350
PEVG Polietilen visoke gustine 300
PENG Polietilen niske gustine 270
PP Polipropilen 300
PA Poliamid 400

Pod plastikom se podrazumevaju plastične mase od svih materijala (izuzimajući metale) koji
se u određenim temperaturnim granicama, pod uticajem mehaničkih sila, mogu oblikovati,
posle čega dobijeni oblik i dalje zadržavaju. U ovu grupu spadaju i mnoge veštačke smole.
Plastične mase su visokomolekularna organska jedinjenja koja se, uglavnom,dobijaju
polimerizacijom, poliadicijom ili polikondenzacijom.Sirovine za proizvodnju plastičnih masa
se dobijaju preradom uglja, nafte i zemnog gasa.

Polimerizacija je sjedinjavanje većeg broja manjih molekula jednog jedinjenja u veće

molekule-makromolekule, bez reakcionih produkata. Dobijeni proizvod ima isti procentualni
sastav ugljovodonika, kao polazne supstance, ali mnogo puta veću molekulsku težinu od
prvobitne. Pri polimerizaciji mogu nastati pravi, račvasti ili umreženi lanci, što opredeljuje
vrstu polimera. Praktično nije moguće voditi proces polimerizacije tako da se dobije proizvod
sačinjen od molekula iste veličine.Polimerizacioni procesi se naročito odigravaju pod uticajem
katalizatora, svetlosti, toplote i pritiska. U tehnici se pravi razlika između blokovske
polimerizacije(proizvodnja kaučuka, celuloze, polistirola…), suspenzione polimerizacije(
proizvodnja polivinilhlorida, polivinilacetathlorida…) i emulzione polimerizacije( proizvodnja
polietilena, polipropilena…).
Neke fizičko-hemijske karakteristike su u korelaciji sa sa molekularnom masom. Tako sa
porastom molekularne mase, temperatura topljenja i ključanja homolognih jedinjenja raste,
dok mogućnost termičkog razlaganja opada.
Procesi polimerizacije na području neorganske hemije sreću se kod silikata, fosfata,
volframata, molibdenata i sl.
Poliadicija je postupak dobijanja visokomolekularnih plastičnih masa. između polimerizacije i
polikondenzacije. Nasuprot polikondenzaciji, pri poliadiciji ne dobijaju se nikakvi
niskomolekularni proizvodi razlaganja. Proizvodi koji nastaju poliadicijom nazivaju se
poliadukti ili poliadicioni proizvodi ( poliuretani, epoksi-smole…).

Polikondenzacija je postupak hemijske reakcije pri kojoj se od prostih molekula stvaraju novi,
veći molekuli, uz izdvajanje jednostavnih molekula(H2O, HCl i sl.),a plastične mase koje
nastaju ovim postupkom su , na primer poliesteri, poliamidi, silikoni i dr.

Podela plastičnih masa

Postoji više pristupa za grupisanje plastičnih masa, čiji je broj veoma veliki i iz dana u dan se
povećava.Zbog komplikovane strukture, nomenklaturni nazivi plastičnih masa su u praksi
neprihvatljivi. Standardno označavanje (EN, JUS,DIN, ISO...) bazirano je na pravilima
Međunarodne unije za čistu i primenjenu hemiju (IUPAC), tako da se za izvorno zasnovan
naziv polimera, kada iza reči "poli" sledi naziv koji je sastavljen od više od jedne reči, te reči
stavljaju u zagradu.Za oznake se koriste samo velika slova. U tabeli broj 1 navedene su oznake
najčešće korišćenih polimera, koje je publikovala navedena komisija, a koje su indentične sa
oznakama u standardu .

Oznake su prvenstveno namenjene kao pogodna skraćivanja dugih hemijskih naziva u

publikacijama i drugim pisanim materijalima, a nisu namenjene za odabiranje materijala.
Oznakama osnovnih polimera navedenih u tabeli br.1.mogu se dodavati do četiri dopunske
oznake , radi raspoznavanja modifikacija osnovnog polimera. Oznake posebnih svojstava
modifikovanog osnovnog polimera dodaju se iza oznake osnovnog polimera i odvojene su od
nje crticom. Nikakva oznaka ne sme se staviti ispred oznake osnovnog polimera.

Tabela br:2: Osnovni polimeri

OZNAKA NAZIV HOMOPOLIMERA I

PRIRODNIH POLIMERA
CA Celulozni acetat
CN Celulozni nitrat
CP Celulozni propionat
EP Epoksidi, epoksi…
PA Poliamid
PAN Poliakrilonitril
PB Polibuten-1
PE Polietilen
PCTFE Polihlortrifluoretilen
PP Polipropilen
PS Polistiren
PVC Polivinilhlorid
SI Silikon
SP Zasićen poliester
UP Nezasićen poliester
 Za zavarivačke namene celishodna je podela prema toplotnim osobinama. Tako je definisana
podela na: termoplaste i duroplaste.

Termoplasti su plastične mase koje pri ponovnom zagrevanju do određene temperature,

reverzibilno očvršćavaju.

Najčešće upotrebljavani termoplasti kao i njihove osobine prikazane su u tabeli br.2.

Tabela br.2: Osobine termoplasta

Oznaka Modul Lin. Topl Dielek Dielek Unutra

Čvrst Izdu elastičnos Gusti koef. otna tri- tri- šnji
oća že ti na izduže prov čni čna otpor
nje E nja odlj faktor konst moleku
 anta la
(MPa) (102N/m (kg/ tg  R
(%) m2) m3) (10 K -4 -
(W/ ()
1
) mK)
PA 800 50- 25-32 1120 0,7-1,2 0,18 2x10-2 3,5 1014
Poliamid 130 -
0,21
PEHD 350 200- 8-14 950 1,5-2 0,33 5x10-4 2,3 1017
Polietilen 1000 -
visoke 0,44
gustine
PELD 150 300- 1,5-5 920 2,3 0,28 3x10-4 2,3 1017
Polietilen 1000 -
niske 0,30
gustine
PP 350 700- 11-15 905 1,1-2,0 0,19 6x10-4 2,2 1017
Polipropile 800 -
n 0,22
PVCT 550 20- 29-35 1400 0,7-0,8 0,14 3x10-2 6 1011
Polivinilhl 50 -
orid tvrdi 0,16
PVCM 200 100- 0,03-0,4 1350 1,8-2,0 0,13 1x10-2 3 1015
Polivinilhl 400 -
orid meki 0,15

Duroplasti su plastične mase koje postupkom povećanja molekula postaju ireverzibilno

otvrdnute. To znači da je postupkom izrade duroplast dobio konačni oblik.

Termoplasti (TMP) su plastične mase koje pri ponovnom zagrevanju do određene temperature,
reverzibilno omekšavaju. Omekšan i ohlađen termoplast se ponovnim zagrevanjem može
dovesti u testasto stanje preko kojeg se dobija konačni oblik.
Među termoplastima koji se masovno koriste u izradi polufabrikata od plastičnih masa su
polietilenske termoplastične mase.

Tipovi polietilenskih masa se klasifikuju i označavaju na bazi vrednosti intervala

karakterističnih svojstava i to:
 konvencionalne gustine,
 brzine tečenja rastopa, kao i
podataka o primeni , o postupku prerade, važnim svojstvima, aditivima, boji, punilima i
sredstvima za ojačanje, (vrednosti pojedinih svojstava su naznačene u proizvođačkim
specifikacijama).
Sistem označavanja utvrđen je u standardu JUS G.C1.290-1990 g., a primenjuje se na
homopolimere i kopolimere etilena, kao i na mešavine navedenih polimera.Označavanje po
navedenom standardu ne podrazumeva da materijali sa istom oznakom imaju potpuno ista
svojstva.

Karakterististična svojstva termoplastičnih masa

Karakteristična svojstva u vezi sa standardima kojima su definisanane metode i uslovi

ispitivanja istih, prikazani su u tabeli br.3.
Pri ugovaranju ili isporuci elemenata od TMP (cevi, ploče, fitinzi, sedla…), tehničke podatke
koji se odnose na materijal koji je upotrebljen mora proizvođač staviti na raspolaganje kupcu.
Po pravilu, osnovni materijal koji se koristi za proizvode koji se spajaju zavarivanjem moraju
biti od čistog polimeta (PEHD, na pr.), kome su dodati samo oni antioksidanti, UV
stabilizatori i pigmenti neophodni za proizvodnju i za zavarljivost.
Svi aditivi moraju da budu ravnomerno dispergovani.

ZAVARIVANJE TERMOPLASTA

Kod svih postupaka zavarivanja termoplasta, povrsine koje treba spojiti, treba zagrejati
do temperature "testastog" stanja. Pomocu pritiska tako zagrejanih povrsina ostvaruje se
zavareni spoj.

Postupci zavarivanja se medusobno razlikuju prema nacinu grejanja. U praksi se

primenjuju sledeci postupci zavarivanja:
• zavarivanje toplim vazduhom /gasom;
• zavarivanje vrućim alatom;
• ekstruziono;
• ekstruziono sa toplim gasom;
• visokofrekventno, frikciono;
• ultrazvucno;
• vibraciono zavarivanje
• elektrootporsko sa spojnicama, elektrofuzijsko.
 Pored navedenih postupaka primenjuju se i postupci: zavarivanje trenjem,
zavarivanje toplim impulsom i zavarivanje snopom svetlosti.

Ručno zavarivanje toplim vazduhom

Oblici žljebova za zavarivanje su slični onima pri zavarivanju čelika.

Vazduh ili gas ( N2, O2) dovodi se preko grejača (električni ili gasni) i zagreva do potrebne
temperature. Šobom grejača usmerava se topli vazduh u žljeb za zavarivanje, gde je
postavljena dodatna šipka (žica od TPM).Tokom zavarivanja šobu treba njihati, a žicu koja je
iznad žljeba, treba pritiskivati pod pravim uglom. Ispred žice nastaje nadvišenje šava, a po
ivicama šava, zavarivačka pena. Pri tom i nadvišenje i pena moraju biti sastavljeni od
osnovnog materijala i materijala žice.To ukazuje da je pravilno urađeno zagrevanje.
Pri nepravilnom ili nedovoljnom zagrevanju, nadvišenje će se sastojati ili samo od osnovnog
materijala, ili samo od materijala dodatne žice, ili uopšte nema nadvišenja.

Preveliko zagrevanje, ili previsoka temperatura zavarivanja prouzrokuje veliko termičko

razlaganje materijala. Na to ukazuje formiranje ogorine pene po šavu. Ove nepravilnosti
znatno umanjuju čvrstoću spoja.

Sl.1. Pribor i pomoćni alat

Parametri zavarivanja , prema DVS 2207-3, prikazani su u tabeli br. 4.

Tabela br.4: Preporučeni parametri zavarivanja za različite TMP

Oznaka TMP Sila zavarivanja ŠN] na žici prečnika: Temperatura Protok gasa
gasa l/min.
do 3mmØ do 4 mm Ø 0
C

6...10 (WF)* 15...20

PE-HD 10...16 (WZ)** 25...35 300...350 40...60
PE-LD Prikladan samo za
popune WF 260...320 40...60
PP 6...10 (WF)* 15...20
10...16 (WZ)** 25...35 280...330 40...60
PVC-U, PVC-HI 5...9 (WF)* 8...12
8...12 (WZ)** 15...25 320...370 40...60
PVC-P 15...20 (WF)* 18...25
4...8 (WZ)** 7...12 300...370 40...60
PVC-C 10...15(WF)* 15...20
15...20 (WZ)* 20...25 350...400 40...60
PMMA 12...16 (WF)* 12...16
12...16 (WZ)* 20...30 320...370 40...60
PVDF 10...15 (WF)* 15...20
12...17 (WZ)* 25...35 350...400 40...60
*WF-zavarivanje toplim gasom, ručno dodavanje žice.
**WZ- zavarivanje toplim gasom, mehanizovano dodavanje žice.

Postupci zavarivanja toplim vazduhom/gasom zahtevaju dobru osposobljenost zavarivača.

Ovaj postupak se može mehanizovati ekstruzijom.

Postupak ekstruzionog zavarivanja toplim vazduhom/gasom prikazan je šematski na skicama

br.1 i 2. Zavarivanje se izvodi jednim zavarom, a brzina pretapanja dodatnog materijala je oko
2,5 kg/h.

Skica br. 1.
Skica br.2.

Zavarivanje vrućim alatom

Princip grejanja sastoji se u zagrevanju površina koje se spajaju, termostatičkim grejačem, koji
se zagreje do temperature koja odgovara termoplastu. Pri tom, površine koje se spajaju treba
da se dodiruju sa grejnim telom (vrućim alatom) za vreme zagrevanja. Kada su površine
zavarivanja zagrejane do zadate temperature, površine se dodirnu i pritisnu i tako stegnute
drže u alatu do hlađenja.
Postupak je pogodan za ručno zavarivanje šipkastih oblika, mehanizovano preklopno
zavarivanje, a postupak se pokazao najboljim za sučeono zavarivanje cevi. U te svrhe, uz
grejno telo, koriste se posebni stezni alati, koji služe i za centriranje i pripremu za spajanje.
Paralelnost površina za zavarivanje postiže se postavljanjem planparalelnog rotirajućeg
oblikača. Pomoću njega se poravnaju kontaktne površine. Provera ravnosti ivica utvrđuje se po
izvlačenju oblikača, dodirom površina.
Maksimalna širina zazora po obimu iznosi 0,5mm, a maksimalna denivelacija po obimu iznosi
±10% debljine zida cevi, ali ne veća od 1,0mm. Površine koje se zavaruju se potom
razdvajaju, postavlja se termostatički grejač zagrejan do temperature zavarivanja.
Postupak sučeonog zavarivanja cevi toplim alatom prikazan je na slikama br. 4, 5 i 6.
Princip zavarivanja toplim alatom prikazan je na skici br.3 i 4.

U tabeli br.5 prikazani su parametri zavarivanja cevi toplim alatom.

Skica br.3: Dijagram procesa Skica br. 4: Nabor

Tabela br 5. Preporučeni parametri za cevi i fitinge od PE-HD

Nominalna Visina Vreme Vreme za Vreme spajanja

debljina zida istisnutog grejanja uklanjanje
cevi nabora pri: (10x grejača Pritiskom Hlađenjem
P<0,15 N/mm2 debljina zida
mm min. vrednosti cevi) s max. s min. vrednost
s

do 4.5 0,5 45 5 5 6
4,5...7,0 1,0 45...70 5...6 5...6 6...10
7,0...12,0 1,5 70...120 6...8 6...8 10...16
12,0...19,0 2,0 120...190 8...10 8...11 16...24
19,0...26,0 2,5 190...260 10...12 11...14 24...32
26,0...37,0 3,0 260...370 12...16 14...19 32...45
37,0...50,0 3,5 370...500 16...20 19...25 45...60
50,0...70,0 4,0 500...700 20...25 25...35 60..80

Dakle, posle dovođenja površina u paralelnos i saosnost, površine koje se zavaruju se potom
razdvoje. Postavlja se termostatički grejač zagrejan na temperaturu zavarivanja- za PEHD ona
iznosi 2300C, a za PP 2400C. Oko njega se primenjuje sila pritiska od 15 N/cm2. Cevi se zatim
razmaknu i brzo izvuče grejač. Pri tome se mora paziti da se ne oštete zagrejane i omekšane
površine cevi. Zatim se cevi brzo dovode u kontakt. Kada se povrsine za zavarivanje dotaknu,
povećava se sila stezanja , koja je jednaka sili zavarivanja. Tako se površine odrzavaju u
stegnutom stanju u trajanju preporučenog vremena, pazeći da sila kontakta ne popusti. Stezni
alat se otpušta kada spoljna temperatura zavara spadne ispod 35 - 400C. To se obično događa u
brojčano jednakom broju minuta kao sto je debljina zida cevi u mm. Dijagram promene sile i
temperature pri zavarivanju cevi, prikazan je na skici br.3, a na skici br.4 predstavljen je izgled
zavarenog spoja ostvarenog postupkom sa grejnim elementom.
Visokofrekventno zavarivanje

Princip visokofrekventnog zavarivanja TMP masa sastoji se u zagrevanju termoplasta preko

elektroda priključenih na visokofrekventni generator. Konstrukcije i oblici elektroda
prilagođeni su obliku i dimenziji predmeta koji se spaja uz ispunjenje zahteva da obezbeđuju
prenos sile na radni komad. Sa međusobnim usklađivanjem vrste termoplasta-elektrode –sile
–snage sa frekvencijom generatora, postiže se spajanje, odnosno zavarivanje na zagrejanom
mestu. Ovaj princip prikazan je na skici br.5, a na skici br.6 prikazana je šema jednostavne
mašine za visokofrekventno zavarivanje.

Skica br.5: Princip visokofrekventnog zavarivanja

Skica br.6: Mašina za visokofrekventno zavarivanje TPM

Svi termoplasti se pri visokim frekvencijama ne zagrevaju isto. Snaga koja se pretvara u
toplotu izražava se jednačinom:

PD= E2.W.er . eo ŠW/cm3], E-napon, W-frekvenca, er-relativna dielektrična konstanta, eo-

apsolutna dielektrična konstanta, tgδ-dielektrični faktor.
Iskustveni podaci ukazuju da je visokofrekventnim postupkom moguće zavarivati termoplaste
koji imaju početni er>2 i tgδ≥0,01.U tabeli br.6. date su vrednosti najmanjeg dielektričnog
faktora za različite plastične materijale.

Tabela br.6: Vrednosti dielektričnog faktora

.
Materijal tgδ
ABS 0,03-0,01
PA 0,06-0,03
PVC 0,1-0,05
PE 0,05
CP 0,029-0,024
CA 0,068-0,063

Vrednost tgδ je važan faktor koji karakteriše sposobnost plastičnih materijala da se mogu
grejati i spajati ovim postupkom.
Uređaji i aparati koji se koriste za visokofrekventno zavarivanje su izrađeni za velike serije
sasvim određenih spojeva ili proizvoda. Često se kombinuju sa frikcionim postupkom kad su u
pitanju spajanja velikih serija debelozidnih cevi. Postupak VF zavarivanja je uvek
mehanizovan, a u najvećem broju slučajeva i automatizovan. Nedostatak VF zavarivanja je što
uređaji pri radu izazivaju smetnje na radio vezama.

Ultrazvučno zavarivanje

Toplota u predmetu za zavarivanje postiže se ultrazvučnim talasima, odnosno unutrašnjim

kretanjem molekula stvara se otpor koji produkuje toplotu. Delovanjem toplote termoplast
omekšava , a pritiskom na omekšani materijal postiže se spajanje.
Na skicama br.7, 8 i 9 prikazan je princip zavarivanja ultrazvukom.
Energija generatora prenosi se preko pretvarača (booster) na sondu, a elementi za zavarivanje
lociraraju se između sonotrode i materijala-nakovnja.
Važno je da ultrazvučni talas prođe kroz elemente za zavarivanje.Maksimalni prolaz će biti
moguć ako je debljina elementa koji se zavaruje jednaka celom broju višekratnih talasnih
dužina ( d= n .λ/2).
Elementi se mogu zavarivati direktnim kontaktom ili sa određenim razmakom, što je u funkciji
konstrukcije opreme, odnosno aparature.
Aparatura za ultrazvučno zavarivanje se, po pravilu, izrađuje strogo namenski, na pr. za
elemente automobilske, elektro industrije i sl.

Vibraciono zavarivanje

Ovaj postupak zasnovan je na principu oscilatornog kretanja elemenata koji se spajaju, uz

dodatne vibracije koje se ostvaruju sistemom magnetne frekvencije, a primenjuje se kod
rotacijski simetričnih predmeta. Proces spajanja omogućen je uz obezbeđenje radnog pritiska,
frekvencije i amplitude oscilatora. Za ispunjenje navedenih uslova na raspolaganju je oprema
sa elektromagnetnim, mehaničkim, ili hidrauličnim sistemom. Na slici br.10. šematski je
prikazan vibracioni uređaj sa elektromagnetnim sistemom, namenjen za izvođenje zavarivanja
različitih spojeva, uključujući i orbitalno zavarivanje. Permanentni magnet je učvršćen na
jednoj strani centralne osovine koja rotira između elektromagnetnih vođica. Vibracija se
postiže pomoću četiri (ili više) elektomagneta postavljenih na kućištu mašine. Frekvencija se
reguliše u zavisnosti od vrste TMP, kao i od debljine elemenata koji se spajaju. U praksi se
ostvaruju vrednosti u granicama od 100 do 300 Hz, sa amplitudom od 0,5 do 2,5mm. Po
pravilu kod visokih amplituda zahteva se niska frekvencija i obrnuto.
Na skici br.10 dat je šematski prikaz zavarivanja složenog elementa (zavarivanje na različitim
pozicijama), na vibracionom uređaju sa elektromagnetnim sistemom.

Sl. br.7: Vibracioni uređaj

Skica br.10
Izrađuju se aparature u zavisnosti od oblika i dimenzija elemenata koji se spajaju.

Ovim aparatima je moguće spajati predmete različitih preseka, uključujući ugaone, sa

tačnošću od
± 10 . Postupak se stoga preporučuje za spajanje složenih elemenata koji se izrađuju u velikim
serijama.

Elektrootporsko sa spojnicama i elektrofuzijsko

Postupak zavarivanja uz pomoć nastavaka, naglavka, fitinga, sedla i sl. razvijen je za

spajanje cevi od termoplastičnih masa pri izradi i izgradnji gasovoda. Svi spajajući elementi
imaju ugrađene elektrootporske spirale sa priključkom za struju. Ovi elementi su proizvedeni
tako da se posle zavarivanja dodatno sakupljaju po obimu (2-3%). Pored elemenata za
spajanje, na raspolaganju su i posebno konstruisani noževi za obradu krajeva cevi na tačan
prečnik nastavka (mufa). Time se anuliraju manje ovalnosti koje su kod cevi od TPM česta
pojava.
Princip spajanja se sastoji u tome što se cevi koje se spajaju, prethodno obrađenih
krajeva, fiksiraju u nastavku i tako fiksirane drže za vreme zavarivanja i hlađenja. Strujni
priključci elektrootporskih spirala povezuju se sa izvorom, odnosno aparaturom za
zavarivanje.
Na skici br.9. prikazan je princip ovog postupka.

Skica br.9.
Postupak se razlikuje od običnog zavarivanja vrućim alatom samo po tome što je grejač
y
oblikovan tako da greje spoljašnji zid cevi i unutrašnji naglavka.

Na skici br.10- a,b,c i d definisani su zazori između cevi i naglavka, položaj naglavka pri
korišćenju steznog alata i centriranje.

Skica br.10
a) Rastojanje kraja cevi od sredine mufa

b) Rastojanje između krajeva cevi

c) Cev se ne sme naborati unutar mufa

d) Zazor je definisan uputstvom

Na ovom principu zasnovane su konstrukcije različitih uređaja koji se uglavnom razlikuju po
dizajnu generatora i kontrolne jedinice. Proizvođači uređaja korisniku obezbeđuju potpune
instrukcije. Bez obzira na vrstu uređaja, postupak spajanja odvija se sledeci osnovne
aktivnosti:
 pripremu krajeva cevi, pomoću alata za skidanje/struganje,
 centriranje, pomoću kružnih stega, proveravanje saosnosti,
 priključivanje kablova sa generatora na spojni elemenat, unošenje podataka za
vremena i temperature spajanja,
 uključivanje generatora i kontrolne jedinice uz istovremeno aktiviranje stega,
 završetak ciklusa nakon provere kazaljke na pokazivaču topljenja.
Svaki naglavak (muf) mora da ima vidljivu identifikacionu markicu sa označenim vremenom
potrebnim za zavarivanje.
U mnoge uređaje i aparate ugrađeni su računari koji merenjem omskog otpora spirale
registruju naglavak i automatski biraju program spajanja, jačinu struje, vreme zagrevanja i
temperaturu, vreme hlađenja i obavljaju kontrolisanje.
Na uređajima koji nemaju senzore, potrebno je jačinu struje zavarivanja i vreme zagrevanja
prilagoditi izabranom naglavku i prečniku cevi. Uobičajeno je da proizvođači opreme ove
podatke dostavljaju tabelarno.
U tabeli br.7. prikazani su parametri za zavarivanje PE- LD, prema preporukama DVS-a.
Prednost ovog postupka u odnosu na postupak zavarivanja sa toplim alatom je u većoj
nepropusnosti zavenog spoja , jer sam muf ojačava zavareni spoj. Dodatno ojačanje spoja
predstavlja i sama elektrooporska spirala koja posle zavarivanja ostaje sa unutrašnje strane
zavarenog spoja.
Kvalitet zavarenog spoja obično se kontroliše prema naboru ivice naglavka. Većina naglavaka
ima na krajevima udubljenja. Pokazatelj uspešnog zavarivanja je istisnuta omekšana masa u
tim udubljenjima.
Modifikovan i usavršen postupak elektrootporskog polufuzijskog sučeonog zavarivanja cevi
pri izgradnji gasovoda je elektrofuzioni postupak. Modifikacija se odnosi na spojnice i
fitinge koji svojom konstrukcijom obezbeđuju veliku sigurnost i brzinu spajanja, ugradnju
novih elemenata, priključaka, i sl., a prilagođeni su i za popravke koje se, eventualno, moraju
da izvedu na cevovodu. Posebnom konstrukcijom završnih kontakata, kod postupka
zavarivanja, automatski se vrši prepoznavanje fitinga i postavljanje neophodnih parametara za
dobijanje kvalitetnog spoja.

Na slici br.8. prikazana je oprema i uređaj za spajanje cevi ovim postupkom, u terenskim
uslovima, uključujući kontrolnu jedinicu.

Sl. br. 8: Elektrofuziono zavarivanje cevi

Na raspolaganju je oprema različitih proizvođača, a razlikuje se samo u dizajnu. Svi
proizvođači, pored uređaja i opreme za zavarivanje, isporučuju i garniture alata koje sadrže
specijalno konstruisane noževe, giljotine i druge naprave za rezanje, ravnjanje, a posebno za
montažu i centriranje .

Kvalitet zavarenih spojeva

Kvalitet zavarenih spojeva, kod ručnih postupaka zavarivanja, isključivo zavisi od obučenosti
i umešnosti operatera-zavarivača. Kod ostalih postupaka, kvalitet je u funkciji pravilnog
izbora parametara, poštovanja uputstva proizvođača o načinu pripreme i rukovanja opremom i
uređajima, te poštovanju tehnologije zavarivanja.

Metode i oprema za ispitivanje zavarenih spojeva od TPM se ne razlikuje od metoda i opreme

koja se koristi za ispitivanje zavarenih spojeva od čelika. Koriste se, dakle, metode ispitivanja
sa i bez razaranja (IBR).
Ispitivanja sa razaranjem obuhvataju, pre svega, ispitivanja zatezanjem i savijanjem. Kod
uzoraka cevi koje se koriste u izradi opreme pod pritiskom, primenjuju se i ispitivanja na
pritisak na povišenim temperaturama.
Kod svih ispitivanja sa razaranjem, uobičajeno se rade paralelna ispitivanja na osnovnom
materijalu i na zavarenom spoju tog materijala. U zavisnosti od načina zavarivanja i vrste
termoplasta, u zavarenim spojevima se dostižu sledeće mehaničke karakteristike u odnosu na
osnovni materijal: od 70% PVC-T, PVC-M do 100% za PE i PP.
Greške u zavarenim spojevima termoplasta definisane su nacionalnim standardima (na pr. DIN
32502), a najbolji pristup obezbeđuje preporuka DVS 2201-1: Greške u zavarenim spojevima
termoplasta- opis, ocenjivanje. Grube greške, kao što su neprovaren koren, prsline u
zavarenom spoju, poroznost, uključci, određuju se radiografskom ili ultrazvučnom metodom
ispitivanja. Nedovoljno uvarivanje / slepljivanje-nalepljivanje, sa najvećom tačnošću otkriva
se vizuelnim pregledom, pri čemu se uočava nepravilan oblik, te se na taj način indirektno
otkrivaju greške. Ove greške veoma je teško indentifikovati pomenutim metodama ispitivanja.
Pri kontrolisanju zavarenih spojeva, izgled spoja i njegova geometrija su najvažniji kriterijum.
Greške koje se otkriju ultrazvučnim ispitivanjem ili prozračivanjem obično su veoma grube,
tako da na tim mestima zavareni spoj ( cevovod, na.pr.) već propušta pri ispitivanju pritiskom.
Pri utvrđivanju tehnologije spajanja TPM, u zavisnosti od postupka i preporuke proizvođača
opreme i elemenata, definišu se kriterijumi za vizuelno ocenjivanje sa dozvoljenim
odstupanjima i kriterijumi prihvatljivosti grešaka čije se prisustvo određuje drugim metodama
IBR.

Provera stručne osposobjenosti zavarivača plastičnih masa definisana je standardom EN

13067. Pristup proveri veštine zavarivača je skoro identičan pristupu primenjenom kod
zavarivanja metalnih materijala.
Važno je napomenuti da je Evropska zavarivačka federacija (EWF) usvojila pravila za obuku
i sertifikaciju zavarivača plastičnih masa ( dokumenat br.EWF 416, odn. 581-01: Guideline
European Plastic Welder). I u ovom dokumentu, analogno onima koji se odnose na zavarivače
metalnih materijala, način obuke i polaganja ispita je podeljen u nekoliko modula (konkretno
M1 do M5) zavisno od postupka spajanja i namene plastičnih masa. Modulom M4 je
obuhvaćeno zavarivanje PE cevi toplim alatom i elektrofuzijom koje se koriste za vodovode i
gasovode.

Kako svi evropski i međunarodni propisi i standardi koji regulišu i definišu ovu oblast, tako
sve veća i masovnija primena plastičnih cevi pri izgradnji odgovornih cevovoda i u našoj
zemlji, zahteva vrlo ozbiljan pristup pri projektovanju, preko izvođenja do ispitivanja i
kontrolisanja kao i pri eksploataciji objekata od plastičnih materijala.