PRAVILA PONAŠANJA U SPREČAVANJU CURENJA RASHLADNOG FLUIDAU SKLADU

SA PROPISIMA O F-GASU
Ova pravila ponašanja predstavljaju preporuke Britanskog udruženja za rashladnu
tehniku (BRA) koje treba poštovati pri projektovanju, instaliranju i ispitivanju
zaptivenosti radi sprečavanja curenja u komercijalnm i manjim industrijskim rashladnim
sistemima sa fluorougljovodonicima.
Iako se smatra da pravila ponašanja mogu biti sveobuhvatna, ona ipak odražavaju
tehničke mogućnosti industrije i poznavanja tehnologija, zajedno sa propisima i
standardima u vreme štampanja ovoga teksta.
Pravila ponašanja bi za krajnje korisnike rashladne opreme, preduzimače i projektante u
instaliranju i servisiranju trebalo da formiraju uslove za ispitivanje zaptivanja radi
sprečavanja curenja, kako bi se sprečile emisije rashladnog fluida.
Pravila ponašanja takođe određuju uslove individualne sposobnosti onih koji otkrivaju
curenja, u skladu sa standardima prihvatljivim za industriju i zakonskim uslovima.
Pravila ponašanja naglašavaju potrebu da oni koji se bave ovim poslom uzimaju u
obzir zahteve za sigurnošću i zaštitom životne sredine pri projektovanju, instaliranju,
puštanju u rad, servisiranju i održavanju sistema za detekciju rashladnih fluida i
preuzimaju zadatke koji se tiču detekcije rashladnih fluida.
Postoje propisi, standardi i direktive koji određuju zahtev za ispitivanjem i uslove
ispitivanja zaptivenosti protiv curenja rashladnog sistema.
2.2 Prema Zakonu o zaštiti životne sredine, namerno ispuštanje rashladnog fluida je
krivično delo.
Sledeće specifične akcije koje se preduzimaju pri servisiranju i održavanju rashladnih
sistema mogu se tumačiti kao namerno ispuštanje:
1) Ispuštanje „viška“ rashladnog fluida iz sistema u atmosferu, ako se smatra da je
sistem prepunjen.
2) Ispuštanje punjenja rashladnog fluida u atmosferu umesto njegove rekupercije kada
se prestaje sa upotrebom rashladnog sistema.
3) Upotreba rashladnog fluida kao obeleživača pri otkrivanju curenja.
4) Višestruko „ispiranje“ rashladnog sistema rashladnim fluidom.
5) Upotreba rashladnog sistema ili boce sa rashladnim fluidom kao izvora
komprimovanog gasa u svrhu čišćenja.
6) Dodavanje rashladnog fluida u sistemu za koji se misli ili zna da nije zaptiven pre
nego što se odredi mesto ispuštanja i obavi zaptivanje.
Sledeće akcije mogu biti tumačene kao nenamerni gubitak:
1) Gubitak rashladnog fluida na spojevima, zaptivkama, zaptivačima, naprslim
cevima itd., pre nego što je curenje otkriveno i otklonjeno.
2) Gubitak rashladnog fluida kroz sigurnosne ventile u toku pogona radi sprečavanja
opasnosti.
3) Gubitak rashladnog fluida rastvorenog u ulju itd., nakon što su započeti normalni
procesi skladištenja rashladnog fluida.
4) Gubitak malih količna rashladnog fluida prilikom punjenja sistema, prilikom
uobičajenog procesa priključivanja i skidanja priključaka na sistem.
5) Gubitak malih količina rashladnog fluida iz manjih sekcija cevovoda ili
komponenata sistema, koje su bile ispražnjene između dva odgovarajuća ventila
u toku servisiranja ili održavanja komponente.
1
6) Gubitak malih količina rashladnog fluida zajedno sa nekondenzibilnim gasom
prilikom ispuštanja nekondenzibilnih gasova pomoću odgovarajućeg uređaja.
Prema propisu, rashladni fluid koji se rekuperiše treba da bude klasifikovan kao
„kontrolisani otpad“. On ne treba da bude razvrstan kao „otpad“ ako je kao
rekuperisan fluid recikliran i vraćen prvobitnom vlasniku. To je regulisano i u
propisima o opasnom otpadu, u delu o obradi i kretanju rekuperisanog rashladnog
fluida.
U poglavlju 33 Zakona o zaštiti životne sredine stoji da je nezakonito „obrađivati,
čuvati ili odlagati kontrolisan otpad na način sličan onom koji izaziva zagađenje
životne sredine ili šteti čovekovom zdravlju“. Zbog toga treba preduzeti mere da se
izbegne nenamerno ispuštanje takvog kontrolisanog otpada i osigura da svi oni koji
rukuju njime budu upoznati sa ovim propisom.
U poglavlju 34 Zakon (Dužnost staranja) govori se da krajnji korisnik (operater) ne
može preneti odgovornost. U odeljku se specificira odgovornost osoblja koje ima
kontrolu nad
svakim rashladnim sistemom da osigura da svako ko preduzima zadatke u njihovo ime
ne dozvoli da ove supstance iscure. Ako je sve elemente „stvarne moći nad tehničkim
funkcionisanjem“, kako je to definisala Komisija Evropske unije, operater preneo na
treće lice putem ugovornih aranžmana, nadležnost operatera i odgovornosti koje idu uz
njih, prema propisu, treba smatrati prenesenim na to treće lice.
1.1. Propis o F-gasu
Propis o F-gasu obuhvata obaveze operatera i osoblja koje radi na proizvodnji,
servisiranju, instaliranju i održavanju sistema koji sadrže fluorizovane gasove sa
efektom staklene bašte, na koje se odnosi Protokol iz Kjota.
Član 3. Ograničavanje.
Operateri sistema za stacionarno hlađenje, klimatizaciju i toplotne pumpe:
1) sprečiće curenje ovih gasova i
2) popraviće što je moguće pre svako otkriveno curenje.
Operateri ovih sistema će se postarati da ti sistemi budu provereni u pogledu
zaptivenosti od strane ovlašćenog osoblja, prema sledećem programu:
1) sistemi koji sadrže ≥ 3 kg biće proveravani najmanje jednom svakih 12 meseci; to se
ne odnosi na hermetički zaptivene sisteme koji sadrže < 6 kg;
2) sistemi koji sadrže ≥ 30 kg biće proveravani najmanje jednom u 6 meseci;
3) sistemi koji sadrže ≥ 300 kg biće proveravani najmanje jednom u 3 meseca.
Sistemi će biti proveravani u pogledu curenja u roku od mesec dana nakon popravke
mesta curenja, da bi se proveri lo da li je popravka bila uspešna.
Operateri sistema sa sadržajem ≥ 300 kg instaliraće sisteme za otkrivanje curenja. Ti
sistemi će biti proveravani najmanje jednom u 12 meseci, da bi se obezbedilo
pravilno funkcionisanje.
Tamo gde sistem za otkrivanje curenja pravilno radi, učestanost provere curenja biće
prepolovljena.
Operateri sistema sa sadržajem ≥ 3 kg redovno će snimati – beležiti količine i vrste
instaliranog gasa kao i svake dodatne količine i uksladištene količine za vreme
servisiranja, održavanja i krajnjeg uklanjanja. Oni će takođe redovno beležiti podatke o
2
kompanijama ili tehničarima koji su obavljali održavanje, kao i datume i rezultate
provere curenja. Ti zapisi biće na raspolaganju ovlašćenih lica i Komisije.
Član 4. Skladištenje.
Operateri stacionarnih rashladnih ciklusa i klimatizacione i toplotnopumpne opreme
biće odgovorni za pravilno skladištenje od strane certifikovanog osoblja, kako bi se
obezbedila njihova reciklaža, isušivanje ili uništavanje.
Propis o supstancama koje razaraju ozonski sloj
Prema Propisu o supstancama koje razaraju ozonski sloj, obavezno je da rashladni
fluidi sa hlorofluorougljovodonicima (CFC) i hidrohlorofluorougljovodonicima (HCFC)
budu uskladišteni i reciklirani. U Propisu takode stoji da je korisnik dužan da
preduzme odgovarajuće korake radi otkrivanja curenja rashladnog fluida i rešavanja
toga problema.
Cilj ovoga standarda je da smanji moguće opasnosti po ljude, imovinu i životnu
sredinu od rashladnih sistema i rashladnih fluida.
Čineći to, on određuje potrebne projektne pritiske za sistem bazirane na vrsti i
projektnom rešenju sistema i korišćenom rashladnom fluidu. On zatim utvrđuje odnos
između projektnog pritiska i pritisaka za uređaje za ograničavanje pritiska vrednosti na
koje se podešavaju ventili sigurnosti, nominalne vrednosti pritiska na potisu, pritisak
ispitivanja curenja i pritisak ispitivanja na čvrstoću.
Minimalna vrednost dozvoljenog projektnog pritiska biće određena pomoću
minimalne temperature iz tabele 1, da bi se odredio pritisak zasićenog rashladnog
fluida.
Tabela 1.

Kada isparivači mogu biti izloženi visokom pritisku, npr. za vreme otapanja toplim
gasom, ili radu u reverznom ciklusu, biće korišćena temperatura specificirana za
stranu visokog pritiska.
Odnosi pritisaka prema kojima sistemi i komponente treba da budu projektovani da bi
zadovoljili relativni do maksimalni dozvoljeni pritisak (ps), dati su u tabeli 2.
3
Tabela 2

2. Metode direktnog otkrivanja rashladnog fluida

2.1. Uvod
I bez podnošenja propisanih zahteva za utvrđivanje i otklanjanje curenja rashladnog
fluida, postoje drugi dobri razlozi da se to uradi:
- uticaj na životnu sredinu – mnogi rashladni fluidi oštećuju ozonski sloj i najveći broj
fluida doprinosi globalnom zagrevanju;
1) veći pogonski troškovi – troškovi će se povećavati pošto curenje rashladnog fluida
smanjuje efikasnost; curenje ima dvostruki uticaj na životnu sredinu: direktan uticaj
rashladnog fluida, ali i dodatnu potrošnju energije sistema koja dovodi do većih
emisija ugljen-dioksida iz termoelektrana;
2) povećani troškovi servisiranja – oni mogu obuhvatiti nalaženje curenja i njegovo
otklanjanje, zamenu rashladnog fluida, moguću zamenu havarisanog kompresora i,
posle svega, čišćenje sistema;
3) opasnosti po zdravlje i sigurnost – zavise od rashladnog fluida i mesta curenja; ako je
ono u ograničenom prostoru, nivoi izloženosti mogu biti preterani, pa čak i izazvati
gušenje ako dođe do većeg gubitka fluida i nepovoljnog kretanja vazduha.

2.2. Stacionarni sistemi za otkrivanje curenja rashladnog fluida

Na tržištu postoje brojni komercijalno raspoloživi sistemi. Vrsta stacionarnih sistema

sa više tačaka neprekidno nadgleda rashladne instalacije, beležeći nivoe eventualno
otkrivenog rashladnog fluida. Ti uredaji mogu biti konfigurisani tako da aktiviraju
različite alarme, u zavisnosti od otkrivenog nivoa rashladnog fluida.
Propis o F-gasu utvrđuje zakonske zahteve za stacionarne sisteme za otkrivanje
curenja koje treba instalirati na svim rashladnim sistemima koji sadrže ≥300 kg
fluorizovanih gasova sa efektom staklene bašte.
Kao i za pokretne detektore rashladnih fluida, postoje različite tehnologije otkrivanja
rashladnih fluida, a pogodnost primene za određeni rashladni fluid treba da verifikuje
proizvođač sistema.

4
Projektovanje sistema.
U fazi projektovanja sistema treba razmatrati sledeće tačke:
– površinu koju treba obuhvatiti detekcijom rashladnog fluida – kontrolne tačke treba da
budu na ranije postojećim mestima curenja i u osetljivim zonama, npr. kućištu
kompresora, u mašinskoj sali, kondenzatorskom kolektoru, komponentama risivera,
sklopovima usisnog – tečnog filtra sušača, ventilskim grupama, cevnim zmijama
isparivača itd.;
– broj kontrolnih tačaka koje odgovaraju svakom kanalu detektora – sistem sa
tačkama veće osetljivosti obično će omogućiti širu pokrivenost povećavaju potencijal
otkrivanja rashladnog fluida;
– da li u instalaciji postoji više od jednog korišćenog rashladnog fluida;
– da li stvarno postoji ograničeni prostor koji zahteva nadgledanje iz razloga
sigurnosti;
– način na koji bi alarmi trebalo da upozore – razmotriti upozorenje zaposlenih na
opasnost od gušenja zbog lokalizovanog curenja ograničenim zonama. To može biti
upozoravajuća signalna svetlost/zvučnik, ili relejna veza sa sistemom za upravljanje
zgradom (engl. BMS);
– šta treba učiniti sa podacima dobijenim preko sistema – sistem kome se može
dodeliti IP adresa omogućuje daljinsko nadgledanje radi neprekidnog praćenja
alarmnih događaja i podataka o nedostacima i automatski uključuje alarm preko i-
mejla, SMS-a ili faksa. Vreme reakcije i izveštaji se mogu generisati da bi se
omogućio uvid u zbivanja.
Instaliranje sistema.
Trebalo bi postaviti monitor da bi se olakšala dostupnost za ručno ispitivanje i
održavanje.
Sistemi koji koriste cevi za uzorkovanje treba da osiguraju da te cevi ne budu:
– instalirane tako da se stvaraju petlje ili da budu spljoštene;
– da ne budu vođene iz vrlo toplog ka vrlo hladnom prostoru;
– da budu sa poluprečnikom krivine manjim od 150 mm;
– kontrolne tačke treba instalirati okrenute na dole;
– montažne probne cevi treba da budu iste dužine od tačke spoja do kontrolne tačke;
– ceo cevovod treba da bude bezbedno spojen sa policom za polaganje kabla i da ne
sprečava pristup ostaloj opremi.
Primopredaja.
Primopredaju treba da vrši proizvođač – snabdevač sistema, da bi se osiguralo:
– da je sistem podešen i konfigurisan prema specifikaciji i tolerancijama proizvođača;
– da je svaki kanal konfigurisan prema preciznim zahtevima za obuhvaćeno područje,
tj. rashladni fluid i nivo koncentracije za alarm;
– da su sve veze sa daljinskim alarmima i/ili sistemom BMS ispitane;
– da IP adrese za uređaj, ako je povezan sa lokalnom mrežom ili mrežom širokog
područja, budu konfigurisane;
– da su obezbeđeni odgovarajuća obuka i uputstvo za osoblje – održavaoce i
operatere sistema.

5
2.3. Prenosni elektronski detektori rashladnog fluida

Postoje prenosivi elektronski detektori rashladnog fluida koji su osetljivi na veoma

male količine curenja, kao što su 3 grama godišnje. Izbor tih uređaja treba da bude
takav da oni odgovaraju rashladnom fluidu u sistemu. Treba biti oprezan pri izboru
uređaja za otkrivanje rashladnog fluida sa ugljovodonicima, s obzirom na njihovu
zapaljivost.
Uglavnom postoje četiri vrste elektronskih uređaja za otkrivanje rashladnog fluida:
– na bazi korone ispuštanja,
– na bazi grejane diode,
– infracrveni i
– ultrazvučni.
U svim slučajevima treba uvažiti savet iz podataka koje je dao proizvođač, da bi se
proverila prikladnost.
Za vreme izvođenja detekcije rashladnog fluida, u zoni postrojenja može biti
neophodno privremeno izolovati ventilacione sisteme i ventilatore rashladnih
kompresora.

2.4. Fluidi koji obezbeđuju ultraljubičastu (UV) indikaciju

Sistemi za otkrivanje rashlađnog fluida su razvijani upotrebom fluorescentne ili
obojene materije koja se dodaje sistemu i razvodi kroz sistem sa uljem za
podmazivanje. Te materije pokazuju curenje putem njihove emisije sa curećim
rashladnim fluidom. Rashladni fluid isparava, a aditiv ostaje na mestu curenja. To
postaje vidljivo pod ultraljubičastom lampom. Kada se koristi ovaj metod, mora se
voditi računa o njegovoj kompatibilnosti sa komponentama sistema, pa bi trebalo od
proizvođača kompresora tražiti dozvolu za njegovu primenu. Klijent ili operater
sistema treba takođe da budu konsultovani o fluidu koji će biti korišćen. Nema
reakcija sa rashladnim fluidom, pa primena ovog metoda nije ograničena na rashladni
fluid sa fluorougljovodoničnim rashladnim fluidima.
Da bi ovaj metod bio stvarno efikasan, važno je da bilo koji emitovani fluid bude
potpuno uklonjen sa komponenata kod kojih je jednom utvrđeno i otklonjeno curenje.
2.5. Patentirani mehurasti rastvori
Verovatno najjednostavniji i najosetljiviji metod ispitivanja zaptivenosti protiv curenja
je rastvor „slabog sapuna“, korišćen u zoni ispitivanja. Za ovaj postupak preporučuju
se komercijalno raspoložive tečnosti jer one ovaj zadatak čine lakšim i čistijim.
Međutim, ovaj metod nije pogodan ako se sistem ili sekcija ispituju u prostoru u kome
je pogon u vakuumu.
Primenu ove metode treba razmatrati imajući u vidu korišćenje prenosnih elektronskih
uređaja za otkrivanje rashladnog fluida.
3. Indirektne metode detekcije rashladnog fluida
Pored metoda direktnog otkrivanja rashladnog fluida, dobra praksa u postupcima
servisiranja i održavanja upotrebom tehnika indirektne detekcije rashladnog fluida
može dovesti do zahteva za primenom sledećih postupaka direktnog otkrivanja
rashladnog fluida.

6
Ručna provera.

Gubitak rashladnog fluida može se otkriti i ručnim proverama sistema i uslova

njegovog rada nasuprot projektnih pogonskih parametara, analizom jednog ili više
sledećih parametara:
– pritiska,
– temperature,
– kompresorske struje,
– nivoa tečnosti,
– količine ponovnog punjenja.

Pokazivanje gubitka rashladnog fluida.

Svaka pretpostavka o gubitku rashladnog fluida biće praćena ispitivanjem

zaptivenosti protiv curenja, primenom direktne metode opisane za sistem u radu.

Pretpostavka o gubitku rashladnog fluida.

Jedan ili više sledećih uslova koji su doživljeni u praksi formiraće pretpostavku o
gubitku rashladnog fluida:
– fiksni sistem detekcije rashladnog fluida pokazuje otkrivanje rashladnog fluida;
– sistem proizvodi nenormalnu buku, vibracije, stvara led ili nema dovoljan rashladni
kapacitet;
– znaci korozije, curenja ulja, oštećenja komponente ili materijala na mogućim
tačkama curenja;
– znaci gubitka rashladnog fluida na vidnom staklu ili pokazivaču nivoa, ili prema
drugim vizuelnim indikatorima;
– indicije štete na sigurnosnim sklopkama, presostatima, meračima i senzorskim
priključcima;
– odstupanja od normalnih radnih uslova na koje ukazuju analizirani parametri,
uključujući očitavanja elektronskih sistema u realnom vremenu;
– ostali znaci koji ukazuju na gubitak punjenja rashladnog fluida.

4. Certifikacija sistema za otkrivanje rashladnog fluida

U vreme publikovanja ovoga teksta, ne postoje propisi, standardi niti direktive koji
bi odredili minimalne zahteve u pogledu nivoa osetljivosti za stacionarne i prenosive
elek­ tronske uređaje za detekciju rashladnog fluida, ili zahteve za kalibracijom ili
njenom učestanošću za te uređaje. U odsustvu ovoga detalja i da bi se osiguralo
postojanje obaveze za postizanje odgovarajućih nivoa detekcije rashladnog fluida,
kalibrisani su sledeći nivoi osetljivosti i učestanosti.

7
Tabela 3. Postupak ispitivanja zaptivenosti pri proveri curenja rashladnog fluida
Postupak ispitivanja zaptivenosti pri proveri curenja rashladnog fluida

Indirektno otkrivanje Direktno otkrivanje

rashladnog fluida rashladnog fluida

Nastavak ka direktnim
metodama otkrivanja
rashladnog fluida

2. Vizuelna provera 3. Vizuelna provera 4. Vizuelna provera 5. Test zaptivanja 6. Dnevnik 7. Ponovna provera
1. Dnevnik
komponenata sigurnosnih uređaja punjenja rashladnog sistema protiv popravke
sistema provere sistema sistema fluida u sistemu curenja

– Provera i Provera: Provera tehničkih Provera punjenja Provera otkrivanja Ažuriranje i detaljno Obavezna ponovna
analiziranje zapisa – buke uslova za: sistema rashladnim rashladnog fluida izveštavanje o provera u vremenu
o servisiranju i – vibracija – sigurnosne uređaje fluidom pomoću: pomoću rezultatima provere od 30 dana može biti
održavanju i – korozije – ograničavač pritiska – vidnih stakala elektronskog curenja istoga dana u
inspekcijskih – curenja ulja – merača – indikatora nivoa prenosivog uređaja pogodnom
izveštaja – oštećenja materijala – senzora vremenskom periodu
Provera pritiska u Dodatna provera
– provera izveštaja o – oštećenja – potisne cevovode sistemu: pomoću:
rukovanju komponenata Provera zadatih – radnog pritiska – mehurastog
rashladnim fluidom – visokih stakala vrednosti za: – radne temperature rastvora
(ponovno punjenje, – svega što vodi ka – sigurnosne uređaje – UV fluida
rekuperacija itd.) opasnosti od – ograničavač pritiska
– provera sistemskih curenja rashladnog Zone koje treba
podataka – fluida proveriti:
projekat i pogon – spojevi
– ventili
– zaptivke
– vibrirajuće zone
– zaptivke na
zamenljivim
filtrima/sušačima

Obavezna provera
otkrivenog curenja

Tabela 4. Ispitivanje zaptivenosti rashladnog fluida u postupku provere curenja.

Proba na pritisak novog sistema
Ispitivanje zaptivenosti rashladnog fluida u postupku provere curenja.
Proba na pritisak novog sistema

1. Projekat sistema 2. Vizuelna provera 3. Ispitivanje čvrstoće 4. Ispitivanje zaptivenosti 5. Ispitivanje zaptivenosti
i ispitni pritisci sistema i komponenata sistema sistema sistema u pogonu

Analizirati projekat sistema da
bi se ustanovili:
– projektni pritisak Ps
– pritisak uređaja za
ograničavanje pritiska
– pritisak za ispitivanje
zaptivanja
– pritisak za aktiviranje
sigurnosnih ventila
– pritisak za ispitivanje čvrstoće
Proveriti:
– da li su sigurnosni ventili
ispitani na pritisak
– radni pritisak komponente
– izolacija/uklanjanje
komponenata koje ne mogu
da izdrže pritisak ispitivanja
na čvrstoću
Preuzeti ispitivanje čvrstoće
sistema…
Sugerisanih 15 minuta trajanja
je minimalni zahtev
Sniziti ispitni pritisak za Preduzeti 2–7 koraka u
ispitivanje čvrstoće na ispitni ispitivanju zaptivanja sistema u
pritisak zaptivanja radu u postupku provere
curenja
Beležiti temperature
Proveriti curenje mehurastim
rastvorom
Trajanje ispitnog pritiska – 24 h
preporučeno, a minimalno 6 h

Dnevnik… Dnevnik…
Beleže se rezultati testa Beleže se rezultati inspekcije

Ponovno testiranje
ako je neophodno

Kada isparivači mogu biti izloženi visokom pritisku, npr. za vreme otapanja toplim
gasom, ili radu u reverznom ciklusu, biće korišćena temperatura specificirana za
stranu visokog pritiska.
Odnosi pritisaka prema kojima sistemi i komponente treba da budu projektovani da bi
zadovoljili relativni do maksimalni dozvoljeni pritisak (ps), dati su u tabeli 2.

8
4.1. Osetljivost

Nivo preporučene osetljivosti u odsustvu zakonskih zahteva za stacionarne i prenosive

ektronske uređaje za otkrivanje curenja je 5 grms/god.
4.2. Kalibracija

Da bi se osigurao pouzdan rad uređaja za otkrivanje rashladnih fluida, u odsustvu

zakonskih zahteva za ove uređaje, preporučuje se da oni budu kalibrisani svakih 12
meseci.
Stacionarni uređaji za otkrivanje curenja treba da budu servisirani i kalibrisani od
strane proizvođača ili ovlašćenog agenta. Certifikat o servisiranju i kalibraciji treba da
bude izdat operateru stacionarnog sistema za detekciju rashladnog fluida.
Za prenosive elektronske uređaje za detekciju rashladnog fluida preporučena
učestanost kalibrisanja treba da bude svakih 12 meseci. Kalibracija može biti
certifikovana samo upotrebom mernog uređaja za kalibraciju curenja koji isporučuje
proizvođač uređaja za detekciju rashladnog fluida. Rezultate kalibracije mora
zapisivati operater tih uređaja i oni moraju biti na raspolaganju pri inspekciji.
Operater je odgovoran za redovnost zapisivanja, prema Propisima o F­gasu.
5. Individualna sposobnost i obuka
5.1. Uvod
Da bi se zadatak otkrivanja gubitka rashladnog fluida i ispitivanje pritiska u sistemu
izvršili sigurno i efikasno, neophodno je da minimalni nivoi individualne sposobnosti
i obučenosti budu utvrđeni i akreditacija bude stečena od po jedinca ili kompanije.
5.2. Tvrdo lemljenje
Od instalatera novih sistema, prema Direktivi o opremi pod pritiskom, traži se da budu
certifikovani do odgovarajućeg nivoa, u zavisnosti od nivoa ili kategorije spoja koji je
ura­ đen prema Direktivi.
Za najkomercijalnije primene, „industrijski priznati“ nivoi kvalifikacija koji odgovaraju
Sound Engineering Practice (SEP) i kategoriji 1, kako je određeno u Direktivi o
opremi pod pritiskom, tvrdo lemljenje može obavljati osoblje sa certifikatom
akreditacije dobijenim od The British Refrigeration Association’s Specification for
Brazing and Brazer Assessment.
Kategorije 2, 3 i 4 spojeva može izvršiti osoblje cerifikovano od strane eksperta na
trećoj strani, a to je skoro uvek Pressure Equipment Directive Notified Body.
5.3. Provera otkrivanja curenja
Osoblje koje vrši detekciju gubitka rashladnog fluida i inspekcijske aktivnosti treba:
– da bude kvalifikovano za rukovanje rashladnim fluidom, prema 6.2;
– da bude dobro upoznato sa projektom sistema, radom sistema i kriterijumima za
utvrđivanje njegovih karakteristika;
– da poznaje pogonske pritiske u sistemu i da je u stanju da ih tumači u odnosu na
projekat sistema;
– da dovoljno dobro poznaje delove sistema koji su podložni gubitku rashladnog fluida;
– da proveri dnevnik da bi utvrdilo zone u kojima su se javljali gubici rashladnog fluida
i da izvrši detaljnije ispitivanje;

9
– provera će biti izvršena potpuno i sistematski u svim delovima sistema kojima se
obično pristupa i koji se obično održavaju;
– inspektor treba da ima na raspolaganju kalibrisanu opremu projektovanu za zadatak
koji vrši;
– operativci treba da od svog poslodavca dobiju odobrenje da im je nivo sposobnosti
srazmeran specifičnosti zadatka koji preduzimaju;
– svaki preduzeti posao na popravci treba da izvrši operativac sa potrebnim nivoom
poznavanja tehnike tvrdog lemljenja koji će zadovoljiti zahteve Direktive o opremi pod
pritiskom;
– potrebno je proveriti i utvrditi svaku zonu koja je potencijalno izložena gubitku
rashladnog fluida.
6. Vakuumiranje sistema
Pre nego što se sistem pripremi za rad, važno je da se sva vlaga i nekondenzujući
gasovi uklone iz sistema. Osim procesa vakuumiranja sistema, u obzir dolazi i test
zaptivenosti na „negativan pritisak“ protiv curenja sistema u njegovim pogonskim
uslovima, tj. sistem neće imati izolovane ili odstranjene komponente koje ne mogu
izdržati test pritiska, kao što su ventili sigurnosti.
Metod vakuumiranja će se razlikovati za jedan nov sistem ili modifikaciju odnosno
proširenje velikog sistema, od onoga za otklanjanje vlage i nekondenzujućih gasova iz
manjeg dela sistema otvorenog u toku postupka servisiranja i održavanja.
6.1. Novi sistem odnosno veliko proširenje – modifikacija
Mora se koristiti odgovarajuća vrsta i veličina vakuumske pumpe koja je dobro
održavana i povezana sa sistemom kratkim dobro dimenzionisanim crevima.
Vakuumska pumpa bi takođe trebalo da bude montirana sa jednim antisifonskim
ventilom, kao zaštitom u slučaju prekida energije za vreme vakuumiranja. Manometar
treba da bude povezan sa sistemom u tački koja je najudaljenija od tačke spoja sa
vakuumskom pumpom, da bi merio nivo ostvarenog vakuuma.
Za ovu primenu treba koristiti metod trostrukog vakuumiranja. Opis metoda koji sledi
prikazuje taj postupak.
– Vakuumirati do 1333 Pa sa obe strane sistema.
– Po dostizanju željenog pritiska, zabeležiti pritisak i zatvoriti ventil ka vakuumskoj
pumpi za najmanje 6 sati.
– Posle 4 sata zabeležiti pritisak. Svako povišenje pritiska može ukazivati na
postojanje curenja u sistemu i/ili količinu vlage koja još uvek postoji u sistemu.
– Ukinuti vakuum ubacivanjem suvog azota bez kiseonika na potisnoj strani sistema do
apsolutnog pritiska od 1,1 bar.
– Vakuumirati do 667 Pa sa obe strane sistema.
– Po dostizanju željenog pritiska, zabeležiti pritisak i zatvoriti ventil ka vakuumskoj
pumpi za najmanje 6 sati.
– Nakon 4 sata, zabeležiti pritisak. Bilo koliki porast pritiska može pokazati da u
sistemu postoji curenje i da ima još uvek zaostale vlage.
– Vakuumirati do 267 Pa (ili manje ako pumpa može dostići) sa obe strane sistema.
– Po dostizanju željenog pritiska, zabeležiti pritisak i temperaturu i zatvoriti ventil ka
vakuumskoj pumpi za period od 24 sata (minimalno vreme koje se smatra prihvatljivim
trebalo bi da iznosi 6 sati).

10
– Nakon 24 sata, zabeležiti pritisak i temperaturu. Ako nema povišenja pritiska (koje
se ne može pripisati promeni temperature), sistem se može smatrati oslobođenim
od vlage i nekondenzujućih gasova i zaptivenim protiv curenja. Punjenje
rashladnim fluidom može se onda nastaviti.
6.2. Postojeći sistem – mala servisirana sekcija
Generalni servis treba da obuhvati sledeće postupke:
– vakuumirati do 1333 Pa i održavati 20 minuta;
– ukinuti vakuum ubacivanjem suvog azota bez kiseonika do pritiska do 0,2 bar i
držati tako 15 minuta;
– vakuumirati do 667 Pa i održavati tako 20 minuta;
– vakuumirati do 267 Pa i održavati 20 minuta.

7. Punjenje sistema
Da bi rashladni sistem radio efikasno, on mora da sadrži tačnu količinu rashladnog
fluida. Na novom sistemu nju treba izračunati i obrazovati deo dokumentacije za
primopredaju sistema.
Postoje dve metode dodavanja rashladnog fluida rashladnom sistemu: gasom i
tečnošću. Kada je rashladni fluid zeotropna mešavina, on mora biti pretočen iz boce
kao tečnost, a ako nije, to će uticati na sastav i sistem će raditi sa višim pritiscima.
Tačke u kojima se vrši punjenje treba da budu inkorporirane na obema stranama
sistema
– i na strani visokog i niskog pritiska – da bi omogućile punjenje rashladnog fluida u
određenom obliku.
Creva i priključak korišćeni za punjenje rashladnog fluida ne smeju sadržavati
vazduh ili drugi rashladni fluid. Da bi se oni otklonili treba ih ili vakuumirati, ili izbaciti
kao gas. Za izbacivanje – čišćenje – koristiti rashladni fluid u obliku pare i na najnižem
mogućem pritisku.
Rashladni fluid se može dodavati sistemu na dva načina:
– kao tečnost u risiver ili tečni vod; to se obično radi pošto je sistem vakuumiran pre
prvog uključivanja;
– kao gas u usisni vod; to se obično radi kada je sistem u radu i kada se dopunjava;
nikada ne sipati tečnost u usisni vod.
Ako se usisni vod puni zeotropnom mešavinom, neophodno je ispariti tečnost
prigušenjem ventila na priključku za punjenje na strani niskog pritiska. Za ovu svrhu
na raspolaganju su patentirani uređaji koji se koriste u kombinaciji sa priključkom za
punjenje.
Novi rashladni fluidi ne bi trebalo da sadrže nikakve zagađivače, ali se zbog
sigurnosti preporučuje postavljanje filtra
– sušača u liniju za punjenje.
Težina rashladnog fluida mora biti zabeležena i unesena u dnevnik koji predviđa
Propis o F-gasu.
7.1. Dodavanjerashladnog fluida sistemu koji je izgubio malu ali nepoznatu
količinu rashladnog fluida
U malim ili kritično napunjenim sistemima preostalo punjenje rashladnog fluida

11
treba da bude prečišćeno a zatim vraćeno u sistem u istoj količini odnosno težini
originalnog punjenja.
U većim sistemima komercijalnog tipa, u kojima se zaostala količina rashladnog fluida
ne može utvrditi, rashladni fluid se može dodati na dva načina:
– kao tečnost, u risiver ili tečni vod; to se obično radi pošto je sistem vakuumiran pre
prvog startovanja;
– kao gas, u usisni vod; to se obično izvodi kada je sistem u radu i kada je
dopunjavan; nikada ne sipati tečnost u usisni vod.
Sistem treba puniti rashladnim fluidom dok se ne izgube mehurići, primećeni na
vidnom staklu. Kada sistem radi u projektnim uslovima, vidno staklo ne treba da
bude jedino na šta se oslanja; radni pritisak i temperature u sistemu, kompresorska
struja i temperature treba zapisati u dnevnik primopredaje. Zabeležene pogonske
nivoe treba takođe imati u vidu.
Težina rashladnog fluida mora biti izmerena i upisana u dnevnik na koji upućuje
propis o F-gasu.
7.2. Ponovno punjenje rashladnim fluidom sistema koji je izgubio veliki deo
punjenja
U slučaju katastrofalnog gubitka rashladnog fluida iz sistema koji sadrži zeotropni
fluid, gde je izgubljena velika količina rashladnog fluida, ako je do gubitka došlo na
parnoj strani sistema, gde postoji potencijal frakcionacije, preostali rashladni fluid treba
rekuperisati i sistem ponovo napuniti novim rashladnim fluidom.
8. Dnevnik
Da bi detaljna istorija radova preduzetih na rashladnom sistemu bila na
raspolaganju serviserima i operateru, redovno se zapisuje sve što se radi i to je na
raspolaganju operativcima koji preduzimaju neku radnju na sistemu.
8.1. Korišćenje rashladnog fluida
U Propisu o F-gasu stoji da operateri stacionarnih rashladnih uređaja, klimatizacionih
postrojenja i toplotnih pumpi koji sadrže 3 kg ili više fluidizovanih gasova sa efektom
staklene bašte, treba da redovno zapisuju količine i vrste instalisanog rashladnog
fluida, zatim svaku dodatnu količinu i količinu rekuperisanu tokom servisnog
održavanja i konačnog odlaganja. Oni će takođe redovno beležiti i druge važne
informacije, uključujući podatke o kompaniji ili tehničaru koji je servisirao ili održavao,
kao i datume i rezultate izvršenih ispitivanja zaptivanja. Ti dnevnici treba da budu na
raspolaganju nadležnih vlasti i komisije.
U dnevnik treba upisati sledeće informacije:
– detalje o radovima na održavanju i popravkama;
– količine i vrste rashladnog fluida (novi, već upotrebljavani ili reciklirani) kojim je
sistem punjen u svakoj prilici i količine prenesene iz sistema u svakoj prilici;
– ako postoji analiza za ponovno korišćeni rashladni fluid, rezultati će biti zabeleženi u
dnevniku;
– izvor ponovno korišćenog rashladnog fluida;
– promene i zamene komponenata sistema;
– rezultate periodičnih rutinskih pregleda;
– značajnije periode nekorišćenja.

12