Priprema za polaganje ispita za predmet

KOMPRESORI
Ovde ćete naći sažete odgovore na ispitna pitanja, iscrpno
objašnjenje se nalazi u skriptama, koje ste dobili.
(1) Veličine stanja gasova
Gas je osnovno stanje materije (jedno od četiri osnovna – to su još čvrsto, tečno i plazma) i odlikuje se
velikim rastojanjem između čestica. Zbog te svoje osobine pogodan je za procese promene zapremine
sabijanjem (kompresijom). U kompresorima se vrši sabijanje gasova i para, pri čemu se menjaju veličine
stanja - pritisak, temperatura i zapremina. Njihov međusobni odnos je strogo određen pa na osnovu
zakonitosti njihovih promena u nekom procesu mogu se računski odrediti pojedine veličine stanja.
Osnovne veličine stanja su:
 Pritisak (p), predstavlja dejstvo težine materije na određenu površinu i izražava se u paskalima,
to je sila od jednog njutna na površinu jednog m2 ili 1Pa=N/m2, u tehnici se koristi jedinica, koja
je 105 (odnosno, 100.000) puta veća, to je 1 bar.
 Temperatura (t,T) je stepen zagrejanosti neke materije, apsolutna temperatura (T) se meri od
apsolutne nule (kada prestaje svako translatorno kretanje molekula u materiji), jedinica je 1 0K
(stepen Kelvina), u tehnici se najčešće koristi 10C kao stoti deo opsega temperatura između tačke
topljenja leda (00C) i tačke ključanja vode (1000C), sve na atmosferskom pritisku.
 Zapremina (V), predstavlja prostor koji zauzima neka količina materije a zapremina jedinice
mase materije naziva se specifična zapremina (v), izražava se u m3/kg.
Pored navedenih jedinica za pritisak, na instrumentima raznih namena i godina starosti ova veličina
stanja meri se i izražava i u milimetrima živinog stuba (mmHg), metrima vodenog stuba (mVS) i u
atmosferama (at).
Mere se sledeće vrste pritiska: atmosferski (barometarski) pritisak, nadpritisak (manometarski),
podpritisak (vakum) i apsolutni pritisak. Atmosferski pritisak se meri barometrima i zavisi od nadmorske
visine mesta, na kome se meri. Nadpritisak je pritisak viši od atmosferskog, to je pritisak koji pokazuju
manometri na uređajima, na kojima su postavljeni. Pritisak niži od atmosferskog je podpritisak i meri se
vakumetrima. Zbir atmosferskog pritiska i nadpritiska (odnosno, razlika atmosferskog i podpritiska) je
apsolutni pritisak.
Kao kapacitet kompresora uvek se prikazuje isporučena zapremina gasa na atmosferskom
pritisku u jedinici vremena (m3/h, m3/min), što je zapravo zapremina gasa koju usisava kompresor u
prvom stepenu sabijanja.
(2) Sabijanje gasova – primena u tehnici
Odnos tri veličine stanja gasa određen je jednačinom stanja pv=RT
gde je R – gasna konstanta koja zavisi od vrste gasa.
Iz ove jednačine se vidi da se promenom bilo koje od tri veličine stanja, koje se u jednačini nalaze –
pritiska, temperature ili zapremine – menjaju druge dve veličine. Ukoliko je potrebno promeniti pritisak
nekog gasa, to se može postići promenom temperature ili zapremine suda, u kome se gas nalazi. U tehnici
se pritisak gasu menja promenom njegove zapremine – statičkim ili dinamičkim sabijanjem.
Statičko sabijanje se ostvaruje u cilindru sa pokretnim klipom, čijim se kretanjem smanjuje zapremina
prostora u kome se nalazi gas, pa se prema gornjoj jednačini stanja, povećava pritisak. Na tom principu
rade klipni kompresori.
Kod dinamičke kompresije ostvaruje se velika brzina strujanja gasa pomoću obrtnog kola sa lopaticama a
zatim se gas uvodi u kanale za strujanje sa povećanim presekom gde mu se smanjuje brzina ali se za račun
smanjenja brzine povećava pritisak - to je princip rada strujnih kompresora - turbokompresora.
(3) Stepen sabijanja i koeficijent isporuke
Stepen sabijanja je odnos između pritiska u potisnom i pritiska u usisnom vodu kompresora. Kod
posebnih izvedbi klipnih kompresora moguće je menjati stepen sabijanja u toku rada što nije moguće kod
rotacionih kompresora. U odnosu na stepen sabijanja kompresori se dele na:

 Kompresore niskog pritiska (sa stepenom sabijanja do 10),

 Kompresore srednjeg pritiska (dostižu stepen sabijanja do 100),
 Kompresore visokog pritiska (krajnji pritisci su preko 500 bara),
 Superkompresore (postižu pritiske preko 1.000 bara).
Koeficijent (stepen) isporuke kompresora je odnos između maksimalno moguće usisane količine
gasa i stvarno isporučene količine sabijenog gasa. Razlika u ovim količinama, naziva se i volumetrijski
(zapreminski) gubitak kompresora, nastaje zbog:
 štetnog prostora – konstrukciono je neizbežan, to je prostor između poklopca cilindra i čela klipa
(utiče na smanjenje isporuke, na rad ne utiče), iznosi 3 do 8% zapremine cilindra,
 stepena sabijanja (što je veći stepen sabijanja manji je stepen isporuke),
 uticaja zagrevanja gasa kod usisa,
 propusnosti spojeva (nepotpuno zaptivanje, propuštanje ventila).
Ukupan stepen (koeficijent) isporuke se kreće od 0,6 do 0,97 (zavisno od tipa kompresora).
(4) Namena i podela kompresora
Kompresori su mašine koje služe za sabijanje i transport gasova i para. Sabijaju se i transportuju različiti
gasovi i pare: vazduh, vodonik, gas iz visokih peći, uglenjdioksid, prirodni (zemni) gas, gasne smeše,
pregrejana ili zasićena para.
Sabijanje gasova se vrši iz sledećih razloga:
 Radi smeštaja što veće količine gasa u što manje sudove, radi ekonomičnog transporta i utroška
materijala za sudove (boce za sabijeni vazduh, azot, kiseonik, acetilen i sl.),
 Radi transporta gasovodom do potrošača,
 Za pojedine tehnološke procese i za pneumatske alate.
Vazduh je gas koji se najčešće komprimuje zbog svojih osobina: ne kondenzuje se (osim na
veoma niskim temperaturama), nije zapaljiv i eksplozivan, čist je i bez štetnih primesa (važno za
prehrambenu industriju), lako se transportuje (ostvaruje se velika brzina strujanja), nisu
potrebni povratni vodovi (posle upotrebe, ukoliko nije zaprljan, ispušta se u atmosferu), može
da se skladištiti u rezervoarima. Zahvaljujući tome gotovo da ne postoji oblast u industriji gde se
ne primenjuje sabijeni vazduh, bilo u tehnološkom procesu ili kao nosilac energije. U tehnici
hlađenja kompresori se primenjuju za sabijanje pare rashadnih sredstava.
Podela kompresora - kompresori se dele na:
 Zapreminske (volumetrijske) ili ·klipne kompresore, i
 Dinamičke (strujne) ili turbokompresore.
Kod zapreminskih ili klipnih kompresora gas se sabija smanjivanjem zapremine radnog prostora.
Zapremina radnog prostora se periodično povećava i smanjuje, pri čemu se vrši usisavanje, odnosno
sabijanje gasa. Promena zapremine radnog prostora nastaje usled periodičnog (naizmeničnog) kretanja
klipa ili membrane kod kompresora naizmeničnog dejstva, ili rotacionim kretanjem posebno oblikovanih
rotora kod rotacionih kompresora. U ovu grupu spadaju i duvaljke i vijčani kompresori.
Kod dinamičkih (strujnih) ili turbokompresora, koji su, prema protoku, neprekidnog dejstva sabijanje
gasa ili pare vrši se u radnom kolu, čijim se obrtanjem i potiskivanjem gasa ili pare mehanička energija
pogonskog motora pretvara u kinetičku energiju a zatim u pritisnu, odnosno, povećava se pritisak gasa ili
pare. U ovu grupu spadaju i ejektorski kompresori.
Klipni kompresori se primenjuju za velike stepene sabijanja, odnosno za visoke izlazne pritiske, uz manje
količine gasova i para.
Turbokompresori nalaze primenu u procesima, u kojima su potrebne količine gasova ili para veće od
10.000 m3/h, sa pritiscima do 40 bara (mada ima i primera kompresora sa višim pritiscima).
U području rada između klipnih i turbokompresora primenjuju se vijčani kompresori, u veoma širokom
opsegu kapaciteta, od 0,5 do 700 m3/min, sa pritiskom sabijanja u više stepeni preko 40 bara.

(5) Klipni kompresori - namena, opis rada

Sabijanje se postiže smanjenjem zapremine gasa u radnom prostoru – cilindru hodom klipa ka gornjoj
mrtvoj tački, posle čega se otvara potisni ventil i sabijeni gas se transportuje u cevovod. U povratnom
hodu klipa ka donjoj mrtvoj tački zatvoren je potisni a otvoren usisni ventil radi punjenja cilindra gasom.
Kada je cilindar napunjen, ponavlja se radni – potisni hod klipa. Ciklusi rada klipnog kompresora su
usisavanje, sabijanje, ispuštanje gasa. Izrađuju se kao kompresori jednostrukog ili dvostrukog dejstva, kao
bezuljne varijante ili podmazivani uljem, grade se sa jednim ili sa više cilindara, u različitim izvedbama
(linijski, V, W, L), kao jednostepeni ili višestepeni.
Jednostepeni kompresori koriste se za povećanje pritiska do 4 bara, dvostepeni do 15 bara, višestepeni za
veće pritiske. Zbog mogućnosti zapaljenja kompresorskog ulja, izlazna temperatura gasa ne sme prelaziti
200 ºC.
Odlikuju se velikim stepenom sabijanja relativno manjih količina sabijenog gasa u odnosu na
turbokompresore.
Prednosti klipnih kompresora su:
 moguća primena za komprimovanje skoro svih tehničkih gasova,
 ekonomični za područje pritiska do 40 bara,
 pogodni kao kompresori za vršno opterećenje,
 jednostavna regulacija,
 jednostavna operacija “kreni – stani” u praznom hodu.
Delovi klipnog kompresora: cilindar, klip sa prstenovima, ventili, klipna
poluga, ukrsna glava, klipnjača, kolenasto vratilo, pumpa za podmazivanje, ležišta, zaptivači i kućište.
(6) Regulisanje rada klipnih kompresora
Zbog neravnomerne potrošnje sabijenog gasa i promenljivih parametara gasa u toku procesa sabijanja
(promena mase usled promene temperature, pritiska i vlažnosti) neophodno je regulisati rad klipnog
kompresora. Usklađivanje proizvodnje i potrošnje sabijenog gasa ostvaruje se regulacijom kapaciteta
kompresora, odnosno, regulisanjem pritiska u kolektoru radi održavanja ravnomernosti potrošnje
sabijenog gasa.
Pri regulisanju rada kompresora moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:
 ravnomerna promena kapaciteta,
 ekonomična potrošnja energije,
 jednostavna konstrukcija regulatora, pogodna za eksploataciju.
Regulacija kapaciteta prekidnom i l i stepenastom isporukom gasa se ostvaruje na sledeće načine:
 promenom broja obrtaja ili prekidom rada pogonskog – elektro ili SUS - motor kompresora,
 promenom veličine štetnog prostora u cilindru, i
 kombinovanim regulisanjem.
Ravnomerna regulacija rada kompresora moguća je promenom frekvencije napajanja elektromotora ili
upravljanjem usisnim i potisnim ventilima. Za ravnomernu regulaciju pritiska (potrošnje) sabijenog gasa
posebno je značajan pravilan izbor zapremine rezervoara sabijenog gasa. Operacije regulisanja se mogu
automatizovati, tako da nije potreban personal za opsluživanje, naročito kod kompresorskih
stanica manjeg kapaciteta.
(7) Višestepeno sabijanje kod klipnih kompresora
Visoki pritisci gasova ne mogu se ostvariti u jednostepenom sabijanju jer bi održavanje maksimalno
dozvoljene temperature zahtevalo stalno i veliko odvođenje toplote što znatno povećava dimenzije
kompresora i njegovu cenu uz manje kapacitete u odnosu na sabijanje u više ciklusa sabijanja.
Višestepeno sabijanje donosi uštede u radu - što kompresor ima više stepeni sabijanja ekonomičniji je rad
(posle svakog stepena sabijanja gas se ohladi na početnu temperaturu). Temperatura je ograničena zbog
opasnosti od samozapaljenja mazivog ulja i promene njegovih svojstava. Hladnjaci su ugrađeni nakon
svakog stupnja.
(8) Način podmazivanja i hlađenja klipnih kompresora
Podmazivanje klipnih kompresora se izvodi na ležajevima i u cilindru. Kod većih kompresora sa velikim
brojem obrtaja ulje se doprema do cilindara i ležišta cirkulacijom u sistemu za podmazivanje, koju čine
pumpa, rezervoar i hladnjak ulja i armatura. Kod manjih kompresora sa umerenim brojem obrtaja
podmazivanje se izvodi bućkanjem tako što kašika, koja se nalazi na velikoj pesnici klipnjače zahvata ulje
iz kartera pri svakom obrtu rukavca i razbacuje ga do ležišta i cilindra. Ulja za podmazivanje se biraju na
osnovu viskoznosti, temperature paljenja, stabilnosti prema kiselinama (kiselootpornosti) i kiselinskom
broju, uz stalno održavanje praktično potpune čistoće ulja od mehaničkih primesa i vlage. Kod manjih
kompresora kolenasto vratilo se često fiksira u kućište preko zaptivenih ležajeva koje nije potrebno
podmazivati tokom čitavog životnog ciklusa kompresora.
Hlađenje klipnih kompresora: tokom kompresije dolazi do zagrevanja gasa i što je stepen kompresije
viši, to je temperatura izlaznog gasa viša. Radi sigurnosti rada (snižavanja visokih timperatura gasa posle
sabijanja), normalnog rada sistema za podmazivanje, uštede energije, sprečavanja deformacija delova
kompresora usled zagrevanja i radi kondenzovanja pare i vlage iz gasa klipni kompresori se hlade.
Hlađenje većih stabilnih klipnih kompresora vrši se vodom ili uljem i to u samom cilindru i u
hladnjacima, manji i pokretni kompresori najčešće se hlade vazduhom. Posle svakog stepena kompresije
ugrađuju se međuhladnjaci i naknadni hladnjaci vazduha. Kod kompresora hlađenih uljem ugrađuju se i
odgovarajući hladnjaci ulja.
(9) Rotacioni kompresori - namena i opis rada
Rotacioni kompresori su zapreminski (volumetrijski) kompresori sa sukcesivnim ponavljanjem radnog
mehaničkog ciklusa, tokom kojeg se direktno sabijanje obavlja smanjivanjem zapremine gasa. Pomoću
konstrukcionih elemenata u kompresoru se formira prostor, koji može tokom radnog ciklusa da smanjuje
zapreminu gasa ili pare na njihovom putu od ulaza do izlaza iz kompresora. Rotacioni kompresori se dele
na lamelaste (krilne), vijčane i zupčaste kompresore (duvaljke).
Lamelasti (krilni) kompresori komprimuju gas ili paru sistemom rotirajućih elementa - lamela. U
prostoru između krila, statora i rotora izolovan je gas. Pri obrtanju (rotaciji) rotora, postavljenog
ekscentrično u odnosu na osu statora, gas se sabija tako što se ta zapremina smanjuje. Promenom
eskscentriciteta moguće je menjati protok gasa ili pare. Zbog rotacija lamela, postavljenih u rotoru
kompresora, za podmazivanje se troše velike količine ulja.
Vijčani kompresori imaju dva vijka sa konkavnim i konveksnim profilom koji se okreću u suprotnim
smerovima, a koriste se za isporuku gasa ili pare u količinama do 40.000 m3/h i komprimuju gas do
pritiska od 4 Mpa (40 bara). U poređenju sa drugim konstrukcijama rotacionih kompresora nešto su
skuplji ali im je duži vek trajanja i manji su troškovi održavanja.
Zupčaste (Rutsove) duvaljke imaju sličan princip rada kao i vijčani kompresori. Par zupčanika kao
radni mehanizam rotiraju u suprotnim smerovima i na taj način potiskuju – komprimuju gas koji se
nalazi između klipova i kućišta smanjivanjem njegove zapremine.
(10) Duvaljke - namena, opis rada
Rotacione duvaljke se koriste kao veoma efikasni izvori kvalitetnog uduvanog ili rashladnog vazduha, u
vodoprivredi za ventilaciju i ispiranje filtera, u pneumatskom transportu za prenos rasutih materijala,
zatim za čišćenje silosa. Kako se ponekad kompresorima nazivaju samo oni uređaji, koji rade sa stepenom
sabijanja većim od 1:3, to se uređaji sa manjim stepenom sabijanja nazivaju duvaljkama.
Zupčaste duvaljke rade na principu zupčastih uljnih pumpi, ali je, radi povećanja kapaciteta, broj zuba
smanjen na 2 do 3. Zupčaste duvaljke stvaraju veliku buku u radu, koja se smanjuje sa
povećanim brojem zuba - kod zupčanika sa tri zuba buka je manja i ravnomernija ali su
dimenzije veće za isti kapacitet u odnosu na duvaljku sa dva zuba.
Sabijanje se odvija tako što donji klip u položaju u kojem je izolovao ispod sebe određenu količinu
vazduha, daljim okretanjem je potiskuje u potisni cevovod; na isti način uz fazni pomeraj od 900 vrši
isporuku vazduha i gornji klip. Isporuka sabijenog vazduha je kontinualna, klipovi se međusobno ne
dodiruju i nema potrebe za podmazivanjem, pa nema ulja kojim bi se zaprljao sabijeni vazduh. Međutim,
usled zazora između klipova (zupčanika) veliki su gubici vazduha (manji je stepen isporuke u odnosu na
druge vrste kompresora), pa se duvaljkama mogu postići mali pritisci. Zato su, međutim, kapaciteti u vrlo
širokim granicama od 30 m3/h do 60.000 m3/h.
Glavne karakteristike duvaljki:
 nema habanja delova pa je podmazivanje nepotrebno,
 isporučuju kvalitetan vazduh bez ulja,
 osetljive su na mehaničke nečistoće (prašinu, pesak).

(11) Vijčani kompresori – namena, opis rada

Kod vijčanih kompresora zubi rotora (vijci) su postavljeni koso u odnosu na osu obrtanja (po tome se
razlikuju od zupčastih duvaljki), čime je omogućeno postepeno povišenje pritiska gasa jer se postepeno
smanjuje zapremina gasa, koji se nalazi između zupčanika. Rotori (vijci) su sa specijalno profilisanim
zubima po obimu pa su tako duž vijaka formirani kosi zavojni kanali. Zubi pogonskog vijka, na čije je
vratilo priključen pogonski motor, ulaze u kanale gonjenog vijka. Vijčani kompresori se grade u veoma
širokom opsegu kapaciteta, od 0,5 do 700 m3/min, sa pritiskom sabijanja u više stepeni preko 40 bara.
Oblast primene je između klipnih i turbokompresora.
Konstruktivno, vijčani kompresori se izvode sa „suvohodim“ i sa „mokrim“ sabijanjem gasova. Kod
„suvohodih“, koji se hlade vodom ili vazduhom, u kompresioni prostor se ne ubacuju ulja niti druge
tečnosti ali su dosta bučni. U vijčane kompresore sa „mokrim“ sabijanjem ubacuju se voda (u malim
količinama) ili ulja (u većim količinama), koriste se u rashladnim postrojenjima.
Delovi vijčanog kompresora su: vijci (glavni delovi, izvode se sa dva rotora, novije konstrukcije sa tri),
vratila (najčešće su izrađena izjedna sa vijcima), kućište (izvode se što kompaktnija, najčešće rastavljiva
samo kod poklopaca), zupčanici (omogućuju obrtanje vijaka sa zazorima između zuba), ležišta (kotrljajuća
ili klizna) i zaptivači (lavirintski ili na bazi metalno-keramičkih materijala i grafita, u vidu prstena).
Odlike vijčanih kompresora: moguće je sabijanje gasova bez primene ulja, nema tarućih površina,
visoki brojevi obrtaja omogućuju kompaktnu konstrukciju i direktno spajanje sa elektromotorom,
potpuno su uravnoteženi tako da ne zahtevaju masivne temelje, neprekidna je isporuka sabijenog gasa,
nemaju oblast nestabilnog rada kao turbokompresori, moguće je sabijanje svih vrsta, pa i veoma vlažnih i
zaprljanih gasova.
Mane vijčanih kompresora: skupa obrada rotora složenog oblika, ograničen i nepromenljiv stepen
sabijanja, trošenje zuba rotora (vijaka), problemi sa hlađenjem kompresora bez unutrašnjeg
podmazivanja.
(12) Regulisanje rada vijčanih kompresora
Rad vijčanih kompresora reguliše se promenom količine sabijenog gasa na više načina:
 obilaznim cevovodom (bajpasom) ili odvođenjem viška gasa u atmosferu,
 promenom broja obrtaja pogonskog motora (ne menja se stepen sabijanja),
 prevođenjem kompresora na rad na „praznom hodu“, otvaranjem potisne strane prema atmosferi
i zatvaranjem usisne strane,
 isključivanjem agregata iz rada,
 prigušivanjem struje gasa na usisnoj strani,
  promenom zapremine radnog prostora (odgovarajućim klipom otvara se ili zatvara potisni otvor
kompresora, moguće je regulisanje u opsegu od 10 do 100% kapaciteta).
(13) Turbokompresori - namena, opis rada
Kod dinamičkih (strujnih) ili turbokompresora, koji su, prema protoku, neprekidnog dejstva, sabijanje
gasa vrši se u radnom kolu čijim se obrtanjem i potiskivanjem gasa mehanička energija pogonskog motora
pretvara u kinetičku energiju a zatim u pritisnu, odnosno, povećava se pritisak gasa. U ovu grupu spadaju
i ejektorski kompresori.
Turbokompresori se izrađuju u dve varijante, kao aksijalni i kao radijalni (poznati i kao centrifugalni).
Kod aksijalnih strujni tok je aksijalan (paralelan sa kompresorskim vratilom), gas prolazi kroz niz obrtnih
kola – radnih (čvrsto vezanih za kompresorsko vratilo) i fiksnih – sprovodnih (vezanih za kućište
kompresora). Strujanjem gasa kroz kanale koje formiraju lopatice radnih i sprovodnih kola kinetička
enerija gasa se povećava, da bi se kasnije ta kinetička energija pretvorila u potencijalnu energiju pritiska.
Kod radijalnih (ili centrifugalnih) turbokompresora strujni tok je u osnovi radijalan. Za razliku od
aksijalnih, kod radijalnih kompresora gas se uvodi u središnji deo kućišta i zatim struji u radijalnom
pravcu između lopatica radnog kola koje ga potiskuje prema periferiji kućišta. Radno kolo može biti
otvorene ili zatvorene konstrukcije, mada je kod primena za sabijanje vazduha uobičajena otvorena
konstrukcija kola.
U odnosu na klipne kompresore, turbokompresori imaju niz prednosti:
 nemaju delova koji obavljaju povratno kretanje pa im je rad mirniji, tako da nema
potrebe za velikim i masivnim fundamentima,
 rotor turbokompresora se obrće .konstantnom brzinom, dodir tarućih delova se
ostvaruje samo u ležištima pa se mogu koristiti visoki brojevi obrtaja, odnosno,
brzohodi pogonski motori,
 nema delova koji se brzo troše usled trenja,
 gas struji ravnomerno u jednom smeru pa nisu potrebni rezervoari za izjednačavanje
pritiska (rezervoari se postavljaju samo radi skladištenja gasa, u cilju pokrivanja
neravnomerne potrošnje),
 nema unutrasnjeg podmazivanja pa se gasovi ne zagađuju uljem, tako da nema opasnosti od
eksplozije, što je naročito važno za rad sa eksplozivnim gasovima,
 kompaktni su, malih dimenzija tako da je potrebna mala prostorija za smeštaj.
(14) Regulisanje rada turbokompresora
Rad turbokompresora se reguliše da se održe zadati parametri – pritisak i kapacitet (količina
isporučenog sabijenog gasa). Razlikujemo regulisanje u oblasti stabilnog rada, u kome se menjaju zadati
parametri, i regulisanje u oblasti nestabilnog rada (pumpanja).
Pri stabilnom radu zadati parametri – pritisak i kapacitet – regulišu se promenom broja
obrtaja pogonskog motora, promenom smera strujanja gasa i prigušivanjem protoka gasa. Promena
broja obrtaja pogonskog motora je najekonomičniji način regulisanja i primenjuje se kada je
pogonski motor parna ili gasna turbina. Promena smera strujanja gasa se izvodi delovanjem na
lopatice radnog kola i usmernog aparata; kada se lopatice zakreću oko svoje ose u smeru obrtanja radnog
kola, pritisak sabijanja gasa se smanjuje i obratno. Prigušivanje protoka gasa se najviše koristi kod
kompresora sa pogonom preko elektromotora tako što se pritvara usisni ventil, što prouzrokuje smanjenje
pritiska gasa na usisu i, samim tim, pri konstantnom broju obrtaja i stepenu sabijanja smanjuje se pritisak
gasa na potisu.
Pri nestabilnom radu, u slučaju da nastane delimični ili potpuni prestanak sabijanja gasa u
kompresoru usled nemogućnosti kompresora da održi pritisak došlo bi do pumpanja – do povratnog
toka struje gasa i burnog istiskivanja već komprimovanog gasa. Da bi se sprečilo pumpanje protok se uvek
mora održavati iznad kritične vrednosti. Većina industrijskih kompresora ima specijalni, „protivpumpni“
ventil na izlaznom, potisnom cevovodu koji se otvara na signal nedozvoljenog pada pritiska na izlazu iz
kompresora. U tom slučaju ispušta se vazduh u okolnu atmosferu ili se gas vraća ponovo na usis
kompresora i tako se sprečava povratni tok fluida, koji može proizvesti jaku, nesnošljivu buku.
(15) Prigušivanje buke kod turbokompresora
Kod povećane buke i vibracija javljaju se gubici energije jer kompresor radi sa manjom efikasnošću.
Dodatna snaga, odnosno, energija je potrebna za savlađivanje trenja u kliznim sklopovima kao što su
ležajevi i zaptivači. Dalje, svako trenje koje se pojavljuje u komponentama izloženim gasu ima tendenciju
da zagerva gas što znatno utiče na kapacitet.
Kod turbokompresorskih agregata buka nastaje usled strujanja gasova velikim brzinama
kroz kompresor i buke i z uljne pumpe i reduktora a i z a z i v a j u j e istrošene komponente,
ležajevi u lošem stanju, neadekvatno podmazivanje, nedovoljno hlađenje i nečisti radni delovi. Buka se
prenosi preko usisnih i potisnih cevovoda, međuhladnjaka i tela kucišta. Prigušivanje buke se
ostvaruje na više načina. Za podne ploče s e k o r i s t e akustično izolacioni materijali. Cevovodi se
izoluju slojem vlaknastog materljala, najmanje debljine 150 mm, sa limenim omotačem. Poželjno
je da se između cevovoda i vlaknastog materijala ostavi vazdušni zazor. S t r u č n o i pažljivo
izvedena toplotna izolacija efikasna je i kao zvučna izolacija. H ladnjaci se izoluju kao i cevovodi.
Prigušivanju zvuka doprinosi postavljanje kod usisnih i potisnih cevovoda specijalnih zvučnih
komora, koje se sastoje iz zidova ispunjenih odgovarajučim akustičnim materijalima. Praktikuje se
pokrivanje kompletnog kompresorskog agregata odgovarajućim akustičnim kutijama. Opisana
zvučna izolacija ima ulogu i termičke izolacije, čime se omogucuje rad kompresora pri niskim
spoljnim temperaturama. Kod kompresora koji sabijaju zapaljive gasove izolacija mora biti
od vatrootpornog materijala. Pomenutim načinom prigušivanja buke moze se postići nivo
buke do 85 dB.
(16) Oprema u kompresorskim stanicama
U kompresorskim stanicama kao pomoćna oprema nalaze se:
 filtri,
 rezervoari,
 odvajači ulja i vlage,
 cevovodi i armatura.
Pre ulaza vazduha ili gasa u kompresor postavljaju se filtri, čiji je zadatak da izdvoje mehaničke nečistoće
koje bi mogle da dovedu do stvaranja gareži na ventilima, povećanog trošenja tarućih delova (cilindara i
prstena), zagrevanja pokretnih delova i smanjenja hermetičnosti ventila. U filtrima se ostvaruje stepen
prečišćavanja do 99%. Grubo (izdvajanje čestica preko 100 mikrona) se vrši rešetkama ili ciklonskim
odvajačima kao predfiltrima, srednje (čestice od 10 do 100 mikrona) i fino (čestice do 10 mikrona)
prečišćavanje se vrši papirnim, lavirintskim, mokrim i elektronskim filtrima, filtrima sa tkaninom ili sa
uljnim kupatilom.
Rezervoari se postavljaju iza kompresora sa zadatkom da se izjednači neravnomerna isporuka fluida iz
kompresora ili da se zadovolji neravnomerna potrošnja kod potrošača. Na rezervoaru se obavezno nalaze
manometar, ventil sigurnosti i slavina za odvod kondenzata a na većim i otvor za čišćenje. Između
kompresora i rezervoara se postavlja nepovratni ventil, koji sprečava povratno strujanje u slučaju
oštećenja potisnog cevovoda ili zaustavljanja kompresora.
Vazduh koji usisava kompresor sadrži vodenu paru, koja se može kondenzovati prilikom promene
temperature i pritiska. Kondenzovana para povećava koroziju delova a na niskim temperaturama se
mrzne i zapušava otvore za strujanje vazduha. Odvajači vlage se postavljaju kod međuhladnjaka i
krajnjeg hladnjaka kompresora i sa vlagom izdvajaju i ulja, koja su dospela u vazduh kao ulja
podmazivanja kompresora.
Cevovodi služe da se dovede usisni vazduh do kompresora i odvede sabijeni vazduh. Ukoliko se vazduh
uzima izvan prostora kompresorske stanice, usis je na visini većoj od 3 metra zbog čistoće i buke. Potisni
cevovod vodi vazduh do krajnjeg hladnjaka, što kraći je zbog visokih temperatura, buke i vibracija.
Armaturu u kompresorskim stanicama čini zaporna (ventili, zasuni, slavine) sa ulogom da uspostave ili
prekinu strujanje fluida (vazduh, voda, ulje), zaštitna (sigurnosni i nepovratni ventili i klapne) i pomoćna
(razni elementi za ispuštanje nečistoća i vlage). Ukoliko dođe do povišenja pritiska u instalaciji, ventil
sigurnosti služi za ispuštanje viška fluida (ako je vazduh – u atmosferu, ako je neki gas – da se vrati u
usisni cevovod). Ovi ventili se postavljaju na rezervoaru, ispred svakog zapornog ventila na potisnom
cevovodu i posle svakog stepena sabijanja i otvaraju se na pritisku većem od dozvoljenog za 10%. Ima ih u
raznim oblicima – ventili sa tegom, sa oprugom ili sa membranom.
Nepovratni ventili i klapne omogućuju strujanje fluida samo u jednom smeru, u slučaju prekida strujanja
zatvaraju se i sprečavaju povratno strujanje. Ventili se izvode sa tegom u kućištu a klapne sa poklopcem,
koji se okreće oko svoje osovine da bi propustio, odnosno, sprečio strujanje fluida.
(17) Sušenje vazduha izdvajanjem vlage - vrste odvajača, opis rada
Vlaga koju sadrži atmosferski vazduh nalazi se u stanju pare. Količina vlage u parnom stanju, koju može
da sadrži vazduh ograničena je i zavisi od temperature vazduha. Temperatura sa maksimalnim sadržajem
vlage naziva se tačka rose.
Za one primene u kojima se zahteva suv vazduh izdvajanje kondenzata u međuhladnjacima i završnim
hladnjacima ne zadovoljava pa se vrši naknadno sušenje vazduha na neki od sledećih načina:
 Apsorpcijom,
 Adsorpcijom,
 Kombinacijom apsorpcije i adsorpcije,
 Hlađenjem.
Apsorpcija predstavlja izdvajanje vlage hemijskim načinom pomoću hemikalija – apsorbenata (hloridi
kalcijuma, litijuma ili natrijuma i sl.). Ove hemikalije su u čvrstom stanju i pri reakciji sa vlagom iz
vazduha pretvaraju se u tečnost a postiže se sušenje do tačke rose od 150C, što je pogodno za laboratorijske
svrhe.
Adsorpcija je izdvajanje vlage fizičkim putem pomoću adsorbenata (silikagel, alumogel, molekularna
sita). Adsorbenti su u čvrstom stanju a molekule vlage privlače pomoću međumolekularnih sila. Molekuli
vlage mogu se regeneracijom izdvojiti iz adsorbenata tako da se ova sredstva ponovo koriste u dužem
periodu.
(18) Sušenje vazduha – hladnjaci - vrste, opis rada
Ovim postupkom vazduh se mora ohladiti na temperature ispod onih, koje se mogu javiti u transportu ili
u primeni sabijenog vazduha tako da ne može da dođe do naknadnog kondenzovanja vlage. Za hlađenje se
koriste rashladne jedinice u kojima se kao rashladno sredstvo najčešće koristi freon. Sabijeni vazduh posle
hladnjaka po izlasku iz kompresora dolazi u izmenjivač gde se pothlađuje vazduhom, koji je već ohlađen u
freonskom izmenjivaču ali, zbog niske temperature, nije pogodan za direktnu isporuku potrošačima pa se
koristi za pothlađivanje novopridošlog vazduha. Prvo izdvajanje vlage je u ovom pothlađivaču, sledeće je u
freonskom izmenjivaču. Vazduh se isporučuje potrošačima posle prolaska kroz pothlađivač, gde se u ovom
prolazu koristi kao rashladni fluid.
(19) Ventili sigurnosti – vrste, opis rada
Ukoliko dođe do povišenja pritiska u instalaciji, ventil sigurnosti služi za ispuštanje viška fluida (ako je
vazduh – u atmosferu, ako je neki gas – da se vrati u usisni cevovod). Ovi ventili se postavljaju na
rezervoaru, ispred svakog zapornog ventila na potisnom cevovodu i posle svakog stepena sabijanja i
otvaraju se na pritisku većem od dozvoljenog za 10%. Ima ih u raznim oblicima – ventili sa tegom, sa
oprugom ili sa membranom.
Ventili sa tegom su glomazne konstrukcije, male propusne moći, usled velike mase tega ne mogu brzo da
se otvore, prilično su tromi i osetljivi na vibracije pa im je primena veoma ograničena.
Ventili sa oprugom su, naprotiv, prihvatljivih dimenzija, odgovarajuće propusne moći, brzo reaguju na
promenu dozvoljenog pritiska i univerzalno se primenjuju. Podešavanje pritiska na koji će se otvarati
postiže se pritezanjem spiralne opruge preko zavrtnja i navrtke, koji su poklopcem zaštićeni od
prljavština, koje bi mogle da ga začepe. U zavisnosti od uslova rada, kao ventili sigurnosti primenjuju se
sigurnosne membrane, koje su pogodnije od ventila sa oprugom.