Opta istorija muzike

Barok 1

FRESKOBALDI - RIERKARI I KANCONE

Dobar deo zasluge za razvoj instrumentalnog stila pripada irolamu Freskobaldiju

(15831643), kompozitoru koji je bio rodom iz Ferare, a uz to i orgulja i klavsenista, uenik
Luzaa Luzakija. Dugo je bio orgulja u crkvi sv. Petra u Rimu, a veliki broj kompozicija je
napisao za orgulje. Zasluan je za mnogo inovacija u instrumentalnom stilu. Naslee koje se u
njegovom delu prepoznaje jeste naslee Andree i ovanija Gabrijelija, Klaudija Monteverdija,
Klaudija Merula, irolama Ruta - kompozitora koji su komponovali crkvenu muziku, namenjenu
slubi.
Freskobaldijeve najpoznatije kompozicije za instrumente sa drikama su:

Fantazija (1608)
Rierkari i kanconi a la franeze (na francuski nain, u francuskom stilu) (1615

objavljeni), ponovo izdati u izdanju koje sadri i kapria (1624)

Tokate i partite (1615) i ponovo objavljeni (1627)
Kapria (1624) sa kojima su rierkari i kanconi ponovo izdati
najpoznatija zbirka je Fiori muzikale (1635) - Muziki cvetovi.
Muziki svetovi su namenjeni za liturgijsku upotrebu. O tome koliki je bio uticaj
Freskobaldija na Baha govori injenica da je Bah prepisao celu ovu zbirku. Cela barokna
epoha se moe sagledavati i kroz tu liniju uticaja: Freskobaldi na poetku i Bah na kraju
epohe. Obojica su bili i orguljai i kapelmajstori u crkvenoj slubi. Bahovo poznavanje

Freskobaldijevih dela svedoi o tom uticaju.

zbirka kancona izdata posthumno (1645)

Meu ovim anrovima istiu se kanconi, rierkari, tokate i kapria.

Mogu se izdvojiti i kompozicije koje su pisane u okviru crkvene prakse, pisane na
srednjovekovne gregorijanske teme, u tipu improvizacija. Namenjene su sviranju tokom pevanja
1

slube, koriene kao alternacija horu tokom pevanja magnjifikata, psalama i drugih formi. Te su
kompozicije nastale u liturgijske svrhe.
Najznaajnije forme koje je Freskobaldi pisao su kancone i rierkari. Prototip rierkara u
vokalnim anrovima je motet, dok je uzor za instrumentalnu kanconu bila ansona. Freskobaldi
je bio u kontaktu sa francuskim ansonama i stilom, to se vidi i u naznaci a la franeze u
rierkarima i kanconama iz 1615. godine. Tu se lako vidi kako su vokalne forme uticale direktno
na uspostavljanje ovih instrumentalnih formi. One ve poetkom XVII veka postaju autonomni
instrumentalni anr. Obe forme zadravaju strukturu od vie stavova, odnosno, odseka, ali je
eliminisanje teksta uspostavilo neka nova pravila. Dominantni prosede koji e se odmah
integrisati u ove novoosamostaljene forme jeste varijacioni postupak.

RIERKARI

Rierkar pod uticajem moteta moe biti na jednu ili na vie tema. Ako ima vie tema, onda
broj tema odgovara broju odseka, po motetskom principu. Svaki odsek poinje fugiranom
ekspozicijom teme. To je strogo fugirani, polifon rierkar. Drugi tip rierkara je rierkar
varijacija - sopra un soeto (na jednu temu). Varijacioni proces moe da se odvija na dva naina
- ili variranjem melodijski i ritmiki same teme, ili se tema uva u izvornom obliku ali joj se u
varijacionom procesu dodaju razliiti kontrasubjekti. Kasnije komponovani rierkari
Freskobaldija donose raliite novine i slobode, kako u pogledu kontrapunktske tehnike, tako i na
polju harmonskog jezika. Freskobaldi je veliki inovator na polju harmonije, naroito u pogledu
upotrebe hromatke. U tom smislu su veoma pozanti njegovi hromatski rierkari. Freskobaldi
pie rierkare alternativno, za embalo ili orgulje. Ali, rukopis rierkara je pre orguljski, pre
svega po pedalima, to je i logino, kako je i sam bio orgulja.
Rierkari mogu da se komponuju za manje ansamble od vie glasova, i to alternativno za pevanje
ili sviranje (kantare o sonare), to je preuzeto iz renesanse i predstavlja renesansno
instrumentalno-vokalno jednstvo.
Sluanje primera - Rierkari irolama Freskobaldija
1. Ricercar con quatro soggeti (rierkar na etiri teme)
2

U partituri su teme obeleene rimskim brojevima. Kontrapunktski rad je veoma sloen jer se sve
etiri teme eksponiraju u u 10 taktova. Ovo je strogo fugirani rierkar, sa sloenim fugiranim
tkivom. Vidi se uticaj motetskog stila u vrlo kratkim i prepoznatljivim temama u dugim notnim
vrednostima. Karakteristino je odsustvo metrikih promena - metrika stabilnost, kao i odsustvo
previe ukrasa, tu i tamo se javi poneka prolaznica i to je sve. to se tie samog tretiranja teme,
koriste se svi vidovi: imitacija, inverzija, variranje - postupci koji proistiu iz motetskog stila.
Harmonski jezik je analogan motetskom stilu: modalnost; eolski modus, javljaju se transpozicije
u radu sa temom i voica se javlja samo u zavrnim kadencama odseka, karakteristina je i
pikardijska terca na samom kraju. Na kraju rierkara su superponirane sve etiri teme. Sa temom
se radi tako to se ona mikro varira, uglavnom ritmiki, i transpozicijama na drugi stupanj uz
melodijske varijacije; tema zadrava svoje jasne konture.

2. Ricercar obligo di non uscir mai di grado

Obligo podrazumeva da kompozitor sam sebi namee neka ogranienja, neku obavezu; vrlo je
esto nametanje obligata, jer je to bio izvanredan ispit za kompozicionu tehniku, znanje, umee i
uenost. Ovi kvaliteti su se od poetka epohe veoma cenili - Bahov stil je esto nazivan uenim
stilom, prema kontrapunktskoj vetini i tehnici, koja je potrebna da bi se komponovalo na taj
nain. Ova vrsta vetine pokazuje i instruktuvni karakter za onoga ko ui tu vetinu, ali i za
onoga ko ovakve kompozicije svira. Dakle, i izvoa treba da raspolae odreenom tehnikom da
bi ovako sloenu kompoziciju mogao da izvede.
U ovom rierkaru je nametnuta obaveza da se ne upotrebi postupni pokret od jednog
stepena (grado - stepen). Cela kompozicija protie bez sekundnog pokreta, fokus je na
intervalima terce i kvarte to se vidi u samom profilu teme na poetku. Pisan je u G
miksolidijskom modusu od poetka do kraja u strogo figuranom stilu. Oznaka energico
podrava odsustvo sekundnog pokreta to daje izrazito dinamian i skaui karakter.
3. Ricercar cromatico
Freskobaldi je vrlo poznat po svojim hromatskim rierkarima. Hromatika je uoljiva na samom
poetku - hromatska tema B H Fis F E. Prva tema se i sama varira; pored transpozicije javlja se i
3

augmentacija, II tema se ponaa kao stalni kontrasubjekt ovoj hromatskoj temi; II, III i IV tema
su dijatonske. III i IV tema se kasnije uvode, one se javljaju zajedno, one su u superpoziciji, kao
to se i I i II tema javljaju zajedno. Rierkar oscilira uzmeu D dorskog i d-mola

4. Ricercar Sopra un soggeto Fa Fa Sol La Fa (na jednu temu)

Tema je formulisana upravo u naznaci Fa Fa Sol La Fa. Ovo je rierkar varijacija - sama tema
se varira. Naredne pojave teme su u augmentaciji ili ak dvostrukoj augmentaciji, ili je tema
preritmizovana (mutiranjem ritmikih vrednosti), esta je upotreba punktiranog ritma i sinkopa,
kao i transpozicija na drugim stupnjevima, ili preskakanje tonova teme. Karakteristiino je kod
rierkara varijacija da se augmentacija i diminucija koriste progresivno prema augmentiranju ili
prema diminuiranju vrednosti teme; u ovom sluaju se ide prema augmentiranju jer se na kraju
rierkara tema viestruko augmentira. Tema se nijedanput nije pojavila u istom obliku!

5. Partita sopra pasacagli

Freskobaldi je napisao nekoliko pasakalja. Ovo je ostinatna forma. Ova kompozicija se sastoji od
vie stavova koji su plesnog karaktera i zato se zove partita. Prvi stav nema naziv, on je zapravo
preludijum u taktu 6/4, plesni karakter se ogleda u metru. Drugi stav je kuranta. Trei stav je
pasakalja koja ima tri dela sa taktovima: 6/4, 3/2 i povratkom na 6/4: polarizacija metra deli ovu
strkturu. Karakteristian je ostinatni model od est taktova koji se varira, uz upotrebu hromatike,
vanakordskih tonova i promenu ritmikih vrednsti, uz upotrebu osminskog ili punktiranog
pokreta, vrlo je variran ostinatni bas! I u kuranti se pojavljuje isti ostinantni bas, takoe vrlo
variran, kao i u pasakalji.
Treba naglasiti da se ostinatna tema u ranom i srednjem baroku varira, podlona je varijacionom
principu, kao to je sluaj sa kanconom i rierkarom. Ovde imamo jednu partitu od vie
karakterno razliitih stavova na ostinatni bas koji se i sam varira.
Mogunosti variranja kod Freskobaldija su mnogobrojne. Inae, nema ostinatnog basa koji
nije variran. U XVII veku emo mnogo ee sresti varijacioni princip u samoj temi, nego to
emo nai ouvanu ostinatnu temu. Ona se u drugoj polovini XVII veka moe i tonalno varirati,
ali ovde to nije sluaj. Nad samim variranjem ostinatnog basa se odvija jedan isto tako slobodno
4

varijaciono kretanje drugih glasova. Ples je udruen sa ostinatom i varijacionim principom: tri
vana ekspresivna obrasca instrumentalne muzike su ovde udruena! Iako se ne zove hromatski
rierkar, Freskobaldi mnogo koristi hromatiku, to je deo njegove inovativnosti u harmonskom
smislu; harmonska sloenost se javlja i u drugim delima.

6. Rierkar iz zbirke Muziki cvetovi

Ima obligatni bas i ovo je strogo fugirani rierkar.

7. Tocata cromatica (per lelevacione)

Tokata nije od poetka baroka forma koja se zasniva ne repetitivnosti tona, brzog tempa, tehniki
zahtevna, sa umetnutim improvizacionim delovima; tokata je instrumentalni komad koji se svira.
Uvertira za Monteverdijevog Orfeja je naznaena kao tokata. Pojam fantazije treba takoe
razjasniti. Obino se povezuje sa pojmom improvizacione forme rapsodine prokomponovane
strukture, a zapravo je u veem delu baroka ona fuga, koja poiva na strogom kontrapunktskom
postupku. Zove se per lelevacione (za ustajanje) jer je predviena za sviranje prilikom ustajanja
pastve kada ulazi kler u crkvu. Ona je jedna od onih kompozicija pisanih u liturgijske svrhe. Ova
tokata je strogo fugirani rierkar, hromatska tema se putem tehnike imitacije imitira.

KANCONE

Kancona je pisana za solistike instrumente i baso kontinuo. Ima vie odseka, nekad i
desettak. Osnova kancone jeste smenjivanje karaktera u tim odsecima koji se brzo smenjuju.
Sutina kancone jeste kontrast afekata. U tom smislu kancona uspostavlja vezu sa vokalnom
5

muzikom. Moe biti politematska, ili opet, graena na variacionom principu. Dakle, kada se gubi
politematinost, varijacije stupaju na scenu. Varijanta kancone koja nastaje na obligo, poput onog
obliga u rierkaru, zove se onda kaprio, ali treba imati na umu da se ti anrovi veoma
proimaju na poetku baroka.
Kao to postoji rierkar varijacija, tako postoji i kancona varijacija kod Freskobaldija, u tom
sluaju se kontrast izmeu odseka smanjuje upravo varijacijama jedne te iste eme. Odseci su vrlo
esto preseeni ekspresivnim kadencama u adau, i mogu biti metriki slobodni. Karakteri
koji su esti u kanconi jesu plesni ili karakter popularnih pesama, dakle, tipina je leernost u
karakteru.
Zbirka Kanzone da suonare a uno, due, tre e quatro, libro primo (1628, ponovo izdate u Veneciji
1634) izraava zrelost kompozitora. To je ujedno i prva zbirka Freskobaldijevih kompozicija
koje on nije posvetio orguljama, odnosno instrumentima sa dirkama. Moe se rei da je ova
zbirka vrhunac kancone i zametak onoga to e prerasti u sonatu. U toj zbirci se moe videti u
celokupnom postupku komponovanja manifest novog koncertantnog stila. Kako se u naslovu
vidi, kancone su komponovane za od solo instrumenta, do vie instrumenata, a to variranje
efektiva je praeno variranjem stila, pa se moe nai stil u rasponu od konertato koji afirmie
virtuozitet i kontraste svih vrsta, do sloenijih kontrapunktskih kancona. Upravo to prisutstvo
kontrapunkta u kanconi predstavlja zametak sonate da kijeza.

Sluanje primera - Rierkari irolama Freskobaldija

1. Canzon secondo a canto solo "Detta la Bernardina" - kancona za solo glas uz kontinuo
6

Zasnovana je na smeni brzih stavova i ekspresivnih adaa. Smenjuju se polifoni allegro i adao u
kojem imitacije nema. Zajedno sa tempom, smenjuje se i metar, npr. 3/2 (plesni karakter), pa se
sa nastupom adaa vraa parni metar. Postoji i kontrast dinamike, i to na vrlo malom prostoru,
pola takta ili takt. Javlja se poetni daktil (duga-kratka-kratka) i silazni pasa od njega,to e
postati opte mesto u koncertantnom stilu kasnije. Sutina kancone je veliki broj kratkih
odseka koji kontrastiraju po svim parametrima, a sutina kontrasta jeste kontrast
karaktera. Evolucija koja od kancone vodi ka sonati i kasnije koncertu jeste u smanjenju
broja i poveanju duine odseka, i poveanju njihove samostalnosti. Zato su i
Freskobaldijeve kancone jako vane.
Od koncertatnih elemenata treba primetiti i sekvence, koje su vrlo este. Ono to je interesantno
jeste da su udruene sa imitacijom. Harmonski je interesantan niz zadrica koji se javlja kroz
celu lestvicu. Kancona je u harmonskom pogledu dosledna, u eolskom modusu in a; u
kadencama se javlja povien VI i VII.
1. Kancona a due, canto e basso
A due govori o broju solistikih glasova, plus trei glas baso kontinuo. Poveanjem broja glasova
smanjuuje se virtuozitet. Kree sporim uvodnim polifonim odsekom sa imitacionim
elementima, to predstavlja zametak sonate da chiesa. Zatim se smenjuju bri stavovi, sa
sporijim, kontrasti u metru, i sve gore navedeno. Prisutne su daktilske figure praene pasaima,
sekvence, zadrice (7-6). Ono to je prisutno, a ne treba da nas iznenadi jeste proimanje
trodelnosti i plesnih karaktera.

2. Kancon quinta a tre a due canti e basso

Proporcionalno se smanjuje virtuozitet, ali se poveava sloenost. Ono to se pojavljuje ovde, a

individualizuje Freskobaldijev stil jeste korienje hromatike, hromatsko nizanje trozvuka,
naroito u ekspresivnim, sporim stavovima. Dakle, ovde se takodje smenjuju brza plesna allegra
i ekspresivna adaa. U plesnom delu vidi se karakter moreske. Osim upotrebe hromatike tu su i
karakteristini potezi Freskobaldija, niz zadrinih septima, kombinacije zadrica 5 u 6, 6 u 5,
zatim jedna zasiena faktura koja podsea na rierkar. Hromatski nizovi se javljaju u svim
glasovima.
3. Kancona a quatro, a due canti e due basso + continuo.
Primeuju se brzi pasai, imitacije. Drugi bas se nekad ponaa kao solistiki instrument, a nekad
udvaja kontinuo. Moe se uslovno govoriti o konertinu i kontinuu, tako da ova kancona Ovo
nije daleko od konerta grosa.
4. Kancona seconda a quatro, sopra romanesco
Romaneska je stara pesma, i ovde je kao obligo, to je silazni tetrahord od treeg stupnja. Ovaj
tetrahord se transponuje, zatim se radi sa njim, silazno kretanje postaje uzlazno, kasnije je
preritmizovan, imitiran izmeu glasova, malo je variran, gotovo kao da je tema za imitaciju.
Romaneska je gotovo obavezna kod svakog kompozitora.
Zakljuak. Freskobaldijeve kancone u velikom broju anticipiraju konertantni stil i anr
koncerta i sonate. Freskobaldi je najznaajniji, ali ne i jedini italijanski kompozitor koji je
komponovao anrove koji su utrli put novim anrovima i stilskoj evoluciji.